UNIVERZITET UMETNOSTI FAKULTET LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU

Sluajni spomenici

Mentor: Prof Dr Jelena Todorovi Luka Tripkovi Beograd, 7. jun 2011.

Autor:

Sadraj

Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 Ruine - spomenici iz nehata. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ....... 5 Tihi svedoci nedovrenosti jedne drave. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

Zakljuak. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20

Uvod

"Gete, koji je svoje talijansko putovanje smatrao, za veliki doivljaj, kae, na jednom mestu, da je prolost: ruina. Svi mi, u Rimu, slaemo se da je Italija, zaista, veliki doivljaj u ivotu, a da je prolost - i ne samo u Rimu - ruina." Milo Crnjanski, "Kod Hiperborejaca"

Svaka istorijska epoha, uzimajui u obzir kontekst u kom nastaje, te njene sociopolitike karakteristike, biva obeleena razliitim dostignuima, idejama i ideologijama. U nemakom jeziku postoji jedan izraz koji neobino jasno odreuje ovakve pojave u

datom vremenskom trenutku, u odreenoj epohi. Taj izraz glasi zeitgeist- duh vremena1. U toj sintagmi sadre se, na saet i koncizan nain, sva ona stremljenja, nade i strepnje itavih naroda koji u tom vremenskom periodu ive. Ona obuhvata najmanje zajednike sadrioce srodnih ideja u linearnom protoku vremena, objedinjujui neku pojedinanu epohu, pritom jasno odreujui njene osnovne, fundamentalne karakteristike. Poput Anaksimandrovog apeirona2, u virtuelnom sistemu znanja, duh vremena sadri kvintesencu svakog kljunog pojma odreenog perioda ljudske civilizacije. Sluei se ovom metodologijom, ulazei u trag njenim empirijskim korenima, u mogunosti smo da uspeno lociramo veinu istorijskih fenomena. Zeitgeist stvara svojevrstan koordinatni sistem koji nam, zavisno od potrebe, daje koordinate taaka na nekoj zamiljenoj osi, i tako tano odreuje sve bitne parametre nekog pojedinanog istorijskog pojma ili fenomena. Naravno, imajui u vidu burnu i dinaminu istoriju nae civilizacije, razliite epohe proizvode potpuno razliite dogaaje. Ova heterogena skupina dogaaja, esto je povezana jedino duhom vremena, koji kroz njih provejava, nosei katkad sa sobom odjek prolih vekova. Taj odjek, dovoljno snaan da izdri sve specifinosti potpuno razliitih sistema vrednosti, kulturnih i drutvenih obrazaca, u sebi sadri univerzalne karakteristike i vrednosti jedne civilizacije. Univerzalne, u smislu da bi nuno morale biti svojstvene, kako Hansu Memlingu 3, flamanskom slikaru iz XV veka, tako i, recimo, Vudi Alenu4, amerikom filmskom reditelju XX veka. Ova, naizgled apsurdna analogija, moe posluiti kao savren argument kojim bi se potkrepila pomenuta hipoteza. Naime, ukoliko posedujemo elementarno poznavanje fenomena nastalih u kvinteentu, u Memlingovim delima jasno moemo definisati alegorije vanitasa. Ova alegorija, nastala kao posledica sloenih drutvenih procesa XV veka u zapadnoj Evropi, nastavlja da ivi sve do dananjih dana, budui da njena egzistencija direktno zavisi od "venog pitanja" koje ju je i proizvelo. To je pitanje smisla ljudske egzistencije i svest o temporalnom, prolaznom karakteru ljudskog ivota, strogo
1

Duh vremena ili Zeitgeist (od nemakog Zeit - vreme, Geist - duh) je filozofski pojam koji oznaava prevlaujua intelektualna uverenja, ideje, miljenja i poglede na ivot tokom odreene epohe koje odreuju socioloku, kulturoloku i versku klimu, naela ponaanja i etiku odreenog vremenskog razdoblja.
2

Anaksimandar (oko 610 - oko 546. god. stare ere) bio je drugi pripadnik miletske kole, moda Talesov uenik, te uitelj Anaksimena iz Mileta. Prema njemu, osnovni element mora biti znatno "prvobitniji" od suprotnosti, s obzirom da sve stvari iz njega nastaju i u njega se vraaju . Tako je Anaksimandar doao na pomisao da je taj prvobitni element neodreen. Taj provobitan element (), taj bitak, nazvao je Anaksimandar materijalnim uzrokom: "On nije ni voda niti bilo koji drugi od takozvanih elemenata, ve priroda od njih razliita i beskonana, iz koje nastaju sva neba i svetovi u njima". To je apejron ( ), supstancija bez granica, "veita i bezvremenska"
3

Hans Memling (Zeligentat, 1430 Bri, 1494) je bio flamanski slikar nemakog porekla ija je umetnost oslikavala Bri u periodu politikog i trgovakog opadanja. Memling je bio gotiki slikar 15. veka, i pripadao je grupi koja je radila u poslednjoj treini 15. i poetku 16. veka.
4

Woody Allen (1. decembar 1935), roen kao Alen Stjuart Kenisberg, ameriki je reiser, pisac i glumac. On je jedan od najuticajnijih i najcenjenijih ljudi u svetu filma.

