ТЕКСТ И ФУНКЦИЈЕ ТЕКСТА

(Beaugrande, Dressler, Увод у лингвистику текста, Диспут, Загреб, 2010.)

Текст дефинишемо као „КОМУНИКАЦИЈСКИ ДОГАЂАЈ (енгл. occurrence) који испуњава седам критерија
текстуалности. Ако се иједан од тих критерија сматра неиспуњеним, текст није комуникативан.“ (14)

1. Кохезија, која се темељи на граматичким зависностима делова површинске структуре текста.

При том „редослијед елемената у површинској структури многих језика не можемо битно
мијењати, а да се не изазове збрка.“ Средства за изражавање анафоре: заменице il, elle, cela ;
презентатив и глагол voilà (voici је cataphorique), faire : As-tu manqué un cours de M. Dupont ? – Je
ne l’ai jamais fait ; прилози попут aussi, autant, après ; придеви попут même, tel (Lerat, 80).
2. Кохеренција, која се односи на начин на који су саставни делови света текста, концепти и
релације, присутни у тексту тако да га читалац може протумачити (укључује и могућност
успостављања односа каузалности, сврховитост, временске односе, реконструкцију света текста
на основу садржаја текста и енциклопедијског знања говорника и слушаоца).
3. Интенционалност „се односи на став (енгл. attitude) аутора текста, који жели створити
кохезиван и кохерентан текст који ће испунити његове намјере, тј. који ће ширити знање, или ће
постићи у одређеном ПЛАНУ задан ЦИЉ. До одређеног се ступња кохезија и кохеренција могу и
саме сматрати операционалним циљевима, без чије би се реализације блокирали и остали
дискурсни циљеви. Корисници текстова обично показују ТОЛЕРАНЦИЈУ према творевинама чији
им увјети продуцирања отежавају одржавање кохезије и кохеренције“. (19)
4. Прихватљивост подразумева став реципијента текста, који „очекује кохезиван и кохерентан
текст који је за њега користан или релевантан, нпр. стјецање знања или осигурање сурадње на
неком плану“. (19) Уколико читалац на неки начин одбија да прихвати текст, или га занемарује,
изузетно је значајно знати да „се реципијенти дају лакше наговорити садржајем којему и сами
морају придонијети, готово као да су сами формулирали ту тврдњу“ (21).
5. Информативност, тј. количина „очекиванога односно неочекиванога, тј. познатога односно
непознатога/неизвјеснога у понуђеним елементима текста“. (21) „Процесуирање високо
информативних порука напорније је од процесуирања мање информативних, но утолико је и
занимљивије. Па ипак морамо бити опрезни да не оптеретимо процесуирање толико да
доведемо у питање успјех комуникације.“ (21)
6. Ситуативност, дакле, релевантност, а односи се на чиниоце који „неки текст чине РЕЛЕВАНТНИМ
за какву комуникацијску СИТУАЦИЈУ“ (22) Релевантност доприноси лакшој интерпретацији
текста. Она чак усмерава и тумачење кохезивних средстава. Нпр. Упозорење „Успорите – Школа“
мора бити формулисано на тај начин јер текст: „Молимо Вас да успорите јер се у близини налази
школа, па постоји вероватноћа да деца прелазе улицу. Смањењем брзине не угрожавате децу.“
возач не може стићи да прочита док вози брзо покрај школе. Дакле, сама синтаксичка
формулација мора бити у складу са ситуацијом – брзо читљива.
7. Интертекстуалност, која, поједностављено речено, без обзира на тип текста, указује на чиниоце
који кориштење и интерпретацију текста доводе у везу са неким другим већ постојећим
текстовима. Нпр. пародија, пастиш, плагијат. и сл. Баналан пример би био пермутација
пословица која изазива смех на основу интертекстуалне везе са полазним текстом: Petit à petit,
les souris dansent ! Quand le chat n’est pas là, l’oiseau fait son nid. Или српски: Ко другом јаму копа,
две среће граби у односу на Ко рано рани, сам у јаму упада.