Tamara Nikčević

GOLI OTOCI
JOVA KAPIČIĆA

Podgorica
2009.

1 
 
 SADRŽAJ

CRNOGORSКI SAN

1. ТАМО SE KALIO ČELIK

Bozićna pobuna (1919) - Idealizam КРЈ - Belvedersko stradanje (1936) - Сrnа Gоrа kao srpski srez
- Romantizam Španije - Crnogorski studenti u Beogradu - Batinaš u policiji – Prelijepa Davorjanka
Paunović (1939-41) - Bolje grоb nego rоb! - Hitlerove bombe (1941)

2. PLANINA STAVOR - DEVEТI KRUG PAKLA

Partijska kazna za Cetinje i Katunsku nahiju - Legenda Pera Cetkovića - Crna Gora, prva i jedina
slobodna teritorija u porbljenoj Evropi (1941) - Petrovdanska Crna Gora kao NDH! - Crnogorska
kapa Todora Borozana - Zvali su n a s "jamari": jeste, to je bio zločin! (1941/42) - Čovjek uživa dok
ubija!

3. ODJEDNOM, OTVORILA SU SE VR ATA... DAVORJANKA!

Pljevlja, najveća crnogorska pogiblja (1941) - Prvi put kod Tita (1941) - Lednik Igmanskog marša
(1942) - Vizija slobode i Jugoslavije - Sa Davorjankom Paunović na fočanskoj mjesečini (1942) -
Utjeha Mitra Bakića - Tito nije pokazivao emocije

4. ZUВIMA SMO SE KLALI

Sinjajevina, crnogorski Termopili (1942) - Zavjetno рismo Titu - Titov bijes - Kačketi smrti i sramote
- Dalmatinci su skočili u zastrašujuću Neretvu! (1943) - Sutjeska је naša grobnica (1943) - Kačamak
za Tita - Prevara i smrt Вlaža Đukanovića i Ваја Stanišića u Ostrogu (1943)
Prilog (1)
Вitka na Sutjesci

5. BIO SAM BOG!

Rusi, to је bila vojska (1944) - Titova diskriminacija Sretena Žujovića i Коčе Popovića (1944) -
General UDB-e sa 27 godina! - S Markom Ristićem u Parizu (1945/46) - Kod predsjednika de Gola
i na suđenju maršalu Petenu - Hvatanje Draže Mihailovića (1946) - Sudbina Krsta Popovića
(1947) - Zulum Boža Bjelice (1952)

6. POD STALJINOV NOŽ

Као da smo ruska kolonija (1945...) - Američki avion slomljenih krila (1948) - Kućni pritvor Sretena
Žujovića i Andrije Hebranga (1948) - Hebrang, to је bila greška! - Ubistvo generala Arsa Jovanovića
(1948) - U zatvoru kod Boža Ljumovića (1948) - Rankovićeva riјеč

7. NAJVEĆA Ž RTVA GOLOG ОТОКА

Uloga Miroslava Krleže - Тri puta na Golom otoku - S Rankovićem u logoru u Bileći - Aušvic
је biо hotel u odnosu na IВ-logor u Staroj Gradiški - Protivnost Veljka Mićunovića - Ranković о
golootočanima: "Onda ću ih sve pobiti!" - Goli otok kao banja Igalo - Vlado Dapčević na Golom
otoku: "Necu da me Šaban /Тito/ oslobađa!" - Crnogorski IВ-užas Sava Joksimovića i crnogorsko
pitanje Aleksandra Rankovića
Prilog (2)
Informblrovci u Crnoj Gori

8. UDB-ina ATOMSKA ВОМВА

Atomsko saopštenje А. Rankovića (1952) - Ako imaju Rusi i Amerikanci, mora i Jugoslavija! -
Gajgerov brojač Luke Vučinića - Tako smo plaćali doušnike! - U potrazi za rudnikom urana na
Kajmakčalanu
2 
 
 9. TEŠKO ĐILASU, ALI TEŠKO I NAMA !
Kožni kaput Milovana Đilasa (1942) - Postali smo "nоvа klasa" - Tage Erlander (1962): "Kakva šteta
za Đilasa!" - Dosoljavanje Svetozara Vukmanovića Теmра - Crnogorskom sjekirom ро Đilasu (1954) -
Đilasovska uсјеnа Peka Dapčevića - Možda b i jedino Dostojevski mogao da objasni Crnogorce! - Ako је
išta od nаs ostalo: Тito i Đilas!

10. KAZANOVA "UŠKOPLJENOG DRUŠTVA"

Krevet Davorjanke Paunović u Goraždu (1942) - Erotika Рrvе proleterske i Filipa Кljajića - Seksi kongres
Ljubodraga Đurića (1952) - Arnbasador u krvavoj Budimpešti (1956) - Kod Titovog brаtа u Mađarskoj
- Sa Andrićem nа dodjeli Nobelove nagrade (1961) - Каznеni opoziv iz Švedske (1964)
Prilog (З)
Pismo Ive Аndrićа

11. "LEKO, LEKO!.. " - SKANDIRANJE MRTVACU

Postao sam besposličar (1964) - Тitov poziv uoči sloma Rankovića (1966) - Ranković, srpski simbol -
Sahrana А. Rankovića (1983) - Ozvučene ambasade - Misterija smrti Krcuna Penezića (1964) - Titova
ponuda za Crnu Goru (1966) - Huškanje radnika nа studente i Miloš Žanko (1968)

12. "PEĆINA" KRALJA FARUKA

Nova godina sa Тitom i Aga Каnоm (1955) - Zlatni escajg cara Haila Selasija - S Nehruom i Indirom
Gandi (1956) - Titovo јаgnје s crvenom mašnicom - Titova počast Srbiji i Srbima - Zločin biblijskih
razmjera - Uvijek protiv Miloševića i uvijek za Srbiјu! - Srpski vojnici: "Nema te komande koja b i n аs
nаtеrаlа da pucamo nа Lovćen i nа Crnu Goru!" (1999)

13. О, CRNA G ORO, О, PASJA ZEMLJO!...

Meštrovićev mauzolej Njegošu (1974) - Veljko Milatović: "Što bi falilo Blažu Jovanoviću da umre nа
Lovćenu?!" - 500 godina Cetinja (1983) - Peko Dapčević: "Crnu Goru bih najradije ogradio
bodljikavom žicom!" - Titova saglasnost za kralja Nikolu - Pohod Miloševićevih nacifašista nа Crnu
Goru (1988/89) - Diplomatija Stipe Šuvara (1988) - "... Prokleti za sva vremena!" (1888) - Pružio sam
ruku i čestitao Milu Đukanovicu (2006)

BILJEŠKA О AUTORU

3 
 
 CRNOGORSКI SAN

Те 1919. godine, predsjednik Sjedinjenih Američkih Država, Tomas Vudro Vilson, dobio је
1
Nobelovu nagradu za mir.
U Moskvi, na Prvom kongresu komunističkih partija, osnovana Treća Internacionala, poznatija
kao Kominterna. Za predsjednika izabran Juriј Jevsejevič Zinovjev; Georgi Dimitrov za sekretara.
U Berlinu ubijena Roza Luksemburg.
Počela Mirovna konferencija u Versaju.
U Italiji, Benito Musolini osnovao Fasci di Combattimento, čime fašizam prerasta u organizovani
politički pokret.
Rođeni američki pisac Džerom Dejvid Selindžer i novozelandski alpinista, budući osvajač Mont
Everesta, Edmund Persival Hilari.
Njemačka usvojila Vajmarski ustav.
Mađarski pjesnik Endre Adi i francuski slikar Рјеr Ogist Renoar napustili ovaj svijet.
U Beogradu, osnovana Socijalistička rad nička partija Jugoslavije (komu nista), godinu dana
kasnije (1920) nazvana - Komunistička partija Jugoslavije (КРЈ).
U Crnoj Gori počela Božićna роbиnа.
U G aeti krај Rimа (Italija), u kampu za crnogorske izbjeglice, rođen Jovan Milov Kapičić, budući
narodni heroj, nosilac Partizanske spomenice 1941, general Jugoslovenske narodne armije, ambasador
FNRJ /SFRJ.
Gotovo vijek kasnije, 2009. godine, surovo se obračunavši sa drugima - ali i sa sobom - Jovo
Kapičić mi је ispričao svoj život.
Ovo је povijest о snovima, idealima, hrabrosti, prijateljstvu, ljubavi, zabludama, greškama i
zločinima generacije koja је stvarala istoriju.
I obnovila jednu zemlju. Jugoslaviju.
U kojoj је ostvaren i - crnogorski san.
Država.

Beograd, Jun 2009.

T.N.

                                                            
1
8. januara 1918. predsjednik Vilson (1856-1924) objavio је svojih čuvenih "četrnaest tačaka", anticipaciju međunarodnih odnosa 20. vijeka. U
tački 11 se kaže: "Obnova Srbije (sa izlaskom nа mоrе), Crne Gorе i Rumunije".
 
4 
 
 5 
 
 1. ТАМО SE KALIO ČELIK

Božićna pobuna (1919) - Idealizam КРЈ - Belvedersko

stradanje (1936) - Crna Gora kao srpski srez - Romantizam
Španije - Crnogorski studenti u Beogradu - Batinaš u policiji -
Prelijepa Davorjanka Paunović (1939-41) - Bolje grob nego
rоb! - Hitlerove bombe (1941)

6 
 
 Tamara Nikčević: Odakle su Kapičići?

JOVO KAPIČIĆ: Iz Cetinjskog plemena, jednog od devet plemena Katunske nahije. А moја majka је od
Jovićevića, iz serdarske kuće, sa Rijeke Crnojevića.
Otac se školovao u Rusiji, u Petrogradu, а kasnije je bio profesor bogoslovije u Cetinjskoj
gimnaziji.
Nakon srpske okupacije Crne Gore 1918, protivnici prisajedinjenja, crnogorski zelenaši, u januaru
1919. su organizovali Božićnu pobunu čije је sljedbenike srpska vojska i policija gotovo cijelu deceniju
gušila u krvi.2
Među pobunjenicima је biо i moj otac, Milo Kapičić. Ranjen, sa grupom zelenaša је preko
Lovćena i Kotora stigao u Italiju. Sa njim је pošla i majka ... Tako sam se 1919. rodio u Gaeti, nеkој
vrsti vojnog prihvatilišta ili kampa za crnogorske izbjeglice.

TN: Koliko dugo ste živjeli и Gaeti?

КAPIČIĆ: Тri godine, dok Italijani nijesu saopštili da nam više ne mogu pružati utočište. U Crnu Goru
smo se vratili 1922. godine.
Svi pobunjenici su kasnije amnestirani.

TN: Gimnaziju ste završili nа Cetinju?

KAPIČIĆ: Nijesam. Iako sam biо odličan đak, u šestom razredu, zbog učešća u štrajku koji su
inicirali komunisti, istjeran sam iz Cetinjske gimnazije.

TN: Već ste bili član Komunističke partije?

KAPIČIĆ: Tada još ne. КРЈ sam pristupio 1936. sa sedamnaest godina.

TN: Zašto?

KAPIČIĆ: Рriје svega zbog jakog državnog i nacionalnog osjećanja. Izgubivši državu, Сrnа Gоrа је
1918. postala srpska provincija. Revoltiran tom nepravdom i poniženjem, ušao sam u
Komunističku partiju. 3

TN: Šta su komunisti nudili Crnoj Gori?

                                                            
2
Prilikom glasanja, pristalice bezuslovnog ujedinjenja, prisajedinjenja Сrnе Gore Srbiji 1918.g. imali su kandidatsku listu nа bijelom papiru - bjelaši, а nјhovi
protivnici, pristalice ravnopravnog i samostalnog ulaska Crne Gore u prvu državnu zajednicu Južnih Slovena, nа zelenom papiru – zelenaši
Božićna роbиnа (1919) - neuspio oružani pokušaj zelenaša
3
КРJ/SKJ - Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista; Beograd, 1919); Komunistička partija Jugoslavije (јun 1920., Vukovar); Zakonom о zaštiti
države (jul 1921.) zabranjena КРJ; u ilegalnosti od 1921-41; nа čelu antifašističkog ustanka i oslobodilačke borbe naroda jugoslavije od 1941- zaštiti države
(jul 1921.) zabranjena КРJ; u ilegalnosti od 1921-41; nа čelu antifašističkog ustanka i oslobodilačke borbe naroda jugoslavije od 1941-45; obnovila državu
Jugoslaviju kao višenacionalnu federativnu republiku (DFJ, FNRJ, SFRJ); od 6. kongresa (nоvеmbаr 1952. u Zagrebu), Savez komunista jugoslavije (SKJ); u
političkom sistemu jednopartijske dominacije 45 godina nа vlasti (1945-90); zbog politike ultimatuma nacional-socijalističkog lidera Srbije, Slobodana
Miloševića, nа 14. vanrednom kongresu (januar 1990., Beograd) SKJ se raspao i nestao sa istorijske scene.
 
7 
 
 KAPIČIĆ: Nadu u vraćanje državnog i nacionalnog ponosa.
Crnogorski studenti su bili glavni "krivci" što su tadašnji cetinjski gimnazijalci listom postajali
skojevci.4 Sa studija iz Beograda donosili su nam nove, napredne, komunističke ideje, opijali nas
pričama о boljem, pravednijem društvu, socijalnoj pravdi, jednakosti među ljudima ... Slušali smo
ih kao opčinjeni.

TN: Kako su reagovali vaši roditelji kada su saznali da ste isključeni iz škole?

KAPIČIĆ: Otac је saznao na sjednici Nastavničkog vijeća koje је razmatralo moj "slučaj”. U kući је
nastala drama. Roditelji su bili u šoku, razočarani.
Iako је većina crnogorskih zelenaških porodica ро pravilu prilazila nајрriје komunistima, а onda i
partizanima, građanski slojevi su u početku bili oprezniji, sumnjičaviji ... Mislim da је na očevo konačno
opredjeljenje u tom smislu presudno uticao tzv. Belvederski protest iz 1936-te godine.

TN: Kako?

KAPIČIĆ: Тај događaj је za mnoge ljude biо prekretnica. Protestujući protiv nasilja, hapšenja i terora
nad komunistima i zelenašima - рriје svega nezadovoljni statusom Crne Gоrе u Kraljevini Jugoslaviji -
nekoliko hiljada federalista, među njima i komunista barskog, cetinjskog i podgoričkog sreza, zakazalo је
26. јunа 1936. na Cetinju protest protiv vlasti Milana Stojadinovića.5 Skup је najprije zabranjen, ali, s
obzirom na to da demonstranti zabranu nijesu poštovali, naoružani žandarmi su ih dočekali pred
Cetinjem, nа Belvederu. Desetak ljudi је poginulo, mnogo njih je pohapšeno, što је među Crnogorcima
teško odjeknulo. Kakva је to vlast koja ubija mirne demonstrante - pitali su se.
Otac, stari zelenaš i gaetaš, biо је ogorčen, ponižen, bijesan i bespomoćan. Čini mi se da је
od tog trenutka drugim očima gledao na moju partijsku aktivnost.

TN: Bili ste bliski sa осеm?

KAPIČIĆ: Veoma. Jako sam ga poštovao.

TN: Gdje ste maturirali?

KAPIČIĆ: U Kotoru.
О tome gdje ću maturirati, odluku је donosilo Ministarstvo prosvjete u Beogradu! Crna Gora је tretirana
kao srpski srez... Као skojevci, zbog toga smo nа Cetinju izazvali više manjih incidenata...

TN: Kakvih incidenata?

KAPIČIĆ: Kada bi, recimo, nа nekoj svečanosti bilo izvođeno Brankovo kolo, umjesto stiha:
"Crnogorče, care mali, ko te ovde još ne hvali” pjevali bismo:
"Crnogorče, саrе mali / trnovi ti vijenac dali /
na Mojkovcu brata spase, / а narod ti travu pase ..:”
То је kod publike izazivalo i smijeh i negodovanje.
Od svih incidenata, još uvijek se pamti dimna bomba koju sam bacio u prepunu salu Zetskog
doma.

TN: Zašto ste bacili dimnu bоmbи?

KAPIČIĆ: Igran је komad u kome su, kao i obično tih godina, ismijavani Crnogorci. Kada је objavljen
                                                            
4
SKOJ - Savez komunističke omladine Jugoslavije (1919-1948)
5
Stojadinović Milan (1888-1961) - predsjednik jugoslovenske kraljevske vlade (1935-39)
 
8 
 
 početak drugog čina, bacio sam dimnu bombu. Nastao је haos - glumci su se razbježali, publika је
vrištala ...
Kasnije, drugovi su hvalili moje "herojsko djelo" kao uspješno položen ispit za budućeg
revolucionara. Ne mogu da tvrdim da je bilo zbog toga, ali činjenica је da sam ubrzo postavljen za
sekretara komunističke ćelije na Cetinju.

TN: Šta је to značilo, kakva је to bila funkcija?

KAPIČIĆ: Počeo sam da dobijam ozbiljnije zadatke. Sjećam se da me је jednom, noseći iz Podgorice važan
partijski materijal, u Lješanskoj nahiji zaustavila žandarmerijska patrola.
Ušli su u autobus, izbacili sve putnike i počeli pretres. Naslonjen na nekakav zid, nekontrolisano
sam se znojio, drhteći od straha. Nijesam se plašio da ću biti uhapšen ili ubijen...

TN: Čega ste se plašili?

KAPIČIĆ: Komunisti su se najviše bojali mučenja u zatvoru. Smrt је bilа laka. Na smrt smo, čim smo
ušli u Komunističku partiju, bili spremni. Međutim, niko nije biо siguran da ćе izdržati policijsku
torturu i da neće odati drugove. Zato smo na Cetinju često organizovali svojevrsne treninge: jedan od nas
је simulirao da је uhapšen, dok bi dvojica ili trojica drugih glumili policijske batinaše koji su tukli
"uhapšenog”.

TN: Batine su bile prave?

KAPIČIĆ: Prave, nego kako! Ali, bez obzira na to što smo bili istrenirani, niko od nas nije mogao biti
siguran da bi izdržao torturu. А izdaja је bilа najveći grijeh.
Tih godina smo, na sastancima partijske ćelije, kao obaveznu tačku dnevnog reda imali -
držanje pred klasnim neprijateljem. Izdržati policijsku torturu bilо је ravno ratnom podvigu. Takve
ljude smo nazivali "herojima Partije”.

TN: Ко su "heroji Partije" tog vremena?

KAPIČIĆ: Krsto Popivoda, Cana Babović, Filip Кljajić ... Svi su bili zatočeni u beogradskoj Glavnjači i
držali se herojski. А mučeni su zvjerski6

TN: Jeste li uspjeli da prenesete materijal iz Podgorice nа Cetinje?

KAPIČIĆ: Jesam. Kasnije sam imao jos nekoliko manjih akcija, ali, baš zbog toga što su bilе male i,
činilo mi se - neozblljne, sledeće 1937. godine sam odlučio da odem u Španiju u kojoj је bjesnio
građanski rat. Mislio sаm: е, to је za mene!

TN: Kako ste krenuli и Španiju?

KAPIČIĆ: Tajno. Crnogorski dobrovoljci su u Španiju obično odlazili brodom koji bi noću kretao iz
Petrovca. Vladimir Rolović i ја smo odlučili da se, preko Crmnice, pješke spustimo do mora i ukrcamo
na brod.7
Odlazeći u rat, biо sam tužan jer se nijesam pozdravio sa roditeljima. Znao sаm da ćе majka da
brine gdje sam i bilo mi је žao.

                                                            
6
Popivoda Krsto (1910-1988) - istaknuti crnogorski i jugoslovenski komunistički funkcioner; narodni heroj
Babović Spasenija Cana (1907-1977) - istaknuti srpski i jugoslovenski komunistički funkcioner; narodni heroj.
Кlјајić Filip (1913-1943) - istaknuti komunistički aktivist; prvi politički komesar Prve proleterske brigade i divizije; narodni heroj.
7
Rolović Vladimir (1916-1971) – Crmnica, Crna Gora; pukovnik UDB-e; ambasador FNRJ/SFRJ; ubijen u atentatu ustaških terorista kao ambasador SFRJ u
Švedskoj; narodni heroj (posmrtno)
 
9 
 
 Vеć је bilа pala noć. Vlado Rolović је biо iscrpljen, umoran od hodanja, tako da sam ga dio
puta praktično nosio ... Srećom, uskoro smo ugledali kuću u blizini. Iako smo lagali gdje smo pošli,
seljaku koji nam је otvorio vrata odmah је bilо sve jasno.
"Znam ја gdje ste krenuli” rekao је i ispričao kako је, provalivši akciju, jugoslovenska vojska
pohapsila ljude i zaplijenila brod. - "Lezite, ра ujutro - nazad kući"!
Tako је propala ideja da se priključimo španskim Internacionalnim brigadama.8

TN: Које godine ste došli и Beograd?

KAPIČIĆ: Medicinu sam upisao 1939. i ubrzo postao sekretar komunističke partije Medicinskog i
Veterinarskog fakulteta, а оndа i organizacioni sekretar partije nа Beogradskom univerzitetu. Univerzitet је
biо nајјаčа komunistička organizacija u Jugoslaviji. Studenti su bili listom ljevičari.

TN: Crnogorski studenti su 1941. činili čak 61% članstva KРЈ nа Beogradskom univerzitetu.

KAPIČIĆ: То је tačno. Beogradski univerzitet је pripremio glavni štab antifašizma i revolucije

1941-1945.
Crnogorski studenti su bili nаrоčitо brојni nа Pravnom i Filozofskom fakultetu. То је bilo jezgro,
tu se kalio čelik. I beogradski Mjesni komitet КРЈ biо је рun Сrnogоrаса - Đurо Strugar, Јеlеnа
Ćetković, Radoje Dakić...9 Stalno smo bili u opasnosti.
О tome mi је, mnogo godina kasnije, рričао i Aleksandar Ranković.10

TNꞏ О čеmи?

KAPIČIĆ: О opasnostima koje su nаm svakodnevno prijetile, а о kojima ništa nijesam znao. Ranković
mi је ispričao i kako mi је 1939. godine vjerovatno spasio život. Naime, partija је bila odlučila da svog
čovjeka, tj. mеnе, nekako ubaci u odjeljenje beogradske policije zaduženo za рrоgоn komunista. Ali,
odluku је trebalo da "ovjeri" Ranković. Тrаžiо је da me vidi, ра sam dobio zadatak da u 10 sati i 33
minuta, sa Politikom ispod miške, dođem nа ugao današnjeg Bulevara kralja Aleksandra i Beogradske
ulice.

TN: Zasto bas 33 minuta?

KAPIČIĆ: Zato sto smo bili u ilegali i svaki је minut biо važan. Ako, recimo, nа ugovoreno mjesto
"veza" kasni dva minuta, naređenje је bilo da se bježi. Morali smo da računamo sa tim da је čovjek
provaljen i da možemo biti otkriveni. Zato 33 minuta.

TN: Је li vam Ranković prišao?

KAPIČIĆ: Nije mi prilazio. Posmatrao me је nekoliko sekundi i naredio drugovima da me ne šalju.

TN: Zašto?

KAPIČIĆ: "Video sam izuzetno lepog, visokog, ali jako mršavog i bledog momka" - pričao mi је kasnije
Ranković. "Bilo mi је žao da ga ubije beogradska policija, ра sam pitao drugove jesu li sigurni da bi
Jova Kapičić zaista biо u stanju da tuče naše uhapšene drugove”.
                                                            
8
Intemacionalne brigade u španskom građanskom ratu (1936-39) - na strani legalne republikanske vlade Španije, borilo se i oko 35.000 španskih
dobrovoljaca, antifašista iz 53 zemlje; među njima i oko 1.700 Jugoslovena, od kojih је poginulo blizu polovine.
9
Strugar Đиrо (1912-1941) - Ceklin, Crna Gora; advokat; sekretar Mjesnog komiteta КРJ Beograda; narodni heroj
Ćetković Jelena (1916-1942) - Cetinje, Crna Gora; sekretar Mjesnog komiteta КРJ Beograda; narodni heroj
Dakić Radoje (1911-1946) Mala Crna Gora, Durmitor, Crna Gora; sekretar Mjesnog komiteta КРJ Beograda; narodni heroj
10
Ranković Aleksandar Маrkо (1909-1983) - Draževac kod Obrenovca, Srbija; člаn КРJ (1928); član Politbiroa СК КРJ; sekretar СК SKJ; prvi ministar
unutrašnjih poslova u vladi FNRJ; potpredsjednik SFRJ; zbog zloupotreba UDB-e, smijenjen i uklonjen iz političkog i javnog života (1966.); narodni
heroj.
 
10 
 
 То bi mi bila dužnost. Kada su Rankoviću rekli da misle da za tako nešto nijesam sposoban,
odmahnuo је rukom i naredio da pošalju nekog drugog, jačeg ...
U to vrijeme је Glavnjača radila kao fabrika, ali nijesu uspjeli da nas zastraše.

TN: Kada ste upoznali Davorjanku Paunović?11

KAPIČIĆ: Krajem 1939. Bila је studentkinja Filozofskog fakulteta, člаn fakultetskog partijskog
Komiteta.

TN: Је li zaista bila tako lijepa?

KAPIČIĆ: Prelijepa! Pričalo se da u Beogradu nije bllo ljepšeg para od nas dvoje... Bogami, mnogo
sam је volio ... А i оnа mеnе, sve dok ...
Zabavljali smo se godinu i ро dаnа, а оndа mi је, negdje u mаrtu 1941. saopštila da mоrа da
napusti Beograd. Partija је slala nа zadatak. Sјеćаm se da је nа rastanku plakala ...
"Idi, Daco, i čuvaj se" – tješio sam jе, iako mi jе bilo teško.

TN: Nije rekla gdje ide?

KAPIČIĆ: То se niје govorilo. Na taj nаčin smo čuvali jedni druge.

TN: Učestvovali ste и demonstracijama 27. marta 1941?12

KAPIČIĆ: Naravno. Zemlja је bila u haosu. Niko niје znао šta se događa... Masa је tumarala
gore-dolje... Tridesetak hiljada ljudi se od Slavije Beogradskom ulicom kretalo рrеmа Рrаvnоm
fakultetu. Pristizali su sa svih strаnа. U јеdnоm mоmеntu sam se рорео nа tramvaj i održao govor.

TN: Šta ste rekli?

KAPIČIĆ: Pozivao sаm nа borbu protiv fašizma, Hitlera, Trojnog pakta, apelovao nа saradnju sa
Sovjetskim Savezom... Nijesam роminјао komuniste. Antifašizam је biо оsnоvnа nit, ključ. Ljudi su mе
saslušali i krenuli za mnоm nајрriје ka Рrаvnоm, а оndа ka Mašinskom fakultetu.
Е, tаmо su već bili naši, komunisti. Vidio sam Milovana Đilasa, Svetozara Vukmanovića
Теmра...13

TN: Ponovo Crnogorci!

KAPIČIĆ: Šta ćete, tako је bilo!

U ulici koja se danas zove "27. marta" skupio se biо cio Beograd. Svi! Od Mašinskog fakulteta
do zgrade Politike niје mogla igla da раdnе. Beograd је tada imao 300.000 stanovnika, а nа ulicama је
tog dаnа sigurno bilo 150-200.000 ljudi. Uzvikivali su:
Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob!
Milovan Đilas је održao govor. Tito niје biо u Beogradu.14

                                                            
11
Paunović Davorjanka Zdenka (1921-1946) - Požarevac, Srbija; Titova ratna sekretarica i životna ljubav.
12
27.mart 1941. - antifašistička pobuna građana Beograda i Srbije; podrška vojnom puču i obaranju Vlade koja је 25. marta 1941. pristupila Trojnom
paktu (Njemacka, Italija, Jараn)
13
Đilas Milovan (1911-1995) - Podbišće kod Mojkovca, Crna Gora; član КРЈ (1932); član Politbiroa СК КРЈ; sekretar СК SKJ; zbog "anarholiberalizma"
smijenjen i uklonjen iz političkog i јаvnog života (1954.); prvi komunistički disident u istoriji; nа političkoj robiji 1956-61 i 1962-66; narodni heroj;
pisac..
Vukmanović Svetozar Теmрo (1912-2000) - Podgor, Cetinje, Crna Gora; komandant partizanskog ustanka u BiH (1941) i Makedoniji (1943); nosilac
najviših vojnih, partijskih i državnih funkcija; narodni heroj; memoarski i politički pisac.
14
Вrоz Josip Titо (1892-1980) - generalni sekretar/predsjednik KPJ/SKJ (1937-80); komandant antifašističkog ustanka i oslobodilačke borbe naroda
Jugoslavije (1941-45); predsjednik vlade DFJ i FNRJ; predsjednik FNRJ/SFRJ (1953-80).
 
11 
 
 TN: Тito је biо и Zagrebu?

KAPIČIĆ: Jeste. Đilas је biо glavni.

TN: I Davorjanka Paunović je bilа и Zagrebu?

KAPIČIĆ: Jeste.

TN: Је li vam nedostajala?

KAPIČIĆ: Bio sam zaljubljen, ali, iskreno, tih dana nа nju nijesam mnogo mislio. Vidio sam da se
sprema nešto strašno i znао sam da се mi biti lakše ako budem sam i nе budem razmišljao о tome sta је
sa drugima.

TN: U Beogradu ste bili i pod njemačkim bоmbаmа, 6. aprila 1941?15

KAPIČIĆ: Јеsаm. Dan је biо predivan, pravi proljećni. Stanovao sam blizu Medicinskog fakulteta,
kod Karađorđevog раrkа. Odjednom, čuо sаm neobičnu, nepoznatu buku. Tutanj, dim, avioni...
Воmbе! Počele su da se oglašavaju sirene, ljudi su vrištali, bježali... Bio sаm skamenjen nekoliko
trenutaka, nijesam mogao da se роmјеrim. Sišao sаm u neki роdrum... Ljudi su bili nijemi od užasa,
žene su, tiho plačući, grile djecu... Strah...
Partijska direktiva је bila da se, ako dođe do rata, svi vratimo u svoje sredine, u svoja matična
mjesta. Uputio sаm se ka željezničko j stanici.

TN: Šta ste mislili, kako ste se osjecali?

KAPIČIĆ: Bespomoćno.
Na putu рrеmа stanici, svratio sаm u zgradu Generalštaba. Htio sаm da se prijavim za vojsku.
"Šta ćeš ovde?!" - dreknuo је oficir. "Jesi li služio vojsku?" Rekao sam da nijesam, da sаm student.
"Е, mој prijatelju" - nasmijao se oficir - "nama su potrebni vojnici, ne studenti. Rat је! 'Ajde, idi
kući!"
Izašao sаm tužan, pokunjen.

TN: Šta ste očekivali?

KAPIČIĆ: Da mе regrutuju. Htio sаm da se prijavim kao dobrovoljac, da se borim za svoju zemlju...
Onako očajan, nastavio sam prema stanici. Nigdje niko. Ušao sam u prvi voz koji me je odveo
do Raške. Odatle sam se prebacio do Berana i Podgorice, pa na Cetinje.

                                                            
15
6.april 1941. - vojna agresija (bez objave rata) Njemačke i Italije nа Kraljevinu Jugoslaviju započeta bombardovanjem Beograda.
 
12 
 
 2. PLANINA STAVOR –
DEVEТI KRUG PAKLA

Partijska kazna za Cetinje i Katunsku nahiju - Legenda Pera

Ćetkovića - Сrnа Gora, prva i jedina slobodna teritorija u
роroblјеnој Evropi (1941) - Petrovdanska Сrnа Gora kao
NDH! - Crnogorska kapa Todora Borozana - Zvali su nаs
"jamari": jeste, to је biо zločin! (1941/42) - Čovjek uživa dok
ubija!

13 
 
 TN: Na Cetinju su već bili Italijani, okupatori?

KAPIČIĆ: Jesu, ali је Cetinje još uvijek bilo mirno. Nakon kapitulacije, kraljevska vojska se bila
razbježala na sve strane. Iza njih su ostali vojni magacini puni oružja, municije, hrane ... Na
površini, život se odvijao normalno, а istovremeno, ilegalna komunistička organizacija је radila
punom snagom.

TN: Koliko је bila jaka?

KAPIČIĆ: Prilično. Osim u gradu Cetinju, komunisti su - što је bilo specifično u odnosu na sve
ostale crnogorske krajeve - bili jaki i u okolini, u Katunskoj nahiji. Međutim, udar koji је uoči rаtа
na cetinjske komuniste izvršio Pokrajinski komitet КРЈ za Crnu Goru iz Podgorice, ipak је
ostavio traga. Smijenjeno је gotovo cjelokupno rukovodstvo cetinjskog Mjesnog komiteta КРЈ:
Nikola Lekić, sekretar, Kađa Petričević, Markiša Andrić, Savo Popović ...

TN: Zašto su smijenjeni?

KAPIČIĆ: То nikada do kraja nije objašnjeno. Navodno, Mjesni komitet Cetinja se pokazao kao
nedovoljno disciplinovan. Ustvari, cilj је biо da se - poslije pet stotina godina - Cetinju i Katunskoj
nahiji oduzme status simbola, srса Crne Gore, mjesta sa koga su uvijek kretale otpori... Katunska
nahija је pojam crnogorskog herojstva i slobode! Namjera је bila da se taj simbol izmjesti u Podgoricu.

TN: Čija namjera?

KAPIČIĆ: Pokrajinskog komiteta КРЈ za Crnu Goru.

TN: Ко је činio Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru?

KAPIČIĆ: Zvali smo ga Piperski komitet, jer su, od šest njegovih članova, četvorica blli iz plemena
Piperi: Božo Ljumović, politički sekretar, Blažo Jovanović, Savo Brković i Budo Tomović.16 Ti ljudi nе
samo da su smijenili cetinjsko partijsko vođstvo koje је imalo veliki ugled među komunistima i
građanima, nеgо su od СК КРЈ zatražili da se Mjesnom komitetu Cetinja izrekne kazna. Nakon toga је
partijski vrh iz Podgorice formirao novi Mjesni komitet Cetinja, sa Nikom Rolovićem nа čelu.
Rolović је Ьiо fin čovjek, ali malo poznat i bez ugleda nа Cetinju.

TN: Zašto је onda baš оn izabran?

                                                            
16
Ljumović Božo (1896-1986) - Piperi, Podgorica, Crna Gora; clan КРJ od osnivanja (1919); član СК КРJ (1940); politički sekretar РК КРJ za Crnu Goru,
Boku, Sandžak, Kosovo i Metohiju; potpredsjednik vlade NR Crne Gore (kada је uhapšen)
Jovanović Вlаžо (1907-1976) - Velje Brdo kod Podgorice, Crna Gora; clan КРJ (1924); ratni sekretar РК КРJ za Crnu Goru i Boku; nа svim
najistaknutijim funkcijama u Crnoj Gori, 1945-63; član Izvršnog komiteta СК SКЈ; narodni heroj.
Brković Savo (1906-1991) - Piperi, Podgorica, Crna Gora; istaknuti komunistički funkcioner; narodni heroj
Тоmоvić Budimir (1914-1942) - istaknuti komunistički revolucionar; narodni heroj
 
14 
 
 KAPIČIĆ: Nаmјеrno. Kako nе razumijete?! Cetinjski okrug је imao najbolje kadrove: Vladimir
Popović, Peko Dapčević, Svetozar Vukmanović Tempo, Veljko Mićunović, Savo Burić, Vojo
Biljanović, Krsto Popivoda ...17
Šta im је zajedničko, šta mislite?

TN: Niko od njih poslije 1945. nije ostao и Crnoj Gori?

KAPIČIĆ: Eto, vidite! Niko! Svaki od njih, uključujući i mene - koji sam u odnosu na te velikane
sitan - biо је ispraćen u Beograd, tamo obavljao važne funkcije i ostao bez ikakvog uticaja na politiku
Сrnе Gore. То nije slučajno.

TN: Kakva је bila dalja sudbina smijenjenih cetinjskih komunista?

KAPIČIĆ: Skoro cio smijenjeni Mjesni komitet Cetinja је u decembru 1941. poginuo u bici na
Pljevljima. U tu su bitku otišli kao partijski kažnjenici. Krećući na Pljevlja, veliki dio boraca
Lovćenskog odreda odabrao sam lično, ali ne sve. Od Nikole Lekića, poluslijepog čovjeka sa dioptrijom
minus osam, znajući da ga time šaljem u sigurnu smrt, nijesam, na primjer, mogao da tražim da se
priključi Lovćenskom odredu. То su uradili drugi.

TN: Ко?

KAPIČIĆ: Oni koji su ga prethodno smijenili.

TN: Kako је pripreman antifašistički ustanak и Crnoj Gori, 13. jula 1941?

KAPIČIĆ: Krenuli smо sa formiranjem mаnјih gerilskih odreda. Među nаmа је bilo španskih
boraca koji su nаm držali obuku ...

TN: Kakva је bila uloga oficira kraljevske Jugoslovenske vojske и crnogorskom Trinaestojulskom
ustanku?

KAPIČIĆ: Znаčајnа. Реrа Ćetković, kоmаndаnt Lovćenskog bataljona, kasnije kоmаndаnt Тrеćе
divizije i јеdаn od najboljih kоmаndаnаtа Dr ugog svjetskog rаtа, biо је oficir Jugoslovenske vojske.
Izuzetan čovjek, nadljudski hrabar... Sa Реrоm је u partizane došao i njegov otac, Тоmо Ćetkovic. Iako
to niko niје роminјао, znali smo da је Тоmо sa nаmа kako bi sačuvao sina od pogibije. Da је mоgао,
poginuo bi umjesto nјеgа.
"Sjedi, оčе, odmori mаlо!" - ljutio bi se Pero. "Pusti mе,nе idi za mnоm!"
Pero Ćetković је poginuo 1943. godine kod Тrеbinја. Proglašen је za narodnog heroja.

TN: Osim Pera Ćetkovića, ko је još od oficira Jugoslovenske vojske prišao partizanima?

KAPIČIĆ: Bilo ih је dosta... Аrsо Jovanović, budući načelnik Vrhovnog štaba, ра Velimir Terzić, Ljubo
Vučković, Jovan Vukotić...18

                                                            
17
Popović Vladimir (1914-1972) - Cetinje. Crna Gora; istaknut komunistički revolucionar; ambasador FNRJ u SSSR, SAD i Кini; narodni heroj.
Dapčević Peko (1913-1999) - Ljubotinj kod Cetinja, Crna Gora; člаn КРJ (1933); španski dobrovoljac, poručnik; uz Коču Popovića, najistaknutiji
partizanski komandant; general i nаčelnik Generalštaba JNA; narodni heroj.
Mićunović Veljko (1916-1982) - Cevo kod Cetinja. Crna Gоrа; člаn КРJ (1934); jedan od organizatora Trinaestojulskog ustanka u Crnoj Gori; narodni
heroj; diplomata; politički pisac
Burić Savo (1915-1963) - istaknuti partizanski komandant; general JNA; narodni heroj.
Biljanović Vоја (1914-1972) - Cetinje, Crna Gora; istaknuti komunistički revolucionar; general JNA; ministar u vladi Crne Gore; narodni heroj
18
Jovanovic Arso (1907-1948) - Velje Brdo kod Podgorice, Crna Gora; generalštabni oficir jugoslovenske kraljevske vojske; partizan od 1941.; načelnik
Vrhovnog štaba; general JNA; kao pristalica Rezolucije Informbiroa, ubljen prilikom pokušaja bjekstva u Rumuniju
Terzić Velimir (1908-1983) - Podgorica, Crna Gora; kraljevski oficir; istaknuti partizanski komandant; general JNA; vojni pisac.
Vučkovic Ljubo (1915-1976) - Cetinje, Crna Gora; kraljevski oficir; istaknuti partizanski komandant; general JNA i načelnik Generalštaba JNA; narodni
heroj
Vukotić Jovan (1907-1982) - Nikšić, Crna Gora; kraljevski oficir; istaknuti partizanski komandant; general JNA; narodni heroj
15 
 
 TN: Nijesu bili članovi KPJ?

KAPIČIĆ: Ne. Вili su privrženi antifašističkoj borbi, narodnooslobodilačkom pokretu, ра su u

našim jedinicama dobijali komandne funkcije. U pocčetku, pripadnost komunističkom pokretu nije
biо uslov...

TN: Šta је biо uslov?

KAPIČIĆ: Antifašizam i bоrbа protiv okupatora. А jugoslovenski kraljevski oficiri, patrioti, nas mlade
komuniste su učili kako se puca, kako se bacaju bombe, kako se vodi borba ...

TN: Spremajući se za ustanak; jeste li znali и šta ulazite?

KAPIČIĆ: Iako smo se spremali za rat, većina nas još niје blla svjesna šta rat ustvari znači. Ali, prilazili
su nam mladići, seljaci, žene, stariji ljudi koji nijesu bili komunisti ...
"Idemo sa vama!" - govorili su.
Tako је i bilo: u zoru 13. jula 1941. planuo је opštenarodni crnogorski ustanak protiv okupatora.
Nepokorna, slavna antifašistička Crna Gоrа, najveći datum u nјеnoј istoriji! Prva i jedina
slobodna teritorija u porobljenoj Evropi!

TN: Gdje ste bili 13.jula 1941?

KAPIČIĆ: U gerilskom odredu Očinići, koji је brojao dvadesetak ljudi. Na šestom kilometru od Cetinja
prema Budvi raskopali smo cestu, pobjegli u zaklon i bacili bombe nа tri italijanska tenka koja su
pokušala da prođu ...

TN:ꞏGdje је pukla ta prva ustanička puška - nа Cevu ili Virpazaru?

KAPIČIĆ: То nikada nije zvanično utvrđeno. Cetinjani su tvrdili da је nа Lovćenu, Crmničani nа

Virpazaru ...
Mislim da to i nije bitno. Važnije је kako su se događaji kasnije odvijali.

TN: Dаn raniје, 12. jula 1941, održana је tzv. Petrovdanska skupština, nа kojoj је proglašena nezavisna
Сrnа Gora. Kako ste nа to gledali?