determinisanom elementarnim zakonima biologije. Kada sagledamo opus reditelja kao to je Vudi Alen, te analiziramo ogoljenu sutinu njegovih filmova 5, zakljuiemo da se ispod sloja koji se ovaplouje u komici i grotesknoj naraciji ivota savremenog Njujoranina zapravo krije gotovo histerian strah od izvesnog kraja svake pojedinane ljudske egzistencije. Ovaj dramatian primer koristim kao ilustraciju vekovnog odjeka duha vremena, pokuavajui da u kratkim crtama objasnim tesne veze koje postoje izmeu pojedinih istorijskih i savremenih fenomena, iz prostog razloga to je u pitanju jedan, univerzalni fenomen, lazurno obojen Zeitgeistom u kom obitava. Tema mog rada bie jo jedan fenomen koji dominantno nastaje u periodu baroka, provejava kroz romantizam i modernizam, a jednako je aktuelan i danas. Radi se o fenomenu ruevine. Budui da fenomenologija ruevina obuhvata pregrt razliitih oblasti koje podiu nivo optosti, bazirau svoju analizu vodei se pojmom koji uvodi Alojz Rigl 6, austrijski istoriar umetnosti - pojmom "sluajnih spomenika". Pored Rigla, glavna referenca za odreivanje zdanja i objekata koji su predmet ovog rada jeste Valter Benjamin7, to jest njegov termin "ovde i sada umetnikog dela", koji u pokuati da iskoristim u neto drugaijem kontekstu, budui da predmet moje analize nee biti iskljuivo umetnika dela. Po mom sudu, sinergija Riglove definicije sluajnih spomenika i specifinog prizvuka judejskog misticizma, kao konstitutivnog faktora Benjamonove terminologije, omoguie mi vrlo preciznu analizu problema kojim se bavim.

* * *

"Hannah and her sisters ", 1986

6

Alois Riegl ( 14. januar 1858. Linc - 17. un 1905. Be) bio je austrijski istoriar umetnosti, profesor na Bekom univerzitetu i suosniva beke kole istorije umetnosti. Nastupio je protiv pozitivistike metode i posvetio se kasnorimskoj umetnosti, holandskoj umetnosti XVII veka i pre svega metodici brige o spomenikoj prolosti.
7

Walter Benjamin (15. jul 1892. Berlin - 26. septembar 1940. Port Bou, panija), nemaki filozof, knjievnik i prevodilac. Koristiu se Benjaminovim kapitalnim delom " Umetniko delo u doba njegove tehnike reprodukcije"

Ruine - spomenici iz nehata

Neko je jednom napisao, ili izgovorio, a ini mi se da je to bio Stojan Cerovi, povodom teze po kojoj je neophodno da jedno drutvo lupi o dno, pre nego to se, poput Feniksa, uzdigne iz pepela - da to dno nije nita drugo do ravan koja nam stalno izmie. Ovo je esej o jednoj takvoj, nedostinoj ravni.

U gradovima irom ove zemlje, postoji veliki broj objekata ije karakteristike retko analiziramo, ne uputajui se u sutinu njihove egzistencije, simbolike koju nose i zadaha istorijskog naslea koji ih optereuje. Teko je pronai najmanji zajedniki sadrilac tih objekata, budui da su njihove, kako arhitektonske, tako i namenske karakteristike, meusobno potpuno razliite i raznorodne. Usudiu se da napiem da bi najblie odreenje tog sadrioca bio jedan fiktivni, gotovo metafiziki pojam, a to je njihovo "ovde i sada", u Benjaminovskom smislu. Ovaj pojam, koji se prvi put javlja u uvenom eseju "Umetniko delo u doba njegove tehnike reprodukcije", sadri prizvuke 6

