KOHEZIJA I KOHERENCIJA

(U: Vesna Polovina: Semantika i tekstlingvistika, 1999,

igoja tampa, Beograd, str. 147-171)

Dva su kljuna pojma koja ukazuju na kontinualni karakter nekog teksta: kohezija i
koherencija. Tim obelejima tekstualne strukture posveujemo posebnu panju u ovom
odeljku.
Iako je ideja o koheziji i koherenciji, kao uostalom i o optijem pojmu kontinuuma, ve
odavno prisutna u svesti ljudi kao jedan od elemenata strukturne celine, pa i tekstova, kakav
je sluaj i u klasinoj retorici na primer, ipak je u centar lingvistikih razmiljanja dola tek u
drugoj polovini dvadesetog veka. Ustvari, ono to vai za razvoj lingvistike teksta, da su
uoeni neki jeziki fenomeni koji manje ili vie nadilaze reenicu, i ne mogu se samo u
okviru nje izuavati, vai i za druga bitna obeleja teksta, pa i koheziju i koherenciju.

Kohezija
Tako je, pre svih, pojam kohezije stavio u centar svojih razmiljanja Halliday. U okvirima
posmatranja gramatike strukture jezika uoio je da je gramatika struktura, ispoljena kroz
strukturalni paralelizam, pod izvesnim okolnostima kohezivna, i to kada je pojaana
leksikom kohezijom ili, kada su u pitanju stihovi, metrikim obrascem. Pored leksike i
strukturnog paralelizma, uoio je jo neke fenomene koji mogu posluiti za ostvarivanje
kohezije. Tako smatra da se kohezija, ukoliko je gramatikog karaktera, moe objasniti
strukturom. Ali nekad se eksponenti neke gramatike kategorije vezuju za druge jedinice u
tekstu, a ne mogu se objasniti strukturnom povezanou sa tim prethodnim jedinicama.
Osnovne meu njima su anaforske jedinice u nominalnoj i adverbijalnoj grupi (Joia,
1980,10). Ovo su neke od prvih opaski o pojmu kohezije koje e zatim postati jedna od
glavnih preokupacija Halliday-a i Hasanove u njihovom delu Cohesion in English (1980).
Uoptena definicija kohezije. Halliday smatra da je kohezija semantika kategorija, ali i
sintagmatska relacija. Kao semantiki koncept odnosi se na relacije znaenja koje postoje
unutar teksta. Kohezija se javlja kada interpretacija jednog elementa u tekstu zavisi od nekog
drugog elementa. Jedan elemenat pretpostavlja drugi, u tom smislu da se on ne moe
dekodirati bez obraanja tom drugom elementu. Tada se uspostavlja kohezioni odnos i ta dva
elementa, pretpostavljajui i pretpostavljeni, time se, bar potencijalno, integriu u tekst.
Iz ove dosta uoptene definicije kohezije proizilaze i neke nedoumice koje je sam Halidej
uoio, a koje su relevantne za jeziku teoriju uopte. Dosta iroko odreenje kohezije uslovilo
je dodatna razgranienja. Ona su se odnosila na sledea pitanja: 1. Da li je kohezija
gramatika ili semantika relacija, 2. Da li je strukturna ili ne.
Semantika i/ili gramatika kohezija. Iako je kohezija deo semantikog jezikog sistema,
te je kao i drugi semantiki odnosi izraena pre svega kroz renik jezika, ipak se mora uzeti u
obzir i gramatiki aspekt jezika. Jer, optija znaenja se izraavaju kroz gramatiku, a
specifina kroz renik". Prema tome, iz ovakvog i slinih dodatnih ogranienja, proizlazi da
se moe govoriti o semantikoj i gramatikoj koheziji. Distinkcija izmeu njih nije striktna,
pravolinijska, ve je u pitanju stepen gramatikalnosti, odnosno leksikalnosti date kohezivne
pojave. O tekoama strogog razgranienja ovih pojava govore mnogi radovi u lingvistici
(Bugarski, 1996, na primer).
Strukturna ili nestrukturna semantika relacija. Ovo pitanje je jasno vezano s prethodnim.
Oigledno je da struktura kod Halideja dobija dva znaenja: ue, gramatiko i ire, kao
1

sveobuhvatni princip jezika. On naime kae: Kakav god odnos da postoji izmeu delova
teksta - reenica, pasusa ili preuzimanja rei u dijalozima - to jo uvek ne ini strukturu u
uobiajenom smislu, kakve su recimo meu delovima reenice ili klauze". Meutim, postoji i
ire znaenje pojma strukture, te se Halliday dalje dopunjuje: Struktura, naravno, jeste
relacija kojom se odreeni elementi vezuju u celinu... Elementi bilo koje strukture, po
definiciji, ine unutranje jedinstvo" (Halliday, 1980).
Reenina i tekstualna kohezija. Drugim recima, moe se govoriti o unutar-reeninoj
koheziji. Sama reenica u tom sluaju uslovljava tip kohezivne veze (pronominalizacija,
veznici). Ali kohezivne veze u reenici ne predstavljaju ukupne kohezivne veze u jezikom
sistemu. Kada bi se svaki tekst sastojao iz samo jedne reenice, ne bismo morali da idemo
dalje od kategorije strukture reenice da bismo objasnili koheziju. No takvi tekstovi su
periferni po svojoj uestalosti za jeziki sistem (reklama, javni napisi, izreke)" kae Halidej.
Znai kohezija, kakva interesuje Halliday-a, prevazilazi granice reenice, jer su to pre svega
nestrukturni odnosi" (nestrukturni u smislu gramatike reenice, prim. autora) koji ine tekst.
Uostalom, ovaj autor tvrdi da tekst i nije strukturalna jedinica iznad reenice, ve semantika
jedinica. On kae daje tekst jedinica situaciono-semantike organizacije, kontinuum
,,znaenja-u-kontekstu", koji se stvara oko semantike relacije kohezije.
Navodi jo jedan, mada manje jasan razlog zato se treba vie baviti nadreeninom
kohezijom. Iako se kohezivne veze mogu ostvariti unutar reenice samom njenom
strukturom, osnovni interes jeste kohezija koja prevazilazi reenine granice, jer je rezultat
takve kohezije daleko snaniji i znaenje upeatljivije: kohezivne veze izmeu reenica su
jasnije, jer su one zapravo jedini izvor teksture. Meutim, ovo ne znai da je kohezija na neki
nain kategorija reenice. To je zapravo kategorija kojoj je odreena gramatika struktura
jednostavno irelevantna". Isto tako on precizira da je to relacioni pojam. Kohezija nije
jednostavno prisustvo odreene klase jedinica koje su po svojoj prirodi kohezivne, ve je to
relacija izmeu jedne jedinice i neke druge jedinice.
Osim toga, Halliday pravi razliku izmeu kohezije kao relacije u sistemu i kohezije kao
procesa u tekstu. Kohezija se prvo definie kao skup mogunosti koje postoje u jeziku da se
povee tekst, potencijal koji govornik ima na raspolaganju". Ali, kohezija je isto tako proces
jer je ona ostvarivanje ovog potencijala u tekstu. Tekst se odvija u realnom vremenu, i dva
elementa kohezije slede jedan za drugim.
I drugi autori se bave odnosom reenine i nadreenine kohezije. Kohezija u okviru fraze
ili reenice za neke je lingviste evidentnija nego kohezija izmeu dve ili vie takvih jedinica.
Beaugrande i Dressler koheziju u reenici smatraju pojavom koja vie pripada
dependencijalnoj gramatici. U usko povezanim jedinicama kao to su fraze, klauze, reenice,
kohezija se ispoljava stavljanjem elemenata u gramatike zavisnosti kratkog dometa". U
duim delovima teksta, osnovna operacija jeste otkrivanje naina na koji se ve upotrebljeni
elementi mogu ponovo upotrebiti, modifikovati ili saeti. Ti naini modifikacije su
ponavljanja, supstitucije, izostavljanje, i odnosi signalizacije. Ta sredstva, koja imaju iri
domet, doprinose uspenosti jezike komunikacije (tj. ostvarivanju teksta), mnogo vie nego
to bi na to ukazivala njihova obligatornost u gramatikom smislu.
Oni ukazuju takoe na injenicu da se razliita kohezivna sredstva upotrebljavaju u
zavisnosti od stilova. Na primer, u jeziku prava u kome je, zbog preciznosti, neophodno
ponavljanje kojim se u velikoj meri osigurava konfiguracija teksta i postie veliki stepen
ekvivalencije izmeu znaenja u tekstu.
Poto je tekst situaciono-semantika jedinica, vano je napomenuti kako Halliday
objanjava ulogu situacije. U odreenim tipovima teksta situacija dominira, tj. nelingvistiki
faktori preovlauju, dok je jezik pomono sredstvo (u fudbalu, na primer). Na drugom kraju
skale su situacije u kojima jezik igra glavnu ulogu, recimo, u diskusijama. Tu je jezik sam po
sebi dovoljan, te svaki relevantni faktor proizlazi iz samog jezika. Semantiki resursi jezika
ukljuuju interpersonalnu (socijalno-ekspresivnu, konotativnu) komponentu i predstavljaju
forme govornikovog uea, odnos prema govornoj situaciji. U raznim situacijama i
semantikim konfiguracijama oblici kohezije se mogu razlikovati: tekst u neformalnoj
konverzaciji je sasvim razliit od onog u formalnom pisanom jeziku. Iz kombinacije kohezije
i registra proizlazi tekstura. Sama kohezija je skup relacionih znaenja teksta, koja razlikuju
tekst od ne-teksta.