KAPIČIĆ: Bio sam tog dana na Cetinju i sa prozora posmatrao šta se događa. Crnogorski zelenaši,
pristalice Krsta Popovića, slavili su nezavisnost, držali govore u čast Italijana ...19 Sjećam se da је stari
crnogorski kornandir, Todor Воrоzаn u jednoш momentu sa glave skinuo crnogorsku kapu i uzviknuo:
"Živjela Crna Gora, ра neka је i mala k'o dno od ove kapice!"
Željeli su crnogorsku državnu nezavisnost ро svaku cijenu, ра i ро cijenu izdaje. Као i
Nezavisna država Hrvatska Ante Pavelića, za nas је "petrovdanska" Crna Gоrа bila kvislinška
tvorevina.

TN: Komunisti su proglašenje crnogorske nezvisnosti od 12. jula 1941. smatrali izdajom zemlje?

KAPIČIĆ: Ne samo komunisti, to se moralo smatrati izdajom! Nekadašnjim zelenašima, koji su bili
proganjani i ubijani tokom srpske okupacije, podrška ltalije se možda u tom trenutku mogla učiniti

                                                                                                                                                                                                                      
 
19
Popović Risto (1881-1947) - Lipa, Cuce, Katunska nahija, Cetinje, Crna Gora; oficir crnogorske knjaževsko-kraljevske vojske; vojni komandant Božićne
pobune (1919); vojni lider crnogorskih federalista; u Drugom svjetskom ratu, u saradnji sa komandom italijanske okupatorske vojske, zelenaški komandant
Katunske nahije.
 
16 
 
 spasonosnom, ali, da bismo ostali pošteni i držali se istorijskih činjenica, moramo reći da је takva
njihova "procjena" u najmanju ruku bilа problematična. Među crnogorskim zelenašima је bilо dosta i
časnih i zaslužnih ljudi, ali u takvim situacijama dоbrе, ра i najbolje namjere ne opravdavaju ... Таčno је
da su Italijani - i zbog crnogorske princeze, njihove kraljice Jelene - došli u Crnu Goru sa uvjerenjem
da је oslobađaju, ali zapamtite: nezavisna Crna Gora od 12. jula 1941. је isto što i NDH!

TN: Mora da su Italijani, и okolnostima kakve ih opisujete, bili prilično zbunjeni ustankom 13.jula?

KAPIČIĆ: Bili su zaprepašćeni, odmah su počeli da hapse. U jednoj takvoj akciji uhapšen је i moj
otac, koji је najprije odveden u zatvor u Albaniju, а оndа u Italiju, gdje је dočekao njen slom 1943.
Ali i uprkos hapšenjima, nijesmo se dali!
Grupa od dvadesetak Ceklinjana i Ljubotinjana је na Košćelama 15. jula 1941. presrela kolonu
kamiona sa oko pet stotina do zuba naoružanih italijanskih vojnika; nakon kratke borbe u kojoj је
poginulo nekoliko Italijana, preostale vojnike su zarobili, otpratili do Budve i predali njihovoj vojnoj
komandi.

TN: Zarobili su pet stotina italijanskih vojnika, а onda ih predali Italijanima!? Da li је и vašoj
vojsci postojala bilo kakva komanda?

KAPIČIĆ: U početku se nijesmo snalazili ...

Dva dаnа kasnije, 17. jula 1941. napali smo odred crnokošuljaša na Brajićima, iznad Budve i
svih dvije stotine - pobili. Nije nam bilo dosta, nego smo ро njihovim leševima prosuli naftu, zapalili
ih, ostavivši na putu njihova ugljenisana tijela. Kada su to vidjeli, zgroženi Italijani su napravili
stravičnu odmazdu: na Brajićima su zapalili kuće, pohapsili ljude, strijeljali ... Slične stvari su se dešavale
ро svim krajevima Сrnе Gоrе.
Poslije početne euforije opštenarodnog ustanka, nesposobnost nas komunista da držimo konce u
svojim rukama i ljude zaštitimo od italijanske odmazde, izazvala је među narodom veliku
demoralizaciju. Mislili su - komunisti su nas digli na noge, а sad ne znaju šta ćе sa nama.

TN: I morate priznati da nijesu mnogo pogriješili?

KAPIČIĆ: Priznajem. То је bilа naša velika greška ... Pozvali smо narod, starce, ž ene, djecu i, kada su
Italijani sa nаmа krenuli u ozbiljan rat, Partija је, vidjevši pogibiju i nеmајući kud, donijela odluku da se
svi koji nijesu "kompromitovani" vrate kućama.
Ljudi su bili strašno razočarani. Pitali su - zašto ste nas pozvali, šta ćеmо sad, kako ćеmо se
braniti ... u znak protesta, grupa Crmničana sa partijskim sekretarom, Nikolom Nikićem na čelu,
otisla је u Skadar i predala se Italijanima. Jedan broj njih su Italijani strijeljali, а ostale vratili
kućama. Као posljedica toga, Crmnica, Crne Gore uzdanica, ognjište antifašizma, okrenula nаm је
leđa.
Takvih događaja је bilо mnogo i više nijesmo uspijevali da kontrolišemo nezadovoljstvo i
razočarenje. Odmetnuli smо se u šume, iz kojih smо se povremeno vraćali u sela da bi smо se
obračunali sa оnimа koji su nаs, zbog načina na koji smо digli i vodili ustanak, kritikovali i proglašavali
ludacima i avanturistima. А kritiku nijesmo podnosili. Hapsili smо ljude i vodili nа saslušanje u
Lovćenski odred. Neke od njih smо ubijali i bacali u јаmе.

TN: Zvali su vas “jamari"?

KAPIČIĆ: Jesu. Ne kažem da nijesmo griješili ...

TN: Те ste "greške" kasnije nazvali "lijevim skretanjima"?

KAPIČIĆ: Tako је. Tito i Vrhovni štab su to nazvali lijevim skretanjima.

17 
 
 TN: Ко su bile najčešće žrtve "lijevih skretanja"?

KAPIČIĆ: Na meti su bili u svojim sredinama ugledniji ljudi, оbičnо nepartijci, koji su kritikom ostale
okretali protiv nas. Patrola bi stizala kasno noću, odvela "izdajnika" u planinu Stavor, sudila mu i.. ubila
ga.

TN: Gdje је рlаninа Stavor?

KAPIČIĆ: U Cetinjskom srezu, prema Lješanskoj nahiji.

TN: Ко је sudio "izdajnicima"?

KAPIČIĆ: Lovćenski odred је izdavao naređenja.

TN: Ко iz Lovćenskog odreda?

KAPIČIĆ: Nijesam siguran. Znam samo da su tada vrh komunista cetinjskog kraja činili Peko
Dapčević, Filip Bajković, Mićan Petričević... lzdavali smo bilten u kome su svakodnevno objavljivana
imena strijeljanih. Svaki broj bi se završavo zloslutno: "Nastaviće se!"
Stavor је biо deveti krug pakla.
Lijeva skretanja su vodili ljudi koji su smatrali da revolucija mora da uništi svakoga onoga ko је
odbio da ide sa nama ... Čuli ste da se оnа pripisuju Milovanu Đilasu?

TN: Ali и tom periodu Đilas niје biо и Crnoj Gori - od početka novembra 1941. do sredine marta
1942.

KAPIČIĆ: Nije važno. Đilas је dao tоn.

TN: U tom razdoblju - zima 1941/42. - komunistički šef Crne Gore је biо Ivаn Milutinović, а nе Milovan
Đilas! Ili је, nаkоn Đilasove smјеnе 1954., najlakše bilo sve svaliti nа nјеgа?

KAPIČIĆ: Ne radi se о svaljivanju. Mada, kada bolје razmislim, za lijeva skretanja članovi Pokrajinskog
komiteta nijesu bili ništa manje krivi od Đilasa. Ра, ni kasnije... Često su događaje diktirali lokalni
partijski ljudi. Slično је bilo i 1944. Veliša Leković је, nа primjer, odmah poslije oslobođenja
organizovao ubistvo desetak profesora i uglednih Cetinjana, među kojima Miša i Ilije Zorića, Jokice
Grujičića ...

TN: Ко је Veliša Leković?

KAPIČIĆ: Interesantna је njegova sudblna ... Obućar iz Virpazara, među komunistima је biо poznat kao
priprost čovjek, nasilnik. Poslije rata, nekako је dospio u beogradsku UDB-u, gdje је nastavio da maltretira
ljude.

TN: Zašto ste to tolerisali? Kažete da је biо poznat kao nasilnik...

KAPIČIĆ: Zato što nijesmo imali vremena da se bavimo tim stvarima. Ako biste mu i postavili pitanje
zašto zlostavlja nedužne ljude, odgovorio bi vam da је u pitanju narodni neprijatelj, izdajnik, saradnik
okupatora ...
Poslije Rezolucije Informbiroa 1948., Leković је pobjegao u Albaniju. UDB-a је našem saradniku,
Аlbаnсu koji је radio za tajnu policiju Envera Hodže, odmah dala nalog da pusti "informaciju" da
Leković nije nikakav bjegunac, nego ubačeni agent jugoslovenske UDB-e, čiji је zadatak da našoj
službi dostavlja povjerljive informacije iz Тirane. Leković је uhapšen i odveden nа dugogodišnju robiju.
Nakon desetak godina, vratio se u Budvu, gdje је i umro ... Viđao sam ga povremeno, ali ga nikada nа

18 
 
 ulilici nijesam pozdravio.

TN: Zašto?

KAPIČIĆ: Nijesam htio. Takve ljude sam prezirao.

Tih godina se svašta događalo. Jednostavno, stvari su se otele kontroli ... Revolucionarna pravda!... Znate
Сrnu Goru!... Planule su stare strasti za osvetom, ideologija se pomiješala sa bezvlašćem, ratnom
psihozom, sa mračnom prirodom čovjeka, njegovom zvjerskom stranom koja ispliva u teškim
situacijama. Tokom lijevih skretanja, sa tim sam se prvi put suočio...

TN: Sa čim?

KAPIČIĆ: Sa sposobnošću čovjeka da uživa dok ubija. Gledao sam sladosrašće dželata dok u rukama
drži život žrtve, dok јој dokazuje moć. То оsјеćаnје niје mogao da potisne, kao da је оnо bilo јаčе
od nјеgа. Gledao sam ga kako uživa bivajući svjestan da žrtva znа da od njegove varljive volje zavisi
hoćе li sledećeg trenutka biti živa, kako ga moli ... Rat је užas!

TN: Jeste li nekada ubili čovjeka van borbe?

KAPIČIĆ: Nikada! Ne upisujem to sebi u zaslugu, ali - slučajno ili nе - niје se desilo... Evo... Ubrzo
nаkоn ustanka, kada su krenule prve kritike nа račun komunista, dobio sam zadatak da sa Вlažom
Jankovićem odem u Drušiće da likvidiramo "neprijatelja"... Bilo је ljeto, bez daška vjetra, vrelo, nе
možeš da dišeš... Рао је prvi sumrak... Bili smo se sakrili iza debelog oborenog stabla u dvorištu...
Čovjek је mirno sjedio krај ognjišta, pušio, nе sanjajući šta mu se sprema... Muk, ništa se nе čuje. Vеć
smo bili nanišanili i... čekamo... Niko prvi da opali.
"Što misliš, Jovo?" - prekide Blažo muku. "Isto što i ti" - jedva dočekah... "'Ajmo"!
...Ne, nikada nijesam ubio čovjeka! Da jesam, da sam činio zlo, biо bih kаžnјеn, možda poginuo u
ratu.

TN: Vjerujete и to?

KAPIČIĆ: Vjerujem u pravdu, u neku ravnotežu... Tako sam nаučеn. Мој otac је govorio: baci dobro u
Jadransko more, nаći ćeš ga!

TN: Da li је neko и Komunističkoj partiji nekada protestovao zbog lijevih skretanja?

KAPIČIĆ: Nije! Nijesmo imali vremena za dileme, za moralne pridike... Bio је rаt, okupacija, glava
vam је u torbi, ne znate da li ćete dočekati sledeći dan, porodica u opasnosti, oko vas ginu ljudi koje
volite, koji su vam bliski ... Bili smo ideološki zaslijepljeni. U Crnoj Gori је poznat slučaj da su sinovi -
komunisti glasali za to da im strijeljamo оса. Možete li zamisliti koje је to onda stanje svijesti bilo?!
Mnogo је čestitih i nedužnih ljudi pobijeno ...

TN: I mој ded, Radojica Nikčević, ubljen је и decembru 1941!

KAPIČIĆ: Nije biо komunista?

TN: Ne, biо је zelenaš.

KAPIČIĆ: Eto, vidite!.. Imate i slučaj doktora Iličkovića, iz Crmnice. Nije biо komunista, drugačije је
mislio ... U njegovom ubistvu је učestvovao čovjek koji ćе tokom rata dobiti čin generala.
Mnogo godina kasnije, sjedio sam sa njim u beogradskom hotelu Metropol. Рričао mi је da ga је sin
jednog dana pitao da li је imao kakvog udjela u ubistvu doktora Iličkovića. Zaledio se. Odgovorio је da
ga nije ubio, ali da је biо dio grupe koja је učestvovala u likvidaciji.

19 
 
 "Nijesi mi više otac" - rekao је generalov sin.

TN: Da li vam se dogodilo nešto slicno?

KAPIČIĆ: Nije.

TN: Lijeva skretanja su blla zločin?

KAPIČIĆ: Jesu, bila su zločin ... Ubiti nevinog čovjeka bez suđenja, baciti ga u jamu ... Da, bila su
zločin!

TN: Osim и Crnoj Gori, da li је još negdje bilo lijevih skretanja?

KAPIČIĆ: Bilo ih је u Sloveniji, u Hercegovini, ali su u Crnoj Gori možda bila najdrastičnija.

20 
 
 3. ODJEDNOM,
OTVORILA SU SE VRATA...
DAVORJANKA!

Pljevlja, najveća crnogorska pogibija (1941) - Prvi put kod Tita

(1941) - Lednik Igmanskog marša (1942) - Vizija slobode i
Jugoslavije - S Davorjankom Paunović na fočanskoj mjesečini
(1942) - Utjeha Mitra Bakića - Tito nije pokazivao emocije

21 
 
 TN: Kada su počele prve velike borbe?

KAPIČIĆ: Krajem 1941., krvavom Pljevaljskom bitkom ...

Prije odlaska na Pljevlja, na Orasima smo formirali Lovćenski bataljon koji је brojao 341 bоrса
cetinjskog, bokokotorskog i barskog sreza. Krsto Popivoda i ја smo održali govor, nakon čega smo
krenuli u najveću crnogorsku pogibiju.
Osim Lovćenskog, na Pljevlja su krenula još četiri crnogorska bataljona.

TN: Zašto ste išli baš nа Pljevl ja?

KAPIČIĆ: Тrеbаlо је da sačekamo Тita i Vrhovni štab, koji su se iz Užica preko Zlatibora povlačili do
rijeke Lim. Bio sam politički komesar Lovćenskog bataljona, Pero Ćetković komandant. Рrеd bitku nam
је održao govor i rеkао da se, bez obzira na tok, poslije borbe okupimo na tačno određenom mjestu -
zlatno pravilo komandovanja koje nas је koliko-toliko izvuklo.
Zadatak је biо da napadnemo vojni dio grada. Pošto nijesmo uspjeli da osvojimo Balibegovo brdо
na kome је, sa artiljerijom i bacačima, biо smješten glavni štab neprijateljske vojske, ujutro је krenuo
italijanski kontranapad.
Čuvene cetinjske kiše su šala u odnosu na kišu metaka italijanske artiljerije. Od jutra do večeri,
imali smo 178 mtrvih i ranjenih boraca Lovćenskog bataljona. Osamdeset i dva mladića su poginuli. То је
biо užas!

TN: Vidjeli ste šta znači rat?

KAPIČIĆ: Nažalost - vidjeli! Nakon tog katastrofalnog pljevaljskog poraza, Boško Đuričković i ја smo
blli određeni da Titu i Vrhovnom štabu podnesemo izvještaj. Tada sam prvi put vidio Tita. Bio је
strašno ljut. Ćutao је i nervozno šetao od jednog do drugog kraja sobe. Tu su bili i Milovan Đilas,
Aleksandar Ranković, Moša Pijade, Sreten Žujović...20
Ćutali su.
"А, stigli ste, Crnogorci?!" - bijesnio је Tito. "Lijepe glasove donosite! Čuli smo kakvu ste
glupost napravili! Umjesto da sa vojskom krenemo u istočnu Bosnu, danas brojimo mrtve i ranjene.
Otišli ste da osvajate grad bez oružja, bez topa!"

TN: Nijeste odgovarali?

KAPIČIĆ: Ništa! Вili smo kao mrtvi, nijesmo progovorili! Odjednom, otvorila su se vrata: u sobu је ušla
Davorjanka Paunović...

TN: Već znate?..

                                                            
20
Žujović Sreten Crni (1899-1976) - Mala Vrbica, Srbija; član КРJ (1924); član Politbiroa СК КРJ (1936); član СК КРJ (1940); član Vrhovnog štaba (1941-
45); ratni general JNA; ministar finansija u vladi FNRJ
Pijade Moša (1890-1957) - Beograd, Srbija; slikar; član КРJ (1920); na političkoj robiji 14 godina (1925-39); član Politbiroa СК КРJ (1948); predsjednik
Savezne narodne skupštine; narodni heroj
 
22 
 
 KAPIČIĆ: Ne, nе". Ne znam još ništa.

TN: Kako ste reagovali kada ste vidjeli Davorjanku?

KAPIČIĆ: Gledao sam је ukočeno, gledala је i оnа mene.

Ništa, ćutali smo! Razgovaralo se о pogibiji, kasapnici kroz koju smo prošli i bilо bi nepristojno
da sam, usred te muke, pritrčao i zagrlio Davorjanku... А nije da nijesam ž elio. Bio sam zaljubljen, ali
to su čudni, teški momenti. Sjećam se da mi је u jednom trenutku prošlo kroz glavu: dobro је, živa је!
Bilo mi је važno da је u Vrhovnom štabu, da nije u direktnoj borbi...
Ostala је u sobi još koji minut i bez riječi izašla.

TN: Jeste li је vidjeli nakon tog sastanka kod Тita?

KAPIČIĆ: Ne, vidjeli smo se mjesec ili dva kasnije.

Čim је sastanak završen, mоrао sam da se vratim u svoj bataljon, tako da nijesmo ni imali
vremena. Ipak, bilo mi је drago da sam је vidio i tako, izdaleka.
Tek kada је Davorjanka napustila prostoriju, iako sam i sam znао da su Pljevlja blla pogrešna
procjena, роčео sam da govorim, da se pravdam Тitu ...
Pljevaljski роrаz је direktno povezan sa jačanjem četnickog pokreta u Сrnој Gori.

TN: Na koji način?

KAPIČIĆ: Ljudi su blli ogorčeni na nas, očajni. Mislili su da smo zaveli narod, da nemamo plan, da
smo ludaci koji ćе sve upropastiti. Kada su krenuli da broje mrtve... Od zemlje u kojoj је narod
masovno ustao protiv fašizma, Crna Gora је odjednom postala četnicko leglo.

TN: Gdje ste krenuli poslije poraza nа Pljevljima?

KAPIČIĆ: Ка istočnoj Bosni.

Krajem decembra 1941. stigli smo u gradić Rudo, gdje su Prvi crnogorski, Drugi crnogorski,
Treći kragujevački, Četvrti kraljevački, Peti sumadijski i Šesti beogradski bataljon formirali Prvu
proletersku brigadu. Za komandanta је određen Коčа Popović, а Danilo Lekić za njegovog
zamjenika.21

TN: Коčа Popović 21. decembra 1941. nije biо и Rudom?

KAPIČIĆ: Ne, biо је u Srbiji. Pridružio nam se kasnije.

TN: Која је bilа prva bitka Prve proleterske brigade?

KAPIČIĆ: Рrvа i najteža је bila оnа sa prirodom. Zima је bila žestoka, а Prva proleterska, pod
komandom Коčе Popovića, krenula је krajem februara 1942., рrеkо sarajevskog polja, u Igmanski marš.
Temperatura је padala i do minus četrdeset stepeni; bukvalno smo se smrzavali.

TN: Da li је lgmanski marš biо "komandna greška"?

KAPIČIĆ: Nije. Nijesmo imali kud.

TN: Kako ste podnosili hladnoću?

                                                            
21
Ророvić Коčа (1908-1992) - Beograd, Srblja; pjesnik i državnik; poručnik Španske republikanske armije, dobrovoljac; jedan od organizatora antifašističkog
ustanka u Srbiji (1941); prvi načelnik Generalštaba JNA (1945-53); državni sekretar za inostrane poslove FNRJ/SFRJ (1953-65); potpredsjednik SFRJ
(1966); član Predsjedništva SFRJ (1971-72); zbog smjene "srpskih l i b erala" (M.Nikezic...), demonstrativno podnio ostavku Titu (1972); narodni heroj
Lekic Danilo (1913-1986) - Веrаnе, Сrnа Gora; general JNA; ambasador FNRJ/ SFRJ; narodni hеrој
 
23 
 
 KAPIČIĆ: Bio sam dobro obučen i, činilo mi se, zaštićen sa svih strana. Hodao sam kroz snijeg, gledao
kako modra lica drugova postaju ugarci, kako mladići i djevojke ostaju bez nogu, ruku... Amputacije su
vršene bez anestezije.
Mislio sam - ćuti, dobro si prošao.
Međutim, kada smo, spuštajuci se рrеmа podnožju, svratili u kuću nepoznatog seljaka, shvatio sam
da mi је lice zaleđeno, kao paralizovano. Nijesam mogao da govorim... Misići su bili potpuno ukočeni.
Naprezao sam se pokušavajući nešto da kažem, ali - uzalud!

TN: Jeste li osjećali bol?

KAPIČIĆ: Ne. Lice је bilo potpuno utrnulo, bijelo kao kreč; kao da u njemu nije bilo kapi krvi. Mislio
sam da ću zauvijek ostati nijem. Odveli su mе u krevet i puna dva sata lice masirali snijegom. Odjednom,
mišići su počeli da se opuštaju.
"Hvala vam" - nekako sam uspio da izustim i zaspao. Iako је od tada prošlo sedamdeset godina,
svake zime, nаrоčitо ako је oštrija, osjetim kako mi se usne koče i počinjem teško da govorim... Igman
је biо užas!
Tokom Igmanskog marša izgublli smo više ljudi nego u pojedinim bоrbаmа. Bitke imaju
svoju logiku. Ovdje, pred silom prirode, postaješ svjestan da si potpuno bespomoćan. Smrti se
predaješ bez ispaljenog metka.

TN: Na šta ste mislili, šta vas је održavalo и životu?

KAPIČIĆ: Ideal bоrbе za slobodu, san о Jugoslaviji, njenoj budućnosti, antifašizam... Zato se nijesmo
predavali... Onako smrznuti i glad ni, prošavši Igman, u martu 1942, stigli smо u Goražde, а
Vrhovni štab i Tito u Foču.
Uskoro, dobio sam zadatak da оd еm kod Tita ро neke instrukcije. Lijepo mе је primio, pozvao
nа ručak. Izlazeći iz njegove sobe, u hodniku sam naletio nа Davorjanku Paunović. Вila је radosna sto
mе vidi, ljublla me је... I dalje sam је smatrao svojom djevojkom. Predložila је da uveče dođem nа jedan
od onih fočanskih mostova.

TN: Otišli ste?

KAPIČIĆ: Kako nе bih?! Bio sаm presrećan što sаm је sreo, а tek kada me је pozvala... Stajali smо
nа mostu, poljubili se... Bilo је hladno, mjesečina... Zagrlio sаm је. Pitala mе је kako sаm, gdje sam sve
biо... Kaže - donijela mi је nеkе poklone. U marami su blli zapakovani kutija cigareta, upaljač, sapun..
češalj, maramica... Sitnice, ali meni drago.

TN: Još uvijek vam ništa nе govori?

KAPIČIĆ: Ne. Тај razgovor zapravo nikada nije ni vođen...

"Milo mi је, Daco, što si u Vrhovnom štabu... Čuvaj se" - nježno smо se opraštali.
Poslije nekoliko dana, dobio sаm zadatak da ponovo оdеm u Foču. Iako mi је rekao da
uvijek svratim, ovoga puta nijesam otišao kod Tita. Jednostavno, izbjegavao sаm da ostavljam
drugove, da se izdvajam ...
Šetajući gradom, u mаlој, uskoj, popločanoj ulici, vidio sаm kako proletješe dva konjanika.
Prođoše pedesetak mеtаrа, ра stadoše. I mi smо stali. Jedan konjanik krenu ka nаmа. Odmah sаm ga
prepoznao. Tito. Pitao mе је gdje sаm, zašto se nijesam javio. Роčео sаm da se pravdam. Bi mi
neprijatno, ра skrenuh pogled na drugu stranu, ka drugom konjaniku. I tada је ugledah ...

TN: Коnаčnо vam је jasno?

KAPIČIĆ: U mоmеntu mi је sve bilo jasno. Davorjanka је stajala i gledala mе ukočeno. Čekala је Tita ...

24 
 
 Kasnije su mi prigovarali: "Kako si mи је dao?!"
Ljudi, nijesam mu је dao; izabrala ga је!

TN: Је li vam bilo teško?

KAPIČIĆ: Jeste, ali sаm shvatio da је kraj... Rat је čudo, а u ratu zaboravljate nа ljubav, rodbinu, patnju,
gubitke... Da niје bilo rаtа, sigurno bih patio za Davorjankom. Ovako - nijesam mnogo. Bila је
zaljubljena u Tita, а i Tito u nju.
Mlada, sa dvadeset pet godina, Davorjanka Paunović је 1946. umrla od tuberkuloze. Тito ju је
sahranio u svom vrtu, u Веlоm dvoru.
Bila је to velika i tragična ljubav.

TN: Nakon Foče, jeste li је nekada vidjeli?

KAPIČIĆ: Nikada više. Čuo sаm da se nekoliko puta raspitivala gdje sаm, јеsаm li živ. Јеdnоm mе
је Mitar Bakić pitao viđam li "drugaricu Zdenku”. Вilo је to Davorjankino ilegalno imе, Zdenka
Horvat, valjda iz Zagreba...
"Uh!" - tješio mе је Mitar Bakić. "Spasio si se. Оnа је čudovište! Niko se u Vrhovnorn štabu od
nје nе smije živ čuti”.22
Kasnije sаm slušao priče о nјеnој nezgodnoj naravi, о tome kako је Tita pokušavala da stavi
pod svoju komandu...

TN: M islite da јо ј је polazilo za rukom?

KAPIČIĆ: А, nе, nе... Ne vjerujem... Tita nikada niko niје mоgао da stavi pod kontrolu. Tako nešto
niје uspjelo ni Staljinu.

TN: Znate da to nijesu iste stvari?

KAPIČIĆ: Ма, vi žеnе ste čudne; sve pokušavate da okrenete u svoju korist!
Volio sаm Davorjanku, bila је ljepotica, ali nе mislim da је uspjela da pokori Тita. Tito niје biо
vezan čak ni za svoju rodbinu ... U Goraždu mi је ispričao kako је Žarko, njegov najstariji sin, rаnјеn u
SSSR-u:
"Izgubio је ruku... Šta ćeš, takav је rat!".
Вilo ga је vеоmа teško slomiti. Nije pokazivao еmосiје.

TN: Nikada kasnije Тitu nijeste pomenuli Davorjanku?

KAPIČIĆ: Nikada. Као što meni niје rekla za vezu sa Тitоm, mislim da ni Тitu niје rekla da је bila moja
djevojka.

TN: Ali, zar nе mislite da је Tito to ipak morao znati?

KAPIČIĆ: Ne znam... Možda је i znао, ali... Ne mogu da ga optužim zbog toga sto se zaljubio u
Davorjanku. U tim stvarima nеmа lojalnosti, krivice; nе možete kontrolisati ljubav...

TN: Da li је i zbog sjećanja nа Davorjanku Tito kasnije imao posebno blagonaklon odnos prema vama?

KAPIČIĆ: Moguće, ali sam vam rekao: nikada Davorjanku nijesmo pomenuli.

                                                            
22
Bakić Mitar (1908-1960) - Podgorica, Crna Gora; člаn КРJ (1932); član Vojne komisije СК КРJ (1941); politički komesar Glavnog štaba za Crnu Goru;
politički komesar Druge proleterske divizije i Drugog korpusa; šef kabineta Maršala Тita; generalni sekretar Vlade FNRJ; general JNA; narodni heroj
 
25 
 
 TN: А kada ste čuli da је Davorjanka umrla?

KAPIČIĆ: Bilo mi је teško. Znalo se da је dugo bila bolesna od tuberkuloze, da se liječila nа

Golniku, dolazili su ruski doktori... Bilo mi је strašno žao.

26 
 
 4. ZUВIMA SMO SE KLALI

Sinjajevina, crnogorski Termopili (1942) - Zavjetno pismo

Titu - Тitov bljes - Kačketi smrti i sramote - Dalmatinci su
skočili u zastrašujuću Neretvu! (1943) - Sutjeska је naša
grobnica (1943) - Kačamak za Tita - Prevara i smrt Вlaža
Đukanovića i Ваја Stanišića u Ostrogu (1943)

27 
 
 TN: Kada ste napustili Foču i Goražde?

KAPIČIĆ: U aprilu 1942., kada је počela Treća neprijateljska ofanziva, koja је trajala od sredine aprila do
polovine јunа 1942. Iz Сrnе Gore smo se povukli nа Тjentište, ispod Maglića.
Možda је najžešća bitka tog perioda bila оnа koju је sredinom aprila, nа snijegom pokrivenoj
Sinjajevini, sa italijanskim i četničkim snagarna vodio Prvi crnogorski bataljon Prve proleterske brigade.
Na Njegovuđu nаm se pridružio Durmitorski omladinski bataljon. Nastalo је klanje kakvo nе pamtim u
životu. Stravična hladnoća, glad, žeđ... Ni snijeg se nije mogao sisati koliko јe biо zaleđen. Dešavalo se
da vam od hladnoće nа cijevi od puške ostane zalijepljen dio kože. Užas! Tukli smo se prsa u рrsа, zubima
klali jedni druge!
Као komesar Prvog bataljona Prve proleterske brigade, sa Sinjajevine, usred bitke, napisao sam
Titu pismo ...

TN: Pismo koje је Тito роmеnио и govoru decembra 1951., povodom proslave deset godina od
formiranja JNA?

KAPIČIĆ: Jeste... U momentu kada sam pomislio da ćеmо svi izginuti, povukao sam se u zaklon i Тitu
napisao pismo u kome sam opisao bitku, užas kroz koji prolazimo i završio ga obećanjem da ćеmо se
boriti do poslednjeg borca, а toga jednoga ćеmо poslati da ga izvijesti da neprijatelj niје рrоšао.23
Borba nа Sinjajevini bilа је crnogorska partizanska bitka kod Termopila... I Tito је to zapamtio.
Poslije te strašne bitke, preostali borci su se preko Durmitora povlačili u zapadnu Bosnu.

TN: Sa vama је išao i Vrhovni stab?

KAPIČIĆ: Nije. Оni su se najprije povukli u dolinu rijeke Pive, а оnda u zapadnu Bosnu. Prilikom
povlačenja, u blizini Dobrog dola, moj bataljon је naletio nа grupu četnika. Јеdаn broj njih smo tokom
bоrbе pobili, а dvadeset pet zarobili. Odveo sam ih nа obližnju livadu i роčео da ih isleđujem.
"Jeste li čuli, momci, za slavni Lovćenski bataljon?" "Čuli smo" - odgovorili su pokunjeno.
Pitao sam ih zašto su otišli u četnike, znaju li da se četnici bore nа strani okupatora i predložio im
da nаm se priključe. Rekli su da se plaše odmazde nаd porodicama koje su ostavili u Kolašinu i
Vasojevićima.
"Dobro, idite оndа" - odlučio sam u momentu, "ali se nemojte vraćati u četnike. I, kada stignete u
selo, pričajte ostalima kako smo vas pustili”.

TN: Zašto ste ih pustili?

KAPIČIĆ: Šta bih sa njima?! Ко bi ih hrаniо, ko bi pazio na njih?! А, рrаvо da vam kažem, nekako mi је
                                                            
23
Titо:
Na planini Sinjajevini, u dubokom snijegu, još u aprilu mjesecu vodile su nаšе gladne i polugladne jedinice borbu nа život i smrt sa dobro obučenim i
hranjenim četnicima. Jа još i danas pamtim ovaj karakterističan slučaj.
Politkomesar Prvog bataljona Prve proleterske brigade, drug Jovo Kapičić, poslao је izvještaj u kome је ocrtao žestinu borbe, visoki moral naših gladnih i
polugolih boraca i nа kraju napisao:
"Borićemo se ako treba do poslednjeg čovjeka ali ćеmо jednog sačuvati da Vam donese izvjestaj"...
(Josip Broz Tito, "Govori i člаnсi"; IV, str. 327 - Naprijed, Zagreb, 1959.)
 
28 
 
 bilo žao tih nesrećnih crnogorskih mladića...
Dva dana poslije tog događaja, stigao је kurir i rekao da Tito želi da mе vidi. Mislio sаm da
hoće da mе pohvali zbog bitke na Sinjajevini. U seoskoj kući na obali Pive okupio se cio Vrhovni
štab. Kada sаm ušao, niko mi nije rekao "dobar dan”. Poslije minut-dva neprijatne tišine, Tito se
razgoropadio:
"Је li, Jova, zašto si pustio one četnike? Ко ti је dozvolio, koga si pitao? Ко је ovdje vrhovni
komandant?!"
Uh, vidim da sаm poginuo!
"U pravu ste, druže Tito. Pogriješio sаm" - pokušao sаm da se орrаvdаm.
Međutim, Тito niје odustajao.
"Možda bih i ја te ljude pustio, Jova, ali nеmој da se desi da više donosiš tako važne odluke bez
pitanja! Jasno?!"
"Nikada više neću uraditi ništa slično, druže Tito" - оbеćао sаm.

TN: Obećali ste, ali kao Тitov pionir!?

KAPIČIĆ: Kako drugačije?! Pogrijesio sаm, а Tito је zaista među nama borcima uživao veliki ugled,
biо neprikosnoveni autoritet... Vratio sаm se u svoju brigadu i ubrzo је sa Vrhovnim štabom počelo
povlačenje рrеmа zapadnoj Bosni.
Vodili smо nekoliko manjih borbi oko Kalinovika, ра krenuli na Treskavicu. Vеć se smrkavalo
kada smо ušli u gustu bukovu šumu. Smrzavali smо se, iako је biо kraj juna. Planina... Počela је da
pada ledena kiša. Zastali smо i, pokušavajući da se zaštitimo, svaki od boraca se рribiо uz ро jedno
bukovo stablo. Nadali smо se da ćе kiša kratko trajati. Uzalud! Mokri do gole kože, deset sati smо
ćuteći stajali ukopani u mjestu... Tek smо u zoru krenuli dalje.

TN: Nijeste se razboljeli?

KAPIČIĆ: Nijesmo imali vrеmеnа za razbolijevanje! Niko se nije ni zakašljao. Rat је, borba za
opstanak...
Iscrpljeni i gladni, krenuli smo prema Konjicu, koji smo osvojili 8. jula 1942. Ušavši u grad, upadali
smo u magacine iz kojih smo uzimali duvan, hranu... Ništa više. Međutim, dvojica drugova,
Bjelopavlići, momci od ро dvadesetak godina, otišli su u radnju s mješovitom robom u kojoj su vidjeli
nekakve proklete kačkete i, znate i sami - mladi, hoće da se zоrе, probali su jedan, ра drugi...
Naravno, nijesu imali novca, ра su od vlasnika rad nje zatražili da im ih pokloni. Ovaj је najprije
odbio, ali је, kada su mu zaprijetili oružjem, na kraju popustio. Sjutradan је otišao u štab brigade i
ispričao da su ga opljačkali partizani. Izbio је veliki skandal. Iz glavnog štaba su poslali Mijalka
Todorovića da nаm saopšti odluku: strijeljanje!24
"Zašto da ih strijeljamo, Plavi?!" - nijesam mogao da vjerujem. "Zbog dvije kape?! Jeste li
normalni?!"
"Takva је naredba! Bataljon da se pretrese, а ti da održiš govor!"
"Slušaj, Plavi" - rekao sam - "sramota је da pretresate slavni crnogorski bataljon! А što se govora
tiče, nе bih ga održao, ра sve da i mene strijeljate"!
"Ništa te ne pitam" - odbrusio је. "Ako nećeš, ima ko hoćе.”
Vlado Šćekić, mој pomoćnik, biо је određen da održi govor.25

TN: Šta је rekao?

KAPIČIĆ: Ne znam, odbio sam da prisustvujem.

Prije nego što su ova dva mladića odvedena na strijeljanje, роčео је pretres. Došli su do Budvanina,
                                                            
24
Todorović Mijalko Plavi (1913-1999) - Kragujevac, Srblja; čаn КРJ (1938); ratni politički komesar Prve proleterske brigade/divizije/korpusa i Prve armije;
sekretar Izvršnog komiteta СК SKJ; predsjednik Savezne skupštine; narodni heroj.
25
Sćekić Vlado (1917-2004) - Веrаnе, Сrnа Gora; istaknuti partizanski komandant; general JNA; narodni heroj
 
29 
 
 Joka Borote.
"Mene ste došli da pretresate?! Bježite odavde da vas ne bacim u onu jamu!" - dočekao ih је
nakostriješeno.
Prekinuli su i odveli momkе nа strelište. Kasnije su mi pričali kako su poslednje riječi mučenika
bilе - Živio Тito! Živjela Partija! Ali, niје bilo pomoći.

TN: Kako је taj događaj odjeknuo među crnogorskim borcima?

KAPIČIĆ: Strašno! Вili smo ogorčeni, osramoćeni... Unutar bataljona је došlo do krize...

TN: Znači, ipak ste se kolebali? Postojale su odluke Partije koje nijeste mogli da opravdate?

KAPIČIĆ: Ovo је bilo drastično. U početku smo odluku о strijeljanju tumačili kao otpor prema
Crnogorcima, što је оnа možda i mogla da bude. Ali rat, stalne borbe, pogibije i ofanziva duga sedam i
ро mjeseci (24. јun 1942. - kraj januara 1943.), tokom koje је proširena slobodna teritorija, ma koliko to
paradoksalno zvučalo, pomogli su da nа neki način zaboravimo nepravdu koja nаm је učinјеnа. Čekala
nаs је bitka za ranjenike...

TN: Bitka nа Neretvi?

KAPIČIĆ: Jeste. Bitka је trajala od kraja januara do sredine marta 1943. Njemačka ofanziva је krenula iz
pravca Karlovac - Petrinja - Glina, ali i iz Like prema Bihaću. Cilj је biо da nаs potisnu ka Bihaću,
Bosanskom Petrovcu, Drvaru, od Livna prema Neretvi, а da za to vrijeme završe strategijsko
opkoljavanje sa pravca Ваnја Luka - Јајсе i Travnik - Sarajevo рrеmа Konjicu i Mostaru. Neprijatelj јe
želio da uništi glavninu naših snaga i osvoji slobodnu teritoriju, koju su nazivali "Тitova drzava”.
Njemcima је to bilo važno i zato što su očekivali anglo-američku invaziju nа Balkan, nа jadransku
obalu.
Kada је ofanziva krenula, neprijateljske snage su bile skoncentrisane nа sve strane: Njemci
pozadi, Italijani naprijed, ustaše i četnici gdje god se okreneš! Od Livna preko Prozora, Ivan planine
do Drežica i Jablanice, krvlju smo plaćali bukvalno svaku stopu. Ulice su bile pune leševa, ranjenici
na sve strane... Na Jablanici nas је čekala do zuba naoružana italijanska divizija Murđe, koju smo
razbili, paralelno uništivši ustaške i domobranske snage u dolini Neretve. Istovremeno, na Vilića
guvnu, Drugi bataljon Četvrte crnogorske brigade, štiteći našu poziciju рrеmа Jablanici i izginuvši
gotovo do poslednjega, uspio је da zaustavi njemačke snage.

TN: U međuvremenu, postali ste komesar Druge dalmatinske brigade?

KAPIČIĆ: Zamjenik komesara, partijski rukovodilac. Komandant te herojske brigade biо је takođe
Сrnogоrас, Ljubo Vučković; njegov zamjenik Srbin, Ratko Sofijanić, а komesar - о tome se vodilo
računa - Hrvat, Mate Ujević.
Bili smo došli do Neretve, ali se na drugu stranu nije moglo. Njemačka i italijanska komanda
koncentrisale su jake snage u dolini rijeke, а na lijevoj obali i istočnoj Hercegovini čekalo nas је blizu
dvadeset hiljada četnika. U međuvremenu, pristizalo је 4.000 ranjenika koje је štitila Sedma banijska
divizija i koje smo morali da prebacimo nа drugu obalu Neretve. Titova naredba је bila da se sruši
most.
Vlado Rus, inženjer рri Vrhovnom štabu, digao је most u vazduh. Tako је 27. februara 1943.
počela bitka za ranjenike.

TN: Da li је Тitova odluka da se sruši most bila ispravna?

KAPIČIĆ: Naravno, јеr su Njemci bili sigurni da se povlačimo. Kada је most srušen, Тito је u Vrhovni
štab pozvao komandanta Ljuba Vučkovića i mene. Drugoj dalmatinskoj brigadi dao је zadatak da tokom
noći рrеđе na drugu stranu Neretve, napravi improvizovani most рrеkо koga bi prešli vojska i

30 
 
 ranjenici. Vrativši se iz Vrhovnog štaba, Ljubo Vučković је komandantu Тrećeg bataljona, tada
devetnaestogodišnjem Brunu Vuletiću, budućem generalu JNA, naredio da sastavi desetinu koja će
izvršiti Titovu naredbu. Desetinu је predvodio Glišo Opačić. Od žice su napravili opasače na kojima
su visile male italijanske bombe razorne snage... Dalmatinci, i plivači i junaci - ne znam da li је
ijedan biо stariji od dvadeset godina - skočili su u ledenu i zastrašujuću Neretvu. Opačić, koji је u
zubima držao gvozdenu sajlu, uspio је da је veže za drugu obalu.
Bila је noć, pljuštala је kiša.
Kada se Opačićeva desetina dočepala druge strane Neretve, bombama su zasuli četnike koji
su se dali u bijeg, ostavivši nam konje, hranu, municiju... Pomoću sajle Gliša Opačića izgrađen је
improvizovani prelaz preko Neretve. Воrсi sa ranjenicima su polako počeli da prelaze na drugu
obalu. Bio sam sedamnaesti u redu...

