ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ
РЕПУБЛИЧКИ ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ РАТНИХ ЗЛОЧИНА

БОШКО М. АНТИЋ

СРЕБРЕНИЦА
ВЕЛИКА ОБМАНА
ВАРИЈАНТА 2

Димензије. знакова без белина - 1.372.555, знакова са белинама – 1.618.748 (53,95 ауторских
табака, 863 ауторске стране) , редова - 29.738.

Поред коначне верзије текста, уз рад је предато: 90 карата (скинуте са интернета,

оригиналне карте Дринског корпуса и карте из прилога војне експетизе), 4.379
докумената на ДВД, 202 текста са интернета, документа наведена у фуснотама Војне
ексепертизе “Зворничка пешадијска бригада у операцијама ‘КРИВАЈА 95’ и
‘СТУПЧАНИЦА 95”, 156 слика са интернета, 87 фотографија, 2 анимације и
докуметарни филм у трајању од 30 минута (на српском и енглеском језику).
 * 2010 *

ИЗДАВАЧИ
___________________________________________________

ПРИРЕЂИВАЧИ

Бошко Антић
Јанко Велимировић
Цвјетко Савић

САРАДНИЦИ

Бошко Антић
-
-
-
Горан Антић

ЛЕКТОР

ГРАФИЧКИ ПРЕЛОМ И ДИЗАЈН

ШТАМПА
ЗА ШТАМАРИЈУ

ТИРАЖ
 Библиотека
Ратни злочини
_______________________________________________________________________
Књига

СРЕБРЕНИЦА
ВЕЛИКА ОБМАНА

БАЊА ЛУКА, 2010

“И стојим на располагању свакоме ко жели да чује да ратна Сребреница има два лица.
Велики и моћни одлучили су, кад је реч о Сребреници, да се сме причати само о
муслиманским жртвама! Ако је интерес света да се чује истина, нека се зна и о
страдалничкој судбини Срба и других. Или је то, можда, забрањена тема? Уколико
истину буду и даље затирали, онда ништа није чудно, па ни то што је Насер Орић,
осведочени кољач, за судије Хашког трибунала - невинашце, а осумњичени Срби у
Хагу - злотвори! Је ли то оно лице истине које у ствари свет једино жели да види.”

Милун Николић из Скелана

 САДРЖАЈ

УВОД .........................................................................................................................7
МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ..........................11
ОРГАНИЗАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ ОРУЖАНИХ СНАГА ........................................39
ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ .................................................................................85
ОПЕРАЦИЈА “КРИВАЈА -95” .................................................................................119
ПРОБОЈ И ЕВАКУАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ СНАГА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ .................301
АСАНАЦИЈА ..........................................................................................................345

5
 УВОД

Ово дело је обухватило анализу основних аспеката политичког деловања политичких снага
трију народа у Босни и Херцеговини који су били у директној функцији војног организовања
и изазивања оружаних сукоба. Тежиште је на специфичности војног организовања
сукобљених страна, посебно у Подрињу, као и основном карактеру борбених дејстава која су
изводиле сукобљене стране. Истраживање указује на специфичности формирања јединица
Армије Босне и Херцеговине и Војске Републике Српске у средњем Подрињу, њихове
мобилизације, те оперативног и тактичког развоја током 1992. и 1993. године, а посебно
после проглашења “Заштићене зоне Сребреница”. Истраживање је обухватило борбена
дејства која су изводиле муслиманске снаге, с тежиштем на монструозним злочинима
почињеним над припадницима српског народа, пре и после проглашења заштићених
зона, као и карактер операције “Криваја - 95”.
Дакле, дело се односи на ток наведене операције, односно на ангажовање снага Војске
Републике Српске у тој операцији са војног аспекта. Кроз дело се сагледава начин
ангажовања дела Дринског корпуса, који је био у функцији наношења губитака
непријатељским оружаним снагама, што је и смисао борбених дејстава.
Дефинисање основних појмова је засновано на теорији ратне вештине која је примењивана у
Војсци Републике Српске. Као основни чињенични материјал користило се обиље
докумената политичког и војног карактера. Као извори коришћени су документи којима су се
регулисала организациона и структурна питања формирања и употребе оружаних формација
зараћених страна, као и све врсте борбених докумената који сведоче о току борбених
дејстава.
Коришћени се сви документи, до којих се могло доћи, који изричито говоре о формирању и
организацији, те начину употребе муслиманских оружаних снага, посебно они документи
којима се регулише деловање тих снага на подручју Подриња, као и извештаји из којих су
видљиви резултати тих деловања.
У свим сегментима дела тежиште је на политичким и војним документима чији су аутори
команде, јединице, установе и појединци Федерације Босне и Херецеговине и припадници
Уједињених нација, као и други страни аутори који указују на реалну слику о Сребреници.
Кроз студију се аргументовано доказује:
* Да су догађаји у Босни и Херцеговини 1992 - 1995. године последица развоја догађаја на
територији Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
* Да Срби нису извршили агресију на Босну и Херцеговину јер они вековима живе на тим
просторима.
* Да је настанак Републике Српске, а с њом и Војска Републике Српске, последица
реаговања српског народа на акције које су предузимали муслимани и Хрвати
* Да је Војска Републике Српске настала као последица развоја догађаја. Није формирана од
Југословенске народне армије него је резултат самоорганизовања српског народа за одбрану
У њу су одмах или касније ступили припадници Југословенске народне армије. Медјутим,

7
већину старешинског састава су чинили припадници Територијалне одбране и војно
способно становништво
* Да је 28. дивизија са седиштем у “Демилитаризованој зони Сребреница” имала шест
бригада, са укупно 7.004 припадника, а додајући томе резервни састав и евидентиране војне
обвезнике укупно око 18.000 људи.
* Да је руководство Странке демократске акције најавило стварање апсолутне превласти и
прекида веза босанско-херцеговачких Срба са Србијом. Намера је била повезивање Подриња
са Рашком области, у склопу реализације идеје о тзв. Зеленој трансферзали.
* Да је, након заузимања српских села и егзодуса српског народа јануара 1993. године када
су пали Скелани и група српских села у Кравици, престао сваки облик живота српског
народа у ужем делу средњег Подриња.
* Да је стање у средњем Подрињу било неприхватљиво за Србе. Српски народ је морао
донети стратешку одлуку да се то стање измени.
* Да се муслимани нису придржавали режима заштићене зоне, нити су их у томе
контролисале нити спречавале снаге УНПРОФОР-а. Напротив, муслиманске снаге из
Сребренице, уз прећутну сагласност снага УНПРОФОР-а, користиле су режим
заштићене зоне као базу за предузимање офанзивних акција према Војсци Републике
Српске и преосталом српском становништву. Након акција, муслимани су се повлачили у
безбедну зону и стављали под заштиту УНПРОФОР-а. У тим акцијама, за време трајања
режима заштићене зоне, убијено је на десетине српских војника и полицајаца, на стотине је
рањено, осакаћено или заробљено и одведено у бројне приватне затворе у Сребреници и око
Сребренице.
* Да су снаге 8. оперативне групе/ 28. дивизије Копнене војске из застићене зоне интензивно
изводиле нападна и препадна дејства на положаје Војске Републике Српске и на незаштићена
српска села на подручју Братунца у Скелана. У тим дејствима страдао је велики број српских
бораца и цивила. Војска Републике Српске није могла толерисати такву ситуацију и стално
јачање 28. дивизије. Упућено је низ упозорења команди УНПРОФОР-а и муслиманским
снагама у Сребреници, али није било позитивних резултата. Зато је донесена одлука да
српска војска предузме операцију ради стварне демилитаризације. Била је то легална војна
операција, до које не би дошло да је подручје Сребренице било стварно демилитаризовано.
* Да су муслимани планирали да пређу у општу офанзиву и само је било питање дана када ће
снаге из Сребренице кренути у напад и покушај спајања са снагама у Тузли.
* Да су снаге 28. дивизије биле организоване, опремљене и наоружане и да су могле дуго да
се бране, јер су биле распоређене на терену повољном за организовање упорне одбране.
* Да је операција "Криваја 95" изведена у складу са начелима извођења нападних дејстава и
да у њој није дошло до прекомерне употребе силе, јер је однос снага био повољнији у корист
браниоца.
* Да до напуштања Сребренице није дошло услед развоја догађаја на бојишту, него због
одлука руководства Сребренице, уз прећутну сагласност руководства Федерације, да то
учини из других разлога.
* Да је политичко и војно руководство оставило и становништво и војску Сребренице са
намером да се доживи оно што се доживело и да се испуни Клинтонов услов "да ће НАТО
интервенисати када Срби убију 5.000 муслимана".

8
* Да су снаге 28. дивизије кренуле у пробој, оставивши становништво, у коме су морале
претрпети велике губитке и који је са војничког гледишта потпуно неприхватљив. У том
пробоју су и претрпеле губитке и сви су они приказани и приписани као злочини Србима.
* Да је злочина у операцији и након ње над муслиманима било, да они нису ни планирани ни
организовани и да су последица развоја догађаја, па и огорчења које је изазвало мислиманско
дивљачко оргијање по српским селима Подриња с циљем уништења свега што је српско..
* Да је број жртава енормно увећан, о чему говоро низ изјава компетентних личности,
посебно директних учесника догађаја – политичких и војних представника Уједињених
нација.
* Да су извршени бројни злочини над Србима, што се доказује документима страних аутора
и документима муслиманских аутора (институција и појединаца), као и изјавама очевидаца и
чланова породица страдалих у овим злочинима.
* У доказивању злочина над Србима користили су се сви судски документи до којих је могло
доћи (оптужбе, пресуде, обдукције, сведочења, изјаве...).
* Да за злочине над Србима, у суштини, није нико одговарао.
Посебан циљ рада је да се докаже да је масакр над срспским народом у околини Сребренице,
боље рећи Средњег Подриња, почињен, иако се о томе мало говори у свету, јер јавност и
западни медији то не желе да знају. То је истина коју треба свету показати.
Придржавајући се постављених циљева у делу су обрађене узроци који су довели до
изнуђене операције “Криваја 95” и догађаја за време њеног извођења, као и после
ослобађања Сребренице до којег је дошло због неочекивано слабог отпора снага 28. дивизије
и, практично, њиховог напуштања енклаве из много неразјашњених разлога. Ти разлози у
делу презентирају сами муслимански извори и извори страних медија кроз коментаре
истакнутих политичких и војних личности.
Посебно се наглашава одлука да се снаге 28. дивизије, заједно са цивилима, пробијају
ка Тузли што је довело до великих губитака у борбама са снагама Дринског корпуса,
које су биле приморане да спрече спајање ових снага са снагама 2. корпуса Армије
Босне и Херцеговине, али и у међусобним обрачунима екстремиста (читај: злочинаца
који су знали шта их чека ако се предају или буду заробљени) и оних који су сматрали
да се треба предати. Наглашено је да је до међусобних обрачуна долазило и због
међусобних неугласица у Сребреници до којих је долазило у борби за власт.
Све те губитке, муслимани и они који су их подржавали и довели у овакву ситауцију
приписали су Србима као злочине што су неоправдано и под нејасним околностима
почињени над заробљеним муслиманима на територији општине Сребреница,
Братунца и Зворника.
На опрадавајући и не негирајући почињене злочине над муслиманима, у делу се наглашавају
злочини над Србима Средњег Подриња чињеним пре успостављања “заштићене зоне
Сребреница”, али и после тога, нажалост, користећи ту “заштићену зону” као полазну
основицу за нападе на Србе и базу за склањање под заштиту припадника УНОРОФОР-а, који
нису предузимали готово никакве активности да то спрече, а поставља се питање да ли су и
могли с обзиром на бројно стање.
Наглашавање појединих делова текста, као и писање пуних назива у документима и
цитатима тамо где су аутори користили скраћенице, извршили су приређивачи с циљем да
читаоци лакше разумеју текст. Цитати су верно наведени, посебно изјаве.

9
У овом раду коришћени су резултати рада аутора Миливоја Иванишевића, Слободана
Дурмановића, генерал-потпуковника др Радована Радиновића, пуковника др Станка Нишића,
Љиљане Булатовић, Ричарда Батлера, те војних експертиза рађених за одбрану оптужених за
догађаје у Сребреници и текстова са интернета.1 Посебно су били корисни документи које је
на интернету објавио хрватски генерал Слободан Праљак.2

1
Детаљније види у списку литературе и фуснотама.
2
хттп://www.слободан праљак.цом.

10
 МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА И РАТ У БОСНИ
И ХЕРЦЕГОВИНИ

Увек су на Балкану кризе и међуетничке сукобе изазивале силе које су се међусобно бориле
за утицај у овом делу Европе3.
Ради бољег и јаснијег сагледавања догађаје на Балканском полуострву, у Социјалистичкој
Федеративној Републици Југославији и Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини,
почетком деведесетих година двадесетог века, неопходно је имати на уму америчку студију
“Интегралне дугорочне војне стратегије САД до 2010. године” под називом “Селективно
одвраћање”, која је објављена средином јануара 1988. године4.

3
Водеће европске земље и САД су вођене сопственим интересима изазвале кризу, а њом су, углавном,
управљале Немачка и САД. Немачка је подстицала конфликтну ситуацију од самог почетка убрзаним
признавањем нових држава, искористивиши при том језик либералног европеизма да би достигла националне
циљеве. Уједињена Немачка претендује на водеће место у политичком и
економском животу у Европи. Svoju politiku na Balkanu je sprovodila neupadljivo,oprezno, ali uporno. Postepeno je
povećavala svoje učešće - član Kontakt grupe, učešće u Snagama za brzo reagovanje, namesnik u Mostaru...
Strateški ciljevi Nemačke na Balkanu predpostavljaju uključenje Hrvatske i Slovenije u zonu njenih ekonomskih
interesa za ovladavanje međunarodnom raskrsnicom puteva, obezbeđivanje direktnog izlaska na Dunav, Jadransko i
Sredozrmno more, a takođe i dobijanje najpovoljnijeg statusa kod arapskih zemalja, koje proizvode naftu i gas. Da bi se
ostvario poslednji cilj planirano je međunarodno priznanje Bosne i Hercegovine kao muslimanske nacionalne države.
Za postizanje svojih strateških ciljeva Nemačka se koristila svojom ekonomskom moći. Nemačka nije dozvolila
stvaranje jedinstvene srpske države, jer bi ona smetala ostvarenju ovih ciljeva. Veljko Kadijević navodi podatke da je
Nemačka pomoću svojih agenata temeljito pripremala buduće događaje, između ostalog i uvredljive izjave njenog
vojnog atašea na račun Srba (V. Kadijević, Moje viđenje raspada, Politika, Beograd, 1993, str. 25-26), a Kristofer je u
intervjuu američkim novinama “USA Today” izjavio da Nemci snose posebnu odgovornost za to što je Evropska
zajednica pristala na priznanje bivših jugoslovenskih republika (ITAR TASS- Serija ”SE”, 21.jun 1993, str.16).
SAD imaju politiku kao plod jasne ocene određenih krugova, a ne “greške”. To su: (1) težnja da se uspori proces
evropske integracije, stabilizuje politička uloga SAD u Evropi, učvrsti u svesti NATO na Balkanu, kao poligona za
potvrđivanje dominantne uloge NATO u Evropi i njegovu nezamenjivost u Evropi. Upravo kroz tu organizaciju SAD
pokušavaju da svoje povremeno prisustvo u Evropi pretvore u stalno.; (3) želja da se raspad bivše Jugoslavije iskoristi
za raspad bivšeg SSSR-a; (4) putem podrške bosansko-hercegovačkim muslimanima težnja da se dokaže da SAD nisu
apriori antimuslimanski orijentisane.
Američki novinar “New York Times” Dejvid Bajndar navodi da su ”SAD razradile strategiju političke, ekonomske i
vojne izolacije Srbije. Ta koncepcija uključuje i vojnu saradnju s bosanskim muslimanima... Ljudi iz okruženja Abberta
Gora , možda Klinton i, recimo Lejk, bili bi srećni, ako bi sveli Srbiju na poljoprivredno društvo”.
(Prema referatu Jelene Guskove pod naslovom "Kriza na Balkanu, Srbi i islam u planovima velikih država" na
Međunarodnom naučnom skupu održanom 11- 13.decembra 1996. godine na temu “Islam, Balkan i velike sile (XIV-XX
vek)” - objavio Istorijski institut SANU u Beogradu 1997. godine, str.557-559).

4
Izrađena je po narudžbi Ministarstva odbrane SAD. Izradila ju je komisija od 13 članova, istaknutih bivših i tadašnjih
političara, vojnih rukovodilaca i naučnika (Fred Ikle, Albert Wohlsteter, Henri Kissinger, Zbigniew Bzezinski, William
Clarc, John Vessey...).
U tezi “Sukobi u ‘Trećem svetu’ i interesi SAD”, stoji da je “osnovna karakteristikaameričkog angažovanja u trećem
svetu neslaganje oko američkih interesa”, pa u tomcilju navodiseda “upotreba borbenih jedinica u sukobima u trećem
svetu treba da se smatra iznimkom”, a da “u pažljivo odabranim situacijama, gde se mogu obezbediti važni američki

11
У југословенску кризу су биле укључене неке државе чланице Уједињених нација
(Сједињене Америчке Државе, земље Европске уније, Иран и Турска5). Посебно су се
истицале Сједињене Америчке Државе, Немачка, чланице Европске заједнице (данас
Европска унија) и Ватикан. У Босни и Херцеговини, својим утицајем, посебно су се истицале
Иран и Турска. Званичници свих тих држава су понављали своју пуну подршку опстанку
Југославије. Чиниле су то и Сједињене Америчке Државе. Амбасадор САД у СФР
Југославији, Ворен Цимерман, 20. марта 1991. године изјавио да Влада Сједињених
Америчких Држава подржава југословенски приступ решавању кризе6. Амбасадор
Сједињених Америчких Држава у Аустрији је 26. септембра 1990. године изјавио: “Мислим
да ће Југославија остати целовита земља”. Међутим, према тврђењу италијанског министра
иностраних послова Ђанија де Микелиса7 амерички економски експерт Џефри Сакс, у
својству специјалног саветника Анте Марковића, тадашњег председника владе СФР
Југославије, 1990. године је саветовао Словенији да се ослободи Београда како би ушла у
Европу. То је по његовом мишљењу пресудно утицало на словеначко определење8.
По мишљењу филозофа Мухамеда Филиповића, члана Академије знаности и умјетности
Босне и Херцеговине, “рат у бившој СФР Југославији био би спријечен да нису
интервенисали странци, који су силно жељели растурити Србију и Југославију”.
“Дошао је Ворен Цимерман”, каже Филиповић, “и држао хушкачке говоре против Срба и
Слободана Милошевића. Рекао сам му да ће независност Босне и Херцеговине значити рат
и питао хоће ли нас Вашингтом подржати, на што је он рекао да хоће, али не оружјем већ
аспиринима и декама, док ми гинемо”, нагласио је академик.

interesi i gde američka pomoć može doprineti povoljnim rezultatima, SAD treba da pomažu antikomunističke
pobunjeničke snage. Tim snagama je, po ovoj studiji, “potrebna obaveštajna i pozadinska podrška, kao i pomoć u
obuci”. Pri tom je neophodno da se “reguliše odnos prema sredstvima javnog informisanja”, kao i da “uloga SAD
ostane u tajnosti”.
Još jasnija osnova ove starategije je obrađena u tezi “Ratovi na sovjetskoj periferiji”. Kad se pažljivo prouči ova studija
onda je jasan razvoj događaja u Avganistanu, Perzijskom zalivu i na Balkanskom poluostrvu. Svakom profesionalnom
vojniku je jasno kako se u ovakvoj strategiji izazivaju krize i kako se njima upravlja.
(Prevod štampala Druga uprava Generalštaba Oružanih snaga SFRJ, maj 1988. godine.)
5
О улози Турске и других исламских земаља види детаљније у тези «Џихад против Срба».
6
O ulozi Sjedinjenih Američkih država i Vatikana u jugoslovenskoj krizi početkom 90-ih godina prošlog veka videti
intervju Veljka Kadijevića, bivšeg ministra odbrane u Vladi Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, pod
nazivom "Gazde su tražile krvavi razlaz", objavljen u NIN-u broj 2963 od 11.10.2007. godine; Izvod iz stenograma
razgovora generala Veljka Kadijevića i ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Socijalističkoj Federativnoj
Republici Jugoslaviji Vorena
Cimermana, 1990. i 1991. godine.
7
Он је 19.09.1991. године изјавио да “Југославија више не постоји”.
8
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str. 106.

12
 БУТРОС ГАЛИ

Филиповић је тврдио да се са мишљењем америчког шефа дипломатије није могао сложити и

предложио Алији Изетбеговићу преговор са Србима, који су били близу реализације (српску
страну је представљао покојни Никола Кољевић), али је Изетбеговић одлучио да попусти
Цимерману.
“Тада сам на телевизији рекао да ће бити рата”, каже Филиповић, “и да ће он бити веома
крвав, да би сутрадан Алија изишао пред народ и изјавио да ‘грађани Босне и Херцеговине
могу спавати мирно и да ја причам небулозе’, рекао је он, додајући да је тада назвао
Изетбеговића и одбрусио му: ‘Немој, болан давати такве небулозне изјаве. Тко ти је рекао да
је за рат потребно двоје, за рат је потребан само један идиот, па ти сад изабери’”, присјетио
се Филиповић.9

О улози Уједињених нација у рату у Босни најбоље сведочи поступак са извештајем кога су
Уједињене нације објавиле јуна 1993. године на 132 стране под насловом: “Меморандум о
ратним злочинима и злочинима геноцида у Источној Босни (у општинама Братунац,
Скелани и Сребреница) почињеним над срспким становништвом од априла 1992.
године до априла 1993.године”10. Овај Меморандум Југословенске владе предао је
амбасадор Драгомир Ђокић 2. јуна 1993. године. Треба уочити да је почетак рата у Босни
април 1992. године. Овај документ је у Секретаријату Организације Уједињених нација
прикривен и постао је недоступан јавности и не може се наћи ни у једном извору. Овај
документ је после више од шест година прикрио и пречутао и Кофи Анан у свом

9
Дани, 30. март 2007.
10
Документ је Генералној скупштини достављен 2. јуна 1993. године, са потписом амбасадора
Драгомира Ђокића и заведен под бројем А/48/177 и С/25835., хттп://емпорес- цлотхес.цом/с/ц/с- засто.хтм.

13
извештају који је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15.
новембра 1999. године.Међутим, Јаред Исраел је на Интернету објавио овај документ у
оригиналу на енглеском језику11. Тиме се желело прикрити од јавности све оно што су Срби
хтели да објаве о злочинима над српским становништвом у источној Босни.

КОФИ АНАН

О овом случају сведочи др Никола Моравчевић, професор историје на Илиноис универзитету

у Чикагу који је у инервјуу “Вечерњим новостима”, под насловом “Чинимо исте грешке”,
рекао: “Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија
који ми је и дозволио приступ архиву. Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам
дошао до документације која указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао
тим који је извештајима из Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао
или сасвим прикривао оне које је чинила друга страна12. И за мене је било изненађење да

11
www.тенц.нет.
12
Ово потврђује Извештај Дика Мартија, известиоца Одбора за правна питања Парламентарне
скупштине Савета Европе, о трговини људским органима на Косови у умшаности у тај злочин највишег
данашњег руководства Косова, а тзв. међународна заједница (УН, НАТО, Европска унија, САД…) је све
то знала и прикривала. На крају, сатерана у чошак, Парламентарна скупштина Савета Европе је била
приморана да 25. јануара 2011. године прихвати овај и звештај и усвоји предложену резолуцију.. Може се
смо замислити каква би раекција била да су то радили Срби! Нажалост, Хашки трибунал је, по налогу

14
је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе
у Савету безбедности употребиле тако да прикажу сву монструозност

АСУШИ АКАШИ

је било изненађење да је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично
чист, а да су их службе у Савету безбедности употребиле тако да прикажу сву монструозност
Срба. Установио сам, и то у књизи написао, да се ишло чак дотле да је извештај првог
команданта снага УН у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут
са агенде дневног реда заседања... Мадлен Олбрајт је од Бутроса Галија захтевала да се
Намбијарови докази повуку...”.

Карле дел Понте, 2004. године уништио доказе до којих је дошло Тужилаштво. То је њихова правда,
борба за људска права и ко зна иза чега се још крију.
Види детаљније: Нехумана поступања са људима и илегална трговина људским органима на Косову,
Политика – специјални прилог, 18. децембар 2010.

15
 КАРТА РАСПОРЕДА ИФОР (СФОР)

КОМАНДЕ СНАГА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

16
БАЗЕ СНАГА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА У БОСНИ И ХЕЦЕГОВИНИ

17
У време догађаја у Хрватској Сједињене Америчке Државе јавно настављају са подршком
СФР Југославији. Џејмс Бејкер, државни секретар за спољну политику, каже: “Америка жели
да види демократску јединствену Југославију”. Након одлуке Председништва СФР
Југославије да демобилише резервни састав милиције у Хрватској, Ворен Цимерман
саопштава да “САД подржавају младу демократију у Хрватској и интерним каналима шаљу
поруку да Сједињене Америчке Државе неће подржати ангажовање Југословенске народне
армије у Хрватској”13. Индијски генерал Сатиш Намбијар у писму Савету безбедности
каже: “Портретисање Срба као злих, а свих других као добрих није само
контрапродуктивно већ и нечасно. По ономе што сам ја видео, све три стране су
подједнако криве, али само Срби признају да нису анђели док други и даље инсистирају да
јесу. Ја нисам био сведок никаквог геноцида осим убитстава и масакра на свим
странама који су типични за овакве конфликте. Мени је сасвим логично то да ако су
Словенци, Хрвати и Бошњаци имали право да се одцијепе од Југославије, онда и Срби из
Босне и Херцеговине имају исто право да се отцијепе. Један од највећих проблема на
терену до сада је одбијање америчке администрације да види да Срби у Босни имају валидна
права и оправдане жалбе...”14.
Многи званичници наведених међународних субјеката примали су вође сепаратиста. Тако је,
између осталих, заменик државног секретара Сједињених Америчких Држава Лоренс
Иглбергер примио Алију Изетбеговића, Ханс Дитрих Геншер Ејупа Ганића и Хариса
Силајџића 21. августа 1991, а папа Павле Јован Други Алију Изетбеговића 23.августа 1991.
године.15
У исто време Србија је оптуживана као виновник рата у Босни и Херцеговини. Лоренс
Иглебергер је изјавио да је “Велика Србија рак рана која се може ширити” потпуно
заборављајући да наброји и Велику Хрватску, Велику Албанију, Велику Мађарску...16.
У време распламсавања рата укинута је економска помоћ Србији. Европска економска
заједница и Сједињене Америчке Државе увеле су санкције Србији.
Ричард Холбрук је изјавио да су Сједињене Америчке Државе биле на страни муслимана
Босне и Херцеговине. То је потврдио и Мухамед Филиповић: “Зулфикар и Кољевић
започели да објашњавају (у телевизијској емисији 8. јула 1991. године - напомена аутора)
разлоге због којих су вођени разговори, дошао је гром из ведра неба, неко је у студио
унио један папир, водитељица је погледала на тај папир, преблиједила је у лицу и
почела га читати. Био је то факс из централе Странке демократске акције у коме је
њено руководство устврдило да не признаје никакве разговоре, да Странка
демократске акције не само да није за одређена рјешења у погледу српско-
муслиманских односа него се противи и самој идеји споразума... Било је разложно

13
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, Banja Luka, 2005, str. 39.
14
Biljana Plavšić, Svedočim, Trioprint, Banja Luka, 2005, str. 245.
15
Alija Izetbegović je posetio Kurta Valdhajma i Vatikan, a potom Tursku i Iran, bez odluke Predsedništva BiH.
(Biljana Plavšić, Svedočim, Trioprint, Banja Luka, 2005, str. 62)
O ovim posetama Alija Izetbegović govori u svojoj knjizi "Sjećanja - autobiogarfski zapis", TKD Šahinpašić, Srajevo,
2001, str. 87-88.
Na str. 88 on navodi: "U Iranu čije će vojne isporuke u toku rata odigrati važnu ulogu u odbrani Bosne od agresije, bio
mi je priređen izuzetan doček. Na teheranskom aerodromutogmajskog dana 1991. bile su postrojene velike jedinice tri
roda iranske vojske, pješadije, mornarice i vazduhoplovstva, a dugi red od preko pedeset diplomatskih predstavnika i
drugih zvaničnika stajao je na vrelom podnevnom suncu".
16
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, Banja Luka, 2005, str. 41.

18
помислити да је Изетбеговић из тек завршене посјете Сједињеним Америчким
Државама донио неке важне новости, да је добио неке снажне у увјерљиве гаранције за
очување Босне и Херцеговине, што би се могло узети као довољан разлог за отказивање
разговора”17. Треба напоменути да су разговори вођени уз претходну сагласност Алије
Изетбеговића.

Своје виђење улоге САД у рату у Босни, генерал Мајкл Роуз, командант снага УНПРОФОР-а
у Босни у Хереговини, је у својој књизи «Мисија у Босни»18 дао неколико својих виђења:
«...Током трајања рата у Босни, постављало се питање улоге Америке у том сукобу. Била су
уочљива два дивергентна правца америчке политике: прво, продужавање рата и налажење
«праведног» решења било је предоминантна преокупација САД и друго, требало је рат што
пре завршити. Све до јесени 1994. године, администрација САД је веровала да Босна може да
се реконституише у јединстевну државу у оквиру историјских граница. Било је очигледно да
се то не може постићи без присуства мировних снага, све док УНПРОФОР буде у
могућности да врши висок војни притисак на Србе. Ако Уједињене нације не би биле
спремне за то, настала би фаза названа «дижи се и нападај». То је значило повлачење
мировних снага и укидање ембарга на увоз наоружања од стране Организације уједињених
нација, на захтев Америке, да би се умањили ефекти напада српске босанске војске. Таква
политика је имала јака упоришта у САД, посебно у Републиканској странци, међу
званичницима Сената и у једном делу медија. Та струја је желела да «српски агресори» буду
кажњени војном силом, што је подразумевало претходно повлачење мировних снага пре
отпочињања било какве војне акције. У одговору на те притиске, председник Клинтон је
изградио нову политику и концепцију употребе мировних снага без повлачења, што је
подразумевало постепено повећање борбене готовости тих снага ојачавањем борбеним
средствима и снагама НАТО-а, које би сукцесивно долазиле у Босну. При томе су
припадници мировних снага «остајали и опстајали» на месту; анализирајући проблем,
могло се одмах уочити ризиковање живота војника не подразумева ризиковање живота
америчких војника јер је био у питању само политички ризик. Амерички војници би
дошли на терен тек кад би се све стишало. Као војска која ће контролисати мир. У
ствари, требало је да неко други обави прљави део посла уместо њих...

17
Dr Muhamed Filipović, Bio sam Alijin diplomata I, Delta, Bihać, 2000, str. 106-107.
18
Генерал Мајкл Роуз, Мисија у Босни, Тетра ГМ, Београд, 2001, хттп://www.маил-
арцхиве.цом/син@антиц.орг/мсг02183.хтмл.

19
 СУСРЕТ ГЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА И МАЈКЛА РОУЗА

...Хтео сам да изменим ситуацију. Између осталог, имао сам у плану да зауставим утицај
негативне пропаганде на јавно мњење јер је она утицала на срозавање угледа мировне мисије

20
у очима света. Хтео сам да се прича подједнако о свим учесницима тог рата, и то онако и
на начин како се стварно и дешавало на терену.
Можда бих и успео да Американци нису били преокупирани доказивањем своје
силеџијске политике...
... Америка није хтела да испусти могућност да апсолутно контролише ситауцију у Босни.
Вероватни имајући то у виду, током једне дебате у Савету безбедности о проблему Босне,
Мадлен Олбрајт је цитирала речи Карла фон Клузевица, «уосталом рат је наставак политике
другим средствима». «Да Мадлен», одговорио јој је Дејвид Хени, амбасадор Велике
Британије, «то је тачно оно што је Клаузевиц рекао. Ало он је био Немац и Немци су га
слушали. Погледај шта се десило двапут у историји». То, међутим, није оставило утисак на
ратоборну Американку...
... Многи утицаји људи у америчкој администрацији и неки од високих војних
команданата америчког ваздухопловства су просто горели од жеље да бомбардују Србе.
Успоставили смо и добре везе са обавештајним бирооом НАТО-а у штабу у Напуљу и са
командантом ваздухопловства, генералом Џоом Есијем из америчког ваздухопловства, који
је често слао свој лични авион из Напуља по нашег обавештајног официра да би се лично
договорио с њим о неком питању. Али: «Незгода је у томе што ја знам једино да
бомбардујем копилад» - говорио је често генерал Еси...»

21
 БИЛ КЛИНТОН И МАДЛЕН ОЛБРАЈТ, АНТИСРПСКИ ДВОЈАЦ19

Боравак америчког амбасадора у Уједињеним нацијама Мадлен Олбрајт и начелника

Генералштаба америчке војске Џона Шаликашвилија у Сарајеву био је израз пуне подршке
муслиманској влади у Сарајеву, истакнуто је у Вашингтону 30. марта 1994. године. Већина
америчких информативних медија истицало је да је Олбрајтова у Сарајеву изјавила да је
«америчка будућност недељива од будућности муслимана у бившој Босни», и ре речи члана
администрације, иначе познате као предводника антисрпске струје у америчком врху,
узимају се као неумесан допломатски поступак . «Вашингтон Пост» је пренео изјаву
Окбрајтове на церемонији инаугурације за америчку амбасаду у Сарајеву, у којој је
братимљење са муслимсанском страном крунисала узвиком: «Ја сам Сарајка».20

"Нико од нас није могао помислити", пише Мухамед Филиповић, "а то се нажалост догодило,
да је узрок оваквом неучтивом, нелогичном, политички апсолутно штетном и сваке критике
и покуде вриједном поступку кумовала страначка олигархија која је у Странци демократске
акције имала од почетка и у свим питањима одлучујући утицај. Била је то младомуслиманска
групација које је створила језгро или прави политички биро странке...
... Нико тада није мислио да су до прекида преговора довели људи који су били
екстремисти и који су, без икаквих разлога, вјеровали или мислили да ми муслимани
можемо са Србима да се играмо како нам је воља, да уопште не поштујемо њихове
интересе..."21.

19
Madlen Olbrajt je 12. februara 2010. godine u Moskvi rekla da je “svojim najvećim dostignućem šefa američke
diplomatije» označila «sprovođenje etničkog čišćenja na Kosovu», a kada je salom odjeknuo gromoglasna protest
ispravila se i rekla «najveće dostugnuće prekid etničkog čišćenja na Kosovu». Mržnja prema Srbima je u podsvesti
nadvladala diplomatsko iskustvo ove potvrđene žene – srbomrsca.
20
Хронологија 1990-1995, Републички документациони центар, Бања Лука, 2002.
21
Isto, str. 107-108,

22
КАРТА БАЛКАНА ПРЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

23
 КАРТА СРБИЈЕ ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

Говорећи о погрешној стратегији Странке демократске акције, Мухамед Филиповић каже:

"Стратегија коју су они примјењивали, била је стратегија стварања једне муслиманске
државе. А противрјечност те стратегије била је у томе што се таква није никако и ни
под којим увјетима... могла стварати на тлу Босне и Херцеговине... Странка
демократске акције је морала знати да је било какву Босну и Херцеговину немогуће
стварати и одржавати без учешча Срба и Хрвата... Тада је било битно да не учинимо
ништа што би дало Србима или Хрватима повод за сепарацију и што би легитимисало
њихове захтјеве за издвајањем територија или потпуног припајања територије земље
другим државама. А Странка демократске акције је својим крајње грубим и
игнорантским понашањем у случају преговора са Србима учинила управо то. Она је
изазвала Србе, дала им је у руке аргумент за тврдњу да смо ми антисрпски
расположени, да са њима не само да не можемо него и нећемо споразум..."22

22
Isto, str. 122-124.

24
У већ поменутом писму Савету безбедности генерал Сатиш Намбијар каже: “... Тај утисак
је да је југословенска трагедија скоро искључиво произведена од стране медија.
Западни медији виде међународне кризе у црно бијелој техници, сензационалишући
инциденте сасвим произвољно за јавну потрошњу и понављајући без икакве провјере
све што им се из хрватских и бошњачких центара сугерише”23. Ово Намбијарово писмо,
као и многа друга сличне садржине, није ни изнето пред Савет безбедности Уједињених
нација.
Србе, нарочито оне западно од Дрине, посебно је заплашила тежња за инкарнацијом
Независне Државе Хрватске24. У сећању им је било страдање Срба у тој фашистичкој
творевини у Другом светском рату, 1941-1945. године. Свако подсећање на прошлост је
код Срба изазивало страх, па су емоције попримиле драматичне размере. Нико не може
поверовати да моћне државе Запада нису знале шта је за српски народ, посебно за онај
део западно од Дрине, значила изјава хрватског председника Фрање Туђмана да је
Независна Држава Хрватска “повијесне тежње хрватског народа” и изјава Далибора
Брозовића25 о “побијању” хрватских застава на Дрину, исцртавајући источне границе
Независне Државе Хрватска.

Француски професор историје Едуард Хусон објавио је књигу "Једна друга Немачка", у којој
отворено говори о томе како и зашто су званичници из Бона, играјући дуплу политичку игру,
разбили СФР Југославију.
- Нису само Ватиканска банка, Опус деи, Малтешки витезови и САД активно учествовали у
разбијању друге Југославије. То је са подједнаком жестином учинила и Савезна Република
Немачка, која је и пре Титове смрти радила на томе да се Југославија уништи.
У другој половини седамдесетих и почетком осамдесетих, на политичку сцену наступа нова
генерација немачких политичара, симпатизера Америке, Западна Немачка напушта детант и

23
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, str. 42¸
24
Каква је то била држава говори украјиснки песник Борис Олијиник у свом делу “Сатанизација Срба, ‘ коме то
треба?” (чланак је објављен у «Кијевским новостима», Издавач на српском језику Српско-украјинско друштво,
Београд, 1995:
«... У своме светски чувеном роману 'Капут' Курцио Малапарте помиње да је видео у кабинету Анте Павелића
корпу напуњену људским очима, коју је он добио на поклон од...»својих оданих усташа». По речима самог
Павелића, ових очију било је 20 килограма.
...Изасланик Краљевине Југославије у Рио де Жанеиру, Хрват Никола Павелић је поводом геноцида усташа над
српским народом написао 15. маја 1942. године начелнику Бановине ХрватскеХрвату Ивану Шубашићу писмо
у којем између осталог, пише: 'Кад за ово сазна цивилизовани свет, протест и негодовање биће толико снажни
да не могу да замислим шта ће се са нама, Хрватима, десити. Само један детаљ: на улицама хрватских градова
продају се очи ископане Србима – 30 до 40 очију одједном».
Само монструми могу овако нешто чинити и само још већи монструми могу подржавати овако нешто и
прећуткивати истину оптужујући жртве и штитећи злочинце (прим. обрађивача).
25
Na formiranju Hrvatske demokratske zajednice u Bosni i Hercegovini (Hrvatska zajednica Herceg Bosna formirana u
Grudama 18.11.1991.) predstavnik Hrvatske demokratske zajednice Hrvatske Dalibor Brozović je govorio o hrvatskim
zastavama na Drini.
(Biljana Plavšić, Svedočim, Trioprint, Banja Luka, 2005, str. 28).
Dalibor Brozović je, takođe, rekao: "Hrvatska će se braniti na Drini" - izjavljeno prilikom pozdravnog govora na
godišnjoj skupštini Stranke demokratske akcije, 26.05.1990. godine.
(Alija Izetbegović, Sjećanje, str. 78.)

25
прикључује се регановској политици рушења комунистичке Европе. И док је читав Запад
тада на Титову Југославију гледао као на прихватљиву комунистичку државу, Немачка је
Југославију прогласила за своју политичку мету. Званични Бон је, дакле, и пре Титове
смрти радио на томе да се Југославија распадне.
Унутар политичких руководећих структура на Западу многи Немци су били
антијугославенски оријентисани, каже Хусон, а пре свих, Франц Јозеф Штраус, Хелмут Кол
и Ханс Дитрих Геншер. Штраус као репрезентант немачких националиста је сматрао да је
Југославија вештачка творевина и посебно политички неподобна зато што је била плод
версајског споразума. Кол и Геншер су прихватили ову тезу, јер је одговарала њиховом
мишљењу да је Титова Југославија направљена мимо политичких интереса Немачке. И
настојали су да је сруше по сваку цену. То доказује стручњак за немачку тајну службу БНД,
професор Ерих Смит Енбон, који је 1995. године обелоданио извештај БНД да је званични
Бон, чим је Устав СФР Југославије из 1974. усвојен, искористио југославенску
децентрализацију да би учврстио своје политичке веза са Хрватском и подстакао њено
одвајање.
Тај посао је обавештајно, политички и дипломатски поверен Клаусу Кинкелу, који је био на
челу БНД до 1992. године, а потом је био министар спољних послова Немачке. Ја сам у то
време већ почео редовно да одлазим у Немачку да прикупљам документацију и податке о
немачкој спољној политици. Разговарао сам тада са многим немачким политичарима,
функционерима, јавним личностима и сви су ми рекли да Срби нису једини кривци за
балканско крвопролиће већ прво Немци, а потом Хрвати.
На којим чињеницама Ви заснивате тезу о искључивој одговорности Немачке за крах СФРЈ и
за сатанизацију српског народа?
Одговорност нове и уједињене Немачке за ратове и распад Југославије је огромна, јер
да се Бон није у то мешао било је сасвим могуће да се ситуација у СФР Југославији
стабилизује и ова земља уведе у мирни процес транзиције. Међутим, од самог почетка
политичке дезинтеграције унутар Југославије, од 1989. до 1990. године, Немачка је
користила двоструки дипломатски језик и обмањивала Европу и Америку. Јер, док су
Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер охрабривали сецесију Словеније и Хрватске, иза леђа
осталих европских лидера, истовремено су преко БНД тајно наоружавали Хрватску
демократску заједницу. И чим је ситуација за разједињавање сазрела Кол и Геншер су
уценили Европу својим тврдим ставом: " Ми нећемо дозволити развој европске интеграције
ако Европска Заједница одмах не призна независност Хрватске и Словеније!"
Чудно је да су Француска, Италија, Велика Британија и друге европске земље поклекнуле
пред немачком уценом, јер је почетком деведесетих Немачка позиција на Старом континенту
била доста слаба. Немачка је тада, док се рвала са својим проблемом уједињавања са
источним делом земље, баш на случају Југославије желела да директно провери колико је
јака и какав је њен утицај у Европи. И успела је на распаду СФРЈ да подигне свој углед и
повећа политички утицај у свету. У свему томе, Немачка имала скривену подршку
Вашингтона.26
“У Немачкој је, пак, надвладао менталитет Првог светског рата и она није издржала, већ је на
почетку кризе федерације у Југославији нагло активирала везе са Хрватима и Словенцима.
Немачка је практично наметнула убрзано признавање Хрватске и Словеније од стране
Европске уније, чиме су били веома незадовољни у Лондону и Паризу. Многе је то
подсетило да је Хрватска ратовала на страни Хитлера и да је тај део Балкана увек био у

26
M.L., Razbijanje Jugoslavije, Svet, Toronto, broj 1003, 13. maj.2005.

26
орбити сила осовине. Управо су од тог тренутка Американци преузели иницијативу. Главну
шансу Западу да доврши линију од Балтичког до Средоземног мора могло је пружити само
увлачење Југославије и Јадрансог приморја у војно-стратешки ареал. Рат у Босни и ‘косовска
криза’ уклопљени су у опште планове приширења НАТО”.27

Ричард Холбрук у својој књизи «Окончати један рат» каже да је немачка месецима вршила
притисак на САД и Европску унију да признају Хрватску. "Венс и Карингтон жилаво су се
супростављали немачкој позицији. Обојица су ми касније казали да су упозорили Геншера да
признање Хрватске уводи у рат и Босну. Геншер је игнорисао ово упозорење. Да ли је
немачка одлука да призна хрватску упалила рат у Босни? Ово питање је компликовано.
Немачка одлука је вероватно убрзала избијање рата у Босни - када се има на уму
немачка историја у тој регији – нацистичко савезништво са Независном државом
Хрватском током Другог светског рата и логори смрти у Хрватској, где су заједно
страдали Јевреји и Срби...».
Оваква коректна места, у књизи су ретка.28
Врхунац тих стрепњи изазвали су ставови "Исламске декларације", најбоље осликани у делу
Аднана Јахића, чије виђење државе Босне и Херцеговине наводи Сефер Халиловић у својој
књизи "Лукава стратегија":
"Простор на којем послије рата остане наша Армија Босне и Херцеговине бити ће
муслиманска држава; муслиманска држава бити ће национална држава Бошњака,
односно муслимана, док ће остале етничке групације имати грађанска права која им
иначе, као националним мањинама, по вежећим међународним конвенцијама
припадају; муслиманска држава имат ће муслиманску идеологију, засновану на
Исламу, исламским вјерско-правним и етичко-социјалним начелима, али садржајима
западноевропске провенцијенције који нису у супротности са горе наведеним;
муслиманске идеологија бити ће уграђена у комлетан грађанско-правни сустав будуће
муслиманске државе, од државних и националних симбола, преко владајуће
националне политике, до школства, социјалних и привредних институција и, дакако,
муслиманске породице, ћелије цијеле државе итд"29.
Међутим, поред негативаног и некоректног односа према Србима од стране тзв.
Међународне заједнице – чланица НАТО-а на челу са САД и неких исламских земаља, доста
је примера критичког односа према ангажовању те тзв. међународне заједнице на страни

27
Natalija Aleksejevna Naročnickaja, Gorki plodovi antisrpskih fobija Zapada, Tekst prripremilo Uredništvo “Srpske
politike” (prevela Sava Rosić).
28
Nikola Živković, Holbruk o dejtonskim danima, Pogledi broj 221, 1. decembar 1998.
29
Sefer Halilović, Lukava strategija, Sarajevo 1998. str. 162.
Prof. Dr. Miroljub Jevtić u svom članku "Džihad kao sredstvo ciljeva islama", objavljenomu Vojnom delu broj 2/1996
(str. 22-30), navodeći citate iz islamskih informativnih novina "Preporod" od 1. oktobra 1991. godine (str.10), kaže:
"Dakle, još 1991. godine, pre izbijanja rata ubivšoj jugoslovenskoj republici BiH, islamska verska zajednica je
pripremala muslimansku populaciju propovedajući joj da je džihad propisan i da se sastoji u tome da se islam proširi na
sve nemuslimane, bilo da prihvate veru, bilo da postanu zimi, tj. građani sa ograničenim političkim pravima. Prema
tome je delovala i Islamska zajednica, ali i SDA, kao politička stranka. Oni su bili svesni da u postojećim
međunarodnim odnosima ne mogu propovedati džihad i dobiti odgovarajuću podršku međunarodne zajednice, pa su
izabrali drugi, za svet prihvatljiviji put. Odlučili su se za stvaranje nezavisne BiH, s muslimanskom dominacijom...
Stoga je poglavar muslimanske zajednice na svetskom savetu za džamije u Meki, u februaru 1992, tražio da islamske
zemlje vrše pritisak za priznavanje nezavisnosti BiH, da se Šiptarima na Kosmetu obezbedi pravo na otcepljenje, da
Raška oblast dobije autonomiju i da se Makedonci primoraju da podele svoj suverenitet sa muslimanima

27
муслиманско – хрватске коалиције, па из самих тих земаља. Многи државници, бивши
политичари, политички аналитичари, високи војни руководиоци и медији су имали сасвим
супротан став од те тзв. међународне заједнице. Могуће је само неке од тих ставова навести::
- Тако, Индијски лист «Патриот» објавио је, 18. августа 1992. године, коментар у којем се
истиче да се Србима у Босни мора признати право на независност, јер је то исто право
признато и дато и Хрватима и Словенцима. «Не може постојати један закон за Хрвате,
Словенце и Босанце, а други за Србе», истиче се у коментару и наглашава да је решење
кризе у Босни и бившој Југославији једино могуће ако се Србима у Хрватској и Босни, као и
Хрватима и Босанцима, дозволи да имају своју независну «државу».
Признавањем независности Босне и Херцеговине, западне земље су починиле прави
криминал, коментарише овај индијски лист 20. децембра 1992. године Признавање
Словеније и Хрватске била је потпуна глупост, али је после таквог корака исти принцип
морао да се примени и за Србе. Тврдња да Срби, Хрвати и Словенци не могу да живе више
заједно, тада је на Западу истицана као апсолутна истина. Сада међутим Запад тврди да
муслимани, Срби и Хрвати могу срећно и заједно да живе у једној, интегралној Босни, што је
такође ноторна глупост, каже «Патриот». Муслимани су религијска групација, а не народ,
босански муслимни су пореклом Срби и природно је да живе у српској држави, тврди
«Патриот». Реалност је видљива у Босни – Хрвати и Срби већ имају своје државе и сасвим је
нормално очекивати да следећа фаза буде присаједињење тих делове Босне матичним
земљама – Србији и Хрватској.
- Париски «Либерасион», 22. авгсута 1992. гдоине, тврди да «власти Босни и Херцеговини»
спроводе политику етничког чишћења, мада се упорно бране од таквих оптужби, а
репортер часописа «Инденпедент», дана 23. августа 1992. године, из Њујорка на основу
увида у поверљиве извештаје, који су теренски команданти УНПРОФОРа. доставили
генералу Сатишу Намбијару, тврди да су неколико најстравичнијих покоља у Сарајеву,
укључујући и убиство 16 цивила у реду за хлеб, починили муслимани да би придобили
светско јавно мнење за војну инетрвенцију, а не Срби који окружују град.
- Москва је први пут, 22. новемра 1992. године, јавно опоменула Турску да њена улога у рату
у Босни и Херцеговини «није незапажена». Анкари је пребачено да се веома активно
определила за политичко, материјално и свако друго помагање муслиманима.
- «У бившој Босни и Херцеговини се води народноослободилачки рат Срба са својим
вековним угњетачима и крвницима и то за свој биолошки опстанак», пише московска
«Правда» 14, јула 1992. године. «Рат који никако није међународни конфликт, како га
погрешно назива међународна заједница, истовремено је и антиколонијални и
међуконфесионални и антиинтревен ционистички, али никако није грађански». По мишљењу
Владимира Макарова, «пошто се почетком јуна 1994. године на простору бивше Босне и
Херцеговине образовала Федерација Босне и Херцеговине, са перспективом њеног
прикључења Хрватској, сукобљене стране више нису грађани једне езмље. Пупчана врпца
легитимитета постојања босанских Турака и Хрвата на српској земљи је прекинута».
Итересантан је, по «Правди», национални састав становништва на простору бивше Босне и
Херцеговине које се састоји од староседелаца босанских Срба, од досељеника Хрвата –
колониста, до босанских
- Лист Министарства одбране «Краснаја звезда», 17. августа 1994. године, пише да је
мировна улога Уједињених нација у бившој Босни изопачена и да су се оне сврстале на једну
од страна у конфликту. Данас ни за кога није тајна, каже лист, да су Уједињене нације
стале на страну оних западних сила које се, пропагирајући тезу о наводној српској
агресији, отворено непријатељски односе према једној од страна у конфликту. Није због
тога случајно да се поједини посматрачи Уједињених нација, како наводи лист, кроз

28
прсте гледали на зверства муслиманских фанатика и хрватских усташа, прикупљајући
у исто време податке о димној завеси Уједињених нација иза које се муслимани у Босни
наоружавају. Лист цитира америчке изворе према којима је прошле године за наоружавање
муслимана дато 15 милиона долара, које су наводно исламске земље прикупиле на име
хуманитарне помоћи. Лист Министарства одбране Русије закључује да се из рата у Босни
мора извучи поука да се људи не могу силом натерати да живе заједно, као што се силом не
могу раздвајати.

ЕТНИЧКА КАРТА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1981. ГОДИНЕ

Српском народу на овом простору престоји још једна одлука, можда највећа у његовој
досадашњој историји. Да ли рећи «ДА» мапама такозване светске Конгтакт-групе и изгубити
заувек вековна огњишта, издати своју српску браћу која живе на тим просторима у име неког
планираног мира или пак рећи «НЕ» и преузети на себе одговорност за све оно чиме нам
прете светски моћници. Запад је понудио «решење». Скројио је нове границе, којима је
српски народ збио у торове окружене непријатељем. Индустрију, плодно земљиште, вековна
српска огњишта, они су доделили Хрватима и муслиманима. Тај исти запад заборавио је
једно, да о промени граница одлучује народ.
- Тринаестог октобра 1994. године, после затворене седнице Савета безбедности Уједињених
нација, руски представник у Уједињеним нацијама Васил Сидров је у изјави новинарима
рекао да је Русија осудила Савет безбедности због примене двоструких стандарда у Босни и
Херцеговини. «Савет безбедности је спреман да осуди једну страну, српску страну у
Босни и Херцеговини, али није спреман, како показује најновији пример, да адекватно

29
раегује када снаге Владе у Сарајеву, крше демилитаризовану зону», рекао је он,
осврћући се на масакр српских бораца 6. октобра на Игману.
- Руски министар иностраних послова Андреј Козирјев је 20. новембра 1994. године изјавио
да је босанско питање «прешло у другу раван. Велика је опасност склизнућа ка војном
решењу проблема. Неки поступци и најаве Вашингтона могу се проценити као подршка
војној варијанти
- Бомбардовање «босанских Срба» била је велика грешка. Никада више нећемо у Савету
безбедности Уједињених нација дозволити бомбардовање, рекао је председник Русије Борис
Јељцин у Халифаксу, 19. јуна 1995. године.
- Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер изјавио је 10. марта 1993. године да је
међународна заједница учинила велику грешку признавши независност Босне и
Херцеговине. «Ако Срби, Хрвати и муслимани нису могли да живе заједно у релативно
великој Југославији, како онда да живе у малој Босни? Већ на Берлинском конгресу у
прошлом веку, европске силе нису знале шта да се ради с Босном, јер Босна у ствари и није
држава», изјавио је Кисинџер.
Два месеца касније, Хенри Кииснџер у чланку у торинској «Стампи», 16. маја 1993. године.
нагласио да је једино мудро и праведно решење «одвајање три етничке целине у Босни и
Херцеговини државним границама».
“Главни проблем у Босни је у томе што не постоји ниједан добар план», изјавио је, 13.
октобра 1993. године. Хенри Кисинџер. «Увек сам заступао мишљење да није требало да
Босна и Херцеговина буде створена у садашњим границама» рекао је Кисинџер и додао да би
«било боље да је пре пет година била
подељена према националном кључу с
областима за муслимане, јер Босна
историјски никад није постојала».
Југославија, према његовим речима ипак
није била «добар пример» кризе која би
могла угрозити безбедност у Европи. У
Југославији је реч о етничким сукобима из
далеке историје који би се, међутим, лакше
решавали да су Европска унија и НАТО
били дугачије организовани.
Сличну изјаву дао је и у фебруару 1995.
године, говорећи на Правном факултету
Универзитета «Лојола» у Њу Орлеансу,
изјавио: «Признавање Босне је била велика
грешка. Босанска држава није никада
постојала нити постоји босански језик ил
БЕЛГИЈСКИ ГЕНЕРАЛ ФРАНСИС
БРИКМОН и босански народ. Тамо живе
Срби, Хрвати и муслимани. Према томе,
ако смо дозволили поделу Југославије зато
што њени народи нису могли да живе
заједно не видим зашто бисмо одржавали
Босну».

30
 БЕЛГИЈСКИ ГЕНЕРАЛ ФРАНСИС БРИКМОН

- Белгијски генерал Франсис Брикмон, командант УНПРОФОР-а у Босни, који је

недавно поднео оставку, позитивно је оценио понашање Срба, а оштрим речима се
изразио о босанским муслиманима. «Они користе зоне под заштитом Уједињених
нација да би одатле вршили нападе на српске положаеје», тврди Брикмон. За Хрватску
је рекао да се својом војском директно умешала у босанске догађаје.
- Постоји у најмању руку «сумња» да САД заиста желе мирни споразум у бившој Босни –
изјавио је француски министар иностраних послова Ален Жипе. Сумња у праве намере
Вашингтона мора се јавити након што је Америка одлучила да више не поштује ембарго на
испоруку оружја босанским муслиманима, а и када се у «конгресу покреће дебата о
америчкој војној помоћи» Изетбеговићевој влади.
- Први канал француске независне телевизије «ТФ-1» објавио је, 18. фебруара 1994. гдоине, у
свом дневнику да су за масакр на сарајевској пијаци «Маркале» одговорни босански
муслимани. По репортеру овог канала, УНПРОФОР је званично потрдио одговорност
муслимана за злочин и извештај о томе је достављен генералном секретару Бутросу Галију.
- Француски медији су, 27. априла 1994. године, саопштили шокантне податке о броју
мртвих и рањених у Горажду, којих има бар три пута мање него што су извештачи јављали.
Портпарол Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице. Петер Кеслер рекао је да
је давао погрешне податке, јер су информације добијене од бошњачких власти, а цифре нису
провераване.
- Босански муслимани преговарају о миру, али су им праве намере наставак дугог рата,
пише париски «Монд» 1. јуна 1994. године..
У првим француским анализама, почетком јула 1994. године, након што су коначно
обелодањени предлози Контакт-групе о територијалној Босне и Херцеговине, преовлађује
оцена да Срби имају «много разлога» да одбаце понуђени мировни план, који је тако скројен
да очигледно иде на руку муслиманској страни. Реч је о «америчком диктату», преносе
француски листови речи председника Републике српске Радована Караџића.
- Француски хуманиста, филозоф и публициста др Данијел Шифер рекао је, септембра 1994.
године, да «Милошевића разуме», али да он, «када би био на његовом месту, не би прекинуо
телефоне и компјутере, нити сатанизовао Србе из Републике Српске. Милошевић ради у
интересу десет милиона Срба, а не 600.000 у РС, ради за мир и укидање санкција». Понуђене
мапе за бившу Босну «кад би био Србин не би потписао јер ломе територијални
континуитет», али пошто није Србин, сматра да се «мора тражити компромис, пошто мапе
никог не задовољавају». «Уместо да се уједине, да буду јачи, Срби се брутално нападају и
упадају у замке западног света који жели да их подели и изнутра уништи», категоричан је
Шифер.
- Француски генерал Пјер Мари Галоа упутио је 14. деценбра 1994. године писмо
председнику Републике Српске др Радовану Караџићу у којем поздравља победе српске
војске на подручју Бихаћа и наставак борбе за јединство српског народа. «Српска храброст и
самоопределење још једном су победили. Колико нас је муслиманска офанзива, под окриљем
Уједињених нација, западне медије и добро плаћене пропаганде, била забринула и

31
ожалостила, толико нас је обзнана ваше победничке контраофанзиве утешила и окрепила,
наглашава се у писму.
- У САД се први пут критикује понашање босанских муслимана. Према писању «Вашингтон
поста», 3. априла 1994. године, САД су одбиле сугестију Изетбеговићеве владе да се од Срба
траже много веће концесије од оних предвиђених у Женеви».
- Председник САД Бил Клинтон упозорио је, 12. априла 1994. године, муслимане у Босни да
не користе ситуацију после ваздушних напада на Србе како би ојачали сопствену позицију у
овом рату.
- Национални комитет америчких пилота, који је за време другог светског рата, спасио
генерал Дража Михаиловић, писмено је, 12. јуна 1994. године, апеловао на председника САД
Била Клинтона и на америчку дипломатију да престану с притисцима на српски народ и
подрже његову борбу за слободну и самосталну државу. «Било би трагично, окрутно
иронично и сломило би наша срца када би на такав пријатељски гест српског народа,
амерички војници данас одговорили бомбардовањем Срба и стављањем на страну оних који
су и за време другог светског рата пуцали на америчке пилоте и предавали их Немцима»,
«Верујемо», стоји на крају апела, «да би амерички народ и чланови Конгреса требало да
имају у виду ове чињенице пре предузамања било каквих акција у разрешењу конфликта у
бившој Босни и Херцеговини и Југославији».
- Амерички дневник «Балтимор Тајмс» констатује, 16. јануара 1995. године, да је америчка
влада коначно одустала од унитарне Босне и Херцеговине и да је стварање мултиетничке
државе на том простору недостижан циљ. «Многи бивши функционери у администрацији
некадашњег председника Џорџа Буша признају своје грешке», примећује «Балтимор Тајмс».
- САД ће одсада директно преговарати са Србима у Босни не осврћући се при том на
Резолуције Савета безбедности Уједињених нација које налажу потпуну изолацију
Републике Српске и на негодовање муслиманске владе у Сарајеву, преноси «Њујорк Тајмс»
изводе из писма које је, 21. јанаура 1995. године, амерички државни секретар Ворен
Кристофер упутио муслиманском лидеру Алији Изетбеговићу.
Угледни новинар «Њујорк Тајмса» Томас Фридман истиче, 1. октобра 1995. године, да
Клинтонова администрација поново обмањује муслимане који верују да ће Вашингтон
војним и дипломатским средствима обновити јединстевну босанску државу, којом ће они
владати.
- «Рат који се данас води на просторима бивше Босне и Херцеговине потакнуо је
Немачку да би остварила хегемонију на Балкану», изјавио је сер Алфред Шерман, 15.
септембра 1994. године, новинар и публициста из Лондона. «Циљ Немачке је, не само
пораз Срба у Републици Српској и Републици Српској Крајини, него и одвајање
Косова, Санџака, па и Војводине од Србије, како би успоставила контролу над
дунавским базеном», додао је Шерман, некадашњи саветник у влади Маргарет Тачер.
- Командант снага УНОРОФОР-а за Босну и Херцеговину генерал Мајкл Роуз изјавио је, 12.
априла 1994. године, да су муслимани испаљивали минобацачке гранате на српске положаје
око Горажда, иако нису били ничим изазвани.
Он је 27. априла 1994. године оценио је да је ниво разарања у Горажду мањи од очекиваног, а
дан касније оптужио је мулиманску страну да је своје јединице свесно повукла са лако
брањених положаја око Горажда, рачунајући да ће УНПРОФОР водити рат уместо њих.
Званични представник генерала Роуза изјавио је да генералово мишљење, изнето једном
британском официру, није за јавност и да трака са снимљеним речима никада није требало да
буде објављена.

32
Генерал Мајкл Роуз потврдио је, 20. септембра 1994. године, на Палама, после састанка са
председником Републике Српске Радованом Караџићем, да су за последње сукобе на
подручју Сарајева, искључиви кривци муслимани. «На основу података радара који детектује
минобацачку ватру, напад је започет из града, са муслиманске територије, и тачно су
лоцирана места са којих је отварана ватра. То је неизбежно водило одговору српске стране»,
објаснио је генерал Роуз.
Да је УНПРОФОР допустио да НАТО крене на Србе, он би се сврстао на муслиманску
страну и постао учесник рата, изјавио је генерал Мајкл Роуз, 23. јануара 1995. године, у
интервјуу лондонском «Дејли Телеграфу», пре одласка са дужности команданта
УНПРОФОР-а за бивши БиХ. Одбијајући оптужбе да је, онемогућивши шире ваздушне
нападе на положаје ВРС у бихаћком џепу, омаловажио северноатланску алијансу, генерал
Роуз је рекао да НАТО «никада није ни требало да учествује у босанско-херцеговачком
рату». «Муслимани су претворили Бихаћ у базу за офанзиве својих јединица», закључио је
генерал Роуз.
- Командант мировних снага за бившу Југославију генерал Бертран де Лапрел изјавио, 25.
октобра 1994. године, је да постоје велике разлике између Уједињених нација и НАТО-а у
погледу решавања кризе у бившој Босни и Херцеговини. Де Лапрел је нагласио да је НАТО
«војна организација која покушава да одреди непријатеља, демонстрира сопствени војни
утицај и оствари победе». Он је поред српских и муслиманских снага, означио и НАТО као
претњу успеху мисије Уједињених нација у бившој Босни и Херцеговини. «Задатак
Уједињених нација је одржавање мира и покушај да се он оствари», истакао је Де Лапрел.
«Функционери НАТО-а у Уједињеним нацијама се већ дуже времена не слажу који је
најбољи начин за решавање кризе у бившој Босни и Херцеговини, јер се њихову ставови из
основа разликују и нема изгледа да ће бити лако решени».
Он је, 1. новембра 1994, године, заступао тезу да се не може вршити притисак на Србе у
Босни и Херцеговини,а да им се не пружи никаква нада. «Ако их ми будемо превише
притискали, а да им не пружимо никакву наду, они ће се одлучити за колективно
самоубиство, а као такви они ће бити најопаснији», рекао је Де Лапрел.
- «Досадашњи концепт тзв. заштићених зона Уједињених нација у бившој Босни и
Херцеговини је неодржив, а једини начин да оне опстану је њихова потпуна
демилитаризација», изјавио је, 23. новембра 1994. гпдине, у Лондону копредседник
Међународне конференције за бившу Југославију Дејвид Овен. Овен је, поводом ситуације у
Бихаћу, који је, такође, заштићена зона Уједињених нација, оптужио муслиманску владу за
борбе у том подручју. Он је истакао да су муслимани први, из те заштићене зоне, предузели
офанзиву и сасвим је, прецизирао је лорд Овен, било за очекивати да ће Срби одговорити.
- Мировни посредник у југословенској кризи Сајрус Венс је, 8. фебруара 1995. године, као
гост конференције за штампу америчке амбасадорке у Уједињеним нацијама Мадлен
Олбрајт, изјавио да је прерано признавање некадашњих југословнских република страшна
грешка. «Требало је да се држимо Хашког споразума који није дозвољавао признавање
бивших југословенских република док се не постигне свеобухватно политичко решење. То
није испоштовано и мислим да је то била страшна грешка», рекао је Венс.

33
 САЈРУС ВЕНС

- Генерални секретар Социјалдемократске партије Немачке и посланик у Бундестагу Гинтер

Ферхојген изјавио је, 25. априла 1995. године, у интервјуу за немачки радио да је Немачка
починила «врло тешку грешку» према Југославији, посебно када је вршила притисак на своје
партнере у Европској унији да признају Словенију и Хрватску.
- Копредседавајући Мировне конференције за претходну Југославију Торвалд Столтенберг
изјавио је, 23. јуна 1995. године, на предавању одржаном у Ослу 31. маја ове године да су
«све три зараћене сгране у Босни и Херцеговини заправо Срби који су прешли на
ислам. Чак су већина оних који се представљају као Хрвати – заправо Срби». У даљем
излагању Столтенберг је, говорећи о креирању мапа на тлу бивше Босне и Херцеговине,
истакао да би границе требало повући на основу реалности. «Реалност је да Срби
контролишу 70% територије у бившој Босни и Херцеговини», нагласио је копредседник
Конференције, преноси «Јунге Велт».
- Специјални представник руског председника у Контакт-групи Алексндар Зотов
окарактерисао је, 1. септембра 1995. године, најновије догађаје у Босни као «драматичан
преокрет ка коришћењу силе против босанксих Срба» и додао да то може међународну
заједницу да претвори од миротворца у једну од страна у конфликту... Зотов је рекао да
сматра да су код неких политичара са запада «превладала антисрпска рсположења»,
непримерена нивоу политичког размишљања на почетку 21. века. Лист Министарства

34
одбране Русије «Краснаја звезда» упозорава да међународна заједница, а поготово Русија, не
би смели ћутке да посматрају оружану интеревнцију НАТО у Босни и Херцеговини. У
противном, може се догодити да се таква пракса понови и у другим крајевима света, оцењује
ово гласило.
- Бивши мировни посредник Европске уније лорд Дејвид Овен оптужио је, 30. октобра 1995.
године, муслиманску владу за медијске и манипулације сопственим становништвом и
садашњу америчку администрацију која се, практично, противила окончању босанског
грађанског рата. У специјалној емисији телевизије ВВС поводом престојећих мировних
преговора у Охају лорд Овен је директно оптужио администрацију Била Клинтона за
досадашње «минирање» мировног процеса у бившој Босни», указујући на америчку подршку
муслиманској влади и њеним ратним амбицијама.

ЛОРД ДЕЈВИД ОВЕН, копредседник Конференције о миру у БиХ

- Бивши министар иностраних послова Савезне Републике Немачке Ханс Дитрих

Геншер и папа Јован Други својом су непосредном сагласношћу и подршком за
разбијање претходне Југлславије одлучили о њеној крвавој судбини. Јавно је обелоданио
последњи председник Председништва СФР Југославије Стјепан Месић, 7. новембра 1995.
године, у емисији словеначке телевизије «МТВ». Месић је изјавио «да је дошао у Београд на
највишу савезну финкцију да посредством тадашње југословенске дипломатије ступи у везу
са најутицајнијим међународним факторима и увери их у бесмисленост опстанка
Југославије». «Идеју о разбијању Југославије желео сам да пренесем онима који су
имали најјачи утицај на њену судбину - Геншеру и Папи. Са Геншером сам се сусрео чак
три пута. Он ми је омогућио контакт са Светом столицом. Папа и Гнешер сложили су се са
потпуним разбајањем СФР Југославије» тврди Месић.

