TI TUŽNI MALI POMOĆNI GLAGOLI

Gramatika je prva logika sa kojom se srećemo kad počnemo da živimo

kakvim-takvim društvenim životom, makar se on svodio na osnovnu komunikaciju sa
najbližima. Gramatička pravila su prva društvena pravila koja usvajamo i od njih
gradimo sistem, koja podstiču našu inteligenciju i našu urođenu sposobnost
generalizacije i, kasnije, apstrakcije. Prvi naši silogizmi su gramatički: ako je mama
lepA, baba lepA, tetka lepA, onda je i sestra – lepA; a ako je brat lep, stric lep, ujak
lep, onda je i tatA … lepA? Neee, i tata je lep! Ali zašto… Gramatička pravila
usvajamo intuitivno, generalizacijom velikog mnoštva istorodnih primera i ne
doživljavamo ih kao pravila, dakle, kao prinudu, iako ona to jesu, sve dok ne
počnemo da učimo u školi gramatiku kao propisani sistem sa strogom
terminologijom, definicijama, strukturom, podelama koje se ne poklapaju nužno sa
strukturom koju smo mi empirički stvorili. Kad umesto da učimo jezik, učimo o jeziku.
Sudar je dramatičan. Neko nam nameće podelu reči na imenice, prideve, glagole,
priloge, veznike… a mi imamo svoju podelu, na primer na lepe i ružne reči, na kratke
i dugačke, na one koje se mogu da pevaju i na one koje nam zatvaraju usta, i tako u
nedogled. Prvi dramatični sudar sa društvenim normama. Prvi sudar sa
nelogičnostima koje moramo da prihvatimo. Zašto postoji gramatički rod? Ako su
mama i sestra ženskog roda, a tata i brat muškog, to nekako shvatam, ali zašto je
slika ženskog roda, a zid muškog? Zašto se množine sastavljene od ženskih
elemenata i samo jednog muškog elementa slažu sa muškim pridevima i
participima? I prvi otpori: engleski je super, sve što nema pišu nema ni rod! – a
francuski je bljak: taman skapiram onaj pase kompoze, uvek isti onaj drugi deo, uvek
muški, osim kad se menja sa être, kad ono…kad se menja sa avoir, pa objekat dođe
pre glagola…užas, da li ti Francuzi ikad nauče taj glupi jezik!?

Avoir i être, haben i sein, imati i biti…

Protutnji nam detinjstvo, mladost, zrelo doba, a ti parovi glagola ostaju u našoj
svesti skrajnuti u fijočicu na kojoj piše „pomoćni glagoli“, dakle nešto sporedno, nešto
nebitno, nešto što često nikad ne ukapiramo do kraja u „strukturnom“ smislu, baš
zato što nam ceo život prođe u „sređivanju fijočica“, u intelektualnoj urednosti koja
traži da svaka kategorija bude u svojoj fijočici sa lepo ispisanim nazivom. Zbog koje,
urednosti, ne stižemo da pogledamo sadržaj fijočica. Ređamo knjige na policama po
žanrovima, po epohama, ili po piscima, ili po boji korica…stalno tražimo neku logiku
tih struktura, vreme nam prolazi u sređivanjima polica da bismo jednog dana otkrili da
više od polovine tih knjiga nismo ni otvorili, ali smo im uredno brisali prašinu i tražili
mesto među srodnim piscima, žanrovima…

A onda jednog dana dok se vozimo nekim dosadnim drumom, po letnjoj žezi,
kroz neki dobro poznati kraj u kome nema ničeg posebno zanimljivog ili bar nama
nepoznatog, osetimo neodoljivu želju da zaustavimo auto i stanemo nogom na
komadić te zemlje preko koje smo stotinama puta prešli a da je nismo dodirnuli. Da
izađemo iz auta u sablasnu tišinu letnjeg popodneva na pustom drumu usred
ravnice. Da makar za trenutak budemo deo ambijenta, da sinkopiramo uobičajeni
ritam bivstvovanja, do imbecilnosti pravilan i precizan, kao tehno muzika. Da kažemo
nešto glasno iako nema nikog da nas čuje. Još bolje! Da kažemo nešto gramatički
nepravilno! Bez kazne i podsmeha, da govorimo „automatski“, kao nadrealisti ili
pacijenti na psihoanalizi. Ili, svako ima svoj trip, da razmislimo o rečima izvađenim iz
fijoka njihovih kategorija, struktura, naziva. Da se pozabavimo njima kao takvima.
Da možda uočimo surovu ironiju da su „pomoćni glagoli“, kao neki genijalni ali
nerealizovani „pomoćni radnici“ skrajnuti izvan vidnog polja, izvan žiže događanja,
izvan same suštine stvari, da bi napravili mesto nekim drugim, nametljivim iako
manje važnim rečima.

Avoir i être, haben i sein, imati i biti…“pomoćni glagoli“!

Hej, IMATI i BITI, pa samo pomoćni! Neka mi neko nađe važnije od njih, bez
obzira na redosled, pa plaćam turu.

Mislim, stvarno…