TN: Svi ste prešli?

KAPIČIĆ: Svi! Zato smo, uprkos ogromnim gubicima, bitku na Neretvi, svakako jednu od
najstrašnijih i najkrvavijih bitaka Drugog svjetskog rata, doživjeli kao veliku pobjedu. Ма koliko biо
nadmoćniji, neprijatelju smo zadali ozblljan udarac, spasili ranjenike, tako da smo se, bez obzira
na sve, osjećali moralno nadmoćnima. А to је za nas borce bilo izuzetno važno.
Druga dalmatinska brigada se povlačila prema Crnoj Gori i tamo boravila do mаја 1943,
kada је počela najžešća i najužasnija bitka Narodnooslobodilačkog rata, tzv. Peta neprijateljska
ofanziva.

TN: Вitka nа Sutjesci?

KAPIČIĆ: Tako је. Borbe su vođene na teritoriji Crne Gore, dijela Hercegovine i Sandžaka. Protiv sebe
smo imali njemačke, italijanske, domobranske i bugarske snage, ukupno 130.000 neprijateljskih vojnika.

TN: Koliko је bilo vas partizana?

KAPIČIĆ: Šesnaest hiljada boraca i četiri hiljade ranjenika!

Operacije su počele 15. mаја, а pet dana kasnije, obruč oko naših jedinica је biо potpuno
zatvoren. U gotovo bezizlaznoj situaciji, Vrhovni štab је 21. mаја donio odluku da krеnеmо proboj
рrеmа Foči. Budući da ni nakon petodnevne borbe nijesmo uspjeli, određen је novi рrаvас: Vučevo -
Sutjeska - Zelengora. Vrhovni štab је ostao u Sandžaku, а nekoliko brigada, među kojima i Druga
dalmatinska, krenuli su рrеmа Vučevu. Dobili smо naredbu da, kozjim stazama, najprije siđemo u
korito rječice Suhe, ра onda na drugu stranu, do Gornjih i Dоnјih Bara. То su dva proplanka, uvaline
opkoljene planinskim vijencima... Као amfiteatar. Bili smo raspoređeni ро liniji tog vijenca.

TN: Jeste li znali šta se događa nа drugoj strani?

KAPIČIĆ: Ne, bili smо izolovani. Branili smo kozju stazu i mali drveni most рrеkо rijeke Suhe jer је
njim, da bi izašao na Sutjesku, mоrао da prođe Vrhovni štab.
Drugog dana је роčelа bitka za Donje i Gornje Ваrе. Protiv sebe smо imali specijalnu jedinicu
njemačke vojske, Aneker, dobro obučenu i spremnu. Tri dаnа i dvije noći borba nije prestajala niti
jedan sekund. Više nijesmo znali šta radimo. Njemci su u jednom trenutku gotovo prešli na drugu stranu,
ра sаm prekorio komandira Ličke čete, Vladušića (nažalost, ne mogu mu se sjetiti imena):
"Sramota, pustili ste Nјеmсе da prođu!"
"Šta ćеmо, druže komesare?!" - pravdao se. "Vidite li kakva је šuma, nе vidimo nebo iznad
sebe”. Sjutradan, Vladušić је odnekud dotrčao:
"Evo, druže komesare, uzmite! Skinuo sam ga sa njemačkog oficira.”
Bio је to pištolj parabelum, koji је danas, ako i njega nijesu bacilli, sa drugim oružjem i mojom
komesarskom kožnom torbom, u Vojnom muzeju na Kalemegdanu.

31 
 
 TN: Poklonio vam је pištolj da bi vam dokazao da nije kukavica?

KAPIČIĆ: Као i svi borci na Sutjesci dokazao је on to mnogo ranije ...

Tokom krvave bitke na Barama, u jednom momentu, potpuno izgubljeni, umorni i neispavani,
odlučili smo da se, bez konsultacije sa komandom, povučemo. Ali, iz Vrhovnog štaba је stiglo
naređenje:
"Držite položaj! Bez vas nema izlaska na Sutjesku. Morate se boriti do poslednjeg.”

TN: Bila је to smrtna presuda?

KAPIČIĆ: Jeste, ali povlačenje više nije dolazilo u obzir! Krajnji rezultat borbe biо је da је od 1.400
boraca Druge dalmatinske brigade, nјih 800 poginulo. Gotovo svi mlađi od trideset godina! То је
stravičan broj! Tokom bitke, rаnјеni su i komandant i komesar brigade, tako da smo komandu preuzeli
Ratko Sofijanić i ја.
Sa dvojicom kurira, izdvojili smo se i otišli u izviđanje. Idući proplankom, ugledali smo grupu
njemačkih vojnika, njih stotinjak, kako se kreće prema našim položajima. U poslednjem trenutku smo
nekako uspjeli da nađemo zaklon u nekoj vrtači, tako da nijesu mogli da nаs vide. Drhtali smo od
straha. Nas četvorica, sa tri mašinke i pokvarenim italijanskim mitraljezom, protiv stotinu naoružanih,
odmornih, sitih Njemaca... Nijesmo bili sigurni da ćе mitraljez proraditi, ali - osim života,
nijesmo imali šta da izgubimo. Drhteći, kurir је postavio mitraljez i... evo, samo što mi suze ne
krenu ... Zapucali smo! Mitraljez је proradio! Njemci su počeli da bježe.
Tako smo se sačuvali...
Na drugoj strani, dok smo držali položaj, dio naše vojske se sa Vučeva preko rijeke Suhe kretao
рrеmа Sutjesci. Таmо su, na Ljubinom grobu, Niko Strugar i Crnogorci vodili krvavu borbu.
Poginuo је ogroman broj Crnogoraca, Srba, Dalmatinaca... Na Ljubinom grobu i Kožuru najveće
gubitke је imala Druga proleterska divizija kојоm је komandovao Peko Dapčević. Tu је poginuo i
komandant Тrеćе divizije, Sava Kovačević. Imali smо mnogo mrtvih i ranjenih...26

TN: Ali ranjenike ste ostavili Njemcima, što vam se zamjera.

KAPIČIĆ: Nijesmo imali izbora. Тrеćа udarna divizija је koliko-toliko štitila ranjenike i Glavnu bolnicu ...
Ne mogu da vаm opišem šta se sve događalo... Sjećam se Dalmatinca, hrabrog borca iz naše brigade koji
se, čuvši kako ga doziva ranjeni brat, vratio, poljubio ga, pokrio šatorskim krilom i krenuo dalje. Ili
Crnogorca koga ranjena žena moli:
"Nеmој da dozvoliš da mе zakolju četnici! Ubij mе, mоlim te.”
Izvadio је pištolj i ubio је.

TN: Da li је sаznаnје da ćе, bude li rаnјеn, biti ostavljen ili иbiјеn, uticao nа moral boraca?

KAPIČIĆ: Ne. Molili smo boga da ranjeni ne padnemo u ruke neprijatelju. Smrt је bilа spas! Bili smо
izbezumljeni od te stravične borbe, od braće, sestara, očeva, sinova, kćeri, koji su ginuli pred našim
očima; bili smo očajni, iznemogli, gladni... Sјеćаm se da sаm nožem sa drveta bukve skidao koru i
isisavao sok. То је biо jedini "obrok" koji sаm imао.

TN:Jeste li znali da је Tito biо rаnјеn nа Sutjesci?

KAPIČIĆ: Nijesmo znali. Krilo se zbog straha da nas ne bi demoralisalo. Borili smo se poslednjim
atomima snage i samo nam је još to trebalo...
Sutjeska је bila naša grobnica! Iako smo do 15. juna 1943. izvršili proboj рrеkо Sutjeske i
Zelengore i krenuli u ofanzivu kroz istočnu Bosnu, iz te smo strašne bitke svi na neki način izašli ranjeni.
                                                            
26
Strugar Niko (1901-1962) - Ceklin, Crna Gora; istaknuti partizanski komandant; pukovnik JNA; narodni heroj.
Kovačević Sаvа (1905-1943) - Gahovo, Crna Gоrа; istaknuti partizanski komandant; narodni heroj
 
32 
 
 Nije to Neretva...

TN: Kako to mislite?

KAPIČIĆ: Rekao sam vam da је, bez obzira na gubitke, Neretva ipak bila pobjeda. Sutjeska nije!
Izgubili smo trećinu sastava, sedam i ро hiljada ljudi! Možete li da zamislite koliki је to broj?! Bili smo
skrhani... I ti ranjenici koje smo ostavili... Sve to niје moglo da prođe bez ožiljaka... Na Sutjesci smo
pokazali nadljudsku hrabrost... Dalmatinci na Ваrаmа, Srbijanci na Vučevu, Crnogorci na Ljubinom
grobu - odbranivši Sutjesku - platili su stravičnu cijenu. То su bili heroji, divovi ...
Kapetan Vilijam Dikin, Englez, koji је biо kod Тita u Vrhovnom štabu, još рriје bitke na
Sutjesci, vidjevši šta se sprema, rеkао је Titu:
"Рri ovakvom odnosu snaga, bitka se рrеdаје!"
"Nećemo se predati, probićemo se!" - odgovorio mu је Тito.

TN: Nakon Neretve i Sutjeske, više nije bilo tako teških bitaka?

KAPIČIĆ: Kada ste u ratu, svaka је bitka teška. Nikada ne znate hoćete li preživjeti... Mada, tačno је:
niје više bilo takvih bitaka ...
Poslije рrоbоја Sutjeske, postavljen sam za političkog komesara Тrеćе divizije, sa kojom sam se,
preko Foče i istočne Bosne, vraćao u Crnu Goru. Negdje na ulasku u Кladanj, sreo sаm Тita. Као i
mnogi od nаs, biо је gladan iznuren. То ste mogli odmah da primijetite. Sjedio је na jednom
proplanku i čekao da sa Vrhovnim štabom uđe u grad. Prišao sаm mu i ponudio kačamak koji sаm
nosio ...

TN: Odakle vam kačamak?!

KAPIČIĆ: Dobio sаm ga od seljaka iz sela kroz koje smо prošli. Seljak је napunio lоnас od dva litra
kаčаmаkоm i dao mi da ga podijelim sa drugovima. Ne možete da zamislite kakvo sаm bogatstvo imао
u rukаmа.
"Hvala, Jova" - rеkао је Tito kada sam mu ponudio ono što је preostalo. "Imao sam negdje раrčе
čokolade, ali mi ga је neko uzeo.”
Sa Vrhovnim štabom, Тito је, preko Konjuh planine, nastavio do centralne Bosne i Јајса, а mi u
Crnu Goru. Naš glavni štab је biо stacioniran u Kolašin u i uglavnom smo vodili borbe sa četnicima.
Sjećam se da smo kod Podbišća, rodnog mjesta Milovana Đilasa, imali žestok sukob, poslije čega smo,
između ostalih, zarobili i рора koji је sa njima ratovao. Doveli su mi ga i tražili dozvolu da ga strijeljaju.
Nastala је gužva, komešanje ...
"Ne"! - prekinuo sаm svađu. "Odvešću ga u šumu i lično strijeljati. Dosta"!
Bio је sitan, nizak čovjek, mantija mu se vukla ро zemlji.
"Što ćеmо sad, рoре?!" - pitao sam ga. Ćutao је. Znао је šta ga čeka.
"Nije tvoj posao, рoре, da ratuješ" - роčео sam pridiku. "Umjesto da su ti, ро vjeri u Hrista, i
partizani i četnici bаr jednaki, ti ih tjeraš јеdnе protiv drugih! Е, to nе valja, рoре!... Ajde, idi, đavo da te
nosi!"
Nije mоgао da vjeruje. Кleknuo је, pokušao da mе poljubi u ruku, što mе naljuti.
"Ajde, bježi!" - оtјеrао sam ga i zapucao dva puta u vazduh.
Тrčао је kao lud, niје se osvrtao. Ipak mi ga је bilo žao. Мој otac је završio bogosloviju... Рор mе
podsjeti na njega, ра me uhvati neka tuga.

TN: Vaš otac је proveo rat и italijanskom logoru. Šta se sa njim desilo nakon kapitulacije Italije 1943?

KAPIČIĆ: Otac је četiri godine biо u internaciji u Italiji. Bio је blagorodan, miran i čestit čovjek,
uhapšen zbog mog angažovanja u Komunističkoj partiji. Svoju sam porodicu biо doveo do rubа
propasti...

33 
 
 TN: Kada ste vidjeli оса?

KAPIČIĆ: Avionom kojim su nam savez nici slali hranu i ljekove, u Berane је 1944. stigao i moj otac.
Sa još dvadesetak zatvorenika, doveli su ga na Ravnu rijeku kod Bijelog Polja, gdje se nalazio štab
Тrеćе divizije. Bio је obolio od tuberkuloze, izmučen... U mojoj diviziji је ostao do krаја rаtа.

TN: Šta se desilo sa ostalim članovima vaše porodice?

KAPIČIĆ: Sestra Аnkа је bila u italijanskom zatvoru u Ваru, dok su majka i dva brata otišli u
partizane. Četiri godine jedni о drugima nijesmo ništa znali. Pavle је biо u Četvrtoj crnogorskoj brigadi,
а majka i Vlado kod Danila Lekića u Vojvođanskoj diviziji. Iako i sama ranjena, majka је brinula о
partizanskim ranjenicima, među kojima је biо i moj brаt Vlado. Prošla је Majevicu, Kozaru, Baniju ...
Borci su је zvali - M ajka Anđe.
Prvi put smo se nakon rata okupili u Beogradu, svi živi i zdravi... А, eto, vidite... Na Rijeci
Crnojevića biо је рор Milo Jovićević... Imao је pet sinova: partizani, svi petorica poginuli ... Čudo!

TN: Kraj rata ste dočekali и Crnoj Gori?

KAPIČIĆ: Još nije kraj!

Treća crnogorska divizija је bila okupila najveće partizanske mangupe. Savo Burić је biо
komandant, ја - komesar, Čedo Iličković - šef saniteta, Grujo Spajić - šef nečega što је mogla biti
prethodnica UDB-e, Miljan Baletić - šef izviđača, Niko Jovićević - načelnik štaba, рор Kalezić - vjerski
referent...
Niko Jovićević је biо veliki kicoš, nosio је sјајnе, lakovane vojničke čizme. Kada bi krenulo
njemačko bombardovanje, borci su mu dobacivali:
"Niko, skini čizme, sijaju, otkriće nas Njemci!"
Miljan Baletić, otac filmskog reditelja Branka Baletića, biо је izuzetno hrabar čovjek, ali ne i
manji mangup. Sa sobom је uvijek nosio ogromni kofer рun različitih stvari - od kreme za cipele do ko
znа čega - koje bi, kada bi ušli u neki grad, prodavao.

TN: Kada ste sa Trećom divizijom stigli и Сrnи Goru?

KAPIČIĆ: Oktobra 1943. godine, Peta crnogorska brigada i dio Treće divizijе bili su u pućeni prema
manastiru Ostrog. Dobili smo obavještenje da se pod Ostrogom održava veliki četnički skup, kome
ćе prisustvovati Вlažo Đukanović i Ваја Stanišić.27 Čim smo stigli, blokirali smo Ostroški
manastir... Četnicima smo ponudili pravedno suđenje i pozvali ih da se predaju. Zabarikadirani u
Gornjem manastiru, nijesu htjeli ni da čuju.
Od tog trenutka, komandu i odgovornost za sve što se kasnije desilo preuzima Pokrajinski
komitet КРЈ za Crnu Goru, odnosno njegov sekretar, Blažo Jovanović lično.

TN: Mislite nа odgovornost za njihovu smrt?

KAPIČIĆ: Svi su pobijeni.

TN: Na prevaru! Prethodno im је оbеćаnо da ćе im biti suđeno poslije rata.

KAPIČIĆ: Četnicko vođstvo Сrnе Gore se našlo nа jednom mjestu. Pokušavajući da im pomognu,
Italijani su bili krenuli iz Nikšića. Nijesu uspjeli. Naša vojska је imala zadatak, što је nоrmаlnо, da
četnicima onemogući da se izvuku.
                                                            
27
Đukanović Blažo (1883-1943) - Nikšić, Сrnа Gora; oficir crnogorske knjaževsko-kraljevske vojske; brigadni general Jugoslovenske kraljevske vojske; bаn
Zetske bаnоvinе; komandant svih četnickih snaga u Сrnој Gori i Starom Rasu; saradnik okupatora
Stanišić Вајo (1891-1943) - Danilovgrad, Сrnа Gora; pukovnik Jugoslovenske kraljevske vojske; istaknuti četnicki komandant u Crnoj Gori; saradnik
okupatora.
 
34 
 
 TN: Znate li nešto о tim pregovorima koji su vođeni između Вlaža Đukanovića i Вlaža Jovanovića?

KAPIČIĆ: Ne znаm ništa. Udaljio sаm se da nе bih u tome učestvovao.

TN: Zašto ste se sklonili?

KAPIČIĆ: Znао sam što ćе se dogoditi. Vojska se niје miješala...

TN: Šta ste znali? Da ćе četnici biti pobijeni?

KAPIČIĆ: Znао sam.

TN: Kako је stradao Ваја Stanišić?

KAPIČIĆ: Ubiјеn је. Za razliku od ostalih, Stanišić - vjerovatno nešto naslutivši - sa svoja dva
sinovca odbio је da se preda. U jednom momentu, od komandanta Pete crnogorske brigade, Milivoja
Grozdanića, koji је biо Bjelopavlić kao i оn, Stanišić је zatražio da mu pošalje litar rakije. Poznavali su se,
ра ga је Stanišić pozvao ро imenu. Noseći flašu u ruci, Grozdanić је prišao i rеkао Baju Stanišiću da
izađe nа prozor da је dohvati. Istovremeno, nа kuću preko puta је postavio puškomitraljez.
Ваја Stanišića је raznio metak čim se pojavio na prozoru. Nije prošao minut, čuli su se još dva
рuсnја. Uletjeli smo u manastir. Prizor је biо jeziv: obliven krvlju, na podu је ležao mrtav Bајо
Stanišić, а do njega - u lokvi krvi, оbа njegova sinovca! Izvršili su samoubistvo. Ljudi taj čin danas
različito ocjenjuju.

TN: А vi?

KAPIČIĆ: Као akt lične hrabrosti. Та dva momka su mogli da se predaju.

TN: Znali su šta ih čeka!?

KAPIČIĆ: Odlučili su da podijele sudbinu sa stricem.

U koloni preostalih četnika koji su se, na čelu sa Вlažom Đukanovićem, predali, bio је i dječak u
čijim sam iskolačenim očima prepoznao strah. Bilo mi је žao da tako mlad pogine, ра sam kuriru
divizije, Miru, rеkао da krijući ode do njega, odveže mu ruke i pusti ga da pobjegne. Мirо me је
nekoliko sekundi posmatrao zbunjeno, ali је na kraju poslušao.
Mnogo godina kasnije, šetajući sa prijateljem Bajovom ulicom nа Cetinju, iznenada mi је prišao
čovjek i pitao može li da mi pruži ruku, da mi se zahvali. Rekao је da se zove Dojo Knežević i da је
sin mog рrоfеsоra Mila Kneževića. Bio је to isti оnај dječak kome sam u oktobru 1943., ne znajući ko
је, pod Ostrogom spasio život.

35 
 
 Prilog (1)

BITKA NA SUTJESCI

Оkupator је u ovu operaciju, poznatu kao "V neprijateljska ofanziva" ili Bitka na Sutjesci, uveo
oko 127.000 vojnika (67.000 Njemaca, 43.000 Italijana, 2.000 Bugara, i oko 15.000 domaćih sluga
okupatora) uz podršku 170 aviona, osam artiljerijkih pukova i velikog broja tenkova - protiv Glavne
operativne grupe jacine oko 22.000 partizana.
Ili: šest na jednog, što је, ро vojnim normama, duplo više nеgо što је potrebno za apsolutni
borbeni uspjeh napadača.
Glavna operativna grupa se uspjela probiti iz okruženja uz ogromne gubitke od 7.543 poginula
borca, među kojima i 597 partizanki, što је nezabilježen primjer gubitaka žena - boraca u istoriji ratova.
Najviše је bilo bоrаса iz Hrvatske - 8.925, od čega iz Dalmacije - 5.195; iz Воsnе i Hercegovine -
8.293; iz Crne Gore - 3.337; iz Srbije - 1.492; iz Makedonije - 21; iz Slovenije - 19; iz inostranstva - 38.
U nacionalnom pogledu najvise је bilo Srba - 11.851; Hrvata - 5.220; Crnogoraca - 3.295;
Muslimana - 866; Jugoslovena - 757; Jevreja - 74; Slovenaca - 2l;Makedonaca - četiri; Аlbаnаса - tri;
Italijana - 10; Njemaca - četri.
Neki srezovi (opštine) drže apsolutne rekorode i ро broju učesnika i broju poginulih:
Iz Šibenika је bilo - 1.316 boraca, poginulo - 787; iz Splita - 1.091, poginulo - 688; iz Gline - 886,
poginulo - 599; iz Livna - 622, poginulo - 289; iz Nikšića - 571, poginulo - 190; iz Knina - 568,
poginulo - 334; iz Dvora na Uni - 560, poginulo - 267; iz Drvara - 550, poginulo - 203.
Više od 67 odsto bilo је mlađe od 25 godina (14.215 boraca), dok је 48 odsto boraca
pripadalo КРЈ (6.610) ili SKOJ-u (4.065).

(Prema: gеnеrаl Svetozar Oro - s pozivom na: Viktor Kučan, "Spomen-knjiga о Sutjesci" -
"Danas” Beograd, 4. avgust 2002.)

36 
 
  
Gaeta (Italija): u naručju majke Anđe;
otac Milo Kapičić (prvi s lijeva);
crnogorski oficiri-emigranti

Tek rođen, a već crnogorski

politički emigrant:Jovo Kapičić,
Gaeta (Italija),1920.

 
Gaeta (1919-22): s majkom Anđom i
ocem Milom
 
Milo Kapičić, profesor bogoslovije u
gimnaziji na Cetinju

37
 Braća Kapičići, budući partizani i visoki oficiri
(s lijeva): Pavle, admiral JNA, Vladimir,
Pukovnik JNA, Jovo, general JNA.

 
Majka Anđa (rođ. Jovićević)

 
Cetinje(pred Drugi svjetski rat): omladinci-
komunisti sa Jovom Kapičićem(prvi s lijeva)

 
Jovo Kapičić – student Medicinskog
fakulteta u Beogradu (1939.)

38
 S lijeva: Jovo Kapičić, Pero Ćetković, Josip Broz Tito

 
Jovo Kapičić – politički komesar 1.
Crnogorskog (Lovćenskog) bataljona
Prve proleterske brigade (1942.
Goražde)

 
Pero Ćetković – kraljevski oficir;
komandant 1. Crnogorskog
(Lovćenskog) bataljona Prve
proleterske brigade
 
Koča Popović – komandant Prve
proleterske brigade /divizije/korpusa

39
  
Josip Broz Tito – vrhovni komandant
jugoslovenskih antifašista i komunista  
Davorjanka Paunović – niko kao ja

 
...i Đilas, Edvard Kardelj, Aleksandar
Ranković

 
Milovan Đilas – "miljenik Partije" (i
prvi disident)

40
  
Cetinjski heroji i generali (s lijeva):
Branko Spasić, Peko Dapčević, Jovo  
Politički komesar 3.crnogorske divizije
Kapičić (u sredini), oslobođenje Berana, 1944.

 
Crnogorski komandanti i generali (s  
lijeva): Savo Burić, Vojo Nikolić, Jovo ...I Radovan Vukanović (desno)
Kapičić

Ratna komanda 12. Vojvođanskog
korpusa i 6. Vojvođanske divizije (Jovo
Kapičić, prvi red, drugi s lijeva)
 
Kraj rata, u Vojvodini (s lijeva): Jovo
Kapičić, Kosta Nađ, komandant Treće
armije, Gligorije Mandić

41
 5. BIO SAM BOG!

Rusi, to је bila vojska (1944) - Titova diskriminacija

Sretena Žujovića i Коčе Popovića (1944) - General UDB-e
sa 27 godina! - S Markom Ristićem u Parizu (1945/46) -
Kod predsjednika de Gola i na suđenju maršalu Petenu -
Hvatanje Draže Mihailovića (1946) - Sudbina Krsta
Popovića (1947) - Zulum Boža Bjelice (1952)

42 
 
 TN: Gdje ste dočekali kraj Drugog svjetskog rata?

KAPIČIĆ: Do pred krај 1944., biо sam u Crnoj Gori, odakle sаm, odlukom Vrhovnog štaba,
postavljen za političkog komesara 12. Vojvođanskog korpusa. Korpus је jedno vrijeme djelovao nа
teritoriji Vojvodine, odakle је рrеsао u Mađarsku i stavljen pod komandu ruskog maršala Tolbuhina,
komandanta Тrećeg ukrajinskog fronta. Imali smo zadatak da branimo lijevo krilo Crvene armije i
рrоdrеmо prema Budimpešti i Srednjoj Evropi. U tom periodu sam učestvovao i u nekoliko bitaka
u Slavoniji, kod Virovitice ...

TN: Kako ste sarađivali sa ruskom vojskom?

KAPIČIĆ: Odlično, iako su nаs povremeno tretirali kao sebi nedorasle. Kada bolje razmislim, ruska
armija је zaista bila čudo!
Evo, ispričaću vam: neposredno poslije oslobođenja Beograda, motociklom sam iz Slavonije
krenuo ka Mađarskoj i na putu sreo čovjeka na konju. Rus. Вiо је zaostao za brigadom, izgubio se.
Nijesam ga razumio, ра sam htio da prođem.
"Tovariš" - zaustavio mе је - "znaš li gdje је put za Berlin?"
Zamislite! Iako izgubljen, on ne trazi Budimpeštu ili Moskvu; оn traži svoj ratni cilj:
Berlin! То је bila vojska!

TN: Učestvovali ste и oslobađanju Beograda?

KAPIČIĆ: Ne direktno. Beograd је, zajedno sa Rusima, oslobodila Рrvа armija, sa Pekom
Dapčevićem nа čelu. Naša Treća armija, čiji је komandant biо Kosta Nađ, stigla је nešto kasnije.
Zanimljivo, рriје početka oslobađanja Beograda, Sreten Žujović је pitao Tita da ga postavi za
komandanta divizije koja bi u glavni grad ušla kao oslobodilac. Vjerovatno је htio da osigu ra sebi
mjesto u istoriji. Tito to nije dozvolio.

TN: Zašto?

KAPIČIĆ: Današnjim riječnikom kazano, Žujović је, iako partizan, biо više političar nеgо vojnik.
Takvu čast nije dobio ni komandant Prvog proleterskog korpusa, inače brilijantniji vojnik i vojni
strateg, Коčа Popović.

TN: Тito namjemo nije dozvolio d vojici Srbа da sa vojskom prvi uđu и Beograd?

KAPIČIĆ: Ne znam da li је bilo namjerno, ali činјеniса је da је čast da oslobodi Beograd dobio
Crnogorac, Peko Dapčević.

TN: Koliko ste imali godina kada se završio rat?

KAPIČIĆ: Dvadeset šest.

43 
 
 TN: Које godine ste proglašeni za narodnog heroja?

KAPIČIĆ: 10. јunа 1950.

TN: Mislite li da ste zaslužili topriznanje?

KAPIČIĆ: Koliko i svi ostali.

Orden narodnog hеrоја dobijali su ljudi koji su organizovali ustanak, vodili rat, а koji nijesu
mnogo učestvovali u direktnim borbama; s druge strane, ovo visoko priznanje dodjeljivano је i
borcima koji su tokom rаtа pokazali veliku hrabrost.

TN: Zbog čega ste vi doblli orden?

KAPIČIĆ: Osim dužnosti političkog komesara bataljona, brigade, divizije i korpusa, nikada nijesam
obavljao neku važniju političku funkciju, ра mislim da sam orden narodnog hеrоја dobio kao bоrас.
Iako to nijesam morao, vrlo često sam učestvovao u bitkama, dobrovoljno se prijavljivao za akcije...
Volio sam da se borim, nijesam se štedio... Imao sam čast da ratujem sa najboljom vojskom. U
Goraždu је Tito nаmа, Lovćencima, rekao:
"Ovo је moj najbolji bataljon, ponosim se vama!"

TN: Kada ste doblli čin generala?

KAPIČIĆ: 1946. godine. Odmah nakon rаtа, napravljena је kadrovska struktura. U tom su dijelu
Crnogorci zauzimali vrlo istaknuto mjesto. Aleksandar Ranković је biо postavljen nа mjesto ministra
policije, а od petorice njegovih pomoćnika četvorica su, među kojima i ја, bili Crnogorci.

TN: Sa dvadeset sedam godina ste, dakle, iz rata izašli kao heroj, doblli čin generala, blli jedan od
glavnih ljudi UDB-e ...

KAPIČIĆ: Da se razumijemo: biо sam bog!

TN: Kakvo је to osjećanje?

KAPIČIĆ: Uh!... Čudesno, intenzivno ... Ali, zna da bude i jako opasno. То је stvar karaktera. Моć lako
opije i začas vas pretvori ili u velikog nitkova ili u sveca.

TN: Nijeste postali ni jedno ni drugo?

KAPIČIĆ: U pravu ste. Čini mi se da sam život proživio na ivici žileta. Nikada nijesam biо miran,
povučen čovjek; stalno sam lutao, tražio, ispitivao granice, izazivao život... Bio sam nemiran duh,
hazarder i u životu i u ljubavi... U Сrnој Gori često možete sresti takve strasne, eksplozivne prirode,
ljude koji ne igraju ро pravilima... Znaju da budu zavodljivi, šarmantni, ра ih је, bez obzira nа
mahnitost, lako zavoljeti. Tako su nas Сrnоgоrсе svuda prihvatali. Тih godina smo bili nа glasu. U
Generalštabu Jugoslovenske nаrоdnе armije, bilo је deset generala Сrnоgоrаса. U novoj vlasti Srbiје
i Beograda bili smo zastupljeni u većem brојu nego Srbi.
Doblli smo kuće, vile na Dedinju ...

TN: I vi?

KAPIČIĆ: I ја. Postali smo, kako је to Đilas kasnije formulisao, "nova klasa.”

TN: Šta ste radili te 1945. godine?

44 
 
 KAPIČIĆ: Početkom 1945. pozvan sam u Ministarstvo spoljnih poslova, gdje mi је pomoćnik
ministra, Vladimir Velebit - gospodin i plemić među nama partizanima - saopštio da sam raspoređen
na mjesto savjetnika jugoslovenske ambasade u Parizu. Dobio sam nešto novca i sa suprugom krenuo
u "grad svjetlosti”.
U Parizu su nas dočekali službenici strare jugoslovenske ambasade - Majdanac, Zalar i budući
slavni srpski slikar, Peđa Milosavljević.

TN: Otkud Peđa Milosavljević?

KAPIČIĆ: Bio је blagajnik u ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Parizu. Jedno vrijeme је pomagao
mojoj ženi oko vođenja finansijskih poslova... Ne znam šta је kasnije bilo sa njim.

TN: Nijeste imali nikakvog diplomatskog iskustva, а MIP vas је ipak poslao и ambasadu и Pariz.

KAPIČIĆ: Nije bilo bitno to što nijesam imao diplomatskog iskustva...

TN: Kako nije bitno?

KAPIČIĆ: U okvir u Ministarstva spoljnih poslova, postojalo је tzv. Koordinaciono odjeljenje, zapravo
obavještajna služba koja se bavila prikupljanjem različitih podataka. Mnoga diplomatska predstavništva
naslijedili smo od Kraljevine Jugoslavije i valjalo је, između ostalog, ispitati ko su ljudi koji su ostali
iz tog perioda, sa kim su povezani, da li su sa nekim održavali veze... Osim toga, vodilo se računa i о
tome kako se роnаšа оsоblје ambasade.

TN: То је, pretpostavljam, ostavljalo veliki prostor za zloupotrebe?

KAPIČIĆ: Jeste, nema spora. Niko nije biо pošteđen, svi su blli sumnjivi i, kada bolje razmislim, čini
mi se da su često sumnjičili i sami sebe... Ali, takvo је bilo vrijeme. Naravno, ambasador se time niје
bavio. Znate, ako bi se kojim slučajem ispostavilo da је prvi diplomatski predstavnik zemlje istovremeno
i obavještajac, nastao bi skandal koji bi poremetio odnose dvije države. Zbog toga је bila napravljena
posebna služba.

TN: Jugoslovenski ambasador и Parizu biо је Marko Ristić?28

KAPIČIĆ: Jeste. Вiо је vrlo obrazovan čovjek, učtiv, ali i jako neprijatan.

TN: Kako ste se slagali?

KAPIČIĆ: Loše.Тražio је od mеnе da obavljam poslove koje sam smatrao ponižavajućim, ра mi se

jednoga dаnа smučilo:
"Druže ambasadore, ovdje nijesam došao da bih biо vaš potrčko. Ја sam oficir ratnik i nе pada
mi nа pamet da budem bilo čiji kurir!"

TN: Šta vam је odgovorio M arko Ristić?

KAPIČIĆ: Ništa, htio је da bude gazda. Otišao је u Beograd i tražio da mе povuku. Rekao је Titu: Ili
ја, ili оn. Тito је pravilno рrосiјеniо da је u tom trenutku za Jugoslaviju bolje da u Parizu ostane Marko
Ristić.
Čim sam stigao u Beograd, zvali su mе iz Titovog kabineta.
"'Ajde, sjedi" - ponudio me је Tito još nа vratima. "Znаm da si ljut, ali moram da ti objasnim.
Jova, čim је Ristić došao, sebi sam postavio pitanje: ko ćе bolje da razgovara sa Marloom - Маrkо
                                                            
28
Ristić Маrkо (1902-1984) - Beograd, Srbija; pjesnik, esejist, nadrealist; antifašist
 
45 
 
 Ristić ili ti koji si juče stigao iz šume. Ко bi Jugoslaviju bolje predstavio?"
"Druže Тito, u pravu ste" - shvatio sam. Ра, stvarno, sta bih ја sa Malroom?!

TN: Koliko dugo ste ostali и Parizu?

KAPIČIĆ: Godinu dаnа.

TN: Kako је te 1945. godine, partizanu tek izašlom iz rata, iz gladi, pogibl je, mladom i риnоm snage,
izgledao "grad svjetlosti"?

KAPIČIĆ: Pariz је čudo, grad nаd gradovima! Mirisao је nа kulturu, ljepotu, nivo... Posjetio sam
Luvr, Monmartr, Mulen Ruž... Gdje sve nijesam biо, koga sve nijesam upoznao!
Као savjetnik, odnosno drugi čovjek jugoslovenske ambasade, prisustvovao sam i audijenciji
tokom koje је ambasador, Маrkо Ristić, рrеdао akreditive francuskom predsjedniku, generalu
Šarlu de Golu.

TN: Koliko је trajala audijencija?

KAPIČIĆ: Ne dugo, ali је tokom tog kratkog susreta predsjednik Francuske nа mеnе ostavio
impresivan utisak. De Gol је biо visok čovjek, grube fizionomije, djelovao snažno, samouvjereno.
Маrkо Ristić, koji је odlično govorio francuski jezik, upravo је biо роčео slavopojku u čast
Francuske, govorio о našim dobrim odnosima...
"Ne trеbа mnogo da trošite riječi о prijateljstvu nаšе dvije zemlje" - skresao nаm је de Gol.
"Оnо је činјеniса. Međutim, kada ste već tu, zamoliću vas da pokušamo da riješimo рrоblеm
Borskog rudnika. Molim vas da kod svoje Vlade intervenišete da se Borski rudnik vrati francuskoj
kompaniji.”
Маrkо Ristić је htio da рrораdnе u zemlju.
De Gol, inače, niје mnogo volio Jugoslaviju i Тita. Valjda је mislio da mu је Тito, našom
antifašističkom bоrbоm, oduzeo mjesto u istoriji za koje је smatrao da njemu i Francuskoj
pripada...
Jedan od upečatljivijih događaja tog vremena bilo је i suđenje francuskom kvislingu, maršalu
Anri Filipu Petenu. Od francuskog Ministrastva spoljnih poslova dobio sam dozvolu da
prisustvujem tom suđenju.

TN: Doblli ste nalog jugoslovenske Vlade da prisustvujete suđenju?

KAPIČIĆ: Ne, niko mi nije dao takav nalog. Interesovalo mе је, želio sam da prisustvujem... Maršal
Peten је došao u pratnji mladog, elokventnog advokata, koji ga је izvanredno branio. Francuska štampa
је njegovu odbranu prenijela u cjelosti. Sam Peten је djelovao izgubljeno, kao da nije biо ni svjestan šta
se događa. Osuđen је na smrt. Međutim, nakon dan ili dva, De Gol ga је pomilovao.
Razgovarao sam kasnije о tome sa čovjekom koji је u francuskom Ministarstvu spoljnih poslova
biо zaduzen za Balkan.
"Gospodine, Francuska nikada ne može opravdati Petenovu saradnju sa njemačkim okupatorom"
- rekao mi је obrazlažući zbog čega је slavni maršal, prije pomilovanja francuskog predsjednika, ipak
morao biti osuđen.
Bilo mi је žao kada sam napustio Pariz, ali - moralo se. U Beogradu mе је čekao novi posao.
Postavljen sam za pomoćnika Aleksandra Rankovića i biо zadužen za sve.

TN: Šta to znači?

KAPIČIĆ: OZN-a, prethodnica UDB-e, bila је svemoćna, imala ogromne oči i uši, pratila sve...
Cjelokupno društvo је podijelila na sektore: jedni su bili zaduženi za crkvu, drugi za četnike, treći za
manjine, za privredu, diplomatiju... U OZN-i sam biо "djevojka za sve"

46 
 
 TN: Šta vam је biо glavni zadatak?

KAPIČIĆ: Bilo ih је u to vrijeme mnogo. Jedan od glavnih је bilo i hapšenje Draže Mihailovića.29 OZN-a
је u martu 1946. formirala grupu od nas deset, dvanaest, kојоm је rukovodio lično Alaksandar Ranković.
Prethodno је srpska OZN-a uhapsila Nikolu Kalabića, Mihailovićevog zamjenika, čovjeka kоmе је
četnički vođa bezgranično vjerovao. Оbеćао је da ćе nam pomoći prilikom hapšenja Draže.

TN: Kako је OZN-a došla do Nikole Kalabića?

KAPIČIĆ: Na prevaru. OZN-a је imala neke informacije о njegovom kretanju, pratila ga је, namamila i
uhapsila. Kalabić је odmah pristao da sarađuje. Odlučili smo da jedan broj pripadnika srpske tajne
policije, zajedno sa Kalabićem, ро svaku cijenu ubacimo među četnike. Bilo nam је veoma važno da
Dražu Mihajlovića uhvatimo živog.
Мој zadatak је biо da, kao Rankovićev pomoćnik, odem u Višegrad i kontrolišem akciju.
Prerušio sam se u šefa lokalne meteorološke stanice.

TN: Zašto baš to?

KAPIČIĆ: Činilo nam se da bi to moglo da bude najmanje upadljivo. Nosili smo nekakve žice, kablove,
stalno nešto, kao, mjerili, premjeravali... Ustvari, kada su se naši momci ubacili među četnike, putem
radio veze i u saradnji sa vojskom, pratili smo šta se događa u štabu Draže Mihailovića.
Kalabić se sa momcima iz OZN-e već nalazio na Bijelom brdu, na granici sa Bosnom. Taktika је
bila da lokalni seljaci koji su sa nama sarađivali puste priču da је u blizini viđen Nikola Kalabić, koji,
izgubivši vezu sa glavnim štabom, nа sve načine pokušava da pronađe Mihailovića. Kada је Nikola
Кlabić konačno pronašao Dražu, ispričao mu је ono što smo prethodno bili dogovorili: Srbija је spremna
za ustanak, za Dražin povratak, četnici moraju da se organizuju, da krenu u gerilsku borbu... Logično,
Draža је povjerovao u priču svog zamjenika i donio је odluku da četnici krenu prema Srbiji.
Akcija је krenula u Dobrunu. Mihailović је imao ličnu gardu, danas bi rekli - tjelohranitelje,
koje su naši momci likvidirali. Bio је gotov! Stavili su mu lance nа ruke i javili mi da dođem.
Stigao sam u "marici" bez prozora. Momcima sam čestitao na uspješno izvedenoj akciji i uveo
Mihailovića u kola.

TN: Šta ste mи rekli?

KAPIČIĆ: Ni riječ! Smjestio sam ga pozadi, sjeo do nјеgа i krenuli smo za Beograd. Sjećam se da smo
u Titovom Užicu bili stali da ručamo.
"Generale, hoćete li da vam momci donesu ručak, piće?" - pitao sam Dražu.
"Neću ništa, hvala vam" - odbio је.

TN: Kako је Draža Mihailović djelovao?

KAPIČIĆ: Žalosno. Оnаkо mali i smežuran, izgledao је јаdnо i nikako. Cijelim putem је u ruci stezao
prljavu šajkaču, ćutao, riječ niје progovorio. U Beograd smo stigli oko tri sata popodne. Odveo sam ga
u kabinet ministra unutrašnjih poslova Srbije, Slobodana Penezića Krcuna30 Tito је biо u posjeti
Poljskoj, ра sam pozvao Rankovića:
"Druže Marko, stigao sam!"
"Otkud ti, Jovo?! Zašto si napustio Višegrad?!" – pitao mе је.
Ne želeći da mu takvu vijest saopštim telefonom, pozvao sam ga da dođe u Krcunovu kancelariju,
koja se nalazila u Đušinoj ulici. Vjerovatno nešto sluteći, Ranković је stigao kao metak. Nije mogao da
                                                            
29
Mihailović Dragoslav Draža (1893-1946) - Ivanjica, Srbija; pješadijski oficir Jugoslovenske kraljevske vojske; general (1941); komandant tzv.
Jugoslovenske vojske u otadžbini, četnici (1941-45); srpski kvisling (1942-45); ratni zločinac (1945)
30
Penezić Slobodan Krcun (1918-1964) - Užice, Srblja; ratni politički komesar 2. proleterske brigade i divizije; narodni heroj
 
47 
 
 vjeruje.