35
- «Интернешенел Хералд Трибун» на првој страни доноси вест, 1. октобра 1995. године, да су
Уједињене нације и Европска унија обелоданиле велике хрватске злочине на освојеним
подручјима Репеблике Српске Крајине. «Журнал Диманш» врло штуро и између редова
објављује да су Хрвати починили стравичне злочине над Крајинским Србима на
новоосвојеним подручјима. Иако је већина Срба пребегла са својим руководством преостали,
којих је неколико хиљада, присиљени су да, како се наводи у ивештајима Уједињених нација
и Европске Уније, трпе терет хрватског злостављања. «Мали број Срба који су остали у
Хрватској после акције 'Олуја' изложен је срачунатој непријатељској политици, заснованој на
убитствима, спаљивању кућа, пљачки имовине... Јасно је да су хрватске власти у току и
после реинтеграције Крајине тешко нарушиле међународне законе». Даље се тврди да се
«убитствима и спаљивањем жели осигурати да се Срби неће вратити на ово подручје, на
којим се више од 500 година развијала јака српска културна заједница».
Британски експерти при снагама Уједињених нација у бившој Босни и Херцеговини тврде да
нису пронашли никакав доказ да су Срби испалили гранату која је убила 41 лице на пијаци
«Маркале» у Сарајеву и била повод за ваздушне ударе НАТО-а на Републику Српску, пише
лондонски «Сандеј Тајмс». Ови експерти, чланови екипе УНПРОФОР-а која је непосредно
после масакра на «Маркалама» истраживала порекло минобацачких граната, тврде да би
муслимани «могли бити одговорни и да француски стручњаци који су с њима били на лицу
места, деле овакво мишљење.
- Шведски лист “Свенска дагбладет» пише, 7. фебруара 1995. године, да се на подручју
бивше Босне и Херцеговине под муслиманском контролом врши исламизација у свим
сферама живота, те да се «комунизам замењује Кураном». «Тамо Лењина и Тита замењује
Мухамед», наводи лист, упозоравајући да муслиманска држава поприма све очитији карактер
једнопартијског друштва којим управља Алија Изетбеговић.
- Либијски лидер Муамер ел Гадафи изјавио је, 24. јанаура 1995. године, да је апсолутно
убеђен да је истински интерес босанских муслимана да живе у југословенској заједници.

Изјаву која најбоље одражава однос међународне заједнице и њених представника према
српској страни у рату у Босни Херцеговини, изговорио је Карл Билт (Царл Билдт) у својој
изјави коју је дао истражитељу Међународног кривичног суда за гоњење особа одговорних
за тешка кршења међународног права почињених на територији бивше Југославије до 1991.
Бретону Рандалу (Бреттон Рандал), у присуству заступника оптужбе Камил Бајбл (Цамилле
Библес) и главног заступника оптужбе Џефри Најса( Геоффреy Нице), коју је дао 19. и 20.
септембра и 23. децембра 2003. године
«... До тада, ми смо указивали председнику Милошевићу да бисмо били захвални за директан
контакт са генералом Младићем и да смо желели његову помоћ да придобијемо Младића да
пристане на наше захтеве», каже Билт о свом разговору са Милошевићем 7. јула 1995. године
у Добановцима, коме се прикључио и генерал Ратко Младић.
Карл Билт закључује да Младић «засигурно није примао наређења од Милошевића уколико
се није слагао са њима».
После састанка 14. јула 1995. године са Слободаном Милошевићем и Ратком Младићем,
Карл Билт каже: «Када смо донели закључке о већини питања отишао сам из Добановаца и
вратио се за Београд. Требало је направити планове за следећи дан, Већ сам се договорио да
ће ми се Јасуши Акаши и Торвалд Столтенберг придружити у разговорима. Позадина тога је
била следећа: Бутрос Гали је позвао Столтенберга у вези ас Резолуцијом 1004 и тражио од
њега да оде на Пале да преговара о тим питањима. Ми смо се сложили да би у датим
околностима то био погубан потез и да је боље да Столтенберг и Акаши покрену ова питања

36
директно са Младићем у Београду. Наша политика изолације Караџића није смела да
буде доведена у опасност».
О састанку наредног дана, Карл Билт каже: «Део нашег циља био је да искористимо
Младића да би ослабили Караџића. Вођство у Сарајеву је било свесно ових наших
намјера.»
Дакле, међународна заједница, поред циља да завади руководства Србије и Републике
Српске, има за циљ да завади и политичко и војно руководство Републике Српске, а колико
је у томе успела треба времена да се све сагледа и извуку прави закључци.

37
 ОРГАНИЗАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ
ОРУЖАНИХ СНАГА

НАСТАНАК И РАЗВОЈ

Још 14. маја 1990. године у Сарајеву је формиран Форум за заштиту тради ционалних и
вјерских права муслимана у Босни и Херцеговини30. Након формирања Хрватске
демократске заједнице, 18. маја 1990. године, формирана је Странка демократске
акције (26. маја 1990.)31. Тек потом, уочи вишепарламентарних избора у Босни и
Херцеговини, 12. јула 1990. године, формирана је Српска демократска странка32.
Основни циљ странке је “пуна и безусловна грађанска, национална, културна, вјерска и
економска равноправност Срба у Босни и Херцеговини”.33
Решењем о регистрацији Хрватске демократске заједнице у Вишем суду у Сарајеву34,
дефинисани су циљеви и задаци Хрватске демократске заједнице Босне и Херецеговине:
"Осигурање права хрватског народа на самоодређење до права на одцепљења и
оживотворење државности и суверености Републике Босне и Херцеговине, заузимање за
претворбу Републике Босне и Херцеговине у демократску, парламентарну, вишестраначку
државу са јамчењем и осигуравањем свих основних права и слобода сваком њеном
држављану, неовисно о расној и националној припадности, о вјерском свјетоназору и
политичком гледишту и увјерењу, те о сполној припадности и имовинском стутусу, стварање
претпоставки за заустављање исељавања из Босне и Херцеовине, повезивање с
исељеништвом и потицање повратка исељеника у домовину, утврђење тржишног
господарства и брига за свестрани развитак Босне и Херцеговине".
Према муслиманским изворима, прва муслиманска паравојна јединица у Босни и
Херцеговини формирана је у Устиколини35, 02. августа . 1990. године36. Тог дана њих “18

30
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, str. 21¸ Hronologija 1991-1995, Dokumen tacioni centar
Republike Srpske, Banja Luka,2002.
31
Alija Izetbegović, Sjećanje, str. 76.
32
Biljana Plavšić, Svedočim, str 29.
33
Hronologija 1991-1995, Dokumentacioni centar Republike Srpske, Banja Luka,2002.
34
Rješenje Višeg suda u Sarajevu broj: R-I-23/90 od 6. rujna 1990. godine.
35
Ustikolina se nalazi na putu koji vodi iz pravca Sarajevsko-romanijske regije i zapadne Srbije pre ko Goražda i
Srbinja (Foče) u Istočnu Hercegovinu. Nalazi se na levoj obali Drine, između Goražda i Srbinja (Foče) u neposrednoj
blizini granice Srbije i Bosne i Hercegovine.
36
Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Sarajevo, 1998. str. 248.

39
се заклело на Ку'ран», пише Шефко Хоџић наводећи речи Халида Ченгића Хаџије37, «да ћемо
се борити за своју вјеру, за свој народ, за своју државу и да наћемо један другог издати».38
На седници Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, одржаној
27.02.1991. године, Алија Изетбеговић је најавио трагичну будућност Босне и Херцеговине.
Говорећи о суверенитету Босне и Херцеговине рекао је: "Суверена Босна и Херцеговина и
миран пут до ње за мене немају исти ранг, по вриједности. Због суверене Босне и
Херцеговине ја бих жртвовао мир. Због мира у Босни не бих жртвовао суверену
Босну"39. Нешто другачијом формулацијом, приликом посете Техерану, у

УСТИКОЛИНА

обраћању Телевизији Сарајево, 10 априла 1991. године, рекао је: “Или ће бити како
муслимани кажу или нема договора... десетине хиљада младих муслимана спремно је да
брани Босну и Херцеговину страшним тероризмом”.40

37
Халид Ченгић Хаџија је крајем априла 1992. године отишао у Високо, јер је, каже, у Високом, као
представник предсјдника Алије Изетбеговића, радио његов син Хасан. Поред Хасана, ту су још били, или
нешто касније дошли, Расим Делић, Рашид Зорлак, Сенахид Мемић, Асим Џамбасовић, Фахира Фејзић, Сејо
Дураковић, Рамиз Шувалић, Мухамед Лемеш, Митхат Лимо, Митхат Хаџимаховић, Салих Лемеш, Хамдо
Сушић, Мустафа Полутак.
У муслиманском логору у Високом почињени су страшни злочини над ухапшеним Србима. Другог маја 1992.
године, на дан напада на колону ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, из Високог је организована акција за
деблокаду Сарајаве, која је била неуспешна.
38
Исто.
39
Stenogram magnetofonskog snimka 4. Zajedničke sjednice Vijeća Skupštine Socijalističke Republike Bosne i
Hercegovine, održane 27. februara 1991. godine. Obraćanje Alije Izetbegovića poslanicima u 3-oj tački dnevnog reda:
"Informacija Alije Izetbegovića, predsednika Pred sjedništva Socijaslitičke Republike Bosne i Hercegovine o
zaključcima sa sjednice Predsjedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije", održane 22. 02.1991. godine
u Sarajevu".
Transkript inserta br. 23 sa zajedničкe sednice Skupštine Bosne i Hercegoviene od 24/25. januara 1992. godine.
40
Biljana Plavšić, Svedočim, Trioprint, Banja Luka, 2005, str. 63.

40
 АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ, ОСНИВАЧ ПАТРИОТСКЕ ЛИГЕ

Странка демократске акције је 31. марта 1991. године формирала војно крило Странке
демократске акције - Патриотску лигу41. У време формирања Патриотске лиге у Сарајеву
су постојале још две сличне аутономне организације: “Зелене беретке”42, на чијем челу је био
Емин Свракић и “Босна”, на челу с Керимом Лончаревићем. Фебруара 1992. године ове две
групе прикључују се Патриотској лиги43. Патриотска лига је била муслиманска паравојна
организација. До фебруара 1992. године била је организована у формације од оделења до

Alija Izetbegović, Sjećanja, str. 82.

41
"Poznato je da je Patriotsku ligu formirala Stranka demokratske akcije. Da su na čelu političkog, dakle, glavnog
dijela, stajali Izetbegović, Mahmutčehajić i Čengić, koji su vojnom dijelu Patriotske lige postavljajli zadatke".
(Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Sarajevo, 1998, str. 18.)
Muniб Bisić, Oslobođenje, 13.09.1992.
42
Ideju o formiranju organizacija za fizičku zaštitu i odbranu muslimanskog naroda, dao je sredinom
marta 1991. godine Alija Izetbegović i ona je u Sarajevu odmah prihvaćena. Na savjetovanju
delegata iz Bosne i Hercegovine koje je SDA održala, 10.juna 1991.godine u Domu milicije, u Sarajevu, ova ideja je
konkretizovana i realizovana.
Na sastanku će organizator organizacije "BOSNAE" gdin Emin Švrakić saopštiti podatak da je već
uspio organizovati i naoružati 465 dobrovoljaca u gradu Sarajevu što je za prisutne bio veliko iznenađenje.
Organizovanjem organizacije Bosne "Zelene beretke" i drugih organizacija te razvojem
borbenih grupa širom Republike BiH, uspostaviće se mreža organizovanih grupa-jedinica
bošnjačkog naroda.

43
Муниб Бисић, Ослобођење, 13.09.1992.

41
бригада44. Њени чланови су били и официри муслимани, припадници Југословенске народне
армије (напр. капетан бојног брода Мехо Каришик, док је још био на служби у Центру
високих војних школа Ратне морнарице у Сплиту; потпуковник Сефер Халиловић је
напустио школовање у Командно-штабној школи тактике у Београду)45. Имала је око
150.000 припадника, од којих 70.000 наоружаних. Ту тврдњу потврђује и командант
Патриотске лиге Сефер Халиловић46. О формирању Патриотске лиге реферисао је Сефер
Халиловић Алији Изетбеговићу фебруара 1992. године. У “Директиви о одбрани Босне и
Херцеговине” као непријатељ су назначени "Српска демократска странка са Југословенском
армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице47.

Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитета

Републике Босне и Херцеговине (Сарајево, 25. 2.1992.)48

1. “Непријатељи (снаге дезинтрегације Босне и Херцеговине) својим досадашњим војно-

политичким дјеловањем у великој мјери су успјели нарушити систем власти и створити
упоришта на одређеним просторима, чиме су створили услове за потпуну дезинтеграцију
босанскохерцеговачке власти и цијепање територија Босне и Херцеговине.
Главна упоришта снага дезинтеграције су у бањалучкој регији, источној и западној
Херцеговини и добојској регији, а главни носиоци су Српска демократска старнка са
југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице.
У својим досадашњим активностима успјели су: остварити пуно политичко јединство Српске
демократске странке-а и Југословенске армије, створити паралелне органе власти на цијелом
простору Босне и Херцеговине, формирати команде, штабове и јединице, успоставити
дјелимично сопствени информативни систем и извршити дислокацију материјалних резерви
за своје потребе. Реорганизацијом Југсоловенске армије на цијелој територији Босне и
Херцеговине дошло је до велике концентрације Југословенске армије, а доласком Плавих
шљемова та концентрација ће бити још већа.
Укупне снаге непријатеља су: Југословенска армија: шест корпуса Копнене војске
(сарајевски, бањалучки, тузлански, бихачки и дијелови книнског и титоградског корпуса),
вјероватне јачине 2-3 корпуса Копнене војске и један ојачани Ваздухопловни корпус; снаге
Српске демократске странке-а (јачине 80.000-120.000 људи); екстремне снаге Хрватске
демократске закеднице (јачине једна до двије бригаде).
Основни циљ дејства ових снага је подјела територије Босне и Херцеговине и прикључивање
матичним (националним државама). Остваривање овог циља тежит ће да остваре у двије
етапе: у првој етапи стварање националних конфедералних јединица у БиХ, а у другој
прикључење истих Великој Србији и Великој Хрватској.
До почетка општих дејстава очекиват је: даље интензивирање психолошко-пропагандних
дејстава на заоштравању медунационалних односа, изводење диверзантско-терористичких

44
Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Sarajevo, 1998, str. 248.
45
Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Sarajevo, 1998, str. 9-12.
46
Sefer Halilović, Lukava strategija, Matica, Sarajevo, 1998, str. 148.
47
Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Sarajevo, 1998, str. 19.
48
www.slobodanpraljak.com/-hrvatska.

42
дејстава, изазивање социјалних немира, саботажа, киднаповања и атентата на најистакнутије
личности муслиманског народа. Са отпочињањем општих дејстава очекиват је снажну авио и
артиљеријско-ракетну подршку по свим рејонима.

2. Наше снаге су организоване у Патриотску лигу Босне и Херцеговине у формације од вода

до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи. Са отпочињањем борбених дејстава
очекивати је већи прилив добровољаца, припадника Министарства унутрашњих послова
Босне и Херцеговине, припадника Југословенске армије, као и снага муслиманског народа
ван територије Босне и Херцеговине, што би повећало јачину наших снага на око 150.000
људи. Основни задатак снага Патриотскле лиге Босне и Херцеговине је заштита
муслиманског народа, очување интегритета и цјеловитости Босне и Херцеговине, како би се
обезбиједио и убудуће даљи заједнички живот свих народа и народности на државној
територији Босне и Херцеговине. Са отпочињањем борбених дејстава извршити заштиту
становништва и истовремено затварање главних праваца који воде на територију Босне и
Херцеговине, уз масовну примјену рушења, запречавања, а унутар Републике одреденим
снагама, брзим и енергичним дејствима блокирати и заузети војне објекте (складишта
наоружања, муниције и Минско-експлозивних средстава и касарни), а потом што прије
наоружати формиране јединице, даље наставити планирана дејства, у циљу стварања што
већих слободних територија и обезбједење функционисања легалних органа власти. Посебну
пажњу поклонити извлачењу и обезбједењу становништва из угрожених подручја.

3. Са отпочињањем дејстава позвати народ Санџака, Косова и Македоније да се

солидаришу са нашом праведном борбом и одмах отпочну борбена дејства у циљу везивања
снага непријатеља и слабљења његове ударне моћи на простору Босне и Херцеговине.
Истовремено успоставити контакт, сарадњу и координацију на заједничким дејствима са
хрватским народом у Босне и Херцеговине против заједничког непријатеља. На
медународном плану позвати прогресивну свјетску јавност да заштити
босанскохерцеговачки суверенитет.

4. Одлучио сам, уз ангажовање свих снага Патриотске лиге Босне и Херцеговине, у

садејству са сусједима, брзим и енергицним дејствима затворити главне правце који излазе
на територију Босне и Херцеговине, а посебно из долине Дрине и Сутјеске. Истовремено по
унутрашњим правцима, извршити запречавање и посједање погодних положаја за одбрану
народа Босне и Херцеговине, са тежиштем на правцима који воде из ширег региона Бање
Луке и источне Херцеговине. Одреденим снагама, брзим и енергичним препадним дејствима
заузети складишта и магацине муниције, Минско-експлозивних средстава и наоружања
Југословенске армије, блокирати касарне, спречавати продоре и ширење непријатељских
дејстава на цјелокупном простору Босне и Херцеговине. По стварању повољних услова
прећи на шира офанзивна дејства са циљем разбијања, уништења и протјеривања
непријатеља са територије Босне и Херцеговине. Главне снаге имати у Централној Босни, а
помоћне у цазинско-приједорском и региону Тузле...”

У Сарајеву је 10. јуна 1991. године усвојена “Резолуција 84”49. Формирано је Вијеће
националне одбране муслиманског народа50. У прогласу са скупа је речено да се приступи

49
U Domu milicije u Sarajevu, 10. juna 1991, održan je skup muslimanskih intelektualaca i zvaničnika na kojem je
usvojena ova Rezolucija. O tom "tajnom sastanku u Hrasnici" piše Šefko Hodžić u svojoj knjizi "Bosanski ratnici" na
str. 13.

43
организовању оружане одбране и потенцирана одлука о формирању Савета националне
одбране муслимана51. Тиме је објелодањено покровитељство Странке демократске акције над
Патриотском лигом. На челу политичког дела стајали су Изетбеговић, Махмутчехајић и
Ченгић, а челни људи војног крила били су Мехо Каришик Кемо, Сефер Халиловић,
Сулејман Врањ Суле, Атиф Шароњић, Муниб Бисић Брко, Мутафа Хајрулаховић Талијан, а
саветници Рифат Билајац Чича и Зићро Суљевић Стари.52 Општински штабови Патриотске
лиге формирани су почетком 1991. године, а у септембру је почело формирање паравојних
формација ранга батаљона53 и већ се у "Директиви за одбрану суверенитета БиХ", коју је
Главни штаб Патриотске лиге донио на саветовању у Храсници 25. фебруара 1992. године
наводи да Патриотска лига располаже "формацијама од вода до одреда и бригаде, укупне
јачине 120.000 људи"54, а према подацима које је припремио Хасан Ефендић, командант
Главног штаба Територијалне одбране Босне и Херецеговине, "24. априла 1992. године у
јединицама Територијалне одбране Босне и Херцеговине се борило 91.243 браниоца", без
података за општине Зворник, Чајниче, Вишеград и Фочу55. Тог дана тврди Хасан Ефендић
"у оквиру ТО налазило се више од стотину хиљада бораца"56.
“Патриотска лига је предлагала да се отпочне рат у Босни и Херцеговини оног момента
када се разбуктао у Хрватској. Предлагали смо да се поруше мостови на Дрини, када су
резервисти улазили у Херцеговину. Политика, није дозволила, јер Босна није била спремна
ни војнички, ни политички, ни психолошки за рат. Почетком ове године (1992) ПЛ је изашла
са планом блокирања комуникација и касарни, како би се спрјечила стратегијска операција
извлачења Југословенске народне армије на борбене положаје”.57
Председништво Босне и Херцеговине је 4. априла 1992. године донело одлуку58: да се
изврши мобилизација јединица територијалне одбране свих општина и града Сарајева, да се
захтева од Југословенске народне армије да окружним и општинским штабовима

4. април 1992.
ХИТНО

Драги господине Кутиљеро.

Управо се налазимо пред грађанским ратом и ситуација је крајње драматчна. Нисмо сигурни
да ћемо моћи бити и даље са Вама у контакту.

50
Hronologija 1991-1995, Dokumentacioni centar Republike Srpske, Banja Luka,2002.
51
Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Matica, Sarajevo, 1998, str. 13.
52
Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Matica, Sarajevo, 1998, str. 18.
53
Šefko Hodžić u svojoj knjizi "Bosanski ratnici" na str. 10 navodi da je Glavni štab Patriotske lige za Bosnu i
Hercegovinu formiran početkom oktobra 1991. godine.
54
Isto, str. 18-19.
55
Isto, str. 27.
56
Isto
57
Муниб Бисић, Ослобођење, 13.09.1992.
58
Predsedništvo Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, D.T. 01-1/91, Sarajevo, 4. aprila 1992. godine.

44
Наиме, г. Изетеговић је издао неовлаштено наређење за мобилзацију територијалне одбране
и марш ан Бијлељину, град у коме постоје сукоби. Истовремено, веома снажне оружане снаге
из Хрватске нападају српска места у БиХ и убијају људе.
Г. Изетбегпвић је повукао веома неодговорне потезе мобилишући цело станов ништво.
Држава не функционише, хаос се убрзава. Ово је и начин да г. Изетбеговић дерогира
резултате наших преговора
Молимо Вас да, ако имате могућности да утичете на г. Изетбеговића у правцу очувања мира,
одмах то и учините

Искрено Ваши,
Мр Момчило Крајишник
Др Радован Караџић

Доставити
Лорду Карингтону

територијалне одбране врати наоружање, да се изврши мобилизација целокупног резервног

састава милиције, да се изврши мобилизација јединица цивилне заштите и да се у свим
институцијама, предузећима и другим оранизацијама и заједницама организује стално
дежурство.
Др Радован Караџић и мр Момчило Крајишник су упозорили на последице овакве одлуке
својим писмом59 упућеном Кутиљеру, али апел је остао и без одговора и без акције.
Већ почетком августа 1992. године, како пише Сефер Халиловић, "на територији Р БиХ је
било формирано: 28 бригада, 138 одреда, 16 самосталних батаљона, један оклопни батаљон,
два артиљеријска дивизиона. Укупно, око 170.000 бораца"60.
За развој Армије Републике Босне и Херцеговине значајни су документи донешени од априла
до јуна 1992. године: Одлука Предсједништва Републике Босне и Херцеговине о
обједињавању свих наоружаних снага на територији Републике Босне и Херцеговине,
донесена 9. априла; Уредба са законском снагом о Оружаним снагама од 20. маја; Одлука о
проглашењу ратног стања и Наредба о проглашењу опште - јавне мобилизације на
територији Републике Босне и Херцеговине од 20. јуна; Платформа за дјеловање
Предсједништва Републике Босне и Херцеговине у ратним условима61
По налогу Странке демократске акције муслимани су у оквиру Патриотске лиге реализовали
следеће задатке: склањање документације и онемогућавање Југословенске народне армије да
изврши мобилизацију, осујећивање наређене војне мобилизације јединица Југословенске
народне армије 1991. године, спречавање упућивања регрута на одслужење војног рока у

59
хттп://www.катадзиц-одбрана.цом/ратна писма...
60
Sefer Halilović, Lukava strategija, Sarajevo, 1998, str. 151.
61
Isto, str. 150.

45
Југословенској народној армији62, успостављање стварне контроле над општинским
центрима за обавештавање, успостављање контроле над општинским штабовима
Теритроријалне одбране, достављање поверљивих информација председнику Странке
демократске акције Алији Изетбеговићу, и извршење тајне мобилизације и обезбеђивање
нарастања бројног стања Патриотске лиге63.
Трећег јула 1991. године Странка демократске акције је при свом Главном одбору формирала
Вијеће националне одбране муслиманског народа64. Као одговор на овакву политику
уследила је одлука о формирању Заједнице општина Босанске Крајине65 у којима су
Срби били већина, а касније и Заједнице општина Источне Херцеговине, Сарајевско-
романијске области, Подриња и Семберије66. Касније су те заједнице, као одговор на
муслиманске и хрватске потезе, прерастале у српске аутономне области. Уместо
заустављања процеса, ишло се све даље. Шестог маја 1991. године је муслиманска
параполиција “Зелене беретке” интервенисала у Радиотелевизији Сарајево. Од тада су
информативну политику ове информативне институције водиле екстремне
муслиманске снаге. Као одговор на то уследила је иницијатива о формирању
Радиотелевизије Бања Лука.
Скупштина Босне и Херцеговине је ноћу 14/15. октобра 1991. године, без 72 српска
посланика, на основу “Декларације о суверенитету Босне и Херцеговине”67, коју је
предложила странка демократске акције, прихватила "Меморандум (писмо о намјерама)" и
"Платформу о положају Босне и Херцеговине и будућем устројству Југословенске
заједнице"68. Српска демократска странка је оценила да су: “У ноћи између 14. и 15. октобра
1991. године посланичке групе СДА и ХДЗ, заједно са дијелом опозиције, покушале државни
удар доносећи, методом политичког терора противуставне одлуке, којима су жељели
поништити традицију заједничког живота Срба, Муслимана и Хрвата. Тиме је озбиљно
угрожен уставноправни поредак, заснован на суверенитету и равноправности
конститутивних народа, а отворен пут у безакоње и хаос”69. Као контрамера и као одговор
на прихватање “Декларације о суверенитену Босне и Херцеговине”, без присуства

62
Влада БиХ је својом одлуком 23. августа 1991. године одлућила да се до даљњег одложи одлазак
септембарске партије регрута из ове републике, односно да се не примењују измењени и допуњени Закони о
војној обавези и општенародној одбрани.
63
Alija Izetbegović, Sjećanja, str. 95.
64
Alija Izetbegović, Sjećanja, str. 95.
65
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, str. 24¸
Dogovor o udruživanju u Zajednicu opština Bosanske Krajine, Banja Luka, maj 1991. godine .
66
Dvanaestog novembra 1991. godine formirana je Hrvatska zajednica Bosanska Posavina sa osam opština, a odmah
zatim, 18. novembra, i Hrvatska zajednica "Herceg - Bosna" sa 30 opština, kao politička, privredna i kulturna zajednica
Hrvata u Bosni i Hercegovini.
Alija Izetbegović u knjizi "Sjećanje", na str 106, takođe, kaže: "Dvadest šestog oktobra 1991. SDS donosi odluku o
naoružavanju srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini..."
67
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, str. 25; Hronologija 1991-1995, Dokumen tacioni centar
Republike Srpske, Banja Luka,2002.
68
Službeni list Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine broj 32 od 16. 10.1991. godine, str. 985-986.
69
Hronologija 1991-1995, Dokumentacioni centar Republike Srpske, Banja Luka,2002.

46
српских посланика, 25. октобра 1991. године, конституисана је Скупштина српског
народа Босне и Херцеговине70.
У вези са наведеном скупштинском заседању Биљана Плавшић каже: "Иза овог насиља над
Скупштином, над Уставом, Срби су осетили несигурност, а страх је појачан још ранијим
изјавама Председништва. Срби су тражили од својих изабраних представника одговор на то
насиље. Постављали су питања да ли ми можемо у БиХ, где више не влада закон, да
заступамо њихове интересе, сви су се окренули СДС-у као јединој организацији способној да
их заштити и да их води кроз један опасан период који се већ назирао..."71
Биљана Плавшић о наведеном заседању Скупштине Босне и Херцеговине 14/15.10, 1991.
године каже да је то "била превара највишег ранга"72.
Хрвати су на скупу кризних штабова општина са хрватском већином у Грудама 12. новембра
1991. године иницирали формирање Хрватске бановине у Босни и Херцеговини и расписали
референдум за изјашњавање о прикључивању бановине Републици Хрватској73. У Грудама
је 18. новембра 1991. године формирана Хрватска заједница Херцег-Босна, без захтева
за прикључење Хрватској. У њу су ушле општине Јајце, Крешево, Бусовача, Витез, Нови
Травник, Кисељак, Фојница, Скендер Вакуф, Какањ, Вареш, Котор Варош, Томиславград,
Посушје, Мостар, Широки Бријег, Груде, Љубушки, Читлук, Чапљина, Неум, Столац и
Равно.74.
Догађаји у новембру и децембру 1991. године су били драматични. Скупштина српског
народа, на заседању 21. новембра 1991. године, донела је одлуку и верификацији српских
аутономних области. Савет безбедности Уједињених нација је 7. децембра 1991. године
донео Резолуцију 721 о упућивању мировних снага у Југославију (намењене само за
територију Хрватске). Савет министара Европске заједнице је 17. децембра 1991. године
одлучио да призна самосталност свих југословенских република које испуне
одговарајуће услове. Само четири дана након тога Немачка је изјавила да ће признати
самосталност југословенских република које до 23. децембра 1991. године пошаљу
захтев за признавање75. Један од услова био је референдумско изјашњавање у Босни и
Херцеговини, у којој су се Срби плебисцитарно изјаснили за останак у Југославији.
Влада Босне и Херцеговине је истог дана послала захтев за међународно признање
одлучивши са 12:8 гласова за то. Дана 21. децембра 1991. године Скупштина Босне и
Херцеговине је без српских посланика донела одлуку о расписивању референдума на коме се
грађани требају изјаснити за или против суверене Босне и Херцеговине76.
На почетку Нове 1992. године, Немачка и Турска су ступиле у сарадњу у вези ситуације
у Југославији. То је и за Србе и за муслимане био јак подстицај бујању емоција.
Скупштина српског народа је 09.01.1992. године прогласила Српску Републику Босну и

70
Odluka o osnivanju Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i
Hercegovini, broj 1 od 15. januara 1992. godine, str.1.
71
Biljana Plavšić, Svedočim, str. 92.
72
Isto, tr. 90.
73
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, str. 25¸
74
Odluka o uspostavi Hrvatske zajednice Herceg - Bosne; Hronologija 1991-1995, Dokumentacioni centar Republike
Srpske, Banja Luka,2002.
75
Tekst odluke u Briselu - Dekleracija EZ, Politika, 18. decembar 1991, str.2.
76
Hronologija 1991-1995, Dokumen tacioni centar Republike Srpske, Banja Luka, 2002.

47
Херцеговину77. Посебну забринутост код српског народа представљала је идеја о тзв.
Зеленој трансферзали, која би спојила Босну и Херцеговину, преко Санџака, Косова и
Метохије и Македоније са Турском.78
Алија Изтебеговић покушава да завара јавност предлогом о југословенској асоцијацији шест
независних република, јер већ 17. јануара тражи да се распише референдум о самосталности
Босне и Херцеговине. Тај референдум је Скупштина Босне и Херцеговине расписала 25.
јануара 1992. године79. Заказан је за 29. фебруар и 1. март 1992. године. И то је учињено без
српских посланика. И пре референдума, Турска је 6. фебруара признала Босну и
Херцеговину.

Каква је била та међународно призната држава најбоље говори одговор који је генерални
секретар Уједињених нација Бутрос Гали изговорио министру иностраних послова
Муслиманско-хрватске федерације Шаћирбеју на његову тврдњу да је извршена агресија
Србије и Црне Горе:
“Јесте, дефиниција агресора је тачна, али нема, а није ни могла имати један додатак
кога ћу формулисати у облику питања: Да ли је агресија Србије, Црне Горе и
Југословенске народне армије била могућа без подршке босанских Срба? А босански
Срби су сувласници Републике Босне и Херцеговине!”
На Шаћирбејову тврдњу да они имају међународно признату државу, Бутрос Гали је
одговорио:
“Рекао сам: ‘нема такве државе’. То је заблуда на коју сте сви ви свјесно пристали
рачунајући да ћете на тој заблуди остварити свој политички циљ. То међународно
признање нема државно-правни карактер, то је само политичко признање. Та држава
нема ни јединствене територије, ни јединстене власти, ни јединственог народа и као
таква не може бити међународно-правни субјекат јер је морају увијек потписивати
тројица - то су дакле три државе. Неко се је, господине, поиграо с вама и створио вам
илузију о цјеловитој држави, а зашто је то урадио - можемо се досјећати. Напр. разлог
томе могао би бити разумљив страх Европе од једне муслиманске-исламске државе па
да би то онемогућила залаже се за фиктивну муслиманско-српску-хрватску државу
намјерно предвиђајући да таква држава не може опстати јер ће бити срушена из истих
разлога због којих је срушена и Југославија. Зашто би се Срби и Хрвати сложили у
Босни, а нису могли у Југославији? Или: Рат у Босни могао би бити рат Запада против
Србије и Црне Горе, посљедњег простора којег треба ставити у западну интересну

Deklaracija o proglašenju Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine, Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i
77

Herecegovini broj 2 od 27. januara 1992. godine, str. 14-15.

78
Od početka je rukovodstvu Stranke demokratske akcije bilo izuzetno važno da u dolini Drine obezbedi apsolutnu
prevlast, prekine veze bosansko-hercegovačkih Srba sa svojom maticom i obezbedi direktnu prostornu povezanost
Podrinja sa muslimanskim naseljima u Raškoj oblasti u Srbiji. Tako je nastala ideja o “Zelenoj transferzali”, koja je
trebala da poveže Bosnu i Hercegovinu, Rašku oblast, Kosovo i Metohiju, Makedoniju, Bugarsku i Tursku, stvarajući
tako koridor za prodor islama na Balkan i dalje ka Evropi.
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 5.
79
Zapisnik 9. Zajedničke sjednice Skupštine SRBiH, održane 24. i 25. januara 1992. godine
Sednica je održana bez prisustva srpskih poslanika. Sednicom Skupštine je presedavao potpredsdnik Skupštine Mariofil
Ljubić, umesto predsednika Skupštine Momčila Krajišnika.

48
сферу наспрам земаља бившег СССР. У том рату ви Мислимани сте најјефтинија
западна војска која кошта нешто хуманитарне помоћи.” 80

Српски народ је посебно био заплашен могућношћу оживљавања идеје о стварању

муслиманске државе на основама Босанског вилајета из времена Отоманског царства.81
А каква би то била држава? У Часопису "Нови вокс", који излази у Сарајеву, засту пани су
најекстремнији муслимански ставови о судбини Срба у тој држави, отворено је пропа гиран
геноцид према српском народу.
Тако је у броју 3 "Новог вокса", од октобра 1991. године на страници 40, у рубри ци
"Документи" објављен чланак под насловом "Шта са Србима у муслиманској Републици
Босни и Херцеговини", у коме се, између осталог, наводи:
"1. Сваки појединац Србин мора бити свијестан одговорности цјелокупног народа за његове
неконтролисане поступке. Казна за учињена злодјела биће колективна - за једну срушену
муслиманску кућу биће срушено десет српских, за једног мртвог муслимана биће
ликвидирано 100 Срба. За једног рањеног муслимана овисно о тежини ране 10 до 50 Срба.
2. Сви Срби раде радно вријеме од 12 сати на дан, плате су им сразмерне лојал ности
свих запослених и у правилу су за 30% ниже од плата муслимана на истом радном
месту…
9. Добар Србин је жив и послушан Србин; или мртав непослушан Србин...".

80
Tuzla list, 31.12.1993; preneo časopis “Drinski” br. 2, str. 25
81
Ta ideja je zasnovana na nekada postojećoj podeli Turske Carevine na vilajete u kojoj je Bosanski vilajet prikazan ka
karti Bosanskog vilajeta kao jednog od vilajeta Osmanskog carstva, izradio je Johan Roskijevič, oficir austrijskog
generalštaba na službi u austrijskom konzulatu u Sarajevu. Karta je izrađena 1865. godine u Vojnogeografskom
institutu u Beču. Granice na njoj nisu ni istorijske ni etničke već administrativne.
Verska struktrura sranovništva je izražena u procentima: pravoslavnih 47,76%, muslimana 34,60%, a rimokatolika
15,08%. U granicama Bosanskog vilajeta sa Raškom struktura je bila: pravoslavnih 51,25%, muslimana 32,83% i
rimokatolika 14,25%.
Na karti koju je izradila austrouagarska uprava u Bosni i Hercegovini krajem 19. veka, pokazana je verska i etnička
strukrura sa tendencijom porasta rimokatoličkog stanovništva zbog naseljavanja Nemaca, Mađara i stanovnika drugih
rimokatoličkih naroda.
Dakle, broj pravoslavnog stanovništva je posle svake okupacije, rata (prvog i drugog svetskog rata) i dominacije drugog
naroda (u vreme Austrougarske i Nezavisne Države Hrvatske) znatno smanjivan. Otuda strah Srba od pretnji stvaranja
islamske države ili izlaska Hrvatske na Drinu
(Karte su iz knjige “Bosna i Hercegovina od srednjeg veka do novijeg vremena”
u izdanju Istorijskog instituta SANU, Beograd, 1995).

49
 ОВАКО ЗАВРШАВА “НЕПОСЛУШНИ” СРБИН У ДРЖАВИ КАКВУ СУ ХТЕЛИ
ДА СТВОРЕ МУСЛИМАНИ ОД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, ГЛАВА
СРБИНА ПЕТРА МАКИЋА НАБОДЕНА НА ВИЛЕ

У Лисабону је 22. фебруара 1992. године, пре референдума, постигнут договор да Босна и
Херцеговина остане у постојећим границама организована у неколико ентитета82.
Осамнаестог марта су лидери водећих националних странака потписали саопштење о
принципима организовања Босне и Херцеговине - Кутиљеров план. Међутим,
руководство Странке демократске акције је већ 25. марта 1991. године одустало од
изјаве о овим принципима.

82
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, str. 27; Alija Izetbegović u knjizi "Sjećanja", na str. 109, kaže:
"Dobro u lisabonskim pregovorima bilo je što se potvrđuje opstanak BiH u sadašnjim granicama; loše, što se spominje
mogućnost više entiteta"; Izjava o načelima o novom ustavnom poretku Bosne i Hercegovine.

50
 КУТИЉЕРОВ83 ПЛАН

83
Predsedavajući Međunarodne konferencije o BiH.

51
 СТОЛТЕНБЕРГОВ84 ПЛАН

84
Kopredsednik Konferencije o miru u BiH.

52
 ВЕНС85-ОВЕНОВ86 ПЛАН

У Сарајеву је на други дан референдума, 1. марта 1992. године, на венчању двоје Срба
убијен Никола Гардовић и рањен свештеник Раденко Митровић87. Ирфан Ајановић је
јавно саопштио да су покренуте муслиманске одбрамбене снаге за одбрану муслиманског
народа. Дошло је до бројних провокативних акција према Србима. У Језеру код Јајца
муслимани тог места су 21. марта 1992. године пуцњавом из наоружања и повицима
“Излазите напоље четници - поклаћемо вам дјецу”88, узнемирили Србе у овом крају.
Истог дана дошло је до напада на мешовити пункт Ступно на путу Језеро - Шипово.
Муслимански екстремисти су у то време нападали у више наврата касарну у Бихаћу.
Војска Хрватске је прешла Саву и окупирала општину Брод. Хрватско-муслимански

85
Lični izaslanik generalnog sekretara UN za Jugoslaviju.
86
Kopredsednik Konferencije o miru u BiH.
87
Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 7.
88
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, str. 28¸ Hronologija 1991-1995, Dokumen tacioni centar
Republike Srpske, Banja Luka,2002.

53
екстремисти су 26. марта 1992. године у српском селу Сијековац код Брода извршили
масакр над Србима89. Војска Хрватске и паравојне групе домаћих Хрвата су око 1.
априла 1992. године наступили од Ливна према Купресу, када су извршили покољ у
селу Малован90. У том селу и околним местима убијено је 59 српских цивила. Снаге српске
Територијалне одбране и делови Југословенске народне армије дочекали су их код Злосела,
зауставиле и ослободиле Купрес. У то време муслиманске екстремистичке групе покушале
су смену власти у Бијељини91, што је довело до сукоба. Неколико дана касније сукоби су
почели и на подручју Требиња.
У време када је Европски парламент, у Стразбуру 12. марта 1992. године, закључио да
Босна и Херцеговина испуњава услове међународног признања, у Босни и Херцеговини
су сукоби били на све стране. Европска заједница је званично признала Босну и
Херцеговину 6. априла 1992. године92 и тиме по речима Карла Билта постала
"очигледно крива за почетак рата због начина на који смо обавили признавање"93. У то
време је Босна и Херцеговина захваћена пламеном рата. Извршени су многобројни злочини
над Србима94. Скупштина српског народа је 7. априла 1992. године прогласила Српску
Републику Босну и Херцеговину. Тада је на тлу Босне и Херцеговине било 50.000
војника95, тада већ самосталне, Хрватске. Председник Хрватске Фрањо Туђман је границе
Босне и Херцеговине оценио као апсурдне, а Босну и Херцеговину као колонијалну
творевину96. Туђман је проширење Хрватске везао за Бановину Хрватску97 која је 1939.
године створена у оквиру Краљевине Југославије. Територијално је обухватала територију
данашње Хрватске и део Босне и Херцеговине.

89
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, str. 28¸
Biljana Plavšić, Svedočim, str. 127-129.
90
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str. 228-230.
Biljana Plavšić, Svedočim, str. 132-134.
91
U Bijeljini je formirana “Handžar divizija”, u Zvorniku “Muslimanska garda”, u Bratuncu “ “Drinska divizija...
92
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str. 228-230; Muhamed Filipović, Bio
sam Alijin diplomata, Delta, Bihać, 2000, str. 150; Alija Izetbegović, Sjećanja, str. 108; Hronologija 1991-1995,
Dokumentacioni centar Republike Srpske, Banja Luka,2002.
93
Intervju Karla Bilta dat Brettonu Randallu 19. i 20. septembra 2002. godine, str. 20..
94
Muslimanski i hrvatski poslanici u Skupštini Bosne i Hercegovine su još 15. oktobra 1991. godine napravili korak u
pravcu proglašavanja suverene Bosne i Hercegovine - što je predstavljalo akt izlaska iz tadašnje SFR Jugoslavije, a
čime je srpski narod zapadno od Drine trebao biti odvojen od svoje matice. Zatim su se 10. septembra 1991. godine Srbi
iz Bosne i Hercegovine na referendumu izjasnili za ostanak u Jugoslaviji. Muslimansko-hrvatska koalicija je bila
uporna da ispuni svoj cilj i 29. februara 1992. godine organizovala je svoj referendum i na taj način, bez volje srpskog
naroda, donela preliminarnu odluku o osamostaljivanju Bosne i Hercegovine. Ta ista koalicija je 26. marta 1992. godine
pozvala Hrvatsku da pošalje svoju vojsku u Bosnu i Hercegovinu da se uguši politička odluka Srba da ostanu u sastavu
SFR Jugoslavije. Ta vojska je 6. aprila prešla Savu između Slavonskog i Bosanskog Broda izvršivši neviđeni masakr
nad srpskim narodom u brodskoj opštini, a posebno u selu Sijekovac. Slike tog masakra su obišle svet. Nažalost, Savet
Evropske zajednice je 6. aprila 1992. godine priznao Bosnu i Hercegovinu, a Savet bezbednosti je 30. maja 1992.
godine uveo sankcije Jugoslaviji. (Srpska vojska. 11.05.1997,str.5.)
95
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str.230.; Jovo Blažanović, Generali
Vojske Republike Srpske, Banja Luka, 2005, str. 29; Optužnica protiv Gotovine i Blaškića; Hronologija 1991-1995,
Dokumentacioni centar Republike Srpske, Banja Luka, 2002.
96
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, Banja Luka, 2005, str. 29. (citat iz “Feral Tribjun”, Stenogrami
sa sjednice Vrhovnog državnog vijeća Hrvatske 8. juna 1991. godine, objavljeni marta 2004. godine).
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str.229.
97
Isto.

54
Тиме је подстакнута радикализација процеса у Босни и Херцеговини. На састанку са
европским преговарачима, сазнавши од Хозе Кутиљера, председавајућег Европске заједнице,
да ће и Босна и Херцеговина бити призната, шеф цивилног сектора УНПРОФОР-а Седрик
Торибери, заједно са француским генералом Филипом Морионом98 раеговао је са ужасом,
констатујући: “да ће то бити велика грешка са трагичним последицама”99. Командант
мировних снага генерал Луис Мекензи је изјавио: “Мада нисмо били дипломате, сви ми у
униформи били смо сигурни да ће борбе избити свуда око нас, чим признање буде
објављено”100.

ЛУИС МЕКЕНЗИ

Српска Република Босна и Херцеговина је већ уобличена, а муслимани и Хрвати се понашају

као да Срби и њихова права не постоје. Председништво Босне и Херцеговине је 8. априла
1992. године прогласило стање непосредне ратне опасности. Штаб Територијалне
одбране Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је преименован у Штаб
Републике Босне и Херцеговине101. Истога дана су сви Срби, дотадашњи министри,
напустили Владу Босне и Херцеговине. Деведест одсто Срба милиционера изашло је из
милиције Босне и Херцеговине. Председништво Босне и Херцеговине је 8. априла донело
одлуку о обједињавању свих оружаних формација у Босни и Херцеговини102. На седници
одржаној 9. априла 1992. године, Предсједништво Републике Босне и Херцеговине донело је

98
Francuski general Filip Morion, komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini će, kasnije, na suđenju Slobodanu
Miloševiću kao svedok tužilaštva izjaviti da je zločin u Srebrenici iz jula l995. godine posledica zlodela koje su nad
Srbima dve godine ranije počinile snage Nasera Orića, komandanta snaga Armije Bosne i Hercegovine u Srebrenici.
(Aleksandar Apostolovski, Božić u kafiću “Cunami”, Politika, l0. januar 2005, str.2).
99
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str. 105.
100
Isto.
101
Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Matica, Sarajevo, 1998, str. 22.
102
Isto, str. 23-24.

55
“Одлуку о обједињавању свих наоружаних снага на територији Босне и Херцеговине”103.
Патриотска лига је 12. априла прикључена Команди Штаба Територијалне одбране
Републике Босне и Херцеговине104.
Истог дана, тј. 12. априла 1992. године, објављена је “Директива за одбрану
суверенитета и независности Босне и Херцеговине”105 и заведена под стр. пов. бр. 02/2-1
од 13. априла 1992. године, а као непријатељске снаге означене су "снаге територијалне
одбране Српских аутономних области и Југословенска народна армија"106. Већ 14.
априла командант Штаба Територијалне одбране Хасан Ефендић је локалним
командантима Територијалне одбране наредио да разоружају касарне и јединице
Југословенске Народне армије у Босни и Херцеговини. Исто је то учинио и министар
унутрашњих послова Алија Делимустафић. Почели су бројни напади на касарне и јединице.
Реагујући на развој догађаја, Председништво Српске Репубике Босне и Херцего вине је
прогласило непосредну ратну опасност и наредило мобилизацију Територијалне одбране на
целокупној територији Српске Републике Босне и Херцегивене, те донело одлуку:
“Успоставља се ТО Српске Републике Босне и Херцеговине као оружана снага Српске
БиХ”.107
Члан Врховне команде Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Бранко Костић
се 15. фебруара 1992. године клео да неће никада потписати акт о повлачењу Југословенске
народне армије из Босне и Херцеговине. Ипак, након масакра припадника Југословенске
народне армије у Добровољачкој улици у Сарајеву 3. маја 1992.108 године (убијено је, рањено
73 и заробљено 215 војника и официра109) Председништво Југославије је наредило да се до
19. маја. 1992. године са територије Босне и Херцеговине повуку све јединице
Југословенске народне армије110. Од свих држављана Југославије затражено је да напусте
Босну и Хеерцеговину. Истог дана је то Председништво позвало лидере Срба, Хрвата и
муслимана у Босни и Херцеговини да се договоре око преузимања јединица чије људство
чине држављани Босне и Херцеговине. Муслимани су те поступке схватили као своју
победу и “прославили” је страшним масакром припадника Југословенске народне
армије у Тузли 15. маја (на најсвирепији начин и у буквалној ватри спаљено је око 200
припадника Југословенске народне армије)111.

103
Odluka broj 01-011-306/92, 09.04.1992.
104
Isto.
105
Isto, str. 37.
106
Isto.
107
Hronologija 1991-1995, Dokumentacioni centar Republike Srpske, Banja Luka,2002.
108
Biljana Plavšić, Svedočim, Trioprint, Banja Luka, 2005, str. 180.
109
Večernje novosti, 4. maj 2010, str.4 povodom prvog obeleževanja godišnjica stradanja vojnika Jugoslovenske
narodne armije u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu.
110
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 7.
111
Biljana Plavšić, Svedočim, Trioprint, Banja Luka, 2005, str. 180-181.
Ni posle više od 14 godina nakon zločina u Dobrovoljačkoj ulici i u Tuzli niko nije odgovarao pred Međunarodnim
krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. U Beogradu je voden krivični
postupak pred Okružnim sudom - odelenje za ratne zločine protiv okrivljenog Ilije Jurišića.
Postoje originalni snimci o ovim događajima.

56
 НАПАД НА КОЛОНУ ЈНА У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ, 3. МАЈА 1191. ГОДИНЕ

Председништво Босне и Херцеговине донело је 20. јуна 1992. године Одлуку о завођењу
ратног стања и донело Наредбу за општу јавну мобилизацију.112
Нема дилеме, Срби су првобитно хтели останак Босне и Херцеговине у једној држави, са
Србијом и осталима који то желе. Није спорно ни да су Хрвати у Босни и Херцеговини
желели да бар територије са већинским хрватским народом на неки начин буду уклопљене у
састав Хрватске. Муслимани су упорно говорили о целовитости Босне и Херцеговине. Каква
би то била Босна и Херцеговина, на најбољи могући начин, илуструју речи из
Изетбеговићеве “Исламске декларације”, у којој се каже: "Исламски поредак има двије
темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга
форма исламског поретка. Исламско друштво без исламске власти је недовршено и
немоћно; исламска власт без исламског друштва је или утопија или насиље".113. Пред
седник Скупштине општине Сребреница је команданту Тузланског корпуса поручио да на
подручје те општине јединице Југословенске народне армије не могу ући. Образложење је
било следеће: “Овдје је пожељна војска само са зеленом звијездом и полумјесецом на
капи”114. Он је Алији Изетбеговићу поставио питање: “Да ли смијемо напасти јединице
Југословенске народне армије ако заиста крену на територију сребреничке општине”?
Изетбеговић му је одговорио: “Ако имате довољно наоружања и ако мислите да се
можете одбранити нападните их”115.
О намери стварања муслиманске Босне и Херцеговине сведочи и програмски доку мент
Аднана Јахића, председника Странке демократске акције у Тузли, у којем стоји:
“Муслиманска држава ће бити национална држава Бошњака, односно муслимана, док

112
Hronologija 1991-1995, Dokumentacioni centar Republike Srpske, Banja Luka,2002.
113
Alija Izetbegović, Islamska deklaracija, Izdavačko preduzeće "Bosna", Sarajevo, 1990, str.19.
114
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, str.56.
115
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, Banja Luka, 2005, str. 35.

57
ће остале етничке групације имати сва грађанска права која им као националним
мањинама припадају”. Он ту прецизира да ће та држава имати муслиманску идеологију
засновану на исламу, која ће бити уграђена у све политичке и образовне институције116.
Српски народ је препознао основно определење муслиманске политике, која је већ од раније
пропагирана, посебно по џамијама. Сада је то чињено под окриљем Странке демократске
акције.

НАСЛОВНА СТРАНА “ВОX МАГАЗИНА”

Посебан страх за Србе била је чињеница да су узор код формирања и организовања војске
под контролом муслимана 1991. године биле, по злу чувене, муслиманске фашистичке
дивизије “Ханџар” и “Кама”, превасходно намењене геноциду над Србима у другом светском
рату.
На насловној страни часописа “Нови вокс” бр. 3 од октобра 1991- године који излази у
Сарајеву, пола године пре него што је у априлу 1992. године пре него што је проглашена
такозвана Република БиХ уз најаву "Спрема се Ханџар дивизија" дат је цртеж у боји
наоружаног муслиманског војника испод кога се налазе одсећене главе српских
руководилаца Караџића, Кољевића, Милошевића и Шешеља, с тим што муслимански војник
држи једну подигнуту ногу на Караџићевој одсећеној глави.

116
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str. 57.

58
 ОРГАНИЗАЦИЈА И СНАГЕ ПРЕД ДОГАЂАЈЕ
У СРЕБРЕНИЦИ И ОКО ЊЕ У ЛЕТО 1995. ГОДИНЕ

Војно организовање муслимана у Босни Херцеговини знатно је измењено током рата. Бројно
стање је 1993. године достигло 261.500 бораца117.
Наредбом Врховне команде оружаних снага Босне и Херцеговине формирана је 8.
оперативна група “Сребреница”
Муслиманске снаге биле су организоване у: 1. корпус у Сарајеву, 2. корпус у Тузли, 3.
корпус у Зеници, 4. корпус у Мостару, 5. корпус у Бихаћу, 6. корпус у Коњицу и 7. корпус у
Травнику.118

ПАНОРАМА СРЕБРЕНИЦЕ

Наредбом Врховне команде оружаних снага Босне и Херцеговине119 формирана је 8.

оперативна група “Сребреница” у саставу 2. корпуса, која као јединица постоји од
20.05.1992. године под називом Штаб Територијалне одбране Сребреница, односно Штаб
оружаних снага Сребреница, која је легализована одлуком Врховне каманде оружаних снага

117
Sefer Halilović, Lukava strategija, Sarajevo, 1998, str.152.
118
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga - Komerc, Beograd, 2004, str.244.
119
Komanda 8. OG “Srebrenica”, Prilog za vodič hronike Armije Republike Bosne I Hercegovine, str. pov. br. 69/94,
07.03.1994. godine.

59
Републике Босне и Херцеговине 3. октобра 1993. године120. Команда са приштап ским
јединицама је лоцирана у Сребреници.
Председништво Републике Босне и Херцеговине121 је 24.10.1994. године донело “Одлуку о
шеми организације Армије Републике Босне и Херцеговине”122. Из тог документа се јасно
види да је проглашено ратно стање, да је извршена мобилизација и да јединице имају ратну
организацију и формацију. Поред одредби о Ратном савету Врховне команде за одбрану и
преименовања Главног штаба у Генералштаб, наведено је да Армију Босне и Херцеговине
сачињавају Генералштаб, Команда ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, шест
корпуса, Источнобосанска оперативна група-дивизија (до стварања услова за њено
прерастање у корпус) и три самосталне бригаде (Гардијска бригада, 10. брдска бригада и
диверзантско-извиђачка бригада “Црни лабудови”).
Армија Босне и Херцеговине је 1995. године имала око 270.000 људи. Имала је шест корпуса,
112 бригада и 45 самосталних батаљона. У свом саставу је имала 20 тенкова, 80 оклопних
транспортера, 340 артиљеријских оруђа већих калибара, 90 вишецевних бацача ракета (од
чега четири типа “Оркан”, Срби су имали само један), 800 минобацача 80 мм, 450
противавионских топова, 200 протиавионских ракета, 370 противоклопних ракета и 6
транспортних хеликоптера.морал"123
Генералштаб Армије Босне и Херцеговине124 је у складу са овом шемом организације
извршио одређене организацијске промене125 по којима су у зони 2. корпуса формиране:
- 21. дивизија са седиштем у Сребренику, са шест бригада;
- 22. дивизија се седиштем у Грачаници, са пет бригада,
- 24. дивизија са седиштем у Живиницама са: осам бригада (241. муслиманска звор ничка
лахка бригада, 242. муслиманска подрињска брдска бригада, 244. брдска бригада, 245. брдска
бригада, 246. брдска бригада, 247 лахка бригада и 248. лахка бригада; диверзантским
одредом "Црни лабудови"; противдиверзантским одредом "Живиничке осе"; камандама
места Братунац, Кладањ, Калесија, Зворник и Живинице;
- 25. дивизија са седиштем у Тузли;
- 28. дивизија се седиштем у Сребреници, са шест бригада и брдским батаљоном126.

120
Vrhovna komanda OS R BiH, str. pov. br. 14/76-8, 03.10.1993. godine.
121
Pod pojmom “Bosna i Hercegovina” podrazumeva se deo pod kontrolom muslimanskih snaga.
122
Odluka Predsedništva Republike Bosne i Hercegovime, PR. broj 02-8-84/94 od 24. oktobra 1994.
123
Intervju Brettonu Randalu 19 - 20. septembra 2002. godine u Stokholnu.
124
Armija Bosne i Hercegovine brojala je 1995. godine oko 270.000 ljudi. Svrstana je bila u šest korpusa, 112 brigada i
45 samostalnih bataljona. U svom sastavu imala je 120 srednjih tenkova, 80 oklopnih transportera, 340 artiljerijskih
oruđa većih kalibara, 90 višecevnih bacača raketa (od čega četiri tipa “Orkan”, s Srbi su imali samo jedan), 1.800
minibacača 120 mm, 450 protivavionsih topova, 200 protivavionskih raketa, 370 protivoklopnih raketa i 16
transpernbih helikoptera.
Naređenje o reorganizaciji Armije Republike Bosne i Hercegovine - organizacijske promjene RJ u z/o 2. Korpusa,
125

Generalštab armije, str. pov. broj 4/19-2 od 12.01.1995. godine.

126
Isto

60
СНАГЕ АРМИЈЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
У СРЕБРЕНИЦИ У ЛЕТО 1995. ГОДИНЕ

61
 КАРТА СРЕБРЕНИЦЕ 1:10.000

Ду сукоба у Средњем Подрињу дошло је већ у време почетка вишестраначког политичког

организовања и првих вишестраначких избора. Оснивачке скупштине Странке демократске
акције и Српске демократске странке, заказане истог дана – 19. августа 1990. године, што је
довело до међунационалних инцидената. Оснивачка скупштина Странке демократске акције

62
претворила се у контрамитинг усмерен против Српске демократске странке, на коме се
окупило око 10.000 муслимана.
Следио је дужи период неспоразума. У Новој Касаби је у другој половини септембра 1990.
године на седници Странке демократске акције донесена одлука да се “почне са
наоружавањем бошњачког народа, да се почну држати ноћне страже... те размотри могућност
рушења дринских мостова и пресјецања војностратешких путних комуникација између Босне
и Србије... Сљедећи наш корак требао је бити формирање заједничког Кризног штаба, који
би дјеловао по политичким инструкцијама СДА и био њено војно крило”127. То је био
почетак милитантног аспекта политичког организовања под окриљем Странке демократске
акције.
Изборни резултати на изборима 18. новембра 1990. године су донели победу националних
странака. У општинама Братунац и Сребреница апсолутну власт су имале Странка
демократске акције и Српска демократска странка, уз доминацију Странке демократске
акције. Процес поделе власти довео је и до првих неспоразума и криза се стално
продубљавала. Муслиманска страна је настојала да заузме руководеће положаје, а са тих
положаја су званични фондови полуилегално усмеравани на наоружавање муслимансог
становништва и паравојних формација. У орагнизацији Странке демократске акције, из
свих општина, па и Сребренице, већ у лето 1991. године упућују се муслимански
младићи на тромесечне полицијске курсеве у Хрватску, многи од њих се укључују у
борбена дејства у Хватској, а потом се распоређују у полицијске станице у Босни

127
Besim Ibišević, Srebrenica 1987-1992, Holandija 1999, str. 65. Autor je bio aktivni učesnik svih događaja i stranački
lider SDA u Srebrenici. Nakon izbora 1990. godine obavljao je funkciju predsednika Skupštine opštine Srebrenica sve
do 18. aprila 1992. godine, kada je otputovao u inostranstvo.

63
Херцеговини.128

ПАКОВАЊЕ МУНИЦИЈЕ И НАОРУЖАЊА У АМБАЛАЖУ ПРЕХРАМБЕНИХ

АРТИКАЛА
У КАМИОНЕ УНХЦР-.а ЗА БИХАЋ

128
Isto, str. 129-130.

64
ОБУЧНИ ЦЕНТРИ У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ У КОЈИМ СУ ОБУЧАВАНИ
ПРИПАДНИЦИ АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1991-1992.

65
ОБУЧНИ ЦЕНТРИ У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ У КОЈИМ СУ ОБУЧАВАНИ
ПИЛОТИ АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1991-1992.

66
ЈЕДИНИЦЕ АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ФОРМИРАНЕ НА ТЕРИТОРИЈИ
РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ УПУЋВАНЕ У СРЕДЊУ БОСНУ, БИХАЧКУ ЕНКЛАВУ
И БОСАНСКУ ПОСАВИНУ

67
О обуци добровољаца Босне и Херцеговине Јастребарском у Хрватској и њиховом учешћу у
рату у Хрватској говори изјава коју је бојник Дедић Смаил написао 25.09.1992. године:
«Средином петог мјесеца чини ми се да ме телефоном позвала Силвија коју нисам познавао и
замолила ме да преко заповједника ЦООВ покушам осигурати смјештај за 20 људи из БиХ и
да са истом проведемо обуку у трајању до 15 дана. Ја сам за то питао заповједника центра
нашто ми је он одговорио да ће питати надређене. Након 2-3 дана позвао ме и дао задаћу да
прихватим 35-40 људи и да им осигурам смјештај, да направим план рада за 10-15 дана и да
их ставим на храну. Ја сам то направио и одредио натпоручника Ивезич Маријана и
заставника Ћубељић Смиљана да са том групом изводи обуку. Сва друга питања решавала је
Силвија.
Друга група дошла је средином шестог мјесеца или на почетку која је бројала 32 ћовјека који
су након 15 дана обуке отишли у Боронгај. Одмах је дошла још једна група од 30 људи, а
након десет дана и трећа група од 40 људи који су били у «ХОС-у» (Хрватске оружана
снаге): Ја сам осигуравао смјештај, исхрану и обучавање. Ове три подгрупе спојене су у
једну и са водичима послате преко Слуња у Босну и Херцеговину.
Почетком 7 мјесеца јединица «Ханџар дивизија» која се налазила на Посавскон ратишту
тражила је од мене да им осигурам прелазак у БиХ. Ја сам им осигурао смјештај на
Пљешевици преко 3. ОЗ Загеб. На Пљешевици је било 150 људи који су са собом донијели
наоружање, а истовремено је у Здарчину дошла група од 350 људи коју је довео Енес...».129
Према документима Оперативног центра Министарства унутрашњих послова Републике
Хрватске, сачињеним 8.августа 1991. године на обуцизаа полицајце приправнике налазило се
у 1. батаљону 285130, у 2, батаљону 303131 и у 3. батаљону 276132. Од тог броја је на
школовању остало 390133.
Интересантна је и пуномоћ којом је од стране «Ханџар дивизије» опуномоћен Нијаз
Хаџиосмановић из Загреба(који се потписао као оперативац) «да може у име наведене
дивизије с пуном материјалном и законском одговорношћу преузимати војни и санитетски
материјал».134

Странка демократске акције је, са потписом Чазима Мухаремовића, доставила списак

кандидата за обуку специјалаца у Минситарству унутрашњих послова Хрватске са 463
имена, међу којима се налазе и Малагић (Рамиза) Амер из Братунца, Халиловић (Реџе) Решад

129
http://www.slobodanpraljak.com
130
Spisak VI tečaja policajaca pripravnika (1 bataljon), OC MUP RH, redni broj 1-285, 08.08.1991.,
http://www.slobodan praljak.com
131
Spisak VI tečaja policajaca pripravnika (2 bataljon), OC MUP RH, redni broj 1-303, 08.08.1991.,
http://www.slobodan praljak.com
132
Spisak VI tečaja policajaca pripravnika (3 bataljon), OC MUP RH, redni broj 1-276, 08.08.1991.,
http://www.slobodan praljak.com
133
Spisak VI tečaja policajaca pripravnika koji sa napustli obuku, OC MUP RH, reni borj 1-98, 19.08.1991..
http://www.slobodan praljak.com
134
Republika Bosna i Hercegovina – Oružane snage Bosne i Hercegovine – Povjereništvo za Hrvatsku – Zagreb, broj 8,
03.08.1992., http://www.slobodanpraljak.com

68
из Тегара, Ахмић (Изета) Фахрудин из Подчауша, Сулејмановић (Сулејмана) Самир из
Братунца, Смајић (Исмета) Нисвет из Братунца, Мујић (Смаје) Фадил из Сребренице, Јусић
(Сафета) Шемсудин из Сребренице, Халиловић (Исмета) Мирзет из Сребренице, Халиловић
(Исмета) Изет из Сребренице, Тихић (Хамеда) Мустафа из Сребренице, Мусић (Даута)
Нермин из Сребренице и још 14 кандидата из Сребренице.135
У августу 1991. године, локалне власти ограничавају легалне активности Југословеске
народне армије, спречавају одлазак муслиманских регрута на служење војног рока и
онемогућавају органима Југословенске народне армије увид у евиденцију у општинским
одсецима Министарства одбране. У Сребреници и Братунцу је 30. августа 1991. године
дошло до нереда при покушају припадника Југословенске народне армије да изузму војну
картотеку.136 Национална поларизација довела је до бесправне сече шуме, отуђења
друштвене имовине, постављања барикада, убитстава итд.
Почетком априла 1992. године започети разговори око поделе власти довели су до
територијалног разграничења по етничкој основи. У Братунцу је подељена постојећа
Станица јавне безбедности, а потом је договорено о подели општине Братунац на две
општине: Српску и Муслманску. Закључци усвојени 08. и 09. априла убрзо су раелизиовани,
па је Кризни штаб Српске општине Братунац донео наредбу којом је реагулисано да
Територијална одбрана преузима послове одбране на територији Српске општине
Братунац137 и Одлуку о разоружавања грађана који поседују оружје на подручју општине
Братунца138.
Од почетка непријатељстава у сребреничко-братуначком подручју 1992. године муслиманска
страна је у организацијском смислу прошла кроз неколико фаза. До 20. маја 1992. године
постојало је више самоорагнизованих јединица, а тог датума су стављене под заједничку
команду Општинског штаба Територијалне одбране Сребреница.139
Већ 1. јула 1992. године Ратно председништво општине Сребреница је, на основу Одлуке
Председништва Босне и Херцеговине о проглашењу ратног стања, донело одлуку о
конституисању и именовању чланова Ратног председништва општине Сребреница, у којој је
за команданта Штаба оружаних снага именован Орић Насер.140

135
http://www.slobodan praljak.com
136
Isto, str. 130.
137
Srpska opština Bratunac – Krizni štab, Naredba br. 01-6-92. 13.april 1992. godine.
138
Srpska opština Bratunac – Krizni štab, Odluka o razoružanju građana koji posjeduju oružja na području opštine
Bratunac, br. 01-09/92, 19. april 1992. godine.
139
Radovan Jović Ph.D, Organizaciona struktura i komandni odnos u oružanim snagama Republike Srpske tokom
operacije “Krivaja 95”, ekspertski izveštaj pripremljen za predmet IT-05-88 (Ljubomir Borovčanin), str. 1-10.
140
Ratno predsedništvo opštine Srebrenica, broj 01-14/92, 1.7.1992. godine.
Dana 17. aprila 1992, u Potočarima je osnovana Teritorijalna odbrana, a Naser Orić je postao njen komandant.
Komandna zona Teritorijalne odbrane Potočari obuhvatala je mjesne zajednice Potoča ri, Likari, Čauš, Zalažje i Ažlica.
Dana 20. maja 1992. godine, članovi Kriznog štaba TO-a Srebrenice imenovali su ga za koman danta. Dana 27. juna
1992, Sefer Halilovic, načelnik Štaba Vrhovne komande Armije Republike Bosne i Hercegovine zvanično je potvrdio
imenovanje Nasera Orića za komandanta Štaba TO-a Srebrenica. Naser Orić je komandovao svim jedinicama
potčinjenim Štabu TO-a Srebrenica. Dana 8. augusta 1992, imenovanje Nasera Orića na položaj komandanta Štaba TO-
a Srebrenica pot vrdilo je i Predsjedništvo Republike Bosne i Hercegovine. Dana 3. septembra 1992, Štab TO-a
Srebrenica preimenovan je u Štab Oružanih snaga Srebrenica. Naser Orić je ostao na položaju komandanta.
Kad je 1. jula 1992. u Srebrenici osnovano Ratno predsjedništvo, Naser Orić je postao njegov član. Na tu funkciju je
imenovan u svojstvu komandanta Štaba TO-a Srebrenica.
Komandne dužnosti Nasera Orića proširene su kad je početkom novembra 1992. godine imenovan za komandanta

69
За догађаје око Сребренице најважније су 24. и 28. дивизија, јер су српске снаге Подриња
биле у непосредном додиру са њиховим снагама.
Двадесет осма дивизија, настала је од 8. оперативне групе “Сребреница”141. Са
приштапским јединицама имала је седиште у Сребреници. У свом органском саставу је
имала: Команду (40 припадника), чету војне полиције (114 припадника), вод за
противелектронску борбу (37 припадника), извиђачко-диверзантску чету (126 припадника),
280. источнобосанску лаку бригаду (1.020 припадника), 281. источнобосанску лаку бригаду
(1.007 припадника), 282. источнобосанску лаку бригаду-командно место у Сребреници (1.007
припадника), 283. источнобосанску лаку бригаду (1.007 припадника), 284. источнобосанску
лаку бригаду (1.007 припадника), 285. лаку бригаду-досадашња Жепачка лака бригада, са
командним местом у Жепи (1.105 припадника), 28. брдски батаљон “Сребреница” (521
припадник) и Команду мјеста Жепа (13 припадника). Укупно бројно стање крајем маја 1995.
године је било 7.004 припадника.142 Додајући овом броју већи број војних обвезника
преведених у резервни састав и 1.000 уведених у војну евиденцију 1994. и 1995. године,
може се извести закључак да су енклаве Сребреница и Жепа у мају 1995. године располагале
са око 18.000 војних обвезника143. Ову тврдњу потврђуеје и чињеница да је у пробој према
Тузли кренуло око 12.000 војника.144

Združenih oružanih snaga podregije Srebrenica. Pod njegovom komandom je bilo geografsko područje koje je
obuhvatalo teritorije nekoliko opština: Srebrenice, Bratunca, Vlasenice, te Zvornika u istočnoj Bosni.
Dana 1. januara 1994, sve jedinice pod komandom Nasera Orića preimenovane su u Komandu 8. operativne grupe
"Srebrenica" Armije Republike Bosne i Hercegovine.
Dana 12. jula 1994, Naser Orić je unaprijeden u čin brigadira.
Pocetkom 1995. godine, 8. operativna grupa "Srebrenica" postala je 28. divizija 2. korpusa Armije RBiH. Naser Orić je
ostao na položaju komandanta te jedinice sve dok u augustu 1995. godine nije izašao iz Armije. Naser je napustio
Srebrenicu u maju 1995. godine.
141
Isto.
142
Komanda 28. divizije, Izveštaj o popuni RJ 28. divizije, str. pov. br. 03-183-231, 01.jul 1995. godine.
143
To je zbir pripadnika 28. divizije, onih iz radne obaveze, rezervnog sastava i tek uvedenih u vojnu evidenciju. Pri
tom treba imati u vidu da su mobilisani svi vojno sposobni muškarci od 16 do 60 godina i sve vojno sposobne žene od
16.do 55 godina (Odluka Ratnog predsedništva Srebrenice o opštoj mobilizaciji od 25.06.1992.).
Odjelenje Ministarstva odbrane Srebrenica, izvještaj o broju uvedenih vojnih obaveznika, u vojnu evdienciju, rođenih
1978. i 1979. godine, str. pov. br. 03-11-4/95, 18. april 1995; Odjelenje Ministarstva odbrane Srebrenica, Izvještaj o
broju uvedenih v/o u vojnu evidenciju, br, 03-2-1/95, 18. april 1995; Odjelenje Ministarstva odbrane Bratunac, Pregled
regruta za regrutovanje u 1995. godini (obrazac br. 2), str. pov. br. 04-03-02/95, 19. april 1995.
144
Izjava koju je Ramiz Bećirović, načelnik štaba 28. divizije, dao Odjelenju službe vojne bezbjednosti 2. korpusa, dana
11. avgusta 1995. godine, u sklopu istrage o uzrocima pada Srebrenice.