jeverejskog misticizma, i tim pre iskae iz standardne onovremene estetske terminologije zapadne filozofije. Meutim, upravo je ta doza misticizma bila kljuna za konstituisanje ovog pojma, nastalog kao posledica nemogunosti estetike teorije da prati zahuktalu dinamiku razvoja umetnosti u prvoj polovini XX veka. Ukratko, "ovde i sada" predstavlja istoriju kojoj je delo bilo podvrgnuto tokom svog trajanja. Bilo da su u pitanju promene koje je delo iskusilo na svojoj fizikoj strukturi, ili promene u pogledu posedovanja. Tako je, recimo, u Mikelanelovom Davidu, sublimirano svo ono iskustvo koje ta skulptura "poseduje". U njegovoj "auri", moemo iitati ponos koji su graani nezavisnog grada-drave Firence oseali prolazei kraj njega, oseaj zatitnitva koji je ova skulptura simbolizovala, podseajui na starozavetni mit i dajui snagu firentincima da se odupru raznim politikim pritiscima i opasnostima koje su konstantno vrebale u Italiji XVI veka, poev od klimavog mira meu gradovima-dravama, pa sve do "uljeza u sopstvenim redovima" - harizmatinog fratra Savonarole. Dakle, dok stojimo pred originalnim Davidom, ta iracionalna tenzija koju oseamo jeste njegova aura, sublimacija iskustva. Tu vrstu oseaja je mogue osetiti samo pred originalnim delom, budui da u sebi sadri autentino iskustvo skupljano vekovima. Na tom fonu pozvao bih se na Alojza Rigla, iji pojam sluajnih spomenika, po mom miljenju, neobino korenspondira sa Benjaminovskim ovde i sada. Naime, bavei se spomenikom istorijom, ovaj austrijanac uvideo je nunost ralanjivanja spomenika kao omnibus pojma, imajui u vidu heterogenost itavog skupa objekata. Rigl uoava razliku izmeu onih artefakata koji su sagraeni sa ciljem da budu spomenici, koji za ulogu imaju da podseaju na pojedinani istorijski trenutak ili na neku istorijsku linost; i onih, ije "ovde i sada" predstavlja "prolaz u dati istorijski period". Zauzimajui radikalan stav, Rigl prvoj grupi dodeljuje imanentnost komemorativnih karakteristika i obeleija, dok sluajne spomenike definie kao proizvod subjektivnog izbora pojedinca, ime njihovo postojanje i trajanje direktno zavisi od duine seanja posmatraa koji datom objektu dodeljuje spomeniku funkciju. Da se primetiti da je ovoj klasifikaciji, koja pretpostavlja subjektivni oseaj a ne egzaktnu i naunu metodologiju, potrebna jo jedna dimenzija kako bi fenomen sluajnih spomenika mogao da bude zaokruen, i "postavljen na noge". To me navodi da kao reenje ponudim inkluziju "ovde i sada" nekog dela, ime bi nenauna dimenzija ovog pojma bila konkretizovana kroz Benjaminovu estetiku. Ta subjektivna spomenika vrednost, koja uz pomo "ovde i sada" moe dobiti na objektivnosti, preplavila je objekte nastale u periodu posleratne Jugoslavije, bilo da je re o objektima ija primarna funkcija jeste bila komemorativna, ili pak onim koji nastaju prilikom velike obnove zemlje i neuspelog pokuaja ekonomske reforme krajem sedme decenije XX veka, esto praenim megalomanskim ambicijama. Razloge za to ne treba traiti iskljuivo u lokalnom iskustvu regiona u kom ivimo, jer bi u tom sluaju posmatrali samo pojedinano drvo, nesveni situacije u umi.

Kljuni razlog, inicijalni uzrok, koji je za posledicu imao nastanak obimnog skupa sluajnih spomenika, lei u fenomenu takozvanog, "kratkog dvadesetog veka". Ovaj pojam u istoriografiju uvodi istoriar Erik Hobsbaum8, polazei od pretpostavke da istoriografija ne treba nuno da se deli hronoloki i linearno, ve je umesto nominalne podele vekova, potrebno grupisati srodne i kauzalno povezane dogaaje, kako bismo dobili jasnu i celovitu sliku. To bi znailo, po Hobsbaumu, da XX vek nije trajao od 1901. do 2000. godine, ve je poeo na Vidovdan 1914. godine, a zavrio se u vreme opsade Sarajeva, tokom najrecentnijih sukoba koji su se dogodili na ovim prostorima. Poetak veka je, dakle, oznaen takom nepovrata, to jest sarajevskim atentatom, koji za posledicu ima kraj dinastiko-monarhistikih ureenja u veini zemalja tadanje Evrope i tektonske drutvene poremeaje prouzrokovane najkrvavijim ratom do tada vienim u ljudskoj istoriji. Kraj, sa druge strane, dolazi u trenutku kada se raspada i poslednja komunistika drava u Evropi, ime se vek, pravei pun krug, okonava upravo na mestu na kom je i poeo - u Sarajevu. Hobsbaum XX vek naziva kratkim budui da je, ukoliko proporcionalno uporedimo kvantitet dogaaja i otkria koja su se dogodila u nekom pojedinanom stoleu sa godinama trajanja istog, XX vek - vek "najvee gustine". Stoga ne udi to je, i inae dinamina u turbulentna istorija Balkana, u prolom veku samo dobila na intenzitetu. Nije sluajan izbor Benjamina i Hobsbauma za korektive i pokuaj nadgradnje Riglove teorije, budui da ih, pored dragocenog uticaja na nauku i oigledne kompatibilnosti njihovih stavova sa temom koju obraujem, povezuje i njhov politiki i ideoloki diskurs, pa u tom sluaju elim da naglasim da je svaka obojenost marksistikom i neomarksistikom milju bila latentna intencija ovog rada. Pored temporalnosti, koje se kao fenomen prvi put javlja u baroku, da bi svoj ivot nastavila uporedo sa protokom vekova, i fascinacija ruevinama i ruinama, takoe originalni barokni fenomen, ne gubi na svojoj atraktivnosti u gotovo svim segmentima kontemplativnih aktivnosti raznovremenih intelektualaca. Ukoliko se, radi manjeg nivoa optosti, usredsredimo na fenomen ruina u XX veku, moemo govoriti o svojevrsnoj ruinofiliji kojom je stolee za nama proeto. Ovaj termin u svom radu uvodi Svetlana Boim, profesorka slavistike i komparativne knjievnosti na Harvardu. Upravo se u njenom radu govori o senzitivnom i intuitivnom vraanju na fenomen ruevina, pokazujui njegovu dugovenost i aktivno trajanje jo od baroka, iz prostog razloga jer i savremeni ovek digitalnog doba stupa u stanje oka pred predstavom i idejom nestajue, iseavajue materijalnosti. Svetlana Boim, sa druge strane, negira vezu ruinofilije sa inicijalnim fenomenima baroka, kao to su oseanja vanitasa, ve o njoj govori iz perspektive ovovremenog oveka, definiui je kao emociju koja nastaje iz svesti da nas ruevine podseaju na potencijalne, hipotetike vizije o tome kako je budunost, to jest sadanjost mogla da izgleda. I ako autorka iskljuuje svako prisustvo romantiarskog oseanja, mislim da neopravdano zanemaruje znaaj unutarnjeg oseaja temporalnosti
8