Postoje razni tipovi kohezije, relevantnih za nadreeninu, tekstualnu koheziju:

ponavljanje, izostavljanje izvesne rei, ili konstrukcije kojima se signalizira da interpretacija
datog pasusa zavisi od nekog prethodnog elementa.
Meu vrste kohezije koje poznaju prirodni jezici navodi se: ponavljanje (recurrence) kao
jednostavno ponavljanje elementa nekog obrasca, pa delimino ponavljanje, recimo
pomeranje ve upotrebljenog elementa jedne klase u drugu klasu rei, na primer, imenice u
glagol. Struktura koja se ponavlja, ali sa drugaijim leksikim elementima, jeste paralelizam.
Ponavljanje sadraja drugim izraajnim sredstvima predstavlja parafrazu. Zamenjivanje
elemenata koji nose sadraj kratkim izrazima koji sami nisu nosioci sadraja predstavlja
upotrebu proformi. Ponavljanje jedne strukture i njenog sadraja, ali uz izostavljanje nekih
povrinskih izraza predstavlja elipsu. Zatim je tu mogue uvrstiti i gramatike kategorije,
npr. glagolska vremena i aspekt kao jo jednu vrstu veze izmeu dogaaja i situacije u svetu
teksta. Takoe i redosled elemenata u iskazu kojima se izraava vanost novoga iskaza kao
informacije i koja se tumai metodom funkcionalne reenine perspektive.
Za vezivanja (tying, kako ih zove Sacks, ili svjaznost kod ruskih tekstlingvista) tipino
slue zamenice, proforme, ali i adverbi i si., pa i kontrastivni naglasak. To vezivanje je
neminovno, inae ne bi bilo ni razumevanja prethodnih iskaza.
Insistira se dosta na nekim fenomenima koji su semantiko-sintaksiki bar po mestu koje
zauzimaju u istraivanjima u tim oblastima, ali ima dosta radova koji se odnose i na leksikosemantiki aspekt.
Ponavljanje. Ponavljanje, kao to emo videti u posebnom odeljku u ovoj knjizi, moe da
obuhvati ponavljanje bilo koje jezike jedinice. Smatra se da su veoma razliiti razlozi to se
javlja ponavljanje u tekstovima. Na primer, u spontanom govoru, zbog kratkog vremena za
planiranje iskaza i brzog gubitka povrinske strukture, koja je vezana samo za kratkorono
pamenje.
Ponavljanje je inae neprihvatljivo, zato to je besmisleno, neekonomino istu stvar
govoriti dva puta. A ako se ponavljanje ipak javlja ima specifine funkcije: da reafirmie stav,
ispolji iznenaenje zbog neega, da se neto istakne, ili naprosto zbog irelevantnih prekida da
bi se nastavilo sa tvrdnjom. Posebno se moe govoriti o ponavljanju u poetskom tekstu, kao
na primer u pesmi Vojislava Ilica, Santa Maria della Salute, gde ovaj ponavljani stih ima
specifinu funkciju.
Delimino ponavljanje. Mada je teko razgraniiti ta bi moglo predstavljati celovito" a
ta delimino" ponavljanje, s obzirom da se odreuje prema duini jezike jedinice, iskaza
koji se ponavlja, ipak navodimo i ovaj termin, poto se sree esto u lingvistikoj literaturi.
Najee se vezuje uz pojave poput poliptotona u klasinoj retorici, paronime, konverziju i
slinim fenomenima na planu leksike. Na nivou frazeologizama moe se takoe govoriti o
deliminom ponavljanju.
Paralelizam. Ista struktura, obino se misli na sintaksiku, ponavlja se, ali sa izmenjenim
semantikim sadrajem, tj. drugim leksemama. Paralelizam se ini karakteristinijim za neke
tipove tekstova, na primer u poeziji i politikim govorima. Naveemo primer iz jedne
pesme:
Ne zna ti njig,
Ne zna ti ko su oni,
Nijesu te gradili, Nijesu te podizali,
Nijesu te kolovali (M. Bekovi, Ne zna ti njig)
Tipino je za ovu pojavu da se ponavlja ne samo ista sintaksika struktura, nego su i
semantiki delovi te strukture na neki nain bliski jedni drugima, kao to se vidi iz navedenog
primeara.
Slino kao kod ponavljanja, i paralelizam u optem smislu ima funkciju isticanja kako
onih elemenata koji su paralelni, tako i tih elemenata prema nekom elementu njima
kontrastnom u tekstu.
Parafraza je suprotna paralelizmu, po tome to se formalna sintaksika struktura menja, a
ponavlja se isti ili slian semantiki sadraj. U literaturi se esto upotrebljava i termin
sinonimija da se oznae iste pojave, mada se ponekad insistira da bi termin parafraza trebalo
zadrati za sintaksike odnose, a sinonimiju za slinosti po znaenju leksema. Kac primer
parafraze najee se navode primeri aktivne i pasivne reenice, Savetnik je proitao pismo, i
Pismo je proitano od strane savetnika, ili Milan je kupio auto od Nene, i Nena je prodala
3

auto Milanu. Na osnovu ovakvih i slinih ekvivalencija Z. Harris je istakao fenomen