70
СОЛОЋУША

СУЋЕСКА

71
280. источнобосанска лака бригада је настала од ранијег Територијалног одреда Поточари,
касније Бригада Поточари по Одлуци Врховне команде оружаних снага Републике Босне и
Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Дана 01.01.1994. године у њен
састав улазе чете Солоћуша и Бајрамовићи из састава Самосталног батаљона «Сребреница» и
диверзантско-извиђачки вод, који су постојали по одлуци од 03.10.1993. до 01.01.1994. Назив
280. источнобосанска лака бригада добила је 01.01.1994. године наредбом Врховне команде
оружаних снага Републике Босне и Хер цеговине стр. пов. бр. 14/75-156/93. Локација –
Поточари.
281. источнобосанска лака бригада настала је од раније јединице Територијалног одреда
«Сућеска», односно Бригаде «Сућеска» и чета Липовац и Кутузеро из Самосталног батаљона
«Зелени Јадар», које су постојале по Одлуци Врховне команде оружаних снага Републике
Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Под овим именом
формирана 31.01.1994. године.
282. источнобосанска лака бригада је формирана у Сребреници 01.01.1994. године по
наредби Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр.пов. бр.
14/75-156/93. Настала је од ранијих јединица: Бригада «3. мај» Крагљивода, Самостални
батаљон «Зелени Јадар», Батаљон «5. јули» Токољаћи, Самостални батаљон «Осмаче» и чете
«Казани» из Самосталног батаљона «Сребреница» и диверзантско-извиђачких оделења, које
су постојале по одлуци Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Хер цеговине
стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Седиште у Сребреници.
283. источнобосанска лака бригада формирана је наредбом Врховне команде оружаних
снага Репулике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/75-156/93 осд 01.01.1994. године.
Настала је од ранијих јединица: Самостални батаљон «Скендеровићи», Самостални батаљон
«Биљег», Самостални батаљон «Вољавица» и чета «Сребреница» и »Стари Град» из
Самосталног батаљона «Сребреница», које су постојале по одлуци Врховне команде ору
жаних снага Републике Босне и Херцеговине стр.пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године.
Седиште у Сребреници.
284. источнобосанска лака бригада формирана је 10.01.1994. године Одлуком Врховне
команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/75-156/93 од
01.01.1993. године. Настала је до ранијих јединица:114. источнобосанска бригада, Први
церански одред и Шести одред «Каменица», које су верификоване по Одлуци Врховне
команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993.
године. Седиште у Сребреници.
Самостални брдски батаљон «Сребреница» формиран 10.01.1994. године у Сребреници по
наредби Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр.
17/75-156/93 од ранијих јединица: Самостални батаљон «Глогова», Самостални батаљон
«Лука» и део 16. муслиманске бригаде, које су верификоване по одлуци Врховне команде
оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године.
У фебруару л995. године расформиран је 28. самостални брдски батаљон
“Сребреница”. Људство је распоређено у јединице 28. дивизије, са приоритетом на 283.
источнобосанској лакој бригади145. Међутим, наредба о расформирању је сторнирана
28.04.1995. године.146

145
Naređenje Generalštaba Armije Bosne i Hercegovine str. pov. broj 4/43-10-1 od 10.01.1995. godine.
146
Komanda 2. korpusa, str. pov. broj 03/13-1/34, 28.04.1995. godine.

72
Двадесетог априла 1994. године, у оквиру 28. дивизије формиране су и артиљеријско-ракетне
јединице противваздушне одбране и то у свакој бригади по један вод.
На основу наредбе Председништва Босне и Херцеговине у Сребреници је проглашена општа
мобилизација свих способних грађана од 16 до 60 година ради укључивања у јединице
територијалне одбране, станице јавне безбедности, јединица цивилне заштите и на радну
обавезу.147

НАСЕР ОРИЋ

147
Dokument zaveden kod Komisije za istraživanje događaja oko Srebrenice od 10 do 19. jula 1995. godine, broj 104-
2004, 27.05.2004.

73
 ХАКИЈА МЕХОЉИЋ

Наређено је да се све јединице попуне са 110% у односу на привремену ратну формацију148.

Секретаријат за одбрану Сребренице са седиштем у Тузли је известио Општински
секретаријат одбране Сребреница да је у војну евиденцију уведено 700 војних обвезника и да
је у ратне јединице упућено 290 војних обвезника.149
За сагледавање стања у Сребреници пре догађаја у јулу л995. године, битни су подаци
наведени у “Пресјеку података и сазнања и околностима пада Сребренице и Жепе”, кога је
сачинио Сектор сугурности и обавјештајних послова Федералног министарства одбра не
Федерације Босне и Хеерцеговине150.
Дуго времена је трајао сукоб ставова које је, с једне стране заступао Хакија Мехољић,
начелник Станице јавне безбедности Сребреница и, с друге стране, Насер Орић. Због тога је
дошло до поделе одговорних људи из војног и политичког руководства Сребренице. Овај
сукоб је започео на самом почетку рата. Мехољић је тражио да се не пале српска села и
куће и да се заштите цивили свих националности, а заговарао је и отварање коридора
од Сребренице ка слободној територији. Орић је имао супротне ставове и заговарао
другачији начин ратовања. Сукоб ове две истакнуте личности је кулминирао након
формирању војне полиције при Команди 28. дивизије, након чега долази и до сукоба у
надлежностима војне и цивилне полиције.
Догађаји који су касније уследили, као што су покушај убиства Хакије Мехољића, убиство
Хамида Салиховића, бившег председника Странке демократске акције и начелника Станице
јавне безбједности Сребреница и тешко рањавање Ибрана Мустафића, посланика у
Скупштини Републике Босне и Херцеговине, 19.05.1995. године под неразјашњеним
околностима, те посебно неефикасне мјере војне полиције на проналажењу извршилаца ових

148
Organizacijske promjene RJ u z/o 2. Korpusa, Komanda 2. korpusa, str. pov. br. 4/19-2 od 12.01.1995.
149
Sekretarijat za odbranu Srebrenice sa sedištem u Tuzli, broj 03-10/95, 04.01.1995. godine.
150
Dokumentalistički presjek podataka i saznanja o razmjerama zločina nad Bošnjacima nakon pada Srebrenice,
Federalno ministarstvo odbrane Federacije Bosne i Hercegovine, str. 1-15.

74
кривичних дјела, довели су до немира и ширења гласина међу становништвом Сребренице о
могућим извршиоцима убиства и “следећој жртви”151.
На састанку ужег руководства Станице јавне безбједности Сребреница, који је одржан
22.05.л995. године, на којем је разматрана безбједносна ситуација, комплетно руководство
поднијело је оставку, која је датирана 01.06.1995. године. У образложењу је наведено да
оставку подносе због "немогућности функционисања СЈБ у околностима и условима који су
настали”152.
Све ово је, наводи се у тескту "Пресјек података и сазнања о околностима пада Сребренице и
Жепе", довело до несигурности, забринутости и немира у грађанству, али и међу
припадницима армије, који након тога све чешће покушавају пронаћи начин да изађу из
Сребренице. Многи су дезертирали. Наводи се да је међу грађанима Сребренице све више
расло неповерење према цивилном и војном руководству због неравноправне расподеле и
махинација са робама из хуманитарне помоћи. У овом материјалу се чак Насер Орић
оптужује за сарадњу са четницима и наводи се да је “у вријеме боравка у Сребреници Орић
око себе окупљао углавном кримогене личности, као што су... Ова лица су по налогу Орића
починила више кривичних дјела”153.

ЏИХАД ПРОТИВ СРБА

Овом приликом је неопходно нагласити да је у саставу муслиманских снага била и јединица

“Ел муџахедин”, која је починила стравичне злочине.
Током 1992. године у муслиманске јединице су стизали "свети ратници" (муџахедини) који
су водили свети рат против хришћанских Срба у духу Корана. Турски лист "Милијет" је 20.
августа 1992. године донео текст у коме износи да се на страни муслимана у Босни бори
1.300 муџахедина из исламских земаља које је позвала влада у Сарајеву. У септембру 1992.
године у селу Јабланица код Тешња муџахедини из Саудијске Арабије су организовали
центар за обуку муслимана по канонима џихада. Њима су довођене муслиманске жене ради
оплодње у циљу "прочишћавања крви" са правим муслиманским ратницима. Касније су
такве трудноће муслиманки приписиване силовањима од српских војника.154

”... Пио сам своју крв и крв својих жртава да бих доказао да сам члан Ал - каиде. Рекли су ми
да ћу после бити бољи Алахов ратник. Награду сам могао да добијем једино после смрти.
Научен сам да је џенет (рај) моја будућност. Научен сам да је Осама бин Ладен божанство...
... По ко зна који пут су долазили људи из изтражних органа... по стоти пут ме питали о
мојим злочинима... али до сада нису ништа предузели. Сву документацији о злочинима моје
ратне јединице су негде склонили!... Они су сакрили сву документацију о злочинима које је
починила моја јединица ‘Ел муџахедин’!...

151
Dokumentalistički presjek podataka i saznanja o razmjerama zločina nad Bošnjacima nakon pada Srebrenice,
Federalno ministarstvo odbrane Federacije Bosne i Hercegovine, str. 1-15.
152
Presjek podataka i saznanja o okolnostima pada Srebrenice i Žepe, str. 2.
153
Presjek podataka i saznanja o okolnostima pada Srebrenice i Žepe, str. 4.
154
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str.249-250.

75
...За злочине над хрватским и српским народом знали су и надлежни у главном штабу Армије
БиХ укључивши и цео политички врх БиХ... Грешан сам највише према Србима...”.155
.
Према подацима које је дао њен припадник Али Хамад, који се сада налази у затвору у
Зеници због терористичког акта почињеног у Мостару, постоји списак од 1.703
припадника ове озлоглашене јединице у којој су уз “благослов” Алије Изетбеговића
ратовали муџахедини из целог света. Он је спреман да све злочине Ал Каиде и јединица
”Ел муџахедин” стави на папир156

МУЂЖАХЕДИНИ СА ОДСЕЧЕНИМ СРПСКИМ ГЛАВАМА 1992. ГОДИНЕ

Муџахедин Али Ахмед Али Хамад, не крије да је био припадник Ал Каиде и да је по

наређењу Осаме бин Ладена дошао у Босну и Херецеговину. Он је, сведочећи против Расима
Делића пред Међународним кривичним судом за злочине у бившој Југославији, између
осталог, изјавио: "Ал Каида се током рата у БиХ није толико занимала за мусламане,
колико за осва јање базе одакле би, по узору на Америку, могла да оперише по Европи".
На том суђењу су објављени снимци опроштаја Расима Делића од муџахедина, а како су они
ратовали и какве су злочине починили најбоље се види на снимку филма "Џихад у Босни" -
одсецање секиром главе за робљеном српском борцу и фудбалска утакмица у којој "свети
ратници" - уместо лопте - шутирају одрубљену главу157.
Карл Билт за ове ратнике каже: "Муџахедини су били нарочито опасни, распиривали страсти,
али су могли да дигну морал"158

155
Ali Hamad, komandant jedinice «El Mudžahedin» (107 pripadnik), Politika, 11.09.2006, str. 2.
156
Večernje novosti, 22 - 23.04.2005, str. 7.
157
Politika, 19. septembar 2007, str. 4.
158
Intervju Brettonu Randalu 19 - 20. septembra 2002. godine u Stokholnu.

76
Много је доказа о томе да се у бившој Босни Херцеговини водио ђжихад (свету рат) против
Срба:

*Српска новинска агенција (СРНА) објавила је 4. маја 1992. године вест у којој тврди да је
Алија Изетбеговић затражио политички азил у Турској. Изетбеговић моли Озала за хитну
помоћ у «избављању из Сарајева» и очекује да му «мајка Турска да све потребне услове да из
њеног крила настави борбу босанских муслимана за очување цјеловитости БиХ».

* Саудијски краљ Фахд поклонио је 8. јуна 1992. године осам милијарди долара
муслиманима у Босни и Херцеговини, објавио је саудијски дневник «Оказ». Лист наводи да
краљев гест служи као пример сауидијским грађанима да «дају поклоне својој браћи у Босни
и Хрецеговини и спасе жртве агресије Срба».

*У свим џамијама у Турској одржана је 17. јула 1992. године велика молитва за муслимане у
БиХ. Турска влада прогласила је 17. јули даном опште солидарности са муслиманима БиХ,
током које ће и започети велика кампања у овој земљи за новчану помоћ у хуманитарне
сврхе.

*Члан Председништва Босне и Херцеговине Ејуб Ганић потврдио је 28. јула 1992. године
турској штампи да је допутовао у Турску «са жељом да добије оружје како би се БиХ
успјешније бранила од српских напада».
Турска ће од међународног форума затражити да се бомбардују положаји Срба - тврди
турски дневни лист «Хуријет», као и да се у политичком врху земље расправља о «тајном»
договору о помоћи у оружју БиХ».

*Ирански вођа Али Хамнеи позвао је 29. јула 1992. године исламски свет да покрене акцију
за одбрану муслимана у Босни и Херцеговини. Он је истовремено оптужио европске земље
да «спречавају рађање муслиманске државе у самом срцу Европе», јавља АФП.

*Стотине младих «муслиманских добровољаца» из различитих градова Магреба и Блиског

истока боре се у Босни на страни владе Алије Изетбеговића – пише специјални извештач
мадридског «Ел Паиса», 7.августа 1992. године, додајући да би таквих «добровољаца»
ускоро могло да буде и више.

*У БиХ заједно са мусламанским снагама бори се и најмање 1.300 муслимана из арапских

земаља и Турске, тврди тусрки лист «Милијет» 30. августа 1992. године. Највише је
авганистанских муџахедина који су годинама ратовали против Руса, али је знатан број и из
Алжира, Катара, Бахреина, Кувајта, Израела, Ирана, те Уједињених Арапских Емирата.
«Милијет» први пут открива да се на страни муслиманских снага бори и 160 турских
држављана и тврди да су њихове главе Срби уценили на 20.000 немачких марака.

*Под насловом «Џихад на вратима Европе», загребачки «Вечерњи лист», 3. септембра 1992.
године, пише да различити погледи Запада и његово стварно нејединство радикализују

77
муслиманска гледишта. Лист наводи писање «Сундаy тимеса» о «стотинама муџахедина из
исламског свијета који се већ бори на територији БиХ», те да су они «узнемирили и босанске
Хрвате, који страхују да би по завршетку рата они могли претворити Босну и исламску
републику. Коментар «Вечерњег листа» оцењује да је «готово сигурно да џихад улази на
европска врата», и упозорава «несложни и неодлучни Запад, да ће се суочити с питањем
много замршенијим него што је то проблем азиланата».

*Стотина исламских фундаменталиста из Ирана и Саудијске Арабије доспеле су протеклих

седмица у Босну и боре се на страни босанских муслимана, извештава 16. септембра 1992.
године британска телевизијска станица ВВС (Би Би Си). Тим поводом, шеф зеничке полиције
Жарко Андрић је рекао: «Хрвати нису срећни што овдје има муслиманских бораца из
иностранства, јер они пропагирају ислам. Њихов задатак је да ислам завлада овим дијелом
свијета. Наши људу се тога плаше».

*С међународне исламске конференције о Босни, која је одржана у Загребу, упућен је позив

свим муслиманима света да дођу у Босну да се боре, јавио је хрватски Радио Загреб 19.
септембра 1992. године. «Само Свети рат џихад може спасити Босну», један је од закључака
те конференције.

*Из Турске организовано крећу групе муџахедина у «свети рат» у Босни и Херцеговини –
тврди турски дневни лист «Сабах» 23. септембра 1992. године. Новинар тог листа у започетој
серији репортажа пише да је ових дана са групом од око 30 турских муџахедина стигао из
Љубљане организовано у Босну и Херцеговину.

*«Свијет мора да сазна да муслимански фанатици у Босни и Херцеговии воде «свети рат»
џихад. Убијају, кољу, пале живе људе, силују српске дјевојчице и жене, на крају 20. вијека
набијају Србе на колац», изјавила је 29. септембра 1992. године Биљана Плавшић.

*Више немачких листова објављује извештај «Франс преса» од 7. новембра 1992. године из
Техерана о «наоружавању муџахедина за борбу у Босни», као последице унутрашњо-
политичких потреба исламске револуције у Ирану. У Ирану се, штавише, тврди да «Запад
подржава Србе», док «Иран брани свету ствар недужних муслимана».

*“Турска, Иран и Пакистан треба да се удруже и заједнички са 500 авиона бомбардују српске
положаје», предложио је 10. новембра 1992. године вођа фундаменталистичке партије
просперитета Турске Неџметин Ербакан.

*«Постоји и даље могућност да једнога дана искрсне у Европи прва муслиманска држава» -
пише француски лист «Котиџен д' Пари» 17. новембра 1992. године, подсећајући на познату
«Исламску декларацију» Алије Изетбеговића, у којој је председник босанске државе
предвидио «стварање једне уједињене исламске заједнице која би се простирала од Марока
до Индонезије». Аутор текста, познати француски публициста и писац Пол Гиниевски,
наводи да је Алија Изетбеговић уз подсећање да је «Турска, као исламска сила некада
доминирала свијетом», у свом познатом памфлету посвећеном исламу рекао да «не може

78
бити мира или коегзистенције између исламске вјере и неисламских социјалних и
политичких институција. Исламски покрет мора и може да узме валст, јер је морално и
бројчано у стању да уништи постојећу немуслиманску власт и да изгради једну нову
исламску власт». Пол Гиниевски подсећа на тесне везе босанских муслимана са исламским
државама. »Босански муслимани се итекако ослањају на арапско-муслиманске земље. Они су
веама широко подржали Садама Хусеина током рата у Заливу. Либија им је помогла да купе
оружје, а многи муслимански интелектуалци из Босне посјећују арапске универзитете»,
истиче аутор.

*Исламске земље позвале су на крају свог дводневног састанка, 2.децембра 1992. године, у
Џеди, међународну заједницу да «употреби силу» против Србије и Црне Горе и да дозволи
босанским муслиманима да се наоружају у циљу самоодбране. «Бутрос Гали нити шта зна,
нити шта ради, нити дозвољава да се нешто учини». Ове оштре речи против генералног
секретара УН изговорио је у Џеди, у разговору са нивинаром листа АВС, лидер босанских
муслимана Алија Изетбеговић, упозоравајући Галија да једном схвати «да Срби бомбардују
Сарајево, а не Београд». Како истиче специјални извештач шпанског листа, у удару критика
Изетбеговића није само Гали, «него Запад, Европа, Француска, а изнад свега Велика
Британија». «Лондон и Париз», каже Изетбеговић, «а прије свега Лондон, коче било какву
интервенцију у Босни. Не знам зашто, али то је раелност». Изетбеговић је изјавио да је у
Џеди добио «тоталну и апсолутну подршку муслиманског свијета» и да се сада нада да ће
ембарго на испоруке оружја Босни бити укинут.

*Председник Републике Турске Тургут Озал изјавио је 10. децембра 1992. године да Турска
треба да размисли о османлијским границама као интересним сферама, како би та земља у
21. веку била поново империја. Додао је да «Турску између Јадрана и кинеског зида чекају
догађаји за које треба бити спреман».

79
 КАРТА ОСМАНЛИЈСКОГ ЦАРСТВА

*Америчко оружје које је раније дато авганистанским муџахединима сада се највећим делом,
из Кабула, преселило босанским муслиманима, преноси 11. фебру ара 1993. године, индијски
лист «Патриот».

*Међу добитницима награде из Фонда «Краљ Фејсал» је Алија Изетбеговић, званично је 17.
фебруара 1993. године саопштено у Ријаду. Изетбеговићу је награда додељена за, како је
образложено, допринос исламу.

*У саопштењу Организације исламске конференције, издатом 28. децембра 1993. године у

Дубаију, најављује се већа подршка босанским муслиманима. Ислам ска конференција
позива Савет безбедности да укине ембарго на испоруку оружја босанским муслиманима
усмери напоре на обнављање чврсте државе БиХ.

*Комитет за санкције Уједињених нација саопштио је 2. јуна 1994. године да је у поседу

информације да Иран, Турска и Малезија, преко Хрватеке кријумчаре оружје муслиманима у
бившој Босни.

80
* «Ми имамо и податке према којима је крајем маја, преко територије Хрватске, увезено
више од 260 тона наоружања и муниције, што су финансирале неке муслиманске земље, а
потврђен је и податак да се у зеничкој регији, на страни муслимана, бори око 3.000
муџахедина из разних исламских земаља», нагласио је 24. јула 1994. године председник СР
Југославије Зоран Лилић.

*«Током протекла четири месеца, муслимани су добили неколико десетина модерних

противтенковских ракета, 20-ак противавионских ракета «Стингер», као и 20.000 аутомата,
миновацача и граната», изјавио је Пол Бивер 1. августа 1994. године, стручњак за Балкан.
Према његовим речима, «муслимани су набавили најмодерније америчке уређаје за ночно
осматрање и радио-опрему, али јиш немају тешке тенкове који могу пресудно да утичу на
исход рата у Босни. Новац за набавку оружја стиже из исламских земаља пре свега Саудијске
Арабије, Ирана и Турске. Та финансијска помоћ омогућила је муслиманима да ангажују и
војне саветнике, првенствено из Турске и Немачке.

*На министарском заседању Организације исламске конференције у Исламабаду премијер

Федерације Босне и Херцеговине Харис Силајџић је 7. септембра 1994. године рекао: «Ми
имамо илегално оружје... Ми илегалним путем уносимо оружје у нашу земљу... Ми
производимо оружје... Ми ћемо набављати оружје гдје год можемо».

*У последње време на просторима бивше БиХ примећен је појачан прилив припадника

разних екстремних терористичких група исламско-фундаменталистичке оријентације, који се
најчашће легитимишу као припадници разних хуманитарних организација, новинских кућа,
УНПРОФОР-а, али и као припадници муслиманске војске. Коментатор Хрватског радија
истиче 13. октобра 1994. године да се добровољци из исламских земаља налазе на подручју
Вареша, Коњица и Зенице, те да се најчешће налазе на фронту укључени у директне борбе са
припадницима Војске Републике Српске.

*Турски дневник «Сабах» 11. јануара 1995. године поставио је у посебном тексту о бившој
Босни, више питања, лидеру босанских муслимана Алији Изетеговићу поводом разних
шпекулација са новцем у Турској и другим земљама, намењеног босанским муслиманима.
Лист полази од једног од најважнијих политичких питања - какву државу замишља
Изетбеговић уместо бивше БиХ, демок ратску или диктаторску. Да ли се залаже за
демократску и лаицистичку државу или републику по угледу на Иран. «Сабах» затим тражи
одговор на питање, да ли је на посебан рачун у швајцарској банци, отворен за помоћ Босни,
до данас легло 350 милиона долара. Ако је то тачно, поставља се питање колико су новца
Изтебеговић и чланови његове уже породице који имају овлашћења, подигли са рачуна и шта
су с тим новцем урадили.

*Позивајући се на посматраче Уједињених нација, лондонски «Гардијан» 25. децембра 1995.

године наводи да се муслимани у Босни и Херцеговини наоружавају преко аеродрома у
Тузли. У тексту се тврди да су регистрована четири тајна лета(10, 12, 17. и 23 фебруара)
транспортних авиона у пратњи борбених летелица и да је реч о снабдеању оружјем
муслимнске војске уз помоћ НАТО.

81
*За тајно снабдевање оружјем босанских муслимана авионима преко Тузле сада је оптужена
Турска – тврди лондонски »Сандеј тајмс» 5. марта 1995. године, позивајући се на ЦИА-у и
западне изворе. Лист прецизира да су ЦИА и западне обавештајне службе «уверене да је
Турска организатор тих операција као и да су оне делом финансиране од Саудијске Арабије.

*Лидер Западне Босне Фикрет Абдић изјавио је 17. марта 1995. године новосадском листу
»Дневник» да је исламски фундаментализам раван фашизму и да му у Западној Босни нема
места.

*Иран је прекршио ембарго Уједињених нација о забрани испорука оружја Босни и прећутно
се приклонио САД шаљући знатне количине оружја босанским муслиманима, пише
«Вашингтон пост» 14. априла 1995. године.

*Аеродром на Крку постао је велика ваздушна лука одакле се муслимани из Босне и

Херцеговине снабдевају оружјем, док од тих количина 30% узима Хрватска за аеродромске
услуге, тврди београдски «Телеграф» 19. априла 1995. године. О овоме се у САД
расправљало на највишем нивоу и већина високих америчких функционера била је за то да се
ова тајна операција обелодани и да се Иран, који је главни Изетбеговићев снабдевач оружјем,
принуди на повлачење. Међутим, амерички секретар за одбрану Ентони Лејк олдучио је да
Стејт Департмент «зажмури» на ову операцију.

*Представник Стејт департмента је изјавио 23. маја 1995. године да америчка влада има пуни
увид у иранске испоруке оружја босанским муслиманима, али не намерава да предузме
кораке како би спречила кршење ембарга. На питање шта ће САД предузети, лаконски је
одговорио: «САД не охрабрују овакве потезе».

*Иран је посредно потврдио 1. августа 1995. године да исламске земље снабдевају босанску
муслиманску владу оружјем, укључујући и тешко наоружање. Шеф иранске дипломатије
Али Акбар Велајати је, по повратку из једнодневне посете Хрватској и Босни, рекао да
исламске земље «пружају сву неопходну помоћ Босни». Велајати је, наводећи да су босански
муслимани тражили тешко наоружање, истакао: «Ми дајемо Босни сву потребну помоћ».

Много је злочина ових “алахових ратника” над Србима забележено на видео снимцима:
- Бобаси код Витеза - муслимански „Алахови ратници” се иживљавају и на крају стрељају
ненаоружаног Србина уз узвике „Аллах-у-егбер” и „Текбир”.159
- Бобаси код Витеза - муслимански „Алахови ратници” скачу по телу ненаоружаног,
претходно закланаог Србина.160
- Одред «Ел Муџахедин» - Промотивни видео снимак муслиманске „Ел Муџахедин”
јединице у коме су приказана тела измасакрираних закланих Срба. На телима
измасакрираних Срба су очигледни трагови претходних зверских мучења. Наратор позива на

159
http://rs-icty.org/galerija/video/Bo...20Viteza8B.mpg
160
http://rs-icty.org/galerija/video/Bo...%20Viteza9.mpg

82
исламски свети рат „џихад” против хришћана и на клање Срба. Читаво вријеме снимка
наратор позива муслимане на рат и убијање Срба под изговором да то ислам од њих захтева
пропагирајући неописиву мржњу према свему хришћанском. На снимку су приказане и
одрубљене главе претходно злостављаних Срба. Наратор позива на слагање српских тела на
камаре као моралну обавезу муслимана и ислама. Једна српска мајка из Републике Срспке је
препознала одрубљену главу свога сина и након тога покусала да изврси самоубиство. На
снимку се види најмање шест тела измасакрираних закланих Срба и неколико одрубљених
српских глава. На видео снимку су приказане и велике количине наоружања које воде
поријекло из исламских земаља. Читав снимак неодољиво подјећа на злодела које је српски
народ преживео током Другог светског рата од својих комшија Хрвата и муслимана.
Историја се понавља а тела Срба разбијених и одрубљених глава су поново пред нама.
Снимак је направљен да би се подигао морал муслиманским „Алаховим ратницима” и
приказао како је лако заклати Србина док се онима који то не учине пријети одласком у
пакао. Упозорење - видео снимак је заиста стравичан, морбидан и веома потресан. 161
- Одред “Ел Муџахедин” - босански муслимани оплакују „Алаховог ратника Ел Муџахедин”
одреда који је дошао чак из Алжира да убија Србе и који је погинуо у нападу на једно српско
село у Републици Српској а претходно учествовао у клању ненаоружаних Срба.162

- Муџахедин Абу Убаи из Туниса негодује када га снимају. Постоје фотографије и снимци на
којима исти позира за камеру у рукама држећи одрубљену главу једног Србина.163

161
http://rs-icty.org/galerija/video/Od...mudzahedin.mpg
162
http://rs-icty.org/galerija/video/Od...mudzahedin1.mpg
163
http://rs-icty.org/galerija/video/Od...mudzahedin12.mpg

83
 МУЏАХЕДИНИ СА ОДСЕЧЕНИМ СРПСКИМ ГЛАВАМА

У нападу на Возућу, пише Џон Р. Шиндлер164 у својој књизи “Несвети терор”, Одред Ел
Мухаџид је предводио напад, а батаљон од три стотине светих ратника јуришао је на српске
положаје с усклицима “Алах акбер!” Сведоци су тврдили да су у таласу људи, који је
прегазио бројчано слабије браниоце, били и муџахедини који су се борили “као звери”,
падали погођени и поново устајали и јуришали на положаје Војске Републике
Српске.Одлучно су се борили и због вере и због посебних подстицаја које је Изетбеговић
нудио, с великим наградама за сваки заробљени комад непријатељског наоружања. Напад на
Возућу пратила су и бројна зверства која су починили муслимански јуришници, укључујући
мучења и ритуална одсецања глава српским ратним заробљеницима. Неки су били
присиљени да убијају Србе како би избегли да и сами буду масакрирани. Одсечене главе тих
српских војника биле су послате председнику Изтебеговићу и у Иран – по двадесет осам –
како каже Сакиб Махмуљан, генерал Армије БиХ одговоран за везу са “специјалним
јединицама”. Борци Ел Мухаџида снимили су клање на видео-траку, пруживши на тај начин
доказе који су помогли да се расветле судбоне бројних војника Војске Републике Српске
заробљених на Возући – њих око четири стотине – који никада касније нису виђени и
вероватно су их поклали муџахедини.165

164
Džon R. Šindler je više od deceniju služio u američkoj bezednosnoj agenciji (NSA) kao struč njak za
kontrašpijunažu, a bio je i profesor za nacionalnu bezbednost u Pomorskoj vojnoj aka demiji SAD.
165
Uloga Bosne u gobalnom džihadu, Politika (feljton prema knjizi Džona R. Šindlera “Nesveti teror), 11. maj 2009.

84
 ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ФОРМИРАЊЕ И РАЗВОЈ

Војска Републике Српске, као и њени корпуси и бригаде, настала је као последица развоја
догађаја у Босни и Херцеговини. Нетачна је тврдња да ју је формирала Југословенска
народна армија166, јер би се то онда могло речи за све војске осталих народа на територији
бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије167. Југословенска народна армија
је била заједничка оружана сила свих народа и народности у СФРЈ, што тврди и Карл Билт
приликом интервјуа кога је са њим обавио Бреттон Рандалл 19. и 20. септембра 2002. године
у Стокхолму када на стр. 6 каже: “Југсоловенска народна армија није била српско већ
мултиетничко тело. Српске снаге је чинила полиција”. Обављање службе активних
војних лица било је засновано на екстериторијалном принципу.
У почетку, а и касније, у неким јединицама није било ни једног активног војног лица. Често
су и командне дужности обављали људи без икаквог формалног војног образовања. Носиоци
организовања били су органи власти у срединама где је српско становништво чинило већину
и где је то било могуће.168
Тек 12. маја 1992. године Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је одржала
седницу у Бања Луци на којој је донешена одлука да се формира Војска Српске
Републике Босне и Хецеговине169. Та одлука је доношена тек када је саопштено наређење
да Југосоловенска народна армија напусти територију Босне и Херцеговине. Српска војска је
формирана тек онда када је опстанак српског народа био угрожен, јер су муслимани
формирали своју војску још 6. априла170, у време док је Југословенска народна армија била
на простору Босне и Херцеговине као регуларна институција Југославије.

166
Da je to tako potvrđuje i Izveštaj o ekipnom obilasku str. pov. br. 03/86-39 od 25.11.1992. godine koji je sačinila
ekipa Glavnog štaba Vojske Republike Srpske u kome na str. 2 za Zvorničku laku pešadijsku brigadu stoji: "Zaključak:
brigada nije formirana po formaciji, a preformiranje je obustavljeno, oseća se nedosatak inicijative i uticaj aktivnih
starješina, zbog čega je rukovođenje i komandovanje površno... Pozadinsko obezbeđenje funkcioniše dobro, a uticaj
stranačkog djelovanja i paravojski se znatno osjeća". Predloženo je da se komandant smeni i postavi novi.
167
Šefko Hodžić u knjizi "Bosanski ratnici" na str. 11 navodi reči Sefera Halilovića: "Nas je već u oktobru bilo sve više,
jer su neprekidno pristizala nova lica, dezerteri iz bivše JNA".
168
O odlučujućoj ulozi organa vlasti i Srpske demokratske stranke na početku i u toku rata najrečitije govori Miroslav
Deronjić u svojoj izjavi Tužilaštvu. On je bio predsednik Opštinskog odbora Srpske demokratske stranke u opštini
Bratunac, član Kadrovske komisije Srpske demokrateke stranke, predsednik Kriznog štaba opštine Bratunac, član ratne
komisije opštine Bratunaci član odbora Srpske demokratske stranke.
169
Odluka o formiranju Vojske Srpske Republike Bosne i Hercegovine, Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i
Hercegovini broj 6 od 17. maja 1992. godine, str. 219.
170
Šefko Hodžić tvrdi da je "za nastanak bosanske armije izuzetno važan 9. april, kada je Predsedništvo R BiH donijelo
Odluku o objedinjavanju svih naoružanih snaga u Republlici Bosni i Hercegovini" (Bosanski ratnici, Sarajevo 1998, str.
23), a Sefer Halilović da je Hrvatsko vijeće obrane formirano 8.aprila 1992. godine (Lukava strategija, Sarajevo, 1998,
str, 261).

85
Све старешине Југословенске народне армије и сви они који су се определили да остану у
новоформираној војсци могли су без обзира где су рођени постати старешине Војске Српске
Републике Босне и Херцеговине. Даном одлуке о формирању Војске Српске Републике
Босне и Херцеговине војска није и стварно формирана. Требало је времена да се
орагнизационо, персонално и материјално уобличи.
Организационо наређење за формацијско организовање Војске Републике Српске Босне и
Херцеговине Главни штаб је издао тек 21. јуна 1992. године171, а формирање је довршено тек
у октобру 1992. године.
Као што је Југословенска народна армија припадала свим народима и народностима, тако су
им припадали и њено наоружање и опрема. У складу с тим, нетачна је тврдња да је
Југословенска народна армија наоружавала Војску Републике Српске. Само је део њене
опреме остао на територији под контролом Срба из Босне и Херцеговине. Најквалитетније
наоружање и опрему јединице Југословенске народне армије су повукле у Србију у
повлачењу из Босне и Херцеговине.
Друга важна чињеница је да је на целој територији Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије постојала Територијална одбрана. Њене јединице су биле наоружане стрељачким
наоружањем исто као и јединице Југословенске народне армије , неке чак и боље. Пошто се
највећи број војних обвезника Срба одазвао на позив за мобилизацију коју је спроводила
Југословенска народна армија, они су на тај начин добијали и оружје, па није било потребе за
илегалним наоружавањем као што су то радили муслимани који се као војни обвезници нису
одазивали на позив за мобилизацију.
Предност Војске Републике Српске у тешком наоружању (оклопно-механизована
средства и артиљерија) у значајној мери неутралисана је захтевом УНПРОФОР-а да се то
тешко наоружање размести на неодговарајуце полозаје. Тиме се искључило њено ефикасно
дејство и смањила моћ Војске Републике Српске 172.
И Војска Републике Српске, као и њене јединице организована је као резултат страха
српског народа од надирућег исламског фундаментализма, програмски израженог у
“Исламској декларацији” Алије Изетбеговића.173
Тврдња да Срби нису староседеоци на просторима Босне и Херцеговине, већ да су то
данашњи муслимани, касније проглашени Бошњацима, ни једног Србина није могла
оставити спокојног за своју судбину174. Тај страх, и код народа и код припадника

171
Jovo Blažanović, Generali Vojske Republike Srpske, str. 33
172
Na primer: Povlačenje artiljerije oko Sarajeva i “Zabranjen let” , koji je prizemljio avijaciju Vojske Republike
Srpske. U odlukama Londonske konferencije, održane od 26. do 28. avgusta 1992. godine, donesena je odluka o
zabrani vojnih letova. (Pukovnik dr Predrag Pejčić, Međunarodni aspekti zabrane letova nad teritorijom Bosne i
Hercegovine, Vojno delo broj 3-4/1993., str.166-167).
173
Od samog formiranja Stranke demokratske akcije jasno je bilo da se radi o islamskoj fundamentalističkoj stranci, a
namere su jasno ispoljene već 15. septembra 1990. godine u Velikoj Kladuši kada su promovisane dve jasne koncepcije
- muslimanski narod neće pristati na krnju Jugoslaviju i da će i oružjem, ako treba, braniti Bosnu i Hercegovinu.
Prihvaćena je ideja o postojanju ”bosanskog jezika”, kao maternjeg jezika bosanskih muslimana. Upućena je jasna
poruka Alije Izetbegovića da karakter stranke proizilazi i iz sadržine “Islamske deklaracije” upućene svim muslimanima
sveta, kao poziv da se ujedine između Istoka i Zapada u celini afirmišući islamski način života. Ovakvom stavu bilo je i
otpora unutar bosanskih muslimana - Adil Zulfikarpašić je jasno bio, kao predsednik Islamske zajednice, protiv takvog
militantnog islama. (Biljana Plavšić, Svedočim, Trioprint, Banja Luka, 2005, str. 65.).
174
Franački letopisac Ajnhard zabeležio je još 822. godine da je posavski knez Ljudevit, čuvši da je na njega krenula
franačka vojska iz Italije, pobegao iz grada Siska “k Srbima, za koji narod kažu da živi u velikom delu Dalmacije”. Pri
tome, ne treba smetnuti s uma da je ovde reč o rimskoj Dalmaciji “koja je išla na sever do Posavlja, a na istok do reke

86
Југословенске народне армије достигао је кулминацију после злочина у Добровљачкој улици
у Сарајеву (2. маја 1992.) и у Тузли (15. мај 1992.)175
Војска Републике Српске није била заснована на модерним принципима, на доктринарним
решењима бивше Југословенске народне армије. Није деловала као високо уређена војна
организација. Самим тим командовање није функционисало беспрекорно и у складу са
општим принципима командовања.176
Организација, функционисање и употреба Војске Републике Српске заснована је на
донешеном Уставу Републике Српске и нормативним документима (правилима и прописима)
Југословенске народне армије и Територијалне одбране и усвојеним у Републици Српској,
као што су: Одлука о проглашењу Устава Српске Републике Босне и Херцеговине177, Устав
Републике Српске (пречишћен текст)178, Закон о народној одбрани179; Закон о измјенама и
допунама Закона о народној одбрани180; Закон о министарствима (чл. 7 – Министарство
одбране)181; Закон о Војсци182; Закон о измјенама и допунама Закона о Војсци183; Закон о

Drine”. O posavskom knezu Ljudevitu u ovim događajima piše i Vladimir Ćorović u “Ilustrovanoj istoriji Srba”
(knjiga 1, str. 104-105) u izdanju Politika-Narodna knjiga u Beogradu. Sam Franjo Rački, istim povodom, piše da je
Ljudevit pobegao Srbima u Bosnu”. Vizanatijski car, ali i istoričar, Konstantin Porfirogenit, oko 950. godine, kaže da su
se u Srbiji koja se u njegovo doba graničila sa Hrvatskom kod Cetine a i kod Livna, naselili Srbi (bili su to Netretljani),
a to je teritorija koja je kasnije nazvana Bosnom. I rimski papa je 1188. godine poslao dubrovačkom nadbiskupu plašt i
potvrdio stara dubrovačka prava i u toj potvrdi identifikovao Bosnu kao samostalnu srpsku državu. Slično se ponavlja i
1346. godine kada je rimski papa postavio dimanjskog vladiku Ivana preporučivši ga “banu Stjepanu srpskom
(bosanskom) vladaocu”. I tako redom. Nigde u to vreme nije bilo ni islama, ni muslimana, ni Bošnjaka...
175
Pri povlačenju jedinica jugoslovenske narodne armije u Sarajevu i Tuzli je izvršen masakr nad njihovim
pripadnicima. U Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu je ubijeno 42 i ranjeno 74 vojnika i oficira, a na Tuzlanskoj Malti je na
najsvirepiji način pobijeno i u vatri spaljeno oko 200 pripadnika Jugoslovenske armije. Obe kolone su se kretale, po
vremenu i maršruti, kako su se dogovorili predstavnici Jugoslovenske narodne armije i muslimanske vlasti.
176
Da Vojska Republike Srpske nije funkcionisala kao moderno organizovana i da je nije formirala Jugoslovenska
narodna armija, najbolje ilustruje dokument Komande Zvorničke pešadijske brigade str. pov. br. 02-10/ 29.01.1995.
godine “Referisanje o stanju borbene gotovosti Zvorničke pešadijske brigade za period od 01.01.1994. do 31.12.1994.
godine” .
Između ostalih činjenica, uz navedene pozitivne i negativne karakteristike borbene gotovosti, stoji da je popunjenost
brigade oficirima 32%, da profesionalnih vojnih lica ima svega 23 (18 oficira, 4 podoficira i 1 vojnik). Od 344 mesta
oficira i podoficira navodi se da su: oficiri raspoređeni u Komandi brigade (9), manevarskom bataljonu (2), četi vojne
policije (1), 3. pešadijskom bataljonu (1), 5. pešadijskom bataljonu (1), lakom samohodnom artiljerijskom divizionu
protivvazdušne odbrane (1), i mešovitom artiljerijskom divizionu (3); podoficiri u četi veze (2), pozadinskom bataljonu
(1) i mešovitom artiljerijskom divizionu (1); dok je vojnik na odsluženju vojnog roka. Na komandnim mestima u
bataljonima i divizionima su 4 profesionalna i 8 rezervnih oficira.
Dakle, ostalo ljudstvo je iz Teritorijalne odbrane (ukupno brojno stanje brigade na dan 31.12.1994. godine bilo je 5.248
(sleduje 3.914), ne računajući 8. pešadijski bataljon koji je u to vreme bio pretpotčinjen Bratunačkoj brigadi.
177
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, broj 3 od 16. marta 1992. godine, str. 17-52.
178
Službeni glasnik Republike Srpske, broj 21 od 31. decembra 1992. godine, str. 830-840.
179
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, broj 4 od 22. marta 1992. godine, str. 60-74.;
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hecegovini, broj 7 od 1. juna 1992. godine, str. 249- 260.
180
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hecegovini, broj 6/92, str. 218.
181
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, broj 5 od 9. maja 1992. godine, str. 117.;
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, broj 11 od 13. jula 1992. godine, str. 377- 381.;
Službeni glasnik Republike Srpske, broj 19 od 9. oktobra 1993. godine, str. 750.
182
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, broj 7. od 1. juna 1992. godine, str. 260- 298.
183
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, broj 10/92, str. 342.;

87
изменама и допунама Закона о примени Закона о Војци у условима непосредне ратне
опасности или ратног стања184; Одлука о образовању ратних председништава у општинма у
условима непосредне ратне опасности и ратног стања185; Наредба о примјени правила
међународног ратног права у Војсци Српске Републике Босне и Херцеговине186; Одлука о
образовању ратних председништава у општинама за вријеме непосредне ратне опасности и
ратног стања187; Закон о војном тужилаштву188; Закон о војним судовима189

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ РАДОВАН КАРАЏИЋ

И ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ

Službeni glasnik Republike Srpske, broj 26/93, str. 1008-1009.

184
Službeni glasnik Republike Srpske, broj 7/95, str. 165.
185
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, broj 8 od 8. juna 1992. godine, str. 307.
186
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, broj 9 od 13. juna 1992. godine, str. 329- 330.
187
Službeni glasnik srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, broj 10 od 30. juna 1992. godine, str. 345.
188
Službeni glasnik Republike Srpske, broj 27/93, str. 1057-1060
189
Službeni glasnik Republike Srpske, broj 27/93. str. 1060-1066

88
 ГЕНЕРАЛ-ПУКОВНИК РАТКО МЛАДИЋ, КОМАНДАНТ ГЛАВНОГ ШТАБА ВОЈСКЕ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Примењивана документа Југословенске народне армије су била проверена у многобројним

вежбама. Активне старешине су биле обучене да дејствују у складу са њима. То је учињено и
због тога што се Војска нашла у ситуацији формирања, без властите ратне вештине и
расположивих ресурса за иновацију тих докумената и прилагођавање новим условима у
којима је дејствовала Војска Републике Српске190.
Основни документи за организацију, припрему и извођење борбених дејстава били су:
“Привремени прописи о служби у Војсци Републике Српске” од 18.08.1992. године;
“Упутство за рад команди-штабова Југословенске народне армије”, објављено 1983. године;
“Правило корпус Копнене војске” (привремено), објављен 1990. године; “Правилник о
надлежностима команде корпуса Копнене војске у миру”, објављен 1990. године; Правилник
о надлежности команде бригаде – пука, Генералштаб Југословенске народне армије, 1965.;
“Правило бригада (пешадијска, моторизована, брдска, планинска, морнаричке пешадије и
лака)”, објављено 1984. године191.

190
Analizirajući dejstva i drugih zaraćenih strana na području prethodne Jugoslavije, pa i Bosne i Hercegovine, lako se
može doći do zaključka da su i njihove snage funkcionisale u skladu sa ovim normativnim dokumentima i da je najviše
kod njih došla do izražaja Teritorijalna odbrana, čije su jedinice pretvorene u jedinice novoformiranih armija.
(Privremeni propisi o službi u Vojsci Republike Srpske).
191
Međutim, nabrojana pravila (dokumenta) za mnoge oficire Vojske Republike Srpske bila su nepoznata, posebno za
rezervne oficire, zato su na njih veći uticaj imale paravojne formacije i njihov način funkcionisanja.

89
 СНАГЕ ОДБРАНЕ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА

Средње Подриње

У најширем географском смислу Средње Подриње обухвата општине Братунац, Сребреницу,

Милиће, Власеницу, Шековиће у Зворник У ужем смислу оно се може свести на општине
Братунац и Сребреницу, додајући новоформиране општине Милићи и Скелани и делимично
Зворник и Рогатицу – део који убухвата подручје месне заједнице Жепа.
За анализу догађаја обухваћених овим делом, најважније су општине Братунац, Сребреница
у Скелани. У њима су муслимани били демографска већина, у којима је било 29 чисто
срспких села, 37 чисто муслиманских и 64 села мешовитог састава. Реч је о великим селима
са многобројним засеоцима који имају своја посебна имена, па се у попису становништва
појављује већи број насеља.
Резултати пописа становништва из 1991. године могу се подврћи сумњи, јер је на заједничке
вишестраначке изборе 1990. године у Сребреници изашло више Срба него што их је
евидентирано годину дана касније у попису. Поред тога, органи Босне и Херцеговине
податке о попису становништва нису доставили Југословеском заводу за статистику, па није
ни извршена одговарајућа верификација. И поред тога, може се закључити да је већинско
становништво у оштинама Братунац, Сребреница и Скелани било мусламанско, а у општини
Милићи српско.
Као пример може се навести податак да у Статистичком календару за 1991. годину Савезног
завода за статистику за општину Сребреница на стр. 10 стоје другачији подаци него што је то
приказано у Статистичком билтену бр. 234, у издању Државног завода за статистику
Републике Босне и Херцеговине, Сарајево. По том извору у Сребреници има: 72,88%
муслимана, а не 75,19%; Срба 25,21%, а не 22,67%...
Међутим, катастарска ситуација је била супротна – Срби су били власници 52% земљишта,
муслимани око 29% и остало 19% припадало је држави.
Муслимани су имали геополитичку стратегију по којој су својом националном територијом
сматрали целу Босну и Херцеговину и због тога су заступали став о целовитости Босне и
Херцеговине, а без Источне Босне, односно без Подриња, није могло бити ништа од те
целовитости. Ова регија је у муслиманској политици имала посебан значај, јер преко ње иду
коридори из Централне Босне ка Санџаку, односно на југ ка Херцеговини и на север ка Сави,
односно Семберији. Владањем Средњим Подрињем прекинула би се веза српских подручја
Средње Босне са Србијом. Тиме би била потпуно одвојена два дела спрског народа, што се
подударало са западном геополитиком и геострагеијом за Балкан.
За Хрвате то је био гранични простор у визији Хрватске о њеном природном разгра ничењу
са Србијом. Хрватска геополитика је Босну и Херцеговину увек видела у свом саставу, чиме
би се изменио географски облик Хрватске. То се и остварило у време фашистичке творевине
тзв. Независне Државе Хрватске, а тих аспирациј се Хрватска није никада одрекла и то су
отворено говорили њени политички представници, а у пракси је то раелизовано агресијом на
Босну Херцеговину у Посавини, Босанаској Крајини у Херцеговини.
За Србе Подиње има стратегијски значај, јер без њега Срби не могу остварити ни
минимални статегијски циљ, имали би статус енклава, били би без јединствене
територије и одвојени од матичне државе Србије. Све српске енклаве нашле би се у

90
окружењу муслимана и Хрвата, у таквим условима српско становништво би постепено
нестајало,

ПОДРИЊЕ, ОД ВИШЕГРАДА ДО УШЋА ДРИНЕ У САВУ

а простор би се смањивао, са перспективом потпуне асимилације и утапања у унитарну

Босну.

91
Изузетан значај Подриња и са муслимане и за Србе указује на узрок оштре конфронтације на
том делу територије Босне и Хецеговине. Муслимани су наставили своју политику да
прогоном, убитствима, уништавањем имовине и застрашивањем остваре свој циљ. Срби су
ове догађаје дочекали недовољно будни и дозволили су да муслимани стекну стратегијски
предност, а после успостављања заштићених зона Срби су настојали да поврате део
изгубљених позиција, а муслимани да их задрже и у коначном расплету догађаја овладају
Поприњем.192

*По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Сребреница

имала је 36.666 становника, распоређених у 81 насељу Заузима површину од 538 квадратних
километара..
Национални састав: Муслимани - Бошњаци - 27.572 (75,19%) , Срби - 8.315 (22,67%), Хрвати
- 38 (0,10%) , Југославени - 380 (1,03%) и остали - 361 (1,01%)
Поредећи попис становништва 1971. и 1991. године уочава се да је број Срба пао са 35,72%
на 22,67%, а број муслимана порастао са 62,85% на 75,19%,од укупног броја становништва.

ЦЕНТАР СРЕБРЕНИЦЕ

192
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrebicu, str. 12-14.

92
Насељена мјеста: Бабуљице, Бајрамовићи, Бешировићи, Блажијевићи, Бостаховине, Божићи,
Браковци, Брезовице, Брежани, Бучиновићи, Бучје, Бујаковићи, Црвица, Чичевци, Димнићи,
Добрак, Доњи Поточари, Фојхар, Гај, Гладовићи, Гођевићи, Горњи Поточари, Гостиљ,
Калиманићи, Карачићи, Клотјевац, Костоломци, Крњићи, Крушев До, Кутузеро, Лијешће,
Ликари, Липовац, Лука, Љесковик, Мала Даљегошта, Међе, Михољевине, Милачевићи,
Моћевићи, Ногачевићи, Обади, Опетци, Ораховица, Осатица, Осмаче, Осредак, Пале, Палеж,
Пећи, Пећишта, Петрича, Подгај, Подосоје, Подравно, Постоље, Познановићи, Прибидоли,
Прибојевићи, Прохићи, Пусмулићи, Радошевићи, Радовчићи, Рађеновићи, Ратковићи, Сасе,
Скелани, Скендеровићи, Слатина, Сребреница, Староглавице, Сућеска, Сулице, Шубин,
Токољак, Топлица, Урисићи, Велика Даљегошта, Виогор, Жабоковица и Жедањско.
Град Сребреница (1991.): укупно: 5.746 становника - Муслимани - 3.673 (63,92), Срби - 1.632
(28,40), Хрвати - 34 (0,59), Југославени - 328 (5,70) и остали - 79 (1,39) 193

*Општина Зворник заузима површину од 387 км². Седиште општине је насеље Зворник. На
подручју општине Зворник по посљедњем попису живело је око 81.295 становника,
распоређених у 67 насељених места. Општина има 43 месне заједнице. Поред града Зворника
већа насељена места су: Козлук, Каракај, Пилица, Локањ, Тршић, Дрињача, Челопек,
Роћевић, Ораовац, Улице, Брањево, Економија, и др.
Национални састав: Муслимани – 48.102, Срби – 30.863, Хрвати – 122, Југословени – 1.248 и
остали – 960.

193
Knjiga: "Nacionalni sastav stanovništva - Rezultati za Republiku po opštinama i naseljenim mjestima 1991.",
statistički bilten br. 234, Izdanje Državnog zavoda za statistiku Republike Bosne i Hercegovine, Sarajevo.
Detaljnije o nacionalnom sastavu srtanovništva naseljenih mesta vidi u prilogu broj 2

93
 ПАНОРАМА ЗВОРНИКА

Насељена мјеста: Андровићи, Баљковица, Баљковица Доња, Бошковићи, Буложани,

Челопек, Дивич, Доња Пилица, Доњи Локањ, Дрињача, Дуги Дио, Ђевање, Ђулићи,
Глоди, Глумина, Годуш, Горња Пилица, Горњи Локањ, Грбавци Доњи, Грбавци Горњи,
Гуштери, Јардан, Јасеница, Јусићи, Каменица Доња, Каменица Горња, Каракај, Кисељак,
Китовнице, Клиса, Костијерево, Козлук, Краљевићи, Крижевићи, Кучић Кула, Кула
Град, Лијешањ, Малешић, Маричићи, Међеђа, Мехмедићи, Незук, Ново Село, Пађине,
Паљевићи, Петковци, Поточани, Растошница, Роћевић, Рожањ, Сапна, Скочић, Снагово,
Снагово Доње, Снагово Горње, Сопотник, Шепак Доњи, Шепак Горњи, Шетићи,
Табанци, Трновица, Тршић, Угљари, Витиница, Врела, Засеок, Зелиње и Зворник.
Послије потписивања Дејтонског споразума најевећи дио општине Зворник ушао је у
састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушла су насељена места: Годуш,
Краљевићи, Међеђа, Растошница, Рожањ и Сапна, те делови насељених места:
Баљковица, Кисељак, Незук, Витиница и Засеок. Од овог подручја формирана је
општина Сапна, а у саставу садашње општине Зворник формирана су три нова насеља
- месне заједнице: Економија, Улице и Брањево чији су житељи српске националности
избјегли са територије Федерације БиХ.194

194
Isto.
Detaljnije o nacionalnom sastavu srtanovništva naseljenih mesta vidi u prilogu broj 3

94
*Општина Власеница, по последњем службеном попису становништва из 1991. године, је
имала 33.942 становника, распоређених у 92 насељена места.
Национални састав 1991. године: Муслимани – 18.727, Срби – 14.359, Хрвати – 39,
Југословени – 340 и остали – 477. Поредећи стање после пописа становништва 1971. и 1991.
године, уочава се да је број Срба опао са 50,44 % на 42,30%, док је број Муслимана порастао
са 48,38% на 55,17%, од укупног броја становника.

ПАНОРАМА ВЛАСЕНИЦЕ

После потписивања Дејтонског споразума, највећи дио општине Власеница ушао је у састав
Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушао је дио насељеног мјеста Туралићи.
Послије рата у Босни и Херцеговини, подручје општине Власеница је подељено. Из ње су
издвојена 54 насељена места од којих је формирана општина Милићи, која је постојала до 60-
тих година 20. вијека, тако да данас општина Власеница има 39 насељених места.
Насељена места: Бакићи, Брда, Церска, Цвијетањ, Драгасевац, Друм, Дураковићи,
Дурићи, Џемат, Гобеље, Грабовица, Градина, Јасен, Кљештани, Којчевина, Козја Раван,
Кулина, Куљанчићи, Мајсторовићи, Мишари, Мршићи, Неђељишта, Оџак, Пешевина,
Пијуке, Плакаловићи, Подцрквина, Пустоше, Рача, Рашића Гај, Рогосија, Симићи,
Шадићи Доњи, Шадићи Горњи, Тикварићи, Тугово, Туралићи, Власеница и Врли
Крај.195

195
Isto.
Detaljnije o nacionalnom sastavu srtanovništva naseljenih mesta vidi u prilogu broj 4

95
* Општина Милићи има површину од 285 квадратних километара, а 1991. године је имала
16.038 становника.
Национални састав: Срби – 7.931, Муслимани – 7.805, Хрвати – 7, Југословени – 68 и остали
– 86.

МИЛИЋИ

Насељена места:Бачићи, Бешићи, Бијело Поље, Бишина, Буковица Доња, Буковица Горња,
Буљевићи, Дервента, Доње Врсиње, Дубачко, Дубница, Дукићи, Ђиле, Ђурђевићи, Герови,
Глушац, Голићи, Горње Врсиње, Гуњаци, Јеремићи, Кокановићи, Копривно, Кострача,
Крајчиновићи, Лукавица, Лукићи, Маћеси, Милићи, Мишићи, Нова Касаба, Нурићи,
Павковићи, Подбирач, Подгора, Помол, Рајићи, Рашево, Рашковићи, Ристијевићи, Роваши,
Рупово Брдо, Себиочина, Скугрићи, Супач, Штедра, Тољевићи, Вишњица, Витићи, Врточе,
Вуковићи, Вукшићи, Забрђе, Заграђе и Заклопача.196

196
Isto.

96
МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ОПШТИНЕ РОГАТИЦА

97
 НАСЕЉА ОПШТИНЕ РОГАТИЦА

*По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Рогатица је

имала 21.978 становника, распоређених у 119 насељених места.
Национални састав: Муслимани - 13.209, Срби - 8.391, Хрвати - 19, Југословени - 186 и
остали – 173. И у овој општини је број Срба према попису од 1971 – 40,01% у опадању у
односу на попис 1991. – 38,17%, док је број муслимана порастао са 59,19% на 60,10%.

98
 ЦЕНТАР ЖЕПЕ

Насељена места: Агаровићи, Бабљак, Бећи, Бегзадићи, Бехећи, Берковићи, Бјелогорци,

Блажујевићи, Борач, Борика, Боровац, Боровско, Божине, Бранковићи, Брчигово, Брда,
Брезје, Булози, Бурати, Чадовина, Чавчићи, Чубрићи, Дораче, Добрашина, Добромеровићи,
Доброушчићи, Дробнићи, Дуб, Думањићи, Ђедовићи, Феризовићи, Газије, Годомиље,
Голубовићи, Гривци, Гучево, Гуждељи, Јаровићи, Јасенице, Камен, Карачићи, Копљевићи,
Ковањ, Козарде, Козићи, Крамер Село, Кривојевићи, Кујунџијевићи, Кукавице, Кусмуци,
Лађевине, Лазе, Лепеница, Лубардићи, Љубомишље, Махала, Маравићи, Медна Лука,
Месићи, Мисково, Мргудићи, Нахота, Обртићи, Округло, Орахово, Осово, Отричево, Пашић
Кула, Павичина Кула, Пешурићи, Пијевчићи, Плање, Пљеско, Пљешевица, Подгај,
Покривеник, Приношијевићи, Припечак, Просјечено, Пуртићи, Радич, Рађевићи, Ракитница,
Рибиоц, Рогатица, Русановићи, Сељани, Сјемеч, Сјеверско, Слап, Сочице, Стара Гора,
Старчићи, Стари Брод, Стјенице, Стоп, Стрмац, Судићи, Суровићи, Шаторовићи, Шена
Крена, Шетићи, Шљедовићи, Шљивно, Штавањ, Трново, Варошиште, Враголови, Вратар,
Вражалице, Врело, Врлазје, Загајеви, Загорице, Закомо, Зиличина, Жепа, Живаљевићи и
Живаљевина.197

197
Isto.
Detaljnije o nacionalnom sastavu srtanovništva naseljenih mesta vidi u prilogu broj 5

99
*По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Братунац је
имала 33.619 становника, распоређених у 50 насељених места.
Национални састав: Муслимани – 21.535, Срби – 11.475, Хрвати – 40, Југословени – 223 и
остали – 346. Поредећи број Срба у годинама пописа становништва очит је нагли пад, па
1971. износи 48,35, 1981. 39,74 %, а 1991. године 34,13%.

БРАТУНАЦ

Насељена места: Абдулићи, Бањевићи, Биљача, Бјеловац, Бљечева, Бољевићи, Брана Бачићи,
Братунац, Дубравице, Факовићи, Глогова, Хранча, Хрнчићи, Јагодња, Јакетићи, Јелах,
Јежестица, Јошева, Коњевићи, Красановићи, Кравица, Липеновићи, Лозница, Магашићи,
Михаљевићи, Млечва, Мратинци, Оћеновићи, Оправдићи, Пирићи, Побрђе, Побуђе,
Подчауш, Полом, Раковац, Реповац, Сикирић, Слапашница, Станатовићи, Шиљковићи,
Тегаре, Урковићи, Витковићи, Вољавица, Вранешевићи, Загони, Залужје, Запоље и
Жлијебац.198

Дрински корпус

198
Isto.
Detaljnije o nacionalnom sastavu srtanovništva naseljenih mesta vidi u prilogu broj 6

100
Потреба за формирањем Дринског корпуса произашла је као последица развоја догађаја у
Средњем Подрињу током 1992. године. Муслимани су до формирања ове оперативне
јединице Војске Републике Српске починили старавичне злочине у Средњем и Горњем
Подрињу и Бирчу и српском народу је на овом подручју претило потпуно истребљење. Да би
спречио даљне злочине и потпуно овладавање Подрињем од стране муслиманских јединица,
Главни штаб је донео одлуку да формира оперативну јединицу која ће објединити све снаге
Војске Републике Српске у овој регији под јединствену команду и бити способна да спречи
намере муслимана да у потпуности овладају Подрињем и одсеку Републику Српску од
Србије, али и расеку територију Републике Српске на две одвојене целине.

Упркос бројном стању Територијалне одбране, босански муслимани који су деловали из

Сребренице почели су да изводе низ изненадних удара и напада, што је довело до значајног
броја жртава са српске стране, нарочито међу сеоским али и општинским командантима
одбране. До краја маја 1992. године, босански муслимани су успешно организовали и извели
бројне заседе: дана 26. маја 1992. године, командант одбрамбеног подручја Кравица је тешко
рањен; дана 29. маја 1992. године убијен је секретар братуначког Министарства унутрашњих
послова; дана 31. маја, заменик команданта одбрамбеног штаба Територјалне одбране у
Кравици је убијен из заседе близу Глогове.
Влада Српске аутономне регије Бирач утврдила је, 30. маја 1992. гидине, границе те регије и
упутила позив представницима три суседне општине: Тузла, Живинице и Кладањ да “на
миран начин заједнички сачине договор о границама”. На тај корак Влада се одлучила,
наводи се у саопштењу, након низа злочина које су муслимански екстремисти починили над
срспким живљем у овом крају.199
Носећи се са овом сложеном ситуацијом, Војска Српске Републике Босне и Херцеговине
је 19. маја 1992. године прво формирала Бирчанску пешадијску бригаду под командом
потпуковника Светозара Андрића. Штаб те јединице био је у Шековићима. Ситуација је у
погледу командовања била необична, јер се показало да се зона у којој је бригада већим
делом налазила у зони одговорности Сарајевско-романијског коРпуса, а да је Бирчанска
пешадијска бригада била потчињена Источнобосанском корпусу.У време када је формирана,
Бирчанска пешадијска бригада је била одговорна за општине Зворник, Калесију, Шековиће,
Власеницу и Братунац Укључујући и новоформиране општине Милићи и Скелани. Међутим,
почетком јуна 1992. формирана је Зворничка пешадијска бригада као посебан субјект у
погледу командовања.
Подручје братуначке општине је остало под 1. бирчанском бригадом, а локалне општинске
јединице Територијалне одбране су организоване у 5. пешадијски батаљон Бирчанске
пешадијске бригаде.200

Дрински корпус је формиран 1. новембра 1992. године, као последњи од шест јединица
овог ранга, по наређењу Главног штаба Војске Републике Српске. Формиран је као одговор
на нарастајућу претњу коју су у подручјима западно од Дрине представљала муслиманска
упоришта у планинским подручјима Церске, Сребренице, Жепе и Горажда и удаљенијем
подручју Вишеграда.. Оранизован је комбиновањем и повећавањем постојећих јединица из

199
Hronologija 1991-1995, Dokumentacioni centar Republike Srpske, Banja Luka, 2002.
200
Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događanjima u Srebrenici (revizija) – operacija “Krivaja 95”, 1. novembar 2002,
str. 12.

101
већ постојећих Источнобосанског и Сарајевско-романијског корпуса. Командно место је
било у Власеници. За команданта је постављен пуковник Миленко Живановић, а за
начелника штаба пуковник Милутин Скочајић.

ЗОНА ОДГОВОРНОСТИ ДРИНСКОГ КОРПУСА

Одмах након формирања, Дрински корпус је суочен са ситауцијом у којој су

муслиманске снаге из Сребренице настојале да се повежу са снагама из Церске, како би
изоловали српске снаге у Братунцу и Скеланима, а потом и да заузму Братунац. Први
део тог плана су и успешно реализовали. Као одговор на ту ситуацију Дрински корпус је
извео операције против снага у Церској, а снаге из Сребренице је приморао да се знатно
повуку на два километра до Сребренице.
После успостављања “заштићених зона” Дрински корпус је имао мањак људства да би
одржавао линије одбране од Тузле до тачке одмах северно од Сарајева, а обезбеђивао и
линије око енклава Сребренице и Жепе и источне стране Горажда. Због тога је Дрински
корпус прошао кроз неколико реорганизација 1993. и 1994. године. Само одржавање
одбрамбене линије око заштићене зоне Сребренице било је потребно ангажовати две бригаде
и један самостални батаљон. Братуначка бригада је била одговорна за северну и источну

102
границу, Милићка бригада за западну, а јужну границу је чувао Самостални пешадијски
батаљон “Скелани”. 201

ГЕНЕРАЛ-МАЈОР РАДИСЛАВ КРСТИЋ

Са становишта догађаја пре, за време и после извођења операције “Криваја 95”202

најзначајније су Братуначка лака пешадијска бригада (командант пуковник Видоје
Благојевић) и Зворничка пешадијска бригада (командант потпуковник Винко Пандуревић).

201
Isto, str. 14-15.
202
Detaljnije o planiranju, pripremi i izvođenju vidi poglavlje «Operacija Krivaja 95».

103
Дрински корпус203 је у свом саставу, у време догађаја око Сребренице и Жепе, имао још и
следеће јединице: 1. власеничка лака пешадијска бригада (командант мајор Миле Косорић),
2. романијска моторизована бригада (командант пуковник Мирко Тривић, 1. бирчанска
пешадијска бригада (командант пуковник Светозар Андрић) , 1. подрињска (Рогатичка) лака
пешадијска бригада (командант потпуковник Рајко Кушић), 1. милићка лака пешадијска
бригада (командант мајор Миломир Настић) и 5. подрињска (Вишеградско/ горажданска)
бригада (командант мајор Ратомир Фуртула), 5. мешовити артиљеријски пук (командант
пуковник Драгољуб Боровина), 5. батаљон војне полиције (поручник Вујовић Ратко), 5.
инжињеријски батаљон (командант мајор Миленко Аврамовић), 5. батаљон везе (командант
мајор Миленко Јевђевић); 5. санитетска чета (команир поручник Милорад Беговић); 1.
самостални пешадијски батаљон “Скелани” (командант капетан прве класе Богдан
Радетић)204.
Укупно бројно стање у месецу јулу 1995. године било је 18.927 припадника: 81 активних и
416 резервних официра; 32 активна и 1.189 резервна подофицира; 4 активна и 17.205
резервних војника.205
Поред Братуначке, Зворничке и Власеничке бригаде, у времену на које се односи оптужница
Међународног кривичног суда за бившу Југославију, у зони одговорности Дринског корпуса
биле су присутне: јединице Главног штаба Војске Републике Српске; јединице других
корпуса Војске Републике Српске; снаге “специјалне полиције” Министарства унутрашњих
послова Републике Српске и редовне полицијске снаге на нивоу општина (посебне јединице
полиције); елементи 65. моторизованог заштитног пука (Главни штаб ВРС), чији је
командант био потпуковник Миломир Савчић; елементи 10. диверзантског одреда (Главни
штаб ВРС), чији је командант био поручник Милорад Пелемиш; елементи “специјалне
полиције” Републике Српске (Министарство унутрашњих послова), под командом
потпуковника полиције Љубише Боровчанина; зворничка, власеничка, милићка, братуначка,
скеланска, вишеградска и рогатичка полиција (Министарство унутрашњих послова);
елементи 5. инжињеријског батаљона Дринског корпуса.206
Сребреничка енклава се налазила на територији за коју су биле задужене Братуначка и
Милићка бригада и Самостални батаљон “Скелани”.

203
Formiran 1. novembra 1992. godine.
Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događanjima u Srebrenici - operacija "Krivaja 95"(revizija), novembar 2000. godine,
str, 19-20.
"Zona odgovornosti" Drinskog korpusa 11. jula 1995, Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događanjima u Srebrenici -
operacija "Krivaja 95 (Prilog D i E, IT-05-88-PT).
Struktura Zvorničke brigade
204
Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događanjima u Srebrenici - operacija "Krivaja 95", 1. novembar 2000. godine, str.
19.
Richard. J. Butler, Iskaz o vojnim događajima u Srebrenici (revizija), Prilog “A” .
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, Optužnica – predmet IT-05-88-T, prilog B.
Pregled imajučeg stanja u jedinicama Drinskog korpusa za mesec juli 1995. godine.
205
Pregled imajućeg stanja u jedinicama Drinskog korpusa za mesec juli 1995. godine.
206
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, Optužnica – predmet IT-05-88-T, prilog B.
Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događanjima u Srebrenici (revizija) – “Krivaja 95”, 1. novembar 2002, str. 18-31.

