„Песнички поступак“ – Радивоје Микић

На почетку овог текста Радивоје Микић пише о достигнућима Јурија Лотмана и

припадника тартуско-московске семиотичке школе. Наиме, они су дошли до дефиниције
књижевности као другостепеног моделативног система. Оваква природа књижевности
заснива се на одлици језика да има различите функције, па и тако и функцију преношења
порука које немају практично-комуникациону функцију. Овакве поруке треба да сву
примаочеву пажњу усредсреде на сам језички знак што се постиже специфичним
поступцима и репертоаром средстава којима ће се служити пошиљалац поруке. Дакле,
непоходно је да постоји одређени код, према чијим правилима ће се уобличавати поруке –
то нам је јасно при самом сусрету са књижевним текстом јер уочавамо да су језички знаци
у њему распоређени на посебан начин и да функционишу на посебан начин. Из овога
произлази и дефиниција књижевности коју су извели представници тартуско-московске
семиотичке школе: с обзиром на то да је књижевност другостепени моделативни систем,
она изграђује свој код на природно-језичкој основи тј. књижевно дело настаје
специфичном употребом природног језика уз поштовање посебних правила. Ова
специфична правила омогућавају специфично функционисање поруке: пошто се не везује
за било какву реалну ситуацију, порука може бити актуелна у пројекцији на различите
реалне ситуације и контексте које образују те ситуације.
Микић даље пише о томе да је и у нашој земљи (Југославији?) било покушаја да се
дефинише специфичност књижевности и то показује најпре на примеру радова
загребачког лингвисте Радослава Катичића који је пошао од чињенице да је књижевни
текст уређен систем језичких знакова. Према Катичићевом мишљењу, постоји елемент по
коме се књижевна структура разликује од некњижевне, а то је „додатна стилистичка
обавијест“ коју садржи књ. текст за разлику од некњижевног. Међутим, то није једина
разлика, али ако би била онда би једино лингивистика била меродавна да оцењује
вредност књижевних дела и то тако што би вредновала различите стилске изборе којима
се остварају поједина дела. Катичић напомиње да структура књижевног дела није
истоветна језичкој структури зато што постоји разлика између језичке поставе и
ванјезичке реалности. Према његовом мишљењу, нема текстова који би по себи били
књижевни, већ има таквих који врло снажно сугеришу остварење свог садржаја у
целокупности животног искуства, а не у некој стварној ситуацији (варијација Лотмановог
става). Микић закључује да у оваквом становишту Катичић оставља по страни постојање
репертоара поступака којима се дочарава свет, као и књ. код који се надовезује на
природно-језичку основу и омогућава да неки текст доживимо као уметничко дело.
У наставку, Микић пише о ставовима Миливоја Солара који у есеју „Како учити језик
књижевности“ расправља о специфичностима књижевности као уметности. Према
Солару, језик књижевности је посебан знаковни систем, одређен сопственим јединицама
значења и сопственим правилима њихове употребе којима се служи једино и искључиво
књижевност. Отуда, за учење језика књижевности је важно да му се приступи као учењу
страног језика јер језик књижевности није једнак нашем матерњем језику већ садржи свој
речник и граматику који нису једнаки речнику и граматици нашег матерњег језика. Према
Микићу, ово нас упућује на већ поменуте ставове представника тартуско-московске
семиотичке школе о књ. као другостепеном моделативном систему који подразумева
уобличавање књ. по правилима специфичног и аутономног кода. Ми се у детињству, у
процесу овладавања матерњим језиком сусрећемо са елементима специфичног језика
књижевности, али књижевност са којом се тада сусрећемо можемо звати неким обликом
„пред-литературе“. Иако учење језика књ. почиње од предлитературе, оно се ту не
зауставља, јер је основни циљ тог учења освајање и најсложенијих облика језика
књижевности. А учење језика књижевности нам омогућава да се непрекидно проширује
контекст у који се смештају књижевни текстови, да би се што адекватније разумело
њихово значење. Један од неопходних корака у учењу је усвајање разлике између
дословног и недословног значења јер само успостављање ове разлике омогућава да се
књижевном тексту приступа као књижевном. Са друге стране, ово разумевање нас упућује
на разумевање специфичне функције језика која се користи при обликовању књ. текстова.
Наиме, ова функција језика је најсложенија на шта нам указује чињеница да је контекст
који даје смисао књижевном делу контекст посебног искуства који се употпуњава и шири
специјалним знањима – да би се разумела поједина књижевна дела потребан је веома
различит репертоар знања јер их призива сам језик књижевности.