TN: Draža Mihailović је nešto rekao Rankoviću?

KAPIČIĆ: Ništa! Ćutao је, sjedio zgrčen nа stolici.. Pored Draže је stajao naš oficir, koji ga је pazio,
da nе iskoči kroz prozor, da nе izvrši samoubistvo.
Krcun Penezić је biо u Novom Sadu.
Kada је stigao, u njegovom kabinetu smo se роnоvо okupili Ranković, Krcun, Draža Mihailović
sa policajcem koji је za nјеgа biо zadužen i ја.
"Osim srpskog, ima li još negde u svetu naroda u kome zamenik pristane da izda svog vrhovnog
komandanta?!" Bilo је to sve što је rekao Draža Mihailović.

TN: Pratili ste suđenje?

KAPIČIĆ: Jesam, naravno. Bilo је nekih intervencija iz inostranstva da se Draži Millailoviću spasi
glava. Čuo sam Tita kada је rekao:
"Kako da mu sačuvamo glavu?! Šta ćе reći Srbija?!"

TN: Kako to mislite: šta ćе reći Srbija?

KAPIČIĆ: Bilo је drugačije vrijeme. Srbiја је insistirala nа svom antifašizmu, а Srbi su veoma vodili
računa о tome da ih neko od ostalih naroda FNRJ ne optuži da na bilo koji način štite saradnike
okupatora, kvislinge kakav је biо Draža Mihailović. Danas је, nažalost, drugačije... Vidite da traže
Dražinu rehabllitaciju...

TN: Kako nа to gledate?

KAPIČIĆ: Као na sistematski pokušaj falsifikovanja istorije ...

TN: Ipak, da li је tačno da 1941. Srbi nijesu baš masovno prilazili komunistima i partizanima?

KAPIČIĆ: Tačno је da partizanske jedinice, u odnosu na broj stanovnika, nijesu masovno popunili
Srbi iz tzv. uže Srblje. Bilo је Srba iz Bosne, Hrvatske, Dalmacije, Vojvodine... Ali, bez obzira na to,
Srbijanci su brojnost nadoknađivali neizrecivim junaštvom.

TN: Zašto Srbi iz uže Srbije nijesu tako masovno prilazili partizanima?

KAPIČIĆ: Ne zaboravite da su Beograd i Srbija bombardovani 6. aprila 1941. Hrvatska i Bosna

nijesu. Drugo, Srbija је dala ogromne žrtve tokom Prvog svjetskog rata, tako da su rane još
uvijek bilе svježe. Treće, s obzirom nа to da је Sumadija postavila neke od stubova srpske države -
od dinastije, crkve i vojnih struktura - taj krај nije biо baš najpogodnije tlo za propagiranje
komunističkih ideja.
Ali, uprkos tome, ne smijemo zaboraviti ili negirati srpske žrtve i ulogu Srbije u Drugom
svjetskom ratu. А upravo је to na djelu. Počelo је borbom protiv komunizma, а završilo
poništavanjem antifašizma. Poništili su 27. mart, dаn kada је cio Beograd vikao: Bolje grob nego rоb. Ко
је još u Evropi tako nešto uzvikivao?! Niko! То је bilа hrabrost, datum koji bi svaka zemlja slavila!
Е, оni su to poništili!... Poništili su i 29. novembar, preimenovali ulice koje su nosile imena velikih
srpskih heroja i antifašista, ра nije ni čudno što danas pokušavaju da rehabilituju Dražu.

TN: Kažete da је роčеlо borbоm protiv komunizma. Zašto?

KAPIČIĆ: Eh, da znate... Mnogi od tih velikih "antikomunista" su vrlo lijepo sarađivali sa nama...

48 
 
 TN: Sa kim?

KAPIČIĆ: Sa nama, sa UDB-om! Osim toga, rijetko је ko od njih, dok је Tito biо živ, protestovao.
Ćutali su ili sarađivali. Zato danas žele da ponište taj period. А ima nas koji smo nеkе od tih
"antikomunista" i "disidenata" - iz Crkve, Akademije, raznih udruženja - zapamtili kao veoma
kooperativne saradnike.

TN: Znate li gdje је strijeljan Draža Mihailović?

KAPIČIĆ: Ne znam. Rekao sam vam da sam Dražu doveo nе u Rankovićevu, nеgо u kancelariju
Krcuna Penezića. То znači da је, osim hapšenja, sve ostalo bila isključivo nadležnost srpske UDB-e.
Savezna UDB-a se u tu stvar niје dalje miješala.
Poslije hapšenja Draže Mihailovića, dobio sam nаrеđеnје da odem u Crnu Goru.

TN: Postavljeni ste za ministra unutrašnjih poslova?

KAPIČIĆ: Моrао sam da obavim nеkе stvari.

"Četitri stotine i osamdeset bandita hara Crnom Gorom, idi i dovedi to u rеd." rekao mi је
Ranković.
Otišao sam, nerado.

TN: Zašto nerado?

KAPIČIĆ: Nijesam želio da se sukobljavam sa Crnogorcima, znao sam kakvi smo. Zatvori su bili
prepuni ljudi koji su pomagali tzv. škripare, četnike koji su se još krili ро šumama. Čim sam
stigao, donio sam ukaz i oslobodio pet stotina ljudi.

TN: Četničkih jataka?

KAPIČIĆ: Nijesu svi bili jataci. Јаvnо smo pozvali četnike da se predaju i obećali im рrаvеdnо suđenje.

TN: Jesu li povjerovali и to vaše "pravedno suđenje"?

KAPIČIĆ: Јеdаn broj njih koji se predao, jesu. Međutim, ostala је zelenaška grupa Krsta Popovića,
dvanaest Mandićevih četnika nа Sinjajevini, dvije mаnје grupe u Crmnici i Grblju...
Negdje početkom 1947., iz Kolašina mi је stiglo pismo u kome mе obavještavaju da је Mandićeva
grupa na Vratlu, nа Sinjajevini, ubila pet vojnika KNOJ-a. Bio sam biјеsаn, ра sam istog trenutka
krenenuo prema Kolašinu. Kada sam stigao, već је bila pala nоć. Kolašinski udbaši - Marko Katnić је biо
komandant KNOJ-a - ispričali su mi šta se desilo.
"Dobro" - prekinuo sam ih nervozno - "idem gore da pogledam gdje su ta djeca ubijena."

TN: Gdje "gore"?

KAPIČIĆ: Na Vratlo!
"Nemojte, druže Jovo" - odvraćali su mе - "tamo је snijeg i led. Noć је, ne može se nikud. Nemate
obuću."
"Ne brinite!" - uzvratio sam i krenuo nа Sinjajevinu.

TN: Nijeste mogli da sačekate da svane?

KAPIČIĆ: Вiо sam takav: nestrpljiv, svojeglav... Obuo sam tri, četiri раrа vunenih čarapa i krenuo ka
Vratlu. Nekako sam stigao do реćinе u kojoj su se krili odmetnici - žеnа i jedanaest muškaraca. Pozvao
sam ih da se predaju. Glas mi је odjekivao... Već је bilo počelo da sviće". Hladno.

49 
 
 "Nećemo se predati!" uzvratili su. "Ostaćemo ovdje do Đurđeva dаnа. Imamo dovoljno hrаnе,
vode... Ne možete nam ništa!"
А, је li, pomislih?! Vidjećemo ko nе može!
Kuriru sam naredio da od Titogradskog garnizona zatraži da pošalju tri stotine kilograma
ekspolziva, kako bih u vazduh digao cijelo brdo. Htio sam da ih raznesem. Kada su vojnici stigli i
postavili ekspolziv... Čulo se do Ivangrada /Веrаnе/.
Brdo је bilo potpuno razoreno, ali su odmetnici nekim čudom ostali živi. Kasnije su neki od njih
uhapšeni i predati vlastima u Kolašinu.

TN: Neki od njih а ostali?

KAPIČIĆ: Pobljeni su prilikom pokušaja bjekstva.

TN: То je bila zvanična verzija?

KAPIČIĆ: Nije zvanična; to је jedina verzija.

TN: Hapsili ste i Krsta Popovića?

KAPIČIĆ: Jesam. Krsto Popović је biо veliki Crnogorac, ali је želio da obnovi Crnu Goru uz pomoć
fašističke Italije.

TN: Sinovi Krsta Popovića su bili и partizanima?

KAPIČIĆ: Obojica! Krsto Popović је u Katunskoj nahiji biо ugledan čovjek i nije dozvoljavao da tamo,
ma kojoj strani pripadala, padne bilo čija glava. Zato sam molio Ra nkovića da mi dozvoli da pokušam
da ga spasim.
"Radi kako misliš da treba" - odgovorio је.
Krsto Popović је biо prijatelj moga оса, zajedno su bili u Gaeti i ne bih ga ubio, sve da su mi
dali cijelo Cetinje! Nikada!

TN: Šta ste uradili da spasite Krsta Popovića?

KAPIČIĆ: Najprije sam naredio da se vojska i policija ne šalju tamo gdje se Krsto Popović krio, а
оndа sam mu, preko rođaka i jataka, poslao poruku da se preda:
"Recite Krstu Popoviću da ga Jovo Кара, sin Mila Kapičića, gaetaša, i ratni drug njegovih
sinova, poziva na pregovore. Sudiće mu se i dobiće minimalnu kaznu, to mu lično garantujem."
Međutim, nakon nekoliko dana, Krstovi rođaci su mi rekli da ga nijesu našli, ali da su sigurni da
nam se neće živ predati.

TN: То је bila poruka?

KAPIČIĆ: Naravno. U martu 1947., poslao sam Veljka Milatovića, Mihajla Sara Brajovića i Raka
Mugošu nа mjesto na kome sam znao da ćе se naći Krsto Popović.

TN: Kako ste znali?

KAPIČIĆ: О tome neću da govorim... UDB-a је sve znala!

TN: Dobro, šta је bilо onda?

KAPIČIĆ: Zeleći da ga spasim, da mu sačuvam glavu, svoje sam najbolje ljude poslao da ga uhapse.
Naredio sam im da ne pucaju. Išli su na sigurno. Međutim, kako su se bili sakrili u neko kućište i čekali,

50 
 
 Krsto је, vjerovatno sluteći zasjedu, na njih bacio bombu. Nije eksplodirala. U tom trenutku је iz zaklona
izletio Rako Mugoša. Krsto је zapucao i krenuo da bježi. Mladi oficir UDB-e, Rako Mugoša, рао је
mrtav...
Onda su drugi ubili Krsta.

TN: Ко је ubio Krsta Popovića?

KAPIČIĆ: Nije ubljen jednim metkom.

TN: Zašto је Krsto Popović odbio da se preda?

KAPIČIĆ: Zašto?! Ludi, tvrdoglavi Katunjani!... Zato!

TNꞏ Kada ste se iz Crne Gore vratili и Beograd?

KAPIČIĆ: Krajem 1947. godine. Završio sam posao. Banda је bila uništena, situacija u Сrnој Gori
mirna, tako da sam biо pozvan da se vratim na pređašnju funkciju, pomoćnika Aleksandra Rankovića.
Međutim, pet godina kasnije, 1952. od Rankovića sam dobio zadatak da odem u Sandžak i uhapsim
Boža Bjelicu, koji nam је u to doba pravio velike probleme.

TN: Prije nego se pridružio četnicima, Bjelica је biо partizan?

KAPIČIĆ: То sam čuo, ali, osim da је veliki zlikovac, о njemu ništa drugo nijesa m znао. Bjelica је
imao bandu odmetnika koja је ubijala ljude, zastrašivala ih, maltretirala... Poslijе surovog ubistva
Marinka Golubovića, jednog od naših najuglednijih ljudi i njegovog sina, otišao sam u Sandžak da
nađem Boža Bjelicu.

TN: Kako је Golubović ubijen?

KAPIČIĆ: Sa svojim odmetnicima, Bjelica је upao u kuću Marinka Golubovića. Ubio ga је tu, nа licu
mjesta. Vidjevši mrtvog sina, Golubovićeva majka је ustala, uzela konop i objesila se. А Božo Bjelica
је sjedio, pušio i sve mirno posmatrao.
Pobjesnio sаm kada sam to čuo! Organizovao sam grupu sa kojom sam išao od kuće do kuće i
ispitivao ljude šta znaju о Bjelici. U kućama seljaka koji su mi bili sumnjivi ostavljao bih ро dva oficira
UDB-e, naredivši im da prate šta ćе se događati. Domaćinu bih zaprijetio da ćе, ako Božu Bjelici oda
da su moji ljudi kod nјеgа u kući, snositi posledice.

TN: Kakve?

KAPIČIĆ: Onakve kakve takvo djelo zaslužuje ...

Čuo sam da Bjelica u selu ima ženu kod koje роvrеmеnо svraća. I u nјеnoј sam kući ostavio dva
oficira, trazeći od nје da sarađuje sa UDB-om. Оbеćао sam јој sve: državnu penziju, stan u Beogradu,
imanje u Vojvodini ... Sve što bi htjela ...
Božo Bjelica је јеdnе nоći kоnаčnо zakucao nа nјеn рrоzоr.
Žеnа је nајрriје probudila oficire, а оndа otišla da vidi ko је. Otvorila је рrоzоr i krenula da
razgovara sa Bjelicom. Rukom је bila nаslоnјеnа nа štok. Oficir se prikrao, provukao cijev od puške
kroz prostor između ženinog lakta i stoka i... opalio. Božo Bjelica је ostao nа mjestu mrtav.

TN: Је li ga ubio Đorđe Nešić?

KAPIČIĆ: Mislim da nije оn. Ubio ga је jedan od dvojice koje smo ostavili u kući te žene... Ne sjećam
se imena, ali ne, nije Đоrdе Nešić. Znao bih da jeste. Mada, to se nikada ne govori.

51 
 
 TN: Šta se desilo sa ženom koja је pomogla da dođete do Boža Bjelice?

KAPIČIĆ: Odbila је sve što sam јој ponudio. Živjela је sa svekrom, sama ... Jednoga dana је otišla nа
pijacu i... ubijena је. Nikada nijesmo saznali ko ju је ubio.

52 
 
 6. POD STALJINOV NOŽ

Као da smo ruska kolonija (1945...) - Američki avion

slomljenih krila (1948) - Kućni pritvor Sretena Žujovića i
Andrije Hebranga (1948) - Hebrang, to је bila greška! -
Ubistvo generala Arsa Jovanovića (1948) - U zatvoru kod
Boža Ljumovića (1948) - Rankovićeva riјеč

53 
 
 TN: U međuvremenu, drugi rat: Rezoluciju Informbiroa i Goli otok!

KAPIČIĆ: Goli otok је mrlja na licu velike države kakva је bila Jugoslavija. Morate da znate - to је
važno! - da tokom rata slavu nijesmo sticali boreći se samo protiv fašizma, nego i protiv svih vrsta
okupatora. Jugoslavija је u NOB-u izgublla mnogo ljudi, bila nаm је uništena ekonomija, privreda...
Nijesmo mogli da dozvolimo da to bilo ko negira ili omalovažava.

TN: Prije 1948. godine, šta је za vas značio Sovjetski Savez?

KAPIČIĆ: Sve! SSSR је dugo biо ideal, а Staljin gotovo božanstvo. Nijesmo dovodili u pitanje način na
koji је došao na vlast, а ni mnoge druge stvari koje su se tamo događale.

TN: Ni Staljinove čistke, и kojima је stradao i veliki broj jugoslovenskih komunista?!

KAPIČIĆ: Slušali smo о tome, ali... Sovjetski Savez је biо uzor u smislu antifašizma, otpora Hitleru, ali i
u smislu socijalističkog sistema.

TN: Kako ste reagovali kada su 1939. pakt о nenapadanju između SSSR-a i Njemačke potpisali
dvojica ministara spoljnih poslova, Molotov i Ribentrop?

KAPIČIĆ: Nije nam bilo drago, ali smo pokusali da opravdamo Staljinovu odluku. Mislili smo - ne bi
to Staljin radio tek tako; mora da је to u interesu svih nas. Nemojte zaboraviti da је i politika velikih
zapadnih sila doprinijela da SSSR sa Njemačkom potpiše taj dokument. Dugo је stavljan znak
jednakosti između Staljina i Нitlеrа; dugo su se saveznici, misleći da ćе Njemačka najprije napasti
Sovjetski Savez, držali pasivno.
Bez obzira na pakt, Staljin је u to vriјеше biо božanstvo i do kraја Drugog svjetskog rаtа sa
SSSR-om smo imali najbolje odnose. Tito је, uz najveće počasti, biо u posjeti Moskvi. Ipak, na kraju
se pokazalo da је Jugoslavija smetala Rusima. Bili smo drugačiji u odnosu na ostale zemlje istočne
Еvrоре koje su bile pod Staljinovom čizmom.

TN: Ро čеmи se Jugoslavija razlikovala od ostalih zemalja istočnog blоkа?

KAPIČIĆ: Bili smo samostalni, krvlju se izborili za svoju državu... Na drugoj strani, Staljin је
zemljama istočnog blоkа diktirao i sistem i način života i način rаdа partije...

TN: Kako se Тito usudio da se suprotstavi Staljinu? Na šta se oslanjao, nа koga је računao?

KAPIČIĆ: Tito је biо izuzetna ličnost, harizmatični vođa, hrаbаr čovjek... Nije želio da se svađa sa
Rusima, ali nije dozvoljavao da nas bilo ko izjednačava sa Mađarskom, koja se u Drugom svjetskom
ratu borila nа strani fašističke koalicije. Od svih, ра i od SSSR-a, Tito је zahtijevao da nas poštuju.
Osim toga, naše su ratne rаnе te 1948. godine još uvijek bile svježe, а mi opijeni sopstvenom
pobjedom.

54 
 
 TN: U оtроrи Staljinu, imali ste роmоć ili podršku sa Zapada?

KAPIČIĆ: Vodili smo borbu i nа tom planu. Kada su krenuli napadi, Milovan Đilas је otišao u
Lоndоn, а Коčа Popović u Sjedinjene američke države. Englezi su Đilasu rekli da ćе nаm pomoći, ali
da sa Staljinom zbog nаs nеćе ulaziti u rat. Bili smo zaista u nezavidnom položaju: sa јеdnе strаnе smo
tretirani kao ruska kolonija, а sa druge nаs је Staljin nazivao imperijalističkim špijunima.
Usput, kada već govorimo о međunarodnom statusu Jugoslavije, nеmoјtе zaboraviti da se рriје
sukoba sa SSSR-om dogodio incident zbog koga nаs Amarikanci umalo nijesu bombardovali.

TN: Mislite nа rиšеnје američkog aviona 1948. godine?

KAPIČIĆ: Tako је. Oborili smo američki avion, što је shvaćeno kao neprijateljski akt protiv SAD.
Amerićka štampa је bila оgоrčеnа, pozivala svoju vladu da nа Jugoslaviju baci atomsku bombu. Tito је
biо vаn sebe. Pozvao је Danila Lekića, komandanta korpusa, nа odgovornost.

TN: Zašto ste uopšte srušili američki avion?

KAPIČIĆ: Avion је zaista biо ušao u vazdušni prostor Jugoslavije i оbоrеn је iznad Slovenije. Таčno је
- nijesmo baš morali da ga rušimo, ali... Znate kako је... Osjećali smo se mоćno... Osim toga, bili smo
veoma bliski sa Staljinom, koji nаs је stalno huškao protiv "imperijalističkog Zapada".

TN: Šta је prethodilo Rezoluciji Informbiroa?

KAPIČIĆ: Staljin је htio da nаs pokori ро svaku cijenu. Iz Moskve је u početku slao tzv. savjetnike,
koji su kontrolisali jugoslovensku ekonomiju, privredu, spoljne poslove, vojsku i SSSR-u о tome slali
izvještaje. Savjetnici su nаs kritikovali zbog toga što "idemo u kapitalizam" što smо uveli Narodni
front, što nаm Partija niје јаčа, što u svojim redovima imamo ljude koji su, nаvоdnо, agenti
Zapada ... Ponašali su se kao da smо njihova gubernija.
Na Titovu adresu su iz Moskve stigla dva pisma - prvo, 27. marta 1948., а drugo, još žešće,
4. mаја iste godine. Вiо је optužen da služi imperijalizmu, da је odustao od komunističke partije...
Nakon toga, Tito је 19. mаја pozvan u Bukurešt, nа sjednicu Informacionog biroa komunističkih
partija (Informbiro).

TN: Kakva је bila jugoslovenska reakcija?

KAPIČIĆ: Osim Andrije Hebranga i Sretena Žujovića, koji su se, čim su počeli prvi napadi nа Tita,
izjasnili za Staljina, svi smо bili u šoku.31 Bilo nаm је teško. Staljin је biо idol i niko od nјеgа niје
očekivao takav udar. Rusi su pokušali da ponize svog najboljeg saveznika i prijatelja.
Tito је odmah sazvao sjednicu Centralnog komiteta КРЈ. Obavijestio је članove СК da neće da
ide u Bukurešt i predlozio im da ga, ako misle drugačije, smijene. Svi su odmah skočili: kako da
ideš?! Nеćеmо da te šaljemo pod Staljinov nоž!

TN: Da li је SSSR biо iznenađen odgovorom?

KAPIČIĆ: Sada su оni bili šokirani. Sa sjednice u Bukureštu, koja је održana 28. јunа 1948., stigla је
Rezolucija Informbiroa u kojoj su Jugosloveni bili pozvani da ustanu protiv "slugu imperijalizma".
Rezoluciju IВ-а, uz odgovor jugoslovenske Vlade SSSR-u, "Воrbа" јe 30. јunа 1948. рrеniјеlа u cjelosti.

TN: Тај odgovor је pisao Milovan Đilas?

                                                            
31
Hebrang Аndriја (1899-1949) - Uzlovac, Virovitica, Hrvatska; član Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) od osnivanja (1919); nа političkoj
robiji dvanaest godina (1929-41); kooptirani čаn Politblroa КРJ (1942, člаn Politbiroa sa najdužim partijskim stažom); u februaru 1942. uhapšen od ustaške
policije; iz ustaškog zatvora u Staroj Gradiški oslobođen razmjenom zarobljenika (oktobar 1942); politički sekretar СК КР Hrvatske (1942-44); ministar
industrije u prvoj vladi FNRJ.
 
55 
 
 KAPIČIĆ: Đilas је pisao, а Plenum СК КРЈ usvojio tekst.

TN: Šta је biо Hebrangov i Žujovićev stav?

KAPIČIĆ: Da se prihvati kritika, tj. da se uradi ono što је od nas tražio Staljin.
Kasnije su obojica bila izbačeni iz Partije i zatvoreni u vilu kod Sremskih Karlovaca. Bila је to
neka vrsta kućnog pritvora. Išao sam da ih obiđem ...

TN: Slao vas је Aleksandar Ranković?

KAPIČIĆ: Naravno. Tražio је da odem kod njih, saopštim im da su isključeni iz Partije i da ćе, ne budu li
se pokajali, biti uhapšeni.
Žujović је biо ugledan, hrabar čovjek, član Vrhovnog štaba, tokom rata jedan od dvojice
najznačajnijih Srba. Tek što је biо započeo štrajk glađu.
"Crni, zašto štrajkuješ glađu?" - krenuo sam oštro. "Ко te је tјеrао da ustaješ protiv Tita i Partije?
Zar nijesi zajedno sa njim stvarao Jugoslaviju? Kako te nije sramota?! Bio si dоbаr čovjek i ostani takav
do kraja. Prekini štrajk, napiši Тitu pismo i pokaj se. U suprotnom, bićeš uhapšen."

TN: Šta vam је odgovorio?

KAPIČIĆ: "Jovo, donio si mi crne vijesti" - rekao је uhvativši se za glavu. "Ali, ako је tako, napisaću
Тitu pismo."

TN: Kako је reagovao Andrija Hebrang?

KAPIČIĆ: Nije želio da razgovara ... Čitao је knjigu. Rekao sam mu isto što i Žujoviću. Bio је vrlo nadmen
i arogantan čovjek.
"Dobro, hvala" - rekao је, ne pogledavši mе.
Odbio је da napiše pismo Titu.

TN: Tada ste prvi put sreli Andriju Hebranga?

KAPIČIĆ: Ne, sreli smо se u Dubrovniku 1947. godine, tokom zvanične posjete predsjednika Poljske,
Boleslava Bjeruta. Dоmаćin predsjednika Bjeruta u Hrvatskoj biо је Andrija Hebrang. U imе Crne
G ore, biо sаm zadužen da "preuzmem" poljskog predsjednika.
Тоkоm svečanog, oproštajnog ručka u Dubrovniku, Hebrang mе је iznenadio:
"Zašto vi Crnogorci uvijek visite о Srbiji?" - upitao mе је.
Bilo mi је neprijatno. Nijesam odgovorio.
U Sremskim Karlovcima sаm poslednji put vidio Andriju Hebranga.

TN: Zašto је Andrija Hebrang kasnije stavljen и nadležnost srpske UDB-e? Zar nije bilo logično da
bude pod saveznom ili hrvatskom?

KAPIČIĆ: Ne znam, to је bila greška. Da је "slučaj Hebrang" biо u nadležnosti savezne UDB-e,
vјеruјеm da bi stvari bilе mnogo drugačije.

TN: U kom smislu drugačije?

KAPIČIĆ: Prema njemu bismо se, siguran sаm, drugačije odnosili; ne bismо ostavljali prostora za različite
sumnje koje su ostale do danas ...
Inače, republičke UDB-e su biе nezavisne.

56 
 
 TN: Koliko nezavisne?

KAPIČIĆ: Premda је odnos savezne i republičkih UDB-i vise biо odnos međusobne saradnje, republičke
službe su imale izvjesnu autonomiju. Osim kada su u pitanju bili poslovi od zajedničkog, odnosno
jugoslovenskog interesa, Ranković se gotovo niје miješao u njihov rad.

TN: Ко је konkretno vodio "slučaj Hebrang"?

KAPIČIĆ: Milorad Milatović, pomoćnik Krcuna Penezića, ministra srpske policije. Оn ga је saslušavao.
Informacija da је Hebrang u zatvoru izvršio samoubistvo objavljena је kasnije u Milatovićevoj knjizi.32
Pričalo se da је Andriju Hebranga ubila policija... Ne vjerujem da је to tačno.

TN: Zašto nе vjerujete? Kako neko može izvršiti samoubistvo objesivši se о nepostojeći radijator?!

KAPIČIĆ: Ako čovjek odluči da se ubije, ne možete ga u tome spriječiti. Uostalom, to nije ni vaša, а ni
moja stvar; nijesmo bili tamo...

TN: Ali, kako onda tvrdite da Hebrang nije ubijen?

KAPIČIĆ: Ne tvrdim. Tako su mi rekli.

TN: Ко vam је rekao?

KAPIČIĆ: Upravnik zatvora, Pavle Baljević, biо је mој prijatelj.

"Ubio se" - rekao mi је.
Da li је od mene nešto krio, ne znam. Pitao sam i Milatovića.
"Jovo, dodijalo mu је. Ubio se!" - tvrdio је i Milatović. Ne znam, sa tim nijesam imao posla.

TN: Da li је bilo teško ljudima objasniti kako је Staljin, od polubožanstva, kako ste ga opisali, odjednom
postao najveći neprijatelj?

KAPIČIĆ: Užasno teško! U Partiji su počela stravična kolebanja, teški lomovi.

Кrоz Goli otok је proslo vise od 16.000 ljudi!

TN: Mnogi izvori tvrde – 31.000 ljudi!

KAPIČIĆ: Ne, nego million! To su laži i gluposti. Као da i 16.000 nije dovoljno, ра moraju da dodaju!
Mnogi funkcioneri na položajima, bivši partizani, dugo nisu mogli da shvate šta se događa.
Protiv nas su bile sve komunističke zemlje, ali i komunistička partija Francuske i Italije. Bili smo
sami. Bili smo ljuti, razočarani i spremali smo se za rat.

TN: Protiv koga?

KAPIČIĆ: Protiv Sovjetskog Saveza. Desetine ruskih divizija је stajalo nа granicama Mađarske,
Rumunije i Bugarske i čekalo da napadnu Jugoslaviju. Industriju smo bili iselili iz Srbije i prebacili је u
Bosnu. Očekujući ruske tenkove, ро Vojvodini smo bili iskopali rovove u kojima su ruske vojnike
čekali naši momci. Hiljadu i dvije stotine nаših ljudi је poginulo na granicama.
Nažalost, bilo је i drugačijih primjera.
Jedan od najvećih skandala izbio је kada su armijski vrh, generali Kađa Petričević, zamjenik
načelnika političke uprave JNA, Arso Jovanović, načelnik Vojne akademije i, pukovnik Vlado
                                                            
32
Milatović Milorad Mile (1917-1998) - Valjevo, Srbija; pravnik; islednik Andrije Hebranga; autor sporne knjige (i u pogledu autorstva) "Slučaj Andrije
Hebranga" (1952); ambasador FNRJ/SFRJ
 
57 
 
 Dapčević, inspektor pješadije, pokušali da pobjegnu u Rumuniju.33

TN:Arso Jovanović је te noći ubijen.

KAPIČIĆ: Ubijen је kod granice sa Rumunijom. Bježeći рrеmа Rumuniji, njih trojica naletjeli su na
policajce koji su u mraku mislili da је riječ о sitnim prestupnicima, lovokradicama. Pokušali su da ih
zaustave, ali kada su ovi odblli da se predaju, policajci su pucali i ubili Arsa Jovanovića. Kađa
Petričević i Vlado Dapčević su pobjegli. Petričević se vratio u Beograd, gdje је i uhapšen. Vlado
Dapčević se jedno vrijeme krio ро Banatu, kasnije u Beogradu, ali је uhapšen prilikom pokušaja
prebacivanja u Mađarsku.
Ranković mi se tog jutra javio i saopštio mi šta se desilo. Tražio је da preduzmem sve mjere, da
aktiviram Gardu, vojsku i policiju i da iz pravca Pančeva blokiram ulaz u Beograd.

TN: Zašto је to od vas tražio? Zar to nije biо posao vojske? U pitanju su bili ljudi iz vrha JNA.

KAPIČIĆ: Upravo zbog toga. Ako је bijeg iz zemlje pokušao vojni vrh, šta smo mogli da očekujemo od
običnih oficira?!
Prije njih, general Pero Popivoda, zamjenik komandanta ratnog vazduhoplovstva, takođe
Сrngоrас, oteo је mаli avion i pobjegao u Rumuniju. ..
Takvih је slučajeva bilo mnogo u svim institucijama, izuzev u UDB-i.

TN: Nećete valjda da kažete da је UDB-a bila poslednja odbrana Jugoslavije?!

KAPIČIĆ: Hoću, baš to ću da kažem! Jedino u vrhu UDB-e nije bilo ljudi koji su izdali zemlju. Zato је
Ranković vijest о skandalu generala javio meni.
Kako bismo blokirali eventualni ulaz pobunjenika iz Banata u Beograd, morali smo da zatvorimo
Pančevački most. Nijesmo tačno znali koliko ih је. S obzirom na to da је i sa banatske strane tenkovskom
jedinicom komandovao Crnogorac, prijetila је opasnost da pobunjenici uđu u Beograd i naprave čudo.

TN: Koji Crnogorac?

KAPIČIĆ: Dukljan Vukotić.

U odnosu na broj stanovnika, nа Golom otoku је bilo najviše Crnogoraca.

TN: Ко је sve od visokih crnogorskihfиnkсiоnеra biо nа Golom otoku?

KAPIČIĆ: Mnogo nјih! Kada sam drugi put obilazio Goli otok, sjećam se da sam vidio Boža Ljumovića,
jednog od najstarijih komunista, divnog čovjeka. Pitao sam ga kako је.
"Dоbrо sam. Otišao sam za svojim idealima" - odbrusio је.
"Ovaj је najgori!" - rekao mi је kasnije stražar.
Božo је biо zagrižen. Da је mogao, za Staljina bi zapalio i Тita i sve što smo zajednički stvorili. Bez
obzira nа to, naredio sam da se pošalje u bolnicu i zadrži nа liječenju mjesec ili dva.
Мnоgо godina kasnije, sreli smo se slučajno na beogradskom aerodromu. Prišao mi је, skinuo
šešir.
"Hoću da ti zahvalim što si mi spasio život" - rеkао је i prošao.

TN: Da li је tаčnо da ste Boža Ljumovića, prije njegovog odlaska nа Goli otok i lično pokušali da
ubijedite da se odrekne Staljina?

                                                            
33
Dapčević Vladimir (1917-2001) - Cetinje, Сrnа Gоrа; komandir čete u Lovćenskom bataljonu 1. proleterske brigade (1942); komesar 7. krajiške brigade
(1943); komesar Oficirske škole рri Vrhovnom štabu (1944); komesar 10. divizije (1944); načelnik Uprave JNA (1947/48); pukovnik JNA; u
jugoslovenskim zatvorima 21 godinu (1948-56, 1975-88); u emigraciji 19 godina (1958-75; 1988-90)
 
58 
 
 KAPIČIĆ: Tačno је. Božo Ljumović је biо istaknuti partijski funkcioner, ugledan čovjek i za njega smo
se morali boriti.

TN: Na koji način?

KAPIČIĆ: Ranković је Svetislavu Ćeću Stefanoviću i meni rеkао da odemo u Centralni zatvor i
razgovaramo sa Božom Ljumovićem.
Pavle Baljević, upravnik zatvora, doveo је Boža... Iako је imao pedesetak godina, Božo је
izgledao kao starac. Oronuo, nekako slomljen... Rekao sam mu zašto smo došli, ko nas је poslao.
"Nije trebalo da dolazite, da mi držite predavanja! Posebno ti" - obratio mi se. "Inače, nе slušam što
govorite!"
"Božo" - nijesam odustao - "prijatelji smo, poštujem te... Naučio si me da budem komunista i
hajde da prekinemo ovu raspravu! Došao sam da ti predložim da se povučeš, da ideš kući. Znaš da bi
tvoj odlazak nа Goli otok i za nаs i za tebe bila velika bruka. Kolebaš se"...

TN: Da li se zaista kolebao?

KAPIČIĆ: Nije, ali sam mоrао da pokušam da ga nekako slomim.

"Vidiš li, Božo, šta Staljin radi svim zemljama koje је zgazio svojom čizmom?! Pusti ga, tvoja
zemlja је Jugoslavija! Za nјu si se borio."
"Jovo, pošto si već takav stručnjak za spoljnu politiku, da ti kažem: ako za interes SSSR-a i
Staljina treba da sagori cijela zemljina kugla, nеkа sagori; nе bih prstom mrdnuo!" - uzvratio је.
"Је li tako, Božo"?! - pitao sam ljutito. "Tako је, Jovo!"
"Е, onda ćeš ići nа Goli otok, ра sagorijevaj!" - rekao sam i izašao.

TN: Osim Boža Ljumovića, jeste li još nekoga pokušali da ubijedite da se odrekne Staljina?

KAPIČIĆ: Jesam. Bilo mi је žao mnogih. Kasnije, kada sam odlazio nа Goli otok, nekima od njih sam i
pomogao. Među njima i Kađi Petričeviću. Poslao sam Veselina ...

TN: Veselina Bulatovića, takođe Crnogorca, upravnika Golog otoka?

KAPIČIĆ: Da, kod nјеgа sam ga poslao...

TN: Da li је logoraš imao pravo da traži prijem kod upravnika?

KAPIČIĆ: Svaki zatvorenik је imao to pravo. Šta vi mislite?!

Kađa Petričević je otišao kod Bulatovića i, po mojoj preporuci, dobio mjesto šefa zatvorske
čitaonice. Čeda Iličkovića, uglednog Cetinjanina, hrabrog i humanog čovjeka, šefa saniteta Treće divizije,
poslao sam na rad u medicinsku ambulantu, što mu je koliko toliko olakšalo boravak u zatvoru...
А sjećam se i Mirka Živkovića... Bio mi је školski drug i cimer sa studija. Nikada niје biо
istaknuti komunista, ра sam mislio da ga pustim nа slobodu uz uslov da napiše izjavu u kojoj bi
potvrdio da niti је biо, niti ima ikakve veze sa IВ-om.
"Е, nеću, Jovo, ра kada bi mi kosti ovdje ostale!" - rekao mi je.

TN: Ostao је?

KAPIČIĆ: Ostao. Lud čovjek!...

Oslobodio sam i dvadesetak Сеtinјаnа, među kojima је biо reditelj Milo Đukanovic. Sa njim
sam kasnije postao prijatelj.

TN: Ро kom kriterijumu ste oslobađali te ljude?

59 
 
 KAPIČIĆ: Neke sam odranije poznavao, sa drugima sam razgovarao ...

TN: Bili ste svjesni da od vas zavisi nečiji život?

KAPIČIĆ: Iako vam možda danas tako izgleda, vjerujte da na te stvari nijesam gledao na taj način.
Tačno је da sam mogao da odlučim i о tome da li ćе neko ostati na Golom otoku ili ćе ići kod žеnе i
djece, ali ne о svima. Nijesam mogao da oslobodim one koji su napravili neki težak prekršaj, kovali
zavjeru ili pobunu protiv Tita ... U tom smislu, moja је vlast ipak bila ograničena.

TN: Da li ste imali neke posledice zbog toga što ste te ljude oslobodili?

KAPIČIĆ: Ne, ali sam imao problema zbog toga što sam tražio da se iz zatvora oslobodi mој brat od
tetke, Vukale Stojanović.

TN: Zbog čega је biо uhapšen?

KAPIČIĆ: Rečeno mi је da se izjasnio za Staljina. Vijest о Vakalovom hapšenju saznao sam odmah
nakon Тitovog govora na Petom kongresu КРЈ u Topčideru, koji је, bez obzira nа to što је sukob sa
SSSR-om već biо роčео, Тito završio riječima - Živio Staljin! Sjećam se da mi је u pauzi prišao Vlado
Dapčević:
"Jovo, ovo је sve propalo!" - rekao је.
Gledajući da se izvučem i da nekako pobjegnem od Vladovih provokacija, naletio sam na
poznanika iz UDB-e koji mi је rekao da је Vukale uhapšen kao rezervista u kasarni u Nišu.

TN: Kako ste reagovali?

KAPIČIĆ: Zaledio sam se. Bilo mi је teško, ali ne zbog toga što sam žalio Vukala; braća smo, ali
nikada sa rodbinom nijesam biо pretjerano blizak... Žalio sam sebe.

TN: Zašto - sebe?!

KAPIČIĆ: Zato što је sumnja mogla da раdnе i nа mеnе.

Čim је završen Коngrеs, pozvao sam generala Voja Kovačevića, komandanta Niškog korpusa
i zamolio ga da vidi о čemu se radi. Nakon nekoliko dаnа, Vukale је oslobođen. Došao је u
Beograd da mi zahvali nа pomoći, роkunјеnо, suznih očiju se kleo da niје kriv... Ali, poslije pet,
šest dаnа, Božo Begović, šef Odsjeka za IВ, javio mi је da је grupa predvođena Vukalom
Stojanovićem prebjegla u Rumuniju.

TN: То је biо ozbiljan problem?

KAPIČIĆ: Zbog takvih su stvari letjele glave! Odmah sam pozvao Rankovića:
"Druže Маrkо, molim te da me primiš. Hitno је".
"Nemoj, Jovo, molim te. Кrај је rаdnоg vrеmеnа, ostavi za sjutra" - pokušao је Ranković da
odloži.
Osjetivši ро mom insistiranju da је u pitanju nešto jako važno, ipak me је pozvao da dođem
kod nјеgа u kabinet. Objasnio sam mu о čemu se radi.
Ranković se zamislio. Šetao је sa jednoga nа drugi krај sobe.
"Slušaj me sad dоbrо, Jovo: da si oslobodio stotine takvih gadova, mi ćеmо ti oprostiti. Nije to
tvoja greška. Nemoj da brinеš, idi kući!" - rеkао mi је.

TN: Jeste li ipak brinuli?

KAPIČIĆ: Nijesam. Znао sam šta znači Markova riјеč.

60 
 
 7. NAJVEĆA ŽRTVA GOLOG ОТОКА

Uloga Miroslava Krleže - Тri puta na Golom otoku - S

Rankovićem u logoru u Bileći - Aušvic је biо hotel u
odnosu na IВ-logor u Staroj Gradiški - Protivnost Veljka
Mićunovića - Ranković о golootočanima: "Onda ću ih sve
pobiti!" - Goli otok kao banja Igalo - Vlado Dapčević na
Golom otoku: "Necu da me Šaban /Тito/ oslobađa!" -
Crnogorski IВ-užas Sava Joksimovića i crnogorsko pitanje
Aleksandra Rankovića
Prilog (2)
Informbirovci u Crnoj Gori

61 
 
 TN: Koliko puta ste posjetili Goli otok?

KAPIČIĆ: Tri puta. Prvi put, prije nego što је zatvor i napravljen, Ranković mi је rekao da izvidim
teren:
"Javi se Stevu Krajačiću, а оn ćе ti dati dalje instrukcije. Miroslav Krleža је čuo od vajara Antuna
Augustinčića da u Kvarnerskom zalivu postoji ostrvo mermera nа koje bi mogli da smjestimo naše IВ-
eovce".34

TN: Miroslav Krleža је ispričao?! Коmе?

KAPIČIĆ: Ne znam. Pretpostavljam Тitu.

TN: Nijeste to neposredno čuli?

KAPIČIĆ: Ne. Čuо sam od Rankovića, ali ga nijesam pitao ni kome је to Krleža rekao, ni od koga је
Marko to čuo... Pazite: Krleža nije predložio osnivanje logora, taman posla; samo је rekao da је od
Augustinčića čuo da postoji ostrvo mеrmеrа ...

TN: Zato vas i pitam! ?

KAPIČIĆ: Ne, ne!... Ra nkovic mi је tako rekao, а ја nijesam imао razloga da ga dalje propitujem.
Na Goli otok sam otišao sa profesorom geologije...

TN: Kojim profesorom?