104
Појам “зона одговорности” у доктринарним документима Југословенске народне армије и
Војске Републике Српске не постоји као такав, али се налази у одређеним документима
Дринског корпуса207. Наиме, ради се о одређивању зона свим бригадама у чијим границама
бригаде треба да изводе борбена дејства. Та борбена дејства могу бити одбрамбена, нападна,
заседна, маршевска и др.
Додељена зона одговорности за извођење борбених дејстава је нестручно названа "зоном
одговорности" и као таква апсолутизована у смислу одговорности команданата у тим
зонама. Према документима Дринског корпуса свака бригада Дринског корпуса је добила
зону одговорности за извођење борбених дејстава. Те зоне су покривале територију најмање
једне општине, а врло често две или више општина, некада и део територије коју су
контролисале непријатељске снаге. У границама тих зона налазе се насељена сеоска места
као и градска насеља са свим структурама са којима располаже једна друштвена заједница.
У тим зонама функционисали су органи власти и одвијао се нормалан живот, осим оног дела
зоне у које су биле распоређене јединице бригада - зонама одбране. Управо су бригаде у тим
зонама биле распоређене на оном делу где су се налазиле непријатељске јединице, тј. на
линији фронта. На тај начин су бригаде у додељеним зонама одговорности за извођење
борбених дејстава изводиле одбрамбена дејства, тј. организовале зоне одбране, које су
биле само део наведених зона одговорности за извођење борбених дејстава. Одговорност
команданта бригаде је везана само са зону одбране, односно за онај део територије на коме се
налази "војничка чизма"208. Све што се налази изван зоне одбране није било у надлежности
команданта бригаде.
Зоне одговорности за извођење борбених дејстава су додељиване корпусима и бригадама
ради лакше организације садејства између јединица током рата и да би се знало која бригада
ће на ком делу ратишта водити борбу у случају појаве непријатељских јединица. Границе
додељених зона одговорности за извођење борбених дејстава задиру дубоко и у
непријатељску територију, тј. преко линије фронта. Ово је означено на овакав начин да би се
знало на којим правцима ће дејствовати која бригада.
Поред низа неприхватљивих појмова коришћених у рату на територији претходне
Југославије, па и Босне и Хецеговине, је и појам ЗОНА ОДГОВОРНОСТИ, која не постоји
ни у једном нормативном документу. У војној терминологији помиње се само појам “зона
обавештајне одговорности”209, који се никако не може везивати за одређену одговорност
неке јединице и њеног команданта изван додељене зоне за извођење борбених дејстава.
Усвајањем тако дефинисаног појма у потпуности се деформише одговорност команданта у
зони распореда његове јединице, односно у зони одбране или напада, које су јасно
дефинисане нормативним документима.
Мађународно ратно право је дефинисало појам "борбена зона" као ужи део војишне
просторије на којој се одигравају тактичка борбена дејства210.

Зворничка пешадијска бригада

207
Naređenje str. pov. broj 2-159 od 30.11.1992. godine.
208
U srpskoj terminologiji to je zemljište posednuto vojnim jedinicama.
209
Vojni leksikon, str. 716.
210
Propisi o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u Oružanim snagama SFRJ, Savezni sekretarijat za narodnu
odbranu, tačka 58, str. 45.

105
Зворничка пешадијска бригада је формирана 2. јуна 1992. године211. Формирана је од
делова јединица Општинског штаба Територијалне одбране општине Зворник, ангажовањем
војноспособног становништва наоружаног делом наоружања из магацина Територијалне
одбране, а делом наоружањем јединица Југословенске народне армије које су у свом саставу
имале мобилисане припаднике српске националности са простора општине Зворник. За
разлику од Срба, муслимани се нису одазивали на мобилизацију коју је проводила
Југословенска народна армија.212

КОМАНДА ЗВОРНИЧКЕ ПЕШАДИЈСКЕ БРИГАДЕ У ЗВОРНИКУ

Формирана Зворничка бригада је веома тешко преузимала своју улогу, јер се “консолидација
јединица Територијалне одбране и Зворничке пешадијске бригаде одвијала веома споро,
делимично због децентрализоване природе структуре Територијалне одбране. Због тога су
многе самосталне јединице и села имали не само своје јединице Територијалне одбране, него

211
Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događanjima u Srebrenici - operacija "Krivaja 95", 1. novembar 2000. godine, str.
5.
212
U vreme početka sukoba na teritoriji grada Zvornika, u Zvorniku su sedište imali delovi 336. motorizovane
brigade Jugoslovenske narodne armije. Na teritoriji opštine Zvornik Krizni štab opštine Zvornik je doneo odluku o
formiranju privremene vlade opštine Zvornik, a ova je odredila konkretnu organizaciju i sastav zvorničkog Štaba
Teritorijalna odbrane.
Kada je najavljeno povlačenje Jugoslovenske narodne armije iz Bosne, fomiran je Ratni štab, u kome je, pored ostalih,
bio i komandant 1. oklopnog bataljona kapetan Dragan Obrenović. U opštini je 16. juna formirana jedinstvena vojno-
teritorijalna komanda (na čelu komandant Teritorijalne odbrane Marko Pavlović - postavljen naređenjem Privremene
vlade srpske opštine Zvornik br. 01-023-44/92. od 28 aprila 1992.

106
и локалне кризне штабове”213.У време формирања њен основни задатак био је да брани
српска насеља општине Зворник и суседних општина.

213
Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događajima u Srebrenici - operacija “Krivaja 95”, 1. novembar 2002, str. 9.

107
 КАРТА ОПШТИНЕ ЗВОРНИК

Бригада је организована искључиво на територијалном принципу - чете и батаљони су

формирани искључиво од војноспособног становништва са подручја одређених месних
заједница. Екстериторијални распоред је био скоро непознат, осим одређеног броја
резервних и активних старешина и неких војноевиденционих специјалности.
Бригада је превазилазила бројно стање било које бригаде Југословенске народне армије.
Формација је била прилагођена територијалном распореду становништва, географском
положају, угрожености српских насеља, материјалним могућностима, наоружању и војним
ресурсима. Персонална попуна је била у складу са бројем резервних старешина, бројем
активних старешина који су се јавили у Војску Републике Српске и утицајем органа власти
општине214.
До краја 1992. године Зворничка пешадијска бригада није функционисала као војна
формација организована у складу са захтевима савремене војне организације и(ли)
формације бригаде. У њој нису били заступљени принципи субординације и
једностарешинства. То је био збир заокружених мањих организационих делова ранга чете и
батаљона ограничених на деловање искључиво на простору месних заједница, села и групе
села. То је утицало да све ниже јединице дејствују на основу властитих процена и потреба
заштите свога завичаја. Тешко је било обезбедити функционалну међузависност
организационих делова бригаде у смислу јединственог деловања по јединственој замисли.
Посебан проблем представљале су "паравојне" формације. Због свега тога, у првих шест
месеци постојања бригаде промењено је седам команданата бригаде.215
У првој половини 1993. године приступило се озбиљној реорганизацији бригаде у складу са
познатим принципима организовања јединица војске. При том се појавио велики број
проблема - недостатак адекватног командног кадра, материјална непопуњеност, стечене
навике територијалног деловања, недовољан утицај Главног штаба Војске Републике Српске,
велики утицај општинског руководства и Српске демократске странке на бригаду, као и
појава одређених облика самоуправних понашања неприхватљивих за војну организацију.216

Elementi borbenog rasporeda i podaci o osnovnim elementima jedinice, Komanda Zvorničke pešadijske brigade, str.
214

pov. br. 01-333 od 12.08.1995;

Zvornička pešadijska brigada je na dan 20. jula 1995. godine imala 52 oficira, 257 podoficira i 4.669 vojnika - ukupno
5.010 pripadnika (Pregled imajućeg brojnog stanja u jedinicama 1. ZvPBr za mesec juli 1995. godine, str. pov. br.
05/283-03, 20.07.1995. godine .
215
Ljubomir Tešanović, Marko Pavlović, Vidoje Blagojević, Slobodan Vlasilić, Dragan Petković, Dragan Obrenović
(vršilac dužnosti komandanta brigade) i Vinko Pandurević.
U "Izveštaju o ekipnom obilasku" str. pov. br. 02/86-39 od 21.11.1992. godine navodi se kao komandant potpukovnik
Bosančić.
216
O stanju u brigadi prilikom prijema dužnosti, (tada) major Vinko Pandurević je u intervjuu časopisu “Drinski” br. 2,
str. 3. izjavio:
“Jedinice su bile uglavnom nepokretne, tj. teško je bilo premestiti ih iz jednog područja u drugo. Jednostavno su se
ponašale domobranski, tako da ukupno gledano taktička situacija u zoni odgovornosti brigade je bila opterećena nizom
problema počev od neadekvatnog raspo ređivanja na radnu obavezu, neadekvatnog stimulisanja boraca i njihovih
zanimanja, tako da je postojao jedan raskol između stvarnih potreba za odbranu Zvornika i između onoga što je tada u
Zvorniku vladalo”..

108
Бригада је 1993. године донекле организована у нешто чвршћу целину, углав ном
способну за одговарајућу борбену употребу у својој зони одбране, док је ангажовање
бригаде ван те зоне одбране било врло тешко.
Првобитно је ова бригада формирана као лака пешадијска бригада у саставу Источно
босанског корпуса (Бијељина)217. У складу са задацима лаке пешадијске бригаде била је
опремљена и наоружана адекватним наоружањем. Међутим, она је у свом саставу имала
снаге које су је опредељивале између моторизоване и пешадијске бригаде са знатно већим
бројем пешадијских батаљона и већим бројем људства.
Ушла је у састав Дринског корпуса након његовог формирања 1. новембра 1992. године.
Њена команда је самоиницијативно одредила своју зону одбране и задатак у складу са
насталом ситуацијом. Задатак је наметнуо распоред српских насеља и угруженост појединих
праваца, чиме су одређене границе зоне дејства. Касније, након уласка у Дрински корпус, је
дефинисан задатак бригаде и прецизно су одређене границе зоне борбених дејстава -
одбрана додељене зоне одбране, заштита српских насеља и становништва, спречавање
убацивања непријатељских група у властити распоред и по дубини територије
општине. Била је то специфична ситуација, где није било поделе на ближи и следећи
задатак. Тек касније, у складу са директивама Врховне команде и Главног штаба, а према
наредби Дринског корпуса, делови бригаде, а то су били, пре свега њене маневарске
јединице (Подрињски одред специјалних снага и интервентни водови) и делови оклопно-
механизованих јединица, ангажовани су ван додељене зоне борбених дејстава, односно зоне
одбране бригаде.
Преформирање Зворничке бригаде извршено је у априлу 1994. године на основу наређења
председника Републике Српске, строго пов. бр. 01-224/93, наређења Главног штаба Војске
Републике Српске строго пов. број 02/2-731 од 05.09.1993. године и наређења команданта
Дринског корпуса строго пов. број 01/5-557 од 20. 09.1993. године.
Од постојећег састава бригаде формирана је бригада батаљонског састава, која је имала:
команду са приштапским јединицама (команда стана, извиђачки вод, чета везе, чета војне
полиције и инжињеријска чета), седам лаких пешадијских батаљона, маневарски батаљон
(Подрињски одред), мешовити артиљеријски дивизион (МАД), лаки артиљеријско-ракетни
дивизион и позадински батаљон218.

217
Zone korpusa (Richard J. Butler, Izveštaj o komandnoj odgovornosti u korpusu VRS-a (BCS/, 5. april.2000, str. 9.
218
Naređenje Komande Zvorničke lake pešadijske brigade str. pov. br. 01-101 od 21.03.1994. godine.

109
 ЗОНА ОДБРАНЕ ЗВОРНИЧКЕ ПЕШАДИЈСКЕ БРИГАДЕ У ЈУЛУ 1915. ГОДИНЕ

У јулу 1995. године Зворничка пешадијска бригада је у свом саставу имала: седам
пешадијских батаљона (8. пешадијски батаљон је био претпотчињен Братуначкој лакој

110
пешадијској бригади. Добио је бројчану ознаку "четврти" - 4. пешадијски батаљон, а назив
“зворнички” је због места из кога потичу његови припадници, прим аутора), резервни
батаљон, позадински батаљон, мешовити артиљеријски дивизион, оклопно-механизовану
чету, чету војне полиције, лаки артиљеријски дивизион противваздушне одбране,
инжињеријску чету, Подрињски одред специјалних снага и чету везе219.
Додељену зону борбених дејстава (просторију) бригада није смела напуштати. Не само
зато што то не сме учинити без одобрења претпостављене команде220, него и зато што то
ситуација није дозвољавала. Напуштање зоне одбране, односно борбених дејстава, значило
би нестанак српских насеља и протеривање српског становништва са територије коју бригада
брани.
Зворничка пешадијска бригада није напуштала зону одбране. Команда је у додељеној
зони борбених дејстава тежиште одбране изражавала груписањем снага и средстава.
Тежиште одбране се није могло остварити груписањем већег дела снага и средстава због
“кордонског” распореда снага. Медутим, команда је својим присуством на појединим
правцима и коришћењем резерви бригаде изражавала тежиште ангажовања. Формацијским
променама и формирањем одређених маневарских јединица, те груписањем снага, распоред
је прилагођаван конкретним ситуацијама. Увек се имао у виду најцелисходнији распоред
снага бригаде за сваки конкретан случај, увек у складу са идејом претпостављеног
старешине221. Тај борбени распоред се односио искључиво на распоред снага и средстава у
додељеној зони одбране, док су само мањи делови ангажовани у зонама одбране других
бригада.
Борбени распоред Зворничке пешадијске бригаде се знатно разликовао од уобичајеног
борбеног распореда бригаде предвиђеног правилима употребе. Зона одбране бригаде имала
је ширину чак и до 60 километара. То је у односу на ширину предвиђену правилима (10-15
километара) износило више од пет пута. Ипак, бригада је имала све елементе борбеног
распореда - ешелон кордонски распоређен у једној линији са уређеним резервним
положајима, снаге за ватрену подршку, снаге за противоклопну борбу, снаге за
противваздушну одбрану, снаге за командовање и везу и резерву .

Братуначка лака пешадијска бригада222

Братуначка бригада је формирана 14. новембра 1992. године на основу наредбе Команде
Дринског корпуса223, скоро на исти начин као и Зворничка пешадијска бригада од разних
јединица Територијалне одбране224. За команданта је постављен потпуковник Боривоје

219
Richard. J. Butler, Iskaz o vojnim događajima u Srebrenici (revizija), Prilog “B” .
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, Optužnica – predmet IT-05-88-T, prilog B.
220
Pravilo brigada, str. 17.
221
Isto.
222
Ratni put Bratunačke brigade.
223
Str. pov. br. 3-37, 13.11.1992. godine
224
Richard J Butler, Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002, str. 10.

111
Тешић225. Пре формирања Братуначке бригаде на овом простору постојао је 5. братуначки
батаљон у саставу Бирчанске бригаде226, као једина формацијски организована јединица
Војске Републике Српске. Поред овог батаљона постојале су и снаге Територијалне одбране,
организоване у пет одреда без утврђене формације и различитог бројног стања. Било је и
неколико самосталних група и водова које су водили појединци, без јединствене команде
што је услов успешног функционисања.

ПУКОВНИК ВИДОЈЕ БЛАГОЈЕВИЋ,

КОМАНДАНТ БРАТУНАЧКЕ БРИГАДЕ

У састав новоформиране бригаде ушле су следеће јединице: Команда бригаде са

приштапским јединицама (извиђачки вод, вод везе и вод војне полиције), пет пешадијских
батаљона, чета младих војника, позадинска чета, чета минобацача 120 мм, тенковски вод (са
три тенка), вод оклопних транспортера (пет оклопних транспортера) и мешовита артиље
ријска батерија. Укупно бројно стање било је 2.288 људи.

225
Već 22.121992. na tu dužnost postavljen je potpukovnik Milan Urošević. Komandanti su se često smenjivali –
03.02.1993. na tu dužnost je postavljen potpukovnik Slavko Ognjenović, 01.04.1993. pukovnik Vukšić Cvijetin,
22.09.1993. ponovo potpukovnik Slavko Ognjenović, a 25.05.1995. godine pukovnik Vidoje Blagojević.
226
Richard J Butler, "Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002. str. 12.

112
Формирањем Братуначке бригаде обезбеђени су постављени циљеви за стварање потпунијих
услова за ефикасније вођење борбених дејстава, ослобођење и чување српске територије у
зони одговорности Бригаде која се простирала од Кушлата – десно до Хљепца – лево, по
дубини до реке Дрине. Линија обране била је дужине око 50 километара, а површина
слободне територије око 260 квадратних километара. Већина снага ангажована је на одбрану
приградских насеља – села Кравице и рудника Сасе.
Формирањем Братуначке бригаде очекивала се стаблизаација и ослобађање заузе тих
српских насеља. Међутим, дошло је до опште муслиманске офанзиве на српска села и линија
одбране се приближила Братунцу са истока, југа и запада само на два до три километра.
Остао је само уски појас територије уз Дрину према Дрињачи, кога су муслимани могли лако
пресећи и заузети, чиме би дефинитивно одсекли леву обалу Дрине од Дрињаче. Бригада је
током децембра 1992. године имала 80 погинулих и 115 теже и лакше рањених бораца.
У току јануара настављени су муслимански напади, село Кравице је попаљено, дошло је до
напада на Скелане, непријатељ је држао целу територију општине Сребреница и велики део
општине Братунац. У току јануара Бригада је имала 96 погинулих и 57 теже и лакше
рањених.
Због великог значаја Подриња и ослобађања српских територија по сваку цену се
морао одбранити Братунац и ослободити сва територија у Подрињу. Из тог разлога је
Главни штаб Војске Републике Српске упутио на ово подручје снаге јачине једног батаљона
из састава 1. крајишког корпуса227 и делове специјалне бригаде “Пантери” из састава
Источнобосанског корпуса228.
Након заустављања продора непријатеља и опсежних припрема, те ојачања Команде бригаде
старешинским кадром из Команде Дринског корпуса, Братуначка бригада је заједно са
наваденим ојачањима почетком фебруара месеца 1993. године кренула у офанзивна дејства с
циљем ослобађања територје. Већ 15.02.1993. године ослобођен је водовод “Куњарац” у
Бјеловцу, следеећг дана овладано је селом Сасе, а 17.02.1993. ослобођен је рудник цинка и
олова Сасе. Офанзива је насављена и почетком марта заузет је објекат Чауш (тт 773). Да би
спречио улазак српских снага у Сребреницу, француски генерал Морион с пратњом долази
преко Саса у Сребреницу.

227
Ove snage su na ovim prostorima ostale od 12.12.1992. do početka marta 1993. godine.
228
Na području Bratunca ove snage su ostale do kraja aprila 1993. godine.

113
 БРАТУНАЦ

Главни удар је на правцу Сопотник–Кравица која је ослобођена, а јединице настављају са

офанзивом за ослобађање Глогове, Божића, Магашића, Лемешца и Шиљковића.
Након ове операције ослобођен је највећи део Братуначке општине, ослобођена је и путна
комуниакција Братунац–Коњевић Поље и даље за Зворник и Власеницу, чиме је Братунац
добио излаз за Републику Српску. У договору са УНПРОФОР-ом, током марта и априла, из
Сребренице за Тузлу, омогућен је излазак муслиманских жена, деце, стараца и болесних.
Почетком априла 1993. године офанзива је још жешће настављена. Ослобађањем рејона села
Сикирићи, Пирићи и Факовићи ослобођена је путна комуникација Братунац-Факовићи према
Скеланима. До половине априла ослобођен је и значајан део територије општине Сребреница
(Ратковићи, Могуловићи, Брезовице, Моћевићи, Димнићи, Стожерско...) и српске снаге су
избиле на објекет Кварац(тт 1013), Прибићевац и Заник (тт 831). У нападу на сам град
Сребреницу непријатељу су нанесени велики губици, поправљен је знатно тактички положај,
уз губитак 4 борца и 36 теже и лакше рањених229.
На достигнутим положајима бригада је заустављена проглашењем Сребренице заштићеном
зоном и од 05.00 часова 18. априла 1993. године обустављена су сва борбена дејства. Линија
одбране снага Братуначке бригаде на дан 18. априла 1993. године била је: Лево: -
Прибићевац – Кварац (тт 1013) - батаљон гардијске моторизоване бригаде;
- тт 825 – С. Ахлица (тт230 582) -2. батаљон;

229
U borbenim dejstvima u februaru, martu i aprilu Brigada je imala 29 poginulih i 96 teže i lakše ranjenih.
230
Trigonometarska tačka.

114
- Биљег (тт 600) – с. Обади (тт 707) – Чауш (тт 773) – Ђокаска коса – Жути мост - Борићи -
Каолин (тт 438) – 1. батаљон;
- Лађа (тт 436) – с. Пајићи- с. Лемешац – 4. батаљон;
Десно:- с. Божићи – Јазбине – Шиљковићи - 3 батаљон.
Јединице Канадског батаљона, из састава УНПРОФОР-а, ушле су у Сребребицу под
изговором да изврше демилитаризацији Сребренице. Снаге Братуначке бригаде су
поштовале примирје и остале на достигнутим положајима непрекидно пратећи
сутуацију и намере непријатеља.
На основу наређења Главног штаба Војске Републике Српске од 18.04.1993. формиран је
привремени састав ТГ-1 у чији састав су ушли: самостални батаљон “Скелани”, 1/1.
гардијске моторизоване бригаде, ЈО/Зворничке пешадијске бригаде, ЈО/Власеница,
пешадијска чета Романијске моторизоване бртигаде и МУП Републике Српске. ТГ-1 је
запосела и бранила зону тт 825 – Јасенова – Љесковик – Градац – тт 726. За команданта ТГ-1
је постављен пуковник Вукота Вуковић, а истурено командно место Дринског корпуса је
формиран на Прибићевцу, а по одласку суседних јединица ту је остао самостални батаљон
“Скелани” и 3. батаљон братуначке бригаде до краја рата.
Крајем априла 1993. године извршена је преформација Бригаде тако да је сада имала три
пешадијска батаљона: 1 пешадијски батаљон са командним местом Хранча; 2, пешадиј ски
батаљон са командним местом Картонажа; 3. пешадијски батаљон са командним местом
Прибићевац.
Наредбом Команде Дринског корпуса дана 15. маја 1993. Бригада на свом левом крилу
запоседа додатну линију одбране: Прибићевац - Туцак – тт 803 – Букова Глава – у реону
Зеленог Јадра. Тако дужина линије одбране Братуначке бригаде достиже 32 километра, а
површина слободне територије коју контролише 400 квадратних километара. Њене снаге у
потпуности контролишу и обезбеђују собраћајнице: Братунац – Кравица –Коњевић Поље и
даље; Братунац – Факовићи – Скелани; Братунац – Полом – Дрињача; Братунац – Сасе.
Поред ових комуникација, Бригада контролише и два важна објекта . водовод “Куњарац” и
Рудник цинка и олова “Сасе”.
У току 1994. године, Бригада брани своју зону одговорности од упада муслиманских снага из
Сребренице, али учествује и у дејствима око Горажда, на Нишићкој висоравни и на
територији око Бихаћа.
И у 1995. години настављено је са истим задацима, све до операције “Криваја 95” у којој су
јединице Дринског корпуса у рекордно кратком времену ослободиле Сребреницу и Жепу,
коначно заустављајући злочиначке испаде муслиманских снага из тзв. заштићене зоне.231
Крајем маја и почетком јуна 1995. године заједно са осталим јединицама Дринског корпуса
Бригада учествује у борбама за ослобођење Зеленог Јадра. После ослобођења Зеленог Јадра,
а пре операције за ослобођење Сребренице, линија одбране била је: 1. пешадијски батаљон –
Лемешац – Столице (тт 486) – Вресиње (тт 532); 2. пешадијски батаљон – Биљег (тт 600) – тт.
707 – Чауш (тт 773) – Жути мост – Лађа (тт 436) – Ломанац; 3. пешадијски батаљон – Зелени
Јадар – Букова Глава – Прибићевац – Кварац (тт 1013) – Залисина (тт 758) – Обли вис (тт
732).232

231
Detaljnije vidi u poglavlju «Operacija KRIVAJA 95».
232
Osmi pešadijski bataljon Zvorničke pešadijske brigade je pretpotčinjen Bratunačkoj lakoj pešadij skoj brigadi. Dobio
je brojčanu oznaku "četvrti" - 4. pešadijski bataljon

115
У саставу Братуначке бригаде налазио се и 4 пешадијски батаљон у чију зону одбране су
спадали Сандићи и Кравице. У ствари, то је 8. батаљон Зворничке пешадијске бригаде, који
је од септембра 1993. године претпотчињен Братуначкој лакој пешадијској бригади у чијем
саставу је остао до 19. јула 1995. године.233
У краткој историји Братуначке бригаде234 стоји:

“После извршених неопходних припрема до 09. јула 1995. год. и извршене потпуне
мобилизације свог расположивог војно способног становништва у зони одговорности
Бригаде, борбеног ангажовања Команде и јединица Бригаде, као и непосредног присуства,
ангажовања и командовања команданта Главног штаба Восјке Републике Српске генерала
Ратка Младића, команданта Дринског корпуса генерала Миленка Живановића и начелника
штаба Дринског корпуса генерала Радисава Крстића у незадрживом походу јединице
Дринског корпуса су у рекордно кратком року ослободиле муслиманску енклаву
Сребреницу, из које су у последње две године предузимане злочиначке акције против
српског народа. После три године крвавог и наметнутог рата српском народу на Петровдан
поново је слободна Сребреница, а непријатељ је уз велике губитке натеран на терен у
бекство. Један део непријатељских војника се преко Подравања и Сушице извукао ка
енклави Жепа, а други део се покушавао пробити правецм Бокчин поток – Шиљковићи –
Мратинци – Побуђе ка Коњевић Пољу – Удрчу и даље ка Кладњу и Тузли Треба истачи да се
један део муслиманских војника предао припадницима Војске Републике Српске као и то да
је велики број муслиманских војника који су хтели да се предају припадницима Војске
Републике Српске стрељан од стране окорелих муслиманских фанатика, који су и до сада
начинили ставичне злочине над српским становништвом Сребреничке, Братуначке,
Скеланске, Миличке и Власеничке општине који су незаштићена српска села буквално
сравнили са земљом, а којима није ни падало на памет да се предају припадницима Војске
Решублике Српске”.

СНАГЕ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ЈУЛУ 1995. ГОДИНЕ

Министарство унутрашњих послова (МУП) Републике Српске, као орган Владе Републике
Српске, у ситуацији када није проглашено ратно стање у Републици Српској, је било потпуно
самосталан орган у оквиру Владе и са Министарством одбране је имало задатак да сарађује у
области одбране. За обављање својих задатака имало је своју организацију са установама и
јединицама.
На челу Министарства налазио се министар, а састојало се од Кабинета министра, Ресора
јавне безбедности и Ресора државне безбедности. У време догађаја у Сребреници и
непосредно после њих, заступник министра унутрашњих послова Републике Српске био је
Томислав Ковач , који је био и командант штаба полицијских снага. Он је као командант
штаба потписао наређење број 64/95 од 10.07.1995. године, којим се наређује упућивање
самосталне јединица Министарства унутрашњих послова у рејон Сребренице.

233
Richard J Butler, Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002, str. 53.
234
Ratni put Bratunačke lake pešadijske brigade 1992-1995.

116
Кабинету министра била је потчињена Специјална бригада полиције, која је у свом саставу
имала 2. специјални одред полиције (Шековићи), 4. специјални одред полиције (Бијељина-
Јања), 5. специјални одред полиције (Добој), 1. чету полиције (Јахорина) и 2. чету полиције
(Јахорина). Ове јединице су биле организиване као борбене јединице и њихова примарна
улога била је у акцијама везаним за унутрашњу безбедност235.
Ресор јавне безбедности је, поред управне структуре, имао у свом саставу центре јавне
безбедности (ЦЈБ), међу којима је био и онај у Зворнику (начелник Драгомир Васић), који је
у свом саставу имао станице јавне безбедности (СЈБ) у Братунцу, Власеници, Милићима и
Шековићима, полицијску станицу (ПС) у Зворнику, станично оделење у Козлуку и Осмацима
и полицијску станицу за безебдност саобраћаја на путевима Зворника, као и шест чета
посебних јединица полиције (ПЈП).
На територији општина Зворник и Братунац налазиле су се полицијске станице за контролу
преласка државне границе, потчињене Управи за пограничне послове и странце Ресора јавне
безбедности.
Дежурни оперативни центар Ресора јавне безбедности био је Оперативни центар Бијељина.
Одмах након ослобођења Сребренице, Председник Републике Српске је актом стр. пов. бр.
01-1351/95 од 11.07.1995. године наредио формирање Станице јавне безбедности Српска
Сребреница
Употребу снага Министарства унутрашњих послова у борбеним дејствима регулисао је
врховни команднат Оружаних снага Републике Српске својим наређенејм стр. пов. бр. 01-
715-1/95 од 22. 04. 1995. године.
У складу са овим наређењем, јединице полиције учествују у борбеним дејствима на основу
наредбе врховног командната оружаних снага и Министарства унутрашњих послова. Њима
руководи министар унутрашњих послова преко Штаба команде полицијских снага
Министарства. Јединице полиције које се наредбом врховног команданта оружаних снага
упућују на борбена дејства претпотчињавају се команданту јединице у чијој зони извршавају
борбене задатке, њима непосредно командује командант - припадник МУП-а, оне задржавају
своју формацију и не могу се распарчавати и раздвајати. У зони одбране јединице Војске
Републике Српске, ове јединице се могу користити само за задаке које им је унапред одредио
врховни командант или министар унутрашњих псолова.
На територији општина послове из области унутрашњих послова, према "Смерницама о
задацима ратних председништава општина за време ратног стања", "послове из области
унутрашњих послова ратно председништво извршава у сарадњи са Станицом јавне
безбедности, односно Центром јавне и државне безбедности МУП-а". Дакле, ни за време
ратног стања органима МУП-а нико не руководиу ван састава МУП-а, него само сарађује са
њим.
У складу са овим је и командант Штаба Команде полицијских снага Томислав Ковач својим
наређењем број 64/95 од 10.07.1995. године наредио издвајање дела снага (специјани одред
полиције из Шековића, прва чета посебних јединица полиције Зворник...) и упућивање у
рејон Сребренице у току 11.07.1995. године . За команданта је одредио заменика команданта
Специјалне бригаде полиције Љубишу Боровчанина. Наређењем је регулисано да командант
јединице ступи у везу са нечелником Штаба Дринског коспуса.
Према акту наченика Центра јавне безбеднсоти Зворник број 283/95 од 13.07.1995. године, у
договору са генералом "Војска Репубике Српске наставља операције према Жепи, а сав

235
Richard J Butler, Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002, str. 27.

117
остали посао препушта МУП-у« - евакуација преосталог становништва из Сребренице (око
15.000 људи), борба са око 8.000 муслиманских војника блокираних око Коњевић Поља и
обезбеђење свих кључних објеката у Сребреници. У т. 2 овог акта наглашава се да "тај посао
одрађују само јединице МУП-а".
Према акту начелника Центра јавне безбености број 01-16-02/1-205/95 од 15.07.1995. године
снаге Центра јавне безбедности Зворник су ангажоване на задацима:
- Друга чета посебних јединица полиције Центра јавне безбедности Зворника на обезбеђењу
града Сребренице где обавља полицијске послове;
- на путу Кравица-Коњевић Поље-Касаба налазе се две чете МУП-а с Јахорине, вод посебних
јединица полиције Центра јавне безбедности Зворник с једним тенком и делом снага Центра
за узгој и дресуру паса на пословима блокаде тог терена и борбе са заосталим муслиманским
снагама из Сребренице;
- непосредну заштиту града Зворника и борбу се непријатељским колонама на потезу
Жлијебац, Златне воде, Кула град, Маричићи, воде две чете посебних јединиуца Бијељина,
једна чета Добој и вод чете Зворник;
- офанзивне снаге МУП-а , које чине део другог и четвртог СОП, као и прва чета посебних
јединица полиције Зворник, ојачане тенком, "прагом", БОВ-ом и водом минобацача
ангажоване су на правцу Црни Врх - Баљковица ради блокаде терена заједно са снагама
Војске Републике Српске са задатком да униште непријатељске снаге које су успеле да се
пробију из Сребренице и тако дођу иза леђа првим борбеним линијама Зворничке бригаде на
Баљковици и Пандурици.

118
 ОПЕРАЦИЈА “КРИВАЈА -95”

Крајем 1992. године муслиманске оружане формације из Сребренице покренуле су војну

кампању широких размера, како на положаје Војске Републике Српске, тако и на велики број
села у дубини територије насељених српским становништвом. Током неколико недеља те
кампање муслиманске формације су заузеле српска села Подравање, Бјеловац, Факовиће итд.
Муслиманска офанзива доживљава пуни замах и кулминацију освајањем групе српских села
у Кравици (општина Бразунац), 7. јанаура 1993. године, те села од Зеленог Јадра,
Крагљиводе, па до заузимања Скелана, 16. јануара 1993. године. Тако су муслиманске снаге
из Сребренице и Жепе, у садејству са јединицама из Горажда, у потпуности овладале левом
обалом Дрине, од Братунца до Вишеграда. Чак су испољавана дејства и на територији
Србије, у општинама Љубовија и Бајина Башта.236
Операција “Криваја-95” је изведена ради разбијања и разоружања снага 28. муслиманске
дивизије које су оперисале у заштићеној зони Сребреница и из Сребренице, јер та заштићена
зона није никада демилитаризована од стране УНПРОФПОР-а. На крају се операција
"Криваја 95" претворила у операцију претреса терена.

СРПСКА СЕЛА СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА У ПЛАМЕНУ

Након заузимања српских села Подравање, Бјеловац, Факовићи и других села и

егзодуса српског народа у јануару 1992. године, пада Скелана и Кравице (општина
Братунац), престао је сваки облик живота српског народа у ужем делу Средњег
Подриња – на простору од Жепске стене на југу и југоистоку до Дрињаче на
северозападу и северу, осим града Братунца. У Средњем Подрињу муслимани су
настојали организовати зивот искључиво у складу са одредбама Курана и “Исламске
декларације” Алије Изетбеговица237.
Стање у Средњем Подрињу је било неприхватљиво за Србе, јер у таквом стању није
било никаквог облика политичког живота Срба. Контролом Средњег

236
Radovan Jović Ph.D, Organizaciona struktura i komandni odnos u oružanim snagama Republike srpske tokom
operacije “Krivaja 95”, ekspertski izveštaj pripremjen za predmet IT-05-88, str.13.
237
Već krajem 1993. i početkom 1994. godine došlo je do sukobljavanja u muslimanskom rukovodstvu, pa Dudaković u
razgovoru sa, već pomenutim Šaćirbejom, govoreći o situaciji u Sarajevu, kaže:
“Ko je to uz nas, ovo postaje drugi Iran. Srbi i Hrvati su ubijani ovde. Hiljade i hjiljade su nestale preko noći, a niko to
ne sme da prizna. Ovde je kao u Iranu! Alija se moli na televiziji. On je ekstremista i ludak. Hoće da žrtvuje ceo svoj
narod da bi ušao u istoriju, kao osnivač islamske države. Ovde nema mesta za normalne ljude. Svi Srbi i Hrvati koji su
nešto vredeli su pobegli. Svi muslimanski stručnjaci, prvenstveno lekari, su takođe napustili grad. Samo oni koji su
došli iz Žepe, Goražda, Srebrenice i Hotonja su sada ovde. Muslimanska Stranka demokratske akcije (SDA) takođe je
odgovorna, kao i Srbi, za rat, naročito ekstremisti iz redova SDA koji žele da vladaju Bosnom”
(Information, Kopenhagen, preneo časopis “Drinski” br. 3, str. 30

119
 ПОРУКА СА СПОМЕНИКА ПОГИНУЛОМ СРПСКОМ ВОЈНИКУ

Подриња муслиманске паравојне јединице, а касније Армија Босне и Херцеговине,

нарушиле су и битно угрозиле јединствену операцијску основицу Војске Републике
Српске, раздвојивши источну Херцеговину од источне Босне.
Одзив муслиманског становништва у овим крвавим походима, добровољан или принудан,
изненадио је својом масовношћу и послушношћу. Сви до сада изведени напади били су по
правилу претходно припремљени, спровођени као по написаном сценарију и уз велики број
добро наоружаних нападача, праћених пљачкашима.
Док је трајало убијање и иживљавање над недужним жртвама застрашујуће су
изгледале хорде фанатизованих цивила, мушкараца, жена и деце. Уз, за обичан људски
ум, непојмљиво “алакање”, вику и дреку у завијајућем тону, жене су ударале у тепсије,
тигање и шерпе, проламали су се покличи: ”Алаху егбер”.. Крв се ледила у жилама
нападнутог становништва.238

238
Bečki hroničar Peter Štern je zabeležio u svojoj hronici, objavljenoj u Nirnbergu, događaje tokom turske opsade
Beča 1529. godine. Slikovito je opisao zločine koje su činili turski ratnici – nabijanje na kolac, silovanja, vađenja dece
iz majke i njihovo nabijanje na kolac. Za uzvrat, iz osvete, Austrijanci su razčerećili uhvaćene turske špiju ne,
oduzimajući im tako mogućnost da, po verovanju, nastave život na drugom svetu.
Evropa je morala znati za ovakve postupke okorelih islamista, mnogi od njih su primenjeni na Srbe u ratu u Bosni i
Hercegovini, posebno u Podrinju i od snaga pod komandom Nasera Orića.
Srbi su to dobro znali i nisu mogli da prihvate da žive u državi koju je hteo da stvori Alija Izetbegović.

120
Хронолошки гледано, први су се на удару нашли беспомоћни мањи српски засеоци, потом
сасвим усамљена српска села у муслиманском окружењу и тек на крају компактна српска
подручја. Ни дани у којима су извођени напади нису били препуштени случају. Бирали
су се православни празници и породичне славе или дани интензивних пољопривредних
радова, док су мештани били опуштени или заокупљени текућим бригама и пословима.
Етничко чишћење српских територија у општинама Братунац, Милићи, Сребреница и
Скелани муслимани су започели нападом на мале засеоке Гниона, Бљечава и Метаљка.
Уследили су напади на већа српска села: Рупово Брдо, Лозница, Ратковићи, Брежани, Загони,
Крњићи, Магашићи, Јежестица, Подравање... У том периоду и у тим походима на српска
насеља муслимани су опустошили све што су затекли, и из дана у дан ширили своју
територију. После само шест месеци ове етничке инвазије, Срби су у свом поседу задржали
свега десетак села. За то време су муслимани запосели више од 30 етнички чисто српских
села и све засеоке у мешовитим селима и месним заједницама. Али, тиме још није био
достигнут врхунац етничког чишћења ових територија.
У јануару 1993. на Божић и наредних десетак дана, и последња велика српска подручја, као
што су Кравица и Скелани са околним селима, постали су жртве бесомучних напада,
спаљивања и уништавања. Муслиманска агресија достигла је максималне домете на овим
подрињским просторима. 239
О тим тешким данима по српски народ Подриња, Ратко Младић изјавио је новинарки
Љиљани Булатовић: “Јуна 1992. босански Срби су умирали. Више од стотину села је
горело на нашој страни Дрине места која више не постоје као Ратковићи, Факовићи,
Скелани... Жене и деца су убијани. Старији људи су живи бацани у пламен који је
буктао на месту где су некад били њихови домови...”.
Муслиманске оружане снаге у својим борбеним операцијама у наведеном подручју уништиле
су многа српска насеља. При томе је убијен велики број цивила. Следе наведена нека од
злодела која говоре о злочинима над Србима и њиховом прогону:

* Осмог маја 1992. године убијен је посланик у Републичкој скупштини Босне и Херцеговине
Горан Зекић, што је довело до масовног исељавања Срба из Сребренице(9. маја 1992.
године). У граду је остало свега 30-ак лица који нису муслимани. Горана Зекића су локални
муслимани на прилазу Сребреници, код села Залазје, сачекали у засједи и убили. Тим
подмуклим и за многе неочекиваним убитсвом Србима је стављено до знања чему могу
да се надају. Тада се коначно видело да су и сва претходна убитства, најчешће она из
засједе, у којима је страдало двадесет лица, била дио унапред припремљеног плана
уништавања и протеривања Срба из Сребренице240
Команда 8. оперативне групе “Сребреница” је навела да је то убитство извршено 1. јуна 1992.
године “када је пресечена путна комуникација Братунац – Вољавица - Сасе – Сребреница...
којом приликом су ликвидирани вођа четничког покрета у Сребреници Горан Зекић и вођа
четничког покрета у Кравици Милошевић Радомир”.241

Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbina na području Birač pred organima BiH –
239

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter.

240
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
241
Prilog za vodić hronike Armije Bosne i Hercegovine, Komanda 8. operativne grupe “Srebrenica”, str. pov. br. 69/94,
07.03.1994. godine,str. 4; Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u
skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine.

121
* У Гниони, засеоку претежно српског села Гостиљ (општина Сребреница), на српски
православни празник Ђурђевдан које је спаљено и до темеља разорено, муслимани из
Поточара, под командом Насера Орића, убили су ударцима ножа док се кретао путем
Гниона-Гостиљ Лазара (Миливоја) Симића (1936) и Радојка (Рајка) Милошевића (1928),
инвалида оштећеног вида. који је жив запаљен и изгорио у својој кући што су из
оближње шуме посматрали његова супруга и пар избеглих мештана. Ово село је прво
село у сребреничкој општини које је спаљено, а затим до темеља сравњено.
Извршиоци су Коровић Рифат, Мујкановић Ибро, Османовић Ибро, Мујкановић Бехадин и
др.
О трагедији овог села сведоче: Петровић Лука, Симић Миодраг, Милошевић Миле,
Слијепчевић Марко и Вукадиновић Миладин.242

*Шестог маја 1992. године муслиманске оружане снаге, део Орићевих јединица, напале се
село Бљечева (општина Братунац), у коме су концентрисани малобројни Срби. убиле три
житеља села, а куће ових жртава су опљачкане и спаљене. Косана Зекић заклана је у својој
кући, а тешко рањен њен син Милан, који ће од тешких рана преминути два месаца касније у
Београду. Убијен је и 75-годишњи старац Гојко Јовановић.243
Непосредни извршиоци напада су муслимани из околних муслиманских села и саме
Бљечеве, међу којима су препознати: њихов предводник Ибрахимовић Хасиб, али и Џелић
Фузо, Ћосић Мехо, Јашаревић Исмет, Мемишевић Шаћир, Муратовић Ибран и др.244
Сведок: Мумишевић Нуриф

*Шетог маја 1992. године у селу Јошава (општина Сребреница) заробљен је један становник
и одведен у Сребребицу. 245

242
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbina na području Birač pred organima BiH –
Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter; Stradanje srpskih sela u Srebrenici
(1),http://sokolac.slavicnet.com/sokolac/ sokolac_srebrenica; Izjave svedoka Patrović Luke,, Vujadinović Mladena,
Simić Miodraga i Milošević Mile, Izjava, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf; Treći
izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta
bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас
.http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/rpski/spiskovi.htm
243
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbina na području Birač
pred organima BiH – Nova optužnica protiv Nasera Orića; http://www.jasenica.org; Treći izveštaj Vlade SRJ o
počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5.
oktobra 1992. godine.
244
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Stradanje srpskih
sela u Srebrenici (1)http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/ sokolac_ Srebrenica; Krivična prijava protiv učesnika napada
i izjave Mumišević Nurifa, Izjava, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf; Treći izveštaj
Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti
broj 780 od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
245
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.

122
*У близини муслиманског села Осмаче, општине Сребреница, постављена је заседа 7. маја
1992. на локалној саобраћајници Сребреница – Скелани - Бајина Башта. Том приликом
сачекано и уништено теретно моторно возило у коме се налазило више цивилних лица
српске националности која су се пред најездом муслиманских оружаних формација
исељавала преко села Чичевац у Скелане и даље у Бајину Башту и Србију. Заседу су
поставили припадници локалних муслимана сврстани у јединице Армије БиХ.
Ово је и прво колективно страдање Срба у сребреничкој општини и прва заседа у којој је у
овом делу Подриња убијено више лица. Ту праксу муслимани ће наставити и трајаће све
време рата. У сребреничком крају до пролећа 1994. готово једна трећина укупних
српских зртава страдало је у заседама и изненадним препадима из скривених
муслиманских бусија. У заседама су сачекивани српски пролазници и возила и тај
начин убијања претворио се временом у неку врсту муслиманске специјалности. То је
за нападаче и најбезбеднији начин оружаног обрачуна са оним кога желе убити. Ризик
за властити живот је минималан, а то је и најважније.
Жртве: Милојка (Славко) Митровић, 1953; Радосава (Милован) Стјепановић, 1956; Небојша
(Радомир) Дорић, 1966; Зоран (Обрен) Вукосављевић, 1970; Симо (Манојло) Танасијевић,
1952; Миливоје (Богдан) Илић, 1962; Данило (Радомир) Петровић,1961. 246

* Четрнаестог маја 1992. године нападнуто је село Јошава (општина Сребреница).

Заробљено је 10 лица српске националности и одведено у затвор у згради суда у Сребреници.
Једна особа се отровала, док су остали размењени. Након напада село су спалили и
опљачкали.247

*Село Виогор, настањено већинским српским становништвом, напали су, 15. маја 1992.
године, припадници Територијалне одбране Сућеска, Сребреница и Поточари под командом
Насера Орића и Зулфе Турсуновића. Том приликом село је запаљено и уништено, а имовина
опљачкана. Све то посматрали су становници суседног села Чумавићи, које су у изолацији
држали Ибран Мустафић и још неколико локалних војних група. Након напада на Виогор
убијени су Стоја Васић (65) и Драго Јовановић (64). Стоја је, према сведочењу њеног сина
Слободана, била непокретна и није могла да бежи из села, те је остала у својој кући где
је убијена и запаљена. Ни Драго Јовановић због болести није успео да побегне из села и
према казивању сведока Миладина Ристановића, остао је код своје куће где је,
највероватније, и убијен, а његови посмртни остаци нису још пронађени. Још није пронађено
ни тело Обрада Васића (38) који је нестао за време напада Територијалне одбране
Сребреница на село Бојна код Сребренице. То село такође је уништено почетком маја, а
становништво прогнано. Неколико дана раније, 9. маја у селу Сјемово убијен је и непокретни
Милош Зекић (73) и запаљен у својој кући, а село је спаљено и порушено.248

246
Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, Koreni - list Srba u rasejanju; Treći izveštaj Vlade SRJ o
počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5.
oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/rpski/spiskovi.htm
247
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u brojod 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
248
Slobodan Durmanović,Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH –
Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006; Zapsinik o saslušanju svedoka Vasić Slobodana, , Vasić
Mire i Vasić Jele, Izjava, www.srebrenica- projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf; Zapisnik o saslušanju
svedoka ZekićMaksima i službena zabelešla, Izjava, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem

123
Сведоци: Васић Слободан, Васић Мира и Васић Јела.

*И село Осредак, насељено искључиво Србима запаљено је петнаестог маја. Становници тог
села дан раније су прогнани, једино је остао Секула Ристановић (87), инвалид,
непокретан. Приликом упада припадника ТО Сребреница у село, старац је пронађен а
потом убијен и запаљен у својој кући. Има озбиљних назнака да је о свему био упознат
Насер Орић. Према сведочењу Секулиног сина Миладина, он је пре уласка јединица
Територијалне одбране Сребреница и Сућеска у Осредак обилазио више пута оца, док се
налазио у изолацији у селу Чумавић. “Селим Ахметовић из Борковића рекао ми је да ће
након паљења села Сјемово, Баре, Росуље и Ровићи, припадници исте Територијалне
одбране 15. маја запалити и Осредак. Од Селима сам тражио да каже Насеру Орићу да не
пале село јер ми је у кући остао непокретни отац. Наредног дана, на мој захтјев пет војника
Територијалне одбране Сребреница одвело ме до куће, али сам затекао кућу запаљену.
Посмртне остатке оца пронашао сам тек касније, јер су ме одмах вратили у изолацију у
Чумавић“, сведочио је Миладин Ристановић. 249 Изјаву је дао и Васиљевић Бранислав.

* Петнаестог маја јединице Територијалне одбране Сребреница које су предводили Хакија

Мехољић и Неџад Бектић, командант бригаде „3. мај“ Крагљивода (и члан штаба свих
оружаних снага у Сребреници), напали су српско село Међе. И то село је спаљено, а у селу је
убијено седморо цивила, међу њима Војислав Ђурић (73) и његов син Новак (47),
глувонема и ментално ретардирана особа, док је у засеоку Карно убијена Петрија Андрић
(51). Према сведочанствима преживелих рањених мештана, након упада Мехољићевих и
Бектићевих јединица у тај заселак, заробљени су Милојко Гагић (52) и Радивоје Суботић, да
би потом били мучени и напослетку убијени. Из села је у заточеништво у Сребреницу
одведено десетак мештана: преживели су сведочили да су сви мучени, а да су неки убијени.
Мехољићеви и Бектићеви војници неколико дана касније запалили су и Радошевиће, а том
приликом у својој кући убијен је и запаљен старац Алекса Перић. Нешто раније и
војници Орићеве и Турсуновићеве јединице поново су се „прославили“: сачекали су да се део
прогнаних мештана Ораховице врати у село, а затим их напали и село коначно спалили.250
Сведоци: Савић Десимир, Петровић Миленко, Јевтић Милан, Суботић Млађен, Гагић
Даница, Гагић Цвијетин, Гагић Милија, Суботић Видоје, Симеуновић Радојка, Симеуновић
Велимир и Гагић Петар

*Двадесетог маја 1992. године у селу Гребен (општина Сребреница), убијено је једно лице.251

.../Izjave-2.pdf
249
Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbina na području Birač pred organima BiH –
Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006.; Zapisnik o saslušanju svedoka Vasiljević Branislava,
Izjava, www.srebrenica projekt.com/sr/DOWNLOAD/ victem .../Izjave-2.pdf
Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbina na području Birač pred organima BiH –
250

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.20.2006.; Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u
Bosni, Koreni – list Srba u rasejanju.
251
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Krivična prijava protiv napadača, službene zabeleške o razgiovoru sa
Savić Desimirom, Petrović Millenkom, Jevtić Milanom, Gagić Petrom, Subotić Mlađenom, Gadić Danicom, Gagić
Cvijetinom, Subotić Vidojem, Simeunović Radojkom i Simeunović Velimirom, Izjava, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave- 2.pdf

124
* Двадесет првог маја 1992. године на регионалном путу Милићи – Сребреница, и месту
Жутица, од стране наоружаних муслимана, убијено је осам лица српске националности:
Петковић (Драгољуба) Млађен(1952), власник камиона; Кондић Недељк; Ковачевић
(Милосава) Миленко (1960); Лазаревић (Десимира) Мићо (1974); Обрадовић (Видоја)
Миљана (1941); Шарац (Илије) Војислав (1925); Зечић (Радоја) Слободан (1959); Илић
Обренија (1958).)252

Камион је био једино средство за јавни превоз путника, којим су се могле прелазити веће
даљине, јер аутобуса одавно није било. Саобраћај се углавном одвијао на сопствену
одговорност, и то није било питање храбрости, већ потребе људи да због обавеза одлазе у
оближња места. Крену људи и на најгоре не мисле. Тог дана, око 15 часова, стари камион
возио је људе на путу Сребреница-Милићи. Није постојала станица, већ тамо где се нађеш,
чим видиш ТАМ, подигнеш руку и свако стане. Из рудника, где ради на обезбеђењу, враћао
се својој кући у Милиће Радомир Илић. Стао му земљак Млађен Петковић, стари возач,
подигао цераду, а унутар већ десетак путника седи. Нису дуго путовали, када је у месту
Жутица почело да пуца са свих страна. Одмах су знали да је муслиманска заседа. Зачула се
вриска и кукњава жена, камион је стао. Радомир и његов познаник Неделејко истог момента
су отворили цераду и искочили напоље. Видели су возача Млађена како лежи крај камиона
мртав, а на асфалту је било беживотно тело једног путника. У кабини је остала непомична
жена. Имала је рану од метка на челу. Човек који је с њим искочио био је погођен и низ леђа
му је цурила крв. Срушио се крај асфалта. Радомир је потрчао даље. На камион је бачена
бомба, тако да су они који су остали испод цераде раскомадани. Таман кад је већ скоро
крочио у шуму, неко је викнуо да стане и дигне руке. Наслонио му је пушку на леђа и
наредио да легне на асфалт. Потом су довели двоје деце која су вриштала. Тек тада, на
асфалту, Радомир је приметио да је рањен у главу и да му је бомба откинула део прста са
руке. . Војник који их је заробио отишао је тридесетак метара даље, да пита своје вође шта с
њима да ради: - Убиј све то, шта ће нам!
Чим је то чуо Радомир је скочио са асфалта, узео мање дете у наручје, а другом наредио да
испред њега трчи у шуму. Они су запуцали на њих, али срећом промашили. Деца и Радомир
су се спасли, а њих осморо је остало измаскрирано у камиону и око њега. Када су се удаљили
далеко у шуму, видели су велику ватру с те стране и знали да је возило са мртвим путницима
запаљено.253

Сведок Будић Хусеин тврди да су у заседи учествовали: Јусуповић Џемо, Муратовић Есад,
Османовић Мухидин и Вејзовић Суљо, као и неки муслимани из Подгаја, Камењаче и
Опетака чија имена му нису позната.254

252
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na
području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine;
Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/rpski/spiskovi.htm
253
Izjava Ilić Radomira, Izjava, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave- 2.pdf
254
Izjava, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf; Документационо информациони
центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

125
*Истог дана у селу Сикирић, око 17 часова, убијен је цивил Симић Војислав, који је са
својим сином Милојком обављао пољопривредне радове на њиви. У њих је пуцано из
непоредне влизине. Утврђено је да је један од извршиллаца Машић Ибрахим.Милојко је
успео да побегне искористивши тренутак кад је један од нападача почео баратати око пушке
која је била закочена. Војислав је у пределу гениталија и малог стомака имао велике ране, а
по повредаме се види да је пуцано из близине.255

*Двадесет петог маја 1992. године у селу Гребен (општина Сребреница), убијено је пет
лица.256

*Двадесет шестог маја 1992. године у селу Чизмићи (општина Сребреница) убијена је једна
особа. 257

*Двадесет седмог маја 1992. године на магистралном путу Зворник-Милићи, у месту

Коњевић Поље, муслиманске оружане снаге су организовале заседу на колону камиона
рудника “Боксит . Миличи” и убиле пет лица. О том догађају говорио је много касније један
од заробљених муслиманских војника, неки Скејо, Мирсад Сулејмановић. Испирчао је да су
у том нападу учествовале две групе бораца из околних села Знали су када ће камион наићи,
поставили су заседу и све их побили, измасакрирали и бацили крај пута.258
Сведок заседе ду Ахметовић Авдо из Рашева, Ђукић Милан, Сулејмановић Мирсад и Саха
Чохадаревић.
*Истог дана у ширем рејону Руповог брда (општина Милићи), шест наоружаних муслимана
је из засеока ликвидирало пет цивила српске националности који се превозили дрво за огрев.
Муслимани Сребренице из пешадијског наоружања су на њих отворили ватру.259

*Двадесет деветог маја 1992. године, на путу Братунац-Коњевић Поље, муслиманске

оружане снаге су поставиле барикаду у селу Сандићи (општина Братунац) и из заседе
унакрсном ватром убили 10 цивила: Милутин (Стеве) Милошевић (1948), Јово (Сретена)
Благојевић (1973), Драгица (Стојана) Матикоса (1955), Срето (Милана) Сузић (1960),
Миодраг (Мила) Воркапћц (1971), Иван (Ратка) Ивановић (1970), Драган (Десимира)
Петровић (1967), Весна Крџалиц, Александар (Мирка) Граховац (1972) и Зарко Ивановски.260
Убијен је у начелник полицијске станице Братунца Милутин Милошевић. У неким
страним медијима после тог злочина појавиле су се вести да су начелника полиције

255
Krivična prijava protiv Mesić Ibrahima, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf
256
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
257
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
258
http://www.jasenica.org; krivična prijava protiv učesnika u zasedi i izjave Ahmetović Avde, Đukić Milana,
Sulejmanović Mirsada, i Sahe Čohadarević, Izjava, www.srebrenica-projekt.com/sr/ DOWNLOAD/victem .../Izjave-
2.pdf; Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom
Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас
.http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
259
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
260
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.

126
Милошевића, у ствари, убили Срби зато што је, наводно, бранио муслимане. У селу
Сандићи, ту на ливади где је извршен масакр, и он је закопан са

КОЊЕВИЋ ПОЉЕ

127
 КОЊЕВИЋ ПОЉЕ

осталима. Тек после десет месеци, муслимани су дозволили да се преузму њихова тела и да
их породице сахране у свом месту.261

У вези ове заседе комисија Мазовјецког је у свом извештају навела неистину да су Срби
убили Милошевић Милутина, иако је он био убијен од муслимана који су га сачекали у
заседи при покушају да уклони барикаде које су постављене од стране муслиманских
оружаних формација.262

*У нападнутом српском засеоку Опарци муслиманског села Брезовице у коме муслимани

чине већинско становништво (општина Сребреница), 1. јуна 1992. године, убијено је шест
Срба, који нису могли или нису хтели да напусте своје домове, сва српска имовина је
опљачкана и попаљене 22 српске куће. Учинили су то њихови суседи и наоружани мештани
из околних муслиманских села сребреничке и братуначке општине и борци Армије Босне и
Херцеговине. Препад су извршили Хусо Салиховућ, Абдулах Алић, Бакир Бекић, Севдалија
Халиловић, Хајрудин Халиловић, Хусић Велказ итд.263
Убијено три члана породице Петровић: Дикосава (53), Живојин (73) и Милорад (61). Из села
су у Сребреницу одведена два брата Ратко (50) и Угљеша Илић (53) и њихов близак рођак
Драгић Илић (53). Према сведочанству једног од мештана и према неким од докумената
Територијалне одбране Сребреница, Илићи су предати у штаб Насера Орића, одакле им се
губи сваки траг. Према истом сведочанству, једно од лица која су убила Живојина Петровића
у Опарцима већ годинама живи у САД. Реч је о Ибри Јакубовићу, чије се име директно
доводи у везу са још неколико почињених зверских убистава у српским селима. Такође, из
документа који је потписао командант Фахрудин Алић и у којем је описан ратни пут
муслиманске чете из Брезовице у Опарцима су „убијена два четника, тројица су заробљена,
одведена жива у Сребреницу и предата у команду“. Овде, наравно, није приказано убиство
жене Дикосаве Петровић, јер се то не сматра војним успехом за похвалу. И напослетку, у
једном документу 8. оперативне групе Сребреница од 7.3.1994. потврђује се да је тадашњи
штаб Територијалне одбране Сребреница евидентирао напад на село Опарци, 1.6.1992. У том
документу дословно се констатује да је „агресор успјешно протјеран са локације Опарци“.264

261
http://www.jasenica.org; Документационо информациони центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
262
Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom
Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine: Документационо
информационицентарВеритас,http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
263
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih porodica i Bosni – hronologija,
http://www.koreni.net/broj 47/hronlogija.htm; Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, Ubijanje Srba u
Srebrenici, Koreni – list Srba u rasejanju;Stradanje srpskih sela u Srebrenici (1) http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/
sokolac_srebrenica; Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa
Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine.
Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH –
264

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006; Krivična prijava protiv učesnika napada i izjave Petrović
Miloja, Petrović Stojana o izveštaj o radu čete Brezovica, Izjava, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem

128
Сведок напада Петровић Милоје, Петровић Стојан.
Истог дана, у селу Глогова, наоружани муслимани су извршили напад на путничко
возило.265

ГЛОГОВА

*Неколико дана касније, 12 припадника Територијалне одбране Сребреница из Осмача упало

је у село Црквине и након краћег физичког малтретирања пуцали су у Десанку Павловић
(59) и њеног супруга Борислава. Десанка је убијена на лицу места, док је Борислав, иако
тешко рањен, успео да преживи. Спасло га је само то што су нападачи мислили да је и он
мртав. Након тога сви преостали становници Црквина у страху су побегли у суседно село
Ратковићи које ће бити нападнуто 21. јуна. Пре тога, куће у Црквинама су спаљене.266

* У претежно српском селу Метаљка (општина Милићи), велика група муслимана извела је
2. јуна 1992. године пешадијски напад. У том нападу муслимани су пред собом уништавали

.../Izjave-2.pdf, Докумен тационo информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/,

http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
265
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
266
Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH –
Nova optužnica protiv Nasera Orića, Rovi reporter, 4.10.2006; Izjava, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf

129
све што је српско, палили куће, штале, помоћне објекте, рушили надгробне споме нике, а
покретну имовину опљачкали. 1. јуна 1992. године, убијено је пет лица: старица Ковиљка
Жугић (1922), брачни пар Мирјана (1939) и Војислав (1938) Милинковић чији су
посмртни остаци нађени угљенисани у породичној кући. Теже је повређена старица
Вукица Милинковић, а нестали су, и од тада им се губи сваки траг, Владо Милинковић, те
отац и син Комљен и Тривун Жугић. Спаљено је 25 кућа, школа и управна зграда предузећа
“Бирач” из Власенице.267

ПЛАЧ СРПСКЕ МАЈКЕ НА ГРОБЉУ У МИЛИЋИМА

Напад на Метаљку извршен је под командом Хоџић (Авде) Ферида (1959), Друм, Власеница,
у то време команданта оружаних снага Церске; Аљукиц (Беће) Бећира (1960),Недјељишта,
Власеница, командира Друге чете; а као непосредни извршиоци препознати су Дедић
(Рамиза) Ејуб (1957), Скугрићи, Власеница; Дедић (Хамдије) Неџад (1961), Скугрићи,
Власеница; Дедић (Незира) Нијаз (1972), Скугрићи, Власеница; Дедић (Хамдије) Кемал
(1969), Скугрићи, Власеница; Дервишевић (Хамида) Хамдија(1952), Скугрићи, Власеница;
Дервишевић (Шабана) Самир (1972), Скугрићи, Власеница; Хусеиновић (Хасима) Хусеин
(1963), Скугрићи, Власеница; Хајдаревић (Мехмедалије) Мирсад (1974), Недјељишта,
Власеница; Селиновић (Џемаила) Заим (1968), Скугрићи, Власеница; Селиновић (Џемаила)
Едо (1971), Скугрићи, Власеница; Сулејмановић (Алије) Џемаил (1961), Роваси, Власеница;
Сулејмановић (Шабана) Алија (1960), Роваси, Власеница; Сулејмановић (Алије) Емин (1957),
Роваси, Власеница; Мускић (Хусе) Муниб (1954), Церска, Власеница; Бећировић (Расима)

267
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Stradanje srpskih sela u Srebrenici (1) http://sokolac.
slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica

130
Мевлудин (1971), Недјељиста, Власеница; Бећировић (Хабиба) Салих (или Халил), рођен
1964. Недјељишта, Власеница; Бајрић Асим; Бајрић (Бајре) Шемсудин (1967),
Церска,Власеница; Бајрић Авдо; Велић (Чамила) Чазим (1971), Церска, Власеница; Курјак
(Мује) Асим (1975), Церска, Власеница; Челебић (Мује) Хасиб (1958), Церска, Власеница и
Челебић (Хамеда) Хамдија (1962), Церска, Власеница.
Сведоци напада су ратни војни заробљеници: Бећировић (Хабиба) Хабиб, један од нападача,
и Суљемановић (Шабана) Мирсад, звани Скејо, рођен 1967. у Скугрићима, општина
Власеница268

*Четвртог јуна 1992. године на путу Братунац – село Обади, брдо Чауш (општина
Сребреница) убијено је једно лице. Напад су извршили муслимани, припадници “Зелених
беретки” и “Патриотске лиге”, добровољци из околних села Скендеровићи, Мочевићи,
Ликари, Стожерско, Поточари, као и из самог града Сребренице.269

268
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Treći izveštaj Vlade
SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780
od 5. oktobra 1992. godine.; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
269
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, Ubijanje
Srba u Srebrenici, Koreni – list Srba u rasejanju.

131
132
133
134
135
ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ У БРАТУНЦУ

136
Тог дана мештани из суседног села Пирићи, на ливади испред села Лозница, нешто после 15
часова напали су Срећка Миловановића и његову жену Јовану док су чували овце. Ухватили
су их и изболи ножем. Кад су стигли српски војници, Јована је још давала знаке живота, а
недуго затим је издахнула. Срећка је крај потока у трњу предвече пронашао његов брат
Спасоје. Видео је велику рану на врату испод левог уха, као и рану на грудима. Обе су нанете
ножем. Снаја Јована имала је више рана у пределу стомака и груди. Док су их увече
сахрањивали, муслимани из суседног села Положника пуцали су по гробљу, па су под
ватром на брзину загрнули гробове, а касније, у току ноћи, довршили закопавање.

137
138
КОМЕМОРАЦИЈА НА ГОДИШЊИЦУ СТРАДАЊА СРБА У БРАТУНЦУ

139
*Истог дана, наоружане муслиманске дивезантско-терористичке групе из Жепе напале су
колону Војске Републике Српске у кањону реке Жепе којом приликом је убијено 45
припадника Војске Републике Српске, а већи број рањен и 30 заробљено.270

* Деветог јуна 1992. године муслиманске снаге су заробиле учитеља основне школе из села
Тегари (општина Братунац) и убиле једно лице.271 Учитељ Ковачић Божо је одведен у
Поточаре где је, према сведочењу Вујадиновић Михајла из Чумавића, после мучења убијен и
сахрањен негде у потоку око Милачевића. Сведок Ристанивић Миладин из Чумавића
каже да су мислили да је он Радован Караџић.272

*Десетог јуна 1992. године нападнуто је готово небрањено српско село Рупово Брдо
(општина Милићи) са засеоцима Жугићи, Глигори и Милинковићи, од стране јаких
муслиманских снага.
У време напада у селу се налазило цивилно становниство. Нападаци на Рупово Брдо су
муслимани из суседних села: Жедањско (предводио их Зулфо Турсуновиц),Ђила (предводио
их Ибрахим Адемовић - Цакура), Жутица (Мујо Бектић), Штедре (Бећир Меканић) и
Купусно (Фадил Турковић). Том приликом убијено је пет лица српске националности:
старица Ковиљка Жугић (1922), Реља (Маринка) Милинковић (1941), Радоје (Петра)
Милинковић (1952), брачни пар Војислав (Максима) Милинковић (1938) и његова супруга
Мирјана Милинковић (1939). Посмртни остаци брачног пара Мирјане и Војислава
Милинковића пронађени су угљенисани у њиховој кући. Приликом напада теже су
повређени старица Вукица Милинковић и Миломир Жугић, а нестали су, највероватније
ухваћени и убијени, мештани Владо (Милета) Милинковић (1948), отац и син Комљен
(Милоша) Жугић (1925) и Тривко (Комљена) Жугић (1954). Несталим лицима од тада се губи
сваки траг. Село је опљачкано и спаљено. Том приликом изгорело је 25 кућа новије градње,
основна скола, радионица и управна зграда ДП "Бирач", Власеница. Поред наведених вођа,
од нападача на село препознати су: Хасан (Беге) Адемовић (1937) из села Ђила, општина
Власеница; Неџад (Хасана) Адемовић (1970), Ђиле, Власеница; Сулејман (Суље) Вејзовић
(1969), Јоховача, Власеница; Џемаил (Омера) Јусуповић (1966), Нурићи, Власеница; Зулфо
(Мехмеда) Мемишевић (1968), Бесици, Власеница; Ифет (Емина) Маловић (1967), Ђиле,
Власеница; Сифет (Емина) Маловић (1967), Ђиле, Власеница; Азем (Махмута) Мемишевић,
звани Фаца, (1957), Бесици, Власеница и Алага (Месана) Бећировић (1966), Помол,
Власеница.
Након напада село је опљачкано и спаљено, а запаљена је и школа и управна зграда
предузећа “Бирач” Власеница.
О злочину у овом селу сведоче мештани Милојка Милинковић, Жугић Станко. Жугић
Алексије, Муратовић Рифат и Будић Хусеин, који је о том нападу дао инфорамтивну
изјаву.273

270
Hronologija 1991-1995, Dokumentacioni centar Republike Srpske, Banja Luka,2002.
271
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
272
Izjava, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf
273
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač
pred organima BiH – Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter; Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i
zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Stradanje srpskih sela u Srebrenici (1), http://sokolac.
slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica; Izjava, www.srebrenica ; Krivična prijava protiv učesnika napada, zapisnici i

140
 РАТКОВИЋИ

 Ратковићи су чисто српско планинско село, као и мали засеоци. Двадесет првог
јуна 1992. године нападнута су српска села Ратковићи, са оближњим засеоцима Дучићи и
Поломци, као и Брађевине, Магудовићи и Калудра, од муслиманских снага сребреничких
формација и становника околних муслиманских села (Познановићи, Дедићи, Подкоријен,
Осмаче, Мочевићи и Стожерско), убијено је 18 лица. За напад, злочине и пљачку окривљују
се муслиманске породице Поздановићи, Медићи, Подкорјеновице, Мартићи, Османовићи, а
од појединаца препознати су Мехмед Алић, Бехаија Мартић, Осман Зукић, Решид Халиловић
итд. Део жртава је заклан, а неке су спаљене. Идентификација и сахрана обављени су тек у
мају 1993. године у братуначком селу Факовићи у присуству др Зорана Станковића, угледног
стручњака Војномедицинске академије из Баеограда.. Села су након ових убитстава

službene zabeleške, izjave Budić Huseina, Milinković Milojke, Žugić Stanka, Žugić Zdravka, Glogorević Ljubiše i
Muratović Rifata, fotodokumentacija o uništenim kućama, Izjava, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf; Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na
području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine;
Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

141
опљачкана и спаљена274 , “након чега је дошло до већег ратног плијена у наоружању и
храни”.275


УНИШТЕНА СРПСКА КУЋА У СЕЛУ РАТКОВИЋИ

Непокретна старица Десанка Станојевић (70) убијена је у својој кући и запаљена. У

својим кућама су, такође, убијене Борка Милановић (74), Винка Максимовић (65), Радослава
Ђурић (63), Новка Павловић (59), али и старци Милован Павловић (73), Обрен Богичевић
(61), Видоје Ранкић (62) и Радомир Максимовић (66).
Убијен је и инвалид Новица Станојевић (51), док је Стојан Стевановић (53) масакриран
након клања, тако што су му чак одсекли полни орган и ставили у уста. Постоји
очевидац тог масакра који је из непосредне близине посматрао и препознао злочинце, али
„Нови репоретр“ 276 неће открити његов идентитет, јер је та особа на путу да уђе у програм
заштите сведока. У том изузетно потресном сведочењу, у које је „Нови репортер“ имао
увид, до најситнијих детаља је, рецимо, описан начин на који је заклан Стојан
Стевановић; описано је Стојаново запомагање и молбе злочинцима да га поштеде и
њихово ликовање над тим човеком. То сведочење нашло се и у Хашком трибуналу, али
практично није узето у обзир у оптужници против Насера Орића. Слична судбина
задесила је и сведочење Милутина Стевановића из Брађевине који је био очевидац
убиства паљењем на ватри већ рањеног Љубише Гајића из Магудовића.