transformacija i pokuao da redukuje tekst na osnovne elemente upravo putem
transformacija.
Kao ilustracija funkcionalnosti ponavljanja, parafraze i sl., posebno sinonimije, esto se
istie jezik prava, zakonskih uredbi pre svega, poto se smatra da u takvom tipu teksta postoji
potreba da se svaka mogua nijansa znaenja obuhvati, jer se moe pretpostaviti da e neko
nastojati da opovrgne tvrdnje reene u njemu.
Motivacija koja stoji iza ponavljanja, deliminog ponavljanja, paralelizma, i parafraze je
insistiranje govornika na ekvivalencijama i opozicijama, u svim onim sluajevima gde postoji
potreba da sadraj bude precizan. Otuda osim pomentih jezika tehnike, prava, i sl. i u drugim
diskursima se javljaju ovi fenomeni. Na primer, u razgovoru, za koji se smatra da iskazi tee
veoj ekonomiji, ove kohezivne forme mogu da se jave u manjoj ili veoj meri, u zavisnosti
od govornika, njegovog emocionalnog stanja, teme razgovora i si.
U tekstovima, radi ekonominosti, koriste se proforme. To su kratke rei bez punog
leksikog znaenja, koje mogu da zamenjuju, upuuju na rei i izraze, pa i tekstove sa punim
semantikim, konkrektnim sadrajem. Najee se radi o pronimalnim reima, zamenicama.
No, proforme mogu da budu i adverbijali (Tek kada sam uao u sobu i video ih, tada mije
puklo pred oima), predikati (Otvorio sam vrata neporezno, a zato sam to uinio, ne znam),
a takoe i da koreferiraju i na cele tekstove (To sve meutim ne moe da utie na njihovu
odluku, gde se to odnosi na niz prethodno iznesenih argumenata u korist suprotne odluke).
Proforme su jeziko sredstvo u opoziciji s ponavljanjem. Na primer, u reenici: Mirko je
eleo da ga pozovu na zabavu, nalazimo uobiajenu upotrebu proforme ga, dok bi reenica
Mirko je eleo da Mirka pozovu na zabavu bila shvaena od strane govornika srpskog jezika
pre kao da postoje dva razliita Mirka. Ovaj primer ilustruje anaforsku proformu.
Anafora je proforma koja se javlja posle antecedenta, izraza na koji upuuje, koreferira.
Antecedent determinie semantiki sadraj, a anafora upuuje na taj sadraj. Ona je i
sintaksiki fenomen, i naroit je znaaj dobila u teoriji upravljanja i vezivanja omskog, gde
se koreferencijalnost i principi povezivanja objanjavaju pomou sintaksikih pravila
(Comski, 1981). Ipak mnogi problemi su naveli teoretiare jezika drugih usmerenja da
anaforu posmatraju kao fenomen koji se moe objasniti semantikom interakcijom izmeu
nominalnih izraza i konteksta u kome se nalaze, bez autonomnih sintaksikih struktura i Knadreenosti (Jackendoff, 1997)
U nekim sluajevima reenine strukture nije lako odrediti koreferencijalnost: Milan je
posetio Pavla. Rekao mu je za sastanak. Sintaksiki je mogue da se anafora mu odnosi na
Milana ali i Pavla, to moe da potvrdi i sledei primer: Milan je posetio Jelenu. Rekla mu je
za sastanak. Prema Chafe-u, objanjenje zato se ipak u veini tekstova relativno
jednoobrazno tumai iskaz moe se nai u postojanju preferencije da se status subjekta odri:
pa prema tome subjekat glagola rei je opet Milan. Beaugrande i Dressler analiziraju sledei
primer:
Velika raketa bila je postavljena u pustinji Novog Meksika. Prazna, ona je teila 5 tona.
italac e protumaiti da se anaforika zamenica ona odnosi na veliku raketu ne zato to
na to ukazuje sintaksa reenice, niti semantika leksikona, ve zahvaljujui naem znanju:
samo teina rakete je dovoljno interesantna i problematina da bi se o njoj govorilo.
Jo je upeatljiviji primer iz romana . Dikensa: ...Obukao se, pojeo doruak, izaao iz
kue, i bacio pod voz. - Zato je to uinio? zapita Pikvik iznenaeno. Interesantna je samo
poslednja radnja - samoubistva, iako se pitanje moglo odnositi i na sve radnje ukupno, barem
to se tie sintaksike strukture. Meutim, mi znamo, iz iskustva, da je uobiajeno da se
ustane, obue, dorukuje, izae iz kue, ali nije uobiajeno da se neko ubije.
Pored anaforikih proformi, u tekstovima se javljaju i kataforika, na primer: Za to o
emu emo danas govoriti potrebno je izneti niz argumenata (kao poetna reenica nekog
predavanja) i egzoforika: Dodajte mi onaj papir, (reeno u nekoj kancelariji uz pokazivanje
rukom na koji papir se odnosi).
Elipsa. Problem elipse je dobro poznat u lingvistici. Moe se definisati na klasian nain,
kao Termin koji se upotrebljava u gramatikoj analizi i oznaava reenicu u kojoj je, iz
razloga ekonominosti, emfaze ili stila, jedan deo strukture izostavljen, a moe se
rekonstruisati na osnovu ispitivanja konteksta" (Kristal). Primer je lako konstruisati: Ja elim
aj, a ti kafu. Ovde je jasno daje izostavljeni deo eli. Meutim postavlja se, s jedne strane,

pitanje kakva ogranienja, pravila izostavljanja postoje. Nekad je vrlo teko dati odgovor.
Eliptine reenice se javljaju i izvan sloene reenice, na primer u razgovoru, izmeu dva
govornika: e, ja bih aj (izostavljeno je: (Ne), ja bih (eleo) a), ili (Ne), ja ne bih eleo
kafu.) ja bih (eleo) aj, ili Ja bih (sebi da skuvam) aj...
S druge strane, kod nekih iskaza je mnogo tee rekonstruisati elidirani deo. Na primer,
kada sagovornik kae: Hvala, da li je elidirano samo Ja tebi upuujem hvala, Hvala na
svemu to si uinio (rekao?), ili neto tree?
Elipsa je znai vana za lingvistiku uopte zbog toga to u diskursu esto prihvatamo
reenice koje bi izolovane smatrali negramatinim. Ovaj primer pokazuje da se moe govoriti
o sintaksi koja se bavi iskljuivo pojavama unutar reenice, i sintaksi diskursa. U anglosaksonskoj literaturi sve vie se koristi termin gapping" (izostavljanje"strukturne praznine)
koji se vezuje za isto sintaksika pravila dok je elipsa naziv koji se vie odnosi na sintaksu u
diskursu.
U tekstovima tipa telegrama, u novinskim naslovima, ima dosta elipse, pa ipak su ti
tekstovi u najveem broju sluajeva razumljivi. U istraivanju razumevanja elidiranih iskaza,
obino se prouavalo razumevanje ispravnih gramatikih reenica sa izostavljenim
elementom. Moda sve eliptine reenice imaju u osnovi potpunu reenicu. Ali nije se uvek
lako sloiti oko toga ta je kompletna verzija.
Gramatike kategorije. Glagolsko vreme, sadanje, budue, prolo, nesvrenost i
svrenost radnje, trajanje, sled radnji, uz modifikatore, temporalne izraze, adverbe i
konektore, kao i druge gramatike kategorije, esto imaju kohezivnu funkciju u tekstu.
Tako, recimo, moe da se postavi pitanje na koji nain se dogaaji organizuju u realnom
svetu, a na koji nain se o njima govori u svetu teksta, da li se poklapaju i da li ima
ogranienja. Savi (1993) ukazuje na odnos upotrebe prezenta i perfekta u radijskom prenosu
fudbalskih utakmica, gde se prezentskim oblikom jednostavno prenose" radnje na terenu:
Savi hvata loptu, dobacuje Laziu... dok se perfekatskim oblikom iskazuju komentari: Nije
ovo bila dobra odbrana. S druge strane, u TV prenosima futbalskih utakmica, prezentom se
prate due radnje: Savi hita sa loptom, a krae, trenutne perfektom: Savi je dodao loptu
Milicu. (Vidi odeljak o sportskom komentaru).
Konektori.
Postoje razliite podele konektora na koordinirane, subordinirane, konjunkcije i
disjunkcije, itd. Izuavani su prvenstveno u okviru sintakse. Postoji i niz drugih povezujuih
jezikih elemenata koji se javljaju unutar reenice, ali im je osnovna funkcija povezivanje s
prethodnim i potonjim tekstom unutar reenice. Konektori na tekstualnom planu mogu
obuhvatiti i tradicionalne veznike, priloge, ali i sintagme, pa i reenice, poput: meutim,
naime, naprotiv, s obzirom na, nasuprot tome, sudei po, s jedne strane, ukratko, dozvolite mi
da sada preem na pitanje cena..., da zakljuim, itd.
Kompleksnost tih pojava proizlazi i iz injenice da vrlo esto veznici i ire, konektori,
nisu obavezni u odnosima aditivnosti, inkongruencije, kauzalnosti itd., jer se o njima moe
zakljuivati i na osnovu sadraja iskaza ili kontekstualnih faktora poput naeg znanja o svetu,
to se dalje povezuje i sa sindetskim, asindetskim i polisindetskim vezivanjem klauza unutar
reenica. U povezivanje jednog niza moe se dakle, uplesti niz faktora: sadraj reenica i
leksema, redosled, konektori i si. Naveemo jedan poznati primer vezan za uzrone
reenice:
Poeo je da pije. ena ga je napustila.
i obrnutim redosledom:
ena ga je napustila. Poeo je da pije.
Osim redosleda reenica i radnji navedenih u njima, nita drugo ne ukazuje na vremenski sled
radnji i odnos uzronosti koji je impliciran. Ipak mi prvi par reenica tumaimo kao da je
reeno: Prvo je on poeo da pije, pa ga je zato, posle, ena napustila", a u drugom sluaju
Prvo ga je ena napustila, pa je on zbog toga, posle poeo da pije".
Ovakvi primeri pokazuju, izmeu ostalog, i kompleksnost sintaksikih, semantikih i
tekstualnih odnosa, i nemogunost njihovog otrog delimitiranja, to je i inae jedan od
problema u optoj lingvistici.
Semantiki odnosi u koheziji. Semantike deskriptivne i referencijalne jedinice u
sukcesivnim iskazima vezuju se na izuzetno komplikovan nain.
5

