Rolan Bart

O ITANJU elim prvo da vam se zahvalim to ste me primili meu vas. Mnoge stvari nas povezuju, poev od ovog zajednikog pitanja koje postavljamo, svako sa svog mesta: ta znai itati? Kako itati? Zato itati? Pa ipak, jedna stvar nas razdvaja koju se neu truditi da prikrijem: ve dugo vremena nemam nikakvog pedagokog iskustva: dananji licej, kole i kola su mi nepoznati; a moja lina praksa poduavanja koja mi je veoma vana u Ecole des hautes etudes, krajnje je sporedna, krajnje anomina, unutar samog postkolskog poduavanja. No, imajui u vidu da je ovo kongres, ini mi se da bi bilo bolje da svako iskae svoj lini glas, glas svoje prakse; neu se dakle truditi da se pridruim, da podraavam nekakvu pedagoku kompetenciju koja mi nije svojstvena; zadrau se na sluaju pojedinanog itanja (kao to je i svako itanje?), itanju subjekta koji jesam, koji verujem da jesam. Po pitanju itanja nalazim se u stanju velike doktrinarne zbunjenosti: doktrine o itanju nemam, dok se sa druge strane doktrina o pisanju polako iscrtava. Ova zbunjenost katkad dosee i do same sumnje: ne znam da li uopte treba imati doktrinu o itanju; nije li itanje u biti viestruko polje rasutih praksi, nesvodljivih uinaka, i nije li stoga samo itanje itanja, Meta-itanje, ita drugo do prasak ideja, strahova, elja, zadovoljstava, priguivanja, o kojima valja govoriti vrlo postupno, shodno slici mnotva radionica iz kojih se sastoji ovaj kongres. Neu se truditi da umanjim svoju zbunjenost (nemam, uostalom, ni naina za to), ve samo da je situiem, da shvatim razgranienje ija je predstava itanja oito moj predmet. Odakle krenuti? Pa moda od onoga to je omoguilo modernoj lingvistici da se pokrene: od pojma pertinencije. 1. Pertinencija Pertinencija, to je ili je bar bila taka gledita u lingvistici sa koje izabiramo da posmatramo, ispitujemo, analiziramo jedan tako raznorodan i neujednaen skup kakav je jezik: tek poto je odluio da jezik posmatra sa stanovita smisla, i iskljuivo sa tog stanovita, Sosir je prestao da tapka u mestu, da se zaluuje, i mogao je da osnuje jednu novu lingvistiku; tek odluivi da glasove razmatraju iskljuivo pod pertinencijom smisla, Trubeckoj i Jakobson su dozvolili razvoj fonologije; tek prihvativi da, uprkos mnogim drugim moguim razmatranjima, u stotinama narodnih pria vidi samo stalne i povratne situacije i uloge, ukratko forme, Prop je zasnovao Strukturalnu analizu prie. Kada bismo mogli dakle da se odluimo za jednu pertinenciju koja bi nam omoguila ispitivanje itanja, mogli bismo da se nadamo polaganom razvoju jedne lingvistike, ili semiologije, ili jednostavno (da se ne bismo preopteretili dugovima) Analize itanja, anagnosisa, anagnoze: Anagnosologije: zato da ne?