274
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih
porodica i Bosni – hronologija, http://www.koreni.net/ broj 49/hronlogija.htm.;
275
Prilog za vodič hronike Armije Bosne i Hercegovine, Komanda 8. operativne grupe “Srebrenica”, str. pov. br. 69/94,
07.03.1994. godine,str. 7; Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, Ubijanje Srba u Srebrenici, Koreni
– list Srba u rasejanju; Stradanje srpskih sela u Srebrenici (1), http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica;
Izjava Pavlović Obrena i Pavlović Bose, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf
276
Časopis “Novi reporter”,

142
У тим нападима, према сведочењима преживелих, учествовале су јединице Територијалне
одбране Сребреница којима су, сем Неџада Бектића, командовали и Џевад Малкић Учо,
командир чете „Познановићи“, као и заменик командира те чете Абдурахман Малкић Кико,
данас начелник општине Сребреница. Њихова имена, заједно са именима још неких
припадника чете „Познановићи“, чете „Осмаче“, чете „Стари Град“ и батаљона „Осат“,
налазе се на списку 49 осумњичених особа за злочине над српским становништвом, против
којих се води истрага у Окружном тужилаштву у Бијељини и у Тужилаштву Босне И
Херцеговине у Сарајеву.277
“Напале су нас комшије муслимани. Препознао сам Мартић Беаију и Османовић Авдију.
Иако рањен,, успео сам да се дочепам шуме, где сам остао сакривен. Убили су ми жену,
моју домаћицу Зору. Гледао сам како село гори, гледао сам како моја кућа гори…
Тешко рањен, препешачио сам око десет километара до Факовића, одатле су ме пребацили
до Бајине Баште, па за Ужице и Београд. Када су ми лекари прегледали рањену руку,
запрепастили су се јер је била пуна црва”, прича Зарја Продановоћ из Ратковића.
Сведоци злочина су Станојевић Радомир, Павловић Обрен, Павловић Божо, Продановић
Зарја, Продановућ Добрина, Стевановић СтанишаСтевић Драгина, Ранкић Радован, Рамић
Садо, Малкић Суљо И Бегзагић Мехмедалија - Мешо .278

ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ У БРАТУНЦУ

Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH –
277

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006.; Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u
Bosni, Ubijanje Srba u Srebrenici, Koreni – list Srba u rasejanju; Zločini, masakri nad Srbima u BiH 1992-1995 (12),
Dokumentacija Komiteta za prikupljanje podataka. - svedoci Pavlović Obren i Prodanović Zarija.
278
Miodrag Popov, Suze su iste vere, Nolit, Beograd; Krivična prijava protiv učesnika napada, službene zabeleške,
zapisnik o saslušanju Stanojević Radomora, Pavlović Bože, Prodanović Zarije, Pradanović Dobrine, Stevanović Staniše,
Ramić Sade, Malkić Sulje, Begzadić Mehemdalije – Meše, službena zabeleška sa identifikacije leševa, Izjava,
www.srebrenica- projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf; Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim
zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992.
godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

143
*У преподневним сатима 27.јуна 1992. године група наоружаних муслимана напала је српска
села Брађевина, Магудовиће,и Калудра (општина Сребреница). Ова села су већ раније (21.
јуна 1992. година) била опустошена, па их је већина становништва већ била напустила, али је
ипак и при овом нападу убијено више цивила, углавном масакрирањем хладним отужјем.
Села су опљчкана и попаљена. Након овог злочина, становништво ових села је спас
потражило у дефинитивном напуштању својих домова.279

* Војници Насера Орића претходно су већ два пута запалили село Лозница. Петог јуна из
села Пирићи упали су у кућу Срећка Миловановића и на лицу места, убодима ножем у
пределу груди, убили су Срећка и његову супругу Јовану, а петнаест дана касније претукли
су старце Петка и Милеву Миладиновић у њиховој кући. На српски православни празник
Видовдан, 28.јуна 1992. године, извршен је напад наоружаних муслимана из Сребренице на
православно село Лозница (општина Братунац) из правца Цјепала. Напад су извршили
припадници “Зелених беретки” из састава Армије Босне и Херцеговине и наоружано локално
муслиманско становништво регрутовано са подручја Братунца и Сребренице. Захваљујући
релативно успешном оружаном отпору мештана и помоћи која је пристигла из Братунца и
околних српских села Лозница се ипак донекле одбранила и спасла од још већих људских
губитака, пљачке и коначног разарања. Међутм, и поред тога, приликом одбране села
страдало је много мештана српске националности - осморо цивила, међу којима и две жене,
малолетна Верица Филиповић (17) и педесетогодишња Јелена Стојановић. Међу жртвама је
био и немоћни старац Радован Лукић (70).280
“Сећам се, била је субота, копала сам у башти када ми је муж Петко дошао са сеоске страже
и замолио да скувам кафу, јер је уморан. Ушла сам у кућу и скувала му кафу, и тек што сам
насула у шољице, у кућу су нам упала тројица наших комшија муслимана, и то: Шабан
Хасановић, син Едхема из Пирића, Мевлудин Хасановић, звани Кико, његов брата
Мехмедалија Бегзагић, син Шахмана из Пирића. Шабан је одмах напао мог мужа Петка и
тукао га. Ударио га је пушком по глави, тако да је Петко пао. Ја сам почела кукати, па ме
Шабан ухватио за уста и ударио кундаком пушке изнад левог ока, те ми нанео повреду.
Шабану је помогао брат Кико, док је све то посматрао Мехмедалија. Затим су сва тројица
излетела из куће и однели пушку коју су отели од мог мужа, и отишлу у правцу реке.
Касније, у нападу на Бјеловац, 14. децембра 1992. године, муслимани су ми убули два сина,
Мирка и Чеду”, испричала је Милева Миладиновић.281
У тим нападима, од стране преживелих мештана препознати су: Ибрић (Мује) Алија - Курта,
Салиховић (Авде) Бесим, Салиховић (Авде) Хидан, Синановић (Рахмана) Решид, Зукић
(Салиха) Садик, Бегзадић (Алије) Хајрудин, Каменица (Идриза) Рамиз, Каменица (Идриза)
Муниб, Киверић (Ибиса) Есма282, Малагић (Хилме) Хајрудин, Салиховић (Едхема) Мидхат,

279
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad
Srbima na području Birač pred organima BiH – Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter; Centar za
istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, Ubijanje Srba u Srebrenici, Koreni – list Srba u rasejanju.
Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH –
280

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006.; http://www.jasenica.org

281
Miodrag Popov. Suze su iste vere, Nolit,Bbeograd.
282
Kiverić (Ibisa) Esma, 1951 iz Bjelovca, opština Bratunac, sve vreme rata aktivna u napadima na srpska sela i
imovinu meštana. Učestvovala je u napadu na sela Loznica, Sikirić i Bjelovac 14. decembra 1992. i ubijanju više
desetina lica srpske nacionalnosti, pljački i spaljivanju sela.

144
Салиховић (Авдо) Адил, Салиховић (Раме) Едхем, Салиховић (Едхема) Фикрет, Синановић
(Рахмана) Муриз, Салиховић Рифет, Салиховић (Раме) Едхем, Зукић Мулија, Даубашић
Рифет, Даубашић Хасан, Малагић Мирсад, Малагић Мујо, Синановић Сенада, Омеровић
Сафет - Миш, и др.
Сведоци злоћина су Миловановић Станоје, Вучетић Витомир, Филиповић Звонко,
Миладиновић Милева, Симић Јања и Петровић Стоја.283

*Иста сребреничка јединица напала је део села са српским становништвом Вранешевиће и

заселак Риљевиће и уништили их до темеља, опљачкали имовину, али је становништво на
срећу успело да побегне према Дрини.284

СПОМЕНИК СРПСКИМ ЖРТВАМА У БРЕЖАНИМА

* У зору 30.јуна 1992. године, око 04.50 часова, око 1.000 наоружаних муслимана, бораца
Армије Републике Босне и Херецеговине, из Сребренице извршило је напад на православно
село Брежани, једно од већих брдско-планинских, старих и познатих српских села у
сребреничком крају. При нападу убијено је више до 20 лица. Међу убијенима су углавном
старци и жене. Поменутог дана муслимани су село Брежане опколили са свих страна, затим
засули рафалима из свог расположивог наоружања. У селу се у том моменту налазило око 60
лица, рачунајући жене, старце и децу. Према начину на кои је напад изведен, очигледно је да
је он свесно и добро планиран са намером да не преживи ни један мештанин. Убитства су
изведена на веома суров начин, тупим предметима, ножевима и осталим хладним
оружјем. Затим је опљачкана сва поктретна имовина, а село запаљено. Део становништва се
успео спасити бежећи у правцу села Језеро, Ратковићи и Факовићи. Паљењем су уништене

Učestvuje u napadu na područje Kravice, koje sačinjava više srpskih sela i brojna manja naselja, 7. januara 1993. i
ubistvima nekoliko desetina lica srpske nacionalnosti, pljački i spaljivanju ovog područja.
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Документационо
283

информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

284
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.

145
64 куће и преко 87 помоћних зграда. На крају, село је до темеља разорено. Тела побијених су
данима стајала несахрањена, јер породицама није било дозвољено да дођу до њих и сахране
их.285 Осма оперативна група “Сребреница” пише: “којом приликом је дошло до већег ратног
плијена и наношења већих губитака непријатељу”286.
Међу жртвама биле су и непокретна старица Достана Лазић (73) те њена слепа, а уз то и
душевни болесник, кћерка Кристина (57). Кад су муслимани улетели у кућу, ћуло се да
је један од њих викнуо: “Сенаде, убиј то ђубре маторо, шта чекаш?” Обе жене убијене
су и запаљене у својој кући. Нагорели посмртни остаци те две недужне жене нађени су
тек ове године. Видоја Лазића су ухватили, разапели на крст и запалили га да умре у
највећим мукама. Тако су му запалили и мајку, шурака и сестру. У истом нападу
убијени су и старци Станко Милошевић (82) и његов унук Видоје, Радован Петровић (79) и
Миливоје Митровић (62), али и готово цела породица Ранкић: отац Милисав (45) - на њега су
ставили сламу и затим га запалили - и његова два сина Драгослав (18) и Мирослав (20).
Дечаку Љубомиру Јосиповићу, ученику осмог разреда, је рафал откинуо горњи део лобање.
Видоје Милошевић је остао сам у окружењу, И када су му пришли активирао је бомбу, те је
убио и себе и муслимане који су му пришли.287
“Чему, синко, више да се надамо, изузев да ће нам зликовац поново доћи, да ће
ликовати над нашом несрећом И светити се онима који су рекли истину о његовом
злу”, каже старица из Брежана Миланка Стјепановић поводом пресуде Насеру Орићу у
Хагу. Убили су јој снају Радосаву које је била са дететом у наручју. Радосава
Стјепановић пригрлила је четрнаесто годишњу кћерку Славицу у углу своје куће тог
кобног јутра. На вратима су се појавили крвници, у зору 30. јуна 1992. Одјекнули су
пуцњи. Мајка Радосава је пала преко кћери, а одмах до ње покошена је и Милунка
Митровић, кћерка баке Миланке и Славка Митровића. Кћерка је била у коми и
злотвори су мислили да је мртва. Преживела је, али живи тешко, да теже не може бити.
Тела покојника, српских жртва села Брежана, дуго су остала несахрањена и недоступна
породицама.
Село је запаљено и уништено. Опљачкана је и сва стока, а само крава је било преко 200. У
нападу на Брежане учествовали су: Орић Насер, Турсуновић Зулфо, Мехољић Хакија, Устић
Акиф, Халиловић Хусо, а поред њих запазени су и Халиловић Решад, Алић Кадир, Зукић
Осман, Јатић Акиф, Јахић Вехбија, цији је отац и у прошлом рату био усташа, и др. 288
Леш Новаковћ Милоша из засеока Чићевца је нађен са одсеченом главом.289 Такође, тела
Митровић Миливоја и Митровић Станоја су пронађена без главе.

285
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih
porodica i Bosni – hronologija, http://www.koreni.net/broj 49/hronlogija.htm; Centar za istraživanje ratnih zločina nad
Srbima u Bosni, Ubijanje Srba u Srebrenici, Koreni – list Srba u rasejanju.
286
Prilog za vodić hronike Armije Bosne i Hercegovine, Komnda 8. operativne grupe “Srebrenica”, str. pov. br. 69/94,
07.03.1994. godine, str. 10.
Slobodan Durmanović,Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH –
287

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006.; Miodrag Popov, Suze su iste vere, Nolit, Beograd.
288
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Treći izveštaj Vlade
SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780
od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
289
Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Beograd, dokaz
broj 493/94.9; 493/94-5; 493/94-6; 493/94-7, 493/94-8 i 635/94-8.

146
О нападу сведоче Марјановић Милорад И Марјановић Милисав.290
О овом догађају Служба јавне безбједности из Скелана сачинила је “Записник о извршеном
увиђају”:

“Паравојне формације зелених беретки Сребреница су извршиле напад на село Брежани дана
30.6.1992. године око 04 часова. Јединицом је командовао Орић Насер са подчињеним:
Турсуновић Зулфо, Крџић Сакиб, Бектић Неџад, Устић Акиф, Мехољић Хакија и
Табаковић Сенахид, командинти својих јединица. Село су опколили са свих страна
неостављајући нити један излаз, а све у намјери да убију све што се нађе у селу. Село је
нападнуто са око 1.000 војника, исто толико лица која су касније вршила отуђења и
одношење тех. робе и др. предмете. Том приликом је убијено 18 лица од чега старих и
изнемоглих 7, жена 2 остали су се налазили у селу чувајући сеоске страже. Након напада,
опљачкали су све што се нашло у селу, а затим село запалили којом приликом су уништили
64 куће опремљене за становање, 87 помоћних објеката (штале), отјерали око 118 крава, 18
пари волова, око 147 ком јунади, 236 оваца, око 150 свиња, 11 товарних коња, затим су
одвезли 4 нова трактора и 17 косачица разних марки и типова.
Приликом напада испољено је доста свирепости, тако напр. извјесни Којо из села Петинића
(то му је андимак) је сјекиром ударио једно лице у предјелу главе, које је давало знаке
живота након што је рањено у нападу, затим је откопао једну свјежу гробницу и након што је
утврдио да се ради о скоро сахрањеном човјеку, исти је напустио оставивши мртвог
незакопаног, након тога са Сабахудином и Сабитом Хукић из Осмача је наставио лупати
надгробне споменике. Послије напада из сваке јединице је одређивано да се мртви закопају,
али то они нису чинили већ су мртве сакупљали на једно мјесто и запалили у одјећи».291

* Око 1.000 наоружаних муслимана извело је, 5. јуна 1992. године, напад на село
Крњиће(општина Сребреница) и том приликом су без икаквог повода и разлога убијали на
свиреп и окрутан начин цивилно становништво које се налазило код својих кућа или по
њивама. Том приликом су убили 18 лица а 12 теже и лакше ранили.
Убијени су: Лазаревић (Спасоја) Бобан, Јовановић (Недељка) Средоје, Јовановић Мирослав,
Димитријевић (Милоша) Драгаутин, Аксић (Новака) Српко, Тримановић (Петка) Раде,
Максимовић (Мирка) Радош, Максимовић (Ристе) Миленко, Милошевић (Остоје) Милош,
Милошевић (Зорана) Небојша, Мицић Миља, Парачанин Васо, Симић Илија, Симић
(Милисава) Вељко, Владић (Петра) Влајко и Вујич Сока.
У непосредној близини цркве убили су свештеника Лазаревић Слободана док је
обављао обред молитве везано за сахрану Симић Недељка којег су муслимански
екстремисти ухватили два дана раније из заседе испод села Радовчића а затим масакрирали и
убили убодима ножем. Након свештеника Лазаревића убили су и Мичић Миљу из Крњића
док је покушавала да се спасе бежањем. Била је погођена из ватреног оружја с леђа.
Јовановић Мирославу су убили док је намиривала стоку у штали. Највероватније је
Мирослава претходно силована, јер је након неколико дана пронађена потпуно нага у
штали. Вујић Соку, супругу Вујић Миле, убили су док је купила сено на свом поседу,
нађена је прободена вилама. Парачанин Васу, старог учитеља, који је због тешке

290
Isto, dokaz 635/94-9.; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
291
Služba javne bezbjednosti Skelani, broj 02-18-02-45/93, 22.5.1993. godine.

147
болести 10 година лежао у постељи непокретан, живог су запалили у његовом стану.
Остале цивиле су убијали из ватреног оружја док су бежали из села.
Већи број цивила је рањен. Након убијања и рањавања цивила опљачкана је њихова имовина,
а затим зааљено 33 куће, 30 помоћних објеката, нова и стара школа са шест друштвених
станова, демолирана црква, унишетене иконе и други црквени предмети и опљачкана
целокупна имовина села.292
Јовановић Славољубу је приликом напада одсечена глава.293

* Село Загони (општина Братунац), са већинским српским становништвом, у кратком

временском периоду непаднуто је више пута. Први напад извршен је 5. јула 1992. године, око
15 часова док су мештани обављали своје редовне пољопривредне и кућне радове. У овом
нападу у неочекиваном великом броју учествовале су комшије, муслимани Загона, као и
суседног села Поточари, а њима су се придружили и муслимани из околних села са подручја
Братунца и Сребренице, од првог дана сврстани у редове формација армије Босне и
Херцеговине. Нападнуто село је уништено, на суров начин је убијено, масакрирано и
спаљено 20 мештана: Милошевић (Милована) Љубица; Милошевић (Јована) Милош,
Милошевић (Илије) Рада, Танасијевић (Благоја) Чедомир, Гвозденовић (Сретена) Рајко,
Гвозденовић (Миладина) Драгољуб, Гвозденовић (Милорада) Благоје, Гвозденовић (Радоја)
Рада, Димитрић (Милиорада) Милева, Димитрић (Митра) Марко, Јасински (Стевана) Матија,
Маловић (Илије) Миодраг, Михајловић (Јефте) Михајло, Пауновић Душанка, Димитрић
(Мирка) Милован...
Дечак Александар Милошевић је заробљен и одведен у логор у Сребреницу да би након 12
дана тортуре био размењен. Његова мајка Рада (24) убијена је а на њеном телу пронађени су
трагови тортуре док је Александрова бака Љубица (50) тешко рањена и након неколико дана
преминула је од последица рањавања. Тела још неких жртава једва су се могла препознати:
Милеве Димитрић (78), Драгољуба Гвозденовића (48), Милоша Јовановића, Душанке
Пауновић (48) и Миодрага Маловића (49). У нападу су убијени и деветнаестогодишња
девојка Рада Гвозденовић – бежала је из села, али су је муслимани стигли и убили, пола главе
јој је било разнесено - и њен рођак Рајко Гвозденовић (65).
То није било све јер су Орићеви „ослободиоци“ само седам дана касније поновили исти
"подвиг" у Загонима. Овога пута убијено је петоро чланова породице Милошевићи (Душан,
Ђорђе, Видосав, Драгиша и Миодраг) и Миодраг Јовановић. И њихова тела потпуно су
унакажена и измасакрирана, тако да су се након проналаска једва могла препознати.
У нападу на Загоне учествовали су мештани околних муслиманских села, а препознати су:
Муратовић Муриз, Орић Мехо, Муратовић Мујчин, Муратовић (Нурије) син, звани

292
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Milovije Ivanišević, Koreni – list Srba u rasejanju, Stradanje
srpskih porodica i Bosni – hronologija, http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm; Slobodan Durmanović, Dosije
Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH – Nova optužnica protiv Nasera
Orića, Novi reporter, 4.10.2006.; Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, Ubijanje Srba u Srebrenici,
Koreni – list Srba u rasejanju.
293
Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Beograd, dokaz
broj 493/94-13..; Документационо информациони центар Веритас,
http://www.veritas.org.yu/ ,http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

148
Шпицо,Турсуновић Зулфо, Бабајић Рамо, Голић Ејуб, Манџић Ибрахим, Мемишевић Шаћир,
Муратовић Зејнеба и др. Село је опљачкано и спаљено.
Након другог напада припадника оружаних формација Армије Босне и Херцеговине,
прикупљених из околних муслиманских села и Сребренице, на Петровдан 12. јула 1992.
године село је потпуно опустело. И овог пута село је разарано, пљачкано и, притом, поново
су убијани мештани.
Сведоци ових догађаја су мештани овог села Гвозденовић Татомир, Гвозденовић Миладин,
Гвозденовић Драган, Крстић Горан, Маловић Драгослава и Гвозденовић Божана.294

*На Петровдан, 12. јула 1992. године, нападнута су чисто српска села Залазје и Сасе и
заселак села Обаде, у општини Сребреница, од стране муслиманскух оружаних снага,
углавном добровољаца из муслиманских села овог краја. Залазје је уништено до темеља.
Страдали су подједнако и браниоци и њхови рођаци и пријатељи који су, уз помоћ малог
броја добровољаца, покушали да одбране своје породице и имања. У пуцњави је много
цивила рањено и они су заједно са старима покупљени, одведени и нису пронађени. Број
несталих цивила је далеко већи од броја погинулих. У више породица (Јеремић,
Вујадиновић, Ракић...) у одбрани села изгинули су готово сви мушкарци. За разлику од
Залазја, Сасе се делимично одбранило.

294
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih
porodica i Bosni – hronologija, http://www.koreni.net/broj 49/hronlogija.htm; Slobodan Durmanović, Dosije Naser
Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH – Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi
reporter, 4.10.2006.; Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebre
nici, Serbien Unity Congress, 1997; http://www.jasenica.org; Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima
na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine;
Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

149
САСЕ

150
 СПОМЕНИК У СЕЛУ ЗАЛАЗЈЕ

Део тог села већ је био спаљен у два напада Орићевих снага током јуна, а том приликом
седморо људи је убијено, међу њима и старија жена Достана Цвијетиновић, док је старац
Благоје Срећковић (64) заклан у својој кући. У новом нападу 12. јула убијено је још 37
мештана Залазја: Лакић (Цвијетина) Светозар (1951), Благојић (Слободана) Душан (1946),
Цвјетиновић (Драгомира) Радинка (1952), масакрирана, Цвјетиновић (Ранка) Иван (1953),
Драгичевић (Тадије) Светислав (1949), Гиљевић (Милорада) Жељко (1970), Глигић
(Десимира) Недељко (1948), Глигорић (Николе) Љубисав (1962), Гордић (Милоса) Алекса (
1955), Илић (Милана) Слободан (1946), Илић (Сретена) Милисав (1957), Јеремић (Љубомира)
Лука (1927), Јеремић (Милоса) Ратко (1969), Јеремић (Ратка) Марко (1965), Јеремић (Ратка)
Радован (1963), Лазаревић (Малише) Милован (1946), Лазаревић (Станка) Момир (1955),
Павловић (Александра) Бранислав (1947), Петровић (Југослава) Гојко (1963), Ракић
(Борисава) Драгомир (1957) , Ракчц (Цвијетина) Светозар (1951), Ракић (Љубомира)
Момчило (1949), Ракић (Љубомира) Миодраг (1959), Ракић (Момчила) Миле (1966), Симић
(Гојка) Бранко (1959), Симић (Гојка) Петко (1963), Станојевић (Војина) Миладин (1929),
Тодоровић (Радивоја) Мирољуб (1961), Томић (Богољуба) Радивоје (1950), Тубић (Рада)
Миладин (1955), Васиљевић (Радована) Радисав (1963), Васиљевић (Радована) Радисав
(1965), Вујадиновић (Живојина) Бошко (1951), Вујадиновић (Живојина) Васо (1954),
Вујадиновић (Богдана) Недељко (1947), Вујадиновић (Милована) Драгомир (1947),
Вујадиновић (Славољуба) Милован (1948) и Вујадиновић (Васе) Душан (1940).

151
Село је запаљено.
Преживели сведоци и очевици напада потврдили су у својим изјавама да су чули када је
Насер Орић својим потчињеним командирима и војницима, док су били постројени у селу
након изведене акције, издао наређење да се село запали. Претходно је побијено по више
мушких чланова у неколико породица, док се мушкарцима који су заробљени у Залазју тог
дана, касније у Сребреници изгубио сваки траг. На основу сведочења рођака одведених
заробљеника у полицијску станицу у Сребреници живи су одведени мештани Слободан
Илић, Драгомир Вујадиновић, Петко и Бранко Симић, Миладин Тубић, Иван Цвјетиновић,
Момчило Ракић, Милисав Илић и Марко Јеремић. Према изјави Милојке Вујадиновић, њен
муж Драгомир јој се након неколико дана од заробљавања јавио телефоном. Милојка се
налазила у избеглиштву са децом у месту Кленак у Србији. Неколико рођака осталих
заробљених мушкараца сведочили су да су од локалних Бошњака из Сребренице сазнали да
су испред зграде Полицијске станице у Сребреници виђени живи сви заробљеници из
Залазја. Посебно је препознат Слободан Илић, који је до рата радио као судија Основног суда
у Сребреници. Сведоци су навели да су заробљени Срби виђени на плавом камиону, са
маскирном церадом испред полицијске станице Сребреница, а поред камиона виђен је и
Зулфо Турсуновић. Те наводе потврдио је и један сведок из Братунца, чије име овом
приликом не откривамо јер је ријеч о особи која је затражила статус заштићеног сведока. Тај
сведок је потврдио да је седморо Срба заробљених у Залазју доведено у полицијску станицу
у Сребреници и да су ту провели осам дана: “Након тога Зулфо Турсуновић ту групу
заробљених Срба одводи у правцу Зеленог Јадра где им се губи сваки траг“, наведено је у
исказу сведока. Према речима Марије Јеремић, лична карта њеног сина Марка Јеремића
пронађена је у кући Насера Орића у Сребреници што јасно упућује на то да је и Орић, поред
Турсуновића, или знао или лично био умешан у "мистериозни" нестанак седморице
заробљених Срба у Залазју.

УНИШТЕНА СРПСКА КУЋА У ЗАЛАЗЈУ

152
Број рањених, заробљених и повређених мештана ових села надмашује број погинулих
бранилаца и цивила.
Након напада ова два и више околних села су опљачкана, спаљена и уништена. Оштећена је
манастирска црква Светих апостола Петра и Павла и спаљен је конак. Српско гробље
је оскрнављено и у доброј мери разорено. За многим лицима још увек се безуспешно трага
преко Међународног Црвеног крста.295
Напад су изврсиле локалне муслиманске јединице формиране од мештана суседних села под
командом Орић Насера. Од осталих учесника препознати су Турсуновиц Зулфо, Устић Акиф,
Мехољић Хакија, Бесић Хајрудин, Бегићи: Азем, Незир и Хајрудин, Мехмедовић Амир и др.
296

Сведок је Васић Велисав, један од преживелих бранилаца села у нападу 12. јула 1992.
године.
О томе је Миливоје Иванишевић поднео извештај Институту за ратне злочине у Београду:

“Приликом напада муслимана на српско село Залазје у непосредној близини Сребренице 12.
јула 1992. године убијено је 30 лица, мештана и бранилаца села, српске нациналности.
Међутим, већина страдалих, њих 24, још није достојно сахрањено зато што муслимани нису
дозволили породицама и локалним српским властима да дођу до посмртних остатака ових
жртава. Извесан број њих је затрпан у порушеним и попаљеним кућама из којих су се
бранили, а остали су, вероватно, покопани на месту страдања. Позната су и имена тих лица.
То су: Тубић (Раде) Миладин, рођ.1955. године; Тодоровић (Радивоја) Мирољуб, 1961;
Цвјетиновић (Ранка) Иван, 1953; Ракић (Љубомира) Миодраг, 1959; Ракић (Мирољуба)
Момчило, 1949; Ракић (Борисава) Драгомир, 1957; Илић (Сретена) Милисав, 1957; Илић
(Милана) Слободан, 1946; Вујадиновић (Милована) Драгомир, 1947; Вујадиновић
(Живојина) Бошко, 1951; Вујадиновић (Живојина) Васо, 1954; Симић (Гојка) Бранко, 1959;
Симић (Гојка) Петко, 1963; Вујадиновић (Васе) Душан, 1946; Вујадиновић (Богдана)
Недељко, Благојевић (Слободана) Душан, 1946; Глигић (Десимира) Недељко, 1948; Глигорић
(Николе) Љубисав, 1962; Јеремић (Ратка) Марко, 1965; Петровић (Југослава) Рајко, 1963;
Васаиљевић (Радована) Радисав, 1963; Вујадиновић (Славољуба) Милован, 1948; Николић
(Цвијетина) Светозар, 1951; Ракић (Цвијетина) Светозар, рођ. 1951. године.
Ближа локација њиховог страдања, пре свега куће из којих су се бранили, данас се налазе
између УНПРОФОР-а, који штити ову муслиамнску енклаву, и положаја ВРС која брани
слободну српску територију. Услед тога ово подручје је у домету муслиманских војних
јединица које ту често дејствују. (Познато је да су и ове године 12. јула, на дан одавања

295
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih
porodica i Bosni – hronologija, http://www.koreni.net/broj 49/hronlogija.htm; Slobodan Durmanović, Dosije Naser
Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH – Nova optužnica protiv Nasera Orića, novi
reporter, 4.10.2006; Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, Ubijanje Srba u Srebrenici, Koreni – list
Srba u rasejanju; Zapisnik o saslušanju svedoka Vasiljević Branislava, Izjava, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf
296
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Treći izveštaj Vlade
SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780
od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

153
поште покојницима и под заштитом УНПРОФОР-а, минобацачима напали присутне
грађане”. 297

*У Биљачи (општина Братунац), селу у коме муслиманско становништво чини већину.

Заседа је постављена на локалном путу Братунац - рудник Сасе 12. јула 1992. године
приликом напада муслиманских формација на околна српска села и рудник Сасе. Жртве ове
заседе су браниоци Братунца који су покушавали да помогну нападнутим српским селима и
одбрани рудника: Драгомир (Ненада) Живковић (1970), Миливоје (Драгана) Живановић
(1972), Јован (Цвијетина) Живановић (1969), Божидар (Ивана) Јокић (1968), Драгољуб (Саве)
Јокић (1961), Бошко (Андре) Ковачевић (1969), Недељко (Милојка) Митровић (1965), Жељко
(Милорада) Перић (1973), Миленко (Бранка) Савић (1968), Драган (Лазе) Савић (1953), Томо
(Стјепана) Спасојевић (1956), Милан (Неђе) Ђокиц (1967) и Мирослав (Стојана) Андрић
(1967). Заседа, као и напади на околна српска села, организовани су по наређењу тадашњег
командног састава муслиманских паравојних формација. Непосредни извршиоци јос нису
познати. У сваком случају, реч је о веома великом броју учесника који могу потицати само из
околних муслиманских села са подручја општина Братунац и Сребреница.298

*Муслимани из Сребренице су 18. јула 1992. године на регионалном путу у правцу Братунца
поставили заседу на трактор у селу Тегаре (општина Братунац) у убили три лица.299

* У селу Магашићи (општина Братунац), са релативно уједначеним становништвом, само у

нападима 20. и 25. јула, убијено 11 лица, од тога пет са презименом Илић. Јаке муслиманске
снаге, састављене од великог броја наоружаних локалних муслимана припадника Армије
Босне и Херцеговине са подручја општина Братунац, Сребреница и Власеница. су извршиле
напад док су мештани обављали пољопривредне радове. Муслимани су пуцали по свему што
се креће. Упоредо са наоружаним муслиманским снагама које су прогањале и убијале цивиле
ишла је у група наоружаних муслимана која је пљачкала, затим палила њихове куће, па су на
тај начин попаљене све куће у засеоцима Илићи, Божићи, Дероњићи и Поповићи.
Преживјели сведоци напада су: Радомир Илић, Божић, Роса, Винка и Милка Божић.300
О муслиманском "храбром подухвату" упечатљиво сведочи чињеница да се међу осам
особа које су нападачи убили налази шест жена међу којима је и једна
седамнаестогодишња девојка. Благоја Поповић (85) и његова супруга Љепосава (74)
заклани су још приликом уласка Орићевих "ослободилаца" у село. Одмах након напада,
мештани цивили почели су да беже у правцу оближњег места званог Авдагина њива.
Припадници ТО Сребреница на том правцу претходно су већ оборили један храст и

297
Centar za prikupljanje podataka... Beograd, broj 457/1-94, 10.10.1994. godine; Prema knjizi Milivoja Ivaniševića
“Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-52)
298
Документационо информациони центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
299
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
300
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih
porodica i Bosni – hronologija, http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm; http://www.jasenica.org

154
направили заседу из које су пуцали на цивиле. Хладнокрвно је побијена готово цела
породица Илић: Љиљана (17), Марјан (29), Миленија (48), Зорка (45) и Љубинка (50).
Заједно с њима убијена је и старица Љубица Милановић (63), те Поповић (Живорада) Стојан,
Цвјетиновић (Војислава) Живко, Мирковић (Живорада) Љубица и Ђуричић (Николије)
Цвијетин. Пет дана касније у нападу на оближње небрањено село Станатовићи, Орићеви
људи убили су још две старије жене: Даницу Јовановић, која је претходно избегла испред
Орићевих војника из засеока Грујичићи, те Виду Стевић која је нешто раније успела да
побегне из запаљених Ратковића.301
Међу нападачима мештани су препознали Османовић Меху, Османовић Шабана, Хасановић
Чамила, Авдић Сенахида, Бабајић Раму, Османовић Хајрудина, Османовић Неџиба,
Смаиловић Мехидина, и др. 302

 До данас нису пронађена ни тела

Анђелије Стјепановић) и њеног сина Михајла (50), који су у јулу 1992. године одведени из
свог стана у ул. Сребреничког одреда 3. у Поточаре и тамо убијени. За тајзлочин директно се

Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbina na području Birač pred organima BiH –
301

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006.

302
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Treći izveštaj Vlade
SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780
od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

155
сумњиче Смајо Манџић Манџо

ПОПАЉЕНИХ И ОПЉАЧКАНИХ НАСЕЉА У ИСТОЧНОЈ БОСНИ

156


ДУХОВНИ ГЕНОЦИД – ОШТЕЋЕНИ ВЕРСКИ ОБЈЕКТИ

ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ ЕПАРХИЈЕ

* Око 13.30 часова 25. јула 1929. године праваславно село Хранча (општина Братунац) су
напали наоружани муслимани који су дошли из Сребренице кршећи потписано примирје. У
моменту напада у селу се налазило становништво које је обављало пољопривредне радове.
Нападнути су из више праваца уз покличе «Кољи», «Убијај» и слично. У овом нападу на
лицу места убијено је седам цивила, а још један је касније подлегао ранама. У току напада
опљачкано је све оно што се могло понети, а оно што није, спаљено је.303

* У селу Јежестица (општина Братунац), једном од већих чисто српских села, у нападу јаких
муслиманских снага из суседног муслиманског села Јаглића и муслиманских јединица из
села са ширег подручја Братунца, Власенице и Сребренице, припадника Армије Босне и

303
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.

157
Херцеговине, 8. августа 1992. године запаљено је 55 српских кућа и убијено на свиреп начин
девет становника. У време напада већина мештана се налазила на имањима обаваљајући
свакодневне пољопривредне радове. Пуцали су по свему што се креће. Упоредо са
наоружаном групом који су прогањали и убијали цивиле ишла је група наоружаних
муслимана која је пљачкала српске куће, затим палила заједно са пратећим објектима.
Анђелко Млађеновић (1965) је сахрањен без главе пошто су је нападачи одсекли и
однели. Његову главу је по Сребреници данима носио познати муслимански зликовац
Кемал Мехмедовић-Кемо304 из сребреничког села Пале.

СПОМЕНИК У ЈЕЖЕСТИЦИ

У том нападу запаљена је већина кућа, те убијено деветоро мештана, међу којима и жене
Савка Млађеновић (62) и Савка Стјепановић (43), док су неки од мушкараца убијени на
најсвирепије начине. Примера ради, Савкин старији син Драган Млађеновић (42) најпре
је физички мучен, а затим је убијен тако што му је секиром разбијена лобања. Према
сведочанству Драгомира Миладиновића, рањеном Драгановом брату Анђелку
Млађеновићу (27) одсечена је глава, која је потом однесена Насеру Орићу305. Те наводе

304
Kemal Mehmedović Kemo, bojovnik Nasera Orića, je više puta, posle masakra u Kravici pronosio odsečene srpske
glave po Srebrenici. Ovaj zlikovac je izjavljivao da će odseći 20 srpskih glava, a prema nekim svedočenjima, do aprila
1993. u grad je doneo 12 odsečenih glava.
305
Prema podacima Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava
iz Beograda to je Mlađenović Slavko, od oca Ljubomira, rođen 1965. gidine, koji je sahranjen bez glave, koja mu je
odsečena i odneta - dokaz broj 68/94 i 635/94-28.

158
потврдио је још један сведок који би требало да се појави у истрази под мерама
заштите, као и Недељко Радић из села Подравање који је био заточен у логору у
Сребреници: “Кемо Мехмедовић заједно са Сафетом Омеровићем званим Миш донео је
у затвор одсечену српску главу и показивао је нама затвореницима, претећи да ћемо
проћи исто као и тај убијени човек“, сведочио је Радић. И када је Јежестица сасвим
разорена првог дана Божића наредне 1993. године, у другом нападу Орићевих снага на то
село, опет су се догодила ритуална убиства мештана: тела Невенке, Бошка и Ивана
Ђукановића била су раскомадана и састављена су из делова, тело Милована Остојића
пронађено је без главе, док је старац Драго Лазић, који је био болестан, одведен из куће
у логор у Сребреницу где је преминуо услед нечовечног третмана. У истом нападу у
Јежестици су убијене још две жене Вида Тришић и Мила Јокић, док су и у породицама
Николић, Остојић (Милан и Митар) и Ђукановић( Иван и Крсто) убијена по два рођена
брата.
Напад је поновљен 7. јануара 1993. године на Божић306
Међу нападачима мештани су препознали Алиспахић Енвера, Алиспахић Хамдију, Адемовић
Садика, Каменица Бекту, Каменица Џемаила, Каменица Авду, Каменица Рамиза, Каменица
Муниба, Мехмедовић Кемала - Кему, Зукић Хусу, Зукић Мустафу, Манџиц Ибрахима,
Ђукиц Хусу и др. 307
Раде Стјепановић из Јежестице овако описује налет Орићевих хорди: “Са оближњег брда које
раздваја село на два дела, непријатељи су почели паљбу уз бацача, митраљеза и пушака.
Добро су штитили своје људе док су улазили у село. Ишли су као лудаци и најљуће звери,
имали су за циљ да униште село и узму плен. Морали смо да се повлачимо на друго брдо, а
помоћ није долазила. Касније, дошли смо до наших мртвих и рањених, а слике су биле
стравичне. Нашли смо два мртва брата Драгана и Анђелка Млађеновћа, коме су муслимани
одсекли главу до рамена, и њихову мртву мајку Савку”.
О нападима на село сведоче Стјепановић Раде и Јовановић Рајко.

*Након првог напада на Јежестицу, 15. августа рано ујутро снаге Територијалне одбране
Церска напале су село Шадићи код Власенице, не поштедевши никога до кога су стигли. Од
осморо људи, страдало је шесторо чланова породице Мишић: Неђо (35) пронађен је заклан,
Драго (57) је убијен с леђа док је бежао, а Пеја (34) и Јованка силоване су а потом
заклане. Томислав Мишић (28) убијен је тако што је ножем распорен у пределу доњег
грудног коша а "ослободиоци" нису поштедели ни инвалида, ретардираног човека
Гојка Вуковића (60). У следећем већем нападу Територијалне одбране Церска, јединице
која је посебно била препознатљива по свирепостима, у Новом Селу код Зворника, 17.
септембра убијено је шесторо мештана, међу којима су две жене и два старца: Спаса (80) и
Иконија (62) Илић, те Лазар Илић (78) и Васо Марковић (65). У том нападу заробљена је

306
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih
porodica i Bosni – hronologija, http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm; Slobodan Durmanović, Dosije Naser
Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH – Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi
reporter, 4.10.2006; http://www.jasenica.org
307
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Treći izveštaj Vlade
SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780
od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

159
Анђа Обрадовић која ће у наредним седмицама проћи сав пакао логора које су држале војне
и полицијске снаге ТО Сребреница .

*Наоружани муслимани из Сребренице су 28. августа 1992. године, на празник Велика

Госпојина, из заседе на путу Пећи-Скелане на месту Миланова воденица убили четири лица
која су се налазила у путничком возилу. Садистичка иживљавања муслиманских младића над
похватаним немоћним и недужним старим особама српске националности била су видљива
по спољњим повредама тела жртава, поцепаној одећи и ранама које су проузроковале
смрт.308

*На локалном путу Братунац–Сасе сачекано је мало теретно возило код Залужја
(општина Братунац) са више од 25 православних цивила који су се враћали са сахране у
Братунцу у своја села. На камион и цивиле у њему отворена је ватра и убијено је девет људи,
а још више лакше и теже рањено. Иако и сам тешко повређен, возач камиона је сачувао
присебност и некако успео да извуче камион са рањеним и убијеним из заседе, стигне до
Бјеловца и тако спасе преживеле.309

308
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, Ubijanje
Srba u Srebrenici, Koreni – list Srba u rasejanju.
309
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; http://www.jasenica.org

160
 МАНАСТИР САСЕ

Неки Рамо, који је пре рата возио камион са хлебом, па су га звали Хљебара, хвалио се пред
многима у Сребереници, да је он организовао ту заседу. Када су пресрели колону која је
ишла из Братунца, наредили су свима да изађу из возила. Из комбија је први изашао његов
познаник Симо, дигао руке и молио га: “Не пуцај Рамо, ти и ја смо много хлеба у животу
појели, заједно смо радили, знаш и сам...” Истог момента је пуцао и убио га. Побили су и све
остале.310

* У селу Подравање (општина Милићи, раније Сребреница), етнички чисто српско село и
једно од највећих српских села у овом крају, у нападу 24. септембра, убијено 23 лица на
најсвирепији начин: спаљивањем, сечењем стомака, одсецањем главе, ударцима тупим
предметима или клањем. Ово село је стално угрожавано од муслимана Сребренице. Село је
више од пет месеци одолевало нападима, ослањајући се на властите могућности. Међутим,
овог дана напад су извеле снаге веома бројних припадника оружаних формација Армије
Босне и Хецеговине и добровољаца из хрватских и муслиманских села са подручја ове и
околних општина. У том бесомучном нападу убијени су безмало сви затечени становници
овог села: Јовановић (Милоја) Војин (1922), Јовановић (Милоја) Светозар (1933), Лазаревић
(Обрада) Радо (1917), Петровић Милева (1948), Петровић (Марка) Миломир (1951),
Митровић (Јове) Михајло (1932), Митровић Ружа (1927), Митровић (Марка) Драго (1925),
Маринковић (Анђелка) Радован (1938), Маринковић (Милоша) Милован (1955), Маринковић
(Милоша) Раде (1961), Маринковић Дикосава(1938), Маринковић Милош (1935), Перендић
(Милисава) Миладин (1924), Перендић (Савкана) Томислав (1932), Перендић (Благоја)
Станка (1935), Перендић (Богдана) Спасенија (1932), Шарац (Цвијетина) Митар (1963),
Шарац (Веселина) Душан (1964), Шарац Мирјана (1943), Шарац (Манојла) Милан (1929),
Томић (Марка) Гојко (1930), Томић (Марка) Михајло (1941), Васић (Милоша) Милијан
(1951), Весић Милисав, Николић Славиша (1960), Николић Драган (1960), Павловић Небојша
(1971), Мудринић Раде (1961), Митић Борица (1947) и Богдановиц Ђурађ.

310
Miodrag Popov, Suze su iste vere, Nolit, Beograd.

161
 МИЛОВАН ПЕРЕНДИЋ ИСПРЕД СВОЈЕ УНИШТЕНЕ КУЋЕ У ПОДРАВАЊУ

У селу су, између осталих, убијене четири жене и три старца, а девет жртава још се воде као
нестала лица. Неки од мештана живи су одведени у Сребреницу где су предати команди
штаба Територијалне одбране Сребреница и испитивани у локалној полицијској станици а
потом држани у логору иза зграде Основног суда где су физички малтретирани. Међу
логорашима су били Веселин Шарац и Драгутин Кукић. Кукић ће нешто касније бити убијен
у логору, док је Шарац од задобијених повреда током мучења у логору преминуо одмах
након размене. И становници Подравања убијани су на свиреп и подмукао начин
клањем и одсецањем глава и других делова тела, што се потврђује спољним описом
повреда убијених у извештају сачињеном у ратној болници у Милићима. Чак се и из
једног писма Зулфе Турсуновића, упућеног путем МКЦК за Славку Маринковић, удату
Пејановић, од 27.8.1993. види и потврђује да је Турсуновић био и те како упознат са
убиствима Срба у Подравању и околним местима.

162
НА ПУТУ ОД ПОДРАВАЊА КА ЗЕЛЕНОМ ЈАДРУ

163
 РЕКА ЗЕЛЕНИ ЈАДАР

Заробљено је свега пет мушкараца који су одведени у сребренички затвор, а средином

октобра 1992. размењени. После напада село је опљачкано, спаљено и напуштено. Поред
више до 70 кућа, изгорела је и основна школа, дом културе, продавница, радионица и
управна зграда површинског копа “Шумарице”, возни парк и мехнизација рудника.311
Зулфо Турсуновић је заклао тешко рањеног Томислава Перендића тако што му је
ставио главу у своје крило и одсекао је, а Јовановић Светозару је глава одсечена и
набијена на колац, а глава Гојка Томића је одсечена и бачена 20-ак метара даље од
тела.312
“Том приликом дошло је до великог плијена”, пише у документу 8. оперативне групе
“Сребреница”.313

311
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih porodica i Bosni – hronologija,
http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm; Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad
Srbima na području Birač pred organima BiH – Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006; Centar
za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Bosni, Ubijanje Srba u Srebrenici, Koreni – list Srba u rasejanju.
312
Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Beograd, dokaz
broj 184/95-34.
313
Prilog za vodić hronike Armije Bosne i Hercegovine, Komanda 8. operativne grupe “Srebrenica”, str. pov. br. 69/94,
07.03.1994. godine,str. 4 i 5..

164
У нападу и злочинима мештани су као непосредне учеснике успели да препознају: Хиркић
(Махмута) Хасана, Кутезеро, Сребреница; Делић Шабана, Кутезеро, Сребреница; Мемић
Османа; Ајсић Сабрију, Кутузеро, Сребреница; Хасановић (Мехмеда) Хамеда, Бучје,
Сребреница; Адемовић Ибрахима званог Цакура, Ђиле, Власеница; Хиркић Маху, Кутузеро,
Сребреница; Адемовић (Адема) Османа (1937), Ђиле, Власеница; Ајшић Сабита, Кутузеро,
Сребреница; Делић Рамиза, Кутузеро, Сребреница; Хиркић Алију званог Киљара, Кутузеро,
Сребреница; Делић Ибру, Кутузеро, Сребреница; Палић (Сабана) Адема (1958), Кивача, Хан
Пијесак; Мехметовић (Мустафе) Кемала, "Кему" (1962), Пале, Сребреница; Бегић Меду,
Слаповица, Сребреница; Османа званог Цимоња, Љесковик, Сребреница; "Дуле" и "Бели",
(остали подаци непознати); Ислама и његовог брата из Осмача, Сребреница, (остали подаци
непознати); неког "Манџу", Манџица из Поточара. Напад су организовали и акцијом
руководили Орић (Џемала) Насер (1967), Поточари, Сребреница и Турсуновић Зулфо,
Сућеска, Сребреница.
Сведочење о трагедији у Подравању дали су: Драгиња Томић, Милојка Маринковић,
Веселин Шарац, Војин Шарац и Миодраг Перендић314

* На површинском копу Браћан Рудника боксита у Милићима на најсвирепији начин

убијено је седам чувара овог објекта у нападу 24. септембра 1992. године, а затим 3.
децембра исте године. Убијени су и масакрирани: Миливоје Сушић, Славко Шалипуровић,
Славко Гордић, Видоје Шалипуровић, Зоран Лаловић, Миодраг Глигоријевић и Рајко
Пантић. Сви они убијени су на најсвирепији начин: гажењем тенком, клањем, спаљивањем,
ударцима тупим предметима и другим средствима..315
Све ове жртве су убијене на најсвирепији начин: гажењем тенком, клањем, спаљивањем,
ударцима тупим предметом и другим средствима. Напад и уништавање овог привредног
објекта извршиле су муслиманске оружане јединице са подручја опстина Власеница, Милићи
и Сребреница, под руководством њиховог команданта Насера Орића. Поред њега, напад су
предводили Зулфо Турсуновић и већ често пута спомињани Бећир Меканић, Ибрахим
Адемовић "Цакура" и Мујо Бектић из Подгаја, општина Сребреница. Уз њих, као непосредни
извршиоци, учествовали су и: Сафет (Јашара) Омеровић, звани "Миш" (1971), Вољавица,
Братунац; Џемо (Омера) Муратовић, Нурићи, Власеница; Мухидин (Османа) Османовић,
"Брацо", Стедрићи, Власеница; Един Авдић; Хасан Хасановић; Смајил Омеровић "Ферда";
Мевлудин Омеровић "Пики"; Мевлудин Сулејмановић; Јусуф Сулејмановић; Сефкет
Сулејмановић; Хајро Екмић; Мидхат Екмић; Џевад Екмић; Рамиз Екмић; Мевлудин Малнић;
Рамиз Алзић, Ибрахим Салчиновић, Мурат Салчиновић и Сулејман Суљић.316

*Два дана касније, 26. септембра 1992. године, из правца Церске, како је касније утврђено,
700 Орићевих ратника и пљачкаша, под командом Ферида Хоџића, претходног команданта

314
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Treći izveštaj Vlade
SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780
od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
315
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995, str 51-
52)
316
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Treći izveštaj Vlade
SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780
od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

165
ТО у Власеници, и његовог оперативца из тог Штаба Бећира Меканића су изненада напали
малобројне одбрамбене српске снаге на Рогосији, које су сачињавали углавном борци из
српских заселака Горњег Залуковика, који су ту постављени након што су од маја до августа
муслиманске снаге у пљачкашким походима спалили срспко село Недјељишта. Ванџиће,
Рогосију и Горње Шадиће, побивши у тим акцијама педесет троје незаштићених цивила из
овх села.

МАСАКРИРАНИ СРБИ У РОГОСИЈИ

Циљ напада муслиманских снага на Рогосију су били засеоци Доњег Залуковика и сама
Власеница, али Рогосију нису могли проћи.
Из села Рогосије и Недјељишта, код Милића, извучено је, 29. септембра 1992. године, 28
тела убијених и на најбестијалнији начин масакрираних српских цивила. Још се трага за
деветорицом становника Рогосија и Недјељишта који су нестали ујутро 26. септембра, након
напада муслиманских екстремиста из правца Сребренице и Жепе.
У два дана муслиманске снаге су мацакрирале више од 60 мештана ових села. Жртве су,
кажу патолози који су извршили обдукцију лешева, на најсвирепији начин клане, убијани
тупим предметима, лобање су им размрскане, сечени су им прсти, поливани су бензином и
паљени...
«Свијет мора да сазна да муслимански фанатици у БиХ воде 'свети рат' џихад. Убијају,
кољу, пале живе људе, силују српске дјевојчице и жене, на крају 20. вијека набијају
Србе на колац», изјавила је Биљана Плавшић.317

* У Факовићима (општина Братунац), пограничном и богатом подрињском претежно

православном селу на обали Дрине, у раним поподневним сатима 5. октобра 1992. године,

317
www.jovanovic.objectis.net/news/folders_summary_view; Хронологија 1990-1995, документациони центар
Републеке Српске, Бања Лука, 2020,

166
док су житељи били у берби кукуруза на пољима изван села, наоружани муслимани су упали
у село и убили, ранили или заробили велики број мештана које су затекли у селу. Напад је
извела јединица Армије Босне и Херцеговине формирана по околним муслиманским селима
на подручју Братунца и Сребренице знатно пре почетка ратних сукоба.
Убијени су: Божић (Радоја) Десанка (1924), Марковић (Милована) Олга (1935), Марковић
(Милована) Славка (1931), Николић Цуба, Ђурић Данило (1910), Ивановић (Милана)
Мирослав (1973), Марковић (Саве) Радоје (1941), Марковић (Стеве) Радомир (1939),
Николић (Милована) Петко (1954), Николић (Сретена) Милован (1923),Савић (Јове) Радован
(1965), Суботић (Благоја) Миломир (1959), Ђокић (Владе) Милован (1936), Ђокић (Милете)
Сретен (1938), Ђокић (Недељка) Ђоко (1955), Ђокић (Сретена) Светозар (1965) и Ђукић
(Радована) Видоје (1954).

СПОМЕНИК ЖРТВАМА У РОГОСИЈИ, СТАРИНА МИЛКО ДЕУРИЋ ПАЛИ СВЕЋЕ

ПОГИНУЛИМ СРПСКИМ ЈУНАЦИМА, А ЊЕГОВЕ СУЗЕ НЕ ПРЕСУШУЈУ ВЕЋ
ДОЗИВАЈУ НА РОГОСИЈИ СТРАДАЛЕ СИНОВЕ ДРАГОЉУБА И РАДОМИРА.

Приликом тог напада, већи број мештана, претежно стараца, жена и деце успело је живо да
се извуче из села и да се затим пребаце на другу страну реке Дрине у Србију. Орићеви и
Турсуновићеви војници пуцали су по њима и гађали их минобацачким гранатама чак и док
су прелазили реку. Од експлозије једне гранате рањена је старица Ковиљка Игњатовић, док
је Данило Ђурић устрељен док је покушавао да преплива Дрину. У самом селу убијена су 24
мештана Факовића које су Орићеви „ослободиоци“ успели да ухвате док је неколико
мештана одведено у логоре у Сребреници где су преживели мучења и батињања. Међу
убијенима у Факовићима је шест жена, у доби од 38 до 70 година и пет мушкараца старијих
од 65 година. Неки од тих људи заклани су а други су, након што су убијени, спаљени у
својим кућама. Само у кући Новке Николић у Факовићима спаљено је осморо цивила

167
тог дана. А у селу Магашићи крвници нису поштедели живот ни дванаестогодишње
девојчице Зорице Божић.
“Морали смо побећи са унуцима, а синови су остали да бране куће. Ја сам свог сина
изгубила и још много је наших погинуло. Стојан Стјепановић је заклан на кучном
прагу”, сведочи Иконија Савић. Смрт је изненада, попут олујног облака, стигла и јоше брже
отишла из Факовића. Мртви су лежали по улици, у једном дворишту пушио се угљенисани
леш. Испред свог дворишта лежи заклан Стојан Стјепановић. Мало даље Славко Петровић.
Заробљеници су одведени у сребренички затвор. Српске куће и цркву су прво опљачкали, а
затим запалили. Оскрнављена је, опљачкана и демолирана српска православна црква.
Убијено је 19 становника.318
Приликом обдукције Живана Продановића У Факовићима констатотвано је да су
нађене само кости људског порекла – лобања, слабински и кичмени пршљен, три ребра,
лева лопатица, цевасти део обе лактице и десне жбице, карличне кости, оглодабе бутне
кости. На костима су регистрована оштећења настала од животиња.319 Добрила
Продановић, Живанова мајка, узела је тог 11. јула лобању у руке, пригрлила је уз своје
лице.

318
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih
porodica i Bosni – hronologija, http://www.koreni.net/broj51/hronlogija.htm; Miodrag Popov, Suze su iste vere, Nolit,
Beograd; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
319
Obdukciju izvršio dr Zoran Stanković.

168
 ДОБРИЛА ПРОДАНОВИЋ ДРЖИ ЛОБАЊУ УБИЈЕНОГ СИНА ЖИВАНА

“Дошло је такође до великог плијена у наоружању, матријално-техничким средствима и

храни”320.
Село је опустошено, опљачкано и попаљено. Једино је остала оскрнављена црква. У нападу
на ово село учествовали су Устић Акиф, Киверић Есма, Мамутовић Насир, Мукић Ибрахим.
Сведоци су: Жикић Драго, поштар у истом селу, Перић Видосава, Јокић Душица, Игња товић
Станка и Савић Иконија.321

* У селу Бољевићи (општина Братунац), српском селу, 5. октобра 1992. године, убијено је
осам Срба. Побијени су углавном старци који су чували своја имања, хранили стоку и
бринули се о добрима својих комшија. Убијени су: Деспотовић Миља, Продановић
Петра(1927), Стјепановић (Јована) Стојка (1922), Васић Станија (1930), Ђукић (Срете)
Радован (1922), Ристић (Љубисава ) Милутин (1940), Ристић (Новице) Зарија (1928) и Васић
(Манојла) Владан (1929).

320
Prilog za vodić hronike Armije Bosne i Hercegovine, Komnda 8. operativne grupe “Srebrenica”, str. pov. br. 69/94,
07.03.1994. godine,str. 4 , 7 i 11; http://www.jasenica.org; Документационо информациони центар Веритас
.http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
321
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Treći izveštaj Vlade
SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780
od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

169
Преживели мештани су препознали као нападаче: Насира Мамутовића, Ибрахима Мујкића и
Ариса Риђића.322

*Истог дана у селу Дивовићи код Братунца муслиманске оружане формације су напале кућу
Ђокић Сретена, а два дана касније тела погинулих Дивовићана предана су Србима. Том
приликом је тело Ђокић Сретена предато без главе и без десне руке. На врату је висио део
коже са косом са темена главе. Глава и руке нису пронађени и леш је сахрањен без њих.323

* Месец дана након масакра заробљеника на Глођанском брду следећи велики систематичан
напад јединице ТО Сребреница извршиле су на села Бјеловац, Сикирићи и Лозница код
Братунца, насељена искључиво српским становништвом. Напад, који је предводио Насер
Орић, почео је 14. децембра рано ујутро око 5.30 из правца оближњих села Пирићи и
Полозник, те из правца реке Дрине. Већ током напада на Лозницу убијен је рањени
мештанин Радован Вучетић (49). На његовом телу, које је касније пронађено, били су
видљиви трагови паљења. Поред Радована Вучетића, убијено је још 80 мештана у Бјеловцу,
Сикирићима и Лозници. Неки су страдали у борби као припадници „релативно добро
наоружаних сеоских стража“ (термин који се помиње у хашкој пресуди Насеру Орићу), али
највећи број у структури убијених лица представљају цивили и заробљеници које су Орићеви
„ослободиоци“, према већ устаљеној пракси, након уласка у села најпре мучили, а затим
убили. Ти злочини, међутим, нису уопште нашли места ни у оптужници против Орића, а о
пресуди да и не говоримо. Према извештају МУП-а РС с почетка ове године, међу убијенима
је 15 старица и девојака, пет стараца од 61 до 81 године, као и три дечака: Чедо Миладиновић
(16), Слободан Петровић (15) и Миленко Вучетић (16), син Радована Вучетића. Према
фотодокументацији са места злочина, која је садржана у извештају МУП-а РС, у селу су
након напада затечена унакажена тела стараца, жена и дечака, одсечених ушију, повађених
очију, одсечених полних органа, избодених и покланих. Примера ради, Раденки Јовановић
(20) одсечена је глава након што су је Орићеви војници силовали, док су рођене сестре
Гордана (25) и Снежана Матић (27) силоване и заклане.
У нападима муслимана зивот су изгубили: Богичевић (Миленка) Златан (1975), Цвијић
(Илије) Миодраг (1972), Виторовић (Витомира) Слободан, Филиповић (Неђе) Стево (1951),
Илић (Илије) Милисав (1957), Илић (Миће) Милун (1939), Јовановић (Милоша) Злата (1911),
Јовановић Раденка (1974), Лукић (Радивоја) Вида (1933), Маринчевић Мирослав (1965),
Матић (Илије) Радивоје (1937), Матић (Радивоја) Гордана (1967), Матић

322
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
323
Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Beograd, dokaz
broj 37/94-30.

170
 СЛАВКА МАТИЋ, МАЈКА СНЕЖАНЕ И ГОРДАНЕ МАТИЋ

СПОМЕНИК СЕСТРАМА СНЕЖАНИ И ГОРДАНИ МАТИЋ

(Радивоја) Снежана (1965), Миладиновић (Петка) Мирко (1971), Миладиновић (Петка) Чедо
(1975), Милутиновић (Чеде) Славко (1963), Недељковић (Ратка) Слободан (1970), Петровић
(Крсте) Мирко (1920), Петровић (Милана) Мирко (1972), Савић (Остоје) Митар (1954),

171
Танасић (Сретена) Радован (1923), Томић (Жике) Рајко (1955), Тошиц (Живорада) Милорад
(1972) и Тришиц (Томислава) Зоран (1968).
Према наводима сведока који је затражио мере заштите, у тим злочинима директно је
учествовала Есма Киверић, припадница ТО Сребреница: “Била је обучена у тренерку и
са собом је носила аутоматску пушку. Говорила је муслиманским војницима 'немојте
пљачкати куће док Србе не побијете'. Са још неколико војника, она је учествовала у
клању те две девојке. Један од војника отворено се хвалио пред осталима како је
Гордану Матић 'ножем ударио у плећку да јој је пена одмах ударила на нос'“, наводи се
у изјави овог сведока.

БЈЕЛОВАЦ

Након почињених злочина, припадници ТО Сребреница су као таоце са собом одвели

Миру Филиповић, која је била рањена, њену седмогодишњу кћеркицу Ољу и
петомесечну бебу Немању, као и Достану Филиповић и десетогодишњег Бранка
Вучетића, који је, такође, био рањен. Сви су одведени у муслиманско село Полозник, где
су у логору били пет дана а затим су пребачени у Сребреницу. Једни су затворени у
сребренички затвор а други су држани у затворима по кућама локалних муслимана у
Сребреници. Према њиховим сведочењима, адекватна лекарска помоћ није им пружана.
Постоји и документ који потврђује да су снаге Територијална одбрана Сребреница
заробљавале и децу. Реч је о једној потврди Штаба Територијалне обране Сребреница под
ознаком 166/92, која датира од 20.12.1992. У том документу дословце се наводи да се „у
притвору налази троје дјеце“. Наведена група заробљених цивила размењена је 6. фебруара
1993. заједно са још једном групом раније заточених 17 жена са децом и неколико
мушкараца који су били затворени у полицијској станици у Сребреници.

172
До краја 1992. године, снаге Територијалне одбранеСребреница извршиле су још упада у
мања српска села, попут упада у Цикотску Ријеку код Власенице, где су из заседе убили осам
мушкараца који су се кретали сеоским путем у камиону. Био је то увод у свеобухватни напад
Орићевих јединица на Кравицу, Шиљковиће и поново на Јежестицу, као и на околне
засеоке.324
Преживели мештани су спас потражили преко Дрине, а једино и истовремено ризично
средсво за то били су им чамци. Ту је регистровано 25 жртава.
Напад на Бјеловац је извршен истовремено са већ саопштеним нападом на Лозницу, односно
Лозничку Ријеку и Сикирић. То су суседна села, па су и нападачи углавном исти. Према
сведочењу преживелих, препознати су: Ибрић Алија "Курта", Салиховић Хидан, Салиховић
Бесим, Синановић Решид, Зукић Садик, Ахметовић Харис "Хари", Бегзадић Хајрудин,
Каменица Џемаил, Каменица Рамиз, Каменица Муниб, Киверић Есма, Малагић Хајрудин,
Салиховић Мидхат, Салиховић Адил, Салиховић Едхем, Салиховић Фикрет, Синановић
Муриз, Салиховић Рифет, Салиховић Едхем и Зукић Мулија и др.
Сведоци напада на ово село су Ранкић Славољуб и Матић Славка. 325

*Истог дана нападнути су и Бољевићи, место са преко 400 становника. Страдало је осам
Срба, а село је опљачкано и спаљено. Све су то углавном били старци који су имали од 62 до
70 година. Само један је био млађи од 60 година.Људи су пружали отпор, најгоре су прошле
жене и деца. Бољевићи су после овог напада дуго били напуштено, опљачкано и спаљено
село. Колоне цивила муслиманских пљачкаша и паликућа - старце , жене о децу -
предводили су локални руководиоци Странке демократске акције.
“Од моје фамилије”, прича старац Стојан Ђокић, чамџија са Дрине, “настрадало је 13 људи.
Среји Ђокићу, мом рођаку, одсекли су главу Насир Мамутовић, Ибрахим Малкић, Ибрахим
Мујкић и Арис Риђић, а затим су убили његовог сина Светозара, коме су живом вадили
очи, исекли руке и кастрирали га. То сам видео својим очима, јер сам га ја окупао”.326

* У селу Сикирићи (општина Братунац), 24,. децембта 1992. године, убијено је 24

становника: Илић (Благоја) Живојин (1928), Илић (Косте) Радојка (1935), Матић (Никодина)
Десимир (1928), Митровић (Богосава) Радован (1948), Митровић (Богосава) Срећко (1946),
Недељковић (Богољуба) Миломир (1940), Недељковић (Обрада) Љубисав (1925),
Недељковић (Светислава) Ратко (1946), Петровић (Миладина) Слободан (1976), Продановић
(Раде) Душан (1931), Ранкић (Миладина) Обренија (1934), Симић (Ранка) Златан (1961),
Симић (Светолика) Живадин (1946), Симић (Светолика) Радисав (1937), Симић (Василија)
Гроздана (1931), Стевановић (Бранка) Драгиша (1966), Стојановић (Саве) Раденко (1973),
Танасић (Љубисава) Миломир (1939), Танасић (Петра) Милан (1957), Тришић (Обрада)
Обренија (1931) и Вукшић (Срећка) Новак (1931).

Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH –
324

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006.

325
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997;
http://www.jasenica.org; Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u
skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони
центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
326
Miodrag Popov, Suze su iste vere, Nolit, Beograd; http://www.jasenica.org

173
Напад на српски део села извршиле су муслиманске оружане формације Армије Босне и
Херцеговине регрутоване из муслиманских насеља Братунца, Сребренице и околних
општина. Српски део села је опљачкан и уништен, а велики број мештана убијен веома
свирепо, после заробљавања углавном хладним оружјем. После освајања муслимани су
опљачкали имовину, прикупљену летину, стоку и све што се могло однети. Остало су
разорили и спалили. Село је потом месецима остало недоступно Србима који су у њему
некада живели.
Сведоци: Матић Гвозденија, Петровић Неђо и Недељковић Предраг.327

*У муслиманском селу Глогова, 24. децембра 1992. године, кроз које пролази пут који
повезује српско село Кравицу са Братунцем у коме је седиште Општине у току 1992. године
организовано је десетак заседа чији је циљ био напади на Србе из Кравице који су пролазили
кроз ово село, па су те заседе биле постављене 15.маја, 24. јула и 2.августа у којима је било
десетак убијених, а приликом заседе 24.децембра 1992. године, убијени су Срби: Живановић
(Мирка) Милан (1974); Драгићевић (Милоша) Мирко (1947); Гајић (Рада) Станко (1963);
Илић (Станоја) Радован (1953); Крабе (Антонија) Мирко (1949); Милинковић (Стеве)
Радован (1959); Миловановић (Боже) Светолик (1960); Миловановић (Радоја) Милисав
(1950); Обрадовић (Чеде) Боривоје (1944); Петровић (Јездимира) Миленко (1956);
Веселиновић (Славомира) Драган (1965); Вујадиновић (Душана) Петко (1958); Зекић (Крсте)
Бошко (1949); Шарац (Ранка) Драган (1964).
Напад је прееводио Насер Орић.328

ОГОРЧЕЊЕ У СЕЛИМА БРАТУНЦА И СРЕБРЕНИЦЕ

ЗБОГ ОСЛОБАЂАЈУЋЕ ПРЕСУДЕ НАСЕРУ ОРИЋУ

У селима око Братунца и Сребренице, огорчени су пресудом Хашког трибунала329, а посебно

осмехом на лицу Насера Орића

327
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); http://www.jasenica.org; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
328
Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom
Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар
Верита,.http://www.veritas.org.yu/ http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
329
Ko kontroliše Haški trubunal rekao je na konferenciji za štampu, održanoj 17. maja 1999. godine, portparol Alijanse
Džejmi Šej, koji je izjavio da NATO kontroliše Haški trubinal. On je, između ostalog rekao: »Ja verujem da će sudija
Arbour otvoriti svoju istragu samo kada joj mi to omogućimo.. Njenom sudu će biti dopušten pristup samo zahvaljujući
NATO-u, NATO je prijatelj Tribunala... Zemlje NATO-a su obezbedile budžet Tribunala, mi smo među najvećim
finansijerima i obezbedili smo otvaranje druge sudnice koja će ubrzati procese...»
Nije se ni moglo očekivati da bude osuđen šrićenik NATO-a, koji je sva svoja zlodela počinio uz prisustvo UN u
Srebrenici..
Haški tribunal je oslobodio Nasera Orića krivice za zločine iako je sudija Šomburg saopštavajući odluku podvukao da je
tokom suđenja nepobitno utvrđeno da su «počinjeni teški zločini nad Srbima u dva pritvora u Srebrenici između
septembra 1992. i marta 1993. godine»-

174
Ево им гробова, ево им доказа!
Мрку и Миша из Вољевице који су га дочекали у Сарајеву препознали су у Кравици. Они су
били међу онима који су заједно са командантом на Божић 1993. Кравицу сравнили са
земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750 кућа запалили
Милану Ракићу из села Залазје, у шуми и планини високо изнад Сребренице, никако није
јасно како то да Хашки трибунал није могао да сакупи довољно доказа против Насера Орића.
- Ево, да су дошли овде на ову раскрсницу у Залазје, у Ракиће, накупили би за час доказа за
барем четрес година робије. Био је овде Унпрофор, знају они за ово, али, неће да виде... -
каже Милан.
Око њега, на месту где се у Залазју укрштају путеви од Сребренице, од Саса и других
засеока, на све четири стране још стоје попаљене и порушене куће, крвави трагови Орићеве
војске.
- У овој кући, на Петровдан 1992. године, сагорио је Драган Ракић. Шесторо наших
несретника били су сакривени на тавану ове куће и спасили се, слушали Драгана како
кука док је жив у соби горио. Гледали одозго како Орићеви пале и убијају по селу. У
подруму, испод, убијена је Радинка Цветиновић, мало даље, тамо иза оне косе, Десанка
Цветиновић, тамо су убили и мог брата Светозара... Ово су рушевине куће Борисава
Ракића, ово Десимира Цветиновића, скоро су у њој нађене кости четворо људи коју су
унутра живи изгорели, ко зна, вјероватно унутра још има костију несретника које су ту
сустигли Орићеви - причао је јуче Милан у Залазју, у сред села препуног крвавих
доказа и трагова Орића и Орићеве војске из Сребренице.
На Петровдан 1992. године, село је у зору опкољено са свих страна. Кога су од Срба нашли у
селу, Орићеви су убили на лицу места. Жене, децу, старце, укупно 45 мештана.