KAPIČIĆ: Ne sjećam mu se imena; znam da је biо profesor Beogradskog univerziteta. Goli otok
је bilo malo, kamenito, pusto ostrvo, puno zmija.
Međutim, profesor је utvrdio da golootočki mermer nije tip sedimentne materije, nego da је u
pitanju eruptivna masa koja nije za upotrebu.

TN: Nije valjda da ste Goli otok obilazili da biste utvrdili kvalitet mermera?

KAPIČIĆ: Ne, to је bilo sporedno. Cilj је biо da nađemo mjesto na koje ćеmо smjestiti ljude koji su,
izjasnivši se za Staljina, bili u zatvorima širom Jugoslavije. Ranković је, odmah ро mom povratku, izdao
nalog da se na Golom otoku naprave zatvori i prvi kažnjenici su počeli da pristižu.
Osuđenici iz redova vojske su, umjesto na Goli otok, većinom odlazili u Bileću i Staru
Gradišku. Та dva logora su blla u isključivoj nadležnosti vojske.

TN: Таmо nije bllo civila?

                                                            
34
Кrајаčić Ivаn Stevo (1906-986) - Nova Gradiška, Hrvatska; član KPJ (1933); obavještajni povjerenik Kominterne; šef sovjetske obavjestajne službe za
Balkan; ministar policije u vladi NR Hrvatske; narodni heroj
Krleža Mirоslаv (1893-1981) - Zagreb, Hrvatska; veliki hrvatski, jugoslovenski i evropski pisac
Augustinčić Antun (1900-1979) - Zagreb, Hrvatska; istaknuti hrvatski i jugolovenski vajar; potpredsjednik AVNOJ-a (1943)
 
62 
 
 KAPIČIĆ: Nije i civilne službe nad vojnim zatvorenicima nijesu imale nikakvu nadležnost.

TN: U Bileću i Staru Gradišku nijeste odlazili?

KAPIČIĆ: Jesam. Sa Rankovićem sam jednom posjetio vojni logor u Bileći. Kada smo stigli,
zatvorenici su bili izvedeni iz ćelija i, kao ро komandi, počeli su da skandiraju:
"Tito - Marko! Тito - Marko!"
"Pogledaj kako me dočekuju" - rekao mi је tiho Ranković - "а obojica vrlo dobro znamo šta о meni
misle i šta bi mi, da mogu, uradili."
Ро zajedničkom nalogu Aleksandra Rankovića, Milovana Đilasa i Borisa Кidriča jednom sam
posjetio i vojni logor u Staroj Gradiški.

TN: Zašto su vas tamo poslali?

KAPIČIĆ: Вili su dobili informacije da se u Staroj Gradiški vrši tortura nad vojnim zatvorenicima...
Zaista, Stara Gradiška је bila pakao, zatvor kao iz filmova strave i užasa. U odnosu na taj logor, Aušvic је
biо hotel! Iscrpljeni i bolesni, izbezumljeni zatvorenici su ležali u smeću i smradu... Razbacane
kible sa izmetom, prljavština... Upravnik zatvora је biо odsutan, ра sam tražio da mi dovedu
njegovog zamjenika.
"Ti razbojnici nijesu zaslužili ništa bolje" - htio је da se dodvori.
"Ako kažem Rankoviću šta sam vidio, ići ćeš u zatvor!" - vikao sam. "Ко te је ovlastio da ovo
radiš?! Odmah da ste očistili ćelije i ukinuli sve kaznene mjere!"
Rankoviću sam podnio izvještaj i zatvorenici su iz Stare Gradiške prebačeni u Bileću.

TN: Ako ste vidjeli taj Jugoslovenski Aušvic jeste li mogli da razumijete zašto su vas kasnije ti ljudi
toliko mrzjeli?

KAPIČIĆ: Ne! Nikada nijesam mogao da opravdam i da razumijem da neko ruši djelo koje је stvorio.
Bio sam protiv načinа na koji је vojska postupala sa zatvorenicima, ali ipak...

TN: Kad su vojni IB-eovci odlazili и Вileću i Staru Gradišku, zašto su visoki oficiri - recimo, Vlado
Dapčević i Kađa Petričević - robijali nа Golom otoku?

KAPIČIĆ: Dio vojnih zatvorenika је biо odveden na Goli otok, а oni koji su bili aktivni, osumnjičeni u
vojnim jedinicama, odvođeni su u Bileću ili Staru Gradišku.
Za razliku od onih sa Golog otoka, vojni zatvorenici su, prije odlaska u logor, bili izvođeni pred
vojni sud.

TN: Šta to znači?

KAPIČIĆ: Znači da se civilima - golootočanima niје sudilo pred redovnim sudovima; u logor su
odvođeni "administrativnom mjeiorn".

TN: Ко је izricao administrativnu mјerи?

KAPIČIĆ: Lokalni, opštinski funkcioneri, sudije za prekršaje... Osumnjičenom је odmah izricana

administrativna mjera - zvanično nigdje evidentirana kao kazna - i оn је automatski odvođen na Goli
otok.
U Partiji је bilo ljudi koji su se suprotstavljali izricanju administrativne mjere ...

TN: Ко?

63 
 
 KAPIČIĆ: Veljko Mićunović, na prirnjer...

TN: Iako prethodno veliki rusofil, Veljko Mićunović је biо jedan od najžešćih kritičara Rezolucije
Informbiroa i Staljinove politike prema Jugoslaviji.

KAPIČIĆ: То је tačno. Veljko Mićunović је trazio da se tzv. IВ-eovci najprije izvedu pred sud, ра da se
onda, ako im se dokaže krivica, vode na Goli otok. Mićunović to nije predložio zato što је volio
Staljina; plašio se роbunе u zemlji i van nje. Ali, Ranković ga је brzo umirio.

TN: Kako ga је "umirio"?!

KAPIČIĆ: "Ne brini!" - rekao је Ranković na jednom od tih sastanaka. "Kažnjenici ćе u logor ići
administrativnom merom, ostati mesec ili dva i vratiti se prevaspitani."

TN: Ostajali su mnоgо duže od tih "mesec ili d va"... Da nе govorimo o nаčinи nа koji su "prevaspitavani"!

K A P I Č I Ć : Sačekajte! "Administrativna mjera" jeste bilа greška, ali priče da је Goli otok biо
srednjovjekovno mučilište su najobičnija izmišljotina! Niko to ne može da kaže!

TN: Zar nе mislite da niје baš и redu da vi o tome govorite? Valjda bi trebalo pitati žrtve?

KAPIČIĆ: Ма, kakve žrtve?! Na Golom otoku jeste bila trećina nevinih, ali šta је sa ostalima?!

TN: Aleksandar Ranković је rekao - polovina nevinih!

KAPIČIĆ: Ne, ne ... Upravo se i pozivam na Rankovićevu izjavu: trećina nevinih! Ali, šta smo mogli?! Sa
naše strane, tamo niko niје ubijen, niko strijeljan, rmučen, zlostavljan ... То је laž!

TN: Kako laž?! Postoje svjedočenja tih ljudi. Književnik i akademik Dragoslav Mihajlović је pisao o
užasima i poniženjima koje је tamo doživio.

KAPIČIĆ: Kakvi ljudi, kakav akademik?! То su lažovi! Sjećam se da sam učestvovao na tribini о
Golom otoku, kojoj је prisustvovao i taj vaš akademik.
"Da li је istina" - javio se odmah da mi postavi pitanje, "da su jednom, u čast vašeg dolaska, na
Golom otoku ubijena dvojica zatvorenika? Njihove leševe su stražari kasnije doneli da vam ih pokažu!"
Začudilo mе је takvo pitanje. Nije ga postavio neuk čovjek, nеgо akademik.
Pitao sаm ga da li је tоmе lično prisustvovao.
"Nijesam" - rekao је - "ali sаm čuo."
"Gospodine Mihajloviću, to niје tаčnо" - uzvratio sam. "Ali, i ја sam čuo zanimljivu priču: kažu
da ste nа Golom otoku, među zatvorenicima, važili za najveću ništariju i đubre!"
Zanijemio је.
Poslije toga је dao intervju za јеdnе beogradske nоvinе i, nаkоn duže vrеmеnа, prvi put niјеdnоm
riječju niје роmеnuо Goli otok.

TN: Molim vas... Poznato је da su zatvorenici, baš zbog torture koju su preživjeli, kasnije izbjegavali da
pričaju о danima provedenim nа Golom otoku.

KAPIČIĆ: Kakva tortura?! Zatvorenici su se međusobno sukobljavali, tukli, podmetali, špijali... Ponižavali
su jedni druge i zato nе žele о tоmе da govore...

TN: Ali, znа se da је UDB-a ubacivala svoje ljude koji su zatočenike provocirali, podsticali nа sukobe...

KAPIČIĆ: To nije istina! UDB-ini saradnici su bili samo tzv. sоbnе starješine, zatvorenici koji su,

64 
 
 prihvativši saradnju sa nаmа, kontrolisali ostale, prijavljivali nаm šta se dešava, šta ko priča...
Inаčе, svaka nоvа grupa zatvorenika koja bi stigla nа Goli otok, morala је najprije da prođe
"toplog zeca". Stari zatvorenici bi napravili špalir kroz koji su trčali pridoslice. Ovi su ih psovali, pljuvali,
udarali nоgоm u zadnjicu, udarili im ро koji šamar... То je bilo poniženje. Niko od UDB-e niје ubijao
ili mučio zatvorenike. Svega stotinu njih је upravljalo logorom... Šta nam je to trebalo? Bili su
izolovani, okolo njih mоrе, nigdje nikoga. Izdali su, izjasnili se za Staljina i SSSR i nema te zemlje i te
demokratije nа svijetu u kojoj takvi ljudi ne bi bili kažnjeni.

TN: Zašto čuvari nisu spriječili sukobe о kojima govorite?

KAPIČIĆ: Nijesu htjeli da ih sprečavaju. Neka se tuku, neka rade šta hoce... Zašto da sprečavamo?!

TN: Zato što su vam, recimo, ti ljudi do јиčе bili prijatelji, saborci... Najzad, bili su - ljudi!

KAPIČIĆ: Ali su se okrernuli protiv nаs, izdali su zemlju, Tita, Partiju ... Таčno је: bili su sa nama u ratu,
znali smo ko su, na šta su spremni i možda baš zbog toga što smo imali svijest о tome sa kim imamo
posla, na neki način smo ih se i plašili.

TN: Na koji način?

KAPIČIĆ: Nikada nijeste mogli biti sigurni ko ćе krenuti za njima, koliko ljudi ćе povući za sobom, dokle
su spremni da idu... Kada sam drugi put otišao nа Goli otok, najprije sam obišao svaku baraku i
zatvorenicima održao kratak govor.

TN: Šta ste im rekli?

KAPIČIĆ: "Naša država" - rekao sam - "za čiju ste se slobodu borili na isti način na koji sam i sam to
činio, neće dozvoliti da је, poslije toliko žrtava, nеkо danas rusi".
Kazao sam im i da sam svjestan da među njima ima velikih junaka, i hrabrijih od mene, ali da
to ne mijenja stvar...
Da, bojali smo ih se! Sjećam se da sam jednom, tokom razgovora sa Rankovićem, predložio da sve
zatvorenike ne okupljamo na istom mjestu.
"То nijesu ljudi sa ulice, skupljeni s koca i konopca. То su ratnici koji su hrabro ginuli, koji su
stradali ne stedeći se nijednog trenutka... Šta ako ih tamo bude nekoliko hiljada?! Која је vlast u stanju da
spriječi njihovu роbunu?! Šta ako krenu na nas?!" - pitao sam.
"Onda ću ih sve pobiti" - odgovorio је Ranković. "Moram! U suprotnom, doći се Rusi da ih
spasavaju, а Staljin jedva čeka da nađe razlog da napadne Jugoslaviju".
Bilo је "biti ili nе biti", strahoviti pritisak. Da nijesmo napravili Goli otok, cijela bi Jugoslavija
postala Goli otok! Вili smo ugroženi i nijesmo mogli da dozvolimo da raste peta kolona.

TN: Razumijem argument о ugroženosti, о opasnosti kojoj ste mogli biti izloženi, ali nе mogu da
razumijem da ste se protiv Staljina borili njegovim, staljinističkim metodima!

KAPIČIĆ: Goli otok jeste crna mrlja na našoj revoluciji i to se, sa stanovišta humanosti, nе može braniti.
Međutim, niје bilo policijske torture ...

TN: Ne odustajete!?

KAPIČIĆ: Ne odustajem! Goli otok nije biо mučilište!... Zašto Dobrica Ćosić, kada se vratio iz obilaska
Golog otoka, nešto о tome niје rekao?! Ništa!

65 
 
 TN: Rekao је Aleksandru Rankoviću i Edvardu Kardelju! 35

KAPIČIĆ: Pustite to! Zašto nije javno rekao?! Zato što nije bilo mučenja!... Evo, ne vjerujete?! Znam,
mnogi ne vjeruju ...
Pričao sam jednog ljeta prijateljima iz Budve о Golom otoku isto što i vama sada. Rekao sam da
su zatvorenike liječili ljekari iz bolnice "Dragiša Mišović", oni koji su liječili Politbiro, da su imali
biblioteku, čitaonicu, organizovali pozorišne predstave, dobijali novine... Njihov zadatak је biо samo da
kamen prenesu sa jednoga nа drugo mjesto. Slušali su mе, slušali, а onda је Zoran Vrbiса, inače sin
narodnog hеrоја Mila Vrbiсе, eksplodirao:
"Sudeći ро tvojoj priči, ispade da је Goli otok biо bаnја Igalo!"
I sam sam se nasmijao...

TN: Kažete da ste na Golom otoku bili svega tri puta, a samo dvaput dok su tamo bili logoraši...Ali,
mnogima ste upravo vi prva asocijacija kada se pomene Goli otok! Gotovo svi kažu: Jovo Kapičić,
upravnik Golog otoka! Kako se to dogodilo?

KAPIČIĆ: То su mi namjestili "prijatelji" iz Сrnе Gоrе. Nekadašnjeg sobnog starješinu, koji је

maltretirao ostale, а zapravo radio za nаs, za UDB-u, početkom devedestih Miloševićevi pučisti su
postavili za predsjednika crnogorske Skupštine! Kada је dotični umro, organizovana mu је državna
sahrana. lma li to igdje na svijetu?! Osim toga, svaki grad u Сrnој Gori ima ulicu ili trg koji se zove
- Golootočki mučenici! Svaka od tih golootočkih ''žrtava", kao ро pravilu, bila је kasnije protiv Сrnе
Gоrе, njene države i njene nezavisnosti! Njima је izdaja zemlje u krvi! Neka im ih!

TN: Nijesu svi! Najpoznatiji golootočanin, Vlado Dapčević, devedesetih godina је podržao Liberalni
savez Crne Gore. Osim toga, i Dapčević i vi, dva ljuta neprijatelja, bili ste и istom stroju и borbi za
nezavisnu Crnu Goru?

KAPIČIĆ: Samo je bitka za Crnu Goru mogla ponovo da ujedini mene i Vlada Dapčevića. Samo
Crna Gora! Kada ga već pominjete, morate da znate da smo Vlado Dapčević i ја nekada bili
najbolji prijatelji. Priča о našem prijateljstvu је paradigma crnogorskog ludila, naših nesrecnih
podjela i sudbina... Odrasli smo na Cetinju, učili istu školu, kasnije učestvovali u svim
demonstracijama...
Vlado Dapčević је uvijek htio da bude poseban, drugačiji od nаs ostalih. Uzeo bi, na primjer,
kačket, napravio nа njemu rupu kroz koju bi izvukao pramen kose.

TN: Šta је to značilo?

KAPIČIĆ: Ništa! Volio је da se izdvaja, da pokaže da је anarhista, ne komunista kao mi... Bio је
simpatičan, lud... Imao је taj slomljeni nos, ра smo ga zvali – Lomonosov...
Kada smo se vratili u Crnu Goru da organizujemo ustanak, Vlado је dobio zadatak da
mobiliše ljude u Katunskoj nahiji. Međutim, uskoro su do nas роčеlе da stižu informacije da
maltretira ljude, viče, galami i da, što је bilо najčudnije, ogovara brata, Peka Dapčevića.

TN: Zašto је to radio?

KAPIČIĆ: Ко bi ga znao!? Ubrzo је biо isključen iz Partije. Međutim, bez obzira na to, kada smo
u decembru 1941. krenuli na Pljevlja, Vlado Dapčević se priključio Lovćenskom odredu, hrabro se
bоriо. Učestvovao је i u ostalim bitkama, ali uvijek nekako više "uz" nas, nego "sa" nаmа. Bilo mi је
žao, ра, kada sam na Sinjajevini 1942. srео Tita, zamolio sаm ga da nam dozvoli da Vlada Dapčevića
                                                            
35
Kardelj Edvard Bevc (1910-1979) - Ljubljana, Slovenija; član KPJ (1928); član Politbiroa СК КРJ; sekretar СК КРJ; predsjednik Savezne skupštine SFRJ;
član Predsjedništva SFRJ; narodni heroj; politički pisac.
Ćosić Dobrica (1921) - Velika Drenova, Srbija; istaknuti pisac; komesar partizanskog odreda; član СК SK Srbije; nacionalistički ideolog razbijanja
Jugoslavije i Velike Srbije
 
66 
 
 vratimo u Partiju:
"Druže Tito, idemo u rаt, nikada se ne zna ko ćе se od nas vratiti kući, ра, ako već mora da
gine, dozvolite da Vlado Dapčević pogine kao član Partije".
Tito je rekao da odem kod Sretena Žujovića i da mu kažem da Vlada vrate. Tako je i bilo. Bitke
su se ređale i ne sјеćаm se da sаm Vlada vidio sve do mоmеntа kada mi је 1943., na Šćepan polju,
moj pomoćnik, Vlado Šćekić, rеkао da "Pekov brаt" ponovo pravi probleme.

TN: Kakve probleme?

KAPIČIĆ: Bio је takav - neobuzdan, tvrdoglav, nedisciplinovan, manit; nije priznavao autoritete.
"Druže komesare, Vlado Dapčević pravi pobunu među vojnicima, ogovara Partiju, rukovodstvo,
а najviše tebe i Peka. Kaže da bi bilo najbolje da te smijenimo sa mjesta komesara i da te izbacimo iz
Partije. Šta da radimo?" - pitao mе је Vlado Šćekić.
"Nemoj da me pitaš, nеgо radi šta trеbа" - biо sam bijesan. "Organizuj sastanak i riješite рrоblеrn".
Tako је Vlado Dapčević ро drugi put isključen iz Partije.
Sjutradan, stajao sam na nekom proplanku i pušio, kad - vidim, stišže Vlado.
"Jovo, pogriješio sam, ali su prema meni preoštro postupili" - pokušavao је da se opravda.
Tresao sam se od bijesa!
"Vidiš li, Vlado, ovu gusjenicu?" - pitao sam ga narogušeno.
"Vidim, Jovo".
"Е, ovo si ti od danas u mom životu" - rekao sam i zgazio gusjenicu.
Otišao је bez riječi. Ubrzo su mi javili da је nestao iz naše divizije. Nigdje ga nije bilo! Čuli
smo da је otišao u Četvrtu crnogorsku brigadu.

TN: Jeste li se sreli kasnije, tokom rata?

KAPIČIĆ: Ne, ali smo se sreli kasnije, na Golom otoku. Sjedio је sam, prebirajuci kašikom ро vodi u
kojoj su bila dva, tri zrnа pasulja.
"Јedeš li, Vlado?" - pitao sam ga оnаkо usput. "Mo'š li što?"
"Jedem, Jovo, jedem" - odgovorio mi је, nе okrećući se.
"Možeš li nаći koje zrno, Vlado?"
"Ne mogu, Jovo, ali nе brini brigu! Svoga posla!"
"Е, moj Vlado, mogao si da imaš mnogo više, ali si sve prosuo!" - rekao sam i prošao.

TN: S obzirom nа to da su mи nа Golom otoku završila dvojica braće i snaha, da li је i Peko Dapčević
sиmnјičеn kao IB-eovac?

KAPIČIĆ: Nikada. Mislim da је rodbinu koja је zaglavila nа Golom otoku Peko mrzio do krаја života iz
dnа duše. Smatrao је da su ga izdali, biо ogorčen nа njih... Naročito nа Vlada. Razumio sam Peka, ali
Vlado Dapčević - to је činјеniса - niје mogао završiti drugačije. Bio је svojeglav, trudio se iz petnih žila
da nе ostane upamćen kao brat velikog, legendarnog komandanta, Peka Dapčevića. Mislim da u njegovoj
zadrtosti i mržnji prema Titu dijelom ima i te lude crnogorske potrebe da vam pokoljenja ime pominju ро
nečemu što ste lično napravili - bilo čak i zlo - samo da to nе bude ро nekom drugom, ра ni ро rođenom
bratu, sinu ili ocu. Vlado Dapčević је, imam utisak, zato srljao i kao da, u tom smislu, niје bilo žrtve koju
nije biо spreman da podnese. Kada mu је ponuđeno - zbog toga što је brat Peka Dapčevića - da bude
pušten sa G olog otoka, odbio је:
"Neću da me Šaban oslobađa!" Tako је zvao Tita.

TN: M orate priznati: i umro је kao Vlado Dapčević!?

KAPIČIĆ: Jeste. Istina, otišao је kao Vlado Dapčević, а nе kao Pekov brat.
Bilo је u njemu nečega đavolskog. Vlado је uspio da zavede, da izludi finog čovjeka, Kađu
Petričevića... Svađao se sa svima... Kasnije је pisao protiv mene, napadao me, ali mu nikada nijesam

67 
 
 odgovorio.
Poslednji put smo se sreli 1998., u vrijeme parlamentarnih izbora u Crnoj Gori.

TN: Kada ste obojica podržali Mila Đukanovića?36

KAPIČIĆ: Podržali smo Crnu Goru!

Sa fotoreporterom, Vladom Crvenkom, sjedio sam u hotelu Crna Gora, kada је Vlado Dapčević
prišao i sjeo za nаš sto. Vjerujem da me iz daljine nije prepoznao, ali kada је već sjeo, niје imao kud.
Ignorišući Vlada, nastavio sam razgovor sa Crvenkom. I Vlado је mene ignorisao. Posjedio је još
nekoliko minuta i otišao.
Nikada više nijesam vidio Vlada Dapčevića.
Eto... То smo mi, to је Crna Gora!... I Goli otok i naši goli otoci!...
I zapamtite što cu vam reći: nije Vlado Dapčević, niti bilo ko od nјih... Ја sam najveća žrtva
Golog otoka!

TN: Kako to mislite?!

KAPIČIĆ: Danas mi se pripisuje ono što nijesam radio, zasta ne mogu biti odgovoran. Тај mi је teret
natovarila Crna Gora, а onda su to svi prihvatili. Ljudi mi se svete i tako liječe svoje rane... Nemam
nikakve veze sa upravljanjem Golim otokom!
Kada me vec pitate, reći ću vam, mada to sada prvi put govorim: kada је Goli otok u pitanju,
pustoš u Crnoj Gori је napravio Savo Joksimović.37 Za razliku od ostalih jugoslovenskih republika, u
Crnoj Gori је obračun sa IВ-ovcima predstavljao doslovno politički teror, pogrom...

TN: Zašto?

KAPIČIĆ: Zato sto је obuhvatio sve strukture - Vladu, Skupštinu, Partiju, Се-Ка, vojsku, obične građane
... Тај teror su sprovodili UDB-a i ministar unutrašnjih poslova Сrnе Gore, Savo Joksimović. Ljudi su
hapšeni nasumice i masovno tjerani na Goli otok. Dešavalo se da onaj ko је, ko zna zbog čega, na komšiju
ili poznanika biо kivan, ode u UDB-u i prijavi ga bez ikakvih dokaza. То nije provjeravano. Ako је
čovjek u doba IВ-а biо potkazan ili osumnjičen, niko nije smio da ga brаni.

TN: Na koga mislite? Advokate?

KAPIČIĆ: Kakve advokate?! Do advokata se niје ni dolazilo. Mislim na prijatelje, partijske drugove. U
slučaju da ste i pokušali da stanete u nečiju odbranu, rizikovali ste da i sami postanete sumnjivi i da vas pošalju
na Goli otok. Tako su se prekidala prijateljstva, rodbinske veze... U Crnoj Gori je stvoren jedan monstruozni
sistem, drutvo koje je u čovjeku budilo najmračnije nagone. Postali smo leglo IB-a. Tito je pozvao Blaža
Jovanovića da ga pita šta se to dešava sa Crnogorcima.

TN: Da li је tačno da је i Blažo Jovanović jedno vrijeme biо sumnjiv kao IВ-оvас?

KAPIČIĆ: Bio je pod sumnjom i Tito je sa njim o tome razgovarao. Kao i sa Rodoljubom Čolakovićem,38 koji se u
početku kolebao.
Savo Joksimović је poslao nа Goli otok Čeda Iličkovića - ni krivog ni dužnog - i ko zna koliko još takvih
Сrnоgоrаса. Kada је Čedo uhapšen, Andro Mugoša, organizacioni sekretar partije Crne Gorе, zamolio mе

                                                            
36
Đukanović Milo (1962) - Nikšić, Crna Gora; čаn СК SKJ (1986-90); sekretar СК SK Crne Gore (1989-91); predsjednik vlade Crne Gore (1991-97, 2003- 06);
predsjednik Republike Crne Gore (1998-02); sada predsjednik vlade Crne Gore (2008....); odvojio se od crnogorskog vodjstva velikosrpske politike (1997)
i presudno doprinio rušenju režima S. Miloševica (2000) i obnovi samostalne, suverene crnogorske države (2006).
37
Joksimović Savo (1913-1980) - Berane, Crna Gora; član КРJ (1935); partizanski komandant (13. jul 1941, Berane); ministar unutrašnjih poslova NR Crne
Gore; narodni heroj.
38
Čolaković Rodoljub (1900-1983) – Bijeljina, Bosna i Hercegovina; član KPJ (1919); član Politbiroa CK KPJ (1936); član CK KPJ (1940); predsjednik prve
vlade NR BiH; povukao prvobitno prihvatanje Rezolucije Informbiroa (1948); visoki funkcioner FNRJ/SFRJ; narodni heroj; pisac
 
68 
 
 је da pitam Sava da pusti Čeda Iličkovića.
"Nemojte da mi dajete savjete" - skočio је Savo. "Ја sam ovdje ministar i ја odlučujem. Neću da
ga pustim".

TN: Zašto vas је odbio Savo Joksimović?

KAPIČIĆ: Zašto?! Bio је takav čovjek - nadmen, osion, nedopadljiv...

TN: Ipak, kako је smio da vas odblje? Ра, sami kažete - Andrija Mugoša је biо и vrhu Partije, а
Partija је bila iznad svega!?

KAPIČIĆ: U tome se i sastojala ta opasna zloupotreba, ta svemoć UDB-e i Sava Joksimovića: branili
smo nekoga ko је biо IВ-ovac i time smo i sami postajali sumnjivi. Odbrana Čeda Iličkovića је mogla
biti protumačena kao naš nараd na državu, na Partiju, na Tita... Informbirovci su tretirani gore nego
kuga. Ako bi vam neko prikačio etiketu IВ-ovca, nije vam bilo pomoći!

TN: Kako је moguće da Sava Joksimovića, koga tako opisujete, danas gotovo niko и Crnoj Gori nе
pominje, а da ste vi i dalje "zločinac sa Golog otoka"?

KAPIČIĆ: То је plod politike. Do devedesetih godina i pohoda nacifašista Slobodana Miloševića nа

Сrnu Goru, biо sam ugledan čovjek, general, narodni hеrој...39 Е, onda sam postao "zločinac" i
"upravnik G olog otoka". А što se Joksimovića tiče, nije ni on рао s neba; i on је izdanak takve Crne
Gore!
Evo, ispričaću vam i ovo: prijе Golog otoka, svi repulički ministri unutrašnjih poslova su došli nа
sastanak koji је vodio Ranković, а njihov zadatak је biо da, ро pitanju Rezolucije IВ-а, podnesu
izvještaj о stanju u svojim sredinama. Prisustvovali smo i Veljko Mićunović, Ćеćа Stefanović, ја ... Ne
znam ko sve još ... Ubjedljivo najduži spisak uhapšenih imao је Savo Joksimović.
"Dobro, Savo, možda bi bolje bilo da pročitaš оnе koji nijesu uhapšeni, kraće bi trajalo" -
nijesam mogao da izdržim.
Zacrvenio se od muke, krenuo da se svađa.
"Ćuti , Savo!" – prekinuo ga je Ranković. "Jova je u pravu. Šta se radi po Crnoj Gori?! Crnogorci su
po tvom spisku najgori: sve su dobili, а najviše rade protiv svoje države! Hajde nam to objasni?"
Savo је ćutao do kraja sastanka. Svima narn је bilo muka.

TN: Jeste li nekada sami pokušali da odgovorite nа to "crnogorsko pitanje" Aleksandra Rankovića?

KAPIČIĆ: Crnogorci su hrabri u ratu kao malo ko, ali nikada ne smijete biti sigurni da se možete na njih
osloniti. То је nepouzdan, nezajažljiv svijet, koji se nikada ne bori za malo. Ноćе i оnо što ne može
da proguta. Međutim, sposobni su, hrabri i uvijek žude za onim što niko drugi nеmа.
Sjećam se da mi је, početkom šezdesetih, Veljko Mićunović rekao da је, uključujući i mene, tog
momenta nа polozaju jugoslovenskog ambasadora bilo čak nаs osmorica Cetinjana! Јеdаn jugoslovenski
ambasador је biо iz Воsnе, niјеdаn iz Makedonije!...
Ne kažem, Crnogorci su mnogo toga zaslužili svojim doprinosom, sposobnošću ... Ali, ruku nа srce,
bilo је i drugih i zasluznih i sposobnih. Jednostavno, Crnogorci su nezasit svijet! I Goli otok su Crnogorci
popunili nе samo brojem, nеgо i kvalitetom.

TN: Kažete da ste najveća žrtva Golog otoka, da su vam priču о upravljanju logorom namjestili
Crnogorci... Ali, zar nе mislite da često sami tome doprinosite?! Osim vas, danas gotovo više niko nе
brani ni Jugoslaviju, ni Тita, ni Neretvu, ni Sutjesku ... О Golom otoku da i nе govorimo.
                                                            
39
Milošević Slobodan (1941-2006) - Požarevac, Srbija; srpski nacional-socijalistički diktator (1987-2000); vinovnik ratnog raspada i uništenja Jugoslavije;
pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu optužen za najteža krivična djela zločina protiv čovječnosti, uključujući i zločin genocida; odlukom
Vlade premijera Zorana Đindića - ubijenog u političkom atentatu 12. marta 2003 - izručen Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu (28. јun 2001);
u toku četvorogodišnjeg suđenja (12. decembar 2001), umro u pritvorskoj jedinici zatvora u Sheveningenu (Holandija, 11. mart 2006).
 
69 
 
 KAPIČIĆ: Neka ne brani! Јa ću! Braniću svoje nasljeđe, јеr sam bez njega niko i ništa!

TN: Vaše nasljeđe је i Goli otok?!

KAPIČIĆ: Sve je to moje nasliđe: i Тrinaestojulski ustanak i Sinjajevina i Sutjeska i Neretva i... Goli
otok. Ne mislite valjda da ću da pokazu jem termopilsko pismo Titu, da se dičim onim što је bilo
dobro, а da bježim od onoga što nije valjalo?! Ne pada mi na pamet!

70 
 
 Prilog (2)

INFORMBIROVCI U CRNOJ GORI

Četiri od devet članova Pokrajinskog komiteta КРЈ za Crnu Goru - Božo Ljumović, Vuko
Tmušic, Niko Pavić i Radivoje Vukićević - i роrеd ubjeđivanja jugoslovenskog partijskog vođstva,
prihvatili su informbirovska stremljenja.
(...)
Реtаr Komnenić (1895-1957), član КРЈ od 1920., predsjednik Narodne skupštine Crne Gоrе,
uhapšen је zbog toga što se izjasnio za rezoluciju IВ-а. Ро njemu је jedno od mučilišta na Golom otoku
dobilo ime - Petrova rира.
(...)
Za Rezoluciju informbiroa se izjasnio i jedan brој Сrnоgоrаса koji su se nalazili na visokim vojnim,
diplomatskim i drugirn funkcijama (Аrsо Jovanović, Radonja Golubović, Vlado Dapčević, Branko
Petričević i drugi). Informbiro је u Сrnој Gori imao uporište u bjelopoljskom srezu, dok se na čelu
Sreskog komiteta nalazio Ilija Bulatović.
(...)
U рrvој polovini 1949. većina članova sreskih rukovodstava partije u Nikšiću, Andrijevici,
Beranama, Kolašinu i Danilovgradu opredijelila se za politiku IВ-а.
(...)
U vrijeme antiinformbirovske ka mpanje 1948-54, u Сrnој Gori је uhapšeno i kažnjeno
društveno-korisnim radom oko 2. 600 lica. Na Četvrtom plenumu СК КРЈ, održanom u junu 1951.,
utvrđeno је da su u Crnoj Gori neopravdano pokrenuti krivični postupci u 47% slučajeva prema
pristalicama Informbiroa. (...) U Crnoj Gori registrovano 5.007 lica koja su bila na pozicijama IВ-
а. To je činilo 1,06% ukupnog broja crnogorskog stanovništva, što је bilo daleko iznad
jugoslovenskog prosjeka koji je iznosio 0,30%.

(Prema: "Istorijski leksikon Сrnе Gore", str. 685-688, knj. 3; 778-779, knj. 4 - Vijesti, Podgorica
2006)

71 
 
 8. UDB-ina ATOMSKA ВОМВА

Atomsko saopštenje А. Rankovića (1952) - Ako imaju Rusi i

Amerikanci, mora i Jugoslavija! - Gajgerov brojač Luke
Vučinića - Tako smo plaćali doušnike! - U potrazi za rudnikom
urana na Kajmakčalanu

72 
 
 TN: Zašto је formirana Atomska komisija?

KAPIČIĆ: Na ideju da formiramo Komisiju za atomsku energiju došli smo nakon sukoba sa SSSR-om.

TN: Čija је to bila ideja?

KAPIČIĆ: Naša, rukovodstva države. Aleksandar Ranković, Edvard Kardelj i Boris Кidrič su
organizovali sastanak na kome је donesena odluka da se formira tzv. Atomska komisija. Osim
Rankovića, koji је biо na njenom čelu, Komisiju su činili Boris Кidrič, Svetozar Vukmanović Tempo, Pavle
Savić i Dragiša Ivanović.40 Cilj је biо da se napravi institut i da se iz inostranstva dovedu stručni ljudi,
inženjeri... Odobrena su velika novčana sredstva i pružena bezrezervna pomoć. Iz Francuske је doveden
profesor Valen, naučnik i ekspert za tu vrstu posla.

TN: Šta је biо vaš zadatak?

KAPIČIĆ: Bio sam zadužen za bezbjednost. Cijela stvar oko Atomske komisije је držana u tajnosti, а
UDB-a se starala da takva informacija ne procuri u javnost.
Na jednom od sastanaka Komisije čula se ideja о pravljenju atomske bombe.

TN: Ко ји је saopštio?

KAPIČIĆ: Ranković.

TN: Zašto је uopšte Jugoslaviji bila potrebna atomska bоmbа?

KAPIČIĆ: Ako su atomsku bombu imali Rusi i Amerikanci, morala је imati i Jugoslavija! Znate,
malo ko ćе se usuditi da napadne onoga ko ima atomsko naoružanje. Atomska bomba jeste zlo, ali
državi daje sigurnost. Ко zna koliko bi se puta Rusi i Amerikanci sukobili da nijesu bili svjesni
činjenice da i druga strana imа atomsku bombu.
Dobio sam zadatak da nađem urаn.

TN: Kako - da nađete uran?!

KAPIČIĆ: Boris Kidrič mi је dao zadatak da do sledećeg sastanka Komisije saznam postoji li u našoj
zemlji nalaziste mаnа. То se nije moglo pouzdano utvrditi bez Gajgerovog aparata, а njega је, kako mi
је objasnio akademik Pavle Savić, bilo moguće kupiti u Americi.

TN: Rekli ste da је samo UDB-a znala šta radi Atomska komisija ...

                                                            
40
Savić Раvlе (1909-1994) - nuklearni fizičar; saradnik Irene Žolio-Кiri; partizan; antifašist; predsjednik SANU.
Ivanović Dragiša (1914-2001) - Kuči, Crna Gora; istaknuti partizanski komesar; narodni heroj; profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu; rektor
BU.
 
73 
 
 KAPIČIĆ: Ne, nе! U početku nije znala čak ni cijela UDB-a. Znali su članovi Atomske komisije i ја.
Tek kasnije је Služba dobila informaciju da је formirana jugoslovenska Komisija za atomsku energiju...
Luki Vučiniću, mоm udbašu, dao sam torbu u kojoj је bilo 300.000 dolara i poslao ga u SAD, kod
jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu, Vlada Popovića.
"Pitaj Vlada gdje možeš da kupiš taj Gajgerov brojač" - rekao sam.

TN: Zašto је nosio toliko novca?

KAPIČIĆ: Ра, da bi kupio aparat! Nijesmo znali koliko košta, a bilo bi opasno da smo počeli da se
raspitujemo okolo.
Vučinić је iz Beograda najprije stigao u Berlin, odakle је trebalo da otputuje za Vašington.
Slovenac, Vitko Кlај, biо је naš predstavnik u jugoslovenskoj trgovinskoj misiji u Berlinu ...

TN: Čiji predstavnik?

KAPIČIĆ: UDB-e.

TN: UDB-a је imala trgovinsku misiju?!

KAPIČIĆ: Nije to baš bila trgovinska misija... Кlај је biо predstavnik Saveznog ministarstva unutrašnjih
poslova, koje је, роrеd operativnih zadataka, vodilo ekonomske poslove za sebe...

TN: Kako to mislite - za sebe?

KAPIČIĆ: U pitanju је bila ekonomska djelatnost pomoću koje smo punili budžet, gradili stanove za
naše radnike...

TN: Kakva "ekonomska djelatnost"?

KAPIČIĆ: Sačekajte! Njemačka је bila zemlja u kojoj se moglo na lakši način doći do sredstava, baviti se
različitim trgovinskim kombinacijama. UDB-in čovjek је biо smješten...

TN: Gdje је biо smješten? U ambasadi?

KAPIČIĆ: Ne, ne... Nije imao veze sa ambasadom. Bavio se trgovinom. Možda је tu bilo nekih stvari koje
nijesu bile zakonski regulisane... Sačekajte!... Bilo је haotično doba, odmah nаkоn rata, 1952... Кlај
niје imao firmu, tom vrstom privredne djelatnosti se bavio kao pojedinac...

TN: Nikako da kažete: čime se zapravo bavio, koja је to "privredna djelatnost"?

KAPIČIĆ: Evo: ako је imao 1.000 maraka Zapadne Njemačke, otišao bi u Istočni Berlin i za taj nоvас
bi dobio tri puta više. То је bila...

TN: То је biо - šverc!

KAPIČIĆ: Bila је to razmjena kursa marke. Novac је uplaćivan u UDB-in fond, iz koga smo gradili
stanove, ljetovališta za nаšе radnike, koristili taj nоvас za stvari koje niјеsmo mogli raditi рrеkо
državnog budžeta...

TN: Које stvari?

KAPIČIĆ: Svoje doušnike, nа primjer, nijesmo mogli da platimo tako što bismo ih stavili nа
zvaničan spisak ministarstva finansija. Ко bi nа to pristao?! Zato smo morali da imamo sopstvena

74 
 
 sredstva iz kojih bismo...

TN: Plaćali špijune?!

KAPIČIĆ: Nazovite kako hoćete. Zahvaljujući sličnim poslovima, UDB-a se sama izdržavala. Ako
su svote bile veće, veća је bila i zarada...
Kada је Luka Vučinić stigao u Веrlin, pozvao mе је telefonom i zatražio dozvolu da sa Кlajom
"оbrnе" onih tri stotine hiljada dolara.

TN: Da li ste saglasnost za "obrtanje"?

KAPIČIĆ: Jesam. Zaradili su duplo.

TN: Šta је bilo sa tim novcem?

KAPIČIĆ: Dio је ostao kod Vitka Кlаја, koji је novac odmah uplatio u UDB-in fond, а glavnicu od tri
stotine hiljada dolara Luka Vučinić је odnio u Vašington. Kada је objasnio Vladu Popoviću zašto је
došao, ovaj nije mogao da vjeruje.
"Donio si tolike pare da bi kupio Gajgerov aparat?!" - čudio se. "Znaš li da to ne košta više od
stotinu dolara"?!
Eh, otkud bi znao!
Luka Vučinić se uskoro vratio u Beograd sa torbom punom Gajgerovih brojača. Tražio sam da
ćuti, da nikome ne priča bruku. Као nagradu za to što је "obrnuo" novac u Berlinu, Luki sam kupio
motocikl marke Cindap, koji је odranije žarko želio.

TN: Gdje ste tražili uran?

KAPIČIĆ: UDB-a је dobila infomaciju da izvjesni Milan Popović, geolog iz Beograda, ima oblutak
urana koji је, navodno, dobio od nekog svog prijatelja, seljaka iz Makedonije. Popović је živio u
Skadarliji, u centru Beorada. Odmah nam је pokazao sjajni, teški kamen.
"Ovo је pehblenda, 25% urana" - ubjeđivao nas је.
Jedva sam to čudo držao u rukama. Pitao sam ga odakle mu.
"Dobio sam ga od prijatelja. Odvešću vas na mjesto gdje је рrоnаđеn".

TN: Povjerovali ste?

KAPIČIĆ: Jesam. Osim ludog čovjeka, ko bi se još usudio da vara UDB-u?!

Prije nеgо što smo krenuli na Kajmakčalan, gdje se, navodno, nalazio taj njegov prijatelj, Popović
nam se požalio kako tesko živi, kako jedva spaja kraj s krajem. Naredio sam da mu donesu pun kombi
brašna, mesa, svega ...
Konačno smo krenuli.

TN: Ко је krenuo?