Eric John Blair Hobsbawm (Aleksandrija, 9. jun 1917. - London, 1.oktobar 2012.) bio je britanski istoriar. Bio je jedna od istaknutijih linosti britanskog drutva na prelazu iz 20. u 21. vek. Kao istoriar i politiar je bio jedan od glavnih autoriteta levice u Ujedinjenom Kraljevstvu. Njegov istoriarski opus baziran je na marksistikoj istoriografiji. Bio je dugogodinji lan Komunistike partije Velike Britanije (Communist Party of Great Britain) i Udruenja istoriara komunistike partije (Communist Party Historians Group). Kao istoriar prouavao je razvoj tradicija u pojedinim drutvima i njihov uticaj u konstrukciji nacija-drava. Takoe je mnogo prouavao industrijsku revoluciju i Francusku revoluciju.

koji je ekskluzivno imanentan ljudskoj vrsti, a koji predstavlja prirodnu vezu sa ovekom baroka u fenomenolokom smislu. Ruinofilija zaista predstavlja jedan od dominantnih koncepata u Evropi dvadesetog veka. Setimo se samo Alberta pera9, Hitlerovog arhitekte, i njegove vizije nacistike arhitekture. Ako bismo samo za trenutak zanemarili karakterologiju tog pokreta zla i fokusiramo se na perove strune tenje, uvideemo jedan gotovo romantiarski pristup u koncepciji graenih objekata. per u svojim spisima koketira sa Benjaminovom tezom o sjedinjenju istorije i prirode pri emu, razume se, pokuava da je instrumentalizuje u svrhe naci estetike. Nacrti koje je pravio za veliki partijski stadion na Cepelinfildu10, istom onom koji je glavna lokacija uvenog filma Leni Rifental "Trijumf volje", nisu bili uobiajeni projektni crtei jednog obrazovanog arhitekte. Naime, per je svoje graevine predstavio onako kako bi one trebalo da izgledaju kroz nekoliko stotina godina, obrasle u rastinje, koncepcijski srodne pojedinim predstavama ovanija Batiste Piranezija 11, jednog od klasinih primera barokne umetnike fenomenologije. Taj perov poduhvat je naiao na Firerovo otro protivljenje, ali ga vredi zabeleiti kako bi se bolje shvatio uzrok dvadesetovekovne ruinofilije.

Bertold Konrad Herman Albert Speer (Manhajm, 19. mart 1905 London, 1. septembar 1981) je bio nemaki arhitekta i jedan od petorice najviih zvaninika nacistike vlade (Himler, Gebels, Gering, Borman i per). Ponekad nazivan prvim arhitektom Treeg rajha. per je po mnogo emu odudarao od slike oveka u vrhu nacistike stranke i bliskog Hitlerovog saradnika. Bio je to visoko obrazovan ovek, uglaenih manira i gospodskog ponaanja. Hitler i on imali su jednu zajedniku strast, gotovo opsesiju - arhitekturu.
10

Zeppelinfield je jedno od zdanja koja su sluila za skupove nacional-socijalistike partije Nemake. Projektovan od strane Alberta pera, ovaj stadion je dobio ime po polju na kome se nalazio, koje oznaava mesto na kome je grof Cepelin prvi put sleteo sa istoimenom letelicom 1909. godine.
11

Giovanni Battista Piranesi (4. oktobar 1720 9. novembar 1778) bio je italijanski umetnik poznat po svojim bakropisima Rima, kao i fiktivnim atmosferskim "zatvorima" (Carceri d'Invenzione).

ovani Batista Piranezi, "Fantazije duha", bakropis

Jo jedan pikantan podatak, koji se nalazi u perovoj knjizi, poprilino baroknog naslova "Vrednost ruina" - jeste opis pronalaenja lokacije za gradnju pomenutog stadiona. Po mom dubokom uverenju, Cepelinfild nije bio sluajan izbor. Simbolika koju je to polje i do tada nosilo je vrlo jaka i moe posluiti kao dokaz za neku drugu vrstu studije. Cepelinfild je, kao to samo ime govori, polje cepelina, i odreuje mesto na kojem je 1909. godine grof Cepelin sleteo sa prvom istoimenom leteom napravom. Dakle, to polje obeleava i simbolizuje jednu vrstu tehniko-industrijske dominacije u datom trenutku. Sve to ne bi bilo previe zanimljivo da se desilo, recimo, u Velikoj Britaniji. Meutim, imajui u vidu gotovo opteprihvaenu teoriju o trajektoriju razvitka faizma i nacizma kao takvog, ta taka bi trebalo da zauzima posebno mesto u srcu svakog iskrenog naciste. Naime, postoje tri koraka koji gotovo determinisano proizvode totalitarni, faistiki reim. Prvi je preduslov postojanja nacionalne buroazije, drugi je ekonomska kriza a trei homogenizovanje birakog tela oko jedne autoritarne linosti, koja doprinosi ekonomskom oporavku drutva. Smatram da je odabir polja, koje simbolizuje nadprosena dostignua nacionalne buroazije, bio idealno mesto za kamen temeljac jednog kongresnog stadiona, ime bi se zatvorio pun krug formiranja datog politikog projekta. Ovu digresiju iznosim kako bih ukazao na postojanje ideolokog diskursa koji ini ruinofilija XX veka. Sam stadion i njegove arhitektonske odlike nisu od presudnog znaaja za pera. On u svojoj knjizi pie, kako bi jasna simbolika mesta mogla da "radi" i ako bi, umesto stadiona, na polju bili ostaci starog magacina koji je miniran za potrebe gradnje. per je, tokom obilaska terena, emotivno doiveo to sjedinjenje ruevine sa prirodom, detaljno opisujui estetsku privlanost koju je osetio posmatrajui delove betonskih armatura koje vire iz zelenog polja. Taj prizor sadri sve karakteristike "sluajnog spomenika", u onom smislu u kojem se oni nalaze kao tema ovog rada. Postoji jasno vidljivo "ovde i sada", dok funkcija objekta nije primarno komemorativna. Iz svega navedenog, mislim da moemo naslutiti kakve su bile tenje Alberta pera i u kojoj meri je u njegovom delu postojala veza sa fenomenima ruine i temporalnosti.