ОТКУД МУ ЗЛАТНИ ЉИЉАНИ

На Божић 1993. Орић се после крвавог пира сликао испред дома у Кравици. Ако је он био
командант војске у Сребреници, господар живота и смрти у том граду, ако се сликао у
Кравици, па шта им више од доказа треба? Веле, није био под контролом Алијине војске -
откуд му, онда, онолико наоружање, откуд му златни љиљани и чин бригадног генерала
од Алије Изетбеговића? Горе ми је било кад сам чуо за пресуду него кад смо се вратили у
Кравицу и почели да налазимо тела наших побијених браће и сестара. Он и његови побили су
1.236 Срба око Братунца и Сребренице, више од половине били су цивили, и - ником ништа -
огорчено каже један од мештана Кравице.
Насер је водио ту акцију, и ту и многе друге, двадесет српских села око Сребренице током
1992. и 1993. године сравњено је са земљом, они га осудише као да је кокошку у селу укро.
Срамота - огорчено каже Милан, али, горе у Залазју, далеко од света и суда, од Трибунала,
нема коме да се жали.
Двеста метара ниже, путем ка Сасама, стари Ранко Цветиновић срећан би био када би барем
могао да нађе кости сина Ивана и сахрани их како доликује. Ивана су истог дана кад је
страдало читаво село Орићеви нашли иза куће док је чувао краве. Одвели су га у
Сребреницу, из Сребренице изгубио му се сваки траг...
Да су тамо у Хагу Орићу не знам шта урадили, нама овде користи нема, ми наше мртве и
нестале вратити не можемо, али, мало му дадоше, мало - каже Ранко.
У селу Бјеловац, на путу између Залазја и Братунца, Славка Матић, још мало па пуних 14
година од како јој је Орићева војска побила читаву породицу, живи сама. Ишла је и у Хаг да

175
сведочи о 14. децембру 1992. године када је Бјеловцу, у зору, побијено више од стотину
цивила.
- Ишла сам да испричам шта је било тог дана, више сам се бранила но што сам причала. Да
сам ја убијала, мање би ме испитивали. Но, нису они за то криви него наша држава што сам
тамо отишла неприпремљена - причала је јуче у Бјеловцу Славка.
О црном дану у коме је остала без супруга и обе ћерке не може и не жели ни реч да каже.
Дода тек толико да је, кад се вратила кући, на прагу нашла тела своје деце и мужа...
- Побио је у ове двије општине, у Братунцу и Сребреници Срба све што је мого уватити.
Попалио што је мого попалити. Овде у селу нама куће из које тог дана неко није убијен,
а они му дадоше двије године. Како они правду дијелили, тако њима Бог дао - каже
Славка.
- Била сам једна од ријетких која је вјеровала Трибуналу. Ономад, кад сам чула колико је
Орић добио, два дана сам плакала, а сад сам љута, огорчена, схватила сам који закони
владају свуда па и у Хагу - закони тржишта - каже Радојка Филиповић из Братунца.
Оног дана кад је страдао Бјеловац, њој су убијени супруг и свекар. Јетрва са двоје деце,
Немања је имао само седам месеци, Оливера три године, одведени су у Сребреницу. Шта су
тамо преживели, јетрва никад није испричала.
- Како сад објаснити свету да је Орић сатро и уништио, попалио сва српска села око
Сребренице. Кад су кренули да суде за 1995, надала сам се да ће стићи и до 1992. и његових
злочина, а испостави се да нисам била у праву - каже Радојка.
Прича, као васпитачица пре неколико година водила је децу из Братунца на море, у Кумбор.
Доле, дечаке из Братунца, ратну сирочад, питали су по чему је Братунац познат. - По великом
гробљу, одговорила су деца.
На гробљу у Братунцу, Михаило Млађеновић из Јежештице, јуче ујутру, крај гробова браће
Анђелка, који је убијен у 27 години, и пет година старијег Драгана, мајке Савке, само што
није из гласа кукао. Сви његови страдали су у само једном дану, 8. августа 1992. када су
Орићеви напали Јежештицу.
- Акцију је водио Кемо Мехмедовић, један од Орићевих најближих сарадника. Мом брату
Анђелку одсекао је главу и однео у Сребреницу, а Насер му тамо, чуо сам, за то дао џак
брашна. Тог дана у Јежештици убијено је десеторо цивила, све је попаљено, опљачкано,
уништено. Мајчине кости ујак је нашао тек после пола године, далеко у шуми, тела браће ја
сам нашао на кућном прагу. Сад, пустише зликовца. Веле, нема доказа, ево им ових
споменика, ево им живих доказа. Питам их, јесу ли моја браћа неког убили, неком нанели
зло, што су морали на правди бога да страдају - причао је Михаило јуче на великом гробљу у
Братунцу.
Пре неки дан, кад је Орић стигао на аеродром Сарајево, међу онима који су га дочекали
Михаило је једног препознао.
- Потиче из породице која је побила целу породицу мог оца током 1942. године. Отац је 1940.
отишао у војску, тамо је и заробљен, исте комшије који су нас сад убијали, тада су мом оцу
Љубомиру убили оца Михаила, мајку Анђу, супругу Дару, ћерку Јелу - препричавао је јуче
међу споменицима братуначког гробља Михаило тужну историју своје фамилије.
Неке од оних који су Насера дочекали у Сарајеву препознали су и у Кравици иза Братунца.
"Мрку" и "Миша" из Вољевице. Они су били међу онима који су заједно са командантом
Орићем, на Божић 1993, Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750
кућа запалили. Тог дана Орићеви су у селу убили и малог Влада Гајића који је имао само 4,5
године и 77-годишњег Неђа Ерића. Пола године раније, у Магошићу код Кравице исти
Орићевци побили су и поклали девет жена, Љиљану Илић трудну распорили...
Дуго у Кравици, сатима и сатима набрајају све Орићеве злочине почињене у овом крају.
Страхоте и зверства која је чинила војска под његовом командом. Крвави докази на све

176
стране, само, за оне који хоће да их виде.330

*На путу за Цикотску Ријеку (општина Сребреница) постављена је заседа на камион и ток
приликом рањено је 10, а смртно страдало 11, лица масакрирањем, тако што су им вадили
очи, одсецали делове тела, клали испод врата и са стране, живе палили, разбијали им главе
тупим предметима, пробадали ножевима.331

*Село Јежестица је већ раније страдало, а 7. јануара 1993. године, на православни Божић,
јаке муслиманске оружане снаге су га напале, а затим убијале мештане, пљачкале и палиле,
тако да од њега није остао камен на камену.

*Кравица (општина Братунац), чисто српско подручје које чини више села (Кравица, Брана
Бачићи, Поповићи, Мандићи и Оправдићи) са преко 2.300 становника српске националности
је 7. јанаура 1993. године спаљено и опустошено. Село је од почетка сукоба у Босни
нападано готово свакодевно, али будући да се ради о релативно великом подручју , за његово
потпуно уништење је била потребна добро испланирана и организована акција.
Муслиманске снаге Армије Босне и Херцеговине, од око 3.000 војника, предвођене Насером
Орићем, су синхронизовано напала на сва кравичка села и засеоке, које је бранило не више
од 300 људи. У неравноправној борби, штитећи одступницу око 1.000 избеглица из Кравице,
али и становника села Шиљковићи, Јежестица и Бањевићи, погинуло је 49 људи, док је
неколико села запаљено до темеља.

330
Zoran Šaponjić, Dokazi o zločinima nad Srbima oko Bratunca i Srebrenice 1992-1995
331
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.

177
 СЕЛО КРАВИЦА

НАСЕР ОРИЋ СА СВОЈИМ БОРЦИМА У КРАВИЦИ 7. ЈАНУАРА 1993.ГОДИНЕ

178
Оскрнављена је и запаљена црква, а пљачкање имовине је трајало два месеца након
овог напада. Смрзнути масакрирани лешеви побијених људи су остали несахрањени
месецима. Читаве зиме су проналажени по околним шумама и

179
 КРАВИЦЕ, СПАЉЕНЕ КУЋЕ

јаругама. Насер Орић је у Хагу о овом изјавио следеће: :»... сељане нико није помицао,
остављени су да труну, нико се није обазирао на унакажене лешеве који су лежали око пута и
између кућа. Данима после напада жене и мушкарци из Сребренице и Церске враћали су се у
Кравицу носећи све што се могло употребити».

По команди из Братунца, остатак војске се повукао ка српским селима, преко околних брда.
Жртве напада су: Ерић (Микаила) Негослав, Ерић (Николе) Кристина, Гаврић (Паје) Пајкан
(1963), Николић (Тодосије) Милован (1946), Поповић (Косте) Ристо (1920), Поповић (Ристе)
Костадин (1947), Божић Мара (1909), Божић (Стојана) Стево (1951), Лазић (Душана) Крсто
(1933), Момчиловић (Драге) Миладин (1935), Николић (Марка) Васо (1920), Николић
(Цвијана) Митар (1927), Обачкић Љубица (1918), Стевановић (Васиља) Танкосава (1938),
Стојановић (Стојана) Владимир (1915) и Јовановић (Митра) Стојан (1948).
Најмлађи међу њима Владимир Гајић је имао само четири године, Богичевић Новица
четрнаест, Владимир Стојановић 78, Ристо Поповић 73, док је најстарија Мара Божић
имала 84. Рањених је било 82, док је током целог рата Кравица изгубила 158 мештана. Кемал
Мехмедовић Кемо, бојовник Насера Орића, је више пута, после масакра у Кравици проносио
одсечене српске главе по Сребреници. Овај зликовац је изјављивао да ће одсећи најмање 20
српских глава, а према неким сведочењима, до априла 1993. у град је донео 12 одсечених
глава.
«Убијали су децу у наручју, инвалиде, старце, спаљивали, пљачкали. На Божић су
убијали. палили и клали, Никог живог нису поштедели», каже Милисав Марјановић који
је остао тешки ратни војни инвалид.

«У Кравици и околним селима живели су само Срби», говори Милена Милановић из

Кравице. «Ужас се догодио на Божић. Зликовци нису имали милост ни према коме. Убијали
су старце, жене и нејач. Одсецали су главе, маскрирали већ убијене, урезивали им полумесец
и усташке знакове. Убијено је 56 људи. Неки преживели су бежали остављаући рањене. Не
могу да заборавим страшну вику фанактика. Касније сам чула да су неки несрећници
заробљени и одведени у сребреничке затворе.»

Јанко Савић, свештеник из Кравице, је био страховито мучен. Његово тело нађено је
без руку и ногу, са извађеним очима. Убијен је и постављен на земљу, а испред њега су
постављени филџани, као да пије кафу.
Спаљено је 680 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом, уништена су
гробља, чак су и гробови прекопани. Пре паљевине је извршена општа пљачка.
Избеглице у збегу су по највећој зими и дубоком снегу прегазили реку Дрину и спас нашли у
Србији.
После напада и освајања Кравице, у Сребреници се нашао велики број ухваћеих. У фебруару
је француска телевизија пренела слику линчовања затвореника у центру града, у присуству
УНПРОФОР-а. Тих дана у Сребернци су убијени Бранко Секулић, Костадин Поповић, Мићо
Миловановић и многи којима касније није могао да се утврди идентитет.

180
У марту 1993. године координираном акцијом Војске Републике Српске започет је
контаранапад и после70 дана окупације Кравица је ослобођена. Тек тада су мештани села
Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве.

ПАРАСТОС У КРАВИЦИ

181
 СПОМЕНИК ПАЛИМ БОРЦИМА У КРАВИЦИ

До данас нико из међународне заједнице није посетио Кравицу, а Карла дел Понте је, према
наводима тужиоца Међународног суда у Хагу, изјавила да су погинули српски војници и
«нешто» цивила.332

Медју бројним нападачима, а према слободној процени било их је најмање преко хиљаду из
свих муслиманских крајева који окружују Кравицу (Церска, Коњевић Поље, Побуђе,
Глогова...), препознати су: Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Ферид Хоџић, Бећир Меканић,
Бајро Османовиц "Миш", Неџад Бектиц, Хакија Мехољић, Веиз Шабић, Незир Зебрић,
Шефик Ахметовић, Мустафа Голић, Есма Киверић, Мирсад Сулејмановић, Мухамед
Чикарић, Шемсудин Салиховић, Сулејман Мујчиновић, Јунуз Мехић, Ејуб Голић "Љубо",
Фикрет Мустафић, Мурат Авдић, Мухамед Јахић, Мурат Дурић, Муниб Бећировић, Фадил
Сахбаз, Сабан Муминовић, Мушан Османовић, Заим Мехић, Мехо Алић и Абид Орловић и
др.
О нападу на Кравицу сведоче Ратко Николић, Милорад Николић, Милановић Милена и
Николић Милосава. 333

332
Masakr u Kravici, Vikipedija, internet; Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska
vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Slobodan Durmanović,
Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH – Nova optužnica protiv
Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006; http://www.jasenica.org
333
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Treći izveštaj Vlade
SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780
od 5. oktobra 1992. godine; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

182
* У селу Шиљковићи (Братунац), нападнутом истог дана када и Кравица, убијено је 13
становника различите доби: Долијановић (Душана) Миладин (1963), Стевановић (Радована)
Милан (1973), Богичевић (Јована) Слободан (1947), Богичевић (Слободана) Новица (1976),
Радовић (Драге) Божо (1943), Вишњић (Тодора) Ратко (1949), Павловић (Радована) Радоје
(1936), Радовић (Љубе) Раденко (1974), Радовић (Радосава) Драган (1968), Радовић (Ђорђа)
Васкрсије (1956), Веселиновић (Костадина) Лазар (1935), Сављевиц (Саве) Миле (1964) и
Ђокић (Станка) Станоје (1942).
Село је опљачкано и спаљено до темеља, као и у свим ранијим нападима муслиманских
оружаних снага на православна насеља, и у овом селу су тела убијених остала несахрањен до
половине марта.334

* У селу Вандзићи (општина Милићи), српском месту, у нападу 8. јануара 1993. године,
убијен је брачни пар Марија и Марко Дошић, спаљено је више кућа, а имовина мештана
опљачкана.335
У том нападу су учествовали: Хоџиц (Авде) Ферид (1959), Друм, Власеница, организатор
напада и тада командант или један од команданата Церске; Хакић Сабанија; Мехмедовић
(Хакије) Рамиз (1971), Роваси, Власеница; Сулејмановић (Шабана) Ибро, звани Инц (1957),
Роваси, Власеница; Бећировић (Рахмана) Шахбаз (1966), Неђељишта, Власеница; Бећировић
(Незира) Сафет (1966), Неђељишта, Власеница; Бећировић (Мехе) Мехмедалија (1970),
Неђељиста, Власеница; Сиљковић (Букљана) Ибро (1966), Неђељишта, Власеница; Аљукић
(Сулејмана) Ибро (1954), Неђељишта, Власеница и Меканић (Јакуба) Бећир (1957), Бесићи,
Власеница, командант тзв. Првог церанског одреда.
О овом нападу сведоче: Досић Сретен, Бећировић Халил и Суљемановић Мирсад.336

* У селу Ћосићи (Скелани), најтежи напад био је 16. јануара 1993. године. Тада су села
Костоломци и Ћосићи опљачкана и попаљена, а поред више повређених и рањених, убијено
је 16 особа: Ракић (Радисава) Новак (1953), Ракић (Јове) Драгомир (1953), Ракић (Јове)
Миломир (1957), Ракић (Славка) Радиша (1961), Ракић (Марјана) Драгомир (1940), Ивановић
(Дике) Миле (1952), Ивановић (Мила) Предраг (1973), Ивановић (Милутина) Желимир
(1968), Павловић (Миленка) Жарко (1938), Трифуновић (Чеде) Милорад (1958), Ракић
(Милорада) Тадија (1930), Максимовић (Жике) Дамљан (1934), Павловић (Светозара)
Анђелко (1914), Трифуновић Видосава (1915) и Илић (Предрага) Небојша (1969).337

334
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; ttp://www.jasenica.org; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
335
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52)
Milivoje Ivanišević, Stradanje sela, zasede i zatvori u Srebrenici, Serbien Unity Congress, 1997; Документационо
336

информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

337
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

183
Нападом је руководио Орић Насер, а учествовали су Трсић Сакиб, Дедић Ибро,
Сулејмановић Нусрет, Смаиловић Мирсад и др. 338

*Убијања и етничко чишћење у Скеланима: Након што су јединице Територијалне одбране

Сребреница етнички очистили готово сва српска села на подручју Братунца, Сребренице и
поједина места око Зворника, Милића и Власенице, штаб којим је руководио Насер Орић
одлучио се и на етничко чишћење српских села око Скелана.
У зору 16. јануара 1993. годиене, Скелане и околна села напао је изузетно велики број
наоружаних муслимана. До вечери су запосели читаво скаланско подручје, избили на Дрину,
затим прешли на територију Србије и наставили поход по селима око Бајине Баште.
Југословенска војска је реаговала, између осталог и у страху од минирања бране
Хидроелктране, што би могло имати катастрофалне последице за шире подручје низводно од
Бајине Баште. Муслиманске оружане снаге су се повукле, а за њима се у своја села вратило и
избегло становништво. Затекли су потпуно уништена села, велики број побијених и тешко
рањених православних цивила, од којих су многи ускоро подлегли ранама.
Нападом из правца Кушићи - Жабоковице руководио је лично Насер Орић, а из правца
Костоломци - Ћосићи нападом је руководио Зулфо Турсуновић, док је напад на Калиманиће
предводио Един Алић. Цивилно српско становништво, које су браниле слабо наоружане
сеоске страже, нашло се у окружењу готово са свих страна. Једини излазни пут водио је
према Србији преко моста на Дрини. Они који нису успели да пређу реку убијени су у
селима, а неки су заробљени и одведени у логор - затвор у Сребреницу. Чињеница која
упућује на то да је напад Орићевих јединица био систематичан у циљу уништења Срба као
етничке групе на простору Скелана, јесте и дејствовање снајпера и убиства српских цивила
на мосту на Дрини, као и убијање цивила који су покушавали да се спасу пливајући преко
реке. Један од снајпериста који се посебно "прославио" у убиствима цивила на мосту био је,
према исказима већег броја сведока Орићев блиски сарадник Сафет Омеровић Миш.

338
Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom
Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine.

184
 СПОМЕН У СКЕЛАНИМА

СПАЉЕНА СРПСКА КУЋА У СКЕЛАНИМА

185
За свега неколико сати 16. јануара на мосту и по скеланским селима убијено је 67 људи, од
којих је већи број масакрирано: Милановић (Саве) Марко (1954), Глигић (Драже) Алекса
(1968), Јањић (Симе) Шћепо (1947), Јањић (Пере) Симо (1948), Миловановић (Милоша)
Милан (1967), Марковић (Раденка) Милун (1970), Димитријевић (Стојана) Драган (1965),
Симић (Драгана) Радован (1966), Милошевић (Борише) Драгоје (1960), Мијатовић (Саве)
Владо (1966), Јањић (Симе) Анђа (1927), Секулић (Остоје) Гордана (1966) и Димитријевић
(Томислава) Александар (1987).
У документима уз извештај Министарсртва унутрашњих послова Републике српске
приложена су 24 обдукциона записника које је потписао др Зоран Станковић из
београдске Војномедицинске академије, из којих се види да Орићеви војници нису
имали милости ни према деци: "хладнокрвно је убијен шестогодишњи дечак
Александар Димитријевић из Скелана, док је његов рођени брат једанаестогодишњи
Радисав тешко рањен и од последица рањавања је преминуо. Међу жртвама се налази и
15 девојака, жена и старица: најмлађа је Митра Ристић (19) из Кушића, а најстарије су
Радослава Ковачевић (78) из Стајића и Даринка Митровић (78) из Кушића. Убијено је и
осам мушкараца старијих од шездесет година, међу којима је најстарији 78-годишњи
Видосав Трифуновић из Скелана, а најтеже је страдала скеланска породица Ранкић у
којој је убијено шест мушкараца: Новица (50), Драгомир (50), Миломир (46), Радиша
(31), Тадија (63) и Драгомир (53).
У том нападу већи број цивила су рањени док су бежали пред Орићевим и Турсуновићевим
војницима преко Дрине. Међу тим рањеницима је и дванаесторо жена и деце, од којих су
неки данас тешки инвалиди. Орићеве хорде заробљене цивиле су остављали у животу само
ако су им били потребни за размену, у супротном суђено им је по кратком поступку. Тако су
23. јануара на брду Јовик изнад села Калабаче код Шековића пронађена тела супружника
Милоша (60) и Видосаве (64) Гајић, који су одведени живи из Калабача током напада ТО
Церска на то место, 27. новембра 1992. Обдукцијом је утврђено да је Милош убијен тако што
му је испаљен метак у главу, док је Видосава задављена марамом.339

*У Кушићима (општина Скелани), део села Жабоковица једног од највећих у бившој

Сребреничкој општини (укупно 706 становника, од тога 598 Срба) 16. јанауара 1993. године,
поред великог броја повредјених и рањених, приликом нападаје убијено двадесет лица, од
којих седамнаест у Кушицима и три у Жабоковици. Живот су изгубили: Митровић Радивоје
(1942), Јаковљевић (Митра) Милија (1957), Митровић (Максима) Мирко (1939), Јаковљевић
(Милана) Миленко (1946), Ристић (Цветка) Новак (1951), Ристић (Лазара) Владислав (1947),
Милановић Илија (1922), Ристић Радо (1920), Милановић Душанка (1920), Тодоровић
(Станоја) Миленко (1928), Живановић (Јове) Никола (1921), Јанковић Миленија (1963),
Митровић Радинка (1946), Ристић Миленка (1930), Ристић Иванка(1950), Ристић (Новака)
Митра (1974), Ристић (Новака) Мићо (1977), Јаковљевић (Андјелка) Миленко (1957),
Максимовић (Милована) Саво (1932) и Неђић Роса (1933).

Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH –
339

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006.; Centar za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u
Bosni, Ubijanje Srba u Srebrenici, Koreni – list Srba u rasejanju.

186
Нападом је руководио Насер Орић а међу осталим предводницима били су и Нусрет
Сулејмановић, Сакиб Тршић и Ибро Дедић.340

*У Дом здравља у Бајиној Башти допремљена су тела 12 српских младића у угљенисаномс

стању. Реч је о Србима убијеним у нападу муслимана на срспку општину Скелане, који је
извршен претходног дана. Српски борци који су преживели изјавили су да су у питању
рањени српски војници, над којима је извршен прави масакр: избодени су вилама или
докрајчени маљевима и секирама. У нападу сребреничких муслимана на српске положаје
и цивилне циљеве на територији Скелана истог дана код Осмача је из засједе убијено 17
српских бораца, а 14 их је рањено.

*Десетог. Маја 1993. године у свом стану у Сребреници Загорка Зекић (58) и њен син
Слободан (42) преминули су само неколико сати након што је у њихов стан упао припадник
ТО Сребреница Емир Халиловић и тешко их претукао ударцима пиштоља у главу: најпре
Слободана, а затим и Загорку. Исте вечери, стотинак метара даље, у свом стану убијена је и
Велинка Димитровска (52), док је њен супруг Крсто (57) изведен и убијен мало даље, на
локацији званој „Рудник“. Крсто и Велинка сахрањени су на градском гробљу у Сребреници,
а њихови посмртни остаци ексхумирани су и идентификовани тек прошле године. Документ
који потврђује начин на који су убијени Крсто и Велинка представља, заправо, један акт
Службе јавне безбједности Сребреница од 27.10.1993. који носи потпис шефа полиције
Хакије Мехољића.341

*На путу Скелани-Сребреница, 23. јуна 1995. године, муслимани су поставили заседу и у
цивилном возилу убили пет православних Срба из Скелана.342

*У нападу на село Вишњица, 25, јуна 1995. године, убијен је један цивил, а два су рањена.343

“Овим нападом је окончано дуго крваво оргијање муслиманских оружаних снага на

територији Сребренице. За њима су остала пуста и попаљена села, полураспаднути лешеви,
аветски призори које су могли приредити само помрачени зликовачки умови покретани
лудилом, похлепом, безразложном мржњом, а потом и страхом од заслужене казне.
Попаљена су скоро сва села. Читаво је остало само њих десетак (Црвица, Лијешће, Петричи и
Скелани у сребреникичкој општини и Дубравице, Јелах, Красановићи, Побрђе, Полом,
Реповац и Слапашница у братуначкој општини). Практично нема места на овом подручју у
ком није почињен бар неки ужасни злочин. Тортура сваке врсте почев од понижавања и

340
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52); Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na
području bivše SFRJ, pisan u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine;
Документационо информациони
центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić: Istraga o zločinima nad Srbima na području regije Birač pred organima
341

BiH – Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter, 4.10.2006.

342
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
343
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.

187
претњи, преко пребијања, сакаћења, силовања, затварања, пљачкања, прогањања па до
најстрашније смрти били су свакодневница ових јадних људи. Годинама су живели у
непрекидном страху, хаосу, жалости за најмилијима, немаштини и неретко глади. Велики
број њих се спасавао привременим или трајним избеглиштвом у Србију, али ни ту нису
могли остајати дуже, јер осим сигурности по живот, мало тога је могло да им буде пружено.
Живот у коклективном смештају, без икакве имовине, радног места, прихода и перспективе
није могао да их задржи, па су се враћали у своје куће или многи чешће, на своја згаришта и
покушавали да изнова заснују своја сиротињска домаћинста.
Размере свакодневних трагедија, страха и патње сваке врсте кроз које су ови људи прошли
већина нас никада неће до краја схватити. Из штурих спискова и текстова (какви су и ови
моји) и исказа преживелих сведока стиче се само слика догађаја, пуке чињенице, али оне не
описују патњу тих људи.
Ни за један од ових злочина нико досад није одговарао, а како стари стоје и неће. Напротив,
командант сребреничких муслимана Насер Орић је за своје херосттво исказано над
беспомоћним цивлима добио високо одликовање од власти БиХ”.344

*Дана 27.05.1995. године диверзантско-терористичка група поставила је заседу на

територији под контролом Војске Републике Српске у рејону села Подравно. Том приликом
погинуло је пет бораца Војске Републике Српске који су превозили огревно дрво за потребе
једне бригадне базе.345

У оваквим нападима убијено је око 1.000 Срба, а повређено или рањено 2.800 до 3.200.
Убијања су вршена на крајње зликовачки начин: спаљивањем, сечењем стомака, одсецањем
главе, ударцима тупим предметима, разапињањем на крст, набија њем на колац, клањем...346
У свом делу “Сребреница из другог угла”, Миловоје Иванишевић, публициста и истраживач
ратних злочина у бившој Босни И Херцеговини, наводи, аргументујући то документима,
мноштво података који илуструју ситуацију у Подрињу у то време:

-Крајем јанаура и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8. оперативне групе
створена је велика повезана слободна територија са центром у Сребреници која је обухватала
95 одсто простора општине Сребреница, 90 одсто простора општине Братунац, 60 одсто
простора општине Власеница и 50 одсто простора општине Зворник. Такође, успостављена је
директна физичка веза са оружаним снагама регије Жепа.347
-Муслимани су, у то време, запосели преко 850 квадратних километара. Тај њихов неспоран
војники успешан подухват проуyроковао је скоро потпуно уништење српских насеља и

344
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
345
Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 22.
346
Prema knjizi Milivoja Ivaniševića “Hronika našeg groblja” (objavila “Srpska vojska” u broju od 15.03.1995., str 51-
52)
347
Prilog za vodič hronike Armije BiH, broj 69/94, 07.03.1994. godine.

188
страдање мештана српске националности. Само у сребреничкој и братуначкој општини, од
93 насеља у којима су живели Срби, уништено је њих 82.348

Окружно јавно тужилаштво Бијељине поднело је 17. марта 2004. године Секретаријату за
односе са Хашким трибуналом Републике Српске (предмет КТ.70/01) кривичну пријаву
хашком суду за ратни злочин над Србима у Подрињу, против Насера Орића и његових
сарадника: Зулфе Турсуновића, Абдурахмана Малкића, Хакије Мехољића, Сафета
Омеровића званог Миш и још 44 особе из Сребренице и околине. Сви они су били под
директном командом Насера Орића, са којим су планирали и извршавали злочине над
српским народом у селима Подриња и Бирча. Из овог предмета подигнута је оптужница само
против Насера Орића, а за остале предмет је враћен у Тужилаштво БиХ у Сарајеву, где неће
ништа да коментаришу док се не покрене поступак. Директор Секретаријата за односе са
хашким судом Републике Српске Јован Стајић каже да су писмено тражили од суда у Хагу
објашњење шта је са овим предметом још прошле године, али нису добили одговор ни до
дан-данас.
- Поубијани смо на својим кућним праговима. Овде у Сребреници, а и у суседном Братунцу,
злотвори се шетају слободно, иако су крвавих руку до рамена. Још их постављају на јавне
функције, а наше сународнике хапсе у Федерацији Босне и Херцеговине - каже Милош
Миловановић, секретар Борачке организације Сребренице.
По командној одговорности, или као припадници војних јединица бошњачке Армије Босне и
Херцеговине, овим предметом се терети укупно 49 особа за злочине над Србима на ширем
подручију Сребренице, истичу у Секретаријату. Подизања оптужнице од Тужилаштва БиХ
још нема.По Кривичном закону РС, 49 осумњичених се терети за геноцид, ратни злочин
против цивилног становништва, рањеника и болесника, као и злочин недозвољивих
средстава борбе. Злочини су почињени од маја 1992. до краја лета 1993. године у месним
заједницама Скелани и Кравица, односно селима: Ратковићи, Међа, Гребен, Боровац, Залазје,
Ажлица, Крњићи, Топлица, Подрид, Опарци, Станатовићи, Тук, Факовићи, Дивовићи,
Радијевићи, Бољевићи, Кутијеши, Костоломци, Жабоковица, Брежани, Подравање, Лозница,
Бјеловац....Предмет Секретаријату је достављен из Окружног суда у Бијељини. На овим
просторима уништена су до темеља 134 српска села, поубијан је велики број цивила, стараца
жена и деце. Према досадашњој евиденцији, страдало је 1.230 особа док се за 80 особа из
сребреничких казамата још трага. Само је 14. децембра 1992. године у Бјеловцу страдало 106
особа, на Божић 1993. године у Кравици је изгинуло 46 особа за један дан.

ИЗЈАВА РАМИЋ САДЕ, НАЧЕЛНИКА ТЕХНИЧКЕ СЛУЖБЕ У 283.

ИСТОЧНОБОСАНСКОЈ ЛАКОЈ БРИГАДИ, О УЧЕШЋУ У
БОРБЕНИМ ДЕЈСТВИМА И ЗЛОЧИНИМА НАД ПРИПАДНИЦИМА
ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРПСКОГ НАРОДА

348
Stalna misija SRJ pri OUN, Memorandum o war crimes and crimes genocide in Eastern Bosnia (communes of
Bratunac, Skelani and Srebrenica) commited against the Serbian population from April 1992. to April 1993, str. 8.

189
 Текст изјаве (4 стране) објавити у оригиналу.

За “успешно” извршене злочиначке акције, Насер Орић предлаже Команди 2. корпуса доделу
признања:
- Бектић (Раме) Неџаду, помоћнику команданта за безбједност у 8. оперативне групе
“Сребреница” који “учествује са својом јединицом у припреми, планирању и извођењу
акција чишћења четничких упорушта као што су: Лубнице, Чагљевићи, Кнезови,
Пустановићи, Радошевићи, Карно, Постоље, Брежани, Крњићи, Шпат, Браћан, Л. Ријека-
Бјеловац-Сасе, Љубомишље, Подравање, Кравица, Глогова, Језеро, Карачићи, са
диверзантском групом извео диверзантске акције на Тичића брду и при чему је убијено 12
четника из групе за обезбједјење Милана Гвере. Учесник акција: Сеона-Грујичићи-Обарак,
Станатовићи-Боровац, Божићи-Прибојевићи, као и другим акцијама које су изведене на овом
подручју”.
- Адемовић (Алије) Сидика, помоћника команданта за безбједност у 280. источно босанској
лакој бригади за учешће ”у следећим акцијама: Јасиковача, Сљемово, Залазје, Јежестица,
Језеро, Сасе, Кравица, Звијезда, Магашићи и Глогова . Вересиње”. Посебно се “истакао” у
акцијама у Језеру и Кравицама.
- Крџич (Османа) Атифа, референта безбједности у Команди 8. оперативне групе
“Сребреница”, који је “као члан Штаба ОС Сребреница учествовао у планирању и извођењу
следећих акција на подручју Сребренице и то: Карно, Постоље, Ратковићи, Брежани,
Крњићи, Божићи-Прибојевићи-Костоломци, Клековићи, Млечева-Обарак-Сеона-Грујчићи.,
Боровац-Станатовићи, Лозница-Лопатице-Л. Ријека, Сасе, Факовићи и Подравање”.
“Истакао” се у акцијама у Ратковићима, Подравању и Факовићима.
- Алић (Сабрије) Зајка, помоћника команданта за безбједност у 283. источно босанској лакој
бригади који је “као припадник диверзантског вода извео засједу у Биљачи а учествовао је у
диверзантским акцијама у Вољавици, Биљачи и Залужју”. “Истакао” се у извођењу
диверзантске акције у Вољавици где је уништен један транспортер, те диверзантској акцији у
Залужју.
- Смајловић (Авде) Суада, помоћника команданта за безбједност у 282. источнобсанској
лакој бригади за учествовање “у следећим акцијама: Звијезда, Залазје два пута, Андрићи два
пута, Куњерац, Језеро, Факовићи, Брачан, Табља, Ораховица, Чауш и Брежани”. “Истакао” се
у акцији на Куњерцу.
- Сулејмановић Алију, командира Оделења војне полиције у 282. источнобосанској лакој
бригади, који је учествовао у “следећим акцијама: Чагљевићи, Радошевићи, Факовићи,
Родошевићи и Лумнице, Ратковићи, Прибојевићи, Брежани, Шпат, Грујчичи-Сеона-Обарак-
Млечева, Подравање, Л. Ријека, Кравица и Језеро. Учествоваао је у засједама у
Клотјевцу...”.349

349
Komanda 8. OG “Srebrenica”, broj 130-13-02/94, 25.03.1994. godine; Podaci o kadrovima SVB, Komanda 8. OG
“Srebrenica”, broj 00-13/94, 02.03.1994. godine.

190
За сличне “подвиге», годину дана касније, Команда 28. дивизије предлаже доделу признања:
Салиховић Шемсудину, Хабибовић Неџибу, Орић Насеру, Османовић Хазиму, Адемовић
Изету, Голић Сафету; Голић Асмиру, Ибрахимовић Хасану, Бегић Ибрахиму, Османовић
Хасану, Турсуновић Зулфи, Делић Нусрету, Ајшић Амиру, Дудић Ибри, др Илијазу Пилав,
Мустафић Мехмеду, Чивић Вејсилу, Крџић Назифу, Салчиновић Беширу, Цврк Фикрету,
Салиховић Мехмеду, Мујић Кадрији, Авдић Абиду, Манџић Ибрахиму, Хабибовић Муниру,
Салиховић Нусрету, Мустафић Нијазу, Голубовић Тајибу, Омеровић Авди, Дедић Ејубу,
Ибрахимовић Енесу, Мујановић Абдурахману и Адемовић Мехи.350
Дакле, сви органи службе војне безбедности су учесници крвавих похода на српска села и
сви су се у њима «истакли». Поред већ наведених међу њима су још:
- Мустафић (Абаза) Нијаз, референт безбедности у 280. источнобосанској лакој
бригади. Учествовао у акцијама: Залазје, Сасе,Андрићи, Факовићи, Језеро, Ликари, Чауш и
Ногачевићи. «Истакао се у акцијама у Залазју, Ногачевићима и Језеру.
- Ахметовић (Авде) Абдулах, помоћник команданта за безбедност у 281
источнобосанској лакој бригади. Учествовао у акцијама у Језеру, Подравању, Реповом брду и
Бешића брду. «Истакао» се у акцијама на Подравању и Бешића брду.
- Бећировић (Осме) Халид, референт безбедности у 281. источнобосанској лакој
бригади. Учествовао у акцијама Рупово брдо, Брежани, Факовићи, Кравица, Бешића брдо,
Језеро, Гуњаци. Учесник је у више заседа и диверзија као што је била заседа у Жутици.
- Јусуфовић (Салчина) Азем, референт безбедности у 282. источнобосанској
лакој бригади. Учествовао у акцијама: Кнезови, Чагљевићи, Радошевићи-Лубнице,
Ратковићи, Брежани, Крњићи, Шпат, Боровац-Станатовићи, Грујчићи-Сеона, Божићи,
Љубовишња, Жепа, Подравање, Брачан два пута, Лозничка Ријека, Бјеловац, Глогова,
Кравица и Језеро. «Истакао» се у акцијама Брежани, Крњићи, Подравање, Лозничка Ријека,
Језеро и у диверзији у Осату.
- Алић (Салке) Абдулах, Референт безбедности у 283. источнобосанској лакој
бригади. Учествовао у акцијама: Опарци, Ратковићи, Магдовићи, Брађжевина, Лозница-
Врањишевићи, Брежани, Куњерац два пута, Подравање и Грабовачка ријека. «Истакао» се у
акцијама Магдибићи, Лозница, Брежани и Куњерац.
- Делић (Хусеина) Фадил, помоћник команданта за безбедност у 284. источнобосанској лакој
бригади. Истакао се у организацији и извођењу заседа конвоју »Бокситових» камиона у
Коњевић Пољу, где је «убијено 7 четника».
- Салиховић (Салке) Сеад, референт за безбедност у 284. источнобосанској лакој
бригади. Учествовао у акцијама: Г. Брана, Бањевићи, Кравица, Бандјера и Козјак. У свим
акцијама био је вођа групе.
- Голић (Хајдара) Азмир, помоћник команданта за обавештајно-безбедносне
послове у Самосталном брдском батаљону «Сребреница». Учествовао у акцијама: Брежани,
Загони, Звијезда, Брачан, Јежестица, Паићи, Магашићи, Бјеловац и Кравица. Учесник је више
заседа које су извођене у Глоговој, у којима се истакао.351

350
Komanda 28. divizije, str. pov. br. 04-20/95, 03-04.1995. godine.
351
Podaci o kadrovima SVB, Komanda 8. OG “Srebrenica”, broj 00-13/94, 02.03.1994. godine.

191
У документу «Прилог за водич хронике Армије Републике Босне и Херцеговине», Команда
8. оперативне групе «Сребреница» наводећи дејства својих јединица до почетка 1994. године,
наводи се да су у свим овим дејствима «дошло до великог плијена у наоружању,
материјално-техничкимс средствима и храни».352

У току 1991-1993. године у зони одговорности 8. оперативне групе Сребреница нестало је

више лица, па је Дрински корпус доставио списак 69. лица која потражује од Окружне
комисије за размјену заробљеника Тузла: Пејић Владо, Секулић Бранко, Илић Драган,
Обреновић Миладин, Продановић Милан, Зеленовић Милош, Стевановић Ђорђе,
Максимовић Рајо, Тешић Мићо, Мијатовић Панто, Ристановић Владо, Недић Миладин,
Михајловић Борислав, Савић Виктор, Ложњаковић Миладин, Видовић Милорад, Радовић
Богдан, Марић Радо, Савић Алекса, Милановћ Никола, Остојић Сретко, Гајић Маринко,
Васиљевић Милорад, Максимовић Радомир, Јовановић Живојин, Марковић Мирко, Васић
Обрад, Тубић Миладин, Ковачевић Божидар, Тодоровић Мирољуб, Цвјетиновић Иван, Ракић
Миодраг, Илић Милисав, Вујадиновић Драгомир, Вујадиновић Бошко, Вујадиновић Васо,
Симић Бранко, Симић Петко, Вујадиновић Душан, Вујадиновић Недељко, Благојевић
Душан, Глигић Недељко, Глигорић Љубисав, Јеремић Мирко, Петровић Гојко, Васиљевић
Радисав, Вујадиновић Милован, Николић Светозар, Ракић Светозар, Голић (прво слово
нечитко) Душан, Лаловић Драган, Грбић Миленко, Станковић Ранко, Поповић Костадин,
Стевановић Милан, Божић Стево, Миловановић Милисав, Сављевић Миле, Станковић Ранко,
Васиљевић Драган, Павловић Небојша, Николић Славиша, Николић Драган, Ђукић
Миломир, Ђокић Јаков и Јанковић Миливоје.353

Као посебан случај свирепости наводи се монструозно убиство Мирка Марковића из

Шушњара: О монструозним убиствима Срба говори и акт. органа безбедности Команде
јединице 6338 Армије Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 06-08/95 од 19.05.1993. године,у
којем се, између осталог, о убитству Марковић Милка каже:
“...У то време у Сребреницу је ушла војска и по наређењу Н-Велик исти је ухваћен гдје
је предат Миш- Поведен је преко Јошаве гдје је малтретиран,... боцкан ножем, а када је
доведен у мјесто Гниона у један поток ту је дјелимично преклан, доведен у стање
непокретног, наложена ватра и постепено запаљиван да гори само са ногу”. 354
Мирко Марковић (46) је ухваћен половином маја 1993. године у свом стану у улици маршала
Тита, по наређењу Насера Орића, након чега је предат Орићевом пратиоцу Сафету
Омеровућу Мишу. Омеровић је неколико дана касније водио Марковића у правцу села
Јошаве, иживљавајући се ножем по његовом телу, да би му у селу Гниона, готово прекланом,
наложио ватру на телу, након чега је Марковић преминуо.355

Злочини над српским становништвом вршени су и на подручју општине Зворник:

352
Komanda 8. OG “Srebrenica”, broj 69/94, 07.03.1994. godine.
353
Okružni sekretarijat za odbranu Tuzla, str. pov. broj 6-11-24/95, 25.01.1995. godine.
354
Akt. Organa bezbednosti Komande jedinice 6338 Armije Bosne i Hercegovine str. Pov. br. 06- 08/95 od 19.05.1993.
godine..
Slobodan Durmanović, Dosije Naser Orić, Istraga o zločinima nad Srbima na području Birač pred organima BiH –
355

Nova optužnica protiv Nasera Orića, Novi reporter.

192
*Делове села Бошковиће и Баљковицу (општина Зворник), настањене православним
живљем, у јутарњим сатима 9. маја 1992. године напале су муслиманске оружане снаге
(Зелене беретке) из више праваца. У том нападу убијено је и рањено много цивила. Покретна
имовина је спаљена, а око 60 кућа са пратећим објектима је спаљено и разрушено.356

*Дана 29.05.1992. године, око 22 часа, на локалном путу Горња Каменица – Зворник
непозната лица, припадници ексремних муслиманских оружаних снага, у засеоку Бакрачи,
напали су колону од пет путничких возила, којима су се, са вршења службе, враћали
припадници милиције Станице јавне безедности Зворник. Том приликом тешко су рањени:
Ерић Славко, Ђокић Љубисав, Вујовић Владо, Јовановић Никола. Гогић Милорад и Матић
Мика. Након извршеног напада рањени млиционери Гогић Милорад, Матић Мика и Ђокић
Љубисав су успели да побегну, док Ерић Славко, Вујовић Владо и Јовановић Никола, успед
рана у пределу доњих есктремитета, бивају заробљени. По њиховом заробљавању па до
04.06.1992. године непознати извршилац је наредио да се над њима врши мучење и на крају
убитсво. Дана 04.06.1992. године, путем размене, за шест заробљених лица муслиманске
националности предати су лешеви ово троје убијених, што потврђује чињеницу да су
именовани били живи све до тог дана или најраније поподневних часова претходног дана.
Извршеним увиђајем утврђено је да је Ерић Славко рањен пушчаним пројектилом у
пределу леве натколенице и десне надлактице, а а да је након тога мучен спа љивањем
лет-лампом и другим погодним средствима у пределу лица и леђа, ломљењем доње
виличне кости, као и чупањем косе са главе. Вујовић Владо, након што је рањен
пушчаним пројектилом у пределу десне натколенице, мучен је спаљиавањем у пределу
лица и полног органа и сечењем у пределу десне стране грудног коша, као и
спаљивањем у пределу лица, те убодима ножем или другом оштрим предметом у
пределу грудног коша и главе.357
Сведоци: Матић Мика, Ерић Босиљка и ВујовићМиле.

*Наоружани муслимани из села Витиница и суседниг села Јусићи напали су 20. јуна 1992.
године заселак Оџачани, убили 10 и ранили више мештана, а преостало становништво се
спасло бегством у суседна села. Након тога њихова имовина је опљачкана, а куће
спаљене.358
Жртве злочина: Васо (Петар) Танацковић, 1936; Коста (Перо) Костић, 1925; Цвјетко
(Цвијетин) Костић, 1930; Смиља (Светозар) Танацковић, 1944; Јовика (Јован) Танацковић,
1955; Крсто (Владо) Стевановић, 1966; Мићо (Боро) Миловановић, 1967; Драго (Анто) Ракић,
1958; Иван (Саво) Стојановић, 1964; Недељко (Боро) Илић, 1972.
Починиоци злочина: Хајро Хоџић (Мозгоња); Џевад Авдичевић (Бабак); Мирсад Терзић
(Терза); Муниб Махмутовић; Шемсо Муминовић, из Ковачевића.

Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla; Hronologija 1991-1995, Dokumentacioni centar Republike Srpske,
356

Banja Luka,2002.
Krivična prijava protiv nepoznatog izvršioca i izjave Matić Mike, Erić Bosiljke, Jovanović Milice i Vujović Mile,
357

www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Izjave-2.pdf
358
Dokumentacija Komiteta za prikupljanje podataka broj 293/95-27.

193
*Претежно српско село Рожањ у општини Зворник, које је било опкољено и у блокади
околних муслиманских села кроз која због сталних претњи да ће бити побијени Срби нису
смели ићи, нападнуто је 2. јула 1992. године. Напад су организовали и извршили наоружани
муслимани, регрутовани на територји зворничке општине, припадници Армије Босне и
Херцеговине. И поред жестоког отпора убијено је и рањено више лица, а сви мештани српске
националности избегли су и протерани из својих домова. Њихова имовина је опљачкана, а
зграде су спаљене и разорене.359

*Напад на српски заселак муслиманског села Каменица горња (општина Зворник) извршила
је група наоружаних муслимана са подручја Церска. На окрутан начин (спаљивањем,
ударцима тупим предметима или ножем) убијена су четири лица. Православни мештани
осталих заселака су се одмах склонили у суседна места. Све православне куће су опљачкане,
разорене и спаљене.360

* У велико срспко село Растошница (општина Зворник) наоружани муслимано су ушли 1.

септембра 1992. године тек после вишедневних напада, па су мештани имали довољно
времена склоне жене, децу, болесне и старе у суседна села и град Зворник.За тих неколико
дана борби погинуло је више бранилаца села и цивила. Након уласка у село, муслимани су
похватали већи број мештана, одвели их у затворе у Тузли и Теочаку, где су неки од њих
убијени. Опљачкано је и спаљено око 500 стамбених објеката. Оштећена је и демолирана
православна црква.361

*На путу Зворник-Шековићи, на Црном врху (општина Зворник), 10. септембра 1992.
године из заседе је нападнута колона од седам цивилних теретних и једног путнич ког
возила. У већини теретних возила је транспотована руда боксит у Каракај на прераду, а у
осталим роба широке потрошње. Приликом напада, возила су спаљена заједно са седам
православних цивила. Преживела су само четири путника.362

* Припадници муслиманских оружаних снага напали су 17. септембра 1992. године заселак
Новог села Кочање, на окрутан начин, хладним оружјем убили више православних цивила, а
остале присилили да напусте домове. Потом су њихиву имовину опљачкали, а куће спалили
и разорили.363

359
Milovije Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih porodica i Bosni – hronologija,
http://www.koreni.net/broj 49/hronlogija.htm.
360
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
361
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
362
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
363
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.

194
 УБИЈЕНЕ ЖЕНЕ У ПАНТИЋИМА КОД ЗВОРНИКА, 1992. ГОДИНЕ, 8.10.1992.

* На српски заселак Пантићи, села Шетићи у општини Зворник, изведен је напад у зору 8.
октобра 1992. године. Учинили су то муслимани Шетића и околних муслиманских села
општине Зворник, бројни припадници оружаних снага Армије Босне и Херцеговине. У овом
нападу убијено је више жена, старих и немоћних лица српске националности који су се у
време напада затекли у селу да би одржавали имања и хранили стоку. Већина њих се
склонила и боравила у кући Михајла Пантића. Деца и остали, поготово млађи, мештани
засеока Пантићи још у току лета су напустили своје домове. Имовина је опљачкана, а куће
разорене и спаљене. У Шетићима је гранатирана православна црква и парохијски дом.364

364
Milivoje Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih porodica i Bosni – hronologija,
http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm.

195
 СТАРИЦА ЦВИЈА ПРЕЛОВИЋ УБИЈЕНА У ГОРЊИМ ШЕТИЋИМА КОД ЗВОРНИКА,
8.10.1992.

*Истог дана, у раним јутарњим часовима, извршен је напад и на претежно српско село
Малешићи у општини Зворник. Акцију су предводили и злочине починили у највећој мери
муслимани суседног села Јусићи у сарадњи са вечим бројем припадника Армије Босне и
Херцеговине из околних села и општина.На свиреп начин је убијено више мештана,
бранилаца и цивила. Све што се могло однети је опљачкано, а непокретности спаљене и
разорене. У пљачки и уништавању стоке и имовине Срба овог села посебно су били активни
муслимани, жене, мало одарслија деца и старци села Јусићи.365

*Православне засеоке два претежно муслиманска села, Каменице Доње и Каменице Горње
(општина Зворник), у току ноћи 6. новембра 1992. године су напали локални муслимани из
Каменице са Насером Орићем на челу, ушли у село, заробили велики број мештана,
бранилаца ових заселака и чланова њихових породица, одвели их на Глођан ско брдо и након
тога им се губи сваки траг. До данас није утврђен тачан број погинулих у овом нападу.
Процењује се између 109 и 250. Пронађено је и откопано седам масовних гробница на
локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Масакалића поток и друге, али многе
жртве још увек нису идентификоване. Не зна се колико још неоткривених гробница има.
Пронађена су документа која доказују да је Насер Орић наредио овај злочин. Са изузетком

365
Milivoje Ivanišević, Koreni – list u rasejanju, Stradanje srpskih porodica i Bosni – hronologija,
http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm.

196
три жртве које су убијене из ватреног оружја, код свих досад откопаних тела смрт је
наступила као последица страшног мучења и масакрирања. За ове злочине Изетбеговић је
одликовао Насера Орића и још десетак његових подређених највишим војним орденом.366

ЕКСХУМАЦИЈА СРПСКИХ ЖРТАВА НА ГЛОЂАНСКОМ БРДУ

Божић Драгомиру је тело искасапљено а глава одвојена од тела. Глава Тијанић Славка
је пронађена без очију, ушију и носа, а у грудома му је пронађена гвоздена шипка
пречника шест милиметара, док су му врат, ноге и руке било везани челичном жицом.
И Казановић Сави је глава одсечена, груди пробијене великим ексером, а он закован за
један храст и разапет. Пронађена је и глава без тела за коју се предпоставља да је
припадала Грабовица Милошу. У Каменици су тог дана такође убијени: Ашћерић
Миладин, стар 28 година, Тешић Мићо, стар 24 године и Милиновић Никола, стар 27
година. И њима су главе биле одсечене.367
Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан
Реџић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих,
Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реџић, Абдурахман (Мустафе) Реџић,
Алија (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, и још двадесет муслиманских
бојовника регрутованих из околних села.

366
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
367
Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Beograd, dokaz
broj 184/94-5, 184/95-6, 184/95-7 i 184/95-8. .

197
«... Након ослобађања Каменице, пре годину дана, наши борци били су сведоци још једног
стравичног стратишта српског народа. На локалитету Глођанског брда и Козјака пронађено
је неколико масовних гробница. У крвавом сатанском ритуалу муслимана задојеним
националном мржњом и верским фанатизмом, страдало је много Срба са подручја Подиња и
Бирча.
Те среде, 17. фебруара, пред укоченим лицима домаћих и страних новинара, указаше се нови
безимени гробови Срба. Из минута у минут број унакажених тела се повећавап. Испред
гробнице туробно небо парали си огромни храстови. На њима пободени ексери и опасана
бодљикава жица.
'Овде су нам разапињали људе», говорио је тада Рајко Анђелић. 'Друге су везивали
бодљикавом жицом и ударали секирама.' О свему овоме сведочили су лешеви побијених
Срба. Откинута глава, рука, нога, одсечено уво, извађена утроба... Оно што људско око не
може видети, његов ум не може поднети.
Тужно је било у Зворнику 22 фебруара 1993. године. Тачно у подне цео град и околина слили
су се на гробље у Каракају, на последњи опроштај и испраћај потмртних остатака 38 жртава
муслиманске мржње и заблуде. Жалост са родбином дошли су да поделе и др. Радован
Караџић, др Биљана Плавшић, др Владимир Лукић, генерали Манојло Миловановић, Душан
Ковачевић и Миленко Живановић, епископ зворничко-тузлански господин Василије,
представници зворничке и суседних општина, као и припадници Зворничког гарнизона ВРС.
Говорећи на опроштају, др Радован Караџић, председник Републике Српске, је између
осталог рекао:
'Убијени сте од својих комшија, злочинаца и нељуди. Убијени сте маљевима и другим
нељудским оруђима. Али, маљеве којима сте убијени нису држали само они. Те маљеве држе
велике силе. Одговорност за вашу смрт лежи на познатим истакнутим политичарима Зпаада.
Једног дана, они ће за своје дјело одговарати, бар пред историјом и историчарима. Њихоиви
егзекутори, ваше убице, кидајући ваше дамаре и жиле, ваше руке у вратове, покидали су и
последњу могућност да се називамо браћом, последњу могућност да живимо заједно.'
Нека је вечна слава жртвама из каменичких јама.»368

Сви нису могли да буду идентификовани. Стручњаци тврде да тек када буду пронађене још
неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског страдања почетком
новембра 1992. године. Тим стручњака судске медицине који је предводио др Зоран
Станковић са Војномидицинске академије, приликом ексхуамције и идентификације
покојника, утврдио је да су безмало све жртве претходно мучене и убијене на веома
свиреп начин. О масакру су сведочила измаскрирана тела и тела без главе, или
појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима
ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице, спаљени делови
тела. Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја. Са обдукционим бројем З-
18 сахрањен је један од њих, Триша Михајловић. На њему је пронађена сива војна блуза,
кошуља, пантолоне, дугачке гаће, џемпер, чарапе. Обучу није имао. Нити документа нити
личне ставари.
- Око врата је имао пластифицирану омчу – сведочи за «Новости» др Станковић . – На
врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су му
чвсрто везане жицом дугачком око метар и по. Други крај је био обавијен и везан за

368
M. Lazarević, Godina tuge i opomene, Drinski – list Zvorničke pešadijske brigade VRS broj 3, februar ’94, str. 10.

198
доњу надлактицу. Иако је тело било у стању одмакле трулежи, с великом вероватноћом
могу да кажем да је смрт била насилна. Познати патолог је на његовој глави могао да
констатује и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица и трагове задављења.

*Делове села Снагово, настањене православним становништвом, су 18. децембра 1992.

године муслиманске оружане снаге напале из више праваца из околних муслиманских села
Самари, муслиманских заселака села Снагово, Камнеица итд. У нападу је убијено и
маскарирано више цивила, куће су опљачкане и већина њих спаљена и разорена.369
У овом нападу је Добривоју (непознатог презимена) одсечена глава у једна рука.370

*Пре пешадијског напада 1. августа 1993. године село Бошковићи (општина Зворник) је
више сати гранатирано, између осталоиг и бојним отровима, због чега је било много
повређених и отрованих цивила, а већина мештана је била принуђена да трајно напусти село.
Куће су опљачакне и спаљене.371

*Бројне муслиманске оружане снаге, уз снажну подршку артиљерје, напале су 11. децембра
1993. године и заузеле село Горњи Локањ (општина Зворник) и убиле више мештана.
Њихова тела су однели за размену и вратили их тек након два месеца у замену са своје
заробљене борце. Много кућа је оштећено у разорено гранатама.372

*Село Баљковица (општина Зворник), једно од више села која су се нашла на удару
муслиманских оружаних снага које су се повлачиле из Сребренице ка Тузли, нападнуто је у
ноћи 15/16. јула. Као разјарене звери убијали су, палили и уништавали све на шта су
наилазили. Мештани села Баљковице су се у већем броју већ раније склонили преко Дрине у
Србију, али је ипак смртно рањено много правосланвих цивила.373

Муслиманске снаге су дејствовале повремено и по територији СР Југославије:

*Са територије Босне и Херцеговине на левој страни Дрине, из правца Незук-Витница,

према Бањи Ковиљачи испаљене су 12. марта 1993. године три гранате калибра 82мм од
стране припадника војске Босне и Херцеговине, од чега је живот изгубила Вукашиновић
Вера из Бање Ковиљаче, стара 79 година, док је тешку телесну повреду опасну по живот
задобио Кајтовић Славиша из Бање Ковиљаче, стар 22 године, а истовремено је наступила и
знатна имовинска штета на месту експлозије.

369
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
370
Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Beograd, dokaz
broj 184/95-34.
371
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
372
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.
373
Milivoje Ivanišević, Srebrenica iz drugog ugla.

199
*На аутобус Саобраћајно предузећа "Ракета" из Ужица регистарске ознаке УЕ-206-20, који је
саобраћао на редовној линији Бајина Башта - Београд, у Малом Зворнику наспрам бензинске
пумпе на десној обали Дрине, са леве обале Дрине са територије Босне и Херцеговине
пуцано је 11. фебруара 1993. гдоине у 09.40 часова, из аутоматског оружја, па је пет метака
погодило аутобус, којом приликом је Живановић Весна из Братунца, Ул. Маршала Тита б.б.
рођеној 1948. године, нанета прострелна рана у пределу доње усне за шта јој је медицинска
помоћ указана у Медицинском центру у Зворнику.

*На кућу Петровић Слободана из Доње Биковице, која се налази у насељу Карловнице на
десној обали Дрине са подручја Босне и Херцеговине испаљени су 1. фебруара 1993. године
у 13.30 часова, из ватреног оружја пројектили који су нанели оштећења на Петровић кући.

*Са територије Босне и Херцеговине на левој обали Дрине испаљена је граната, 4 фебруара
1993. године у 15 часова, у правцу Љубовије која је оштетила кућу и аутомобил Петровић
Ратка, у ул. Војводе Мишића у Љубовији, општина Мали Зворник.

*Са територије Босне и Херцеговине на левој обали Дрине на Бању Ковиљачу испаљена је ,
фебруара 1993. године, граната из непознатог артиљеријског оружја, која је пала у Бању
Ковиљачу на 200м од основне школе "Вера Благојевић" и направила рупу величине 60 x
190цм. На лицу места сакупљено је 4 килограма делова гранате.
.
*Са леве обале Дрине, са територије Босне и Херцеговине испаљена је граната, 24. марта
1993. године око 13 часова, највероватније из хаубице, која је пала у близини куће Светозар
Пејић из Читлука, на територију Југославије и направила кратер величине 110 x 35цм, којом
приликом је оштећена кућа Пајић Светозара.

*Са територије Босне и Херцеговине испаљена је преко Дрине из противавионског оружја

непознатог пречника мина на територију Југославије, 17. јануара 1993. године у 12.30 часова,
која је пала у близини куће Васић Добрије из Цапарића, која је том приликом лакше рањена
од мине, која је пала на око 2 метра од ње и направила рупу дубине десетак сантиметара и
пречинка око пола метра.374

Због овакве ситуације српско руководство је морало донети стратешку одлуку да се стање у
Средњем Подрињу измени. То је довело до формирања Дринског корпуса Војске Републике
Српске, чија се зона одбране углавном поклапала са регијом Средњег Подриња.
Сведочећи, Милош Станковић (звани Мајкл Стенли), капетан британске војске, који је као
преводилац и официр за везу провео у Босни и Херцеговини и оптужен за шпијунажу у
корист Војске Републике Српске, у својој књизи "Кртица" описује догађања око Сребренице
и наводи: "Седмог јануара (1993) једна борбена босанска патрола изашла је из Сребренице и
сравнила са земљом неколико српских села дуж Дрине... Срби у источној Босни су

374
Treći izveštaj Vlade SRJ o počinjenim ratnim zločinima na području bivše SFRJ, napisanog u skladu sa zahtevom
postavljenim u Rezoluciji Saveta bezbednosti broj 780 od 5. oktobra 1992. godine.

200
побеснели због уништавања њихових села и то је изазвало талас етничког чишћења око
Зворника, Церске и у широкој долини Коњевић Поља".
Команданти муслиманских јединица су лично вршили ликвидације, на питање које је Филип
Морион поставио Насеру Орићу – Зашто је то чинио, Орић је одговодио да му насиље према
иноверцима налаже вера.375
Када је Насер Орић, у фебруару 2004. године, примио репортера Вашингтон Поста, овај је
написао: “Орићеви ратни трофеји не налазе се послагани на зиду... већ на видео-касети:
спаљене куће и тијела српских људи без глава, набацана на тужну гомилу. Морали смо
користити хладно оружје те ноћи, објашњава Орић, док се сцене искасапљених мртвих
тијела врте са његовог сонy видео-апарата”.
Ил Шилер, репортер Торонто стара, известио је да је на видео-траци, приликом интервјуа,
Орић у својим рукама држао одсечене српске главе. “Ухватили смо их у замку”, рекао је
Орић када се поприличан број убијених Срба појавио на екрану. Следећа група лешева била
је докрајчена експлозивом. “Послали смо их на мјесец”, хвалио се Орић. У једном, на видео
приказаном селу, Орић је пожурио да изјави: “Ту смо убили 114 Срба.”376
Касније је Станковић срео једног од страдалника тог божићног пира муслимана Насера
Орића. Био је то командант братуначке бригаде мајор Цвијетин Вукшић коме је Орићева
братија још 1992. године побила целу породицу - жену, синове и кћери и који му је тада
видно узбуђен поручио: "Немам више због чега да живим... осим због освете" и додао да је
спреман да погине у овом рату377.
О оваквом расположењу, стручњак за обавештајну далатност и професор Униврезитета у
Амстердаму, др. Цеес Wиебес, каже: "Вјерујем да је у српским подручјима око Сребернице
било доста мржње и жеље за осветом због честих напада које су из ове енклаве подузимале
скупине које је водио Насер Орић. У српским селима око Сребренице, у тим је акцијама до
љета 1995., према неким процјенама, погинуло између 1.200 и 1.500 српских цивила. Чини се
да су управо зато у масовним погубљењима Сребреничана судјеловале локалне српске
постројбе… Закључили смо да масакр није био претходно планиран, и да је могуће да су
након запосједања Сребренице ствари унутар војске босанских Срба измакле контроли."378

ИЗНУЂЕНИ ПРОТИВУДАР СРПСКИХ СНАГА

«Као последица потпуног егзодуса српског народа који завршава јануара 1993. године падом
Скелана и Кравица, у потпуности је угашен сваки облик живота српског народа и трајања у
Средњем Подрињу, Ово се односи на цео простор од Жепске стијене на југу до Дрињаче на
северозападу и северу. Једини изузетак од тога је град Братунац у којем су и даље остали
извесни знаци српског опстајања у долини Средње Дрине. Уместо мултиетничког живота,
какав је деценијама постојао после Другог светског рата, у Средњем Подрињу је почео живот
класичне муслиманске џамахирије. Централно место око којег се све вртело било је

375
Knjiga Filipa Moriona, str. 72; Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 47.
376
Emil Vlajki, Nezavisne novine.
377
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str. 35.
378
Vlado Anzulović, Prag, 19. juna 2005.

201
Сребреница и њене војне и полицијске снаге под командом Насера Орића, некада полицајца
савезне поције, касније специјалца у полицији Републике Србије, а сво време терористе и
команданта војних снага у целој регији Сребренице. Његова страховлада била је уперена
првенствено против Срба, а потом и против сопственог, тј. муслиманског, народа и свих
људи који му се нису потчињавали.»379
«Муслиманске снаге су делујући из Сребренице запоћеле војну операцију у двије фазе.
Њихов циљ био је да се повежу са другом групом муслиманских снага у Церској,
изолирајући тиме српске снаге у Братунцу и Скеланима, и друго, да заузму град Братунац.
Као одговор на то, војно и политичко руководство ВРС-а је као дио Директиве оперативни
број 4 (од 19. новембра 1992.) сковало план да заштити подручје Подриња које је било од
виталног значаја».380
Команда Дринског корпуса је 15.02.1993. године предузела противудар на три тактичка
правца: од Зворника ка југу, од Вишеграда ка северу и од Дрине преко пута Љубовије ка
западу. Организована је чврста одбрана на свим правцима који од сарајевске регије и Тузле
изводе ка Средњем Подрињу. Јединице су биле попуњене углавном борцима рођеним у
Средњем Подрињу. Веома брзо је остварен успех. Већ у априлу је било изгледно да ће
Сребреница бити ослобођена, морал српских бораца је био висок, јер се радило о згариштима
њихових села. Готово сваки војник је на том путу наишао на посмртне остатке својих
најближих, сахрањујући их на лицу места, и то под борбом. Поједини лешеви су били стари
и по неколико месеци. Душевно стање тих бораца сваком разумном и добронамерном је
јасно. Уништена имовина, спаљени домови, унакажени чланови породица – то је слика коју
српски борци нису могли заборавити. Ван сваке је сумње да је то утицало на њихово
душевно стање и однос према непријатељу381.
Свесни злодела почињених над српским становништвом муслимани су бежали пред српском
војском. Одлазили су у више праваца: део ка Тузли, део је био стациониран у граду
Сребреници под заштитом снага Уједињених нација, а део је бежао ка територији Србије -
углавном муслимани из Жепе382. У Србији им је пружено уточиште. Део муслимана се
иселио (њих око 10.000) на територију под муслиманском контролом у организацији
УНПРОФОР-а383.

379
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 14.
380
Richard J Butler, Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002, str. 13.
381
Dr Stanko Nišić, Od Jugoslavije do Srbije, Knjiga-Komerc, Beograd, 2004, str. 35; Dr Radovan Radinović, Vojna
ekspertiza za Srebrenicu, str. 14.
382
O problemu odlaska pripadnika Armije R BiH i civilih lica iz zaštićenih zona Srebrenice i Žepe u pravcima Tuzla,
Kladanj i Srbija govori se u aktu Komande 28. divizije str. pov. br. 01- 132/95 od 21.06.1995. godine; Dr Radovan
Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 14.
383
Унпрофор (енгл. UNPROFOR) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге
Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992,
Резолуцијом 743 Савета безбедности[1], а трансформисан 31. марта 1995.
Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из
земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320. Унпрофор је временом добијао проширења
мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762, 769 779],
758 и 770].

202
ЦЕНТАР СРЕБРЕНИЦЕ

203
 СРЕБРЕНИЦА

У Сребреници се сконцентрисало муслиманско становништво, војска и полиција. Њихов број

био је изнад могућности града за задовољавање основних потреба људи. Одмах у почетку
Сребреница је попримила облик енклаве384. Дрински корпус је имао снаге и одлучности да
ослободи Сребреницу, али није добио дозволу Врховне команде Војске Републике Српске из
више разлога: (1) међународна заједница оличена у УНПРОФОР-у и његовим командантима,
из превасходно сопствених стратешких разлога, желела је да то спречи јер је била наклоњена
муслиманима; (2) Врховна команда Војске Републике Српске је била свесна да би било
тешко спречити освету бораца који су на путу од Дрине до Сребренице скупљали унакажена
тела својих најближих и налазили згаришта својих домова.