Sama kohezivna funkcija leksiko-semantikih jedinica je nesporna. No, na koji nain

funkcioniu razliite semantike jedinice nije lako objasniti. Semantika se nije u dovoljnoj
meri bavila odnosom leksikog znaenja i diskursa. U skladu sa razvojem semantike teorije
u razmatranje teksta i diskursa uvode se nove ideje i primenjuju na analizu teksta. Tako se, na
primer, smatra daje mogue ukazati na kohezivnost jedinica koje na neki nain pripadaju istoj
semantikoj klasi. U analizi te pojave primenjuju se ideje komponencijalne analize, recimo
pojam sredstva za kategorizaciju pripadnosti jednoj klasi (membership categorization device)
kao naziv za nadreene deskriptivne jedinice kao to su: pol, porodica i sl... koje se
ispoljavaju kroz komponente: muko, ensko, roditelj, i sl. Time se komponentna semantika
analiza i strukturno-semantiki odnosi hiponimije i sl. uvode u analizu kohezije (Coulthard,
1977).
Halliday napominje nekoliko vanih aspekata leksiko-semantike kohezije. Kao prvo,
ukazuje na kontinuum semantike bliskosti meu kohezivnim leksemama. Na primer,
lekseme uspon/ penjanje/ podvig/ dogaaj/ onaj u nekom kontekstu poput Uspon na Mon
Blan je bio uspeniji od podviga na Monteverestu, sve mogu da supstituiu jedna drugu, a
razlikuju se prema stepenu meusobne slinosti: uspon i penjanje su sinonimni, uspon i
podvig su hiponimni, dok je deiktik onaj sasvim uoptenog znaenja i slui kao anafora.
Drugo, referencijalnost kao semantiki fenomen nema znaaja za kohezivnost. U reenici
Ovaj mali deak se stalno penje na drvo podvueni izraz moe da uspostavi odnos u daljem
tekstu sa: Zato se taj deak penje? i Ovakvi deaci se obino ne penju, gde je referencija ista
ili obuhvata jedna drugu, jer ovakvi deaci obuhvata i ovog deaka. Zatim sa Drugi deaci se
ne penju ili Deake ne treba putati u ovo dvorite, gde je odnos referencije ili iskljuujui ili
nepovezan. Drugim recima, referencija je irelevantna za leksiku koheziju; ta vrsta kohezije
je odnos izmeu samih formi.
Osim toga, on govori i o kolokacijama, koje oito imaju kohezivnu vrednost jer se radi o
recima koje su bliske jedna drugoj na sintagmatskom planu, pa prema tome i u diskursu, ali je
jako teko odrediti funkcionisanje takvih spojeva reci.
Najoptiji zakljuak Halliday-ev je da za koheziju nije vano koji je semantiki odnos
meu leksemama u pitanju, da li se radi o sinonimiji, antonimiji, hiponimiji, kolokabilnosti,
idiomiatinosti itd., ali da ipak analiza i interpretacija leksikog tkanja u tekstu predstavlja
osnovni zadatak u izuavanju kohezije (Halliday, 1980).
[...]
Odnos kohezije i koherencije
U lingvistikoj analizi teksta pored kohezije vaan je i pojam koherencije. Kao i drugi
opti pojmovi u ovoj oblasti lingvistike, koherencija je pojava uoena jo mnogo pre razvoja
lingvistike teksta u institucionalnom smislu. Meutim, razvoj nauke u drugoj polovini naeg
veka doprineo je objanjenju ove pojave sa mnogih novijih aspekata.
U lingvistici se pre svega razjanjava razlika izmeu kohezije i koherencije. Tako mnogi
lingvisti (na primer, Beaugrande i Dressler, smatraju da postoji bitna razlika izmeu kohezije
i koherencije i da je kohezija stvar sintakse i njenih klasa i struktura. Mada su i te klase i
strukture dosta raznovrsne, ipak su daleko ogranienije po broju i poreenju sa klasama i
strukturama za koncepte i relacije koje su osnova koherencije. Halidej govori o koherenciji
samo uzgred: tekstura obuhvata mnogo vie od onoga to mi nazivamo kohezijom... Ona
obuhvata takoe neke stepene koherencije u aktualnim izraenim znaenjima: ne samo, niti
ak u osnovnom, u sadraju, ve u totalnoj selekciji u semantikim resursima jezika,
ukljuujui i razne interpersonalne (socijalno-ekspresivne, konativne) komponente i oblike
uea govornika u govornoj situaciji (Joia, 1980).
On upotrebljava termin koherencija i da razgranii odnos pojmova novo i staro u smislu
informacije od teme i reme. Tako, dok informaciona struktura dato i novo daje poruci
koherenciju sa onim stoje prethodno reeno, dotle organizacija klauze u temu i remu daje
koherenciju samu sa sobom.
Za Coulthard-a pojmovi kohezije i koherencije stoje jedan prema drugom u istom smislu u
kome i pojmovi kao to su: reenica/iskaz, lokucija/ilokucija, tekst/diskurs. Reenice se
kombinuju da bi se stvorio tekst, a odnosi izmeu reenica predstavljaju odnose apstraktne
gramatike kohezije; iskazi se kombinovanjem formiraju u diskurs, a odnosi izmeu njih su
6

aspekti koherencije diskursa. Navodi sledea dva primera da ilustruje koherenciju, dok je
samo prvi par reenica kohezivan (druga reenica je povezana sa prethodnom pomou
elipse):
1. A: Can you go to Edinborough tomorrow? (Moe li sutra otii u . idinburg?) B: Yes, I
can. (Da, mogu.)
1. A: Can you go to Edinborough tomorrow? (Moe li sutra otii u Edinburg?)
B: BEA pilots are on strike. (Piloti Briti ervejza" su u trajku.)
Poto ne postoji nijedan od napred nabrojanih tipova kohezije, proistie da u ovom
drugom primeru nema kohezivnih veza, te se moe govoriti samo o koherenciji. Jer,
koherencija je vid komponenti tekstualnog sveta koje postaju uzajamno razumljive i
relevantne. Te komponente su koncepti i relacije ispod povrinskog teksta. Ponekad relacije
nisu eksplicitno date u tekstu, nisu realizovane u povrinskom tekstu i tada ih slualac
nadometa u onolikoj meri koliko je neophodno da bi tekst imao smisao. Ustvari, ovi primeri
vie pokazuju kompleksnost pojava o kojima govorimo, s obzirom da se mogu analizirati i
kao primeri distinkcije izmeu gramatike i semantike kohezije. Jer, u drugom primeru
pored postojanja redosleda, jukstapozicije dvaju iskaza, izraz go to Edinborough je
kolokaciono, (a na vanost kolokacionih veza za tekstualnu koheziju ukazivano je vie puta),
povezan sa izrazima i leksemama by plane i pilots. Na ovom tipu zakljuivanja zapravo
poiva itava pragmatika i teorija relevantnosti, konverzacionih implikatura i sl.
I ruski lingvisti su se bavili problemom odnosa svjaznosti i cel'nosti teksta. Gindin smatra
da treba razlikovati dva tipa kohezije - lokalnu i globalnu. Lokalna povezanost je sve to
doprinosi linearnom, logikom sledu reenica u prvom redu, a zatim i irih nadreeninih
celina, pasusa, itd. Globalna povezanost odnosi se na celokupan tekst. Navodi da su
eksperimenti pokazali da moe da postoji lokalna povezanost (anaforski, logiki konektori,
pravilan raspored teme i reme, semantika izotopija), a da u isto vreme, tekst kao celina nije
osmiljen. Prema autoru, najbolji odgovor na ova pitanja daje Vinogradov u okviru svojih
stilistikih prouavanja. To je da se unutarnje jedinstvo teksta stvara jedinstvom misli
autora. Ona je ideja vodilja i ispoljava se u svakom delu, ak nekad i protiv volje autora.
Unutarnje jedinstvo se stvara u tekstu na osnovu delatnosti autora, a taj rezultat delatnosti
autora nije prisutan samo u umetnikom tekstu nego i u svim drugim tekstovima. Lik autora
je povezujui princip, to je dubinski kohezivni element teksta. Lik autora je skriven u
dubinama kompozicije, a naela kompozicije su takoe kohezivna.
Autor kae da ,,cel'nost odnosno kogerentnost predstavljaju jednu od osnovnih
distinktivnih osobina teksta uporedo sa jo nekim kriterijumima. On smatra da se koherencija
i kohezija esto nepravilno uzimaju kao sinonimi u znaenju svjaznosti" (ak i u reniku
lingvistikih termina). Umesto toga treba govoriti o koherentnosti teksta u celini, tj.
koherentnosti kao svojstvu teksta, a o koheziji kao svojstvu elemenata teksta da budu
povezujui. Zato se koherencija posmatra kao celovitost teksta, a ona se sastoji iz logikosemantikog, gramatikog (pre svega sintaksikog) i stilistikog meuodnosa meuzavisnosti
reenica koje ine tekst. Drugim reima, koherentnost teksta je rezultat uzajamnog dejstva
logiko-semantikih, sintaksikih i stilistikih aspekata kohezije reenica. Nije sluajno da
Gindin konstruie svojevrsnu prevashodnost semantikih veza nad strukturnim korelativima
jedinstva teksta. Po njemu, tri vida koherencije odgovaraju trima nivoima odnosa elemenata u
tekstu: 1. znak - znak (sintaksiki nivo), 2. znak - interpretator (pragmatiki nivo), 3. znak objekt (semantiki nivo), a kohezija prema tim nivoima je 1. sintaksika, 2. stilistika, 3.
semantika. U prilog tome da treba razlikovati pojmove cel'nosti i svjaznosti istie se da
svjaznost predstavlja uslov za koherentnost, ali se koherentnost u potpunosti ne da odrediti
fenomenima svjaznosti.
I Teun van Dijk razlikuje koheziju kao fenomen na nivou gramatinog od makropovezanosti" koja je kompleks uslova koji ine tekst prihvatljivim. Kao to je nekad teko
razlikovati reenicu od ne-reenice, tako isto nije lako razgraniiti ta je koherentan a ta nekoherentan tekst.
Van Dijk uvodi stepen koherencije zasnovan na kriterijumu eksplicitnosti i implicitnosti
logiko-semantike i sintaksike kohezije reenica. etiri su takva stepena:
1. Maksimalna koherencija - prvi stepen; tekstovi su sastavljeni iz strukturno punih
reenica ... u kojima su unutarnje sveze u reenicama i izmeu njih eksplicitno date.