* * *

10

Tihi svedoci nedovrenosti jedne drave

"Lee na mutavoj zemlji, tee nego kosti ivota, smrti nije polo za rukom, u miraz da ih odnese." Vasko Popa, Zvezdoznaneva ostavtina

Sluajni spomenici, u onom smislu u kom sam o njima pisao, nuno potpadaju pod uticaj fenomena ruevine. Sve one fabrike, kombinati i zadruge koje gotovo euforino nastaju sredinom dvadesetog veka, da bi se apsurd njihove egzistencije ovaplotio u 11

poslednjoj deceniji istog, dakle, samo par decenija kasnije, danas postoje kao sluajni spomenici. Pored navedenih objekata, koji nemaju primarno komemorativnu funkciju, pomenuo bih i one koji su sagraeni kao spomenici, da bi, sticajem istorijskih i drutveno politikih okolnosti, izgubili komemorativnu finkciju kao primarnu i postali podvrsta sluajnih spomenika. Naravno, to se dogodilo onog trenutka kada su, ili oni, ili simboli koje slave i glorifikuju, postali ruina. Dakle, trajektorijum njihove geneze nuno pretpostavlja ukidanje i ponitavanje postojanja onih simbola zarad kojih su prvobitno i sagraeni. U tom smislu bih naveo veliki broj spomenika antifaizmu, izvedenih od strane priznatih vajara i arhitekata, poput Vojina Bakia, Bogdana Bogdanovia i Duana Damonje, kao i modernistika zdanja, od kojih pojedina sadre latentno komemorativnu funkciju. Tu pre svega mislim na Dobrovieve zgrade Ministrastva unutranjih poslova i Genereltaba. Ova zdanja podignuta su izmeu 1953. i 1963. godine. Mileta Prodanovi, u sada ve kultnoj knjizi, "Stariji i lepi Beograd", opisu ovog zdanja posveuje nekoliko pasusa koji se odlikuju neobino lepim stilom: "Svojim oblicima ovo zdanje ini otar rez prema okolnim, takoe monumentalnim objektima izvedenim uglavnom u jeziku istoricizma. Volumeni graevine na dve strane ulice ine jasnu prostornu metaforu, stepenasto smaknut gabarit daje formu kanjona i to je, zna se, kanjon Sutjeske, najvanije vorite mitologije NOB-a. Kombinovani materijali, nenametljivo plasirani toposi modernistikog argona, i sveopta pokrenutost masa koja, paradoksalno, povezuje i smiruje uskovitlane energije okolnih zgrada ine ovaj kompleks remek-delom u oblasti arhitekture, ali je, isto tako, pretvaraju u najsnaniji upis socijalistikog urbanizma u staro tkivo grada."

Trebalo bi napomenuti da je ovo zdanje usamljen primer urbanistikog uglaavanja itavog kvarta prema jednoj monumentalnoj graevini, budui da je njenim postavljanjem na suprotne strane Nemanjine ulice, uz samu raskrsnicu sa ulicom Kneza Miloa, ritam i raspored susrednih graevina unapred predodreen. Ovo zdanje je, sve do jedne noi aprila 1999. godine, bilo arhitektonski biser naeg podneblja, da bi od tog trenutka poeo ivot jednog sluajnog spomenika. Naime, nakon to su "pametne" rakete NATO-a unitile ovu vojnu metu, Generaltab utiskuje svoju egzistenciju u sutinu svakodnevnice. Do tada, on je bio simbol etvrte vojne sile u Evopi, da bi se, kao i sila koju je predstavljao, sruio poput kule od karata i time dobio ulogu poslednjeg eksera u kovegu fiktivnog ustrojstva, nekada poznatog kao JNA12.

12

Iako je JNA faktiki prestala da postoji nakon Dejtonskog sporazuma, VJ (vojska Jugoslavije) de fakto predastavlja istovetnu tvorevinu. Dakle, promenjena je forma ali je sutina ostala ista. Dogaaji koji su prouzrokovali akciju "Milosrdni aneo" govore u prilog ovoj tvrdnji.

12

Pre i posle bombardovanja: armature i rastinje koje se uzdiu kroz betonske pukotine, ini da ova graevina podsea na usahli organizam. Poput neke nezamislivo monumentalne instalacije uzepe Penonea, recentni izgled Generaltaba kao da ostvaruje sve one snove Alberta pera i potdvruje Benjaminovu tezu o sintezi istorije i prirode.