Кад је дошао крај муслиманским освајањима и злочинима у сребреничком крају и овом делу
Средњег Подриња почетком пролећа 1993. године, како пише Миливоје Иванишевић у свом
делу “Лична карта Сребреница”385, настала је паника и страх и међу њиховим цивилима и
још више међу борцима. Највише су се плашили да им може бити узвраћено истом мером.
Тада се јавио моћан заштитник, који их је спасао од коначног пораза и ослободио
одговорности за почињене злочине, а убрзо потом пред светском јавношћу претворио у
недужне, гладне мученике, без крова над главом и жељне хлеба.
Лансиран је лажан извештај, или боље речено пропагандни памфлет британског лекара
Симона Мардела из Светске здравствене организације да у Сребреници дневно умире 20-30
људи.386 То би значило на стотине месечно, а толико мртвих, војника и цивила заједно, нису
имали муслимани од почетка рата до тих дана априла 1993. године. Чак и Насер Орић у
својој књизи наводи да су за две и по године имали само 1.912 мртвих.387 Због лажних
извештаја, које је стално лансирао у свет преко аматерских радио-станица, поменутог лекара
је генерал Филип Морион, командант Унпрофора, коначно морао да удаљи из Сребренице.
Српска страна, свесна обмане и напора да се сачува муслиманска војска, а не становништво,
пристала је да обустави своје оружане акције. Савет безбедности је 16. априла 1993. донео
Резолуцију 819 и Сребреницу прогласио за заштићену зону.
Србима и муслиманима је дато у задатак да Сребреница буде безбедна. Истог дана и
председник Републике Српске др Радован Караџић, поштујући Резолуцију СБ, издао је
наређење да се обуставе сва даља дејства Војске Републике Српске, по Сребреници и око
Сребренице, осим оних у нужној одбрани.388 Нажалост, слично наређење никада није стигло
ни од председника Босне и Херцеговине, ни од Главног штаба Армије Босне и Херцеговине.

384
Prema “Rječniku stranih riječi” Bratoljuba Klaića u izdanju Nakladnog zavoda MH u Zagrebu 1979, str. 378,
“enklava je... etnička ili kakva druga skupina odvojena od svoje glavnine, imanje odasvud okruženo posedom drugog
vlasnika”.
O stanju u enklavi rečito govore izjave koje su, nakon prelaska na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije, dali
pripadnici 28. divizije poručnik Mehmed Nukić i vojnik Enver Bektić i Salihović Sead 10. kontraobaveštajnoj grupi u
Valjevu.
385
http://www.glas-javnosti.co.yu.
386
Nijaz Mašić, Srebrenica – agresija, otpor, izdaja i genocid,opština Srebrenica, 1999, str. 151.
387
Naser Orić, Srebrenica svjedoči i optužuje – genocid nad Bošnjacima u istočnoj Bosni (srednje Podrinje), april 1992-
septembar 1994, Izdavač opština Srebrenica, Srebrenica-Malme-Ljubljana, 1995.
388
Naredba predsednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića upućena Glavnom štabu Vojske Republike Srpske,
str. pov. br. 01-53/93, 16.04.1993. godine.

204
(То се може тумачити и као први сигнал да муслимани неће поштовати Резолуцију и неће
приста ти на разоружавање.) Наредног дана у град је ушла канадска формација Унпрофора,
јачине једне чете са 143 војника.

У складу са овим разлозима, Врховна команда Војске Републике Српске је правилно

проценила да је стратегишкии сасвим довољно успоставити контролу дела Средњег Подриња
а да не треба улазити у ризик ослобађања Сребренице. Тиме се избегао и могући сукоб са
УНПРОФОР-ом. Било је најнужније да се онемогући коришћење Сребренице као
операцијске основице за дејства муслиманских снага ка Дрини и Подроманији.389

ФИЛИП МОРИОН
Генерал Филип Морион се састао са Насером Орићем у Коњевић Пољу 6. марта 1993.
године, када је закључио да су “босанске власти очајне и да је морал на самом дну”. Насер
Орић је тада изјавио да ће се “његови војници борити до последњег даха ако буде потребно”,
а генерал Морион је покушавао да га убеди “да би то била лудост. Сребреница је толико
пренатрпана да би сваки пројектил који би погодио град, узроковао десетине жртава”.390

Командант снага Уједињених нација генерал Филип Морион, да би спречио да српске снаге
заузму Сребреницу, је 12.03.1993. године, са конвојем насилно ушао у Сребреницу. Босански
муслимани су га задржали као таоца све док се до тог места не пробије конвој са
хуманитарном помоћи. Француска штампа је истицала да је командант УНПРОФОР-а за
Босну француски генерал остао у Сребреници да би «спречио етничко чишћење те
муслиманске енклаве».
Када је Филип Морион саслушан пред члановима Мисије на околности које су довеле до
стравичног злочина у овоме граду у јулу 1995. године он је истакао да Сребреница није

389
Naredba predsednika Republike Srpske dr Radovana Karadžića upućena Glavnom štabu Vojske Republike Srpske,
str. pov. br. 01-53/93, 16.04.1993. godine.
390
Akt koga je Štab Komande BH u Kiseljaku uputio za Štab UNPROFOR-a u Zagrebu – Komandi BH u Sarajevu,
Izlazni faks broj 182230A, mart 1993.

205
требала бити “заштичена него демилитаризована зона. Такође, по његовом сведочењу
“бошњачки борци у тој енклави под командом Насера Орића требао је да сеповуку и
придруже снагама у Тузли и Жепи, а они који су желели остати морали су положити оружје.
Такође, предвиђено је било и да се српске снаге повуку из свих села око Сребренице и да се у
њих врате њихови становници”, рекао је у уводу свог сведочења Филип Морион...
... “Младић је у Сребреницу ушао без испаљеног метка. А она се моглабранити. Могле су је
одбранити саме босанске снаге Уз велике губитке, истина, али ти губици не би достигли
бројку од 7 – 8 хиљада...”.
Ово подсећање на одредбе постигнутог споразума о демилитаризацији Сребренице, који је
оверен од стране Филипа Мориона, изазвало је неочекивано револт оних које је он спасио
својевољним уласком у Сребреницу, спречавајући тако снаге Дринског корпуса да заузму
град. Уместо захвалнице стигле су оптужбе у виду оних објављених у Билтену Сребренице”
број 19: “У покушају спирања љаге са своје нечасне мисије у БиХ, а тиме и улоге Француске
у свеукупном рату у Босни, Филип Морион је провидним лажима у свом бесомучном
сведочењу још једном покушао обманути демократску јавност свијета”.391
У”Извештају о ситуацији”, кога је мајор Туцкер поднео392 наведено је да “Срби и српска села
која су била унутар сребреничког џепа и да би војно решили проблем напада који се
извршавају из сребреничке енкелаве”

ЗАШТИЋЕНА ЗОНА

Савет безбедности Уједињених нација је својом резолуцијом бр. 819393 од 16.04.1993. године
прогласио град Сребреницу и његову околину заштићеном зоном. Од тада је Сребреница
функционисала као муслиманска енклава коју су Уједињене нације ставиле под заштиту.
Исти такав режим уведен је за Сарајево, Бихаћ, Горажде, Тузлу и Жепу. Та подручја су
касније, на основу Резолуције 824394 Савета безбедности, стављена под режим заштите
Уједињених нација.

391
Bilten Srebrenice broj 19, Licemjerno svjedočenje Filipa Moriona u funkciji odbrene Mladića i Karadžića,
http://www.srebrenica.ba/bilteni)19/BILT-SR9.JPG
392
Srebrenica 222100, mart 93.(HF), ERB (BCS) R042-6806 – R042-6809.
393
Savet bezbednosti UN, Rezolucija 819, usvojena na 3199. sastanku Saveta bezbednosti (S/RES/819,1993.), 16. april
1993.
394
Savet bezbednosti UN, Rezolucija 824, usvojena na 3208. sastanku Saveta bezbednosti (S/RES/824,1993.), 06. maj
1993.

206
 ЕНКЛАВА СРЕБРЕНИЦА

Нажалост, већ након пет дана шведски генерал Валгрен (Ларс Ериц Wахлгрен) у Загаребу је
објавио: “На основу рапорта који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да
потврдим да је данас у подне град демилитаризован”. Пошто су Уједињене нације, односно
тадашњи подсекретар Кофи Анан, дословно на подстицај САД чиниле све да се муслимани
не разоружају, проглашење Сребренице за заштићену зону учињено је да би се сачувале
муслиманске снаге од коначног пораза и уништења, а не да би се заштитило цивилно
становништво. Кофи Анан је два дана касније послао поверљиву поруку генералу Валгрену о
предстојећој посети делегације Савета безбедности, поручујући му: “ Имајући у виду ваше
јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР
учествује у потрази за оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво

207
 СРЕБРЕНИЦА

АУТОБУСКА СТАНИЦА У СРЕБРЕНИЦИ

208
делегација Савета безбедности која вам долази у посету упознати са снажним осећањем које
је присутно међу неколико чланица да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у
разоружавању ‘жртава”395. То је био начин да се изигра Резолуција Савета безбедности и да
се у Сребреници сачувају муслиманске оружане снаге.396
Према “Допунском протоколу” из Женевске конвенције од 12.августа 1949. године, глава В -
“Места и зоне под посебном заштитом”, у члану 60. прецизирано је да се зоне које се
стављају под посебни режим заштите морају демилитаризовати. С обзиром на статус
демилитаризоване зоне, забрањује се странама у сукобу да проширују своје војне
операције на зоне за које су се споразумеле да се демилитаризују. Да би нека зона стекла
статус демилитаризоване зоне сходно члану 60. Допунског протокола, она мора испунити
следеће услове: (1) да се из зоне евакуишу сви борци, покретна оружја и покретна војна
имовина; (2) да се за ратна непријатељства не смеју користити никакве покретне војне
инсталације или установе; (3) да власти и становништво не смеју предузимати никакве акте
непријатељства према другој страни у сукобу нити према било ком у или изван енклаве; (4)
да мора престати свака активност везана за војне напоре. Тачка 7, члана 60. Протокола
одређује да ако једна страна у сукобу учини материјалну повреду претходно наведених
одредаба, односно услова, да ће друга страна бити ослобођена својих обавеза из
споразума којим се зони даје статус демилитаризоване.
Споразум о демилитаризацији Сребренице се сматра споразумом о примирју, а свака
озбиљна повреда примирја једне стране у сукобу даје право другој страни да откаже
споразум и настави војне операције.
Као озбиљна повреда примирја, ако споразумом о примирју није другачије уговорено, сматра
се настављање борбених дејстава или заузимање дела земљишта које држи друга страна, као
и сваки предузети поступак који има за циљ изигравање споразума о примирју397.

СПОРАЗУМ О ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈИ СРЕБРЕНИЦЕ И ЖЕПЕ

ДИО И
ДЕМИЛИТАРИЗОВАНЕ ЗОНЕ

ЧЛАН 1.

Демилитаризовати подручје Жепе и Сребренице.

395
Te “žrtve” su do temelja spalile, opljačakale i uništile sva srpska sela oko Srebrenice i Btatunca. Tu ni danas, nema
uslova za život i opstanak. U tom području sve što je srpsko uništeno je do temelja i stvoreni su uslovi za stvaranje
muslimanske države po projektu Alije Izetbegovića. O mosntruoznim ubitstvima je već dovoljno rečeno.
396
Milivoje Ivanišević, Nečasna uloga K. Anana u srebreničkom slučaju.
397
Propisi o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u Oružanim snagama SFRJ, SSNO, 1988, str. 82.

209
Демилитаризована подручја укључиваће подручје у оквиру садашњих линија сукобљавања.
Прецизне границе биће обиљежене од стране команданта УНПРОФОР-а на терену, након
консултација.
У каснијој фази уговорне стране се могу договорити, усмено или писмено, да прошире
демилтаризовану зону.

ЧЛАН 2

Демилитаризоване зоне биће обиљежене на терену од УНПРОФОР-а таблама на којима ће

описати на енглеском, српском и босанском језику, ћирилицом и латиницом, сљедеће:

ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА
БИЛО КАКВА ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА ЈЕ СТРИКТНО ЗАБРАЊЕНА
(ЧЛАН 60, ПРОТОКОЛ И ДОДАТНИ ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ)

ДИО ИИ
ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈА

Члан 3

Свака војна или паравојна јединица ће морати или се повући из демилитаризоване зоне или
дати/предати наоружање. Муниција, мине, експлозиви и борбене залихе у
демилитаризованим зонама биће предато/дато УНПРОФОР-у.

Давање/ предаја биће довршена:

a. у Сребреници до понедељка 10.05.1993.г. до 17.00 часова.
b. у Жепи до сриједе 12.05.1993. г. до 17.00 часова.

Тим састављен од по 3 официра са обје стране и УНПРОФОР-ових официра, који ће

одредити мјеста гдје ће се обавити предаја, надзираће давање/предају наоружања.

Члан 4.

УНПРОФОР ће узети предато/дато оружје под надзор.

УНПРОФОР ће узети предату/дату муницију под надзор, засебно,

210
 ЧЛАН 5.

УНПРОФОР ће контролисати демилитаризовану зону.

Како би се омогућило спровођење овога, једна јединица УНПРОФОР-а и посматрачи УН-а,
који ће имати потребну снагу да контролишу подручје, биће присутни у демилитаризованој
зони. Док се уговорене стране не договоре другачије, снага УНПРОФОР-а ће чинити најмање
једна чета са командом и елементима подршке у свакој демилитаризованој зони..
Како би се омогућило снабдјевање и ротација јединице, УНПРОФОР ће уживати слободу
кретања у и из демилитаризоване зоне.
Неборбена лица која су у или која желе да уђу у демилитаризовану зону, изузев припадника
УНПРОФОР-а, неће имати право да посједују било какво оружје, муницију или експлозив.
Оружје, муниција и експлозив у њиховом посједовању биће одузето од стране УНПРОФОР-
а.
Борбеним лицима неће бити дозвољен улаз у демилитаризовану зону.

ДИО ИВ
ПОЛИЦИЈА

Члан 7.

На почетку процеса демилитаризације, цивилна полиција УН-а надгледаће одржавање реда и

закона у демилитаруизованој зони.

ДИО В
МЕДИЦИНСКА ЕВАКУАЦИЈА

ЧЛАН 8.

Обје старне ће гарантовати евакуацију тешко рањених и болесних до болница и мјеста према
њиховој жељи. Евакауција ће бити обављена од стране УНПРОФОР-а ваздухом
(хеликоптерима) или путевима, ако буде потребно.

ДИО ВИ
МИНСКА ПОЉА

ЧЛАН 9

Обје стране су обавезне дати УНПРОФОР-у детаље о минским пољима.

211
 ДИО ВИИ
РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ И ПОГИНУЛИ

ЧЛАН 10

Обје стране ће предати спискове ратних заробљеника као и мјеста гдје су погинули војници
сахрањени УНПРОФОР-у.

ДИО ВИИИ
ПОВЛАЧЕЊЕ НАОРУЖАЊА И ТРУПА

ЧЛАН 11

Након што се обје стране уз присуство УНПРОФОР-а сложе да је операција довршена, сво
тешко наоружање и јединице које представљају пријетњу за демилитаризоване зоне, које ће
бити успостављене у Жепи и Сребреници биће повучено. Тешко наоружање и тенкови биће
концентрисани на лимитираним зонама које ће надзирати УНПРОФОР и у принципу изван
домета демилитаризоване зоне. Пјешадија ће се повући на удаљеност одакле њихово оружје
неће представљати пријетњу за сигурност демилитаризоване зоне, у принципу 1,5 км.

ДИО ИX

ЧЛАН 12

Сва спорна питања биће рјешена преговорима обију страна уз присуство УНПРОФОР-а.

Потписано:

ген. потп. Ратко Младић ген. Сефер Халиловић

Уз свједочанство:
ген. потп. Филип Морион
представник УНПРОФОР-а

08.05.1993.

212
“Споразум о демилитаризацији Сребренице и Жепе” склопљен је између генерал-пуковника
Ратка Младића и генерала Сефера Халиловића, у присуству генерал-потпуковника

213
 ЦЕНТАР ЖЕПЕ

ПОГЛЕД ИЗ ЖЕПЕ ПРЕМА ЖЕПСКОЈ ПЛАНИНИ

214
 МОСТ НА ЖЕПИ.

Филипа Мориона, 8. маја 1993. године398. У преамбули споразума потписници потврђују да

се Женсвске конвенције које се односе на заштиту жртава међународних оружаних сукоба
потпуно примењују у сукобу у Босни и Херцеговини. Према споразуму свака војна или
паравојна јединица ће морати или да се повуче из демилитаризоване зоне или да преда
наоружање. Муниција, мине, експлозиви и борбене залихе у демилитаризованим зонама биће
предато/дато УНПРОФОР-у

Према акту кога је Команда 8.оперативне групе “Сребреница” доставила Команди 2. корпуса,
линија са распоредом снага 8.оперативне групе “Сребреница” на дан потписивања
Споразума о демилитаризацији (08.05.1993. године) била је: на правцу Сребреница -
Братунац (тт 712) – Ђокази – Чауш (тт 773) – тт 707 – Залазје (тт 732) – Кварац (тт 1013 –
Прибићевац – Јавор (тт 836) - З.Јадар (сс.кућ) – Јасенова – Чаурка (тт 1071) – Костур (тт 936),
Клик (тт 852) - Бијело Поље – Как (тт 946) – Хрустине (тт 859) - Бабин Камен - Кривина пута
– Осоје (тт 581) – Герови (тт 683) - Мусићи (тт 699), Диљака-Пољанићи-Равни Буљим (тт
820) - Лупоглав (тт 675) – Блажиљевићи - тт 532 Бљечева (безимени вис – Ријека (к399.243).
Према истом акту, линија снага Дринског корпуса била је: Борићи - Ћауш (тт 773) - Обади –
Лисац (тт 663) - тт 825 – Кварац (тт 1013) – Шаранпов - Прибићевац – Шибови – раскршће
путева (к.674) и даље до р. Дрина (језеро) – Браћан (тт 739) – Ђиле – Рупово брдо – Бешићи
(тт 589) – Симићи – Брезова глава (тт 591) – Васиљевићи (тт 677) – Крушићи (тт 801) –
Лисина (тт 802) - Јасиковача – Хајдучко гробље – Мочила - Лемешац - Паићи – Каолин (тт
438) – Борићи.400
Међутим, према акту кога је Команда 8. ОГ “Сребреница” доставила Команди 2. корпуса два
дана раније, линија 8. ОГ “Сребреница” на дан 24.04.1994. године била је: рејон с. Будак –
Бјела Стјена (тт 449) – Храстик (т 413) код слова “а” у рејону Бљечева Чизмићи – Букова
глава – Лупоглав (тт 675) – Јабучно (тт 762) – Лупоглав (тт 816) – Диљка – Мусићи (тт 699) –
Герови – Осоје (тт 581) - рејон с. Подгај – Подкамен (тт 578) – рејон Жедањско поље –
Хрустине (тт 859) – Как (тт 946) – Бјело поље – Бучје - Ложња – Живково брдо (тт 780)
Врхови (сјеверно 100 метара) од мјеста Јадар – рејон Чичевац – Табла (тт 747) – Добра жена
(јужно од Бање Губер) – Лауш село (сјеверно од Бање Губер) – Дивљакиња (тт 789) - Заник
(тт 831) - рејон села Ликари – Ђокази (тт 306).401

398
Sporazum koji je bio na raspolaganju pri pisanju ove ekspertize je zaveden u Štabu Vrhovne komande oružanih
snaga Republike Bosne i Hercegovine pod brojem 02/l594-332 od 26.02.l994. godine (uočljivo je da je datum
prepravljen).
399
Kota.
400
Komanda 8. OG “Srebrenica”, broj 130-24-02/94, 26.03.1994. godine.
401
Komanda 8. OG “Srebrenica”, str. Pov. broj 130-24-09/94, 24.04.1994. godine.

215
До које мере муслимани нису поштовали овај Споразум видљиво је из обавештења402 које је
начелник штаба Врховне команде оружаних снага Босне и Херцеговине Сефер Халиловић
упутио команданту 2. корпуса и Насеру Орићу у Сребреницу. Он поручује: “Потребно је
добро утврдити линије одбране и Насеру ХИТНО доставити КУРБАН403. Разоружање
наших јединица не долази у обзир, нити једног војника, а камо ли јединице. Команда 2.
корпуса мора наћи начина да достави КУРБАН”. Ово обавештење је послано у време док
су се одвијали преговори о демилитаризацији Сребренице и Жепе.

СЕФЕР ХАЛИЛОВИЋ

Генерал Сефер Халиловић је тврдио да демилитаризација не подразумева предају наоружања

и војне опреме снагама УНПРОФОР-а и читав низ наредних упутстава и наређења указује да
се са највишег врха оружаних снага нелегално организује избегавање обавезе предаје
наоружања. Предузете су све активности у циљу опструкције Споразума и избегавања
преузетих обавеза о демилитаризацији. Поступа се на исти начин као што се поступало месец
дана раније када је Штаб врховне команде Оружаних снага Републике Босне и Херцеговине
15. марта 1993. године издао наређење, којим се муслиманским формацијама у Сребреници
налаже прекид борбених дејстава. Само дан касније /16. марта 1993.) следи ново наређење:

402
Štab Vrhovne komande OS R BiH, obaveštenje o rezultatima pregovora o demilitarizaciji Srebrenice, str. pov
02/520-2 od 20.04.l993. godine.
403
Kurban (turski - žrtva). Ovan ili goveće koje se kolje za vreme Bajrama (Kurban - bajram). U ovom slučaju to je
kodni naziv za helikopter, što se može videti iz Naređenja 2. korpusa str. pov. br. OT-1-065/93 od 16.aprila 1993.
godine upućeno Naseru Oriću u kome se kaže: ”... Kurban je jutros krenuo. Sačekali su ga kod Vlasenice. Bio je
pogođen, ali se ipak uspio vratiti na našu teritoriju. Ponovo će pokušati. Gdje se može spustiti?. Hitno”.

216
“... Наређење стр. пов. број 02/398-1 од 15.03.1993. године не важи. Исто је издато из
пропагандних разлога. Наставите са извођењем што снажнијих офанзивних дејстава”.404

Међутим, не поштујући постигнути договор од 8. маја 1993. муслимани никада нису

пристали да се формира комисија, која ће надгледати разоружање, нити су забранили
ношење, па и употребу оружја у демилитаризованој зони. На то се оглушио и УНПРОФОР.
Муслимани су одбили да се повинују у утврђеним границама. Они су у својој власти и даље
држали, чак и проширили територију која се протезала на око 150 квадратних километара и
која је, поред Сребренице, делимично или у целини обухватала и села Бабуљице,
Бајрамовићи, Бостаховине, Браковци, Бучиновићи, Бучје, Доњи и Горњи Поточари,
Димнићи, Добрак, Фојхар, Гладовићи, Карачићи, Крушев До, Кутузеро, Ликари, Липовац,
Лука, Љесковик, Међе, Михољевине, Милачевићи, Мочевићи, Опетци, Осатица, Осмаче,
Пале, Палеж, Пећишта, Подгај, Постоље, Познановићи, Прохићи, Рађеновићи,
Скендеровићи, Слатина, Сућеска, Староглавице, Сулице, Шубин, Токољак, Жедањско.
Поред наведених чисто или претежно муслиманских села, они су под својом влашћу или
боље речено, под окупацијом држали и више српских или претежно српских села и заселака:
Чићевци, Гостиљ, Мала Даљегошта, Међе, Мочевићи, Осредак, Обади, Постоље, Подравање,
Прибидоли, Пусмулићи, Радошевићи, Ратковићи, Виогор, Радовчићи, Сасе. Тој зони
прикључено је и више села братуначке општине: Пирићи, Јаглићи, Бљечева, Загони,
Запоље...У српским селима скоро и није било настањених муслимана, али су била под
контролом њихових оружаних формација и Србима није био могућ повратак. Другачије
речено муслимани су се понашали како су хтели и како је њима одговарало. Они су све
време настојали да буду заштићени, али никако и разоружани.405

Према резолуцији Уједињених нација и постигнутом споразуму снагама Војске Републике

Српске је забрањен приступ том подручју. Руководство Републике Српске је било обавезно
да омогући доставу хуманитарне помоћи муслиманском становништву. Међутим,
УНПРОФОР није успео да демилитаризује406 то подручје. Снаге 28. дивизије предале су само
ограничене количине трофејног наоружања, задржавши велике количине лаког и тешког
наоружања. Тако је, у суштини, 28. дивизија добила време за предах и услове за
консолидацију својих снага. Све време постојања “заштићене зоне” 28. дивизија се
наоружавала. Наоружање је транспортовано хеликоптерима са подручја Кладња и Тузле, као
и уз помоћ неких делова УНПРОФОР-а, злоупотребом транспорта хуманитарне помоћи у
којима је шверцовано наоружање, муниција и средства везе407.
Војни експерт Тужилаштва Међународног кривичног суда за бившу Југославију
Рицхард Бутлер контатује да “упркос присуству мировних снага Уједињених нација,
настављене су активности наоружаих војних јединица босанских Муслимана унутар

404
Radovan Jović Ph.D, Organizaciona struktura i komandni odnos u oružanim snagama Republike Srpske tokom
operacije “Krivaja 95”, ekspertski izveštaj pripremjen za predmet IT-05-88, str.16.
405
Milivoje Ivanišević, Lična karta Srebrenice, http://www.glas-javnosti.co.yu.
406
Svedok optužbe na suđenju Blagojeviću i Jokiću, oficir holandske vojske potpukovnik Robert Aleksandar Franken,
zamenik komandanta holandskog bataljona u Srebrenici, kaže “da su ispadali smešni prilikom prikupljanja oružja jer
nisu mogli ulaziti u kuće gde bi se skrivali vojnici” (str. 1468, linije 1-12).
407
Da Zaštićena zona Srebrenica nije demilitarizovana potvrđuje i tužilac u svojoj uvodnoj reči na suđenju Blagojeviću
i Jokiću, priznajući da je Armija Bosne i Hercegovine operisala izvan te zone. On pominje zločine Nasera Orića. 14.
maj 2003. god: strana 315 – red 19-25; strana 316; strana 317 – red 1-2.

217
сребреничке енклаве, што је приморало Војску Републике Српске да одржава
одбрамбену линију насупрот границе ‘заштићене зоне”408.
Права слика о “демилитаризацији “ Сребренице дата је у акту Команде 8. оперативне групе
“Сребреница” достављеном Генералштабу армије Републике Босне и Херцеговине, у коме
стоји: ”У Сребреници је један број наоружања предат Уједињеним нацијама док је већи
дио задржан код војника. Код представника Уједињених нација истичемо да је
Сребреница демилитаризована те због тога морамо да сакривамо наоружање и војнике
који се налазе на линији одбране”.409
Снаге 28. дивизије су интензивно изводиле нападна и препадна дејства из “заштићене зоне”
на положаје Војске Републике Српске и на незаштићена српска села на подручју Братунца и
Скелана. У тим дејствима страдао је велики број српских бораца и цивила. Војска Републике
Српске није могла толерисати таква дејства из више разлога. Пре свега због губитака у
људству, потребе држања две бригаде око “заштићене зоне” и сталног јачања 28. дивизије,
те, нарочито, због непоштовања одредби Резолуције Савета безбедности од стране
УНПРОФОР-а и муслиманског руководства410. Војска Републике Српске је упутила низ
упозорења команди УНПРОФОР-а (холандски батаљон чији је командант био
потпуковник Карреманс) и муслиманским снагама у Сребреници. Пошто то није дало
позитивних резултата одлучено је да се изведе операција сужавања “заштићене зоне” и
њена стварна демилитаризацију. Операција "Јадар" "коју је планирала и извела
Војска Републике Српске је легална војна операција411.
Да је подручје Сребренице било стварно демилитаризовано не би било потребно да се
проглашава “заштићеном зоном”, јер Војска Републике Српске не би имала разлога да војно
оперише на том простору.
Да муслиманске снаге у Сребреници и Жепи нису разоружане јасно говори наређење
начелника Штаба Врховне команде оружаних снага Босне и Херцеговине Сефера
Халиловића412, којим наређује Команди одбране Сребреница (на личност Орић Насера) да се
следећег дана јединице из Жепе ставе под њену команду у циљу пружања помоћи
браниоцима Горажда.

408
Richard J Butler, Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002, str. 1i 14.
409
Komanda 8. OG “Srebrenica”, broj 01-2/95, 03.01.1995.
410
Richard J Butler u "Iskazu o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002. godine - operacija
"Krivaja 95", na str. 16-17 , navodi da su "vojni čelnici RS-a počelida traže značajno smanjenje teritorije enklava "kako
bi definisali granicu enklave" u cilju "potpunog fizičkog odvajanja Srebrenice i Žepe, čime sprečiti i pojedinačno
komuniciranje između ovih enklava". U slučaju "odlaska snaga UNPROFOR-a iz Žepe i Srebrenice"snage Drinskog
korpusa "će isplanirati operaciju pod nazivom "Jadar" sa zadatkom razbijanja i uništenja muslimanskih snaga u ovim
enklavama i definitivnog oslobađanja Podrinja".
S obzirom da ove enklave nisu demilitarizovane i da su iz njih muslimani neprekidno napadali na teritoriju pod
kontrolom Vojske Republike Srpske, te da su muslimanske snage ograničile kretanje snaga UNPROFOR-a u
"zaštićenoj zoni" ova operacije je bila opravdana, jer se na drugi način nije moglo sprečiti naoružavanje
muslimanskih snaga, njihova dejstva i zločini koje su činili neprekidno upadajući na teritoriju pod kontrolom
Vojske Republike Srpske.
411
Srebrenica nije demilitarizovana u skladu sa navedenom rezolucijom UN, u njoj su postojale jake snage Armije
Bosne i Hercegovine koje su iz "zaštićene zone" upadale na teritroju pod kontrolom Vojske Republike Srpske i činile
zločine, snage UNPROFOR-a nisu razoružale snage u Srebrenici i dozvolile su njihovo naoružavanje, snage
UNPROFOR-a su bile potpuno pasivne u sprečavanju borbenih dejstava 28. divizije i u neku ruku su bile njen talac...
412
Štab Vrhovne komande OS R BiH, Str. pov. br. 02/707-l od 04.06.l993. godine

218
 О неизвршеном разоружању муслиманских снага у Сребреници јасно говори
извештај команданта 8. оперативне групе “Сребреница”413, са потписом Насера Орића,
којим извештава Генералштаб Армије Босне и Херцеговине да је снагама УНПРОФОР-
а предато укупно: 10 пиштоља, 28 пушака 7,9 мм (од чега 4 неисправне), 91
полуатоматска пушка (од чега 6 неисправних), 31 аутоматска пушка 7,62 мм
(неисправних), 73 аутомата (2 неисправна), 7 ловачких пушака, 10 пушкомитраљеза 7,9
мм (5 неисправних), 6 ручних бацача М-57, два тенка Т-55, неколико неисправних
минобацача, противавионских топова и око 3.000 комада муниције различитих
калибара.
Штаб врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине је, иници ран
“Замисли дејстава за извршавање задатака” Команде 8. ОГ “Сребреница”414, израдио
"основну замисао"415:

ТЕКСТ ОСНОВНЕ ЗАМИСЛИ ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ

ОРУЖАНИХ СНАГА АРМИЈЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Репулика Босна и Херцеговина ОДБРАНА РЕПУБЛИКЕ

Штаб врховне команде ОС Р БИХ ВОЈНА ТАЈНА
Број : 02-1/1394-1 СТРОГО ПОВЕРЉИВО
Какањ, 09.11.1994. године

Основна замисао за извршење

задатка. – доставља КОМАНДИ 8. ОГ “СРЕБРЕНИЦА”
(на руке команданта
бригадира Насера Орића)

Ваш приједлог строго пов. број: 01/1300-204/94 од 10.10.1994. године пажљиво смо проучили
и након усаглашавања у 2. корпусу дошли до сљедећих закључака:
- добро је што предлажете излазак и убацивање 284. иб. лбр;
- добро је што исту бригаду ојачавате са дјеловима из других бригада;

413
Akt br. 01-18/95 od 01.01.1995.
414
Str. pov. broj 01/130-204/94, 30.10.1994. godine.
415
Akt br. 02-1/1394-1 od 09.11.1994. godine.
Komanda 8. operativne grupe "Srebrenica" je aktom str. pov. br. 01/130-125 od 15.11.1994. iznela svoj komentar na
ovu osnovnu zamisao.
Nacrt ove osnovne zamisli dostavlejn je Komandi 8. OG “Srebrenica” još 09.11.1994. godine pod brojem 01-1/1394-1.
Iz njega se vidi da je to predlog 8.OG “Srebrenica” (str. pov. broj 01/1300- 204/94 od 30.10.1994. godine).

219
- ако је циљ, а вјероватно јесте спајање слободних територија и за почетак стварања минимал
ног коридора ради каквог таквог за почетак логистичког обезбеђења јединица и
становништва онда је дубина на коју предлажете упућивање релативно мала и нема спајања
слободних територија;
- четничка одлука за напад на вашу скободну територију прије наших заједничких активних
борбених дејстава у потпуности би усложила ситуацију, а посебно вама уколико би директно
кренули на вас.
У вези са напријед изњетим предлажемо да размислите и дате ваше сугестије на сљедећу
основну замисао и дјелове одлуке након чега ћемо вам послати одлуку у цјелини по којој
треба убрзати припреме.

1. Замисао је: Активним борбенким дејствима ослободити дио привремено запосједнуте

територије Босне и Херцеговине општина Братунац, Власеница, Шековићи, Зворник и
Калесија и спојити слободне територије Жепе и Сребренице са слободним територијама
Зворника, Калесије и Живиница с циљем стварања сталног слободног коридора за
снабдјевање становништва и логистичко обезбјеђење јединица Армије Р БиХ и основице за
даљње ослобођење сјевероосточне Босне као цјелине.

Границе коридора:
- љева граница: с. Поџепље (слободна територија Жепе) – с. Барице – Соколица – Изгорјеле
стн. – к. 631 – с. Помол – Брезова глава – с. Копривно – с. Рогач – Мратињско брдо –
Превила (тт 560) – Н. Касаба – с. Побуђаци – с. Скудрићи – с. Метаљка – с. Хајдаревићи – с.
Рогосија – Нишава (тт 779) – Потајник (тт 909) – с. Брњац – ријека Дрињача узводно до с.
Селишко Поље – с. Михаиловићи – Борогово (тт 923) - поток Бишина до Љешће – Велико
брдо (тт 730)- (Ове објекте спојити линијом).
- десна граница: Брестовик (тт 1291) (територија Жепе) – извор Стублић – Крчевине (тт 806)
– с. Пале – с. Бјело Поље – Бучје – с. Слаповић – с. Сарачи – даље границом слободне
територије Сребренице до с. Борићи – с. Загони – с. Магашићи – с. Владушићи – Туште брдо
(тт 664) – с. Оћеновићи – с. Бањевићи – тт. Дрењак (тт 771) – Граина (тт 693) – с. Костјерево
– с. Дрињача – љева обала Дрине до тврђаве Кула Град Зворник – с . Марчићи (тт. 372) - с.
Челопек – Перћини – с. Јардан – ријека Сапна узводно до с . Врела Страна. (Ове објекте
спојити линијом).

2. Начин извођења задатка: уз убацивање јачих снага у дубину простора коридора и

офанзивним дјеловањем са слободних простора ОГ-4 2. корпуса и ОГ-8 «Сребреница»
ослободити привремено запосједнути простор коридора на линијама како је дато у тачки
један
Ангажовати одмах већ припремљену логистичку подршку преко 2. корпуса.

3. Ангажовање снага:

3.1. Снаге ОГ-8 «Сребреница

220
284. иб. лбр користити као цјелину за убацивање у дубину коридора на матичне просторе по
борбеним групама (батаљонског састава). Борбене групе по потреби ојачати из других
бригада онолико колико је минимално раелно да исте изврше постављени задатак и одрже се
на терену до спајања са осталим снагама.

а) БОРБЕНА ГРУПА БР. 1 – састава – дио 284. иб. лбр (бивши ВИ Одред «Каменица» са
ојачањем по одлуци Команданта ОГ-8. Групу из садашњег рејона убацити изабраним
правцем у шири рејон Веља Глава – Снагово, оријентирно у простор: с. Самари – тт 402 – с.
Липље – тт 372 – Ђафин камен (тт 531). (Ове тачке спојити линијом у неправилан круг).
Ову групу подјелити у четири подгрупе и упутити правцима и посјести објакте како слиједи:

- ПРВА ПОДГРУПА - из рејона размјештаја креће се основним правцем: Ђафин камен

(источне падине) – к. 403 – с. Бајрићи – с. Ново Село – С. Шахмани и у мањим групама
поседа објекте с. Шахмани (источно према асфалтном путу), објекат Велико брдо (с/и од с.
Ново Село) и објекат Власиње с/и од с. Бајрићи.
Објекте би требало посјести и контролисати дати правац и објекте по могућности без борбе
до датог момента и сигнала. Са групом из реона с. Шахмани бити спреман за активна
борбена дејства из њеног рејона ка с. Ђевање на дати сигнал.

- ДРУГА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем с-Чамлије – Кула

Град и у мањим групама посједа објекте: Млађевац (источно према Дрини тт 524), тврђава
Кула Град, тт 442, сјеверни дио с. Марчићи.
И ове објекте по могућности посјести без борбе (избјегавати борбу до датог сигнала). Задатак
обезбједити коридор из правца Зворника.

- ТРЕЋА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем с. Снагово –

Брезик – с. Глумина и у мањим групама посједа објекет: Лисина (тт 506) источно од кривине
пута, Перуника, к.355, Церик (к. 533), горње Снагово (група кућа у рејону раскршћа путева
јужно од школе за један километар), Снагово к. 402 западно један километар раскрсница
путева. Групама из рејона Снагово (са задња два неведена објекта) бити спреман за напад на
четничке снаге у с. Косовача правцем: кланац – тт 609 – с. Косовача и садејство снагама 2.
корпуса по истом циљу на дати сигнал. Објекте посјести тајно и по могућности без борбе.
Задатак подгрупе: спријечити инрервенцију ка коридору из правца Зворника и с. Цапарде и
пресјећи и контролисати комуникацију у датом рејону.

- ЧЕТВРТА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем Веља Глава

(натпис глава) – с. Хаџићи – с. Махићи – с. Д. Каменица и у мањим групама посједа објекет:
Громилица (тт 619 сјеверне падине), тт 574 (западне падине) – с. Каменица (западно од
џамије за један километар у захвату пута ка с. Кунући), Ломино брдо тт 613 (југозападне
падине ка р. Дрињача).
Групом из рејона Громилица бити спреман за напад на дати сигнал, групом из рејона тт 574
бити спреман за напад на четнике у рејону с. Каменица Горња и садејством снагама 2.
Корпуса на дати сиганл групама из рејона с. Кунићи и Лемино брдо бити спреман за напад

221
правецм: Ломино брдо – с. Поповићи – с. Божићи – с. Папрача на четнике у с. Папрача и
садејство са снагама 2. Корпуса на дати сигнал. Обезједити се бочно из правца Калабаца.
Објекте посјести тајно и по могућности без борбе.
Задатак подгрупе: обезбједити коридор, спријечити интервенцију четника из с. Папрача и
учествовати у активним борбеним дејствима и садејству снага 2. Корпуса како је дато.

На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 1 у датом рејону размјештаја развити нужно и могуће
командно место, организовати везу са ОГ-8 и подгрупама, основну и могућу санитетску
станицу, потребан и нужан логистички дио и једну групу бораца (око 10 – 15 људи) за
непосредну заштиту и потребну интеренцију на угроженим правцима подгрупа. Ову групу
обучити на минобацачима свих врста када се отвори коридор могућ је дотур минобацача и
мина.
Ова група по нашем мишљењу требала би да броји од 350 до 400 људи рачунајући да групе
које посједају објекте (према важности и величини објекта у задатку) треба да броје од 15 до
40 људи.

б) БОРБЕНА ГРУПА БР.2 – састава – дио 284. иб. лбр (бивши ОДРЕД «ЦЕРСКА» са
ојачањима по одлуци Команданта ОГ-8).
Групу из садашњег рејона по дјеловима убацити изабраним правцем у шири рејон Рашево
орјентирно у простор на сјеверу рејон Рашево – р. Дрињача, западно Урлић, Роваси, с.
Чехајићи (тт 532) на сјевер до р. Дринајче. (Ове тачке спојити линијом у неправилни круг).
Групу број 2 подијелити у четири подгрупе и упутити правцима и посјести објекте како
сљеди:

- ПРВА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем Рашево – између

села Љешањ и Миљановићи – Мијатово брдо и у мањим подгрупама посједа објекте: с.
Костјерево југоисточно од села ка р. Дрињача, Мијатово брдо (источне падине ка с.
Дрињача), с. Мијатовићи (југоисточно за 1 км коса ка с. Д. Ђевање).
Објекте посјести по могућности без контакта и борбе до датог момента и сигнала. Са
групама из рејона с. Костјерево и Мијатово брдо бити спреман за напад на четнике у с.
Ђевање на дати сигнал. Задатак: обзебједити коридор и спрјечити интервенцију четника са
праваца Дрињача и с. Ђевање.

- ДРУГА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем: с. Турнаџићи – к.

654 и мањим подгрупама посједа објекте: Јелеч (тт 929) – Потајник (тт 909) – с. Будогрој
(објекат југозападно 500 м).
Објекте посјести прикривено и без ступања у борбу до датог времена и сигнала. Задатак:
обезбједити коридор и сријечити интервенцију четника из правца с. Корјен и с. Садићи
Горњи.

- ТРЕЋА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем: с. Амидђићи –

Церска и у мањим подгрупама посједа објекте: Нишава (тт 779) сјеверозападна падина ка с.

222
Јасиковице, Нишава (тт 779) југозападне падине ка објекту Рогосија, с. Рогосија (западни
дио), с. Хајдаревићи (јужно од мезарја), с . Метаљка (јужни обод).
Објекте посјести по моућности без борбе и откривања. Задатак: обезбједити коридор и
спрјечити интеревнцију из праваца: с. Неђеллиште и с. Буљевићи.

- ЧЕТВРТА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем: с. Сејмановићи

– с. Мацери – с. Ражиште и у мањим подгрупама посједа објекте: с. Скугрићи (јужне
дјелове), с. Садиковићи (јужне падине), с. Побуђаци (јужне и југоисточне падине) ка с.
Скугрић и Јадар.
Ојекте посјести по могућности без борбе и откривања. Задатак: обезбједити коридор и
спрјечити интевенцију четника из правца с. Рашковичи и с. Вукшићи.
У рејону размјештаја (убацивања) имати посебну јачу подгрупу за напад у датом моменту и
на сигнал са задатком: из рејона Рашева основним правцем. С. Јовановићи – с. Миљановићи
напасти четнике у с. Лијешањ и преко пл. Гркиња у с. Ђевање.
На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 2 у рејону размјештаја развити и друге елементе као што је
дато за БОРБЕНУ ГРУПУ бр. 1.
Ова група требала би да броји орјентирно око 400 људи.

ц) БОРБЕНА ГРУПА бр. 3 . састава – дио 284. иб. лбр. (бивша 114. бр «КОЊЕВИЋ ПОЉЕ»
са ојачањима по одлуци К-данта ОГ-8).
Групу из садашњег рејона по дјеловима убацити изабраним правцима у два рејона, и то:
Први рејон - сјевероосточно од Коњевић Поља на простор: јужне падине објекта Градина (тт
693) – с. Халуге – с. Хручићи – тт 665.
Други рејон – с. Побучје на простор: с. Јелах - с. Крке – Човрк гробље - Бурнице.
Групу бр. 3 подјелити у пет подгрупа и упутити правцима и посјести објекте како сљеди:

- ПРВА ПОДГРУПА – из првог рејона размјештаја креће са основним правцем: с. Хручићи –

тт 665 и у мањим групама посједа објекте: с. Оцено (сјеверно 200 м), с. Бањевићи
сјевероисточно 300 м), Коњиц (сјеверно од тт 665 1,5 км). Објекте посјести по могућности
без контакта и борби до датог момента и сигнала. Задатак: обезбједити коридор на тој линији
и спрјечити интервецију четника из правца с. Зелиња.

- ДРУГА ПОДГРУПА – из првог рејона размјештаја у мањим групама посједа објекте:

Дрењак (тт 771) сјеверне падине, Градина (тт 693) сјевероисточне падине и објекат Кушлат
источно за један километар.
Објекте посјести по могућности без контакта и борби до датог момента и сигнала. Задатак:
обезбједити коридор на тој линији и спрјечити интервенцију четника из правца с. Дрињача и
с. Сопотник.
У датом моменту ова подгрупа напада четнике у с. Дрињача заједно са БОРБЕНОМ
ГРУПОМ бр. 2 (њеним дјеловима у рејону Мијатово брдо).

223
- ТРЕЋА ПОДГРУПА – из другог рејона размјештаја у мањим групама посједа објекте: с.
Свилиле (западне падине), Лођак (југозападне падине). Објекте посјести без контакта и
борби до датог момента и сигнала. Задатак: обезбједити коридор у свим рејонима и
спрјечити интервенцију четника из рејона Н. Касабе, а затим са ПЕТОМ ПОДГРУПОМ
напада и уништава четнике у рејону Нова Касаба исту ослобађа на дати сигнал и у даљем
спречава интервенцију четника из правца с. Милићи.

- ЧЕТВРТА ПОДГРУПА - из другог рејона размјештаја креће се основним правцем: Човрк

гробље – с. Буркице – с. Каменица и у мањим групама посједа објекте: Превила (тт 560)
јужне и југозападне падине, Мратињско брдо (тт 629) јужне и југозападне падине. Објекте
посјести без контакта и борби до датог момента и сигнала. Задатак: обезбједити коридор на
овој линији и садејствовати снагама ОГ-8 у нападу на четнике у с. Мратињци и с.
Липеновићи на дати сигнал.

- ПЕТА ПОДГРУПА – размјешта се у други рејон размјештаја у спремности на дати сигнал

напада четнике у рејоу Н. Касаба.

На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 3 у другом рејону размјетаја развити и друге елементе како је
то дато за БОРБЕНУ ГРУПУ бр. 1.
Ова група требала би да броји орјентирно око 250-300 људи.

д) БОРБЕНА ГРУПА бр. 4 – састава – дио 284. иб. лбр (бивши БАТАЉОН «ГЛОГОВА» са
ојачањима по одлуци К.данта ОГ-8).

Групу из садашњег рејона по дјеловима убацити изабраним правцима у шири рејон Глогова
на простор: с. Аџићи – с. Радељевац. Групу бр. 4 подјелити у три подгрупе и упутити
правцима и посјести објекте како слиједи:

- ПРВА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем: а. Аџићи – с.

Глогова и мањим групама посједа објекте: Лемешац (тт 405) јужне и источне падине, с.
Владушићи источно и сјеверно од села. Објекет посјести без контакта и ступања у борбу до
датог момента и сигнала. Задатак: обезбједити кориодор на овој линији и спрјечити
интервенцију четника из правца Братунца и учествовати у нападу са снагама ОГ-8 на четнике
у рејону с. Магашићи.

- ДРУГА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја посједа објекат Тусто брдо (тт 664) са
сјеверне, сјевероисточне и сјеверозападне стране. Објекат посјести без контакта и ступања у
борбу до датог момента и сигнала. Задатак: обезбједити коридор на овој линији и спријечити
интервенцију четника из правца с. Полом и објекта Бандера (тт 682).

- ТРЕЋА ПОДГРУПА – остаје у рејону размјештаја и на дати сигнал основним правцем: с.

Оправдићи – с. Жонићи – с . Кравице напада на четнике у с. Кравица и садејствује главним
снагама ОГ-8 са слободне територије Сребреница.

224
На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 4 у рејону размјештаја развити и друге елементе како је то
дато за БОРБЕНУ ГРУПУ бр. 1.
Ова група требала би да броји орјентирно око 200 људи.

3.2. Остале снаге ОГ-8 «Сребреница»

Јачину и јединице које ће учествовати одлучује Командант ОГ-8.

Организовати и раелизовати следеће задатке:

1. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора с. Бљечева (као
основице) организовати и извести напад правцем: с- Бљечева – с. Блажијевићи – тт 532 - с.
Радукићи - с. Магашићи и уништити четнике у рејону с. Магашићи и на правцу напада.
Организовати садејство са убаченим групама.
2. Јачим снагама (по вашој одлуци) са слободних простора с. Јаглићи. С. Шушњари, Којшина
(тт 516) организовати и извести напад општим правцем с. Јаглићи – Лупоглав (тт 675) –
Равна Гора – с. Ђермани, а затим продужити напад у три правца:
- с. Ђермани – Мењак – с. Којићи
- с. Ђермани – тт 568 – с. Шиљковић – с. Кравица
- с. Ђермани – с. Баре – с. Мратињци
са задатком: разбити четнике на правцима напада и уништити их у рејонима с. Којићи, с.
Кравице и с. Мратињци, пресјећи комуникацију Братунац – с. Кравица и обезбједити
коридор од интервенције са правца Братунца. Организовати садејство убачених снага.
3. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора између с. Пољанци и с.
Шушњари основним правцем: Равни Буљим (тт 820) – с. Јасиковица – с. Брежани – с.
Липеновићи напасти четнике, разбити их на правцу напода и уништити у рејону с.
Липеновићи.
Организовати садејство са убаченим снагама.
4. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора са линије с. Буковица
– Лупоглав (тт 816) основним правцима: с. Буковица – с. Крунићи – с. Копривно – с.
Павловићи и Лупоглав – Лисина – с. Кострача – с. Јеремићи – Рогач, разбити четнике на
правцима напада и уништити их у рејонима с. Копривно, с. Јеремићи, Рогач гдје успоставити
линију одбране и обезбједити коридор.
За рјешавање проблема на Рогачу посебно припремити и убацити групу у позадину у рејону
Дубацко са задатком дејства из позадине на објекат Рогач.
5. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора са линије: Осоје (тт
581) - с. Подгај, основним правцем: с. Подгај – с. Бешићи – В. Градина (тт 650) – Рупово
Брдо, са задатком: разбити четнике на правцу напада и уништити их у рејону с. Рупово Брдо.
Садејствује дио снага Жепе из рејона с. Подравно.
Снаге које држе линију од с. Подгај преко с. Жедањско до с. Подосоје под борбом измјестити
на нову линију с. Лимићи – с. Полом – с. Гај – тт 831 – Равна Гора.

225
У рејону Равна Гора на потоку Стедрић успоставити садејство са снагама Жепе.
6. Снаге које држе линију од с. Ковачице – преко Виогора преко с. Староглавице до с.
Подосоје измјестити под борбом на нову линију: с. Ковачице – с. Сарачи – с. Бучје – с. Бјело
Поље. Посјести одговарајуће објекте, утврдити, запријечити и на тој линији обезбједити
коридор. У рејону саставака потока Дол и Змајевац организиовати садејство са снагама
Жепе.
7. Задатак под 5. и 6. непосредно планирати и договорити са командантом Жепе и лично га
упознати са основном замисли и задацима који се односе на њега.
8. Садашњу линију од с. Ковачице преко с. Рајне, с. Вукосављевићи, објекта Кварац, Заник
(тт 831); Чауш (тт 773) до с. Борићи додатно утврдити и запријечити продор четника са
праваца: с. Јадар (јужно од Сребренице), Љубовије преко Градине и Братунца ка с. Борићи.
9. Посебно убаченим групама и садејством са фронта неутралисати тенкове и артиљерију у
рејонима Лађа (тт 436) и Јеловци.
10. У ширем рејону Јеловци имати у резерви јаче снаге за интервенцију на угроженим
правцима и угроженом рејонима.

..................................................

ЗАМЈЕНИК КОМАНДАНТА
УЈЕДНО НАЧЕЛНИК ШВК
бригадни генерал
Енвер Хаџихасановић

Напомена: у овој основној замисли дати су задаци снага Жепе и снага 2. корпуса (ОГ-6
«Живинице», ОГ-4 «Калесија»)и Муслиманске подринске бригаде).

Ова замисао је достављена Команди 8. оперативне групе "Сребреница" ("на руке Команданта
бригадира Насера Орића"), уз посебну напомену у т. 4.9.: “Овај докуменат лично чувајте код
себе. Отицање података из њега зависит ће лично од вас. Из њега се могу давати задаци по
сегментима носиоцима истих. Као цјелина и циљ операције не може се давати никоме до
датог момента и одобрења од нас. Након проучавања по вашој процјени можете га уништити
или строго чувати и уништити када то процјените”.
На улазећи у процјене могућности извршења овако сложеног задатка (тајно убацивање,
запоседање великог броја објеката, боравак у рејону размјештаја до датог “момента и
сигнала”, обезбјеђење коридора, спречавање интервенције снага Дринског корпуса и напад
на – “разбити и уништити” на правцима напада - “четнике” у местима лоцирања снага
Дринског корпуса, те заузимање места као што су напр. Нова Касаба, Милићи, Магашићи
итд.), уз убацивање 1.200 до 1.300 људи на територију коју бране Зворничка, Бирћанска,
Милићка и Братуначка бригада Дринског корпуса, планирани циљ указује на то да се
планирају офанзивна дејства из “демилитаризоване “ зоне, не спомињући ни једном речју
чињеницу да се ту налазе и снаге УНПРОФОР-а, које су дужне да спрече овакве активности.

226
Интересантно је да се у овој замисли у т. 4.8. каже: "Објективна су наша сазнања да се
четници спремају на вас када и како то још не знамо. У том случају сљеди мукотрпна
одбрана и у крајњем пробој из окружења што је веома сложена радња јер ћете имати
народ на леђима, губљење слободне територије и кретање окупираном територијом...".

ПЛАН ДРИНСКОГ КОПУСА ЗА СПРЕЧАВАЊЕ ПРОДОРА

227
 НЕПРИЈАТЕЉСКИХ СНАГА КА ТУЗЛИ И КЛАДЊУ

Дакле, још тада, осам месеци пре догађаја у и око Сребренице у јулу 1995. године, планира
се напуштање Сребренице заједно са народом и пробој из окружења.
Снаге 28. дивизије су непрекидно из “заштићене зоне” упадале на територију коју је
контролисала Војска Републике Српске. Тако у телеграму бр . 4443. од 25.06.1995. године,
помоћник команданта за безбедност 28. дивизије извештава Одсек безбедности 2. корпуса у
Тузли416: “Диверзантски водови 282. и 283. лаке бригаде који су укључени на извршење
диверзије 22.06.1995. године вратили су се 23.06.1995. године у ноћним сатима. Исти су
направили диверзију на комуникацији Зелени Јадар - Крагливоде при чему су уништили
комби, убили 4 четника... Диверзантска група 281. лаке бригаде је 23.06.1995. године
извршила диверзију у рејону Бијелих стијена и при том су убијена 2 четника... Једна већа
диверзантска група још увјек се налази између Власенице и Хан Пијеска са циљем извршења
диверзије...”.
Командант Главног штаба Армије Босне и Херцеговине генерал Расим Делић је јуна 1995.
године написао наредбу 28. пешадијској дивизији, којом наређује да отпочне са извођењем
офанзивних дејстава према војсци и становништву у Републици Српској ради подршке у
деблокади Сарајева. У складу са овом наредбом, начелник штаба 2. корпуса је наредио
Команди 28. Дивизије да изврши “све припреме за извођење офанзивних борбених
дејстава у циљу ослобађања територије Републике Босне и Херцеговине, развлачења и
наношења гибитака А/С (армија Срба), чиме садејствовати снагама Армије Републике
Босне и Херцеговине које изводе борбена дејства у северозападном рејону Сарајева417”.
У складу са овом наредбом 26.06.1995. године Зулфо Турсуновић, командант 283. лаке
пешадијске бригаде напао је српско село Вишњицу, удаљено пет километара од границе
заштићене зоне и убио једног војника Војске Републике Српске, ранио три српска цивила и
запалио 5-6 стамбених објеката.
О томе да Сребреница и Жепа нису биле демилитаризоване најбоље говори ванредни
извештај кога је командант Генералштаба Армије Босне и Херцеговине армијски генерал
Расим Делић доставио Председнику Председнштва Републике Босне и Херцеговине Алији
Изетбеговићу у коме га извештава “да је Генералштаб Армије предузимао низ војничких
радњи и поступака да припаднике армије у енклавама организује и припреми... да је
извршено 17 хеликоптерских летова”418 У табели се тако наводи “шта је дотурено од МТС
Сребреници и Жепи”. Између осталог наводи се: 529.862 метака 7,62 и 7,9 мм, 46
тромблона, 126 тренутних тромблонских мина, 566 ручних бомби, 60 лансера РПГ-7, 390
ракета РПГ-7, 80 мина за ручни бацач, 2 лансера ракета 107 мм, 40 ракета 107 мм, 40
упаљача за ракете 107 мм, 2 лансера ТФ-8 “Црвена стријела”, 16 ракета за ТФ-8, 256
аутоматских пушака, 8 минобацача 60 мм “Цомандо”, 360 мина за МБ 60, 1 снајперска
пушка, 550 метака 12,7 мм, 150 мина 82 мм, 10 мина 120 мм, 4 НГЛ пушке, 11 ПТ бомби,
102 метка 20 мм за ПАТ, 24 РФГ-22 “Зоља”, 2 пушкомитраљеза 7,62 мм,
полуаутоматски снајпер, 2 РБ ракете... Исти ови подаци наводе се у тексту “Анализа и

416
Komanda 28. divizije, Akt Str. pov. broj 13-05-93 od 24.06.1995. godine
417
Akt str. pov. br. 1/825-84 od 17.06.1995. godine
418
Obaveštajna uprava - Sarajevo, akt br. 1/825-1147 od 13.07.1995. godine

228
хронологија догађаја у Жепи од 11.07. до 20.07.1995. године”, уз навођење података да је
дотур учињен хеликоптерима.419

У уводном излагању на Скупштини Републике Босне и Херцеговине 30.07.1996. године,

када се расправљало о војним узроцима пада Сребренице у јулу 1995. године,
командант Армије Босне и Херцеговине генерал Расим Делић је, поред низа чињеница
о квалитету снабдевања 28. дивизије, констатовао да је дотур био квалитетан и обиман
и закључио: “Оволико средстава није добило Горажде, а са далеко мање средстава
бранило се Сарајево 1992. и 1993. године”420.
Алија Изетбеговић је на Првој ванредној (проширеној) сједници Главног одбора Странке
демократске акције у Зеници 5. авгсута 1995. године изјавио: «...Ми смо успјели да тамо
пошаљемо 17 хеликоптера оружја, осамнаести лет завршио се трагично... Били смо успјели
да убацимо значајну количину муниције и оружја. Војска је процјењивала да Сребреница
може да се брани до 30 дана».
Јасно је да је Споразум и његове битне одредбе, које су у складу са чланом 60 “Додатног
протокола”, требао да обезбеди да Сребреница стварно буде демилтаризована зона.
Медјутим, Споразум није испоштован. То је потврдио и Генерални секретар Уједињених
нација у свом извештају од 15. новембра 1993.421 године. Између осталог он у свом извештају
каже: “1. Халиловић је схватио да споразум покрива само урбани део, односно уже градско
подручје Сребренице, а да се не односи на рурални део регије; (2) Халиловић је наредио
Бошњацима у Сребреници да не предају корисно оружје и муницију...”. Сам Халиловић
каже: “Вратио сам се у штаб и послао наређење у Сребреницу и Жепу да не смију ниједан
комад оружја предати, нити иједан читав метак. Након свега, отишао сам код Изетбеговића и
добио ријетко признање за успјех: Нисам знао да имаш дипломатског квалитета ”422. Тако
командант Главног штаба Армије Босне и Херцеговине, уз сагласност Врховне команде
и Председника Босне и Хереговине, шаље наређење како да се изигра потписани
споразум. Истовремено, начелник Штаба Војске Републике Српске генерал -
потпуковник Манојло Миловановић, истог дана када је споразум потписан, наређује
команданту Дринског корпуса у којем прецизно регулише да се потписани споразум
испоштује.423
Овај поступак два официра јасно говори о односу зараћених страна у току целог рата према
споразумима, па чак када су ти споразуми потписани уз присуство Уједињених нација.

419
U martu 1994. godine je general Bernar Žanvije, komandant snaga UN u Bosni, obavestio generalnog sekretara UN
Kofija Anana da je aerodrom u Visokom, koji je izgradio Hasan Čengić uz iransku pomoć, pušten u rad i da na njega
sleću nelegalno pošiljke oružja. Naizgled nepotreban aerodrom, sa pistom dugačkom kilometar i po bio je dovršen
krajem 1994. godine. Kanadski pripadnici mirovnih snaga naveli su da su letovi za Visoko američki.
(Uloga Bosne u globalnom džihadu, Politika – feljton prema
knjizi Džona R. Šindlera “Nesveti teror”, 8. maj 2009.
420
Detaljan opis događaja oko pada Srebrenice dat je u aktu koga su Odjelenje službe bezbjed nosti 2. Korpusa A R
BiH i Sektor SDB Tuzla 28.08.1995. godine uputili Generalštabu A R BiH i Upravi bezbjednosti; Generalštab Armije R
BiH, Vojni razlozi pad Srebrenice u julu 1995. godine, str. pov. br. 1/1-941, 30. jul 1995.
421
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 17.
422
Sefer Halilović, Lukava strategija, Sarajevo, 1998, str. 129.
423
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 17.

229
У многим документима Армије Босне и Херцеговине налазе се јасне чињенице које говоре да
су снаге из Сребренице биле активне од успостављања “заштићене зоне” до јула 1995.
године, тј. да сребреничка зона није демилитаризована. Извођене су борбене акције,
убацивање наоружања и муниције копном и ваздушним путем и подстицање тих активности
од стране Врховне команде Армије Босне и Херцеговине и Команде 2. корпуса. Знали су то
сви, и припадници холандског батаљона у Сребреници, као и команданти и војни
руководиоци УНПРОФОР-а. Ништа озбиљно није предузето у складу са одредбама
резолуција 819 и 824. Напротив, чињено је све супротно. Својом неактивношћу су снаге
Уједињених нација подстицале оружане активности муслимана из тзв. заштићене зоне према
српским цивилима и војницима.
У акту упућеном Сектору за морал 2. корпуса Армије Босне и Херцеговине424, Команда 8.
оперативне групе "Сребреница" детаљно наводи све војне активности које је муслиманска
војска извела од јануара 1992. до марта 1994. године, у време најжешћег етничког чишћења и
протеривања Срба из Средњег Подриња. Тако:

*Штаб врховне команде 1. јуна 1993. године упућује наредбу425 у Сребреницу са захтевом
јединицама са тог подручја да помогну операције које изводе муслиманске снаге на подручју
Горажда: “... Штаб Врховне коамдне предузима мјере да се помогне браниоцима Горажда
онолико колико је у овом тренутку могуће. Цијенимо да би било веома корисно у границама
могућности Сребренице да се прикупе најхрабрији и најспремнији добровољци, организују у
јединицу под командом најбољих командира и најбољег команданта и крену у правцу
окупиране територије општине Рогатица и на просторима развију борбена дејства у
непријатељској позадини... Имајте на уму да су браноци регије Горажда учинили колико су
могли у помагању ваше борбе. Сад је тренутак да им се одужите”. Конкретизација
претходног захтева учињена је наређењима Штаба врховне команде од 4. јуна 1993. и 7. јуна
1993. године426 у којима се разрађује начин спајања јединица из Сребренице и Жепе и
остваривање садејства са јединицама из Горажда.

* Штаб Врховне команде оружаних снага Босне и Херцеговине актом од 01.01. 1994. године
наређује Команди 2. корпуса да формира 8. оперативну групу “Сребреница”, састава пет
бригада и један самостални батаљон, иако је било забрањено по Споразуму да се изводе било
какве војно-организацијске и војно-техничке радње у зони у којој није смело бити никаквих
наоружних лица осим снага УНПРОФОР-а427.

* Командант 8. оперативне групе “Сребреница” извештава команданта 2. корпуса 05.07.

1994. године о стању морала и каже да су “у оквиру плана за офанзивна дејства извршили
детаљно извиђање терена”. Јасно је да су та офанзивна дејства планирана против снага
Војске Републике Српске, које су по “Споразуму о демилитаризацији” држале положаје око
заштићене зоне на договореним линијама. У том извештају саопштава се да је морал бораца у

424
Str. pov. br. 69/94. od 07.03.1994. godine
425
Štab vrhovne komande, str. pov. br. 02/699-2, 01. jun 1993. godine.
Šta vrhovne komande, Naredbe str. pov. br. 02/707-1 od 4. juna 1993. godine i str, pov. br. 02/699-2 od 7. juna 1993.
426

godine.
427
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 19

230
Сребреници ојачао када су сазнали да је у Среберницу из Тузле дотурено ново наоружање и
убојна опрема428.

* Штаб Врховне команде Армије Републике Босне и Херцеговине наређује 04.10.1994.

године 8. оперативној групи “Сребреница”:
“Одмах извршите извиђање линија слободних територија:
Џевање – лијеву обалу Дрине до ушћа Дрињаче – Паљевићи – Дрењак – тт. 665 – Г. Брана –
Крушик – с. Мратињу – Мартињско брдо – Јасиковача: даље – с. Каменица – тт. 560 Превила
– С. Свиљевићи – Оџак до Нове Касабе.
Лијево од Нове Касабе, старе положаје до Дрињаче, извиђа 1. Подрињска Мусли манска
бригада.
Извиђање извршити до 07.10.1994. године и пакетом пошаљите детаљан извјештај да ли је
линија посједнута, број четника, број оруђа, рејони размјештаја интеревентних јединица и
њихова јачина.
По сваки цијену настојати да се не открију ваши покрети.
Не ступати нигдје у борбу се четницима”.429

* Командант 8. оперативне зоне “Сребреница” својим бригадама наређује 6. октобра 1994.

године формирање извиђачких група ради упућивања на територију под контролом Војске
Републике Српске и извиђања ситуације изван сопстевног рејона базирања, што је јасан
пример кршења режима заштићене и демилитаризоване зоне430.

* У “Плану контраофанзиве” самосталног батаљона “Сребреница” од 7.11.1994. године даје

се детаљан опис и упутство ко ће, како, где и са чиме заузети поједине коте и истакнуте
објекте око Сребренице431.

* У заповести команданта 283. источнобосанске лаке бригаде од 7.11.1994. године излаже се

план убацивања ојачане пешадијске чете у позадину Војске Републике Српске ради
заузимања важних пунктова за планирана наредна офанзивна дејства 432.

* Командант 8. оперативне групе “Сребреница” извештава команданта 2. корпуса и

начелника Штаба Армије Босне и Херцеговине 1.11.1994. године да није могао да изврши
добијени задатак - да пошаље групу бораца ка Кладњу да преузму материјално-техничка
средства и наоружање послано из Тузле за Сребреницу. Јасно је да је између Тузле и
Сребренице била уходана организација илегалног дотура оружја и да се то радило без страха

428
Isto
Štab Vrhovne komande R BiH, str. pov. br. 01/KZ-4954/94, 04.10.1994. god.
430
1sto.
431
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 17, str. 19.
432
Isto

231
од УНПРОФОР-а. Јасно је да су наређења за ове поступке стизала од Команде 2. корпуса и
Штаба Армије Босне и Херцеговине433.

* Командант 8. оперативне групе, дана 7.01.1995. године, наређује попуну 283. бригаде,
путем прекоманде по стотину војника из других бригада, и назива је маневарском, па јој и
намењује улогу маневарске снаге 8. оперативне групе434.

* Командант 28. дивизије (8. оперативна група преименована непосредно пре отпочињања
Операције “Криваја 95”) наређује својим бригадама да покрену диверзантске акције у
позадини фронта Војске Републике Српске, а то значи офанзивне војне акције из заштићене
зоне дубоко у позадину српских снага435.

* Команда 28. дивизије у дневном извештају 24.06.1995. године извештава Команду 2.

корпуса да су “диверзантски водови 282. источнобосанске лаке пешадијске бригаде и 283.
источнобосанске лаке пешадијске бригаде који су укључени на извршењу диверзије
22.06.1995. године вратили су се 23.06.1995. године у ноћним сатима. Исти су направили
диверзију на комуникацији Зелени Јадар - Крагљивода при чему су уништили ‘комби’, убили
4 четника... Диверзантска група 281. истопнобосанске лаке пешадијске бригаде је 23.06.1995.
године извршила диверзију у рејону Бијела Стијена и при томе су убијена 2 четника... Једна
већа диверзантска група још увјек се налази између Власенице и Хан Пијеска са циљем
извршавања диверзије... Тренутно су заустављени одласци лица за Тузлу, а за очекивати је
нови егзодус...”.436

* У борбеном извештају 285. источнобосанске лаке бригаде 28. јуна 1995. године извештава
се 28. дивизија да је бригада убацила девет диверзантских група ради извођења диверзија у
позадини Војске Републике Српске, а командант се “хвали” да је у тим акцијама убијено 40
“четника”. Било је то у време када је требало стриктно поштовати режим заштићене зоне437.

*У оперативном извештају, 30.06.1995. године, Команда 28. дивизије извештава Команду 2.