Naalost, itanje jo uvek nije susrelo svog Propa ili Sosira; tu eljenu pertinenciju, sliku olakanja za naunika, mi ne nalazimo ili bar ne jo: prethodne pertinencije ne odgovaraju itanju, ili ih barem ovo prevazilazi. 1. U polju itanja nema pertinencije objekata: glagol itati, oigledno daleko tranzitivniji od glagola govoriti, moe biti zasien, katalizovan, hiljadama objekata: itam tekstove, slike, gradove, lica, pokrete, scene itd. Ovi objekti su toliko raznorodni da ih ne mogu ujediniti ni u kakvu supstancijalnu niti formalnu kategoriju; mogu samo da im iznaem jedno jedinstvo namere: objekat koji itam postoji iskljuivo mojom namerom da itam: on je jednostavno: za itanje, legendum, zavisan od fenomenologije, a ne semiologije. 2. U polju itanja a ovo je vei problem nema ni pertinencije nivoa, ne postoji mogunost da se opiu nivoi itanja, jer ne postoji mogunost da se zakljui lista tih nivoa. Naravno, postoji izvor grafikog itanja: to je uenje slova, napisanih rei; ali, s jedne strane, postoje itanja bez uenja (itanje slika) bar bez tehnikog uenja, ako ne kulturnog a s druge strane, poto je ta techne usvojena, ne znamo gde da zaustavimo dubinu i rasutost itanja: uhvativi jedan smisao? Koji smisao? Denotativan? Konotativan? To su artefakti, rekao bih etiki, jer denotativno znaenje tei da proe kao jednostavno, istinito znaenje i da postavi jedno pravilo (koliko ljudi je umrlo za jedno znaenje?), dok konotacija dozvoljava (i to je njena moralna prednost) da se da pravo viestrukom znaenju i da se itanje oslobodi: ali dokle? Do u beskonanost: nema strukturnih stega koje bi zatvorile itanje: mogao bih pomeriti u beskonanost granice itljivosti, odluiti da je konano sve itljivo (ma koliko neitljivo delovalo), ali takoe, u suprotnom, odluiti da u osnovi svakog teksta, ma kako itljivo bio on zamiljen, ima, ostaje neto neitljivo. Znanjeitanje moe biti zaokrueno, provereno u svom poetnom stadijumu; ali ubrzo ono ostaje bez osnova, bez pravila, bez stupnjeva i bez svretka. Za tu tekou iznalaenja pertinencije koja bi omoguila osnivanje koherentne Analize itanja moemo smatrati da smo mi odgovorni, zbog nedostatka duha. Ali moemo takoe pretpostaviti da je im-pertinencija uroena itanju: neto e, statutarno, doi da pomuti analizu objekata i nivoa itanja, i time upropastiti ne samo svako istraivanje pertinencije u Analizi itanja, ve, ta vie, moda i sam koncept pertinencije (poto se izgleda isto to usput zbiva lingvistici i naratologiji). To neto mislim da sam u stanju da imenujem (na jedan, uostalom, banalan nain): to bi bila elja. Zato to je svako itanje proeto eljom (ili odbojnou), Anagnosologija je teka, moda nemogua uvek kada postoji mogunost da se ostvari tamo gde je ne oekujemo, ili bar ne tano tamo gde je oekujemo: prema tradiciji skoranjoj oekujemo je sa strane strukture; i nesumnjivo imamo u neku ruku i razloga za to: svako itanje se odigrava unutar jedne strukture (bila ona viestruka, otvorena), a ne u tobo slobodnom prostoru nekakve tobonje spontanosti: ne postoji prirodno, divlje itanje: itanje ne prevazilazi strukturu; ono joj je podreeno: treba je i potuje; ali ono je i izokree. itanje bi bilo pokret tela (poto se podrazumeva da itamo telom) koji istovremeno postavlja i kvari svoj poredak: unutranji dodatak izokretanja.