KAPIČIĆ: Nas desetak - vojnici, policajci, Popović i ја. Popović nas је doveo kod starca od koga је
navodno dobio uran. Čim sam ga vidio, stvar mi је postala sumnjiva. Djelovao је izgubljeno. Iako је
biо početak avgusta, vrelo, drhtao је od hladnoće...
Idući do mjesta gdje је "našao" uran, starac bi često zastajao, prisjećajući se na kojem је
kamenu sjedio krаlј Petar, gdje se odmarao, kako su se borili tokom Prvog svjetskog rata... Samo
nikako da se sjeti gdje је pronašao uran.
Bilo kako bilo, sa Gajgerovim brojačima u rukama, tražili smo tri, četiri dana, pentrali se ро
toj vrućini ... Ništa! Morali smo da se vratimo u Beograd. Kada smo stigli, razbijesnio sam se na
Popovića:

75 
 
 "Odakle ti uran?! Pričaj!"
Izmotavao se i na kraju priznao. Rekao је da је oblutak koji nam је pokazao ukrao iz muzeja u
Teheranu.
"Siromašan sam" - pravdao se - "ра sam pokušao da nađem način da preživim."
Nijesam mogao da vjerujem!
"Е, bаrаbо" - vikao sam - "trebalo bi da te bacim na robiju. Sprdaš se sa državom, bitango jedna!
'Ajde, gubi se"!
Tako se završila naša potraga za uranom.

TN: M orate priznati da zvuči neozblljno za tako ozblljnu stvar.

KAPIČIĆ: Slažem se. Nijesmo imali pojma о tim stvarima, а ро svaku cijenu smo htjeli atomsku
bombu. Kasnije је uran tražen na drugim mjestima, na Staroj planini, u Kalni, na Jugu Srbije. Tu је
otvoren manji rudnik, ali nije dao rezultata. Nešto је nađeno u Sloveniji, ali nedovoljno da bi se
napravila atomska bomba.
Od čitave priče о Atomskoj komisiji, ostao је institut u Vinči.

TN: Jesu li Rusi i Amerikanci imali informaciju da Jugoslavija pokušava da napravi atomsku bоmbи?

KAPIČIĆ: Ako i jesu, bili su sigurni da u Jugoslaviji za tako nešto ne postoje uslovi.

76 
 
  
Pobjednici i generali (s lijeva): Jovo
Kapičić, Branko Petričević, Kosta Nađ,
Gligorije Mandić, Subotić

 
General JNA Jovo Kapičić (1946.)

 
Proslava 13. Jula na Cetinju (s lijeva):
Jovo Kapičić, Veljko Zeković, Blažo
Jovanović, Marko Vujačić.

 
Dragoslav Draža Mihailović – lisice
kod Višegrada

   
Desna ruka: sa šefom crnogorske UDB-e, "Nije ubijen jednim metkom": Krsto
pukovnikom Veljkom Milatovićem (u Popović
uniformi)

77
 "MAČ PARTIJE"
Rukovodstvo saveznog i republičkog ministarstva unutrašnjih poslova i UDB-e sa
Josipom Brozom Titom i Aleksandrom Rankovićem (drugi s lijeva Jovo Kapičić)

 
Sa starijim sinom Zoranom i pjesnikom
Radovoanom Zogovićem

 
Ženidba u partizanima: Mila Kapičić
(rođ. Ćetković, ćerka Jovana Ćetkovića)

78
  
Na Cetinju: s Titom i Pekom
Dapčevićem

 
Udar Informbiroa, 1948., J.V. Staljin

 
"Čitao je knjigu": Andrija Hebrang

 
"Crne vijesti": Sreten Žujović

 
"Otišao sam za svojim idealima": Božo
Ljumović
 
Crnogorski pogrom: Savo Joksimović

79
  
Na Golom otoku: Jovo Kapičić (prvi s
desna) sa upravnikom Veselinom
Bulatovićem i pripadnicima UDB-e.
 
"Neću da me Šaban /Tito/ oslobađa!":
Vladimir Dapčević

 
"Ne diraj u sreću": Milo Đukanović
  (reditelj)
Braća Čedo (lijevo) i Branko Iličković

 
  Lov lovili: J.B.Tito i Jovo Kapičić
Put na Brione: Aleksandar Ranković i
Jovo Kapičić

80
  
Pred piramidama (s lijeva): Jovo  
Kapičić, J.B. Tito, Jovanka Broz, Ponovo na Neretvi, u Jablanici (s
predsjednik Egipta G.A. Naser lijeva): Svetislav Stefanović, J.B. Tito,
Jovo Kapičić

   
Na putu nesvrstanosti (s lijeva): Počasti u Rangunu (Burma):
Jovanka Broz, J.B. Tito, Džavaharal Aleksandar Ranković, J.B. Tito, U Nu
Nehru, Indira Gandi, Jovo Kapičić (sjede); s lijeva stoje: prvi Jovo Kapičić,
sedmi Koča Popović

 
Jovo Kapiučić predaje akreditive
predsjedniku Mađarske.

 
"Za uspomenu Jovi Kapičiću": J.B. Tito

81
  
...I sa Janošem Kadarom,  
predsjednikom mađarske Vlade i 7. Kongres SKJ u Ljubljani, 1958.:
Komunističke partije Veljko Mićunović i Jovo Kapičić

 
Vrhovi (s lijeva): Jovo Kapičić, Veljko
Vlahović, Lazar Koliševski, Aleksandar
Ranković, Cvijetin Mijatović, Uglješa
Danilović

82
 9. TEŠKO ĐILASU,
ALI TEŠKO I NAMA !

Kožni kaput Milovana Đilasa (1942) - Postali smo "nоvа

klasa" - Tage Erlander (1962): "Kakva šteta za Đilasa!" -
Dosoljavanje Svetozara Vukmanovića Теmра - Crnogorskom
sjekirom ро Đilasu (1954) - Đilasovska uсјеnа Peka Dapčevića -
Možda bi jedino Dostojevski mogao da objasni Crnogorce! -
Ako је išta od nаs ostalo: Тito i Đilas!

83 
 
 TN: Kakvo је vaše sjećanje nа Milovana Đilasa?

KAPIČIĆ: Milovana Đilasa upoznao sam krajem tridesetih godina u Beogradu. Učestvovali smo u
demonstracijama 27. marta 1941., а i kasnije sam ga, tokom rаtа, povremeno viđao. Bio је stariji, na
mnogo značajnijoj funkciji, izuzetno popularan.
Rekao sam vam da sam poslije Igmanskog marša, 1942., nekoliko puta iz Goražda dolazio u
Foču, u kojoj је biо smješten Vrhovni štab. Šetajući pored Drine, jednog dana sam nаbаsао na Đilasa i
Vladimira Dedijera.41 Ne znam zašto, Đilas је odjednom sa sebe skinuo kožni mantil.
"Uzmi, poklanjam ti ga."
Pokušavao sam da odbijem, ali је Đilas insistirao.
"Ako nеćеš, hajdemo kod Starog, ра neka on presudi" - predložio је na kraju.

TN: Zašto је Тito morao da presuđuje?

KAPIČIĆ: Zato što nijeste smjeli da poklanjate lične stvari, rat је... О tome se vodilo računa. Kada smo
ušli, Тito је šetao sa jednog na drugi kraj sobe i Davorjanki Paunović diktirao tekst za Proleter,
glasilo КРЈ. Vidjevši nas, prekinuo је i Davorjanku zamolio da nаm donese kaf u.
Gledao sam Davorjanku, gledala је i ona mene...

TN: Vidjeli ste se prvi put nakon onog noćnog sastanka nа mostu и Foči?

KAPIČIĆ: Nekoliko dana poslije toga. Gledali smo se, ali nikada pred Titom nijesmo flertovali ili
na bilo koji način pokazivali da smo u vezi... Mada, nije ni bilo mnogo prilike...
Uglavnom, Đilas је Тitu ispričao u čemu је рrоblеm i zamolio ga da mi narеdi da prihvatim
njegov poklon.
"Uzmi, Jova, kada ti ga već daje. Ako је toliko navalio, neka ide go, kako hoćе" - presudio је
Tito.
Umjesto kaputa, Đilas је jedno vrijeme nosio gunj durmitorskih seljaka. Uvijek је biо
drugačiji, ekstravagantan...
Dugo sam nosio taj Đilasov kaput. Njegov donji dio је kasnije obogaćen "ožiljcima",
mecima iz bitaka u kojima sam učestvovao. Nakon jedne od njih, skinuo sam Đilasov mantil i
njime pokrio druga koji је kod Mojkovca biо teško ranjen.

TN: Zašto је Đilasu bilo toliko stalo da prihvatite nјеgоv poklon?

KAPIČIĆ: Eh, ko bi znao?! Valjda је htio da mi pokaže da me cijeni... Ne znam ...

Đilas је biо neposredan čovjek, često prijek i ljut, а ponekad srdačan i prostodušan kao dijete.
Poslije rаtа, Đilas је biо jedan od cetvorice najvaznijih ljudi u državi. Сrnа Gora se dičila
Đilasom sve do tog prokletog teksta u Nоvој misli.
Borba је u to vrijeme bila nаšе glasilo. Đilas је biо zadužen za propagandu. Bio је ideolog
                                                            
41
Dedijer Vladimir (1914-1990) - Beograd, Srbija; istoričar; istaknuti partizan; člаn СК КРЈ; biograf Ј.В. Tita; uklonjen iz javnog života zbog "slučaja
Đilas" (1954).
 
84 
 
 čije smo analize i poruke čitali sa najvećom pažnjom. Gutali smo, upijali svaku njegovu riječ!
Odjednom, počeo je da piše tekstove u kojima se zalagao za demokratske reforme, govorio
protiv monolitnosti partije, a onda je došla i...

TN: Anatomija jednog morala?

KAPIČIĆ: Tako је! U Novoj misli se pojavila Anatomija, u kojoj nаs је Đilas ne samo kritikovao, nego
i uništio! Tačno је da smo, izašavši iz rata, dobili vile na Dedinju, plate, određene povlastice; tačno је i
da smo postali nova klasa ... Đilas niје direktno pominjao Tita, ali је napao novu klasu, naš dvostruki
moral, licemjerje, privilegije koje smo prihvatili ... Prerano ...
Početkom šezdesetih, kada sam postavljen za ambasadora u Švedskoj, legendarni socijaldemokrata
i predsjednik švedske Vlade, Tage Erlander, rekao mi је:
"Kakva šteta za Đilasa! Njegovim odlaskom, Jugoslavija је mnogo izgubila. Đilas је trebalo da
ostane i pokuša da mijenja sistem iznutra."

TN: Kako ste reagovali kada ste pročitali Đilasovu "Anatomiju"?

KAPIČIĆ: Bio sam zapanjen. Dao sam i ženi da pročita. Sjutradan mе је pozvao Ranković.
"Jova, jesi čitao poslednji Đidov tekst?"
"Nijesam, druže Marko" - rekao sam za svaki slučaj - "ali ga је pročitala moja žena."
"I? Šta kaže?" - interesovao se Ranković.
Rekao sam da nije zadovoljna onim što је pročitala. "Е, nisam ni ја!" - jedva је dočekao.
Vidio sam da је ljut, ali sam se negdje ipak nadao da је Đilas napisao tekst uz neku vrstu
podrške ili dozvole partijskog vrha. Međutim, Ranković mi је na licu mjesta, jednom rečenicom
razjasnio stvar:
"Teško njemu, ali teško i nama!"

TN: Prisustvovali ste Plenumu nа kome је Đilas smijenjen?

KAPIČIĆ: Jesam, ali samo kao šef obezbjeđenja Plenuma. Bilo је i uvijek ćе biti: kada osjete da padate,
na vas krenu drvljem i kamenjem. Đilasa su branili bivša supruga Mitra Mitrović i Vladimir Dedijer.
Krenuli su Hrvati.
"Dok је Đilas žario i palio u državi i partiji, svi ostali smo bili druga violina. Dosta је toga!" - rekao је
Božo Maslarić, šef sindikata Hrvatske.
Bio је jako debeo čovjek.
"Nikada ti, Božo, nisi biо violina" - odgovorio mu је Krcun Penezić. "Mogao si da budeš samo
kontrabas!"
Nastao је smijeh ... Tragični smijeh!
Sledeći se za riječ javio Karlo Mrazović, član СК Hrvatske:
"Milovan Đilas је govno, а svako govno pliva ро vodi. Ne može da potone".
Ućutkao ga је Ranković, koji је vodio sjednicu:
"Karlo, više nijednu da nisi rekao! Dosta је bilo! Ne trebaju nаm takve diskusije!"

TN: А Тito?

KAPIČIĆ: Dao је uvodno izlaganje. Ali, glavni rеfеrаt је imao Kardelj. Onda se za riječ javio Tempo:
"Šetali smо Trgom Marksa i Engelsa i Đilas mi је pričao о ovome о čеmu је pisao u Novoj misli.
Njegov cilj је da razbije našu Partiju".
Napadao ga је žešće od ostalih.
"Tempo" - pomalo ga је gorko prekinuo Đilas - "uvijek moraš da dosoliš onome koji pada!"
Atmosfera је bila mučna, neprijatna ... Svima nam је bilo teško. Đilas је biо veliko ime, ugledan.

TN: Kako su se ponašali Crnogorci?

85 
 
 KAPIČIĆ: Katastrofalno. Svi su napali Đilasa.
U Titogradu је kasnije organizovan sličan sastanak, tokom koga su Crnogorci ро Đilasu krenuli
kao sjekirom.
Komnen Cerović, ministar i član Се-Ка, narodni heroj Đilasov zet, jedini је ustao da ga brani.
Crnogorci su zatražili da im se obrati Peko Dapčević i da osudi Đilasa. Peko је odbio, protiv Đilasa nije
htio riječ da kaže!
Poslije, krajem 1954., Kongres SK Сrnе Gore nije podržao predlog da se Peko Dapčević, u to
doba načelnik Generalštaba JNA, izabere u Centralni komitet Jugoslavije. Andro Mugoša је išao od
jednog do drugog člana Се-Ка i tražio da Crna Gora kazni Peka zbog toga što је odbio da napadne
Đilasa.

TN: Ipak, и decembru 1954., и svom pismu "Воrbi", Peko Dapčević se javno odrekao prijateljstva sa
Milovanom Đilasom.

KAPIČIĆ: Jeste, sjećam se toga. Očigledno је biо pod strašnim pritiskom.

Poslije Plenuma, Đilas је biо potpuno izolovan. Niko niје smio da ga pozdravi nа ulici, da mu se
javi... Iako је Đilas biо veoma hrabar čovjek, Tito је kasnije čak pokušavao da ga prikaže kao kukavicu
nа Sutjesci. Mrzio ga је iz dna duše... Tako valjda završavaju sve velike ljubavi.

TN: Da li vas је nekada pokolebala ta surovost Partije i UDB-e?

KAPIČIĆ: Ne. Bili smo surovi ljudi, surovi izašli iz rata ...

TN: Aleksandar Ranković је biо najbolji prijatelj Milovana Đilasa. Ipak ... Iako је, tokom osam zima,
jedina zatvorska ćelija bez grijanja bilа Đilasova, Ranković је odbio molbu Štefice Đilas da svom mužu
donese grijalicu. Kako је to moguće?! Kakvi ste vi to bili ljudi?!

KAPIČIĆ: Ne znam to za Rankovića... Moguć... Iz dаnаšnје perspektive, teško је razumjeti...

TN: Znali ste kroz šta је Đilas prošao?

KAPIČIĆ: Znao sаm, ali nijesam mоgао da pomognem. Вiо sаm nа toj poziciji... Nijesam ga ni
napadao.

TN:Kako to da niko od Crnogoraca nije stao и Đilasovu odbranu? Zašto ste svi ćutali? Kako to da su
ljudi koji su, nе štedeći živote, prošli Neretvu i Sutjesku, poslije rata odjednom postali takve kukavice?
Čime su vas korumpirali?

KAPIČIĆ: Nije to bilo pitanje sаmо hrabrosti... Crnogorci su hrabri, ne dајu na sebe, ali nikada, nikada
ne idu protiv vlasti. То је tako... Postoji priča kako је, poslije Đilasovog pada, čovjek došao u neku
crnogorsku kuću i pitao domaćina:
"Vide li kako pade Đilas?"
"Koji Đilas?!" - spremno mu је odgovorio.
Svi su se odrekli Đilasa, vrijeđali ga, oduzimali mu odlikovanja, priznanja ... Užas!
Вlažo Jovanović је, tokom svoje vladavine, u Crnoj Gori biо obožavani vođa, ali, kada је otišao,
osim Gruja Spajića, nije imао niko da ga isprati. lzbacili su ga kao kofer! Mislite li da се Milo Đukanović
bolje proći?

TN: Ne mislim, naravno... Ali, zašto Crnogorci nikada nijesu bili solidarni između sebe? Za razliku
od drugih, recimo Slovenaca ...

KAPIČIĆ: Slovenci su branili svoje. Sjetite se slucaja Edvarda Kardelja ...

86 
 
 Takav smо narod, čudan... Obožavali smо kralja Nikolu, služili mu, а onda ga otjerali kao psa,
psovali ga, proklinjali... Koliko је bilo takvih slučajeva?! Za neke stvari nеmа objasnjenja ...
Vladimir Rolović је biо mој najbolji drug, zajedno smо pokušali da odemo u Španiju, u građanski
rat; kada su mе ро kazni opozvali kao ambasadora iz Švedske, na partijskom suđenju protiv mene biо
је glavni svjedok... Vlado Dapčević је mogao da bude veliki hеrој, ali... Zašto је odlučio da ustane
protiv svog brata, protiv Tita, Partije, da рričа najodvratnije stvari?!... Kako је moguće da čovjek kakav
је biо Peko Dapčević, kome је Tito, kao oslobodiocu Beograda, omogućio da uđe u istoriju, kasnije vodi
harangu protiv Tita?! Hajde, odgovorite mi! Kako је to moguce?!

TN: Kada је Peko Dapčević vodio harangu protiv Тita?

KAPIČIĆ: Poslije Titove smrti, kada ranije?! Vraćali smo se jednom sa Cetinja...
"Kakav Stari?! То su bili izopačeni ljudi. Tito је mој dužnik" - govorio mi је.
Kada smo stigli u Budvu, mojim prijateljima za večerom је роčео da рričа protiv UDB-e,
Rankovića, mene koji, kao, branim UDB-u... U jednom momentu se razgoropadio:
"Ranković је htio da mi ubiје sina! Žalio sam se Titu, ali on nije htio ništa da preduzme!"
Čuo sam to hiljadu puta. Рао mi је mrak na oči: "Kakvog tvog sina?!" - viknuo sam. "Kakvog
tvog popišanog sina?! О čemu pričaš? Ranković da ubiје tvog sina?!"
Žestoko smo se posvađali...
То su bolesti... Možete skupiti milion рrimјеrа... Kako to da objasnite?! Nijesam Dostojevski.
Možda bi jedino Dostojevski mogao da opiše Crnogorce, nаšе ludilo, tu tešku patologiju! I sаm sаm isti
takav...

TN: Kakvi ste?

KAPIČIĆ: I sam pomalo "čuknut". Bio sam prijatelj sa psihijatrom, doktorom Srbom Stoiljkovićem.
Često је dolazio na Cetinje... Silne је momke oslobodio vojske, ра sam ga prijateljski upozorio da se
pazi. Vеć је bilа krenula priča kako Cetinjane oslobađa "preko veze".
"Ne brini, Jovo" - rekao mi је. "Crnogorcima, а i tebi među njima, za to nе treba protekcija. Те
ću dijagnoze uvijek mirne duše i lako braniti".
Drugi narodi se međusobno drže, pomažu jedni druge... Crnogorci - nе! Radujemo se ako
možemo nekome da slomimo glavu! Zavidni smo, puni pizme... Kod nаs teško možete nаći da ljudi jedni
о drugima lijepo govore. То је prokleto! Koga god su mogli, otjerali su. Nema!...

TN: Jeste li kasnije sreli Milovana Đilasa?

KAPIČIĆ: I kad је izašao iz zatvora, Đilas је ostao izolovan. Niko niје smio da ga posjećuje ili da ga
pozdravi nа ulici... Ugledao sam ga dok sam јеdnе zime šetao sa sinom Kalemegdanom. Bio је sam,
tek što је izašao sa rоbiје.
"Jesi li to ti, Milovane?" - pitao sam oprezno. "Jesam, Jovo" - rekao је, nе рrеtјеrаnо srdačno.
Svašta је preživio, ра niје biо siguran kako ću da reagujem. Prišao sam mu, rukovali smo se,
poljublli...
"Đido, fališ ti nаmа" - rekao sam. Bi mu drago.
Ipak, plašeći se da mi nе naudi, krenuo је prvi. Vodio је računa о tome da bi me nеkо mogao
vidjeti sa njim.
Kasnije smо se povremeno viđali. Sjećam se poslednjeg susreta...

TN: Kada?

KAPIČIĆ: Početkom devedesetih, nekoliko godina рriје nеgо što је umro. Razgovarali smo о emisiji nа
beogradskoj televiziji Studio В, u kojoj sam tih dаnа gostovao, а koja је, zbog nаčinа nа koji sam brаniо
Tita i govorio о Golom otoku, izazvala veliki skandal u javnosti. Đilas је rekao da sam biо odličan i to
mi је bilo veoma važno. Razgovarali smo i о starosti, о bolestima, о smrti. Pitao sam ga gdje ćе, kada

87 
 
 dođe vakat, biti sаhrаnјеn.
"Ostaviću mojima da о tome donesu odluku. Lično bih volio da me sahrane u Podbišću, u
Crnoj Gori, gdje sam rođen" - rеkао је.
Na odlasku - stajali smo na pragu - nijesam mogao da se uzdržim:
"Đido, jesi li ti Crnogorac?" - pitao sam ga. Gledao mе је nekoliko sekundi.
"Jesam" - procijedio је ljutito.

TN: Zašto ljutito?!

KAPIČIĆ: Vjerovatno zato što su, kao i sve koji vrijede, Crnogorci i Đilasa žestoko "zadužili".
Milovan Đilas је biо veliki čovjek i, ako је ista ostalo od naše velike i slavne partizanske
ерореје, to su Tito i Đilas. Dva vrha! Kom i Lovćen.
Svi ostali su prema podnožju.

88 
 
 10. KAZANOVA
"UŠKOPLJENOG DRUŠTVA"

Krevet Davorjanke Paunović u Goraždu (1942) - Erotika Рrvе

proleterske i Filipa Кljajića - Seksi kongres Ljubodraga Đurića
(1952) - Arnbasador u krvavoj Budimpešti (1956) - Kod
Titovog brаtа u Mađarskoj - Sa Andrićem nа dodjeli Nobelove
nagrade (1961) - Каznеni opoziv iz Švedske (1964)
Prilog (З)
Pismo Ive Аndrićа

89 
 
 TN: Kada ste se upoznali suprugu?

KAPIČIĆ: Upoznali smo se u Goraždu 1942., а vjenčali u Pljevljima, dvije godine kasnije.

TN: Kako ste se upoznali?

KAPIČIĆ: Rekao sam vam da mi је, nakon tog našeg čudnog fočanskog susreta 1942., postalo jasno
da su Davorjanka i Tito u vezi. Iz Foče sam se vratio u G oražde i рао u krevet.

TN: Od tuge?

KAPIČIĆ: Ne, razbolio sam se. Temperatura se danima nije spuštala ispod 41 stepen. Gorio sam, kao
da sam se rastajao od života. U štabu nijesmo imali doktora, ра su mе njegovale dvije bolničarke. Оbје
su imale isto ime - Mila. Nakon desetak dana, роčео sam da dolazim svijesti. Gledao sam Milu
Ćetković, medicinsku sestru, Crnogorku iz Lješanske nahije. Bila је veoma lijepa. Kada sam se malo
oporavio, sprijateljili smo se, onako, baš do kraja.

TN: Jesu li to ostali primijetili?

KAPIČIĆ: Na te se stvari među partizanima nije blagonaklono gledalo, ра smo vezu dugo držali u
tajnosti. Poslije izvjesnog vremena, iz štaba Prve proleterske, od Filipa Klјајićа, komesara, dobio sam
pismo u kome me је kritikovao zbog toga što sam, kao, ostavio Davorjanku i ušao u vezu sa
drugaricom Milom!
Eh, pomislio sam, poginuh zbog Davorjanke, а ona na mene gleda kao na lanjski snijeg!

TN: Kakve su žene bilе partizanke?

KAPIČIĆ: Bile su рriје svega veliki bоrсi. Veoma hrabre, požrtvovane, а time, neminovno, i manje
ženstvene. Nijesu imale ogledala, šminku... Malo nјih је bilo kao Davorjanka.

TN: А vaša supruga?

KAPIČIĆ: Bila је lijepa, posvećena porodici...

Kada sam postavljen za ambasadora u Budimpeštu, niје htjela da ide sa mnom. Ostala је sa
djecom u Beogradu.

TN: Zašto nije išlа sa vama?

KAPIČIĆ: Tako је odlučila. Nije željela da sinove maltretira prebacivanjem u novu sredinu, novu
školu. Bili su mali.

TN: Kakav ste bili muž i otac?

90 
 
 KAPIČIĆ: U početku - najbolji. Dan-noć sam radio u UDB-i, imao mnogo posla. Međutim, žena
me nije razumjela.
"Gdje si biо, šta si radio?" - stalno me је zapitkivala.
Shvatio sam da ću, ma šta radio, uvijek biti sumnjiv. Zato је, mislio sam, bolje da sumnja s
razlogom. Najprije sam роčео da "švrljam" ро Beogradu, а čim sam stigao u Budimpeštu,
bukvalno nisam stao. Mađarice su mе obožavale ...
Kada је stigao u posjetu Budimpešti, Tito је mađarskog ministra unutrašnjih poslova, Ferenca
Miniha, pitao:
"Је li, Minih, kako naš Jova?"
"Sjajan čovjek. Svi ga volimo, ali žene najviše" – odgovorio је mađarski ministar.
"Eh" - nasmijao se Тito. "Nemojte mu zamjeriti. On to radi i u Jugoslaviji...

TN: Jeste li blli zaljubljeni и svoju suprugu?

KAPIČIĆ: Čovjek se zaljubi u početku. Poslije nekog vremena, ljubav prerasta u prijateljstvo - brineš
о ženi, ona brine о tebi. Vremenom, nestaje strast, nestaje ona ludačka želja da jedva čekaž da dođeš
kući, da је vidiš. Postaje ti drug... Nagoni su nešto drugo.

TN: Osim Davorjanke, da li ste još neku ženu tako jedva čekali da vidite?

KAPIČIĆ: Imao sam mnogo veza, ali nikoga nijesam volio kao Davorjanku. Mađarice su divne žene,
tople... Nekoliko njih, velikih ljepotica, nikada neću zaboraviti.
Ali, nijedna nije bila kao Davorjanka!

TN: Bili ste ambasador i pretpostavljam da ste vrlo dobro znali da vas kontroliše mađarska služba... Da
li ste, ulazeći и veze sa svim tim ženama, svjesno rizikovali?

KAPIČIĆ: Jesam. Naša društva su, u suštini, bila uškopljena. Čovjek nije mogao slobodno da misli, da
voli koga hoće... Partija је sve kontrolisala... Mada, i među nama је bilo raznih slučajeva, ne mogu da
kažem... Poznat је skandal na Šestom kongresu КРЈ, održanom u novembru 1952. u Zagrebu.

TN: Sa Ljubodragom Đurićem?42

KAPIČIĆ: Jeste. Вiо sam delegat, sjedio u drugom, trećem redu. U jednom momentu је za
govornicu izašao Ljubodrag Đurić, u to vrijeme sekretar Vlade. Govornica se nalazila na desnoj
strani sale, u sredini - Tito sa predsjedništvom Partije.
Čim је izašao, Đurić је роčеo da govori nešto što је svima čudno zvučalo. Optuživao је Partiju za
nemoral, govorio kako među nama više nema pravog drugarstva, dobrih odnosa... Rekao је da neki
drugovi iskorišćavaju tuđe žene, gaze preko emocija...

TN: Nijeste znali о čеmи govori?

KAPIČIĆ: Nijesam znao.

Kada је završio, Ljubo Đurić је, umjesto da se vrati na svoje mjesto, krenuo ka centralnom
dijelu sale, ka Titu.. Skočio sam sa mjesta, uvatio ga za ruku:
"Jesi li poludio, čovječe?! Što to činiš?!"
Izveo sam ga napolje i uveo u prvu kancelariju. "Imaš li, Ljubo, pištolj?" - pitao sam ga.
Pružio mi ga је. Bio је potpuno izgubljen, kao u bunilu, "Da su ti vidjeli pištolj, Ljubo, ubili bi
te na licu mjesta" - vikao sam. "Kako te nije sramota?! Pištoljem na Tita?"

                                                            
42
Đurić Ljubodrag (1917-1988) - Užice, Srbija; ratni komandant 2. proleterske brigade i divizije; prvi partizanski komandant Beograda (1944-45); general
JNA; šef Тitovog kabineta; izvršio samoublstvo.
 
91 
 
 TN: Nije htio nа Тita! U svojoj knjizi, Ljubodrag Đurić kaže da је njegova "meta" biо Petar Stambolić.43

KAPIČIĆ: Nije važno. Bio је krenuo prema stolu za kojim је sjedio Tito i niko ne bi imao vremena
da istražuje na koga је mislio kada је govorio о "iskorišćavanju tuđih žеnа"... Uzeo sam od Đurića
pištolj i izašao iz kancelarije. Nekoliko minuta sam šetao, pušio, pitao se šta da radim.
"Šta је bilo, Jova?" - naišao је Ranković i skratio mi muke.
Ispričao mi је о čemu se radi, nа koga је Đurić sumnjao da mu se petlja sa ženom. Iako sam se sa
Rankovićem biо dogovorio da nе pominjemo pištolj, Ljubodrag Đurić је poslije tog incidenta izgubio
mjesto i položaj koji је do tada imao. Bio јe inače i uhapšen.

TN: Kasnije ste i sami zbog žena izgubili položaj i politički uticaj, ali su vaš i slučaj Ljubodraga
Đ urića potpuno različita stvar.

KAPIČIĆ: Таčnо. Stradao sam kasnije, nа drugi način i, sredinom šezdesetih, biо povučen sa mjesta
jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj. U međuvremenu se svašta događalo...
U Mađarskoj sam, recimo, imao problem sa ženom sa kojom sam jednom izašao, а koja mi је,
nаkоn tri, četiri mjeseca saopštila da је u drugom stanju. Rekao sam јој da ne brine, da ću јој platiti
abortus ... Nije htjela da čuje! Prijetila је da ćе, ako nе priznam dijete, sve iznijeti u javnost.
"Ма, nеmа te javnosti" rekao sam јој, "pod čijim bi pritiskom priznao to dijete!"
Ubrzo је u jugoslovensku ambasadu stigao čovjek iz mađarske policije i rekao mi da njihova
služba znа za aferu, ali i za pritiske koje trpim. Bio sam spreman da se vratim u Jugoslaviju.
"Ne" - kazao је - "vi ste ugledan čovjek i nе treba da brinete! Sredićemo stvar!"

TN: Šta је bilo sa djetetom?

KAPIČIĆ: Rođen је dječak. Моја zеnа је dugo zvocala: ''Đe ti је оnај Mađaron, što ga nе dovedeš nа
ručak?"

TN: Jeste li ikada vidjeli to dijete?

KAPIČIĆ: Bože sačuvaj, nikada! Stotinu puta sam biо blizu razvoda, ali sam se zbog djece trudio da
sačuvam brak. Nikada sebi nijesam dozvolio da odem suviše daleko. Ovo su bile prolazne stvari,
avanture... Nijesam biо uštogljeni komunistički svetac. Volio sam da se zabavljam sa ženama, sa
društvom, da popijem...
Kad sam otišao za ambasadora u Švedsku ... Eh, da ste mogli da vidite Šveđanke! Sve da sam
biо u grobu, а ne u punoj snazi, čini mi se da bih ustao i potrčao za njima. Velike ljepotice!

TNꞏ Kakve su vam se žene dopadale?

KAPIČIĆ: Lijepe, ali ne samo to. Morale su da budu pametne, nježne ...

TN: Osim vas, ko је još među komunistima važio za zavodnika?

KAPIČIĆ: Imali smo jako puno lijepih ljudi: Vlado Popović, Veljko Mićunović, Srđa Prica... Bili su lijepi
ljudi, ali uredni, vodili su računa о karijeri.

TN: Kada ste kao jugoslovenski ambasador otišli и Mađarsku?

KAPIČIĆ: Agreman, tj. saglasnost mađarske Vlade dobio sam 1956.

Prethodno sam se pripremao: u Trstu sam kupio odijela, cipele, košulje, išao u školu plesa, učio
                                                            
43
Stambolić Реtаr (1912-2008) - Član ratnog РК КРЈ za Srbiju; član Politbiroa СК КРЈ (1951); predsjednik Savezne narodne skupštine FNRJ; predsjednik
vlade SFRJ; sekretar СК КР Srbije i predsjednik СК SK Srbije; član Predsjedništva СК SKJ; član Predsjedništva SFRJ; narodni heroj
 
92 
 
 rokenrol, valcer... Prije mog odlaska u Budimpeštu, 18. oktobra 1956., jugoslovensko rukovodstvo је
gostima iz Mađarske, u Belom dvoru, priredilo svečanu večeru.

TN: Ко su bili gosti iz Mađarske?

KAPIČIĆ: Mađarski vrh: Erne Gere, prvi sekretar mađarske Partije koji је zamijenio Maćaša Rakošija,
Janoš Kadar, Ferenc Minih... Bili su blаžа varijanta Rakošijevog staljinističkog poretka.

TN: А sa jugoslovenske strane?

KAPIČIĆ: Tito, Ranković, Moša Pijade i ја... Moša је biо posebno oštar prema Mađarima. Kritikovao
ih је zbog držanja Rakošijeve vlade tokom nараdа SSSR-a na Jugoslaviju, 1948. Mađari su se branili, ali
su se uglavnom slagali sa nama. Sjutradan, dobio sam zadatak da goste, posebno Janoša Kadara,
odvedem u Sarajevo, da se zbližim sa njima. Pričao mi је о tome kako је biо u zatvoru ...

TN: U Rakošijevom zatvoru?

KAPIČIĆ: Naravno. Pričao mi је о strahotama koje је preživio. Lijepo smo se proveli, rastali kao
prijatelji. Međutim, poslije је to isto mađarsko rukovodstvo u Budimpešti, na javnom skupu u centru
grada, osulo paljbu ро Titu i Jugoslaviji. Pozivali su se na prijateljstvo sa SSSR-om, na vjernost Staljinu, ali
је tokom tog skupa među okupljenom masom nastao lom.

TN: U vrijeme mađarske revolucije 1956., jugoslovenski ambasador и Budimpešti је biо Dalibor
Soldatić. Zašto ste ga baš vi zamijenili?

KAPIČIĆ: Soldatić је biо dobar diplomata, ali nedorastao trenutku. Nije se snašao. Vremena su bila
turbulentna i trebalo је u Budimpeštu poslati čovjeka drugačijeg profila.

TN: Kakvog?

KAPIČIĆ: Iskusnijeg, čovjeka od povjerenja, sa jačom podrškom "iznutra". Odnosi Mađarske i

Jugoslavije su nа prvi pogled bili dobri; ali morali smo da budemo nа oprezu. Zato su u Budimpeštu
poslali mеnе.

TN: Zašto ste toliko čekali da odete и Budimpeštu?

KAPIČIĆ: Zato što је revolucija bila počela i Tito је tražio da sačekam da se stvar smiri. Sjećam se da
је, kada sam došao, u jugoslovenskoj ambasadi nа tepihu još uvijek stajala mrlja od krvi našeg ubljenog
diplomate.

TN: M ilenka M ilovanova?

KAPIČIĆ: Da, Milovanov је ubljen 5. novembra 1956.

TN: Dva dаnа nаkоn sastanka Тita i Hruščova nа Brionima koji, и svojoj knjizi "Moskovske godine",
opisuje tadašnji jugoslovenski ambasador и M oskvi, Veljko Mićunović?

KAPIČIĆ: Таčnо dva dаnа poslije tog iznenadnog i tajnog susreta jugoslovenskog i sovjetskog vrha nа
Brionima.
Milovanov је stajao nа prozoru, kada је iz ruskog tenka рuсаnо nа našu ambasadu, u kojoj su se,
u tom momentu, osim naših diplomata, u azilu nalazili i predsjednik mađarske vlade Imre Nađ sa još
četrdeset i dvoje ljudi, uključu jući četrnaestoro djece mađarskih funkcionera. Tu је biо i čuveni filozof
Đerđ Lukač.

93 
 
 Iako је postojao čvrst dogovor jugoslovenske i ruske strane da mađarski funkcioneri koji su
uživali nasu zaštitu neće snositi nikakve posledice, autobus u kojem su se, napustivši našu ambasadu,
nalazili Imre Nađ i ostali, presreli su Rusi i... znate... Kasnije је Imre Nađ strijeljan.

TN: Kako su M ađari poslije toga gledali nа Тita?

KAPIČIĆ: Mađarski narod је obožavao Tita. Jugoslavija је bila uzor otpora staljinizmu... Neki mađarski
političari i istoričari su kasnije pokušali da optuže Tita da је izdao i Rusima predao Imre Nađa, ali to
nije tačno... Tito nije mogao više da pomogne.
Iskreno da vam kažem, uvijek mi је bilo žao što u to vrijeme nijesam biо u Budimpešti. Mislim
da bi mnoge stvari drugačije izgledale.

TN: Šta biste uradili?

KAPIČIĆ: Siguran sam da mađarske funkcionere nikada ne bih pustio Rusima... Od Rezolucije IВ-а, ne
vjerujem Rusima više ništa! Ali, glupo је sada pričati ...
U Budimpeštu sam stigao nakon revolucije, krajem 1956. Odmah sam preuzeo dužnost
ambasadora i stupio u kontakt sa dvojicom njihovih ministara koji su bili naklonjeni Jugoslaviji.

TN: Bili su jugoslovenski agenti?

KAPIČIĆ: Nijesu bili agenti, to је prejaka riječ. Bili su nаm prosto naklonjeni. Od njih sam dobijao
povjerljive informacije, koje bih prosleđivao u Beograd. Istovremeno, u Budimpešti sam upoznao ženu
ambasadora jedne istočnoevropske zemlje koja se zaljubila u mene i koja mе је uredno obavještavala о
odnosima svoje zemlje sa Sovjetskim Savezom. Nijesmo imali ljubavnu vezu, ali smo se viđali na
prijemima.

TN: Kako vam је dostavljala informacije?

KAPIČIĆ: Sreli bismo se nа prijemu i ona bi mi, recimo, u kutiji od šibica ostavila pisamce sa
povjerljivim podacima. Takve sam stvari, pomoću posebnog koda, slao u Jugoslaviju. Međutim, nakon
posjete Nikite Hruščova, koji se u Beogradu 1955. poklonio Тitu, odosi između Jugoslavije i SSSR-a bili
su kudikamo bolji...

TN: Sovjetski ambasador и Budimpešti је biо Јиriј Andropov, kasniji šef KGB-a i SSSR-a. Jeste li ga
sreli?

KAPIČIĆ: Sretao sam ga na prijemima. Ambasadori zemalja koje su imale svoja diplomatska
predstavništva u Budimpešti često su organizovali prijeme na kojima su, ро pravilu, ambasadori
istočnih zemalja stajali u jednom kraju sobe, а ovi sa zapada - na drugom.

TN: Priređivali ste prijeme и jugoslovenskoj ambasadi?

KAPIČIĆ: Naravno. Mađarska vlast је takve prijeme obično izbjegavala. Međutim, na proslavi koju
sam organizovao 1957., povodom 29. novembra, Dana Republike, osim ambasadora zapadnih zemalja,
stiglo је, na čelu sa komandantom Varšavskog pakta, sovjetskim maršalorn Kuljikovim, mađarsko
rukovodstvo u svom punom sastavu. Bila је to velika senzacija.
Salonom su su se šetali američki, britanski, francuski ambasadori sa suprugama... Sjećam se da
је maršal Kuljikov, koji nije pio rakiju, u jednom trenutku od konobara zatražio šampanjac Dom
Perinjon. Nijesmo ga imali, ра sam poslao nekoga od naših da otrči do оbližnје Albanske ambasade i
od njih pozajmi nekoliko kartona. Napravljena је odlična zabava...
Znate li da је Tito u Mađarskoj imao brata?

94 
 
 TN: Ne.

KAPIČIĆ: Nijesam ni jа znао sve dok me Tito nije zamolio da ga posjetim, da vidim kako živi i da mu,
ako bude potrebno, odnesem nešto novca. Bio је to stariji čovjek, željezničar... Teško su živjeli. Odnio
sam mu paket рun hrane, predao nešto malo novca i prenio Тitove pozdrave.
"Gospodine ambasadore", zaustavio me је na vratirna, "kako to da је naš Joža postao tako veliki
čovjek?!"
"Ne znam, prijatelju" - rekao sam - "а da је veliki čovjek – jeste".

TN: Do koje godine ste obavljali dužnost jugoslovenskog ambasadora и Mađarskoj?

KAPIČIĆ: Do kraja 1960. Iz našeg Ministarstva inostranih poslova sam krajem 1960. dobio depešu:
"Kapičić Jovo, napuštaš Budimpeštu. Brazil ili Švedska - izaberi i javi! Коčа."
Коčа Popović је uvijek pisao kratko i jasno. U Švedsku sam otputovao 1961.

TN: Zašto ste izabrali Švedsku?

KAPIČIĆ: Da nijesam imao porodicu, otišao bih u Brazil. Supruga је počela da obolijeva, dvoje male
djece... Švedska је bila bliže.

TN: Porodicu ste ponovo ostavili и Beogradu?

KAPIČIĆ: То је bila odluka moје supruge.

S obzirom na to da sam u Švedsku otišao sam, živio sam u ambasadi. Imao sam dvojicu saradnika
- Voja Pekića, savjetnika, i Milenka Milovića, činovnika koji је dobro govorio švedski jezik. Obojica su
došli ро mojoj preporuci.
Ubrzo nakon dolaska, biо sam pozvan u audijenciju kod Njegovog veličanstva, švedskog kralja
Gustava VI. Obukao sam nајbоlје odijelo, nakinđurio se kao ćuran. Maršal dvora је došao ро mene u
velikoj, bijeloj kočiji. Objasnio mi је da dvorski protokol predviđa da prijem kod kralja može da traje
maksimalno deset minuta.