Obzirom na topografiju, zgrada se nuno namee kao deo svakodnevnice veine Beograana, a gotovo je nemogue izbei je i ukoliko u Beograd dolazite kao gost. Umesto arhitektonskog remek-dela, stanje u kojem se Generaltab danas nalazi predstavlja spomenik jednom neuspenom, postkonfliktnom, tranzicionom drutvu. Meutim, armature i rastinje koje se uzdiu kroz betonske pukotine, ini da ova graevina podsea na usahli organizam. Poput neke nezamislivo monumentalne instalacije uzepe Penonea13, recentni izgled Generaltaba kao da ostvaruje sve one snove Alberta pera i potdvruje Benjaminovu tezu o sintezi istorije i prirode. Nesumnjive je, da, ukoliko bi se zgrada ostavila na milost i nemilost vremenu, ovaj Benjaminov fenomen bio ovaploen u celini. Zgrada Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Ivana Antia14 i Ivanke Raspopovi15, predstavlja reprezentativno zdanja modernistike arhitekture, ija je sudbina umnogome slina onoj koja je zadesila Generaltab. Sticajem drutvenih okolnosti, ona je takoe dobila ulogu sluajnih spomenika, simboliui isto ono to danas simbolizuje i Dobrovieva zgrada. Muzej savremene umetnosti je jedina zgrada namenski zidana za muzej, izmeu 1961. i 1965. godine. Budui da se i opis ove zgrade nalazi u pomenutoj knjizi profesora Prodanovia, smatram da bi svaki pokuaj autonomnog opisa bio pretenciozan i neukusan, te u navesti jo jedan citat iz "Starijeg i lepeg Beograda" :

13

uzepe Penone (ital. Giuseppe Penone; 3. april 1947, Garesijo Italija) je italijanski likovni umetnik, koji je poeo profesionalno delovati 1968. i postao poznat kao jedan od mlaih lanova pokreta "Arte povera". Penoneov opus se nastoji baviti uspostavom kontakta izmeu oveka i prirode.
14

Ivan Anti (Beograd, 3. decembar 1923 Beograd, 25. novembar 2005) je bio srpski arhitekta i akademik SANU i profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu jedan od najboljih posleratnih arhitekata u Jugoslaviji.
15

Ivanka Raspopovi je bila srpska arhitektica, koja je zajedno sa Ivanom Antiem radila na projektu zgrade Muzeja savremene umetnosti u Beograd i Muzeja 21. oktobra u Kruevcu. Na internet enciklopediji Wikipedia postoji samo lanak na francuskom jeziku, to moda najbolje govori o palanakom mentalitetu ove sredine, tako briljantno opisanom u "Filosofiji palanke".

13

" Privilegovanu lokaciju uz reku projektanti Ivan Anti i Ivanka Raspopovi reili su multiplikacijom kristalne jedinice koja je ujedno i osnova sistema kaskadne distribucije prirodnog osvetljenja. Ovo zdanje je u gotovo svim pregledima srpske posleratne arhitekture oznaeno kao jedan od njenih nesunjivih vrhunaca." Nakon gotovo pola veka neulaganja u osavremenjivanje muzeolokih uslova, to je prouzrokovalo nemogunost ugoavanja "velikih" izlobi, Muzej se 2007. godine zatvara zarad rekonstrukcije. Tim potezom stavljena je taka na ulogu koju je ova zgrada do tada imala, ime i ona postaje specifina vrsta sluajnog spomenika - svedok sociopolitikih deavanja u jednom malom i neuspenom drutvu. Nesumnjivo je, meutim, da degradacija ovog zdanja poinje jo devedesetih godina prolog veka. Kako navodi Prodanovi: "Poetkom devedesetih - u sklopu "kadrovskog ienja institucija kulture"- je na mesto direktora Muzeja doveden slikar ija je najvanija struna referenca bila organizacija zaviajne likovne kolonije. Institucija u kojoj su izmeu ostalih viene izlobe Iva Klajna, Emila Noldea, Bauhausa, Fluksusa, Roberta Smitsona ili Berija Flanagana gotovo trenutno je ostala bez veine kustosa i neverovatno brzo svela programe na nivo provincijskog doma kulture. Tada su se na mermernim fasadama pojavili natpisi "muzej" u irilinoj i latininoj varijanti."

Enterijer Muzeja savremene umetnosti: Nastala na samom poetku neega to je istoriji poznato kao program "ekonomskog preporoda", ova zgrada je godinama bila glavni punkt onog dela drutva koji je u zimu 1996. godine etao iza parole "Beograd je svet".

14

inom zatvaranja ove institucije, glavni grad je ostao bez ijednog muzeja. Posledica takvog stanja je odrastanje itavih generacija kojima se nikad nije ukazala prilika da se sretnu sa, takozvanom, "visokom " umetnou. Nastala na samom poetku neega to je istoriji poznato kao program "ekonomskog preporoda", ova zgrada je godinama bila glavni punkt onog dela drutva koji je u zimu 1996. godine etao iza parole "Beograd je svet". Kao svi sluajni spomenici, i ovaj sadri ovde i sada, to sublimirano iskustvo jednog drutva, iji je tihi svedok. 2012. godine dogodio se pokuaj oivljavanja prostora, akcijom pod nazivom "ta se dogodilo sa Muzejem savremene umetnosti?". Umetnikim intervencijama u zaputenom, oronulom enterijeru, sa ciljem da se prostor oivi, dolo se do sasvim suprotnog rezultata. Naime, itava ceremonija podseala je na renesansni makabrini ples, konano upokojenje jednog simbola koji e nastaviti da ivi samo u pojedinanim seanjima. Istovremeno, svaki prolazak kraj ove zgrade podsea nas na ogoljenu, surovu istinu nae svakodnevnice. Kao da govori i upozorava nas, da smo, zajedno sa njom, svedoci neizvesnih drutvenih procesa od ijeg ishoda zavisi, kako naa, tako i sudbina ovog zdanja.