2. Drugi stepen koherentnosti. Za takav stepen tipine su neke sloenosti logikosemantikog i sintaksikog vida reenica. Tekoe proizlaze iz semantikih nepotpunosti konstrukcija i nepravilnosti" sintaksikih konstrukcija. Ali sve to jo ne dovodi
do negramatinosti i nekoherentnosti teksta.
3. Trei stepen koherentnosti je onaj u kom se javljaju negramatini elementi koji se
uklapaju u strukturu teksta ne na sintaksikoj ravni, nego na nekoj drugoj (stilistikoj,
recimo).
4. etvrti stepen koherentnosti je nulti. Tekst je sastavljen od agramatinih konstrukcija i
ne poseduje vezanost na semantikom ili logikom nivou.
Po Van Dijku konektivnost je samo deo koherencije, njen specifini vid, uslovljen temom,
univerzumom diskursa, i pragmatikim naelima.
Najei primeri kojima se ilustruje razlika izmeu kohezije i koherencije su dadaistiki
tekstovi, koji recimo odgovaraju Van Dijkovom nultom stepenu koherencije, mada je u njima
teko nai i koheziju i koherenciju. Visok stepen kohezije, a nizak stepen koherencije moe se
ilustrovati i igrom nadovezivanja" jer svaki igra" moe da proita samo jedan red koji je
prethodnik napisao i da dopise svoju reenicu. Tako, na primer, od poetnih par reenica
jedne bajke nastaje ovakav tekst (Na poetku igre, date su reenice pod brojem jedan, svaki
sledei uesnik oznaen je brojem svog dopisanog teksta):
1. Nekad davno, u jednoj dalekoj zemlji, iveli kralj i kraljica i dug ) nisu imali dece.
Napokon im se rodi erkica. 2. Kraljica je bila jako srena. Posle dva leset godina je doao u
kraljevstvo princ iz daleke zemlje. 3. Umorna od ekanja, kraljica je u tome videla spas.
Napokon! 4. Htela je spas bar za one koji su najmanje krivi za oajnu situaciju u kojoj su se
svi nali tuom krivicom. 5. ovek je uvek pomalo kriv. 6. Mada i uviajui svoju krivicu
uvek nastoji daje svali na drugog. 7. ta drugo rei osim toga daje takvo ponaanje nedolino
zajednog dvadesetogodinjaka. 8. Njegove godine mu nameu dodatnu odgovornost....
Izmeu svake susedne reenice vidi se jasna kohezivna semantika veza (Na primer,
reenice 1.-3. kraljica je vezivna leksema. Izmeu 3. i 4. reenice leksema spas, izmeu 4. i
5. leksema kriv, itd.) ali ceo tekst nema koherencije. Meutim, utvrditi tano na koji nain se
ostvaruje koherencija i ta je koherencija u tekstu, i kako je ispitivati, nije nimalo lako. Tim
problemom se bave ne samo lingvisti, nego i psiholozi, strunjaci za vetaku inteligenciju,
teoretiari knjievnosti, filozofi. Svi se slau ipak da se radi o sadrinskom, semantikom
sloju teksta.

Koherencija
Odnos izraza i sadraja u tekstu. Analogna podela na izraz i sadraj odavno je vana
tema u optelingvistikoj teoriji (de Sosir, Hjelmslev). Ona postoji u okviru semantike. Tako
mnogi semantiari prihvataju podelu na znaenje i smisao, po kojoj je znaenje virtualno, a
smisao aktualizovano znaenje, pa se virtualna poliseminost jedne lekseme, drvo na primer,
u kontekstu (uglavnom) razreava sa jednim smislom, ili kao drvo (na kome rastu jabuke) ili
drvo (od koga je napravljen nametaj). Dodajemo uglavnom, jer se problemi neodreenosti
znaenja, ambigviteta, viesmislnosti javljaju ponekad u tekstu i kao takvi, nereeni, opstaju,
ili se ak namerno uspostavljaju kao takvi. Tada nastaju sluajni ili namerni nesporazumi u
komunikaciji.
Za koherenciju je stoga bitno da jedan tekst ima smisla zato to postoji kontinuitet
smislova u znanju koje je preneseno tekstom. Ako je tekst besmislen, sagovornik nije u stanju
da otkrije kontinuitet, konfiguraciju, mreu smislova, a osnovni razlog tome je ne samo
nedostatak unutarnjeg kontinuiteta smisla u tekstu, ve i injenice da primalac teksta nije u
mogunosti da svet teksta" povee sa svetom u svom prethodnom znanju". Naime, mi
imamo u svojim glavama vie verzija realnosti, mrea koncepata, na koje svaki novi tekst
moe da se osloni. Nae verzije sveta i svet jednog teksta sadre organizovane skupove
koncepata i relacija i trebalo bi da se poklope.
Koncepti - atomizacija/kontekstualizacija. U ovim odreenjima odnosa sveta teksta i
sveta laeg znanja, uveden je niz kategorija kojima se u kognitivnim naukama posveuje
panja. S obzirom da su tu kljuni uvedeni pojmovi znanje i koncepti, treba naglasiti da jo
ovo predmet istraivanja i odreivanja pre svega u naukama poput psihologije i vetake