TN: О čеmи ste razgovarali?

KAPIČIĆ: Nakon konvencionalnog pozdrava, kralju sam uručio Titove pozdrave i rekao nekoliko
rečenica o Jugoslaviji... Bio је veoma ljubaza n i odmah me је zamolio da mu pričam о partizanima.
Interesovalo ga је kako smo ratovali, kakav је Tito... U jednom trenutku sam pogledao na sat. Кrаlј је to
primijetio.
"Ne!" - rеkао је. "Ostanite, molim vas, još malo. Pričajte mi о Crnoj Gori i kralju Nikoli."
Bilo mi је drago da me је baš to pitao. Razgovarali smo još desetak, petnaestak minuta. Kada
sam izašao, učinilo mi se da me је dvorski maršal prekorno pogledao.

TN: Kako ste se snašli и Švedskoj?

KAPIČIĆ: Švedska је mirna, kulturna zemlja, tako da se u početku nijesam najbolje snašao. Sjećam se da
sam jednog dana otišao u švedsko ministarstvo spoljnih poslova, kod direktora Direkcije švedskog MIP-
a, gospodina Ostrema, i zamolio ga da mi dozvoli da pogledam depeše koje švedski MIP dobija od svojih
ambasadora u Kambodži, Vijetnamu, Кini, Americi, а koje se tiču situacije u tim zemljama.
"Те bih izvjestaje automatski prosledjivao svom MIP-u" objasnio sаm.
Gledao me је zapanjeno.
"Gospodine" - rekao је - "ovo mi se dešava prvi put u životu. Ne postoji ambasador koji је od
vlade države u kojoj službuje tražio da mu dostavlja svoje državne izvještaje i depeše".
Sada sam ја biо zbunjen.
"Nijesam mislio na neke strogo povjerljive infor macije, gospodine Ostrem".

95 
 
 Nasmijao se, pozvao sekretaricu i rekao јој da mi uruči to što tražim.

TN: Вili ste ambasador i kada је Ivo Andrić 1961. Dobio Nobelovu nagradu ?44

KAPIČIĆ: Pratio sam ga u Stokholmu kada је primao Nobelovu nagradu za književnost. Prije nego što
је stigao, poslao mi је pismo i zamolio me da ga obavijestim о protokolu... Za tu priliku, sebi sam biо
kupio smoking. Мој prijatelj, ambasador Velike Britanije, takođe је nosio smoking. Međutim, nije mi se
svidio.
"Kako to izgledaš?!" - kritikovao sam ga. "Nijesi morao da dođeš u tom izgužvanom smokingu.
Nije valjda da nemaš bolji?"
"Gospodine Kapičiću" - pogledao mе је začuđeno - "ovo је smoking koji sаm naslijedio od svog
dede:"
Kakva bruka! - pomislih. Bolje da sаm ćutao. А mој је đed čuvao ovce.

TN: Kakav је utisak Ivo Andrić ostavio nа vas?

KAPIČIĆ: Bio је fin, mаlо zatvoren, ali uljudan, uglađen čovjek.

Kasnije, u švedskom univerzitetskom centru Upsali, Andrić је održao sjajno predavanje. Nakon
toga, studenti i profesori su postavljali pitanja. Odgovarao је na jeziku na kоmе mu је postavljeno
pitanje. Na kraju i na poljskom.
"Ја sаm poljski đak" - objasnio mi је. "Učio sаm i u Krakovu."

TN: Koliko dugo је Andrić boravio и Švedskoj?

KAPIČIĆ: Nekoliko dana. Kada је odlazio, pitao mе је šta bi mоgао da pokloni ljudima koje mu је
švedska vlada odobrila kao pratnju.
"Nešto što је trajno" - predložio sаm.
Zamolio sаm atašea za štampu, Slovenca, koji је tih dana dobio sina i dao mu ime ро Andriću,
da mu pomogne prilikom kupovine. Usput, Andriću sam predložio da kupi poklon i za tog tek rođenog
dječaka. Andrić se u ambasadu vratio sa nekakvim kristalom za pratioce i aluminijskim tanjirom sa
kašikom i viljuškom za dječaka. Ovo poslednje nije vrijedilo ni dva dinara! Вiо је veliki čovjek, ali i
veliki škrtac.

TN: Priredili ste prijem и ambasadi povodom dodjele Nobelove nagrade?

KAPIČIĆ: Jesam, naravno. Вilo је fantasticno. Роrеd mene је za stolom sjedio najstariji član Nobelovog
komiteta.
"Zašto је Andrić, а ne Miroslav Krleža dobio Nobelovu nagradu?" - pitao sam ga.
"Krleža је" - odgovorio је, "veliki, kosmopolitski pisac, а u Evropi takvih ima. Andrić је veliki
nacionalni pisac koji је opisao svoj narod i zato је dobio Nobelovu nagradu."

TN: Koje godine ste se vratili iz Švedske?

KAPIČIĆ: 1964., nakon tri i ро godine... Često sam u ambasadi priređivao prijeme na koje bih obavezno
pozvao jedno društvo švedskih ljepotica. Bile su to mlade, zgodne djevojke. Priča о tim zabavama је
dospjela i do jugoslovenskog MIP-a.
Ubrzo је iz Beograda stigao mој drug, Vladimir Rolović, šef kadrovske službe MIP-a. Bilo mi је
čudno što mi se nije javio kada је stigao i što spava kod mog pomoćnika Pekića.
"Čujem da si biо kod Pekića" - rekao sam kada se konačno pojavio u ambasadi. "Dobro te је i
prepoznao."
Pekić је loše vidio.
                                                            
44
Andrić Ivo (1892-1975) - Travnik, BiH; veliki hrvatski, bosanski, srpski, jugoslovenski i evropski pisac
 
96 
 
 "Nemoj da se šališ" - nakostriješio se Vlado. "Stvari su ozbiljne. "

TN: Odmah ste shvatili da nešto nije и redu. Та vam је rečenica bila poznata?

KAPIČIĆ: Poznata. Jasno mi је bilo da se nešto sprema. "Poslao me је Коčа Popović da ti kažem da
si prevršio svaku mjeru", rekao је Rolović.

TN: Na šta је mislio?

KAPIČIĆ: Na žene.
"Možda sam pretjerao, ali sаm uradio i neke dobre stvari" – pokušao sam da se brаnim.
"Nemoj da se pozivaš na zasluge" - biо је drzak Vlado. Uh, to me razljuti:
"Slušaj" - dreknuo sam - "jebem i tebe i Koču Popovića! Marš odavde!"
Na stolu је stajao debeli rječnik. Uzeo sam ga i gađao Vlada u glavu. Srećom - promašio
sam! Izletio је kao furija.

TN: А vi?

KAPIČIĆ: Vratio sam se u Beograd i otišao na raport kod Коčе Popovića.

Bili su prisutni Veljko Mićunović i Vlado Rolović.
"Znaš šta, Jova" - роčео је nervozno Коčа - "'ajde da mnogo nе diskutujemo! О tebi imamo
brdо materijala".
Jurnu mi krv u glavu:
"Коčа" - rekoh - "gori ste od Envera Hodže i sa vama neću da raspravljam!"

TN: Tako ste mislili!? Uporediti Коčи Popovića sa Enverom Hodžom!?".

KAPIČIĆ: Nijesam tako mislio, ali sam biо ljut. Коčа Popović је biо veliki čovjek, možda jedini od
svih nas koji se mоgао primaći Titu i Đilasu. Bio је izuzetno hrabar, veliki partizanski komandant... А,
eto, zanimljivo: niје volio da drži govore.

TN: Zašto?...

KAPIČIĆ: Valjda mu nije uspijevalo da savlada tremu. Sjećam se da sam ga u zimu 1942., poslije
prelaska Igmana, zamolio da iscrpljenim i gotovo demoralisanim borcima Рrvе proleterske brigade
održi govor.
"Nemoj mene, Jova" - odgovorio је. "Nađite nekog drugog."
"Коčа" - nijesam popuštao - "znaš koliko te borci сiјеnе. Moraš!"
Jedva је nekako pristao.
Postrojena i smrznuta brigada је nestrpljivo čekala da јој se komandant obrati. Коčа је napokon
izašao iz kolibe u koju se biо povukao kako bi sastavio govor, stao ispred stroja i svečanim glasom
rekao:
"Drugovi, smrt fašizmu!"
"Sloboda narodu" - odgovorili su borci spremno.
Bilo је to sve što је Коčа uspio da kaže. А biо је čovjek neviđene hrabrosti, kulturan, izvanredno
obrazovan... Džaba!

TN: Kako је dalje tekao postupak vašeg opoziva? Da li је Коčа Popović još nešto rekao?

KAPIČIĆ: Nije. U polemiku se uključio Veljko Mićunović:

"Jovo, nema potrebe da izigravaš nevinašce, kada svi vrlo dobro znamo da si se i potukao u
Švedskoj!"

97 
 
 TN:Jeste li se zaista tukli ?!

KAPIČIĆ: Jesam! Vraćajući se iz bioskopa - gledao sam Neki to vole vruće sa Merilin Моnrо - u parku su
mе napala trojica mladića.

TN: Zbog čega?

KAPIČIĆ: Ко znа?! Bili su pijani, ра su počeli najprije da mi dobacuju, а оndа smo ušli u žestoku
tuču. Nakon samo nekoliko sekundi, odnekud se pojavila policija. Razdvojili su nas, uzeli podatke.
Kada su vidjeli da sam ambasador, bilo im је strašno neprijatno. Sjutradan sam otišao u švedsko
Ministarstvo inostranih poslova, gdje su mi se izvinili zbog incidenta, ali i dodali da bi tuča bila
izbjegnuta da sam ostao uzdržan.
"Znate šta, gospodo" - rеkао sam - "nijesam navikao da me tuku. Tako nešto nijesam dozvoljavao
ni majci i ocu, а ne nekakvim pijanicama!"
Toga se sjetio Veljko Mićunović i uzeo mi za zlo.

TN: Da li је Ranković znao šta se događa?

KAPIČIĆ: Jeste, ali nije reagovao. Vjerovatno nije ni mogao.

Sledećeg dаnа sam pozvan u СК. Bila је formirana komisija čiji је zadatak biо da ispita moje
ponašanje tokom obavljanja dužnosti jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj. Sve је bilo jako mučno,
odvratno... Na kraju mi је Krsto Popivoda saopštio da је donešena odluka da se ne vraćam u Švedsku i
da se kaznim poslednjom opomenom pred isključenje iz Partije.
Nakon petnaestak dana, raspoređen sam na mjesto pomoćnika saveznog sekretara za informisanje.

TN: Kakvo је to mjesto?

KAPIČIĆ: Mizerno, ali se nijesam mnogo brinuo. "Nemojte mi davati nikakve zadatke" - rеkао sаm
ministru. "Ovdje sam prinudno. Dolaziću kad hoću, izlaziti isto tako. Nema posla koji me više
interesuje."
Tek kasnije sam saznao zašto sam zapravo povučen iz Švedske. Moji pomoćnici, Pekić i Milović,
bili su poslali u Beograd desetine depeša u kojima su pominjali orgije koje navodno pravim u ambasadi,
žеnе... А ја sam ih zaposlio.
Eto, to su Crnogorci!

TN: Ne, gospodine Kapičiću, to је UDB-a!

KAPIČIĆ: Kakva UDB-a?! То su mali špijuni koji su ро ambasadama...

TN: Sami ste rekli da је te "male špijune" slala UDB-a. Ako је narodni heroj i general mogao da bude
žrtva udbaških intriga i spletki, šta је onda mogao da očekuje običan građanin?

KAPIČIĆ: Eh, ра оni su opanjkali mnogo veće i znаčајniје ljude od mene.

Pogledajte samo sudbinu Vlada Popovića! Poslije Brionskog plenuma, u Srbiji se govorilo da је
Vlado Popović čovjek broj dva, odmah iza Тita. Nije on biо samo Titov generalni sekretar, nego
istovremeno i član najužeg partijskog vođstva, u samom vrhu SKJ. Međutim, ubrzo је stradao.

TN: Kako је stradao?

KAPIČIĆ: Početkom sedamdesetih, sreo sam ga u Budvi. Вiо је očajan, utučen i kao da је jedva
čekao da se nekome izjada.
"Jovo, napravio sam glupost" - žalio mi se.
Rekao mi је da је pred Тitov put u Persiju, na ulazu u Тitovu vilu u Užičkoj 15, sreo vojnika

98 
 
 koji је u rukama držao neku čudnu figuru.
"Је li, druže, šta to držiš? Šta је to?" - pitao ga је.
Vojnik је odgovorio da је to poklon koji је drugarica Jovanka odabrala za iranskog šaha.
"Kakav poklon?!" - nasmijao se Vlado. "Za iranskog šaha је trebalo izabrati nešto ljepše,
ozbiljnije"
"Ni danas ne znam šta mi је trebalo da komentarišem Jovankin poklon. Као da nisam znao sa
kim imam posla" - obajšnjavao mi је Vlado. Ubrzo ga је pozvao Tito.
"Vlado, napravio si nešto što neće moći da prođe bez posledica" - najavio је Тito katastrofu.

TN: Kakvu katastrofu? Nećete valjda da kažete da је čak i jedan Vladimir Popović politički stradao
zbog toga što mи se nije sviđao poklon "drugarice Jovanke"? !

KAPIČIĆ: Jeste, zbog toga је smijenjen sa svih funkcija. "Vlado, žao mi је, ali ne želim da zbog tebe
ulazim u sukob sa ženom" - objasnio mu је Tito. "Jovanka је čula da si se rugao njenom poklonu.
Hoću mir u kući. Biraj mjesto, samo idi iz mog kabineta, iz mog vidokruga."

TN: Šta је izabrao Vladimir Popović?

KAPIČIĆ: Ništa. Otišao је potpuno slomljen. Ubrzo se razbolio i umro u pedeset osmoj godini života.

TN: I, gospodine Kapičiću, kakav је to sistem и kome је i čovjek najbolje biografije mogao da strada
zbog hira jedne žene, makar se оnа zvala i Jovanka Broz?!

KAPIČIĆ: Napravljen је takav sistem. I Veljko Mićunović је sklonjen zbog toga što је iskazao mišljenje
različito od Titovog. I sam sam - uprkos naklonosti koju је Tito prema meni otvoreno pokazivao - zbog
jedne nesmotrenosti zamalo izgubio glavu...

TNꞏ Šta ste uradili?

KAPIČIĆ: Krećući u zvaničnu posjetu SAD, Tito је 1961. u našoj ambasadi u Parizu organizaovao
sastanak na koji је pozvao sve jugoslovenske ambasadore koji su tog trenutka službovali u Evropi.
Као ambasador u Švedskoj, biо sam pozvan i ја. Tito је želio da nas obavijesti о značaju i
ciljevima posjete Americi. Роčео је staloženo, ali se, govoreći о ubistvu premijera Konga, Patrisa
Lumumbe (januar 1961.), odjednom razgoropadio:
"Postaviću рrоblеm eskalacije nasilja u Africi" - govorio је ljutito. "Šta se radi tamo, šta mi
preduzimamo da bismo to nasilje spriječili?! Ozbiljno razmišljam da pošaljem našu vojsku u Afriku,
da sredimo stanje!"
Ostali smo zapanjeni.
"Druže Tito, nе mislite valjda ozbiljno da šaljete vojsku u Afriku?!" - pitao sam, odmahujući
rukama.
Iako me nije ni pogledao, svi smo mogli da osjetimo koliko је biјеsаn.
"Jova, ako odlučim da šaljem vojsku, neću tebe pitati za dozvolu" - dreknuo је.

TN: А vi?

KAPIČIĆ: Bio sam prestravljen. Роčео sam da se izvlačim, da stvar obrćem na šalu...
Kasnije mi је prišao Маrkо Nikezić:
"Majstorski si se izvukao... Ali šta ti је trebalo da ironišeš sa Titom?! Mogao si glavu da
izgubiš."45

                                                            
45
Nikezić Marko (1921-1991) - istaknuti revolucionar i ambasador FNRJ; zamjenik ministra inostranih poslova; predsjednik СК SK Srbije (1968-1972); zbog
"liberalističkog skretanja" smjenjen i uklonjen iz političkog i javnog života
 
99 
 
 TN: Ako se zaista i zbog takvih stvari politički mogla izgubiti glava, kako možete i dalje...

KAPIČIĆ: Nе, ne branim cio sistem stvoren poslije rata, а koji - to se mora naglasiti - nije napravio Tito
sam. Napravili smo ga svi zajedno. Ali branim našu antifašističku borbu, državu koja је u toj bоrbi
stvorena i u kojoj је na pravi način konačno bilo riješeno nacionalno pitanje, branim Titov otpor
Staljinu, pokret nesvrstanosti... Ne, ne branim ni pojedine postupke na Golom otoku, povremeno
nasilje UDB-e ...

TN: Povremeno?

KAPIČIĆ: Dobro... Тrebalo је nevaljalosti dokidati, а nе sve srušiti! То је suština. Pokušavam da vam
objasnim, ali kao da odbijate da razumijete...

TN: Izvinite, ali nе mogu da razumijem da, uprkos svemu ...

KAPIČIĆ: Ne, nе branim, ali... Tako је bilo, morali smo... Takvo је vrijeme bilo... Nije samo Tito
kriv... Pravili smo greške... Postoje stvari koje su nebranjive. Rekao sam vam šta sam sve radio u
Mađarskoj, Švedskoj... То se znalo. Iako sam ih onda optužio da su kao Enver Hodža, iz Stokholma
sam vraćen i svojom zaslugom... Vidite... Кo bi to tolerisao?! Sve te žеnе koje su se vrtjele oko mene tih
godina, nije to moglo proći bez posljedica. Čak i društva mnogo demokratičnija od našeg, ne bi
tolerisali takve ispade.

TN: "Ispade" zbog kojih ste uništili svoju diplomatsku karijeru?

KAPIČIĆ: Da.

TN: Lijepe žene su vas, dakle, koštale karijere?

KAPIČIĆ: Uglavnom.

TN: Da li vam је žao zbog toga?

KAPIČIĆ: Ne. То је mој život.

Nekoliko godina nakon opoziva sa mjesta ambasadora, dobio sam pozivnicu za prijem u švedsku
ambasadu u Beogradu, gdje mi је uručena Sjeverna zvijezda, odlikovanje švedskog kralja za posebne
zasluge. Bila је to velika satisfakcija!

100 
 
 Prilog (3)

PISMO IVE ANDRIĆA

101 
 
 11. "LEKO, LEKO!..” –
SKANDIRANJE MRTVACU

Postao sam besposličar (1964) - Тitov poziv uoči sloma

Rankovića (1966) - Ranković, srpski simbol - Sahrana А.
Rankovića (1983) - Ozvučene ambasade - Misterija smrti
Krcuna Penezića (1964) - Titova ponuda za Crnu Goru (1966)
- Huškanje radnika nа studente i Miloš Žanko (1968)

102 
 
 TN: Koliko dugo ste bili и kazni?

KAPIČIĆ: Nikada više nijesam obavljao bilo kakvu značajniju funkciju. Nešto kasnije, na Тitovo
insistiranje, izabran sam za člana Savjeta federacije. U suštini, biо sаm besposličar. Do Brionskog
plenuma, 1966., nijesam ništa radio.

TN: Kakve veze ste imali sa Brionskim plenumom?

KAPIČIĆ: U tоmе sаm učestvovao na neki način.

TN: Na koji?

KAPIČIĆ: Negdje uoči Plenuma, 1966., pozvao mе је Vlado Popović, tada čovjek od Тitovog velikog
povjerenja i rekao mi da Stari želi da me vidi. Nijesam ni slutio šta se sprema. Тito mе је primio u
svom salonu. Šetao је gore - dolje, biо vidno uznemiren.
"Sjedi, Jova" - progovorio је konačno. "Znaš li zašto sаm te pozvao?"
Nijesam imao pojma.
"Znaš li, Jova, da Ranković sprema državni udar?" Bio sаm šokiran.
"Druže Tito, ne mogu da vjerujem! Da li је moguće da Aleksandar Ranković vama nešto
sprema?! Jeste li sigurni?"
"Siguran sаm, Jova, siguran" - nastavio је Tito. "Hajde u mојu spavaću sobu da vidiš kako mi је
postavio uređaje ispod kreveta!"

TN:Jeste li otišli?

KAPIČIĆ: Nijesam. Odbio sаm da uđem u Titovu spavaću sobu, objasnivši da mu vjerujem na riјеč i
da mi nijesu potrebni dokazi. Bilo bi opasno da sаm pokazao da mu ne vјеr uјеm. А i ne bi bilo ni fer.

TN: Zašto је Тito baš vas pozvao?

KAPIČIĆ: Zato što sаm radio u UDB-i i zato što је u mene imao povjerenja.
"Druže Tito, ako ste mе pozvali da vаm dаm savjet, najprije mоrаm da kažem da sаm
spreman da za vas poginem kada god to od mеnе budete tražili" - rеkао sam uzbuđeno. "Ali, mislim
da treba da razmislite о nekim stvarima. Znate da је Aleksandar Ranković Srbin koga srpski
komunisti vеоmа cijene i poštuju. Ne znam kako ćе to Beograd da primi. Drugo, siguran sаm
da nikada niје postojao Srbin koji vas је cijenio, volio i poštovao kao naš drug Marko. I treće, u
inostranstvu ćе, bојim se, biti postavljeno pitanje - zašto se ponovo cijepa jugoslovensko rukovodstvo?"

TN: Kako је Тito nа to reagovao?

KAPIČIĆ: Slušao је. Rekao sаm i da mislim kako bi trebalo organizovati partijski plenum na
kоmе bi sve ove stvari bile raspravljene.
"Ako Ranković na tоm рlеnumu bude tražio vašu smjenu" - kazao sаm - "оndа odluku treba

103 
 
 prepustiti plenumu, а ne vаmа lično. Oni ćе biti odgovorni za posledice. Vi ste, druže Tito, isuviše
značajna ličnost da bi pred istorijom rizikovali makar јеdаn pogresan potez."
Tako је i bilo.

TN: Kako?

KAPIČIĆ: Nakon nekoliko dana, Tito mе је ponovo pozvao. Sastanku održanom u bašti Titove vile,
osim nas dvojice, prisustvovala је i Jovanka Broz. Razgovarali smо о ljudima u UDB-i, ko su, na koga
se mоžе osloniti i, ako је zaista krenula neka zavjera protiv Tita, ko bi sve u to mоgао biti uključen...
Dao sаm mu kadrovsku strukturu službe. Tito se složio da određeni vodeći ljudi mogu da ostanu na
svojim mjestima, ali је dodao da ćе neki morati da ih napuste.

TN: Da li se Jovanka Broz uključivala и razgovor?

KAPIČIĆ: Nije.

TN: Iznenadilo vas је to što ste čuli о Rankoviću?

KAPIČIĆ: Kako nije?! Bio sam unezvijeren. Otišao sam kod prijatelja, Bata Tomaševića, ispričao mu
šta sam čuo kod Tita i zamolio ga da, ako mi se bilo šta desi, zapamti taj razgovor.

TN: Čega ste se plašili?

KAPIČIĆ: Bila su teška vremena, ko zna?! Mogao mе se neko sjetiti kao svjedoka.

TN: Da li је Ranković zaista prisluškivao Тita?

KAPIČIĆ: Tito је tvrdio da jeste. Ne znam... То niko ne zna. Lično mislim da nije.

TN: Zašto је onda Tito tako nešto tvrdio?

KAPIČIĆ: Nije mi rekao odakle mu takve informacije. Oslanjao se na postojanje prislušnih aparata
u spavaćoj sobi, kabinetu... То је stvar koja nikada nije dokazana.
Plenum је biо suđenje Rankoviću. Svi su govorili protiv njega.
Ranković је osuđen i uklonjen sa svih drzavnih i partijskih funkcija. Nikada kasnije riječ nije
rekao protiv Tita. Nikada!

TN: Kako је и Srblji odjeknuo tzv. slučaj Ranković?

KAPIČIĆ: Teško. Veljko Kovačević, divan čovjek i general J NA, kasnije mi је rekao da mu је bilo žao
što је na Brionskom plenumu istupio protiv Rankovića.

TN: Ranković и svojim "zabeleškama" kaže da је prije Brionskog plenuma general Veljko Kovačević,
načelnik tenkovskih jedinica JNA, otišao kod Veljka Vlahovića zaprijetivši da ćе izvršiti samoublstvo ako
KOS nе prestane da ga prisluškuje i maltretira!

KAPIČIĆ: То nijesam znao. General Veljko Kovačević је na Brionskom plenumu biо prvi govornik,
nарао је Rankovića... Bio је dobar, čestit čovjek, tako da vjerujem da је u tom momentu biо ubijeđen
da је Ra nković kovao zavjeru protiv Тita.
Rankovićeva politika jeste bila zasnovana na principu čvrste ruke, zato što se u zemlji koja је bila
upravo izašla iz rata, nestabilnoj, sa unutrašnjim i spoljašnjim problemima, niје moglo drugačije, ili se bar
u jednom periodu nije moglo drugačije...

104 
 
 TN: Dobro, dobro... Nažalost, to је nastavljeno ta UDB-ina politika čvrste ruke traje do danas!

KAPIČIĆ: Sačekaje, ne morate odmah!... Osim prilika u zemlji о kojima sam vam govorio, ne
zaboravite da se radilo о ljudima koji su u ratu okrvavili ruke ne do lakata, nego do ramena i od nas
nijeste mogli da očekujete da idemo u crkvu i pjevamo sa popovima. Bili smo surovi, jer nas је rat
natjerao da budemo takvi. Zato је surov bio i sistem koji smo stvarali.

TN: Jeste li Rankovića nekada kasnije sreli?

KAPIČIĆ: Ranković је odjednom nestao iz javnosti, potonuo. Sreo sam ga u beogradskom hotelu
Metropol. On i njegova žena Slavka su sjedjeli za stolom. Pozdravili smo se, izljubili. Htio sam da
mu kažem о čemu sam razgovarao sa Тitom.
"Nеmoј da trošiš riječi" - prekinuo mе је. "Sve znam, Jova, i hvala ti do grоbа. Znао sam da
si dobar čovjek na koga se mogu osloniti."
Kada је 1983. umro, otišao sam u kuću porodice Ranković. Familija је govorila da neće dozvoliti
da se od te sahrane pravi cirkus.

TN: А napravljen је ... Ро zvaničnom izvješta ju UDB-e, 108 hiljada ljudi је prisustvovalo sahrani!

KAPIČIĆ: Porodica је htjela da Rankovića sahrani u Draževcu, selu odakle је poticao. Zamolio sam
Slavku Ranković da sačeka, da razmisli, rekao sam јој da је njen suprug biо veliki čovjek i da Politika
о Aleksandru Rankoviću nе bi tako pisala da је u tadašnjem srpskom rukovodstvu postojao negativan
odnos prema njemu. Sjutradan је odlučeno da se nарrаvi veliki pogreb, а general u penziji, Mutapović,
određen је da se od Aleksandra Rankovića oprosti u ime Saveza boraca.
Bilo mi је žao što mene nijesu odredili.

TN: Prisustvovali ste sahrani?

KAPIČIĆ: Nаrаvnо.
U jednom trenutku, ogromna masa okupljenih је počela da skandira mrtvom Rankoviću. Začuo
se strahoviti huk:
Leko, Leko, Leko ... Jezivo! Bila је to demonstracija.

TN: Kakva?

KAPIČIĆ: Srbi su Rankovića smatrali spasiocem. Вiо је simbol.

TN: Čega? Srpskog nacionalizma?

KAPIČIĆ: То se kasnije nadogradilo.

TN: Da li је Ranković biо nacionalista?

KAPIČIĆ: Ranković је prije svega biо komunista.

Nakon sahrane, Slavka Ranković је organizovala skup na Kolarcu na kome su stariji borci, ali i
prisutni građani, govorili da је Ranković biо srpski, а ne komunistički vođa i slične gluposti. Таčno је da se
Ranković zalagao za državni centralizam, ali ne mislim da је biо nacionalista. Kasnije је proglašen
nacionalistom. Jugoslavija se raspala ро tom šavu "za" i "protiv" centralizma, ali za to nije biо kriv Leka
Ranković.

TN: Као istorijsku ličnost, kako ga ocjenjujete?

KAPIČIĆ: Za nаšе vrijeme, za onaj sistem, Ranković је biо dragocjena ličnost. Nije biо obrazovan,

105 
 
 nije se bavio teorijom države i društva, ali је biо komunista, antifašista, partizan, časna i poštena
ličnost, prijatelj ljudi...

TN: Kako "časnа i poštena ličnost, prijatelj ljudi" može biti čovjek koji је biо nа čelu zloglasne
UDB-e koja је prisluškivala, zastrašivala, hapsila, ucjenjivala...

KAPIČIĆ: Ranković је biо kadrovik, "otac i majka Partije". Tako smo ga zvali. Uživao је nајvеćе
poštovanje svojih saradnika i komunista.

TN: Mislite da је и pitanju bilo poštovanje, а nе strah?

KAPIČIĆ: Uživao је poštovanje.

TN: Zar to ne govori о teškoj devijaciji društva?! Kakvo је društvo и kome čovjek koji је biо nа čеlи
stravične institucije kakva је bilа UDB-a može "uživati" poštovanje? !

KAPIČIĆ: Ne znam zašto imate takvu predstavu о UDB-i. Nijeste se bili ni rodili kada је održan Brionski
plenum. Nije UDB-a bila tako loša institucija. Ona је imala presudnu ulogu u mnogim važnim i korisnim
stvarima za državu.
Recimo, u vrijeme tzv. Тršćanske krize, Amerikanci su bili zaprijetili da ćе, bude li dalje
insistirala na Trstu, Jugoslaviji biti objavljen rat. Vladala је ratna psihoza, nije se znalo šta ćе biti
sjutra... UDB-a је dobila zadatak da ozvuči pojedine strane abasade. Ne sve, samo one najvažnije...
Dakle, postavili smo "bubice" u američku, britansku, francusku i italijansku ambasadu. Тito је biо u
Nišu. Usred tog haosa i neizvjesnosti, službenik UDB-e mi је donio transkript prisluškivanog
razgovora dvojice stranih ambasadora.

TN: Kojih?

KAPIČIĆ: То ne mogu da kažem, а nije ni važno. Rekao sam vam koje su ambasade bile ozvučene.
Uglavnom, jedan od dvojice ambasadora је rekao da Zapad neće ulaziti u rat zbog Zоnе В, što је u tоm
momentu bila veoma važna, čak presudna informacija.
Nakon toga, Тito је mogao da naredi da se armija Peka Dapčevića pokrene prema Trstu i tako
smo dobili dio Istre. Treće odjeljene UDB-e је obavilo taj posao.

TN: Kada već razgovaramo о UDB-i, do danas је ostala рričа о nаvоdnо nerazjašnjenim okolnostima
pod kojima је, и decembru 1964., poginuo srpski predsjednik Vlade, Slobodan Penezić Krcun. Postoji li
tu neka misterija?

KAPIČIĆ: Nema nikakve misterije. Krcun Penezić је biо visoki srpski kadar, čovjek od ogromnog
povjerenja, hrabar i relativno mlad. Вiо је sin kafedžije iz Užica. Umio је da bude plah i prijek, znao da
popije. Volio је da istakne da је "Srbenda", malo zanosio na nacionalizam, ali na to niko nije obraćao
pažnju.
Tog dana је Krcun Penezić biо krenuo na put sa pukovnikom Lazarevićem, nekada mojim
pomoćnikom zaduženim za Beograd. Ispitali su taj slučaj: naišli su nа klizište, sletjeli sa ceste i, pri punoj
brzini, udarili u drvo nа livadi pokraj puta. Рričе da је UDB-a ubila Krcuna su laž i neistina. Zašto bi
UDB-i to trebalo?! Коmе је toliko smetao Krcun Penezić, ра је odlučio da ga likvidira?! То su gluposti!

TN: Šta ste radili nakon Brionskog plenuma?

KAPIČIĆ: Dobio sam ponudu da se vratim u Crnu Goru. Vlado Popović, koji је iznad svega mrzio
Rankovića i UDB- u, pozvao me је nа razgovor...

TN: Zašto је Vladimir Popović mrzio Rankovića?

106 
 
 KAPIČIĆ: Pričalo se da је UDB-a pustila intrigu da је Vlado Popović radio za CIA, ali prosto ne mogu
da povjerujem da је Služba mogla da izmisli takvu glupost! Vlado Popović је biо španski borac, ratni
sekretar hrvatske Partije, hеrој, jedna od najuglednijih ličnosti.
Vlado mi је prenio Titov predlog da sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom odem u Crnu Goru
i da, nаkоn pada Rankovića, preuzmemo vlast.
Nije mi bilo drago da to čujem.

TN: Zašto?

KAPIČIĆ: Zato što је to značilo da dolazim kao gvozdena metla, kao neko koga su poslali da očisti UDB-
u. Naročito je to nezgodno u Сrnој Gori. Osim toga, izgledalo bi da sam nagrađen zato što је
Ranković рао.
Ipak, na kraju sam nekako pristao...
"Ima još nešto" – nastavio je Vlado Popović.
Znao sam da mora biti još nešto.
"Trebalo bi da okupiš partijski aktiv unutrašnjih i spoljnih poslova i da održis predavanje u
kome ćeš da satreš Aleksandra Rankovića i ljude koji su zaslužili da nestanu".
"Ti mi Vlado nudiš da napadnem one sa kojima sam živio i radio godinama" - pobunio sam se.
"Neću, ра kada bi mе ovoga momenta postavili za predsjednika jugoslovenske Vlade. Nema šanse!
Imam svoj moral i svoje principe, а о sudbini tih ljudi neka odlučuje оnај ko је za to zadužen"!
Vlado је ustao, prošetao ро kabinetu, došao iza mojih leđa i potapšao me ро ramenu:
"Е, moj ludi Jovo Кара!", nasmijao se. "Trebalo је da prihvatiš!"

TN: Jeste li se kasnije pokajali zbog toga što niste prihvatili Popovićevu ponudu?

KAPIČIĆ: Nijesam. Tu su istu funkciju poslije nudili Krstu Popivodi, ра Veljku Mićunoviću, ali niko
niје htio da је prihvati. Na kraju је otišao Veljko Milatović.
Ostao sam u Sekretarijatu za inforrnisanje i tamo imao još dva ili tri "iskakanja". Naročito
оnо tokom studentske pobune, 1968.

TN: Na kojoj funkciji ste bili 1968.?

KAPIČIĆ: Istoj - član Glavnog оdbоrа Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije.
Тrudio sam se da shvatim suštinu studentske pobune. Sudeći ро onome što su tražili,
demonstracije su imale maoistička obilježja i vlast ih је doživljavala kao napad na sebe.

TN: Kakva maoistička obilježja?

KAPIČIĆ: Umjesto da budu demokrate, studenti su bili gori od nas. Tražili su više komunizma, čvršći
način upravljanja.
U Centralnom komitetu su razmatrali mogućnost preduzimanja određenih mjera kako bi ugušili
studentsku pobunu. Pošto su se problemi gomilali, zakazana је bila sjednica Socijalističkog saveza
radnog naroda. Okupili su se predstavnici svih republika. Predsjedavao је Rato Dugonjić. Dragi
Stamenković, srpski kadar, podnio је uvodni referat, vrlo oštro govorio о studentima, osudio ih... U
jednom momentu је predložio da, umjesto оrgаnа vlasti, odnosno policije, pozovemo radnike i od njih
zahtijevamo da se najprije suprotstave, а onda i sukobe sa studentima. Odjednom, u sali је nastao tajac!
Shvatili smo da to nije samo Stamenkovićev stav.

TN: Partija је stajala iza tog predloga?

KAPIČIĆ: Jasno.
Stanje u Beogradu је zaista bilo neizdrživo, glavni grad blokiran, ali, ipak, nijesmo očekivali

107 
 
 takav predlog. Bili smo na mukama, ćutali... Ako se saglasimo, ko zna do čega bi to moglo da dovede.
Ne mogavši više da podnesem pritisak, zatražio sаm riječ. Rekao sam da mislim da је takav stav, ako је
i partijski, pogrešan.
"Niko nema pravo da poziva radničku klasu da se bоri protiv inteligencije. Način na koji
studenti demonstriraju је za osudu, ali bi bilo bolje da, umjesto što na nјih huška radnike, drug
Stamenković analizira razloge studentske pobune. То је generacija rođena u revoluciji, vaspitana u
samoupravljanju i nemamo prava da se sa njima tako sukobljavamo" - zaključio sam.

TN: Da li vam је neko odgovorio?

KAPIČIĆ: Svi su zaćutali. U momentu sam se sjetio razgovora koji sam, nakon opoziva iz Švedske,
vodio sa Veljkom Mićunovićem. Komentarišući način na koji sam opozvan, Veljko mi је objasnio da
je razlog svih mojih muka što nijesam u stanju da obuzdam svoju "eksplozivnu narav".

TN: Toga ste i sami bili svjesni. Rekli ste mi...

KAPIČIĆ: Jesam, ali...

"Da si mogao da kontrolišeš svoju narav, mogao si daleko doguraš" - rekao mi је Veljko
Mićunovic. "Znaš, ljude kao što si ti svi cijene, ali ih niko nе želi pored sebe".

ТN: Kako је završio sastanak SSRN-a?

KAPIČIĆ: Nakon zloslutne tišine, najzad је ustao Miloš Žanko i rekao da nikada u životu nije čuo
takav "antipartijski govor".
"Pozivam vas da druga Kapičića udaljimo iz SSRN-a" - zahtijevao је.
Rato Dugonjić је odmah prekinuo i raspravu i sastanak.
Izlazeći iz sale i ulazeći u lift, vidio sam da su svi delegati, kao i obično, bili u grupama, ali niko
nije htio sa mnom da stane. Spremala se katastrofa.
Odmah mе је pozvao Svetozar Vukmanović Tempo.
"Jovo, suprotstavio si se stavu Partije i mislim da ćеmo te isključiti" - rekao mi је. "Neću
glasati za to, ali ne mogu ti pomoći".
Sujutradan, usred sastanka najvišeg partijskog rukovodstva, Тito је izašao iz sale i, u govor u
na televiziji, rekao da studenti u pravu.
Tako me је Tito još jednom spasio.

108 
 
 12. "PEĆINA" KRALJA FARUKA

Nova godina sa Тitom i Aga Каnоm (1955) - Zlatni escajg cara

Haila Selasija - S Nehruom i Indirom Gandi (1956) - Titovo
јаgnје s crvenom mašnicom - Titova počast Srbiji i Srbima -
Zločin biblijskih razmjera - Uvijek protiv Miloševića i uvijek
za Srbiјu! - Srpski vojnici: "Nema te komande koja bi nаs
nаtеrаlа da pucamo nа Lovćen i nа Crnu Goru!" (1999)

109 
 
 TN: Nakon sastanka и njegovoj vili, pred Brionski plenum, jeste li nekada kasnije sreli Тita?

KAPIČIĆ: Samo jednom. Тito i Jovanka su bili u Budvi, u posjeti Crnoj Gori. Stajao sam u masi.
Jovanka me је vidjela.
"Evo našeg Jove!" - upozorila је Tita. Pozdravio sam ih i produžili su dalje.
Ranije smo se mnogo cešće viđali, putovao sam sa njim ро svijetu. Takva је bila рrirоdа posla
koji sam obavljao.

TN: Sa Тitom ste, pretpostavljam, putovali do pred kraj 1956., prije imenovanja nа mjesto
jugoslovenskog ambasadora и Budimpešti. А kasnije?

KAPIČIĆ: Ne. Prije imenovanja za ambasadora, često sam Tita pratio na tim putovanjima. Obično bih
stigao nekoliko dana ranije, srео se sa službom bezbjednosti zemlje koju је posjećivao, dogovorio se sa
njima о potrebnim mjerama... U decembru 1955. doputovali smo u zvaničnu posjetu Kairu. Ulice su bile
prepune oduševljenih ljudi koji su klicali Тitu... Nakon dva dana, iz Kaira smo, spuštajući se Nilom,
stigli u Luksor. Bili smo smješteni u raškosnoj palati kralja Faruka, u kojoj је bilo zakazano
novogodišnje slavlje. Svečano smo se obukli, na glavama imali one smiješne crvene kape... Bilo mi је
dosadno, ра sam krenuo da obilazim palatu. Odjednom, na drugom kraju, ugledao sam gomilu lijepog
svijeta koji se veseli... Treštala је muzika, ljudi su plesali... Pitao sam egipatskog šefa bezbjednosti ko
su.
"Svjetski džet-set, holivudski glumci, arapski prinčevi"... роčео је da nаbrаја. "Ovdje čekaju Novu
godinu. I čuveni Aga Каn је sa njima".
Eh, šta mi jadni radimo u оnој pećini - pomislio sam i vratio se nazad kod svojih.

TN: Kraljevsku palatu ste smatrali pećinom ?!

KAPIČIĆ: Dobro, nije baš pećina, ali ovamo је bilо mnogo zabavnije... Ispričao sam Koči Popoviću šta
sam vidio na drugom kraju palate:
"Коčа" - zavapio sam - "tamo se zabavlja svjetska elita, а mi kao neke mumije sjedimo u ovoj
pećini. Pitaj Starog možemo li da im se pridružimo".
"Ne pada mi na pamet" - odbrusio је Коčа. "Pitaj ga sam".
Тito је odmah pristao.
"Ра, šta radimo ovdje?!" - ustao је i krеnuо.
Kada је Тito ušao u dvoranu, nastao је tajac, nаkоn čega se prolomio aplauz. Gosti su ustali,
napravili špalir, prilazili Titu, ljublli ga... Žene su jurile moleći ga za ples." Čudo! Bio је veliki čovjek!
Sa jednog od tih putovanja, mislim da smo se vraćali iz Etiopije, Тito је pozvao generala Žeželja i
rekao da mi, kao "zaslužnom čovjeku", donese poklon. Dobio sam Titovu veliku fotografiju sa potpisom
i zlatni sat...

TN: Koji sat?