2. Potiskivanje Ne interesuje me da konkretno govorim o promenama elje za itanjem; izmeu ostalog, ne mogu da odgovorim na ovo uznemirujue pitanje: zato Francuzi danas ne ele da itaju? Zato, kako se ini, pedeset od sto njih ne itaju? Ono to bi nas moglo zaustaviti na trenutak jeste trag elje ili ne-elje koji postoji unutar itanja , pod pretpostavkom da postoji elja da se ita. I pre svega, potiskivanja itanja. Na pamet mi padaju dva. Prvo proizilazi iz svih stega, socijalnih ili interiorizovanih hiljadama posrednika, koje od itanja ine jednu dunost, gde je sam in itanja odreen jednim zakonom: in itanja, ili jo bolje, ako je mogue rei, in da se neto proitalo, gotovo ritualni trag neke inicijacije. Ne govorim dakle o instrumentalnim itanjima koja su neophodna za usvajanje znanja, tehnike, gde se in itanja gubi pred inom uenja; govorim o slobodnim itanjima koja su pak obavezna: treba da se proitala Princeza od Kleva, Anti-Edip. Otkuda dolazi to pravilo? Iz razliitih instanci, od kojih je svaka zasnovana na vrednosti, na ideologiji: prvoborac avangarde treba da je proitao Bataja, Artoa. Tokom dugo vremena, dok je itanje bilo usko elitistiko, postojale su dunosti univerzalnog itanja; pretpostavljam da je sa krahom humanistikih vrednosti dolo i do kraja takvih dunosti itanja: zamenile su ih pojedinane dunosti, vezane za ulogu koju subjekat uvia da ima u dananjem drutvu; nije vie venost kulture ta koja namee pravila itanja, ve ona dolaze od jedne udne instance, ili barem zagonetne, koja se nalazi na granici izmeu Istorije i Mode. Ono to elim da kaem je da postoje zakoni grupe, mikro-zakoni, od kojih treba imati pravo da se oslobodimo. Ili jo: sloboda itanja, ma koja bila njena cena, to je takoe sloboda da se ne ita. Ko zna da li se neke stvari ne menjaju, ko zna da li se neke vane stvari ne deavaju (u poslu, u istoriji istorijskog subjekta) ne samo pod uticajem itanja, ve i pod uticajem zaborava itanja: onim to bismo mogli nazvati neusiljenostima itanja? Ili jo: u okviru itanja, ma koliko to kotalo institucije, elja ne moe biti odvojena od svoje unutranje pulsirajue negativnosti. Drugo potiskivanje je moda ono koje dolazi od strane Biblioteke. Nije naravno re o tome da se ospori biblioteka institucija, niti da se odvrati od njenog neophodnog razvoja; re je samo, i jednostavno, o tome da se prepozna trag potiskivanja koji postoji u onoj fundamentalnoj i neizbenoj crti Javne Biblioteke (ili samo zajednike): njenoj faktinosti. Faktinost sama po sebi nije jedan od puteva potiskivanja (Priroda nema nieg naroito oslobaajueg); ako zbog faktinosti Biblioteke propada elja za itanjem, to je iz dva razloga: 1. Po svom poloaju, ma koje bile njene dimenzije, Biblioteka je beskrajna, time to je uvek (ma kako dobro bila zamiljena) ujedno i izvan i iznad potranje: po pravilu, eljena knjiga nikada nije tu, dok vam se preporuuje neka druga: Biblioteka je mesto supstitucije elje; naspram avanture itanja ona je stvarnost, time to elju priziva poretku: uvek prevelika i premala, ona je u biti neprimerena elji: da bi iz jedne

Biblioteke izvukao zadovoljstvo, ispunjenje, uivanje, subjekt mora da se odrekne isticanja sopstvenog Imaginarnog; treba da je zavrio sa Edipom ne samo onim Edipom koji se javlja u dobi od etiri godine, ve celog ivota dokle god se eli. Ovde se nalazi samo obilje knjiga koje je zakon, kastracija. 