inteligencije, ali i lingvistike. Otuda e u narednim redovima dosta rei biti o

interdisciplinarnim pogledima na ovakve kategorije.
U nekim lingvistikim tekstovima moe se proitati tvrdnja da je gotovo nemogue
odvojiti pojam koncepta od jezikog izraza. Naime, postavlja se pitanje kako znamo da
postoji neki koncept, ako to znamo samo na osnovu injenice da ga jeziki moemo izraziti
nekom leksemom. Drugim recima ne postoji nezavisna definicija znanja, odvojena od jezika.
Uopte pitanje odnosa jezika i miljenja, u kojoj meri postoje kao dva odvojena procesa ili
stanja u ljudskom mozgu, i da li je ta podela opravdana nije pitanje koje se moe danas reiti,
naprosto zato to se o viim kognitivnim funkcijama jo uvek zna vrlo posredno. Jedno
reenje problema bi bilo da se jezik ni ne odvaja od svega, ve naprotiv da se izgrade modeli
jezika u kojima e se uklopiti upotreba jezika u stvarnim kontekstima, i da se jezik posmatra
u vezi sa drugim kognitivnim sposobnostima (Palmer,)
Ipak, kognitivne nauke su pokazale da vrlo esto razliite osobe, govornici, poseduju
znanje o konceptima koje im je zajedniko i koje jednako aktiviraju bez obzira u kakvom se
kontekstu javljaju. ak i kada je tekst nejasan, sagovornik e se truditi da uspostavi model,
konfiguraciju koja e mu biti jasna, da organizuje neorganizovano, da uspostavi vezu meu
konceptima u tekstu i onima u svom znanju.
Koncept nije jednostavno analizirati sam po sebi. Neki smatraju da se svaki koncept moe
razloiti na jo manje semantike komponente. Postojanje znaenjskih komponenti, sema,
primitiva, u okviru razliitih, pre svega lingvistikih teorija, imaju za cilj da pretpostave i
objasne semantiku organizaciju jezika jer se one, komponente, ispoljavaju u upotrebi
koncepta kroz jezik. Tako znamo da reenica: Pisaa maina ima loe namere nije ispravna
reenica jer pisaa maina" nema obeleje, komponentu LJUDSKO. Meutim semantika sa
svakom vrstom komponente analize nije u stanju da objasni celokupni semantiki sistem
jezika, niti je uvek primenjiva bez izuzetaka itd. (Vidi odeljak o Istoriji semantike).
U tekstu se koncepti meusobno povezuju i na raun semantikih komponenti, i nasuprot
njima. Tako i prethodna reenica (Pisaa maina ima loe namere) moe biti izreena od
strane nekog daktilografa, kao personifikacija, i mi bismo je razumeli. Stoga su mnogi
semantiari istakli ideju da se znaenje jedne rei moe objasniti prvenstveno u njenoj
upotrebi ili putem konteksta. U tom sluaju se postavlja pitanje kako se aktiviraju, skladite i
produkuju i percepiraju razliiti koncepti u tekstovima (jeziku).
Drugi semantiari, ne odbacujui nuno ideju o manjim semantikim jedinicama, ipak
smatraju da je korisnije sagledavati odnose izmeu leksema i koncepata unutar leksikona
jezika i istraivati meusobne znaenjske odnose. Znai, ne treba da se ide ka traenju atoma,
ve opteg obrasca povezivanja pojmova.
Organizacija koncepata. Ipak i u lingvistici i u drugim kognitivnim disciplinama smatra
se da se moe govoriti o semantici i pomou pojmova vezanih za druge mentalne
sposobnosti, i time zaokruiti ideja o upotrebi jezika koja ne postoji van ljudskog mozga.
Najvie doprinose nauke kao to su: vetaka inteligencija, psihologija, lingvistika, retorika,
itd.
O organizaciji i strukturiranju koncepata dosta se govori u psihologiji. Da je ljudski
mozak veoma ogranien u pogledu koncepata bez organizacije ima mnogo dokaza. Jedan
nalazimo u okviru ispitivanja memorije. Tako je George Miller pokazao da se u aktivnoj
memoriji skladiti maksimalno do 72 jedinica koje su nepovezane (besmisleni slogovi, na
primer), a broj jedinica se ne uveava sve dok ih ne uspemo konfigurisati u neki globalni
obrazac.
Ovi globalni obrasci su veoma vani u produkciji i recepciji teksta. No, aktivno
skladitenje moe biti proireno aktiviranjem drugih povezanih koncepata, tako da primalac
informacije moe da pretpostavlja dalji sled, stvara manje ili vie tane mentalne slike, na
osnovu ve poznatih obrazaca.
Jedan deo memorije (skupljenog znanja) je semantika memorija, ono to znamo kao
injenicu o svetu, i epizodna memorija, ono to znamo iz svog iskustva. Jezikom se moe
predstaviti deklarativno znanje, tj. upravo ono znanje koje se moe izraziti recima i
simbolima. Ono se razlikuje od tzv. proceduralnog znanja, znanja o postupcima koje sledimo
da bismo ostvarili neku radnju. Ovaj drugi tip znanja se moe ilustrovati mehanikim"
okretanjem nekog poznatog telefonskog broja, ili znanjem vonje bicikla, auta i si.
U kognitivnoj psihologiji se dalje govori o konceptu kao osnovnoj jedinici simbolikog
znanja. Moe biti izraen jednom reju, i u odnosu je prema drugim konceptima. Koncepti se
9

organizuju u propozicije, zatim sheme koje su mentalni okviri za reprezentaciju znanja. Te

sheme imaju odreeni stepen fleksibilnosti jer jedna shema moe da se preklapa sa drugom
shemom. One obuhvataju i tipine i atipine predstavnike i imaju razliite stepene
apstrakcije. Sheme obuhvataju razliite odnose: izmeu samih koncepata, njihovih atributa,
odnos prema kontekstu, odnose koncepata i opteg znanja i obrazovanja, odnose kauzalnosti
itd. (Komatsu, 1992).
Nastojei da stvore kompjuterske modele ljudske inteligencije istraivai u oblasti
vetake inteligencije, poput Minskog, Abelsona i Schanka, razradili su ideju modela, shema
koncepata koji omoguuju razliite mentalne procese. Tako je okvir stereotip situacije, i uz taj
okvir ide i znanje o tome kako se on koristi, ta se moe oekivati da e se desiti u toj
situaciji, itd. Ti okviri su hijerarhizovani, elementi imaju tipine vrednosti. Abelson govori o
scenarijima (script), nekoj vrsti stilizacije svakodnevnih situacija. To je struktura koja
oznaava odreene sekvence dogaaja u odreenom kontekstu. Njihov najee citirani
primer je primer restorana". Tu postoje a) rekviziti: sto, meni, hrara, novac; b) uloge:
vlasnika, gosta, kelnera, kasirke; c) 4 scene: ulazak, naruivanje, jedenje, izlaenje; d) 4
rezultata: gost ima manje novca, vlasnik ima vie novca, gost nije vie gladan, i ponekad, i
gost i vlasnik su zadovoljni.
Postojanje ovakvih shema i scenarija moe se na razliite naine indirektno prouavati, a
najee ispitivanjem pamenja nekog teksta.
Kako se pamti (ui) neki tekst? Meu prvim psiholozima koji se pominju u vezi s
pamenjem duih tekstova, jeste F.C. Bartlett, koji je 1932. objavio rad o pamenju. On je
jednu priu amerikih Indijanaca dao ispitanicima da je u razliitim vremenskim razmacima
reprodukuju. Opisni detalji su vrlo brzo slabili, ali je kostur prie ostajao isti ak i posle vie
godina. Neki elemente prie koji su iz kulturolokih razloga bili nerazumljivi, transformisani
su u poznatije elemente. Iz takvih ispitivanja zakljuuje se da pamenje i seanje nisu prosto
beleenje onoga to su ulo/proitalo, ve da podrazumevaju i razmiljanje, i druge
konstruktivne procese. Ve je Bartlett govorio o shemi kao aktivnom principu pamenja koji
reorganizuje elemente u strukturne celine. Nove informacije interpretiramo i seamo ih se
prema unapred utvrenim shematima, koji su kognitivno i socijalno determinisani. Osim
toga, uoeno je i da postoje individualne razlike, jer neki ispitanici bolje pamte detalje
originalne prie, a drugi samo kostur prie. Meutim ovi drugi bolje pamte manje jasne i
manje poznate prie.
Iz toga se dalje zakljuuje zato je verbatim uenje prie tee od tzv. logikog uenja.
Elementi koji se zaboravljaju su oni koji ne doprinose totalnom znaenju prie. Neki elementi
su vaniji neki manje vani. Ili neke pozicije u prii bolje pamtimo neke slabije: poetak,
zakljuak i kraj.
Jo jedan problem se uoava. S obzirom na ogroman broj koncepata i izraza za te
koncepte u jeziku, jedno od osnovnih pitanja staje ekonominije za mozak: Da li svaku
jedinicu-koncept skladitimo u memoriji posebno, bez obzira na kontekste u kojima se javlja,
u kom sluaju se tedi na vremenu potrebnom za memorisanje, ali se vie vremena troi na
povezivanje koncepta sa drugim; ili se svaka jedinica, koncept memorie u svakom novom
kontekstu, i u tom sluaju brzo je uklapamo u dati kontekst, ali je memorisanje optereeno
brojem konteksta.
Sve ove aspekte sadraja teksta koji se smatra osnovom koherencije preuzimaju i
analiziraju i lingvisti koji se bave tekstlingvistikom, a posebno koherencijom. Tako
Beaugrande i Dressler preuzimaju ideje Abelsona i Sanka iz domena vetake inteligencije.
Tvrde da postoje okviri - koji obuhvataju centralne koncepte. To su koncepti koje svaki ovek
u svom zdravom razumu" poseduje o pojedinim situacija. Na primer roendansko slavlje"
ili restoran". Drugi tip organizacije je shema - vremenska bliskost i kauzalnost, koje
omoguuju predvianja sleda u tekstu ili dogaaju. Trei je plan - dogaaji imaju neki cilj
koji se njima trebaju ostvariti. Tu su i scenarija - u kojima su tano odreene uloge i postupci
svih uesnika u odreenim trenucima. Ukoliko doe do nesklada ovih organizacionih modela
kod govornika i sluaoca, koristimo metajezik, odnosno metadiskurs da bismo razreili
nesporazum.
Za koherenciju teksta je sve ovo vano jer se smatra da se semantika, sadraj teksta bazira
na koherentnoj organizaciji koncepata i relacija izmeu njih. Ona je kombinacija njihova u
mrei koju stvara tekst. U graenju kontinuiteta smisla mogu se izdvojiti centri koherencije:
objekti, situacije, dogaaji, radnje, a unutar centralnih koncepata podteme poput: stanje,
agens, objekat, relacija, atribut, mesto, vreme, promena mesta, volja, emocija, instrumenti,
10