* * *

15

Kada je re o sluajnim spomenicima koji su prvobitno imali komemorativnu ulogu, fokusirau se na monumetnalne objekte nastale sredinom XX veka u spomen antifaistike borbe. Devedesetih godina prolog veka, prilikom raiavanja sa komunizmom, politikim i drutvenim kvazielitama ukazala se prilika da odbace i dezavuiu i one, njima nepotrebne, civilizacijske tekovine, time to e ih smestiti u kontigent komunistikih. U tom periodu pomenuti spomenici od intencionalnih postaju sluajni. Tanije, onog trenutka, kada su, bilo oni, bilo simboli koje slave i glorifikuju, postali ruina. Izuzetno lep i tragian primer ovakvih sluajnih spomenika jesu one graevine ija egzistencija je danas potpuno nepoznata onome to se naziva ira javnost, iako je re o monumentalnim spomenikim graevinama. Budui da je antifaizam univerzalna vrednost, pomenuto distanciranje od ovakvih i slinih vrednosti, a sve pod pod platom "detitoizacije", posluilo devedesetih godina u svrhe ratnohukakog delovanja odreenog broja intelektualaca, okupljenih pre svega oko lika i dela Dobrice osia. Tim inom, ovi spomenici gube na svrsi, budui da, i komunizam i antifaizam, od tog trenutka predstavljaju gotovo blasfemine pojmove. Poput kakvih paganskih simbola, ostavljeni su na milost i nemilost raznoraznih pomahnitalih dobrovoljakih bandi tokom ratova na podruiju bive Jugoslavije. Sluaj je hteo da se veina objekata nae u neposrednoj blizini ratnih poprita, pa je veliki broj spomenika pretrpeo oteenja, svedoei o prirodi poslednjeg ratnog sukoba na tlu Evrope. Uzimajui u obzir obimnost grae, u ovom eseju naveu samo nekoliko najreprezentativnijih primera. Spomenik podignut nedaleko od Korenice, mesta nadomak Plitvikih jezera, delo je hrvatskog umetnika Vanje Radaua16. ine ga etiri geometrizovane gvozdene celine, ije ivice poput zrakova rasteu formu, svaka na svoju stranu. Objekat je postavljen na postament od armiranog betona, na iju povrinu se moe stupiti preko stepenica koje vode u samo srce skulpture. Ovaj objekat, izuzetnih estetskih karakteristika okruivalo je est bronzanih skulptura istog autora, iz ciklusa "Tifusari". Meutim, kako je za vreme
16

Vanja Radau (Vinkovci, 29. april 1906 Zagreb, 24. april 1975) je bio hrvatski vajar, slikar i pisac.

16

poslednjeg rata ova teritorija pripadala SAO Krajini, nije teko pretpostaviti da su sve netragom nestale. Vidno oteen, danas je ovaj spomenik, izgubivi prvobitnu, komemorativnu ulogu, postao sluajni spomenik jednog od najtraginijih poglavlja istorije Balkana. Delo Bogdana Bogdanovia17, jednog od najznaajnijih arhitekata srpskog modernizma, podignuto je nadomak Kosovske Mitrovice u ast rudarima koji su se 1941. godine pridruili NOB-u. Na dve betonske kupe poloena je apstrahovana, presvuena gvozdena forma. Svedenost formi dovodi do izuzetno privlane ritmike u odnosima, inei je kompaktnom. Danas se na ovom zaputenom spomeniku nalazi grafit sa reima "Kosovo je Srbija", ime se stvara uznemirujua dihotomija. Naime, naputajui sve one vrednosti koje je ovaj, nekada intencionalni spomenik, simbolizovao, veinski deo srpskog drutva direktno je odgovoran za situaciju koja za posledicu ima ispisivanje grafita ovakve sadrine. Nakon decenija neuspelih pokuaja kolonizovanja Kosova i Metohije, rigidne centralistike politike koja je direktno odgovorna za genezu separatistike misli meu albanskom nacionalnom zajednicom - to pre svega moemo videti na primeru masovnih protesta iz 1981., kada je dominirala parola "Trepa radi, Beograd se gradi" - pa do oruane pobune koja proistie kao posledica pojave piramidalnih banaka spoetka devedesetih, dihotomija koja se nalazi na spomeniku nije nita vie do klasine "beketovtine" - ogledala postapokaliptinog stanja koje vlada na ovom delu teritorije Balkana.