2. Biblioteka je prostor koji poseujemo, ali ne i prostor u kojem ivimo. Trebalo bi da u naem jeziku, za koji se pak kae da je dobro sainjen, postoje dve razliite rei: jedna za knjigu iz Biblioteke, i druga za knjigu-kod-kue (stavimo crtice, poto je to autonomna sintagma koja se odnosi na specifian objekat); jedna za pozajmljenu knjigu najee putem birokratskog ili magistralnog posredovanja, druga za epanu, zgrabljenu, nabavljenu, uzetu knjigu, kao da je ona ve kakav feti; jedna za knjigu-predmet duga (treba je vratiti), druga za knjigu-predmet elje ili trenutnog zahteva (bez posredovanja). Domai prostor (a ne javni) oduzima knjizi svaku funkciju socijalnog, kulturnog i institucionalnog privida (osim u sluaju cosy-corners-a punih nabaenih knjiga). Zacelo, knjiga-kod-kue nije deo sasvim iste elje: ona je (uglavnom) prola kroz jedno posredovanje koje nema nieg naroito linog: novac; trebalo ju je kupiti, samim tim ne kupiti druge; ali poto stvari stoje tako kako stoje, sam novac je jedno oslobaanje to Institucija nije: kupiti moe biti oslobaajue, pozajmiti sigurno ne: u okviru furijeristike utopije knjige gotovo nita ne vrede, ali ipak prolaze kroz posredovanje novca: obavijene su izvesnim Trokom i od tog trenutka elja funkcionie: neto je odblokirano. 3. elja ta od elje postoji u itanju? elja ne moe da se imenuje, ak ni da se (za razliku od Potranje) kae. Ipak, sigurno je da postoji izvesna erotinost itanja (u itanju, elja je tu sa svojim objektom, to je definicija erotinosti). Za erotinost itanja moda ne postoji istija odbrana od one epizode u Traganju za izgubljenim vremenom gde nam Prust prikazuje mladog Pripovedaa koji se zatvara u sobice Kombrea da bi itao (da ne bi gledao svoju baku kako pati, kojoj se, zabave radi, kae da e joj mu piti konjak...): Penjao bih se na sam vrh kue da plaem, kraj sale za uenje, pod krovom, u jednu malu sobu koja se oseala na iris i koju je takoe svojim mirisom obavijala divlja crna ribizla iznikla napolju meu kamenovima zida i ija je jedna rascvetala grana ulazila kroz poluotvoren prozor. Namenjena neemu posebnijem, i vulgarnijem, ta sobica, odakle se preko dana moglo videti sve do kule Roussainville-le-Pina, dugo vremena mi je sluila kao utoite, nema sumnje zato to je bila jedina koju mi je bilo dozvoljeno da zakljuam, za sva moja zanimanja koja su zahtevale jednu nenaruivu samou: itanje, sanjarenje, suze i slast. Tako se eljeno itanje javlja oznaeno dvema osnovnim crtama. Zatvarajui se da bi itao, inei od itanja jedno stanje potpune odvojenosti, skrivenosti, ime se itav svet ponitava, italac onaj ko ita poistoveuje se sa dva druga ljudska subjekta istinu govorei veoma slina ija stanja takoe zahtevaju naglo odvajanje: zaljubljenim subjektom i mistinim subjektom; Tereza od Avile je upravo od itanja napravila zamenu za misaonu molitvu; a zaljubljeni subjekt je, kao to znamo, odreen izvesnim

povlaenjem iz stvarnosti, on se odvaja od spoljanjeg sveta. Ovo dovoljno dobro potvruje da je subjektitalac, subjekt u potpunosti zatoen pod registar Imaginarnog; sve njegovo ekonomisanje zadovoljstvom sastoji se iz sreivanja njegovog dvojnog odnosa prema knjizi (to jest Slici), zatvarajui se da bi bio sam sa sobom, priljubljen uz sebe, s nosom uz sebe, ako smem rei, poput deteta priljubljenog uz Majku i Zaljubljenog obavijenog oko voljenog lica. Sobica koji mirie na iris, to je sam rub Ogledala, mesto gde dolazi do rajskog sraivanja subjekta i Slike-knjige. Druga crta koja ini eljeno itanje o tome nam eksplicitno govori epizoda iz sobice jeste ova: pri itanju sva telesna uzbuenja su prisutna, izmeana, isprepletana: fascinacija, ispranjenost, bol, slast; itanje stvara jedno uzbueno telo, ali ne rasparano (bez ega itanje ne bi zavisilo od Imaginativnog). Ipak, neto daleko zagonetnije se da proitati iz ove prustovske epizode: itanje zadovoljstvo itanja bilo bi u nekakvoj vezi sa analnou; jedna