oblik, uzrok, seanje, posedovanje, specifikacija, kvantitet, vrednost, ekvivalencija, itd. Takve
tipove koncepata nalazimo kod Filmora, Chafe-a, Grimes-a, Longacre-a, Beaugrande-a.
Mogue su i drukije klasifikacije, ali sve one podrazumevaju uoptavanja, kategorizaciju, sa
manje ili vie detaljnim raslojavanjem ili sjedinjavanjem. U mnogim sluajevima
organizacija individualnih koncepata unutar teksta koristi se optim konceptima kao
organizacionim, vornim takama, tako da se mogu nai srodnosti izmeu traganja za
primitivima, semantikim komponentama u okviru semantikih teorija i organizacionim
konceptima u lingvistici teksta.
Francuski strukturalisti, poput Levi-Strosa, Propa, Gremasa i Bremona, osnovnu strukturu
teksta (narativa uglavnom) definisali su daleko vie apstrahujui konceptualnu organizaciju.
Semantiki okvir teksta definisan je putem dogaaja" i aktanata", to veoma lii na
lingvistike analize, naroito Tenijera i Filmora, a u krajnjoj liniji klasinim poimanjima
sintaksikih odnosa predikata kao centralnog dela reenice sa subjektom, objektom i
odredbama.
Organizacija koherentne mree koncepata u razumevanju teksta
Mnoge od ovih optih kognitivnih kategorija primenjene su na razliite naine u
lingvistici, logici, filozofiji i drugde. Njihova relevantnost za tekstove je u sledeem: U
pogledu jezikih tekstova primarni koncepti se vezuju za temu, odnosno tema predstavlja
primarni koncept oko koga se konfiguriu ostali koncepti, obino se iskazuju gramatiki
glavnim lanovima u jeziku, dok sekundarni, tercijarni i sl. koncepti imaju manje
prominentno mesto i izraz u tekstu.
Stoga je za lingvistiku teksta i utvrivanje koherentne strukture teksta vano da se
iskoriste i dalje istrae pojave koje manje ili vie jasno ukazuju na nju. Tako se kao vani
elementi koherencije teksta prouavaju pojave poput: shema narativa, upotreba naslova,
skica, rezimea, tematskih i podtematskih struktura, odnos osnovne propozicije i drugih
semantikih sadraja u tekstu, odnos kljunih rei i teme i si.
Ilustrativan je primer koji navode Beaugrande i Dressier. Prvo analiziraju jednu reenicu:
Velika cnra i uta raketa V- 2,46 stopa duga stajala je u pustinji Novog Meksika.
Gramatiki upravni lan raketa dobija atribute: velika, crna i uta, mesto: u pustinji Novog
meksika, i stanje: stajala je. Konfiguracija koncepata na taj nain ima i svoj odraz u
gramatikoj, jezikoj konfiguraciji. Iako se konfiguracija koncepata i konfiguracija
gramatikih formi ne mora poklapati, ipak jedni druge pomau.
S obzirom da je pokazano eksperimentima da se gramatika forma retko zadrava u dugoj
memoriji, dok se koncepti due dre, opravdano je razlikovati konfiguraciju koncepata
makrostanja u kome su pojedinani koncepti mikrostanje. Uprostivi njihov primer, iz dveja
klauza: Crna raketa je stajala u pustinji i Bila je dugaka 46 stopa, izdvojio bi se semantiki
odnos: raketa" + crna, uta, 46 stopa visoka", kao i gramatiki odnos centra i atributivne i
predikativne funkcije tih leksema. (Savi S., Razvoj narativa kod dece.)
Dok se ovaj primer odnosi na samo jednu reenicu, dotle za mnoge tekstove i kraih i
duih formata postoji ideja da se makrostruktura predstavi propozicijama, ili apstraktnim
shemama. Iako je u tim teorijskim modelima dosta veliki stepen idealizacije prisutan, i
nekada ih je teko primeniti na razliite tipove tekstova, ipak potvrde postoje. Vie
propozicija se moe iskazati jednom reenicom i obrnuto, vie razliitih reenica iskazuje
jednu propoziciju (V + argumenti).
Neka od ispitivanja bave se odnosom centra i periferije u tekstu, i u tu svrhu analiziraju
koji se detalji najpre briu iz pamenja, jer se oni tada smatraju manje vanim. Tema
diskursa, globalna hijerarhijska struktura, pokazuju se u takvim ispitivanjima centralnim.
Postavlja se i pitanje da li kompleksnost gramatike, povrinske forme utie na
razumevanje. Odgovor je da moe da utie, ali samo u situaciji kada postoji vremensko
ogranienje, u aktivnoj, kratkoj memoriji. Inae ako primalac teksta preradi tekst i na
semantikom nivou, gubi se razlika izmeu kompleksnih i jednostavnih povrinskih formi.
Drugi izvor informacija mogu pretstavljati i prepriavanja" dogaaja i drugih tekstova.
Takav sluaj nalazimo u novinarstvu, gde novinari daju sline, odnosno razliite verzije
dogaaja, esto raomonske, ili u knjievnoj kritici u kojoj se analizira neko knjievno delo,

