Ljudski faktor

U poodmakloj tehnolokoj eri svako posezanje manuelnim moe se videti

kao neka vrsta ako ne protesta, onda barem rezervisanosti u odnosu na
sveoptu lakou digitalnog, user friendly sveta. Radovi Stefana Tasia i
Luke Tripkovia uz takvo opredeljenje nose i naglaeno odustajanje od
raznobojnog univerzuma, gotovo asketsko svoenje na grizaj (u slikama), to
jest grafit (u crteima). Na onaj nain na koji danas snimljene crno-bele
fotografije ili igrani filmovi svesno evociraju neka davna vremena, vremena
sa patinom, i radovi ove dvojice umetnika barem na prvi pogled raunaju
sa igrom nazvanom retro. Ali to je varka, u podtekstu izloenih crtea i
slika stoje (izmeu ostalog) i znanja steena u informatikoj sferi, predloci
posredovani digitalizovanom fotografijom i raunarom... To su, dakle,
konceptualni kolai podeeni da stvore utisak starovremenskog, analognog
pristupa. U tom i takvom svetu, prividno sreenom i lienom trauma, nalaze
se, meutim, koreni svih nedoumica koje razdiru nae vreme. Svi oni inioci
koji uslovljavaju nau dananju nesigurnost, nau bojazan od skoranjeg
rasprskavanja globalnog poretka koji ini nam se opstaje i pretrajava po
nekoj vrsti inercije, zaeti su kao malena vorita, embrioni, iskliznua... ba
u tim sada davnim vremenima sveopteg epohalnog spokoja.
Slika na kojoj je Stefan Tasi uvezao vie svojih interesovanja prikazuje
Maksimilijana Faktorovia, patrijarha sveprisutne vetine kozmetike,
poznatijeg pod nom de plume Max Factor. U potrazi za idealom lepote koji
e potom biti multiplikovan na filmskoj traci ovaj poljski emigrant, osniva
imperije ulepavanja i korekcija, neka vrsta praoca dananje post-humane
epohe u kojoj svetenike zamenjuju plastini hirurzi, koristio je kalibrator
lepote, spravu koja (kao i mnogo toga to se koristi u industriji lepote)
neodoljivo podsea na alate za muenje. Pred Tasievom slikom koja je u
osnovi nedvosmisleni citat, posmatra je zbunjen nije sasvim jasno da li se
to merenje obavlja u nekakvom Lombrozovskom cilju. Tu sumnju podupiru i
udno izobliene lobanje koje kao pattern lebde ispred prizora i daju ritam

celom prizoru. Lobanje ovde nisu samo memento mori ve slue kao
ulaznica u lavirint pitanja o lepoti, rasi, zastranjenjima istorije...
Crtee velikih formata Luke Tripkovia takoe obeleava izvesna lebdea
dvosmislenost. U naputene prostore njegovih ranijih prostora sada su se
uselili ljudi. Oni su zauzeli sredinje, dominantne pozicije u okviru kadra.
Na veini radova pozadinu ini minuciozno iscrtani tapet sa repetitivnim
uzorkom. Osobe prikazane na crteima sasvim su blizu graniniku polova,
njihova androginost jeste od one vrste koja se objavljuje na stranicama
modnih magazina. Odatle potie i izvesna neodreenost njihovih pogleda:
as se uini da emituju neki blagi (hinjeni) prkos, as zbunjenost... Na nekim
od crtea prikazane su i biljke. Neme, kakve ve jesu po svojoj prirodi i
biljke ovde na neki nain govore svojom, ponovo ambivalentnom
simbolikom. Konano, na jednom od crtea osoba prekrtenih podlaktica
stoji ispred zida sa nizom okaenih trofejnih rogova srndaa. Centralni trofej
je tano nad njenom glavom. A mi dobro znamo ko je taj ije ljudsko oblije
dopunjuju rogovi...
Crtei i slike dvojice umetnika su, dakle, slojevite zagonetke: operativni na
vie nivoa oni trae aktivnog i obrazovanog posmatraa. Naravno, svojim
pojavnim horizontom, egzekucijom, ovi radovi mogu zadovoljiti i gledaoca
koji od umetnosti ne trai nita vie od perfekcije izvoenja... Onaj, pak, ko
crte vidi kao (moguu) mapu (zakopanog blaga) moi e da se, pratei
lucidno rasporeene detalje, otisne na istraivako putovanje.

Mileta Prodanovi