ista metonimija povezivala bi itanje, izluevine i kako smo videli novac. A sada ne naputajui sobu za itanje ovo pitanje: postoje li razliita zadovoljstva itanja? Je li mogua tipologija tih zadovoljstava? ini mi se da postoje u svakom sluaju i u najmanju ruku, tri tipa zadovoljstva itanja, ili, da budem precizniji, tri puta kojima Slika itanja moe da uhvati subjekta koji ita. Prema prvom tipu, italac sa proitanim tekstom uspostavlja fetiistiki odnos: uiva u reima, u odreenim reima, u odreenim rasporedima rei; u tekstu, plae, ostrvca se iscrtavaju u ije fascinacije uranja subjektitalac, gubi se; to bi bio tip metaforikog ili poetskog itanja; da bi se takvo zadovoljstvo osetilo da li je potrebno veliko jeziko obrazovanje? Nije sigurno: ak i jako malo dete u trenutku tepanja poznaje erotinost rei, oralnu i zvunu praksu koja se nudi impulsu. Prema drugom tipu, koji je suprotan, italac je na neki nain izvuen ispred, tokom cele knjige, jednom silom koja je uvek manje ili vie preruena a pripada redu neizvesnosti: knjiga se malo po malo ponitava i ba se u toj nestrpljivoj, ponesenoj potronji nalazi uivanje; re je naravno pre svega o metonimijskom zadovoljstvu svakog pripovedanja, ne zaboravljajuI da se i samo znanje ili ideja mogu ispriati, podreeni pokretu neizvesnosti; i poto je ovo zadovoljstvo oito vezano za praenje onog to se deava i razotkrivanje onoga to je skriveno, moemo pretpostaviti da postoji nekakva veza sa hvatanjem prvobitne scene: elim da iznenadim, posustajem od ekanja: ista slika uivanja, koja ne pripada poretku zadovoljenja; trebalo bi uostalom u suprotnom ispitati blokiranja, odbojnosti itanja: zato neku knjigu ne dovravamo? Zato Buvar, odluivi da se zanima za Filosofiju istorije, ne moe da zavri uvenu Bosijeovu Raspravu? Da li je to Buvarova ili Bosijeova greka? Postoje li univerzalni mehanizmi privlanosti? Postoji li nekakva erotska logika Pripovedanja? Strukturalna analiza pripovedanja trebalo bi da ovde sebi postavi problem Zadovoljstva: ini mi se da odsad za to ima sredstava. Konano, postoji jo trea avantura itanja (nazivam avanturom nain na koji zadovoljstvo dolazi do itaoca): to je, ako se moe rei, avantura Pisanja; itanje je sprovodnik elje za pisanjem (sada smo sigurni da postoji izvesno zadovoljstvo pisanja, iako je ono i dalje veoma zagonetno); nije re o tome da

obavezno poelimo da piemo poput autora koga nam se svia da itamo; ono to elimo je samo elja koju je skriptor imao da pie, ili jo: elimo elju koju je autor imao od itaoca dok je pisao, elimo ono volite me koje postoji u svakom pisanju. To je ono to je sasvim jasno rekao pisac Roe Laport: isto itanje koje ne priziva neko drugo pisanje je za mene neto neshvatljivo. itanje Prusta, Blanoa, Kafke, Artoa, nije mi ulilo elju da piem o ovim autorima (niti ak, dodajem, poput njih), ve da piem. Iz ovakve perspektive itanje je zaista jedan vid produkcije: ne vie unutranjih slika, projekcija, fantazmi, ve doslovno rada : utroen proizvod se vraa u produkciju, u obeanje, u elju za produkcijom, i lanac elja poinje da se odvija time to svako itanje vredi i za pisanje koje prouzrokuje, do beskonanosti. To zadovoljstvo produkcije, da li je elitistiko, rezervisano iskljuivo za virtualne pisce? Sve u naem drutvu, drutvu konzumacije, a ne produkcije, drutvu itanja, vienja i primanja zvukova, a ne drutvu pisanja, gledanja i sluanja, sve je ureeno tako da onemogui odgovor: ljubitelji pisanja su ratrkani, skriveni, pritisnuti hiljadama stega, ak unutranjih. To je ve civilizacijski problem: ali ja smatram, moje duboko i stalno ubeenje je da nikada nee biti moguno osloboditi itanje, ako istim poduhvatom ne oslobodimo i pisanje. 