Према Солару, разлика између „уметности и неуметности“ тј. између језика књижевност и
матерњег језика је основна разлика, а разлика између поезије и прозе је секундарна и из
ње изведена. Разлика између поезије и прозе тиче се начина на који се остварује смисао у
њима. За разлику од песме, проза остварује смисао на разини „представљене
предметности“ премда она није нужно миметичка, већ креира свој имагинарни свет.
Међутим, иако проза није устројена као поезија версификацијом, она ипак има неку
организацију, неко устројство елемената при чему су ти елементи елементи стварности
пошто проза садржи разлику између представљеног и самог представљања. У лирској
песми представљање је специфично. Најпре, лирска песма је целовита и у тој мери
неизменљива творевина да сваки покушај раздвајања њених саставних елемената није
могућ: ритам, звук и смисао у њој су неразвојно повезани и јединствени. „Она се открива
у тренутку и растављање на поједине ријечи, слогове, слике и тактове или мање смислене
цјелине увијек је налик разбијању нечега што само као цјелина може бити доступно
разматрању.“ Лирски текст се доживљава као целина, док се прозни текст перципира
етапно, поједини делови се могу раздвајати и чак посматрати као релативно самостални.
Разлика између лирског и прозног текста омогућава да се сагледају различити елементи
књ. кода, а свест о различитим елементима у књ. коду омогућава да се изграде посебни
аналитички поступци за тумачење текстова. Разлике у начину перципирања и тумачења
простичу из начина представљања тј. из начина конституисања: док је сложеност прозног
текста у вишим слојевима (композиција, приповедач, перспективе...), сложеност лирског
текста је у доњим слојевима и појављује се као „сложеност обликовања вербалног
градива“. У поезији смисао се остварује максималним искоришћавањем самосвојности
језика, строго поетска употреба језика оспорава разликовање језика и представљене
предметности тј. онога што је представљено и самог представљања. Поезија укида
потребу која се јавља у вези са прозним текстовима: класификацију на фикционално и
нефикционално. Аутор даље напомиње још једну особеност језика поезије, а то је све
чешћа склоност савремених песника да своје текстове граде тако што у њих уносе делове
других лирских текстова. „Понекад директног преношења и не мора да буде, али смисао
текста може на прави начин да се успостави само ако се око текста образује одговарајући
контекст који може бити веома сложен, изграђен од разноликих елемената. То намеће и
потребу да се смисао неког лирског текста посматра само као једна од могућности коју
сам текст допушта, док остале морају само да се подразумевају. Овакви случајеви су
веома чести у лирским текстовима који су грађени као двострук текст.“ „Истовремено,
песник може сасвим слободно да се креће дуж дијахронијске осе и у своју песму да
уграђује различите типове лирског говора. Због тога бисмо и могли рећи да је језик
поезије данас сачињен од онолико слојева колико их познаје историја поезије. Зато смо
све чешће у прилици да се уверавамо да на нас делује језик поезије укупношћу свих
компоненти које су уграђене у њега и да од наше способности да их препознамо зависи
шта ћемо од неког текста добити. Ако се и најситнији детаљ лирског текста реализује у
наем свеукупном искуству, изван контекста било које реалне ситуације, онда, исто тако,
нема сумње да је у његову градњу унето све оно што језик поезије садржи као своје
могућности“. Суштина језика књ. је у оном систему који означавамо као књ. код јер нам
он и омогућује да вербална целина функционише као књ. текст. Учење језика књ. је
сложен задатак, а остварење тог задатка ствара услове да видимо и шта нам књ. говори и
како нам књ. говори. „И једино сусрет са књ. текстом, једино улазак у простор књижевног
говора, може да нам покаже до које мере смо овладали језиком књижевности.“
(Двострукост текста Микић показује на примеру песме Ивана В. Лалића „Војислављев
врт“. Наиме, како је и сам Војислав Илић песник који у својој поезији опис остварује као
двоструки текст (дослован опис и пребацивање описа на симболички план), Лалићу је та
двострукост Илићевог песничког текста добродошла да и сам, своју песму организује као
текст који функционише на два плана. Отуда, Лалић примењује поступак текста у
тексту преузимајући Илићев стих и тиме остварујући двострано поимање феномена
ветра, ветра који се противи пролазности, ветра који оличава памћење и на тај начин се
повезује са поезијом.)