11

koja je opet posebna, jer sadri evaluacije nekih aspekata tekstualnog strukturiranja dela, te
podrazumevaju implicitne teorijske modele tekstova na osnovu kojih se vri evaluacija.
U nekim sluajevima, knjievno delo moe da sadri i metatekstualna objanjenja u
samom tekstu, npr. kratke rezimee sadraja poglavlja koje je sam pisac napisao i koja ine
integralni deo umetnikog dela, ili epilog (u mnogim dramskim delima).
Koherencija u procesu stvaranja teksta
Posebno su interesantna za lingvistiku i psiholingvistiku prouavanja koncepata" i
stvaranja njihovih mrea u procesu produkcije i realizacije teksta. U nekim sluajevima mogu
se nai odgovarajui podaci, recimo kao to slikari naprave skice, tako i pisci knjievnih
tekstova saine koncepte svojih buduih tekstova.
Takva analiza koherencije teksta, sa aspekta njegove produkcije, takoe je kompleksan
predmet za analizu. Istie se u literaturi da kohezija i koherencija imaju nuno stilsku
vrednost. Njihova nit traje od govornikove/pieve zamisli do efekta teksta na
sluaoca/itaoca. To se ispoljava u nizanju ideja, asocijacija, opisa poetnih slika i shema koje
se stvaraju u prethodnim razmiljanjima pisca sa potonjim shemama njegovim. Ve na
samom poetku se stvaraju veze izmeu forme i sadrine teksta, sklad izmeu misli i
njihovog ostvarenja koje moemo nazvati vertikalnim, nasuprot horizontalnim vezama
izmeu elemenata teksta. U umetnikom tekstu, koherencija je i sama usmerena na estetski
aspekt teksta.
U umetnikom tekstu, pisac svesno organizuje iskaze na nov nain, tei da uzburka
senzibilitet itaoca, namee posebnu koherenciju teksta ponekad ak i na tetu logike
koherencije, naroito u poeziji. Piscu je stalo do interne kohezije koja e izraziti njegovu
posebnu organizaciju dela, i to se moe posmatrati na samom tekstu, ali i na efektima
izazvanim kod itaoca. Gledita pisca se ipak primarno odreuju na osnovu raznih redakcija
teksta i njegovog usavravanja. O vrednosti i koherentnoj strukturi dela moe se suditi,
naravno, prvenstveno na osnovu njegove konane redakcije, dok se njegova rezonanca, odjek
kod itaoca moe ak, u izvesnom smislu, uzeti kao poslednji stupanj u stvaranju teksta.
Ovaj razvojni niz teksta dozvoljava koheziju izmeu realnosti, konceptualno-logike
koherencije i specifine, interne kohezije iskazivanja, te se u konanoj sintezi itaocu otkriva
celokupan svet teksta. Koherencija se znai, moe ispoljavati i kroz semantiki, simboliki,
sve do glasovnog vida (naroito, opet, u poetskim delima). U svim tim aspektima,
konceptualna koherencija igra bitnu ulogu, ali je evidentno povezana sa nizom drugih
fenomena prouavanih u tekstologiji, versifikaciji, filologiji i si.
Kao primer koji ilustruje princip postojanja osnovne, globalne propozicije u produkciji,
koja ini osndvu koherentnog tkanja nekog teksta, osnovu na kojoj poiva jedna
makrostruktura naveemo podatke o stvaranju Zone Zamfirove Stevana Sremca. Sauvana je
globalna makropropozicija" ovog dela. Sremac u svojoj belenici za 1895. godine belei
sledei tekst:
Zona Zamfirova. Otac je ne da. Momak s drugom preobuen u devojako ruho.
Kompromituje Zonu. Morade da poe.
A u jednom pismu Svetozaru oroviu, svoj plan za duu pripovetku izneo je reenicom:
Pria se o jednoj niskoj, gazdinskoj devojci, kako je naposletku pola za jednog esnafa.
Ako uporedimo ova dva kratka teksta, makropropozicije, videemo jasnu paralelu. Glavni
aktanti": Zona (niska devojka), njen otac (gazdina) i momak (esnaf) su glavni likovi, i svi su
pomenuti u osnovnim propozicijama. Osnovni dogaaj je (Zona, momak) poi za, nakon
peripetija": ne da je, kompromitacija, morade da poe (naposletku).
U ovom primeru Sremevih iskaza makrostrukture dela, vidimo da je samo jednom reju
naposletku, implicirano da postoji period u kome se ne moe ostvariti glavni dogaaj, to
pretpostavlja na neki nain peripetije".
Meutim, makropropozicija itavog dela jo uvek ne ukazuje na vertikalnu hijerarhijsku
povezanost svih delova teksta. Potrebno je sagledati i odnos teme i podtema, centralnih i
sporednih koncepata. Stoga je potrebno istraiti i odnos irih skica i realizovanog zavrenog
teksta. Pored globalnog plana i scenarija, mogu se nai i napomene koje je pisac oigledno

12

tretirao kao podsetnik u vezi s detaljima. Tako, na primer, na jednom mestu, sa strane, Sremac
belei da treba da se raspita za stara nika imena".
Odnos ire skice (koju navodimo ne u celini, ve samo relevantne delove) i dovrenog
teksta pokazuje doslednost u produkciji teksta. Na primer, nakon otmice Zone Zamfirove od
strane Mane i njegovog druga preruenih u ensku odeu, vest o tom dogaaju se proirila
po elom Niu, jedino otac orbadija to ne zna. U skici sledei redovi opisuju situaciju
nakon otmice:
Zamfir pobegne opet kui.
Oni svi plau. Jer ovde dole ene".
Dotrao i pop koji je krstio Zonu da vidi ta je to. Policija dola."
A u zavrenom tekstu je dalja razrada:
orbaija ne zna jo nita. Rano se krenuo od kue. Sretaju ga i pitaju. On se udi. Poleti
kui da vidi ta se desilo. Sve je u redu. Vraa se u varo. Opet ga sretaju, tee ga i
saaljevaju. Navode skuajeve iste take i jo gore. On se ljuti i brani.
U dovrenom tekstu-romanu, ritam kompozicije zacrtane skicom se potuje. Dok su
uvodna poglavlja o situaciji nakon otmice i orbadijevoj neinformisanosti o otmici duga, u
poglavljima od 13. do 17. tekstovi su veoma kratki, po nekoliko strana, i svi se odnose na
druge posledice otmice", reakcije drugih ljudi. Ovaj skup glava o reakcijama na lanu
otmicu pokazuje paralelu sa Sremevom skicom gde se, u kratkim reenicama-pasusima,
navode kao teme reakcija ovog ili onoga lika, sloja u varoi, na otmicu. Takoe, tako kratka
poglavlja i kompozicijski imaju izvesnu analogiju sa stanjem rastrzanosti i panike koja ulazi
u kuu Zamfirovih.
Jedan tip rezimea, propozicionog sadraja, nalazi se i u uvodnim napomenama na poetku
svakog poglavlja u dovrenom tekstu, i one ine integralni deo pievog kompozicionog
postupka. Gotovo svi sadre sledee karakteristike: 1. Metatekstualne iskaze: U ovom
poglavlju, opisana je, ispriana je, izneto je, pripoveda se...,2. dogaaje koji su centar odeljka
(glave u knjizi): dirljiva scena, familijarno vee, moralni udar, osveta, glasovi, oajni koraci,
momako veselje, 3. imena likova bitnih za poglavlje, 4. Vrednovanje dogaaja: (Mani)
akcije skau, propala (tetka Dokina misija). Meutim ovo nisu vie propozicioni delovi
poglavlja koji jednostavno sumiraju sadrinu, u njima pisac nekada samo nagovetava, a na
itaocu je da otkrije itanjem celog poglavlja stvarne dogaaje. Kako to pomeranje" izgleda
pokazaemo primerom uvoda u Glavu petu:
Ona je upravo kao neka epizoda. Kao epizoda uzeta, ona je, istina, malo dua, ali, uzeta
kao roman, ona je ipak kratka; jer ona i nije upravo nita drugo nego jedan kratak senzualni
- ali za roditelje vrlo pouitelan - roman, u kome su junaci: mladi Mitane Petrakijev i neka
vabica Hermina [...] Sve se ovo moralo ispriati, da vide itaoci pred kakvim je ambizom
vrlo lako mogao biti i na junak Mane kujundija.
Kao to se vidi od sumiranog sadraja celog pouitelnog romana" koji je nadugako
isprian, znamo samo glavna dva junaka, moemo da pretpostavimo da se radi o ljubavi
izmeu njih, ali samo zato to su istaknuti kao analogija glavnim junacima celog romana, i da
je ta afera zavrena negativno, ambisom". Kako? To ne znamo. Ostali deo uvoda je
komunikacija pisca sa itaocem dela. Taj metalingvistiki deo po obimu daleko prevazilazi
konkretan sadraj glave pete, jer je ovaj potonji olien samo u referencijalnim izrazima koji
upuuju na dva glavna junaka epizode.
Naa analiza tekstova Stevana Sremca pokazuje dva osnovna pravca ekspanzije osnovnog
sadraja. Prvi pravac ukazuje na zadravanje u postavljenim okvirima narativne skice,
reflektovane, na primer, kroz navedene proporcionalne kvantitativne odnose skice i finalnog
teksta. Drugi pravac pokazuje stvaranje odstupanja od shematskog okvira dodavanjem novih
epizoda, narativnih uslonjavanja, metadiskurzivnih proirenja i sl.
U svakom sluaju, odnos makrostruktura i mikrostruktura, hijerarhijsko uslonjavanje
teksta u procesu njegovog nastajanja, i kroz razne faze njegovog nastajanja, takoe se
oslanjaju na ideju o koherentnosti, na meusobne odnose segmenata teksta, odnos tematskih i
podtematskih struktura, i celokupnu mreu konceptualno-semantike potke teksta koji se
podvrgava ovakvoj, tekstlingvistikoj analizi.

13