4. Subjekt Dosta je bilo govora, i pre same pojave Strukturalne analize, o razliitim takama gledita sa kojih autor moe da ispria priu ili jednostavno izloi neki tekst. Jedan od naina da se italac privee za jednu od teorija Pripovedanja, ili u irem smislu jednu od Poetika, bio bi smatrati i njega samog kao nekoga ko zauzima odreenu taku gledita (ili sukcesivno vie njih); drugim reima: posmatrati itaoca kao jednog od likova, uiniti ga jednim od likova (ak ne obavezno ni jednim od privilegovanih) fikcije i/ili Teksta. Demonstracija je data u okviru grke tragedije: italac je onaj lik koji je prisutan u sceni (bilo to skriveno) i koji sam za sebe uje sve ono to svaki od partnera u dijalogu ne uju; njegovo sluanje je dvostruko (i dakle virtualno viestruko). Drugim reima, itaoevo specifino mesto jeste paragram, onakav kakav je opsedao Sosira (nije li se tada oseao kao da ludi, on, naunik, poto je bio samo i u potpunosti italac?): istinsko itanje, itanje koje bi prihvatalo svoju potvrdu, bilo bi ludo itanje, ne time to bi izmislilo neverovatna znaenja (protivznaenja?), ne time to bi bulaznilo, ve time to bi primilo simultanu mnotvenost znaenja, taaka gledita, struktura, poput prostora koji se protee izvan zakona koji propisuju kontradikciju (Tekst je sama postulacija takvog prostora ). Zamiljanje jednog potpunog itaoca to jest totalno viestrukog, paragramatikog moda je korisno zbog toga to omoguava uvid u ono to bismo mogli nazvati Paradoksom itaoca: opte je prihvaeno da itati znai dekodirati: slova, rei, znaenja, strukture, i to je neosporno; ali gomilajui sva mogua dekodiranja, poto je itanje neogranienog pravca, oduzimajui smislu stupanj zaustavljanja, postavljajui itanje na slobodan put (to je njegov strukturni poziv), italac je uhvaen u dijalektiki obrt: konano, on

vie ne dekodira, ve nad-kodira; on ne deifruje, on produkuje, gomila govore, puta da ovi stalno i neprekidno prelaze preko njega: on je taj prelaz. No, to je i samo stanje ljudskog subjekta, barem onog kojeg psihoanalitika epistemologija pokuava da razume: subjekta koji nije vie mislei subjekat filozofije idealizma, ve pre subjekt odvojen od svakog jedinstva, izgubljen u dvostrukom nepoznavanju svog nesvesnog i svoje ideologije, i nemajui za potporu nita do vrteku jezika. Time elim da kaem da je italac subjekt do kraja, da je polje itanja polje subjektivnosti koja je apsolutna (u materijalnom smislu koji ova stara idealistika re moe od sada imati): svako itanje poinje od subjekta i od njega je odvojeno samo retkim i finim posredovanjima, uenjem slova, neto retorikih obrta, izvan kojih e se ubrzo nai sam subjekt u svojoj sopstvenoj, pojedinanoj strukturi: ili u onoj koja eli, ili perverznoj, ili paranoinoj, ili imaginarnoj, ili neurotinoj naravno, i istorijskoj: otuen ideologijom, rutinom kodova. Sve ovo je reeno da bih naznaio da ne bi bilo razumno nadati se Nauci o itanju, Semiologiji itanja, osim ako se ne prihvati da bi jednog dana bila mogua kontradikcija u izrazima Nauka o Neiscrpnom, o Bezgraninom premetanju: itanje, to je upravo ta energija, radnja koja e biti shvaena u tom tekstu, u toj knjizi, ak ono to se ne da iscrpsti kategorijama Poetike; itanje bi, sve u svemu, bilo neprestano krvarenje kojim bi se struktura strpljivo i korisno opisana od strane Strukturalne analize stropotala, otvorila, izgubila, verna po tome svakom logikom sistemu koji nita ne moe definitivno da zatvori ostavljajui netaknutim ono to bi trebalo nazvati kretanjem subjekta i istorije: itanje, bilo bi tamo gde se struktura sluuje. (1975) S francuskog prevela Iva Mili