.
17

Bogdan Bogdanovi (Beograd, 20. avgust 1922. Be, 18. jun 2010.) je bio arhitekta, graditelj], umetnik i filozof], profesor Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonaelnik Beograda od 1982. do 1986. Poznat je po svojim smelim idejama. Znaajan je neimar memorijalne arhitekture, spomenobeleja podignutih u drugoj polovini dvadesetog veka, rtvama faizma u Drugom svetskom ratu, irom SFR Jugoslavije. Najznaajniji spomenici Bogdana Bogdanovia nalaze se u Beogradu, Jasenovcu, Garavicama, Prilepu, Mostaru i Kruevcu.

17

Spomenik podignut nedaleko od Korenice, mesta nadomak Plitvikih jezera: ine ga etiri geometrizovane gvozdene celine, ije ivice poput zrakova rasteu formu, svaka na svoju stranu. Objekat je postavljen na betonski postament na iju povrinu se moe stupiti preko stepenica koje vode u samo srce skulpture

"Spomenik revoluciji" iz 1967., na brdu iznad sela Podgari, u istonoj Hrvatskoj, delo je Duana Damonje18. Na ovom mestu se 1941. godine dogodio partizanski ustanak, a nedaleko se nalati i partizansko groblje. Ovaj spomenik bio je inicijalna inspiracija belgijskom umetniku Janu Kempenersu, kojem moemo zahvaliti na fotografskoj grai ovih objekata. Spomenik iz Podgaria je jedan od najambicioznijih projekata, imajui u vidu njegovu monumentalnost. Krase ga apstrahovana krila, izvedena od armiranog betona i aluminijuma, dimenzija 10 x 20 metara. Ova, pored kozarakog spomenika, verovatno najznaajnija Damonjina skulptura, odie dijalektikim odnosom ogranskih i neorganskih formi. Koristei se neogranskim formama poput betona, umetnik ih rasporeuje na vrlo dinamian i ritmian nain, odravajui bioritam naeg, "stvarnog" sveta.

18

Duan Damonja (Strumica, 31. januar 1928 Zagreb, Hrvatska, 14. januar 2009) je bio jugoslovenski vajar i lan SANU.

18

Spomenik revoluciji: Jednostavni oblici, savijene prizme, delovi sfera i segmenata kruga, variraju i ponavljaju se u ritmu umetnikog senzibiliteta, stvarajui apstraktnu arhitektonsku formu.

Spomenik rudarima koji su pristupili NOB-u: Na dve betonske kupe poloena je apstrahovana, presvuena gvozdena forma. Svedenost formi dovodi do izuzetno privlane ritmike u odnosima, inei je kompaktnom. Danas se na ovom zaputenom spomeniku nalazi grafit sa reima "Kosovo je Srbija"

19

* * *

Zakljuak

Koliina spomenike grae na ovim prostorima izuzetno je velika. Uzimajui u obzir da je, samo u prolom veku, na ovim prostorima voeno sedam ratova, njihov broj nikoga ne bi trebalo da zaudi. Kada se tom broju dodaju i oni, sluajni spomenici - cifre su zastraujue. Njihovo postojanje konstantno nas podsea na buran i dinamian, esto i kratak, ivot itelja takozvane Jugosfere. U ovom eseju pokuao sam u najkraim crtama da izloim svoje vienje fenomena sluajnih spomenika u korenspodenciji sa univerzalnim i svevremenim pojmom temporalnosti. Izbor sluajnih spomenika u ovom radu slui samo kao skica fenomena, imajui u vidu da nedostaje jako puno karakteristinih primera koji zavreuju da se nau u nekoj slinoj dokumentaciji. Spomenik na Kozari, bob staza u Sarajevu, kao i mnotvo kombinata i fabrika naputenih nakon steaja - jednako su reprezentativni primeri. Budui da sam ovaj esej poeo jednim citatom iz knjige "Kod Hiperborejaca" Miloa Crnjanskog, na taj nain u ga i zavriti, i time zaokruiti ovaj rad u jednu, nadam se, kompaktnu i homogenu celinu.

"Gete pria kako je, u teatru, kad se spusti zavesa, publika pljeskala glumcima, koji su izlazili pred zavesu i klanjali se, redom. Na kraju, kae, publika bi traila da iziu i oni, koji su, u komediji, ubijeni, Vikalo se: Mrtvi! Mrtvi! I morti! I morti! "

20

Literatura

Arrhenius, T, 'The Cult of Age in Mass-Society , Future Anterior 1 (Spring 2004), pp. 74-80. Benjamin, Valter, Slubeni glasnik, biblioteka Knjievne nauke, Umetnost i Kultura, Izabrana dela 1, urednik Jovica Ain, Beograd 2011. Benjamin, Walter, The Origin of German Tragic Drama, NBL, 1977. Boym, Svetlana Architecture of The Off-Modern, Architectural Press, New York 2008 Hobsbaum, Erik, Doba Extrema, Dereta 2002 Janson, H.W. , Janson, Anthony F. , Istorija Umetnosti Dopunjeno Izdanje, Stanek d.o.o., Varadin 2005. Popa, Vasko, Izabrane pesme , Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd 1998. Prodanovi, Mileta, Stariji i lepi Beograd, Stubovi kulture, 2001 The Value of Ruins: Allegories of Destruction in Benjamin and Speer ,

21

Form/Work: An Interdisciplinary Journal of the Built Environment, no. 6, October 2003, pp. 51-64. Todorovi, Jelena, O ogledalima, ruama i nitavilu, Clio, 2012 uvakovi, Miko, Umetnost i politika Umetnost i Kultura, Beograd 2012. Slubeni glasnik, biblioteka

22