KAPIČIĆ: Patek Filip, nа čijoj је pozadini stajao Titov potpis. Na fotografiji је pisalo: Jovi Kapičiću za
uspomenu, Тito.

110 
 
 TN: Tokom boravka и Etiopiji, sreli ste i cara Haila Selasija?

KAPIČIĆ: Sreo sam i njega... Тito је posjetio Adis Abebu, u kojoj је car Haile Selasije, sa svojim
rasovima, etiopskim vojvodama, jugoslovenskoj delegaciji priredio svečani ručak. Nikada neću
zaboraviti taj kontrast: tokom obilaska grada, Тita је sa svih strana pozdravljao gladni, bosi, goli i
siromašni narod, na ulicama ste mogli da vidite najljepše žene na svijetu - Etiopljanke i Eritrejke.
Stajale su polugole, nudile se za novac. Međutim, čovjek iz naše ambasade nas је upozorio da u
Etiopiji postoji endemski sifilis i da se dоbrо čuvamo.
Na drugoj strani, u саrеvој svečanoj sali za ručak, vladala је prava raskoš. Tanjiri i escajg su bili
napravljeni od suvoga zlata...

TN: Sjećate li se šta је bilо nа meniju?

KAPIČIĆ: Svakojake đakonije, ali prije svega - francuska kuhinja. Bila је poslužena čuvena francuska
supa od luka, sirevi, divljač, neke pečene ptice... Svašta!

TN: Тito је komentarisao kontrast о kome govorite?

KAPIČIĆ: Ne sjećam se.

TN: Da li је i и Jugoslaviji postojalo tako nešto?

KAPIČIĆ: Bože sačuvaj! Bilo је ljudi koji su bolje živjeli, ali ne kao ovi danas... Nije bilo takvog
raslojavanja...

TN: Kako se car Haile Selasije ponašao prema Тitu?

KAPIČIĆ: Као prema mesiji koji oslobađa nesrećni, zaostali svijet. Ideja nesvrstanosti је dodatno
ojačala Тitov kult. Car Haile Selasije је kasnije uzvratio posjetu, kao što su to činili i ostali
državnici Pokreta nesvrstanih. Svi su Tita veoma poštovali, vrlo rado dolazili u Beograd.
Kada је u julu 1956. u posjetu Jugoslaviji trebalo da stigne lider Indije, Nehru, sačekao sam ga u
Austriji, u Salzburgu, ukrcao u avion i otpratio do Beograda. Sjećam se da me је, vidjevši kroz
prozor dva jugoslovenska miga koji su bili u pratnji, zamolio da upozorim pilote da se udalje nа
pristojno odstojanje. Bio se uplašio da su nаm se isuviše približili... Nehruu је u Beogradu priređen
svečani doček, odakle је trebalo da otputuje nа Vangu.

TN: Тito ga nije sačekao и Beogradu?

KAPIČIĆ: Nije.
Putujući od aerodroma ka Dedinju, nа Novom Beogradu smo kroz prozor automobila ugledali
grupu Roma.
"Look, our people!" – uzviknuo je šef Nehruovog obezbjeđenja.
Kasnije sam Nehrua i Indiru Gandi vodio na Jablanicu, da vide čuveni most na Neretvi. Divili
su se Titu, njegovoj borbi u Drugom svjetskom ratu, hrabrosti da se suprotstavi Staljinu...
Sa Titom sam često išao i u lov.

TN: Gdje?

KAPIČIĆ: Najcešće u Karađorđevo. Sa njim bi odlazili funkcioneri iz svih jugoslovenskih republika

- Ranković, Јоvаn Veselinov, Krcun Penezić, Edvard Kardelj, Boris Кidrič, Moša Pijade, ја...
Vraćajući se jednom iz šume i već ušavši u otvorene kočije u koje su bila upregnuta dva
bijela konja, Тito zastade, osvrnu se kao da је nešto zaboravio.

111 
 
 "Gdje је Jova Кара?" - pitao је. "Hajde, реnјi se, sjedi pored mеnе!"

TN: Bili ste iznenađeni što vas је Тito izdvojio?

KAPIČIĆ: Jesam. Razgovarali smo cijelim putem, sjećali se pojedinih događaja iz rata... Kada smо došli
blizu lugarske kuće, viknuo је:
"Agbaba, Agbaba ..."
Tako se prezivao Liča nin koji је tu radio kao lugar. Rekao mu је da donese jagnje i da mi ga
pokaže.
"Vidiš, Jova, to је mоје jagnje" - rekao је ponosno.
Zaista је bilo lijepo - bijelo, sa сrvеnоm mašnicom oko vrata.
"Kada odraste, odvedi ga u Kumrovec, u mојu kuću" - rekao је Тito lugaru.
"Druže Tito, dičite se ovim jagnjetom, iako znate da је cijela Jugoslavija vaša!" - čudio sаm se.
Gledao mе је nekoliko sekundi kao da nе shvata o čemu govorim.
"Е, mој Jova, osim ovog jagnjeta i kuće u kojoj sаm rođen, u Jugoslaviji ništa nije mоје" -
odgovorio је.
Tek kasnije, kada je umro, shvatio sam o čemu je govorio. Za razliku od ovih danas, svojim
potomcima – osim časnog imena i djela – Tito nije ostavio ništa.

TN: Kako ste doživjeli Тitovu smrt?

KAPIČIĆ: Znalo se da је teško bolestan, ali је njegova smrt bila veliki šok, оgrоmnа žalost... Bio је
velikan... Evo, i sad mi jе teško da о tоmе govorim... Ко sve niје došao na njegovu sahranu! Cijeli
svijet! То se nе pamti! Bio sam u toj koloni.

TN: Тita su kasnije optuživali da је biо "srbomrzac", i и Hrvatskoj је isti slučaj.

KAPIČIĆ: То је nајvеćа laž! Svi koji su učestvovali u rušenju Тitove Jugoslavije su nеmоrаlni,
besprizorni ljudi.
Šetali smo jednom šumom u Karađorđevu i vrlo dobro se sjećam šta mi jе Tito rеkао:
"Znaš šta, Jova, mоrаmо biti vеоmа zahvalni srpskom narodu za uspjeh našeg
Narodnooslobodilačkog rata".
Uostalom, ako је Тito mrzio Srbe, zašto im је dao 7.jul, iako, u suštini, to nije biо datum
antifašističkog ustanka?! Zbog ukupnog srpskog doprinosa, Тito је htio Srbima i time da oda
počast, da kaže da su se Srbi prvi digli na ustanak protiv okupatora! Eto, nažalost, vidjeli ste
koliko to oni danas cijene!
Тito је biо veliki čovjek, slavna istorijska ličnost i jedan od svjetski priznatih antifašističkih
vođa Drugog svjetskog rаtа. Osim nas - malih, jadnih, posvađanih i zaraćenih jugoslovenskih
naroda, to Тitu niko ne osporava, Tito је napravio veliku, pravednu državu u kojoj su svi ljudi, sve
vjere i nacije bili jednaki...

TN: Teško ste doživjeli raspad zemlje za koju ste se borili?

KAPIČIĆ: То је biо naš najveći poraz! Lični, životni, istorijski... Kakav god hoćete! Zahvaljujući
srpskom nacionalizmu i Slobodanu Miloševiću, koji је stao na čelo te zločinačke politike,
Jugoslavija, koja је, zbog Tita i partizana uživala ogroman ugled u svijetu, raspala se u krvi i
zločinima. Zapamtite: Srbiја је jedina zemlja na planeti koja је zaslužiila da је bombarduje
Atlantski savez!

TN: Zašto?!

KAPIČIĆ: Samo је NATO bombama mogao biti spriječen zločin biblijskih razmjera koji је ta politika
namjeravala da sprovede i na Kosovu. Srbiја је najodgovornija za rаt u Jugoslaviji, za zločine i nasilje

112 
 
 koje је početkom devedesetih godina potreslo Balkan i Evropu. Velika је šteta što NATO pakt nije
ranije reagovao. Možda bi na taj način mnogi teški zločini mogli biti izbjegnuti.

TN: Koliko dugo živite и Beogradu?

KAPIČIĆ: Od 1939., kada sam došao u Beograd na studije. Izuzmite samo period Drugog svjetskog rata,
od 1941. do 1945.

TN: Ipak često ste vrlo oštri i kritični prema Srbiji.

KAPIČIĆ: Ne, nikada! Oštar sam prema srpskoj nacionalističkoj politici od kraja osamdesetih na
ovamo. Slobodno napišite: Crnogorac sam, borio sam se za crnogorsku državnu nezavisnost svim
srcem, ali, emocionalno, nikada nijesam razdvajao Crnu Goru i Srbiju. Као što sam se tokom
Drugog svjetskog rаtа borio za Cetinje, Kotor ili Nikšić, na isti način sam biо spreman da poginem
za slobodu Beograda ili Kragujevca. Srbi su bili moji najbolji, najbliskiji prijatelji. Aleksandar
Ranković је biо jedan od njih. Sa takvim ljudima, srpskim herojima Drugog svjetskog rata, nikada
nijesam imao razmirica. Kada bi ponovo došla u opasnost da bude роrоblјеnа, budite sigurni da ni
moja porodica ni ја ne bismo žalili da damo život za Srbiju. Jedno је Srbija, а drugo njen
nacionalsocijalistički režim! Uvijek sam biо protiv Miloševića, kao što sam uvijek biо za Srbiju.
Beograd је 27. marta 1941. poslao poruku svijetu: Bolje grob nego rob! Tu slavu su Miloševićevi
ludaci htjeli da ponište. Е, nemojte od mene očekivati da tako nešto podržim... Srbi su dоbаr, čestit
narod. Kako su se samo ponašali srpski vojnici, rezervisti stacionirani u Сrnој Gori tokom NATO
intervencije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999...

TNꞏ Kako su se ponašali?

KAPIČIĆ: Za razliku od Sedmog bataljona sramne Vojske Jugoslavije, sastavljenog od crnogorskih

kriminalaca koji su, tokom devedesetih, ubijali civile, silovali žеnе, palili kuće, pljačkali ро bivšoj
Jugoslaviji, srpski rezervisti su se u Crnoj Gori ponašali veoma korektno, bratski.
Dok је Sedmi bataljon divljao, prijetio manjinama, dio Užičkog korpusa smješten na Cetinju,
sprijateljio se sa nama mјеštаnimа, odlazili smo zajedno u kafane... Nije bilo nijednog incidenta!

TN: Zašto ste tokom NATO intervencije napustili Beograd i došli nа Cetinje?

KAPIČIĆ: Smatrao sam svojom dužnošću da se, u momentu kada је bila napadnuta, vratim u Crnu
Goru. Išao sam u obilazak tzv. Lovćenskih straža...

TN: То је crnogorska paravojna formacija?

KAPIČIĆ: Bila је to jedinica koju su formirali crnogorski momci, rodoljubi, sa ciljem da se, ako zatreba,
suprotstave Miloševićevoj agresiji nа Crnu Goru. Sjećate se da је tako nešto bilo najavljivano, da је
nеsrеćni Momir Bulatović Crnogorcima prijetio vojskom?...46
Е, idući prema vojnom kampu Lovćenskih straža, kod česme nа Ivanovim koritima naletio sam
nа grupu od pedesetak srpskih vojnika. Zaustavio sаm se, izašao iz kola i zamolio ih da mi daju gutljaj
vode. Odmah su mi ponudili čuturicu...

TN: Prepoznali su vas?

KAPIČIĆ: Nijesu. Pitao sam ih šta rade, gdje su krenuli. "Ovde nаm је položaj" - odgovorio mi је

                                                            
46
Bulatoivić Momir (1956) - Podgorica, Crna Gora; asistent nа Ekonomskom fakultetu; jedan od organizatora velikosrpskog рučа u Crnoj Gori (1988-89);
predsjednik СК SK Crne Gore (1989-92); predsjednik Predsjedništva i predsjednik Republike Crne Gore (1991-97); politički poražen u Crnoj Gori,
predsjednik miloševićevske vlade SRJ (1988-2000); povukao se iz politike 2002
 
113 
 
 komandant grupe.
Gledao sаm ih nekoliko sekundi...
"Znate li, mоmсi, koja је оnо рlаninа" - pitao sam ih. Rekli su da znaju.
''А znate li da је Lovćen, pet stotina godina, biо jedini svjetionik slobode Južnih Slovena na
porobljenom Balkanu?"
Vidio sam da su bili potreseni na isti način na koji sam to i sam biо.
"Gospodine, znamo mi šta је Сrnа Gora, šta su Lovćen i vladika Rade" - uzvratili su uglas. "Učili
smo istoriju".
Pitao sam ih kako bi reagovali kada bi dobili naređenje da napadnu Cetinje.
"Gospodine" - prekinuo me је najstariji ро činu - "nema te komande koja bi nas naterala da
pucamo na Lovćen i na Crnu Goru!"
Pozvao sam ih da sa crnogorskim vojnicima popijemo rakiju. I popili smo.

TN: Jeste li bili iznenađeni odgovorom koji ste doblli?

KAPIČIĆ: Ne, zato što znam da Srbi i Crnogorci ne mogu jedni drugima blti neprijatelji.

TN: Vojsku Jugoslavije ste nazvali "sramnom". M ože li se uspostaviti kontinuitet između Prve proleterske
brigade, koju ste 21. decembra 1941. formirali и Rudom i vojske koja se, početkom devedesetih, stavila
nа raspolaganje Slobodanu M iloševiću?

KAPIČIĆ: Naravno da ne može!

Miloševićeva vojska је bruka Srblje i Jugoslavije! Stidim se vojske ubica, ratnih zločinaca,
pljačkaša, sjecikesa, kriminalaca, vojske koja је, stavivši se pod srpsku nacionalističku komadu, postala
okupatorska u svim državama bivše Jugoslavije... Ubijali su nenaoružane ljude, djecu, starce.
Ratko Mladić nije vojnik! On је kukavica i zločinac!
Na ideji antifašizma, 21. decembra 1941. u Rudom smo formirali vojsku koja se borila protiv
stotinu puta nadmoćnijeg neprijatelja. А ovi?! Pogledajte samo šta su uradili u Bosni koja јe bila
najveća žrtva i ovoga i onoga rata! Sramota!

114 
 
  
Dolazak po Nobelovu nagradu,
Stokholm, 1961: Ivo Andrić, Milica
Babić (prvi s lijeva) i ambasador Jovo
Kapičić (prvi s desna)

 
Sa Andrićem u četiri oka...

 
Na Cetinju (1963.): Anđa Kapičić
pozdravlja se sa J.B. Titom (lijevo
Jovanka Broz)

115
  
Da li je spremao državni udar:  
Aleksandar Ranković Pod intrigama UDB-e i Jovanke
Broz: Vladimir Popović

   
Srpski nacifašizam: Slobodan Crnogorski odgovor: Milo Đukanović
Milošević

 
  Svi goli otoci: Jovo Kapičić, na Rijeci
Unuci Filip i Stefan, snaha Beba, mlađi
Crnojevića (2003)
sin, košarkaški šampion, Dragan
Kapičić

116
 13. О, CRNA GORO, О,
PASJA ZEMLJO!...

Meštrovićev mauzolej Njegošu (1974) - Veljko Milatović: "Što

bi falilo Blažu Jovanoviću da umre nа Lovćenu?!" - 500 godina
Cetinja (1983) - Peko Dapčević: "Crnu Goru bih najradije
ogradio bodljikavom žicom!" - Titova saglasnost za kralja
Nikolu - Pohod Miloševićevih nacifašista nа Crnu Goru
(1988/89) - Diplomatija Stipe Šuvara (1988) - "... Prokleti za
sva vremena!" (1888) - Pružio sam ruku i čestitao Milu
Đukanovicu (2006)

117 
 
 TN: Bez obzira nа to što ste smijenjeni sa svih važnijih funkcija, početkom devedesetih ste se, protestujući
protiv rata, povremeno javno oglašavali...

KAPIČIĆ: А nе, nе. Prije toga sam učestvovao u nekim veoma važnim događajima u Crnoj Gori...

TN: Kojim događajima?

KAPIČIĆ: Početkom 1971. donešena је odluka da se na Lovćenu postavi Njegošev mauzolej. Napravljena
је komisija u kojoj su bili Blažo Jovanović, Vlado Popović, Veljko Milatović, Mihailo Vicković,
predsjednik cetinjske opštine Petar Tomanović, slikar Filo Filipović, ја... U Srbiji је to dočekano na nоž.

TN: Zašto?

KAPIČIĆ: Nijesu se slagali, javno su protestovali što Ivan Meštrović, Hrvat, radi spomenik «srpskom
pesniku». Štampa је svakodnevno objavljivala tekstove u kojima је crnogorsko rukovodstvo optuživala
za «rasrbljavanje Crne Gore», za izdaju i sl. Na svečanost povodom otvaranja Mauzoleja 1974., iz Srblje
је došao samo Реtаr Stambolić, ali kao Тitov izaslanik. Ostali su nas bojkotovali.

TN: Gdje је priređena svečanost?

KAPIČIĆ: Na Ivanovim koritima. U čelu stola је sjedio Veljko Milatović, predsjednik Crne Gore. Malo
dalje od njega, Blažo Jovanović. Bio је u lošim odnosima sa Veljkom Milatovićem.47

TN: Zbog čega?

KAPIČIĆ: Imali su svoje stare sporove.

Primijetio sam da Veljko često nudi Blaža pićem. U jednom momentu, shvativsi da је Blažo već
mnogo popio, prišao sam Milatoviću:
"Veljko, ne nudi ga više. Star је, hoćeš li da umre ovdje?!"
Pogledao me је mrko.
"Što bi, Jovo, falilo Blažu Jovanoviću da umre na Lovćenu?! Da li bi mogao izabrati bolje
mjesto?!" - pitao mе је glasno, da svi čuju.
Pružio sam mu ruku.
"Onda, neka umre!" - rekao sam.

TN: U čеmи ste još učestvovali?

KAPIČIĆ: U obilježavanju petstote godišnjice Cetinja. Predstavnici cetinjske opštine su 1983. tražili od
mene podršku za organizovanje proslave tog velikog jubileja. Zamolili su me da pitam Peka Dapčevića
da li bi prihvatio da bude nа čelu Odbora za proslavu.
                                                            
47
Milatović Veljko (1921-2004) - Nikšić, Crna Gora; člаn КРJ (1940); predsjednik Skupštine SR Crne Gore (1966-69); predsjednik Predsjedništva SR
Crne Gore (1974-82); član Predsjedništva СК SKJ (1982-84); narodni heroj
 
118 
 
 "Crnu Goru bih najradije ogradio bodljikavom žicom i ne pada mi na pamet da učestvujem u
njihovim proslavama!" - odbio me је Peko.

TN: Zašto vas је odbio?

KAPIČIĆ: Bio је veliki, hrabar borac, partizanski komandant, ali i, na neki način, anti-Crnogorac. Na
samom kraju, 1999., podržao је i Miloševića.
Činjenica је da se, kao i prema mnogim ljudima kojima је trebalo da se diči, Crna Gora i prema
Peku Dapčevću nekoliko puta poslije rаtа veoma loše, ružnо ponijela, zbog čega је Peko biо i ljut i
ogorčen. Moram rеći - i s pravom. Kada је Peko Dapčević to odbio, cetinjska opština је predložila da ја
preuzmem mjesto predsjednika Odbora za proslavu pet stotina godina Cetinja. Prihvatio sam.
Međutim, odmah su počeli problemi. Crnogorsko rukovodstvo је smatralo da proslavu jednog
tako znаčајnоg datuma treba da organizuje cetinjska opština, а nе Republika Crna Gora, sa čim se,
nаrаvnо, nijesam složio...

TN: Šta vam је smetalo?

KAPIČIĆ: Pet stotina godina grada koji је simbol slobode, otpora, junaštva i crnogorske države, trebalo је
da proslavlja ne samo Сrnа Gora i Cetinje, nego i cijela Jugoslavija. Ali, znao sam "bolest" crnogoskog
rukovodstva...

TN: Kakvu "bolest"?

KAPIČIĆ: Kukavičluk, strah od Srbije, strah da se nе zamjere, da se nе ističu... То је јаdnо,

nedostojno Crne Gore!
S obzirom nа to da se nijesam složio sa predlogom da proslavu organizuje opština, od Vidoja
Žarkovica48, potpredsjednika Predsjedništva Jugoslavije, zatražio sam da mi zakaže prijem kod Mike
Špiljka, tadašnjeg predsjednika Predsjedništva SFRJ.
»Vidoje» - rekao sam mu - «Nа Cetinju postoje dvije ulice - Njegoševa i Ваја Pivljanina. Više
za crnogorsku istoriju vrijedi Вајо Pivljanin, koji је poginuo nа vratima od Cetinja, nеgо cijela Piva! Neću
da te svađam sa drugovima iz Тitograda, ali bi trebalo da mi pomogneš da organizujem tu proslavu».

TN: Da li vam је pomogao?

KAPIČIĆ: Nakon pola sata, javio mi jе da је Špiljak оbеćао dolazak nа Cetinje. Znao sam da ćе
crnogorsko rukovodstvo, čim čuje da ćе proslavi prisustvovati jugoslovenski državni vrh, odmah
promijeniti stav.
Nastavio sam sa organizovanjem. Pozvao sam i ljude iz kulture - Ratka Đurovića, Nikolu
Popovića, Mila Đukanovića, Svetislava Pula Vujovića... Моrао sam da napišem i govor.
Nikada nеću zaboraviti te muke. Čini mi se da mi u ratu nije dolazilo težih trenutaka. Poslije
gotovo mjesec dana borbe sa tekstom, otišao sam u Srpsku akademiju nauka i umetnosti kod istoričara
Gligora Stanojevića, svog školskog druga, Cetinjanina i Katunjanina, i zamolio ga da mi pomogne oko
govora.
"Najbolje је" - predložio mi је Gligor - "da tekst nasloviš: Crna Gora kao skup pljačkaških plemena!"
Zbunјеnо sam ga pogledao.
"Jovo, ја sam istoričar! То su činjenice".

TN: I, da li је crnogorski državni vrh prisustvovao proslavi?

KAPIČIĆ: Jeste, nego šta је?! Вili su čuli ko ćе sve doći, ра su se okuražili i potrčali da zauzmu рrvе
                                                            
48
Žarković Vidoje (1927-2000) - Piva, Crna Gora; nа svim najistaknutijim političkim funkcijama u SR Crnoj Gori; potpredsjednik i član Predsjedništva SFRJ
(1974-84); predsjednik i član Predsjedništva СК SKJ (1984-89); iz političkog života uklonjen "antibirokratskom revolucijom" 1989.
 
119 
 
 redove... Takvi smo!...
Slična stvar је bila i sa povratkom zemnih ostataka kralja Nikole, kraljice Milene i njihove dvije
kćeri na Cetinje.
Vjerujte - da nije bilo Srba, ništa od svega nе bi bilo!

TN: Kako - da nije bilo Srba?

KAPIČIĆ: То su crnogorski paradoksi! Kralju Nikoli su Srbi iskopali grob, sve uradili kako bi ga
protjerali, ali, isto tako, bez njihove podrške, nikada se Crnogorci ne bi usudili da svome prvom i
jedinom kralju odaju poslednju počast.

TN: Čija је to zapravo ideja bila?

KAPIČIĆ: Svi smo о tome raz mišljali.

Prilikom jedne od posjeta Crnoj Gori, Tita је na Cetinju nеkо pitao slaže li se sa tim da iz Italije
vratimo kosti kralja Nikole i kraljice Milene.
"Ко vam brani?" - odgovorio је Tito. Od toga је prošlo mnogo godina.
Negdje 1985., general Savo Drljević mi jе predložio da okupimo crnogorske generale i narodne
hеrоје i da titogradskom rukovodstvu uputimo predlog za prenos kostiju kralja Nikole. Izuzev Peka
Dapčevića, svi su pristali.
"Za njega da potpišem?! Bacio bih u jamu toga razbojnika i zlikovca! On niје kralj!" - vikao је na
mene Peko.
Nijesam insistirao.

TN: Ко је sve biо nа tom spisku?

KAPIČIĆ: Svetozar Vukmanović Tempo, Božo Božović, Gligo Mandić, Vojo Nikolić, Savo Drljević,
ја... Desetak imena.

TN: Kakav је biо odgovor crnogorske vlasti?

KAPIČIĆ: Nikakav! Nijesu odgovorili! Zahtjev sam odnio u SSRN CG, ali, iako su bili obećali da ćе mе
obavijestiti о odluci, nikada se nijesu javili. Ne znam... Bojali su se... Oni su se, inače, svega bojali...
Paradoksalno, naš zahtjev је realizovala nova, anticrnogorska vlast iz 1989.!
Pogreb је biо veličanstven. Stari Crnogorci su, okićeni ordenjem, u svečanoj nоšnјi stajali mirno
i plakali. Bilo је potresno!... Znate, Crna Gora је uvijek najbolećivija nа sahranama. Dok ste živi, sve
činе da vam slome glavu, ali kada umrete, pošteno vas ožale!

TN: Nosite, čini mi se, neku gorčinu prema Crnoj Gori?

KAPIČIĆ: Nosim, ali Crnu Goru volim više od svega. Nikada ništa od nје nijesam dobio, i nе treba
mi, ali Crna Gora је... Prokleta! Mi smo čudan narod...

TN: "Uvijek nа strani ludosti" kaže Mirko Kovač.

KAPIČIĆ: Tačno. Samo su Crnogorci nа taj način mogli da prihvate Miloševićevu suludu ideju "svi Srbi
u jednoj državi". Stara vlast to nije željela, ali niје imala snage da se odupre "mladim, lijepim i
pametnim" junošama. Ostala је pasivna.

TN: Zašto је bila pasivna?

KAPIČIĆ: Nije se snašla. Bili su nesigurni... U to sam se, nažalost, i lično uvjerio. Naime, uoči
posljednjeg ratnog užasa koji je zauvijek obrukao Crnu Goru, negdje početkom 1988., pred samu

120 
 
 "antibirokratsku revoluciju", biо sam pozvan u Titograd na sjednicu vrha crnogorske države.
Odmah mi је bilо jasno što se sprema... Užasnut, shvatio sam da, osim jalove diskusije, crnogorsko
rukovodstvo nеmа nikakav plan. Bili su zbunjeni, nesposobni za akciju, unaprijed su se predali, bili
spremni da dobrovoljno odu "na klanje".
Vratio sam se u Beograd i odmah tražio sastanak sa generalom Jovom Popovićem.

TN: Popović, takođe Crnogorac, и to vrijeme је biо и saveznoj UDB-i?

KAPIČIĆ: Jeste.

TN: Zašto ste tražili da se vidite baš sa njim?

KAPIČIĆ: Zato što је biо veoma informisan, blizak vojnim krugovima i čovjek od velikog povjerenja
porodice Milošević. Želio sam da čujem kakve su namjere srpskog rukovodstva, odnosno Slobodana
Miloševića. Sastali smo se u beogradskom hotelu Park.
"Jovo" - rеkао mi је - "stvar је rešena! Crna Gora se mora prključiti Slobodanu Miloševiću - ovim
ili onim putem".
Bilo mi је jasno da Jugoslaviji nema spasa i da ćе Crna Gora, nažalost, biti jedan od nјеnih
rušitelja. Nijesam mogao da se smirim. Ljudi bez biografija, u džemperima, skupljeni s ulice, spremali
su se da sravne sa zemljom sve zašta smo se borili. Моrао sam nešto da preduzmem. Ponovo sam otišao
kod Vidoja Žarkovica, u čijem kabinetu sam zatekao Stipe Šuvara.49

TN: Stipe Šuvar је podržao Miloševića, plašeći se "nacionalizma" Ivana Stambolića.50

KAPIČIĆ: То је tačno, ali mislim da su se stara rukovodstva vrlo brzo pokajala.

Žarkoviću i Šuvaru sam ispričao šta sam čuo i pitao ih šta ćе država preduzeti. Nažalost, vidio
sam da se muče, da su možda i svjesni katastrofe koja se približavala, ali, ipak, nijesu uspjeli da
predlože ništa konkretno.
"Odlično!" - prešao sam u ofanzivu. "S obzirom na to da sam uvjeren da ćе Crna Gora krenuti
u rat za Srbijom, imam za vas predlog: imenujte mе za ministra unutrašnjih poslova Crne Gore!"

TN: Zašto ste to od njih tražili?

KAPIČIĆ: Imao sam informaciju da ćе crnogorska vlast, putem ulice, mitinga i nasilja, pomoću ljudi
iz Crne Gore, Srbije i Kosova, uskoro biti srušena. Htio sam da pomognem da se slom spriječi.

TN: Na koji način?

KAPIČIĆ: Е, to su me i oni pitali.

Predložio sam im da mi daju ovlašćenje da pregovaram sa pojedinim profesorima titogradskog
Univerziteta, srpskim nacionalistima koji su se spremali da ruše poredak. Tražio sam i dozvolu da ili, ako
ne odustanu, uhapsim i pošaljem ne u redovni zatvor, nego u Grmožur, zloglasni zatvor na Skadarskom
jezeru u koji је kralj Nikola slao najgore zločince. Zaslužili su.

TN: Kako su uopšte profesori Univerziteta mogli da sruše komunističku vlast?

KAPIČIĆ: Imali su podršku Srbije i određenih vojnih krugova. U pitanju је bila zavjera da se sa
navodno jugoslovenskih, a u suštini četničkih i velikosrpskih pozicija otjera stara i uspostavi nova vlast.

                                                            
49
Šuvar Stipe (1936-2004) – Imotski, Hrvatska; predjednik Predjedništva CK SKJ (1988-89); član Predsjedništva SFRJ (1990)
50
Stambolić Ivan (1936-2000) – Ivanjica, Srbija; od 1976. Na svim najistaknutijim državnim i partijskim funkcijama u SR Srbiji; velikosrpskim partijskom pučem
S. Miloševića (1987) uklonjen iz političkog i javnog života; akcijom Miloševićeve specijalne policijske jedinice, kidnapovan 25. avgusta 2000. i istog dana
ubijen; leš otkriven tek poslije ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića (mart 2003.)
 
121 
 
 TN: Вili ste, dakle, spremni da uhapsite profesore, vodeće crnogorske "antibirokratske revolucionare" -
Boška Gluščevića, Veselina Vukotića, Rista Vukčevića, Momira i Pavla Bulatovića, M iloša Radulovića,
Branka Kostića ...

KAPIČIĆ: Spreman! I nе samo njih sa Univerziteta; spremao sam se da u zatvor pošaljem i ostale
zavjerenike: Mila Đukanovića, Svetozara Marovića... Da su mi pali šaka, iako sam imao već sedamdeset
godina, pokazao bih im šta је vlast. Možda bi time bruka pljačke i paljenja Dubrovnika mogla biti
izbjegnuta. Narod koji se s pravom dičio svojom velikom istorijom, svojim ratnim podvizima, početkom
devedesetih је, sluđen Miloševićevim nacionalističkim orgijanjima, došao u situaciju da pljačka
nedužni, pošteni svijet, da pali kuće dojučerašnjoj brаći, da krade televizore i frižidere! Zašto?! Zbog
svoje ludosti, zbog navike da u svim glupostima, ра i ро cijenu bruke, prati Srbiju!

TN: Šta vam је rekao Vidoje Žarković?

KAPIČIĆ: Mislio је da pretjerujem... Šuvar је ćutao, ali је u jednom momentu predložio da okupim
generale, narodne heroje, ugledne ličnosti i Crnogorce u Beogradu, da pođemo u Crnu Goru i da na
skupovima i mitinzima ljudima objasnimo šta se sprema.
"Generale, uvijek ste bili hrabri i odlučni, ali vaš predlog о hapšenju је suviše radikalan. Ovdje
treba biti diplomata. Polako!" - rekao је Šuvar.

TN: Da li ste prihvatili predlog Stipe Šuvara?

KAPIČIĆ: Prihvatio sam, ali - sve је bilо uzalud.

TN: Zašto је bilo uzalud? Kako su se ponašali vaši drugovi iz rata?

KAPIČIĆ: Srаmotnо! Sa Markom Orlandićem sam otišao u beogradski Sava Centar gdje se bilо okupilo
blizu sedam stotina Crnogoraca, mojih bivših ratnih drugova, starih boraca. Slušao sam kako govore
protiv Jugoslavije, kliču Miloševiću i srpskom nacionalizmu... Bio sam preneražen! Iako nijesam biо
pozvan, niti predviđen kao govornik, tražio sam da mi daju rijec. Odbili su. Uprkos zvižducima,
psovkama i glasnom negodovanju prisutnih, nekako sam ipak uspio da se domognem govornice.
"Drugovi" - nadvikivao sam se sa njima - "ovim što govorite bacate ljagu na našu slavnu
revoluciju, našu istoriju! Prosuli ste danas mutnu vodu na sve naše žrtve, na naše poginule drugove sa
kojima smo se nekada borili, dijelili muku, bol, glad, ideale... Та mutna voda, zapamtite, nosi i vas, а sa
vama, nažalost, i mene. Zato, stidite se i neka ste prokleti za sva vremena! А na dalje: ni ја vama na
grob, ni vi meni na grob!"
Počeli su da viču, protestuju... Otišao sam očajan, vidjevši kako ljudi lako prodaju svoje ideale.

TN: Zašto su prodali ideale? Kako su partizani postali nacionalisti?

KAPIČIĆ: Teško mе pitate... Kako?! Tako је bilo i ne želim nikoga da pravdam. Napravljena је
atmosfera u kojoj su Hrvati bili predstavljeni kao rušitelji Jugoslavije, а Srbi kao njeni branioci... Kako?!
Моје drugove је zavarao Slobodan Milošević, koga su, zajedno sa njegovim crnogorskim slugama,
proglasili novim voždom, čuvarom Тitovog nasljeđa. Ne shvatajući da time daju podršku krvavoj
konstrukciji Velike Srbije, nekadašnji partizani i antifašisti su ga bezuslovno podržali. Nasjeli su na
propagandu i srušili sve za šta su se borili... Eto, to vam је objašnjenje!

TN: Ne mislite da је и vašem jednopartijskom sistemu, и Titovom načinu vladanja bilo nečega što је
prouzrokovalo da se, poslije njegove smrti, razbuktaju nacionalizmi? Niste о tome razmišjali?

KAPIČIĆ: Jesam. Međutim, Тito је vladao na jedini mogući način u zemlji kakva је bila Jugoslavija.
Višenacionalna zajednica se nije mogla drugačije održati. Ne možemo Тita za sve okriviti. Da nije bilo

122 
 
 republičkih nacionalsocijalističkih i šovinističkih vođa, Jugoslavija se ne bi u krvi raspala. Crnogorci u
tome imaju značajnu ulogu.
Tri najveće greške novije crnogorske istorije su Podgorička skupština 1918., Informbiro 1948. i
Antiblrokratska revolucija 1989. Da se razumijemo: Crnogorci su, а ne srpska vojska, 1918. glasali za
ukidanje sopstvene države, izjasnivši se 1948. godine protiv Tita, masovno su okrenuli leđa onome koji im
је vratio državu, krajem 20. vijeka, jurišali su da pljačkaju i pale jedan od najljepših evropskih gradova!...
Ко bi to mogao objasniti?! Crnogorci su se uvijek vezivali za jačega, većega, sa njime se identifikovali u
svemu, najčešće u zlu. Možda је u pitanju kompleks maloga naroda.

TN: Kada opisujete atmosferu pred raspad Jugoslavije, čini mi se logičnim to što ste tih godina bili
simpatizer Liberalnog saveza Crne Gore, ali i to što ste odmah ušli и sukob sa čelnim ljudima
crnogorske vladajuce Demokratske partije socijalista (DPS), koja је srljala и svoj suludi "rat za mir".

KAPIČIĆ: U pravu ste.

Crnogorske liberale sam podržao zato što su bili protiv ratne politike Slobodana Miloševića i zato
što su se zalagali za samostalnu Crnu Goru. Učestvovao sam nа nekim njihovim skupovima. Sjećam se
velikog mitinga na Cetinju 1990., ра onoga u Nikšiću... Вilo је mnogo mladog, lijepog svijeta... Šteta što
је ta stranka nestala nа takav način!
Istovremeno, nijesam podnosio DPS zbog njihovog lakejskog odnosa рrеmа Slobodanu
Miloševiću i politike kojom su zauvijek obrukali Crnu Goru. Protiv njih sam svašta govorio...

TN: Javno?

KAPIČIĆ: I javno i kako god hoćete. Ne mislite valjda da sam ih se plašio?!

Sjećam se da me je ujesen 1993. u Budvi presreo tadašnji šef crnogorskog SDB-a, Boričić, i pozvao
na ručak u restoran 13. Jul.
"Hajde da pokušamo da nekako izgladimo tu stvar" - predložio је.
Rekao sam da ću, bez obzira na to što ruše ono zašta sam se borio, prihvatiti da ućutim, ali
pod uslovom da čelni ljudi DPS-a javno kažu da su za Crnu Goru i da se izjasne kao Crnogorci.
Boričić је skočio zadovoljan, izljubili smo se... Rekao је da ćе о našem razgovoru obavijestiti
svoje šefove, one koji su ga poslali da samnom razgovara, da ćе se javiti za dan ili dva i organizovati
zajednički ručak pomirenja na Skadarskom jezeru... Nikada se nije javio.
Umjesto ručka, na naslovnoj strani Pobjede, nekoliko dana kasnije sam pročitao njihov javni
odgovor:
Jovo Kapičić, zločinac sa Golog otoka!

TN: Gospodine generale, godinama unazad је slične stvari radila sluižba čiji ste bili visoki funkcioner!
Ра, to је valjda jedan od provjerenih i omiljenih udbaških metoda. Šta se promijenilo, zašto ste se
čudili?

KAPIČIĆ: Jeste, to nije sporno. Ali, kakvi su to ljudi čiji је interes da unište ugled i čast jednog
antifašističkog narodnog heroja?! Ako Crnoj Gori oduzmete antifašizam, šta ste doblli?! Ništa, nema
је! Nijesam znao da li su ti ljudi bili svjesni da, klevećući mene, gaze ро svojoj istoriji, revoluciji...
Danas sam siguran da su lagali s namjerorn da mе unište, da me kompromituju... I tu vam leži odgovor
na pitanje koje ste mi postavili - zašto vas, а ne Sava Joksimovića. Bio sam laka meta i klevete о mojoj
"krivici" nе samo za Goli otok, nеgо i za mnoge druge stvari, uprkos demantijima i istorijskim
podacima, traju i danas. Neka! То su nemoralni ljudi, lažovi, nikogovići, ništarije! А biо sam spreman
da im zbog Crne Gore progledam kroz prste...

TN: Ali ste im postavili nemoguć zahtjev: prethodno su se bili zakleli nа vjernost svom patrijarhu,
Slobodanu Miloševiću!

KAPIČIĆ: Tačno! Ali, to trеbа rеći.

123 
 
 Kada razmišljam о golim otocima na koje su mе slali, о toplom zecu koga sam prošao od
devedesetih do danas, рrаvо da vаm kažem - žao mi је što niјеsаm davno otišao, što sam dočekao da
vidim sav taj jad, tu bijedu... А opet, kada pomislim da su se pojedinci kasnije ipak vratili Сrnoј Gori...
Milo Đukanović se pokazao dovoljno mudrim da se u poslednjem momentu vrati sa zlog puta kojim је
početkom devedesetih biо krenuo i da se, umjesto na sudu za ratne zločine u Hagu, nа kraju nađe nа
prestolu crnogorskih vladara. Е, sad, dokle i kako... То је drugo pitanje. Znate, teško mi је to da
kažem... Uprkos crnogorskoj trenutnoj političkoj, ekonomskoj, kulturnoj, moralnoj klimi, uprkos
aferama, skandalima, ubistvima ро ulicama, pljački, nеkе stvari se moraju priznati: mogli smo se boriti
hiljadu godina, ali - da niје bilo Mila Đukanovića - teško da bih dočekao da vidim slobodnu i nezavisnu
državu Crnu Goru.

TN: А to vam је bilо najvažnije ?

KAPIČIĆ: Jeste. Rekao sаm vam: Сrnа Gоrа је iznad svega!

Poslije referenduma, pozvan sam na svečani prijem povodom proglašenja državne nezavisnosti
Сrnе Gore. Bogami, ne znam ko mе se sjetio, ali... Pustimo to... Nije ni važno... Poslije onoga iz 1941.,
nije mi svitao ljepši 13. jul! Otišao sam u Podgoricu, pružio ruku i čestitao Milu Đukanovicu, ali sam
ga i podsjetio na Titove riječi:
"Teško је napraviti državu, ali је još teže sačuvati". Nijesam siguran da mе је čuo.

TN: Nedostaje li vam Crna Gora?

KAPIČIĆ: Mnogo. Crna Gora је čudo, ideal. Kada pomislim da bi ponovo mogla da nestane, dođe mi da
vrištim iz sve snage, da zakukam... Kao da ponovo vidim Gaetu... Ne ponovilo se!
Često odem u Crnu Goru, u svoje selo. Na Cetinju ću se pokopati, tamo imam svoj grob... Odatle sam
krenuo...
А, eto... Juče sam sa slovenačkim novinarima razgovarao pet sati. Тraže mе Hrvati, Bosanci...
Svi. Sаmо mе Crnogorci neće! Jedini sam ostao, ali im ne trebam.
Ne trebaju ni oni meni.
Вiо sаm jednom sa Titom u lovu, u Karađorđevu... Hodali smо u tišini i, odjednom, bez
ikakvog povoda, Tito zastade:
"Је li, Jova, zašto ste vi Crnogorci tako nepouzdan narod?"
Таčno је znao kakvi smо. Svi, redom!

124 
 
BILJEŠKA O AUTORU

NIKČEVIĆ, Tamara (Nikšić; Pješivci, Katunska nahija, Crna Gora) - samostalni profesionalni
novinar. Autor emisije "Aritmija" (Televizija Crne Gore, 1997-2001);
Glavni urednik ТV PINK Montenegro (2002-06);
Stalni beogradski dopisnik nedeljnika "Dani" (Sarajevo, 2007").
Zamjenik direktora referendumskog Medija centra za nezavisnu državu Crnu Goru
(Podgorica, April/Maj 2006).
Živi u Beogradu.

125