корпуса: (1) да су «борци 28. дивизије КоВ... одлучили да дају што већи допринос А Р БиХ у
борби са агресором те су у ту сврху појачали своју делатност у дубину привремено
запоседнуте територије од стране агресора. Приликом извиђања привремено запоседнуте
територија извиђачко-диверзантске групе 28. дивизије Копнеен војске сусреле су се са
агресорским извиђачко-диверзантским групама и тих прилика отварале ватру у овом
извиђачком периоду постигнути су сљедећи резултати: ликвидрано је 13 четника... (2) У
циљу спрјечавања непријатељских снага да са подручја око Сребренице и Жепе не упућују
додатне снаге на Сарајевско ратиште изведене су двије диверзије у близини Сребренице и то:

433
Isto
434
Isto
435
Isto, str. 20
436
Dnevni izvještaj, Komanda 28. divizije – Odsjek bezbjednosti, str. pov. br. 13-05-93, 24.06.1995. godine; Komanda
28. divizije, Operativni izvještaj, str. pov. br. 04-114/95, 30. jun 1995. godine.
437
Isto

232
23.06.1995. године у мјесту Осмаче и 23.06.1995. године у мјесту Бијело Стијење код
Копривна и те прилике постигнути су сљедећи резултати: ликвидирано је 7 четника... (3) У
циљу одвраћања непријатељских снага од Сарајевског ратишта и њихово развачење према
Сребреници и Жепи дана 26.06.1995. године изведено је више успјешних диверзија у дубину
ПЗТ под агресоровом контролом од 20-40 километара на подручју општина Хан Пијесак и
Власеница на слиједећим локалитетима: Насеље Вишњица и утврђење Бајте, Рејон Црне
Ријеке (споменик код раскрснице), Рејон Црне Ријеке (Бојчино Брдо), Објекат Вран Камен...
Ликвидирано је по нашим процјенама више од 40 четника, мада располажемо са
непровјереним подацима да је агресор претрпео губитке од 71 војника... Заробљен је један
непријатељски војник...».438

*У време борби око Сребренице, Команда 2. корпуса упућује «Информацију о борбеним

резултатима јединица и команди 28.дКоВ» у којој наводи да је «извршено низ успјешних
диверзантских акција у дубину привремено заузете терититорије гдје су постигнути сљедећи
резултати: ликвидрано је 60 четника, а према непровреним подацима агресор је прерпео још
веће губитке и имао је доста рањених...».439

Постоји низ докумената којима располаже Војска Републике Српске који указују да је
муслиманска страна потпуно игнорисала режим заштићене зоне у Сребреници и да је из те
зоне на територију под контролом Војске Републике Српске предузимала војне акције
наносећи јој озбиљне губитке. Тако:

* Командант Дринског корпуса Војске Републике Српске 27.07.1993. године доставља

Главном штабу списак заробљених мислиманских војника, од којих је седам заробљено
после потписивања Споразума. Јасно је да су муслиманске јединице активне из заштићене
зоне440.

* Команда Братуначке бригаде дана 13.05.1995. године доставља Извршном одбору

Скупштине општине Братунац списак бораца бригаде чије су куће спалили муслимани из
Сребренице. Међу њима је знатан број спаљен током 1994. и у првој половини 1995.441
године, чинили су то муслимани предузимањем диверзантских акција.

* Команда Братуначке бригаде доставља списак погинулих бораца бригаде

Дринском корпусу дана 13.05.1995. године. На списку се налази 35 бораца који су погинули
пре отпочињања операције “Криваја 95”. Побијени су дејствима снага из заштићене зоне, а
да снаге УНПРОФОР-а нису ништа предузимале.442

438
Komanda 28. divizije, str. pov. broj 04-11/95, 30.06.1995. godine, operativno vrijeme 17.00 sati.
439
Komanda 2. korpusa, str. pov. br. 04/1-105-603, 08.07.1995. godine.
440
Isto
441
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 17, str. 19.
442
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 17, str. 19.

233
Ни постигнути споразум о четверомесечном примирју (децембар 1994 - април 1995. године)
није испоштован443. Време примирја муслимани су, уз помоћ САД и неких исламских
земаља, користили за додатно наоружавање, опремање и обезбеђивање своје војске, као и за
планирање офанзива ширих размера.
Сви извештаји команди и бригада у пролеће 1995. године који су стизали у Команду
Дринског корпуса дају податке о интензивним борбеним активностима муслиманске војске
из заштићене зоне Сребреница, као и осталих заштићених зона. То си биле диверзантско-
терористичке активности убацивањем извиђачких група, па чак и бригада444 (Горажде
14.06.1995. године) и постављањем заседа у дубини територије под контролом Војске
Републике Српске, далеко изван заштићене зоне.
Да 28. дивизија врши интензивне припреме за извођење офанзивних дејстава ради спајања са
деловима 23. дивизије у реону Хан Погледа потврђује чињеница да су њене снаге поселе
доминантне објекте ради обезбеђења коридора између две енклаве и извршили делимично
груписање снага у западним деловима енклава. Посели су Подравање, Љесковик, Сушицу,
Стублич, Брложник, Садилов Чаир, Гођење, Љубомишље и Гусинац, који се налазе ван тзв.
демилитаризоване зоне, што је у функцији стварања повољних услова за извођење
офанзивних дејстава.445
Зона забрањеног лета над Босном и Херцеговином односила се на све три зараћене стране.
Муслимани нису тај режим поштовали, а УНПРОФОР их није у томе спречавао.
У “Завршној анализи рада ваздушног моста за Сребреницу и Жепу”446 Команда Ратног
ваздухопловства и противваздушне одбране Армије Републике Босне и Херцеговине наводи
да је “у времену од 27.02.л993. до 07.05.л995. године са територије Републике Босне и
Херцеговине одржаван ваздушни мост за потребе енклава Сребреница, Жепа и Горажде уз
констатацију да је се “комплетно летење извршавало у условима забране од УН”..
“Основни циљ успостављања и одржавања ваздушног моста био је дотур и обезбеђење
средстава за вођење оружане борбе...”. После овог признања да се обезбеђују средства за
вођење оружане борбе следи оптужба да “четници стално угрожавају ово подручје
диверзантским нападима, спречавајући улазак конвоја са храном и санитетским
материјалом”.

443
Direktiva Op. br. 7 Vrhovne komande OS Republike Srpske, Dt. br. 2/2-11 od 08.03.1995. godine, str. 3.
444
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 17, str. 21.
445
Komanda Drinskog korpusa – obaveštajno odelenje, str. pov. br. 17/608, 20.05.1995. godine.
446
Komanda RV i PVO, Str. pov. broj 08/896-l od 7.02.l995

234
ПУТ СРЕБРЕНИЦА – ЖЕПА КРОЗ МЕЂУПРОСТОР КОЈИ НИЈЕ ПРИПАДАО НИ ЈЕДНОЈ
ЕНКЛАВИ, ПРОСТОР КОГА НИЈЕ КОНТРОЛИСАЛА ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И
КОЈИ ЈЕ КОРИСТИО ЗА СНАБДЕВАЊЕ ОРУЖЈЕМ И ОПРЕМОМ СНАГА У
СРЕБРЕНИЦИ

Снабдевање наоружањем, опремом и материјално.техничким средствима ишло је директно

од Штаба армије ка Жепи и Сребренци о чему говори низ докумената.447 Захтеве за доставом
убојних борбених средстава Команда 28. дивизије је достављала Команди 2. корпуса, а ова
команда Штабу Врховне команде.448
У “Извјештају о дотуру УБС и МТС449 у енклаве Жепа и Сребреница”450 Штаба армије
достављеном команданту Главног штаба Армије Републике Босне и Херцеговине наведено је
да је ваздушним мостом за Сребреницу, у времену од 27.02.1993. до 30. 03.1993. године у
Сребреницу превезено пет тона материјално-техничких средстава, 10 тона убојних борбених
средстава, еваксуисано 20 рањеника и 29 путника. У периоду од 31.12.1994. до 27.05.1995.

447
Obaveštenje i raspodjela TMS, Štab armije, broj 1-11/224.1, 07.02.1995. godine; Odgovor na akt, Štab armije, broj
1-1/262, 13.02.1995. godine; Štab armije, broj 20.02.1995. godine, broj 1- 1/289-1; Naređenje, Štab armije, broj 1-
1/288.1, 20.02.1995. godine; Izveštaj o primljenimMTS, Komanda 8. OG “Srebrenica”, broj 01-38/95, 17.02.1995.
godine; Specifikacija potrebnih dijelova i alata, Komanda 8. OG “Srebrenica”, broj 07-01/95, 21.02.1995. godine;
Izvještaj o primljenim materijalnim sredstvima, Komanda 8.OG “Srebrenica, str. pov. broj 01-45/95, 22.02.1995.
godine; Izveštaj o primljenim MTS, Komanda 8. OG “Srebrenica”, str. pov. broj 01-48/95, 25.02.1995. godine;
Trebovanje MTS za potrebe ARJ PVO, Komanda 28.divizije, str. pov. br. 02/10-002/4, 24.04.1995. godine; Izvještaj o
pristiglim materijalnim sredstvima, Komanda 28. divizije, 27.04.1995. godine.
448
Komanda 8. OG “Srebrenica”, str. pov. br. 130-00-01/94, 01.09.1994. godine; Komanda 2. korpusa, str. pov. br
02/1-1517/3, 03.09.1994. godine.
449
Ubojna borbena sredstva I materijalnož- Tehnička sredstva.
450
Generalštab Armije R BiH – Štab Armije, broj 1.1/V-169, 28.05.1996. godine.

235
године у десет полетања превезено је у Жепу шест тона материјално-техничких средсатва, 17
тона убојних средстава, пет рањеника и 46 путника.
На расправи у Скупштини Републике Босне и Херцеговине, командант Генералштаба армије
Републике Босне и Херцеговине, је на тему “Војни узроци пада Сребренице у јулу 1995.
године” навео да је ка Сребреници и Жепи превезено 23 тоне средстава и 26 путника из
Сребренице и Жепе 46 путника и пет рањеника, али и да су три групе у јесен 1994. године
“пренијела одређену количину наоружања, опреме и средстава везе” наводећи да “толико
средстава није добило Горажде, а са далеко мање средстава бранило се Сарајево 1992. и
1993. године”.451
Успостављањем "заштићених зона" од стране Савета безбедности Уједињених нација,
линије војних сукоба око Сребренице се нису стабилизовале. Упркос присусутву
мировних снага Уједињених нација , настављене су активности наоружаних војних
јединица босанских муслимана унутар и ван сребреничке енклаве, што је приморало
Војску Републике Српске да одржава одбрамбену линију насупрот границе “заштићене
зоне”, и на крају да предузме офанзивна дејства ради разоружања 28. дивизије.

*Тужилац у уводној речи на суђењу у случају Благојевић - Јокић је помињао злочине Насера
Орића и тврдио да зона није била демилитаризована и да је Армија Републике Босне и
Хецеговине оперисала изван зоне. Он је навео наређења Генералштаба Армије Босне и
Херцеговине о нападима из зоне.

*Сведок на овом суђењу потпуковник Франкен, заменик команданта Холандског бататјона у

Сребреници, изјавио је на суђењу у случају Благојевић – Јокић (осамнаести дан) да “су
испадали смешни приликом прикупљања оружја јер нису могли улазити у куће где би се
скривали војници”.

ОДНОСИ МЕЂУ МУСЛИМАНСКИМ РУКОВОДСТВИМА

Много је доказа о међусобним несугласицама и сукобима између муслиманских

руководстава унутар Сребренице и ван ње. Све је то утицало на развој догађаја и довело до
ситуације да су снаге у Сребренице пружиле неадекватан отпор у складу са снагом и
могућностима приликом дејстава снага Дринског корпуса и да је град напуситило прво
руководство општине и војске у јулу 1995. године.
О тим несугаслицама најверније говоре сами учесници у њима – појединци из цивилних и
војних структура и институције од републичког до општинског нивоа.
Због овакве ситуације многи су напуштали или су покушавали да напусте Сребреницу.
Помоћник команданта 28. дивизије Копнене војске за безбједност обавештава Команду 285.

451
Generalštab armije R BiH, str. Pov. Br. 1/1-941, 30.07.1996. godine.
Izveštaj o doturu UBS I MTS u enklave Srebrenica i Žepa komandantu Generalštaba armije R BiH dostavio je Štab
armije aktom broj 1-1/V-169 od 28.05.1996. godine

236
истопнобосанске лаке пешадијске бригаде: “у последње вијеме су учестала илегална
напуштања зоне одговорности 28. дивизије према Лука-Слап и одласци у Србију, Црну Гору
и Македонију. С обзиром да се преласци врше у зони одговорности 285. бригаде, као и начин
на који се врше, постоју сумња да су преласци организовани и да се врше у сарадњи са
непријатељском страном”.452
Команда 2. корпуса поставља Команди 28. дивизије КоВ као “један од најважнијих, ако не и
најважнији, задатак “предузимање свих мјера да се спријечи напуштање зона Сребреница и
Жепа.453

Односи између републичких и општинских власти

*Прелазно општинско вијеће Сребреница је у фебруару 1995. године упутило протест

Предсједништву, Влади и Генералштабу Армије Републике Босне и Херцеговине због
“индолентног понашања везано за превожење Координационог тијела из Сребренице у
Тузлу”, уз отворено питање “коме то не одговара, да послије три године ратовања, патњи и
страдања дође неко званично из Сребренице и директно Вас упозна са патњама, страдањима
и проблемима око 40.000 житеља који су изгледа препуштени само себи... За три године
Сребреницу није посјетио нико из државних нити војних органа власти, а са Вама већ двије
године разговарамо на тему да неко посјети Сребреницу и да наше једно званично тијело
изађе из Сребренице и дође до Вас... У најмању руку нас чуди да једно расељено лице са
наших простора, запоселно у Штабу Армије у Какњу као спремачица - кухарица, моше да
обезбједи превожење свог мужа, да се превозе чланови породица појединаца и сл, да не може
да се дозволи и обезбједи превожење једног званичног тијела...”454

*Командант Генералштаба армије Репулике Босне и Хереговине је на расправи у Скупштини

Републике Босне и Херцеговине, на тему “Војни узроци пада Сребренице у јулу 1995.
године”, навео:
“Када је ријеч о Насеру Орићу он је предложио да дође заједно са политичком делегацијом
Сребренице да се у ТПК разјасне контарверзне инфорамције у Сребреници.
Требао се вратити хеликоптером 07. маја 1995. године, али је замолио да остане и да иде у
другој групи у којој су били и слушаоци Резервне официрске школе. Као што сам већ рекао
хеликоптер је 07. маја срушен.
Послије удеса, и поред наређења, није хтио – смио да иде пјешке у Сребреницу тражећи за
то, не обични, него борбени хеликоптер што се није могло обезбједити јер их ми ни данас
немамо”.455

452
Organ bezbjednosti Komande 8. OG «Srebrenica», str. pov. broj 13-05-12, 30.01.1995. godine.
453
Komanda 2. korpusa, str. pov. br. 02/1-670/4, 28.06.1995. godine.
454
Prelazno opštnsko vijeće, Srebrenica, broj 01-92/95, 21.02.95. god.
455
Generalštab armije R BiH, str. pov. broj 1/1-941, 30.07.1996. godine.

237
*Веома је интересантан акт који је Центар службе безбедности Тузла - Сектор државне
безбедности упутио Министарству унутрашњих послова Републике Босне и Херцеговине -
Служба државне безбедности (Управа 02)456 у коме се саопштава о “Допуни плана
раелизације 0И ‘910’ број Н-6254 од 04.10.1995. године” да је договорено “да се напишу
приједлози за примјену ‘Зоље’ према лицима из тачке 14. Допуне, као и према Мехољић
Хакији и Суљић Осману”. Предлаже се “да се у коресподенцији лица наводе под слиједећим
псеудонимима: Орић Насер А-101, Турсуновић Зулфо А-102, Бечиревић Рамиз А-103, Бектић
Неџад А-104, Шабић Велид А-106, Манџић Ибрахим А-107. Мујкановић Недрет Ц-201,
Мехољић Хакија Ц-202, Суљић Осман Ц-203”.
Као што се види, ради се о руководећим људима органа власти, војске и полиције у
Сребреници.

*Сребреницу је најпре сам Алија Изетбеговић, пише Зоран Петровић Пироћанац, свесно од
почетка користио за стварање мита о 40.000 мученика (колико је тамо максимално било
избеглица и становништва током рата). Та грозоморна техника, толико коришћена од лидера
исламистичких покрета широм планете, оправдава свако жртвовање сопственог народа, када
исламистичке вође процене домет медијских ефеката таквог жртвовања. Данас је
недвосмислено доказано да је Изетбеговић свесно користио сребреничко становништво
управо за те сврхе. Тридесетак хиљада цивила у граду било је у двоструком прстену: споља
Срби, а унутра 10.000 Орићевих наоружаних људи.Додуше, слабо наоружаих, али свака
пушка убија, макар била и стара М-48. Ту безнедносну, заштићену зону, Изетбеговић је
непрестано снабдевао оружјем, а његова војска је Орићу и наређивала акције према Србима,
чиме је намерно подстицано дејство Срба. (При том се Орић хвалио канадском колеги
Силеру из «Торонтио сана» видео - снимцима одсечених српских глава приликом тих
диверзантских излета на српску територију.)457

ХУМАНИТАРНА ДИСКРИМИНАЦИЈА

Муслимани су намерно инсистирали на хуманитарној катастрофи, на недостатку хране,

лекова. Број људи у Среренуци је немерно преувеличаван да би се добила што већа
хумитарна помоћ, а права истина је следећа:

Све међународне организације које су се појављивале као достављачи хуманитарне помоћи и

тражиле пролаз преко територија српских опстина, биле су усмерене једино према Жепи,
Церској, Горажду или Сребреници, искључиво муслиманским подручјима. Таквим
понашањем оне су изгубиле сваки углед код српског народа. Чак и више од тога, примане су
као непријатељи који се камуфлирају некаквом хуманитарном активносћу.

456
Broj 1863, 10.10.1995. godine.
457
Zoran Petrović Piroćanac, Dve godine posle Srebrenice, NIN, 14.jula 1997. godine.

238
До промена у понашању и мањег отпора српског становниства у Братунцу дошло је онда кад
је на међународним конференцијама о миру у Босни и Херцеговини почео толерантнији
однос западних представника према вођама српског народа и српске државе. То је омогућило
да се хуманитарни конвоји лакше провлаче до Сребренице и осталих муслиманских
"енклава". У исто време, на пролеће 1993. године, почела је и евакуација муслиманског
цивилног становништва из Сребренице у Тузлу. Процењује се да је тада, у осам конвоја,
колико су муслимани дозволили, ово подручје напустило око 12.000 жена, деце и стараца. Од
тада, током целе 1993., преко српске територије су свакодневно муслиманима стизале колоне
камиона и шлепера са стотинама и хиљадама тона робе. Увидом у документацију, доставне
листе, отпремнице и спецификације робе која се официјелно доставља Сребреници кроз
Братунац, само за раздобље април-август 1993. године, утврђено је да је муслиманима
испоручено око 82, а Србима свега око 14 килограма прехрамбених и осталих производа - по
становнику. За килограм помоћи српској страни, муслиманима се доставља 6 килограма. То у
доброј мери потврђују и подаци општинских одбора Црвеног крста. (Конкретно: за око
30.000 муслимана на територији Сребренице, односно 20.000 Срба у опстинама Скелани,
Милићи и Братунац, испоручено је 1033, према 133 тоне брашна, 27 т. према једној тони
шећера, 62 према једној тони детерџента, 26 према 4 тоне млека у праху, 21 према 0,5 т.
квасца, 51 т. конзервиране рибе према 504 кутије, 39 т. конзерви говедине према 101 кутији,
163 према 51 т. породичних пакета. У исто време, муслиманима, али не и Србима,
достављено је: 45 т. бисквита, 74 т. уља, 170 т. сочива, 110 т. пасуља, 4 т. хране за бебе, 40 т.
сира, 2 т. минералне воде, 2 т. семена кукуруза, 3 т. семена кромпира, 28 т. соли, 53 т. сапуна,
1 т. кухињског прибора, 10300 ћебади, 93 вреће, 535 кутија одеће, 8 т. пластичних фолија,
затим душека, хигијенских уложака и др.) Поред идентификованих, или делимично
идентификованих, количина и врста достављене помоћи муслиманима у Сребреници
друмским коридорима, они су за све то време добијали и авионске пошиљке. Код нас је, 25.
августа 1993., објављена емисија, највероватније Си-Ен- Ена, у којој је речено да су
Американци, од фебруара месеца, само падобранима испоручили 7.500 т. помоћи
муслиманима у Сребреници, Горажду, Жепи и Сарајеву. Поред војне опреме, муниције и
оружја, САД и државе западне Европе које су ангажоване у овим ваздушним активностима,
муслиманима достављају и знатне количине животних намирница и осталих свакодневних
потреба, што, такође, треба додати већ исказаној количини од 82 килограма по становнику.
Према слободној процени, муслимани у Сребреници су за назначени период април-август
1993. године примили, укључујући и доставу падобранима, најмање око 130 килограма по
становнику најразноврснијих зивотних потрепштина. Срби овим видом доставе нису
обухваћени. Докази о дискриминацији у пружању хуманитарне помоци су веома бројни и
очигледни, али то као да није довољно да би заинтересовало, а још мање забринуло,
организације и државе од којих та помоћ стиже.
И не само дискриминација, вец и бројне подвале међународне јавности које су месецима
лансиране. Тако, нико од оних који су се свесрдно залагали да се муслиманима достави
хуманитарна помоћ, у количинама које превазилазе реалне потребе тог становниства, није
помињао, намерно или из непознавања стварног стања, и следеће цињенице. Прво, да се само
на подручју Сребренице налази преко 10.000 муслиманских војника (које треба нахранити,
обући и опремити за даље ратовање). Друго, да то становниство располаже резервама- што
властите, што опљачкане хране- већим од стандарда које заговара ФАО за земље у развоју.
(Муслимани су за својих 30.000 становника имали око 17.000 говеда, са дневном
производњом млека од око 100.000 литара, а то значи и довољном производњом: сира,
кајмака, маслаца; потом око 32.000 оваца и њихове млечне производе, 70.000 одрасле
живине.) За разлику од њих Срби су били ти који једва успевају да се некако прехране. (За
20.000 становника имали су свега 4000 говеда, 6000 оваца, 3000 свиња и 24.000 одрасле
живине.) Треће, ни на једној страни није забележена смрт од глади. Да је до тога дошло на

239
муслиманској страни, њихови заштитници би алармирали цео свет и све светске политичке,
хуманитарне, војне и дипломатске службе. (Да се на српској страни тако нешто догодило, ни
хуманитарне организације, ни неко други се на то не би ни осврнуо.) Четврто, муслиманска
страна располагала је са толиком количином житарица да је, поред потрошње за исхрану,
успела да засеје све (око 15.000 хектара) обрадиве површине пшеницом (семенска пшеница,
као што се могло видети, није достављена у контигенту хуманитарне помоћи).
Оно сто највише иритира је безобзирност према деци. На територији ове четири општине
нашло се око 750 деце без једног или оба родитеља и деце која су се ту затекла у
избеглиштву. У сваком случају реч је о деци која су социјално угрожена и незбринута. О
школама, дечјим вртићима или јаслицама, установама које би колико-толико могле да
помогну, није се могло ни говорити при сталном гранатирању и артиљеријским нападима са
муслиманске стране. Српској деци је за све то време био угрожен физички опстанак не само
од муслиманских мина и граната, вец и од недостатка хране, медицинске заштите, а уз то и
интересовања међународних институција, Црвеног крста, Комесаријата за избеглице, неких
лекара и фармацеута без граница, УНПРОФОР-а, и многих других који се у свету
представљају као добротвори и заштитници угроженог становништва Босне и
Херцеговине.458

Односи унутар Сребренице

*Оделење безбједности Команде 2. корпуса је од помоћника команданта за безбедност 28.

дивизије Копнене војске тражило проверу сазнања о нарушеној политичко-бебедносној
сутуацији у Сребреници због обавештења “да је у Сребреници озбиљно нарушена
политичко-безбједносна ситуација. Наиме, располаже се сазнањима да посланик у
Скупштини Р БиХ, Мустафић Ибран459, заједно са Салиховић Хамедом, бившим Начелником
СЈБ, Ефендић Хамедом, бившим Предсједником Странке демократска акције Сребреница и
Салиховић Хусом, смењеним командантом 283. источнобосанске лаке пешадијске бригаде,
окупљају добровољце из Армије Републике Босне и Херцеговине у намјери ‘прављења своје
војске' за борбу против 28. дивизиеј Копнене војске...».460
Наводе се подаци онакви какви су наведени у «Процјени политичко-безбједносне ситуације
на подручју демилитаризоване зоне Сребреница», коју је сачинило Предсједништво општине
Сребреница 17 дана касније.

458

459
Mustafić Ibran, Potočari, Srebrenica. Poslanik u Skupstini Bosne i Hercegovine, predvodnik većine akcija usmerenih
protiv Srba, član Opstinskog odbora SDA i organizator mnogih sukoba na verskoj osnovi. Organizovao nabavku oružja
i naoružavanje članova Stranke demokratske akcije i srebreničkih muslimana.
460
Odelenje bezbjednosti Komande 2. korpusa, str, pov. br. 06-05-97/95, 09.04.1995. godine.

240
Из аката Команде 8. оперативне групе «Сребреница», упућеног Команди 2. корпуса види се
да је о томе Насер Орић послао седмични оперативни извештај у коме је навео све ове
несугласице у Сребреници461, као и акт упућен на руке462 команданту 2. корпуса

 У «Процјени политичко безбједносне ситуације на подручју демилитаризоване зоне

Сребреница»463, коју је Председништво општине Сребреница упутило Председништву,
Влади и Министарству унутрашњих послова Републике Босне и Херцеговине, као и служби
државне безбедности, централи Странке демократске акције Сарајево и Влади Тузланског
кантона464, стоји:

«...Обзиром да на власт нису дошли они који су издали овај народ (Ефендић Хамед, бивши
Предсједник странке СДА, Мустафић Ибран, бивши Предсједник Извршног одбора општине
Сребреница и Салиховић Хамед, бивши Начелник Станице јавне безбједности Сребреница)
почиње борба за 'повратак на функције'. Именовани стварају фракционашко крило у странци
СДА па им број одборника и прилази јер себе види као њих па се сврстао у ону групу која
ништа није урадила за овај народ. Почиње њихова кампања на војне и цивилне структуре не
бирајући средства. На војску нападају да се није требала ни борити, да је народ џаба изгинуо
те да је војска све уништила итд. Крњи углед Насера Орића Команданта '8.ОГ' говорећи да је
лопов, силеџија, да продаје хуманитарну помоћ и др, да би изгубио углед пред војском. Ради
проношења оваквих вијести Насер је приватном тужбом Основном суду у Сребреници тужио
Хамеда Салиховића који је говорио да Насер силује дјевојке по Сребреници што Станици
јавне безбједности у Сребреници није познато нити је било ко пријављивао. Ова група
успјева увучи у своје игре и Команданта 283. ИБлбр465 Салихивић Хусу који пише писмо
Предсједнику Републике Босне и Херцеговине Алији Изетбеговићу да је његов командант
Насер Орић криминалац, те да се у штабу све покраде.
Ибран Мустафић са својим присталицама често одлази до УНПРОФОРА-а да пријављује гдје
се окупља наша војска те да се оружје налази по кућама па на основу његових пријава
УНПРОФОР је организовао више претреса кућа ради узимања оружја а покушали су претрес
куће Насера Орића. На састанцима који се одржавају суботом у кући Хамеда Ефендића а

461
Komanda 8. OG «Srebrenica», Sedmični oprativni izvještaj, broj 130-24-1/94, 19.03.1994. godine.
462
Komanda 8.OG «Srebrenica», broj 130-01-82/94, 23.03.1994. godine.
463
Broj 01-265/95, 26.04.1995. godine. Sa potpisom predsjednika predsedništva Osmana Suljića.
464
Sličnu informaciju o opozivu iz staranke ove trojice uputio je Izvršni odbor Stranke demokratske akcije – ogranak
Srebrenica Centrali Stranke demokratske akcije Tuzla (broj 08-05/04, 03.05.1994. god) navodeći: «Nakon odluke
Izvršnog odbora prethodno navedena gospoda ne uvažavajući tu odluku ide na okupljanje naroda i pisanje raznih letaka,
gdje vrše planiranje neistine na račun oružanih snaga i trenutnih vlasti opštine Srebrenica... Prethodno navedeni radi
svojih bolesnih ambicija i ličnih interesa u stanju su na ovim prostorima, zavaditi narod, vojsku i vlasti opštine
Srebrenica, što bi u svakom slučaju moglo imati neželjene posledice... a obzirom na činjenicu da u Tuzli postoje neki
ljudi iz stranke koji ih štite bojimo se da ti isti ljudi zbog neupućenosti u suštinu problema, uistinu ne počnu podržavati
prethodno navedene... «
Učinilo je to i Predsedništvo opštine Srebrenica uputivši «Informaciju radne grupe o malverzacijama dijela čelnika
ogranka SDA za Srebrenicu i rukovodstva opštine Srebrenica (broj 70/94 od 12.03.1994. godine) Komandi 2. korpusa,
Vladi Republike BiH, SDA Republike BiH i Predsjedništvu R BiH (na ruke gosp. Aliji Izetbegoviću).
Predsjedništvo opštine Srebrenica je od Skupštine Repulike Bosne i Hercegovine tražilo razrešenje dužnosti poslanika
u Skupštini Bosne i Hercegovine i oduzamanje imuniteta za IbranaMusafića (broj 01- 88/94 od 21.03.1994. godine).
465
Istočnobosanska laka brigada.

241
осталим данима код Ахме Тихића праве планове како блатити и негирати борбу народа који
се сам организовао, те ко ће на коју функцију кад они дођу на власт. Негирају постојање
војске што је Хамед Ефендић дана 18.03.1995. године у разговору са Начелником СЈБ
Сребреница Хакијом Мехољићем рекао да за њега овдје не постоји војска него да постоји
једино банда а да ће се стање поправити једино када они дођу на власт. Из разговора се
могло сазнати да они шаљу писма у Тузлу и Сарајево Републичким Кантоналним властима
како је овдје неваљасто стање да би Виши органи власти у Републици имали погрешно
виђење о стању у Сребреници, а уствари они раде на отежавању и онако тешког стања, па
покушавају блокирати рад Прелазног општинског вијећа у чему за сада не успијевају. Траже
упориште у подјели хуманитарне помоћи преносећи народу да се овдје све покраде па су у
више наврата путем плаката које су лијепили по граду позивали грађанство на устанак
против Војне и цивилне власти».

*Насер Орић из Тузле пише Рамизу Бећировићу466: «Мораш видјети са предсједником да се

једном заузме став око свих питања па и проблема бјежања. Овамо сам ја покушао све да се
екипе врате пјешке али незанм докле ће да се Хакији пропушта кроз прсте и да из сјене ради
шта хоће, докле ће он да пушта припаднике Министарсрва унутрашњих послова са
одобренејм да иду у Тузлу а сиротиња да испашта и да се опет ломи све по нашим
леђима».467

*С циљем расвјетљавања околности под којима је дошло до пада Сребренице и Жепе,

Служба војне безбједности Армије Републике Босне и Херцеговине је оперативним радом и
кроз више инфорамативних разговора са припадницима Армије и МУП-а, као и са појединим
цивилним лицима, дошла до бројних података и сазнања која указују на неке карактеристике
безбједносног стања у овим мјестима:

«У оцјени ових података треба имати присутним да у овим заштићеним зонама УН-а дужи
временски период није било борбених дејстава, што је засигурно утицало на опуштање
припадника тамошњих јединица. Како је рат одмицао и у условима тоталне изолације,
функционисање цивилних органа власти је све више слабило, тако да је све чешће долазило и
до нарушавања међусобних односа и сукоба ових органа са командама јединица Армије. У
таквим условима живота профитерство и сви облици криминала су све више узимали маха, у
чему су учествовали и поједини носиоци функција у цивилним и војним органима. Агресор
је помно пратио овакво стање468 и преко шверцерских канала га подстицао и усмјеравао. Уз
то агресор је снажном пропагандом континуирано пласирао тезу за 'несметано напуштање'

466
Prvog marta, Orić je od svog komandanta iz Tuzle primio poruku kojom mu naređuje da odmah napusti enklavu i da
na udaljenom snežnom vrhu sačeka helikopter koji će ga prevesti do štaba. Naser Orić čekao je više od mesec dana.
Nije znao kako da protumači ovo naređenje armije. Do kraja aprila, on i još sedamnaest viših oficira bili su evakuisani
iz Srebrenice, navodno zbog dopunske obuke. General Mustafa Hajrulafović , jedan od šefova vojne kontraobave štajne
službe, rekao je da su Orić i njegovi oficiri pozvani u štab zato što su znali za predstojeću srpsku ofanzivu. “Morali smo
se pripremiti za evakuaciju stanovništva. Ustvari su bili pozvani radi instrukcija”.Ali, to je bilo varka. Oriću i njegovim
oficirima - izuzev njegovog zamenika RamizaBećirevića – zabranjeno je da se ikada vrate u Srebrenicu. Posle toga,
Orić je Beirevića video tek posle pada enklave kada se predvodeći više stotina vojnika iz Tuzle probijao kroz srpske
linije u susret hiljadama onih koji su uspeli da pobegnu iz Srebrenice.
467
Dokument obeležen sa 3H5J750.TXT.
468
To je sasvim normalno u ratnom stanju. Čine to sve zaraćene strane, pa se zbog toga i preduzimaju protvmere, a
zašto nisu ili jesu preduzumane u Srebrenci jasno se vidi iz navedenih okolnosti u ovoj proceni.

242
ових заштићених зона, што је такође, уз напријед наведено утицало на једну општу
дезоргнизацију живота и морал војника.
Калкулације и неодлучност међународних фактора у односу на ове заштићене зоне, те шверц
и профитерство припадника УНПРОФОР-а, су такође један од фактора који су значајно
утицали на укупно стање безбједности у Сребреници и Жепи.
Стање безбједности у зони одговорности 28. дивизије, уочи офанзиве четника, било је веома
нарушено, посебно у самој Сребреници, а с теденцијом даљег усложавања. Један од главних
узрока таквог стања били су озбиљно нарушени односи на релацији општинске политичке
структуре – Команда 28. дивизије – СЈБ Сребреница. Нарочито је био изражен дуго присутан
сукоб ставова које је, с једне стране заступао Хакија Мехољић, начелник СЈБ Сребреница и,
с друге стране, Насер Орић, а на основу чега је дошло до подјеле одговорних људи из војног
и политичког руководства Сребренице. Овај сукоб је започео на самом почетку рата, када је
Мехољић тражио да се не пале српска села и куће и да се заштите цивили свих
националности, а заговарао је и отварање коридора од Сребренице ка слободној територији,
док је Орић имао супротне ставове и заговарао другачији начин ратовања. Сукоб ове двије
истакнуте личности у организацији одбране и супростављању агресији је кулминирао по
формирању војне полиције при Команди 28. дивизије, након чега долази и до сукоба у
надлежностима војне и цивилне полиције.
Догађаји који су касније услиједили, као што су покушај убиства Мехољића од стране НН
извршиоца, убиство Салиховић Хамеда, бившег предсједника СДА и начелника СЈБ
Сребреница и тешко рањавање Мустафић Ибрана, посалника у Скупштини РБиХ, што се
десило 19.05.1995. године под неразјашњеним околностима, те посебно неефикасне мјере
војне полиције на проналажењу извршилаца ових кривичних дјела, довели су до немира и
ширења гласина међу становништвом Сребренице о могућим извршиоцима и 'сљедећој
жртви'. На састанку ужег руководства СЈБ Сребреница, који је одржан 22.05.1995. године, на
коме је разматрана безбједносна ситауција, комплетно руководство поднијело оставку, која
је датирана са 01.06.1995. године. У образложењу је наведено да оставку подносе због
немогућности функционисања СЈБ у околностима и условима који су настали.
Сви ови догађаји су изазивали несигурност, забринутост и немир у грађанству, али и међу
припадницима Армије, који након тога све чешће покушавају проначи начин како да изађу
из Сребренице у било ком правцу. Неки од њих су у мањим групама успјевали доћи до
других слободних територија, гдје се према њима нису предузимале санкције због
дезертерства из својих јединица, па је то подстицало и друге борце у Сребреници на исте
покушаје. Несигурност и забринутост људи негативно се одражавала на рад свих субјеката
који су организовали живот, рад и одбрану слободних простора Сребренице. Од тада, под
притиском појединих лица из војног руководства, суд и војно тужилаштво у Сребреници
практично не функционишу, а међу припадницима СЈБ је завладао страх и несигурност у
обављању послова на отркивању извршилаца кривичних дјела.
О безакоњу у Сребреници илустративно говоре и сазнања о понашању Голић Ејуба,
команданта самосталног брдског батаљона, који је почетком марта прошле године, са групом
од 20 војника, извршио оружани напад на општински затвор у Сребреници и омогућио
бјекство Мерџић Незиру и Бегић Садику (први је био оптужен за покушај убиства, а други за
убиство).469

469
O ovom događaju Komanda 28. divizije je izvestila Komandu 2. korpusa svojom aktom str. pov. br. 04-21/95 od
05.04.95. god. Iako je zbog ovog slučaja došlo do strajka 15 dana svih zaposlenih u Osnovnom sudu u Srebrenici u znak
protesta, kao i pokretanja krivične prijave protiv Golića od Centra službe bezbednosti iz Tuzle, pokušava se opravdati

243
Међу грађанима Сребренице све веће неповјерење према цивилном и војнм руковоству су
неравноправна расподјела и махинације са робама из хуманитарне помоћи, са чим су се у
везу доводили Насер Орић и општински функционери Осман Суљић, Адем Салиховић и
Хамдија Фејзић. Више података говори да су ова лица вршила шверц хуманитарном робом,
оружјем, нафтом у сл, те да су у тим шверцерским пословима сарађивали са припадницима
УНПРОФОР-а, па и са агресором.
У процјени узрока неефикасне одбране Сребренице треба имати присутним понашање и
саму личност Насера Орића, који је прије рата боравио у Београду, гдје је био ангажован у
личном обезбјеђењу Слободана Милошевића. У току рата одржавао је везу са једним
полицајцем из Новог Сада, који је такође раније био у пратњи Слободана Микошевића.
Поред тога, Орић је свакодевно, преко Манџић Ибрахима званог 'Мрки' обављао контакте са
четницима на ПЗТ. Већина ових контаката је успостављено преко ручне радио станице,
којом приликом су се користили тајни позивни знаци 'газда' (Орић) и 'војвода' (четници).470
У другој половини 1992. године Валид Шабић (по доласку у Тузлу постављен на дужност у
Команди 2. корпуса), близак пријатељ Насера Орића, подстиче сукоб између Орића и
Ризвановић Нурифа, тада команданта Дринске дивизије. Под оптужбом да је сарадник КОС-
а, да је продао Церску и Каменицу и да намјерава побјећи у Тузлу, Насер Орић и Зулфо
Турсуновић хапсе Ризвановића са још 30 њему блсиких војника. Три дана касније «пријеки
суд», у присуству 1.000 мјештана у Коњевич Пољу, Ризвановића проглашава кривим, након
чега га Турсуновић, у пратњи 30 војника, одводи према Сребреници, где је стријељан471.
Одмах затим на дужност команданта постављен је Орић.
У јануару 1994. године услиједила је реорганизација јединица Армије, у оквиру чега је у
Сребреници формирана ОГ-8. Међутим, и након тога у јединицама на подручју Сребренице
владало је опште расуло и јавашлук, а већи број војника се само фиктивно водио у
јединицама. Заправо овакво стање било је евидентно одмах након што је Сребреница
проглашена заштићеном зоном. Линије одбране нису биле довољно покривене, а на
локалитетима Јасенова, Љељан до, Љесковик, Котљевац, језеро Перучац и даље према Жепи
положаји уопште нису били запосједнути, већ се само вршило повремено патролирање.
Овакав однос према борбеним задацима омогућавао је четницима да на том подручју изврше

ovaj postupak činjenicom “da se radi o izuzetnom borcu koji je dao ogroman doprinos oružanoj borbi, ali stoji ta da isti
u pijanom stanju je sklon činjenju krivičnih djela najteže prirode”.
470
Obaveštajno odelenje Komande Drinskog korpusa je obaveštajnim radom došlo do podataka da je “dana 21.04.1995.
godine Naser Orić zajedno sa Golić Ejubom…, kao i još nekoliko saradnika… otišao helikopterom za Tuzlu, da bi ih
dana 24.04.1995. godine u Sarajevu primio Alija Izetbegović.Tom prilikom Izetbegović je Goliću rekao da će, nakon
završetka rata odgovarati za ubitstva koja je počinio u Srebrenici, ali i da će mu ista biti i oproštena ako se do kraja rata
iskaže kao dobar borac, čime ga je amnestirao od istražnog postupka koji je ovih dana trebalo da se protiv Golića vodi u
Tuzli. Takođe se istom prilikom obratio i Naseru Oriću za kojeg, kako mu je rekao, raspolaže velikim brojem pritužbi
zbog njegovih kriminalnih radnji”.
(Obaveštajno odelenje, str. pov. br. 17/631, 25.05.1995. godine).
471
Zarobljeni pripadnik 28. divizije vojnik Salihović Sead je na informativnom razgovoru izjavio da se “navodno priča
da je Tursunović iz zasede krajem 1992. godine ubio Nurifa Rizvanivića” i da u Srebrenici “Zulfo važi za prekog
čoveka, odanog N. Oriću”, kao i d se “tajno među narodom u Srebrenici priča da je Tursunović zadužen za izvršenje
ubitstava viđenijih i školovanijih muslimana koji se ne slažu s N. Orićem”..
Nurif Rizvanović, bivši oficir JNA, kao nemački obaveštajac osuđen sa grupom saradnika na sedam godina zatvora.
Posle izdržene kazne osnovao privatnu detektivsku agenciju “Laufer” u Novom Mestu (Slovenija). Pred početak
oružanih sukoba u Bosni i Hercegovini, kao predsednik Muslimanskog nacionalnog vijeća, nabavljao oružje i
snabdevao muslimane u srebreničkom kraju. Iz Tuzle došao sa grupom boraca u selo Glogovu, opština Bratunac.
(Milivo je Ivanišević, Lična karta Srebrenice).

244
више ликвидација и заробљавања локалног становништва. Систем везе између главне
команде и команди бригада скоро уопште није функционисао, а средства везе су
злоупотребљавана и углавном користила за свађе и препирке са четницима. У својим
изјавама борци из Сребренице истичу да, и поред свега овога, као и пад дијелова линија
одбране у том периоду, Орић и Команда подчињених јединица нису предузимале потребне
мјере на устројавању јединица и органи зовању боље одбране овог подручја.
Иначе, у вријеме боравка у Сребреници Орић је око себе окупљао углавном кримогене
личности, као што су Ејуб Голић, командант једног батаљона, Манџић Ибрахим звани
'Мрки', Аљукић Хусеин звани Беахија, извјесни Ћело који је био његов пратилац и др. Ова су
лица по налогу Орића починила више кривичних дјела.
За истачи је чињеницу да је Орић, са групом официра, у марту 1995. године отишао у Тузлу и
да се више није враћао у Сребреницу. Из Тузле је повремено остваривао радио везу са
Камандом дивизије, Служби безбједности нису познати разлози његовог тако дугог одсуства
из Сребренице, али је то засигурно веома негативно утицало на организовање одбране.
Све напријед наведено, као и понашање Холандског батаљона УНПРОФОР-а, утицало је на
то да отпор агресорској офанзиви није био примјеран распложивим потенцијалима за
одбрану. Укупно стање у Сребреници негативно се одразило на психолошко-мотивациони
фактор и стање морала у јединицама 28. дивизије и међу грађанством Сребреница, тако да се
већи број бораца и цивила без отпора предао, након чега су четници над њима извршили
стравичне злочине. Припадници Холандског батаљона УНПРОФОР-а нису пружали отпор
четницима нити су предузимали било какве мјере заштите становн иштва...».472

*О тешкој ситуацији унутар Сребренице и нарушеним односима међу органима власти, те

узроцима напуштања заштићене зоне, довољно говори сам заступник команданта мајор
Рамиз Бечировић у обавештењу које је упутио Команди 2. корпуса:

“Проблем одласка припадника Армије Р БиХ и цивилних лица из заштићених зона

Сребренице и Жепе у правцима Тузле, Кладња и Србије присутан је од првих дана
демилитаризације ових простора. У цијелом том периоду војна и цивилна власт у
Сребреници предузимали су низ мјера за спрјечавање ових одлазака али све мјере нису дале
веће резултате у пракси.473 Разлог овом је тај да се ти одласци планирају у оквиру мањих
група које организацију врше и тешко их је оперативним радом разобличавати. Одређен број
људи, нормално, упознат је о намјерама појединаца и група које се припремају на полазак
али се углавном са таквима солидаришу и руковођени линијом незамерања нерадо дају
податке о таквим. Некад се те групе успију разобличити и спријечити у покушају изласка из
заштићене зоне и према истима смо предузимали мјере дисциплинске одговорности и
изрицали дисциплинске мјере војничког притвора. Свим лицима која се жале на недостатак
хране и због тога намјеравају кренути са ових простора изналазили смо могућности и
пружали помоћ у том смислу. Међутим у љетним мјесецима као да неки непознат талас
једноставно прође кроз народ и на једном се створи еуфорија да је најбоље рјешење кренути
према Тузли због чега се цијели простор буквално заталаса и велика вечина народа је тада
спремна за полазак: Такав случај се дешава управо ових дана. Наредбом команданта 28.

472
Komentar ovom nije potreban, zaključci o situaciji u Srebrenici su jasni i jasno je da svako optuživanje protvnika i
snaga UNPROFOR-a nema mesta.
Nemoguće je navesti više stotina dokumenata komandi pojedinih brigada u 28. divizije u kojima se obaveštava viša
473

komanda o dezertiranju boraca, najčešće sa oružjem, ponekada i sa porodicama, u nepoznatom pravcu.

245
дивизије КоВ стр. пов. бр. 01-57/95 од 27.05.1995. године забрањено је свако кретање
појединаца и група становништва , нарочито војника, између енклава Сребренице и Жепе без
претходно издатих одобрења к-де јединица за припаднике ОС са чиме се треба сагласити к-
да дивизије. По истој наредби к-де свих јединица у з/о дивизије су дужне радом
обавјештајних и органа службе војне безбједности прикупљати податке о свим лицима која
немјеравају напустити заштићену зону ради одласка на друге слободне просторе Р БиХ или у
правцу Србије и оперативним радом спријечити у покушају. Поменути органи команди
војних јединица обавезни су измјењивати информације са СЈБ и са њима остварити
најуспешнију сарадњу ради веће ефикасности у свом раду.
Поред поменуте наредбе к-дант 28. дивизије КоВ издао је и Наређење стр. пов. број 01-
114/95 од 17.06.1995. године обавезавши команду 285. Иблбр да оперативним радом службе
војне безбједности и обавјештајних органа њене к-де, предузму све неопходне оперативне
мјере и у сарадњи са СЈБ Жепа разоружа сва војна и цивилна луца која се са оружјем затекну
на просторима Жепе без одговарајучих одобрења предпостављених команди, таква лица
лише слободе, а иста ће бити враћена под пратњом у Сребреницу ради предузимања
одговарајућих репресивних мјера.
Нажалост и поред свих мјера које предузимамо одређен број мањих група успије се извучи
између наших и агресорских редова и напустити заштићену зону. Свјесни смо свих
негативних посљедица које могу наступити по цивиле и заштичене зоне за случај масовнијег
одласка војно способних лица са ових простора и одношење наоружања и муниције...
... Поред осталих мјера одлучио сам да у Жепу упутим дио ДИВ чете – приштабска јединица
и команданта 281. Иблбр мајора Зулфу Турсуновића, да својим ауторитетом покуша вратити
дио људи са наших простора за које предпостављамо да су у току прошлих и ранијих ноћи
отпутовали у правцу Жепе са циљем да пређу у Кладањско подручје по пореби припадници
ДИВ чете ће у сарадњи са војном полицијом 285. Иблбр таква лица разоружати и лишити
слободе и принудно вратити у Сребреницу.
Мишљења смо да би команда 2. корпуса у сарадњи са другим органима власти требала
предузмати оштрије репресивне мјере према свим лицима која пристигну на ваше поросторе
што би сигурно дестимулирајуће дјеловало на потенцијалне кандидате спремне за полазак из
Сребренице и Жепе. Информишите нас ко су били водичи за претходне групе и докле су их
довели”.474

*Заробљеници припадници 28. дивизије, поручник Нукић Мехмед и војник Бехтић Енвер, на
информативном разговору кажу да се “хуманитарна помоћ коју су допремали припадници
Уједињених нација већим делом се задржавала за муслиамснку војску, једним мањим
процентом иста је дељена цивилном становништву, а једним вечим процентом је задржавана
у илегалним каналима, те је иста потом слободном продајом продавана на пијаци и то
искључиво за девизни новац”.
Тако Нукић наводи да су “Орић и његови ‘људи’ од продаје хуманитарне помоћи цивилном
становништву зарадили велике количине девизног новца и племенитих метала”.475

474
Komanda 28. divizije, str. pov. br. 01-132/95, 21.06.1995. godine.
Sličnu informaciju dala je Komanda 8. OG “Srebrenica” u svom “Izvještaju o stanju borbenog morala za mjesec januar
95” (broj 04-16/95, 05.02.1995. god).
475
Dnevni izveštaj, 10. kontraobaveštajna grupa, str. pov. br. 5-79. 15-07.1995. godine.

246
Сличну изјаву дао је и Сеад Салиховић, који тврди “да Орић у Сребреници важи за главног
‘мафојозу’, да сву хуамнитарну помоћ која дође до Сребренице он узима и то да 40%
оставља за муслиманску војску, 20-30% за народ у Сребренци, а да преостали део
хуманиатрне помоћи завршава на пијацама, где се продаја намирница врши искључиво за
девизну валуту, да продају врше Орићеви људи, а да приход од продаје хум. помоћи
исључиво добија Орић”. Он тврди да се на пијаци продаје по 30 ДЕМ, цигарете и до 5 ДЕМ,
кафа и до 50 ДЕМ...476

*О сутуацији у Сребреници најбољи зајључак изводи Миливоје Иванишевић477:

“О животу у Сребреници током рата, од маја 1992, а поготово од 17. априла 1993. до средине
јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа сведочанства
исказана претежно од самих мештана, али и од странаца који су долазили и боравили у том
градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су изнели сами
Сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено о условима
живота и режиму који је владао у том граду.
Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали су због
махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потрепштина, поготово робе из
хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан свет се бунио због тога
што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који су највише донели из
освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више заокупљали пажњу
мештана него оружани сукоби. Није морало тако да буде. У пролеће 1993. Сребреницу је
напустило око 12.000 особа.
То је у доброј мери смањило потребе за храном. Па и поред тога било је гладних, без огрева у
кућама, без одеће и обуће. У исто време по тезгама на пијаци и улицама било је разне робе,
поготово оне која је стизала из хуманитарне помоћи. То је проузроковало стално
незадовољство мештана, социјалне немире, силовања, пљачке, крађе, проституцију... У
многим кућама једини новац који су имали доносиле су девојке које су се дружиле са
војницима Унпрофора. У једној од две жешће побуне дошло је и до физичких сукоба.
У центру града је разваљена, опљачкана и запаљена бивша робна кућа, у којој се налазио
магацин хуманитарне помоћи. Истог дана уследила је енергична полицијска истрага, у којој
је саслушано више десетина лица, који су се том приликом затекли у центру града.
Муслимани су после покушали да тај објекат прикажу као жртву српског гранатирања, али
подвала није успела. Годинама је изгорела зграда била ругло града.
Такво стање проузроковало је многа бекства и дезертирања из енклаве према осталим
крајевима под муслиманском влашћу, највише према Тузли, али и у Југославију и Србију.
Почетком априла 1994. у Братунац су пребегле и две муслиманске девојчице у одмаклом
степену трудноће. Обе су имале по 15 година и биле су жртве силовања Насерових војника.
Обе су и Ш.С. и В.Д. надлежним органима унутрашњих послова Братунца 4. априла 1994.
дале службене изјаве.
По ослобођењу Сребренице у једној запуштеној кући нађена је везана девојка из Италије. О
томе је обавештена и италијанска амбасада у Београду. После посете њиховог војног аташеа

476
Dokument ERN 03625448.
477
Milivoje Ivanišević, Lična karta Srebrenice, http://www.glas-javnosti.co.yu,

247
девојка је смештена у психијатријску болницу на Соколцу. Питање како се нашла у
Сребреници и шта се са њом дешавало засад је без одговора. Иначе, о стању у енклави,
поготово у самом граду, као и побунама, дата су бројна сведочанства која се чувају у
надлежним службама РС.”

*Међутим, није долазило до несугласица само између органа цивилних и војних структура
него и унутар саме 28. дивизије, па након борбеног извештаја Команде 285.источнобосанске
лаке бригаде478, упућеног Команди 2. корпуса, о борбеним резултатима диверзантаких акција
изведених од 20. до 26. јуна 1995. године, Команда 28. дивизије својим обавештењем479
изражава незадовољство због начина писања тог борбеног извештаја из разлога «што је
написан тако да се може извести основан закјучак да су диверазантске акције изведене
искључиво од стране припадника 285. источнобосанске лаке бригаде». Сматра се да је
«овакав начин извештавања виших Команди некоректан и необјективан и да изазива
оправдано незадовољство Команде 28. дивизије и осталог њеног војничког састава а
поготово јединица и припадника који су у тим акцијама учествовали са припадницима 285.
источнобосанске лаке бригаде».
Да би оповргла наводе Команде 285. источнобосанске бригаде. Команда 28. дивизије је у
седмичом извештају480 дала своје виђјење тих догађања.
До неслагања је дошло и поводом реорганизације, па је у 282. источнобосанској лакој
бригади (одмах потом пише да је у питању 283. источнобосанска лака бригада) дошло до
великог незадовољства због «неоправданог поступка команде 8. оперативне групе
«Сребреница» да се због формирања маневарске бригаде, растури 283. иблбр, а да
новоформирана бригада наслиједи само број 283».481
На ванредном извештају482 са састанку са шефом цивилних послова УНПРОФОР.а Кен
Бисером у Команди 2. корпуса, који је одржан поводом његовог одласка у Загреб, Бисер је
изјавио да «ситуација није узнапредовала, избјеглице постале апатичне, негативан однос
према локалним органима власти, анимозитет локално становништво – 'узбјеглице не раде
ништа', избјеглице 'сматрају да их држе против њихове воље у Сребреници'... анимозитет
Начелника Министарства унутрашњих послова и Насера Орића... Војне структуре – Орић
Насер и Турсуновић Зулфо (командант 281. бригаде) - су у сукобу, материјални интереси у
позадини сукоба, уништавање конкуренције – различите струје, умијешаност у криминал и
шверц обију страна, нико не може изаћи из Сребребице да свједочи, УНПРОФОР нема моћ
да предузме акцију у том смислу, шеф полиције се жали да полиција нема надлежност над
припадницима војске у спрјечавању криминалних радњи...».
Командант корпуса је «замолио господина Бисера да по могућности преко својих извора
провјери податке о односима Насер – Зулфо, Насер – Министарство унутрашњих послова –

478
Str. pov. br. 08-41-244/95 od 26.06.1995. godine.
479
Komanda 28. divizije, str. pov. br. 01-150/95, 29.06.1995. godine.
480
Komanda 28. divizije, str. pov. br. 04-113/95, 30.06.1995. godine.
481
Poseban izvještaj, Komanda 282. brigade – organ bezbjednosti, broj 05-77, 16.02.95. god; Izvještaj, Komanda 283.
iblbr – organ bezbjednosti, str. pov. br. 05-226-13/95, 13.02.95. god; Izvještaj…, Komanda 284. iblbr, broj 05-108/95,
13.02.95. god; Izvještaj, Komanda Samostalnog bataljona, broj 05-106/95, 13.02.95. god..
482
Komanda 2. korpusa, str. pov. br- 02/1-1876/1, 09.12.1994. godine.

248
органи власти – Странка демократске акције». Бисер је обечао «да ће сва сазнања о
наведеним питањима пренијети команданту 2. корпуса».

*У седмичном извештају483 Команда 8. оперативне групе «Сребреница» извештава Команду

2. корпуса да је енклаву «напустило око 1.200 лица од којих једна трећина није са
наоружањем. Судбина ових лица је неизвјесна.. Међу њима има и чланова команди
јединица... У Команди 283. бригаде замјеник команданта Мујкић Азмир више од два мјесеца
самовољно је напустио дужност и не обавља своју дужност... начелник штаба бригаде
Салиховић Зулфо од априла мјесеца ради као предсједник странке (СДА). У истој бригади
помоћник комаданта за морал Авдић Хајрудин станује у Сребреници и веома ријетко се
појављује у јединици, а на састанке код помоћника команданта за морал у оперативној групи
уопште не долази. Помоћници команданта за безбједност 281. иблбр Ахметовић Абдулах и
282. иблбр Смајловић Суад достављају непотпуне извештаје, при чему прикривају право
стање у јединици...».

*Интересантан је податак који је навела Команда 8.оперативне групе «Сребреница» у свом

извештају о стању борбеног морала за мјесец јануар 95: «Поред сталних одлазака ка Тузли и
Македонији број становника у Сребреници се не смањује. Тај број се увеличава захваљујући
новорођеној дјеци. У протеклој години је само у болници рођено 763 дјеце, а предпоставља
се да је број новорођенчади већи два пута јер се највећи број дјеце роди у породичним
кућама».484
Постоји више објашњења о енормном порасту наталитета у Сребреници у веома тешкој
ситауцији – верски утицај хоџа и силовања, посебно млађих жена избеглица.
Илустративан је и пример ситуације у Сребреници и текст који наводи Зоран Петровић
Пироћанац: «Демографима ће свакако бити занимљив податак да је међу избеглицама било
десетак хиљада деце. А од тог броја око 8.000 било је узраста од 0 до 3 године, или «ратне
деце», како се популарно каже. «То ти је, мој брате, конкретан посао њихових хоџа, јебеш им
матер, потпуно опкољени, без хране, непрестано кукају, а само праве нову дјецу. Па, је ли то
нормално? Да не вјерујеш. И сад ти мени реци – каква је то религија, тај ислам.
Направили су усред Сребренице још један корпус војника који ће за 15-20 година, поново да
крену на нас. Само нека их што даље од нас, јаране». У Поточарима је то било очито: о сваку
жену «окачили се гроздови деце», како каже Јевић. Била је ту и четрнаестогодишња
девојчица са двоје деце. «Где су сада страни новинари да виде како су и ову Срби силовали
горе у Сребреници», заједљиво ми је коментарисао овај куриозитет један борац.485

Односи снага 28. дивизије са УНПРОФОР-ом

483
Str. pov. broj 130-75/94, 09.09.1994. godine.
484
Komanda 8.OG “Srebrenica”, broj 04-16/95, 05.02.95.god,
485
Zoran Petrović Piroćanac, Rat u Bosni - Počelo je krećenje grada, Intervju, 21.VII 1995.

249
У Сребреници су базирале и снаге УНПРОФОР-а. То је био холандски батаљон са 300
војника, са 21 оклопним транспортером и припадајућим противавионским, противок лопним
и пешадијским наоружањем486.
О односу муслиманских снага према снагама УНПРОФОР-а на подручју Сребренице, и
агресивном понашању према њима говори низ мислиманских докумената и докумнеаа
Уједињених нација:

* У ванредном извештају487 Одсека безбедности 8. оперативне групе “Сребреница” упућеном

2. корпусу каже се да је на подручје Равног Буљима (тт 820) 281. бригада забранила приступ
припадницима УНПРОФОР-а, те ојачала линију Буљим - Јабучно. То је довело до инцидента
10.01.1995. године - снаге УНПРОФОР-а су блокирале зграду Команде 281. бригаде.
Због ове ситауције у рејону с. Подгај 8. оперативна група је ограничила кретање снага
УНПРОФОР-а. у ширем реону Суческе и Подгаја. После наређења команданта Холандског
батаљона, у 10.00 часова 28.01.1995. године, да патроле уђу у подручје у којем је забрањено
кретање к-дант 281. иблбр у сагласности са к-дантом 8. оперативне групе блокирао је све
патроле снага УНПРОФОР-а и држао их и даље под блокадом.488

* Дана 28.01.1995. године, наредбом команданта 8. оперативне групе Армије Босне и

Херцеговине, било је ограничено кретање снага УНПРОФОР-а у ширем рејону Сућеске и
Подгаја. Након наредбе команданта Холандског батаљона УНПРОФОР-а од 25.01.1995.
године да његове снаге уђу у подручје у коме им је забрањено кретање, командант 281.
бригаде Армије Босне и Херцеговине је, уз сагласност команданта 8. оперативне групе
Армије Босне и Херцеговине наредио и раелизовао блокаду свих патрола УНПРОФОР-а489.

 Генерал Ридерсхтат је упутио протест командату 2. корпуса:

486
Prema aktu Komande 2. korpusa str. pov. br. 06-712-24-4/95. od 12.07.1995. godine.
U svojoj izjavi na pripadnik holandskog bataljona UNPROFOR-a Piter Bering kaže: "Zulfo. Sa njim nisam imao
kontakta. Radio je na području zvanom Bandera trokut, na koje mi, pripadnici UN- a, nismo imali pristup. UN-ove
patrole su uvijek otamo vraćali. Sredinom januara čuo sam da je jedna holandska patrola UN ponovo vraćena otamo u
blizini Podosoje. Zajedno s jednim od svojih drugova vojnika i dvojicom prevodilaca odvezao sam se tamo na
razgovore.. Tamo smo zadržani četiri dana. Bilo nam je zabranjeno da se krećemo. Na kraju je Karemans otišao da
razgovara sa Orićem i naređenje je stiglo iz Tuzle da nas se pusti".
Ova izjava kao i svedoćenja Pitera Beringa u slučaju Blagojević - Jokić (deveti dan) ukazuju da su praktično vojnici
Ujedinjenih nacija bili demilitarizovani, a ne 28. divizija. Sastanak komandanta UNPROFOR-a sa Naserom Orićem
ukazuje na činjenicu da su snage UN znale da Srebrenica nije demilitarizivana i da se u njoj nalaze jake snage 28.
divizije.
Raspored Holandskog bataljona je bio po punktovima, koji su se nalazili u dodiru sa snagama 28. divizije .
487
Komanda 8. Operativne grupe "Srebrenica", broj 13-05-03 od 11.01.1995 godine
Za razliku od muslimanskih snaga, snage Vojske Republike Srpske su činile sve da spreče sve incidente sa snagama
UNPROFOR-a. Tako komandant Zvorničke pešadijske brigade upućuje upozorenje jedinicama Brigade pov. br. 345-4
od 24.07.1994. godine o sprečavanju incidenata pripadnika Vojske Republike Srpske sa pripadnicima UNPROFOR-a
488
Komanda 8. OG “Srebrenica”, broj 01-19/95, 28.01.1995. godine.
489
O čemu je podneo izveštaj broj 01-19/95. od 28.01.1995. godine.

250
“Приморан сам да најоштрије протестујем против акција једног од ваших ОГ комаданата, г.
Насера Орића, у Сребреници. Јучер поподне, у суботу 28. јануара 1995. године, деведесет
девет официра и војника мог Холандског батаљона блокирани су на три локације: на двије
наше осматрачнице у западбом дијелу Енклаве и на трећој локацији између барикада на
цести у близини Васића, чију посаду чине војници Армије БиХ и босански цивили. Скоро
половина ових патрола биће присиљена да проведе двије ноћи под отвореним небом без
одговарајуће опреме, хране и склоништа. Г. Орић захтјева да се овим хитно позабаве
Командант снага УНПРОФОР-а за БиХ, као и, како ја разумијем, Командант Армије БиХ,
што је захтјев због кога морам да изразим изненађење. Мој командант, сасвим сигурно, неће
уопште пристати да буде присиљен на састанак изнуђен притиском и неће на то пристати док
војници не буду ослобођени.
Не може бити никаквог оправдања за ову акцију војника који су под вашом камандом”.490

О забрани уласка снага УНПРОФОР-а у подручје које ј држао Зулфо Турсуновић, простор
звани Бандера, сведочио је ја мајор Бурин у случају Благојевић – Јокић (девети дан)

*Команда 8. оперативне групе «Сребреница» у «Извештају о стању борбеног морала за

мјесец јануар 95» каже: «Холандски батаљон умјесто да ради на враћању четничких снага на
првобитне положаје ангажује велики број својих снага на хватању наше страже у зони
одговорности 281.истичнобосанске лаке бригаде. То изазива гнев народа и народ одлучује да
28.01.95. године да блокира сваку комуникацију снагама Уједињених нација у непосредној
близини наше страже...
... Представници УНПРОФОР-а су дали у јавност информацију да су Холандске војнике
блокирали припадници Армије Републике Босне и Херцеговине. Дакле, ријеч је о
дезинформацији УНПРОФОР-а да су то учинили припадници Армије Републике Босне и
Херцеговине, а не ненаоружани народ који се нашао у безизлазној ситауцији...»491

* Штаб армије дана 17.02.1995. године упућује акт “Предузимање мјера на подизању б/г
јединица” у коме, између осталог”, стоји: У случају откривања летелице у разговорима са
представницима УНПРОФОР-а наступати са ставом да је хеликоптер био намјењен за превоз
политичких преставника Сребренице и Жепе који требају да се укључе у рад политичких
органа државе (тај захтев сте послали)”.492

* Штаб армије 09.04.1995. године упућује акт Командама 28. дивизије Копнене војске и 285.
лаке бригаде Жепа у коме наводи да располаже са подацима да сте “имали неких проблема са
УНПРОФОР-ом, као и са информацијом да снаге УНПРОФОР-а имају намјеру да се повуку
са вашег подручја, односно да су најавили повлачење... Имајући у виду улогу и мандат
УНПРОФОР-а било какво извлачење не долази у обзир”.493

490
Akt Komande 2. korpusa str. pov. br. 01/129-2, 30.01.1995. godine, operativno vreme 16.20.
491
Komanda 8. OG «Srebrenica», broj 04-16/95, 05.02.95. god.
492
Štab armije, broj 1-1/280-1, 17.02.1995. godine.
493
Štab armije, str. pov. broj 1-1/595-1, 09.04.1995. godine.

251
* Дана 28.04.1995. године Команда 28. дивизије упућује акт Генералштабу Армије Босне и
Херцеговине494 у коме каже:

“Дана 27.04.1995. године, команда Холандског батаљона УНПРОФОР-а у Сребреници,

започела је инжињеријско уређење земљишта ради самовољног постављања осматрачнице у
рејону села Лозина. Постављањем осматрачког мјеста на овом терену стварају се предуслови
за контролисање коридора (пута) Сребреница - Жепа и обратно, чим се директно
онемогућава безбједност и тајност транспорта материјално-техничких средстава који се
уобичајеним начином достављају у Сребреницу”.

* Командант 2. корпуса одговара: “Команда 28. дивизије Копнее војске у сарадњи са

цивилним структурама општине Сребреница предузети све мјере и не дозволити даље радове
на инжињеријском уређењу осматрачница УНПРОФОР-а у рејону села Лозина”495.

*Дана 29.01.1995. године Генералштаб Армије Републике Босне и Херцеговине упућује

одговор Команди 8. оперативне групе “Сребреница” у коме каже:

“Одлазак на евентуално нове осматрачнице немојте дозволити. УНПРОФОР је дужан да буде

и борави на досада устаљеним осматрачницама...
На регионалној заједничкој комисији можете са УНПРОФОР-ом само планирати будуће нове
осматрачнице, мјеста прелаза, официре за везу итд стим да се тај план неможе раелизовати
док се не достави и не одобри од стране Централне заједничке комисије Сарајево”.496

Истог дана Команда 2. корпуса наређује Команди 28. дивизије Копнене војске да “у сарадњи
са цивилним структурама општине Сребреница предузме све мјере и не дозволи даље радове
на инжињеријском уређењу осмтрачнице УНПРОФОР-а у рејону села Лозина... Цивилне
органе власти испоставити према командии холандског батаљона уз давање инструкција за
наступ, а органе Службе јавне безбједности у физичком обезбједјењу прилаза мјесту
извођења радова”.497
Одмах потом Команда 2. корпуса упућује други акт у коме даје детељнија упутства Команди
28. дивизије Копнене војске. Наводи се да је “тачна тврдња УНПРОФОР-а да исти, де јуре,
има неограничену слободу кретања и избора локације за оружаних снага, на територији
демилитаризоване зоне Сребренице”, да је “тачна тврдња УНПРОФОР-а у Сребреници да су
по основу Споразума о демилитаризацији дужни спријечити сваки покушај уласка
униформисаних лица, ратне опреме и борбених средстава у демилитаризовану зону”.
Али, одмах по овим констатацијама каже се: “Предметни проблем не дизати на ниво
ГенералштабаАрмије Босне и Херцеговине - Команда УНПРОФОР-а, јер би јединици
УНПРОФОР-а у Сребреници на тај начин оставили довољно времена да инсталирају

494
Str. pov. br. 01-17/95 od 28.04.1995. godine.
495
Akt Komande 2. Korpusa Armije Bosne i Hercegovine str. pov. br. 02/1-486/2 od 29.04.1995.
496
Generalštab Armije, broj 1-1/171-1, 29.01.1995. godine.
497
Komanda 2. korpusa, str. pov. broj 02/1-486/2, 29.04.1995. godine

252
осматрачке станице. Предметни проблем треба ријешити у Сребреници, хитном и
координираном акцијом цивилних структура и Команде 28. дивизије Копнене војске (без
експонирања Команде дивизије Копнене војске према УНПРОФОР-у). Наиме, цивилне
структуре би хитно требале устати са енергичним захтевом према УНПРОФОР-у да исти
одмах санира стање у р. Осоје... Прилком евентуалног приједлога успосатављања нових
осматарчкиј станица, свакако изабрати локације са којих УНПРОФОР не би утицао на
активности 28. дивизије Копнене војске и систем одбране Сребренице. УНПРОФОР
обавијестити да тек након инсталирања осматрачких сатница на локације по нашем
приједлогу, може поставити осматрачку станицу у р. с. Лозина... Захтјев за инсталирање
осматрачку станицу на предложеним локацијама требао би пратити и јавни наступ
становника Сребренице, посебно жена и дјеце...”.498
Већ у 18.30 часова истог дана Команда 28. дивизије извештава Команду 2. корпуса да је
одржан састанак представника Команде 28. дивизије и органа власти са представницима
Уједињених нација, да су им “представници Уједињених нација јасно ставили до знања да
они на други начин неће одступити од отварања спорне осматрачнице... Алтернатива овом
рјешењу је да наше снаге физички одстране представнике Уједињених нација са осматрачке
тачке Лозина, а сматрамо да тако рјешење, односно отворен оружани сукоб са снагама
Уједињених нацијаа не иде у прилог интересима Сребренице и Р/Ф БиХ”.
Дакле, познате су обавезе према постигнутом споразуму и надлежностима УНПРОФОР-а,
али чини се све да се то избегне, да се снаге УНПРОФОР-а спрече у извршавању својих
обавеза, да се активности у том правцу усмере према цивилном становништву, посебно
применом опробаног метода истурања жена и деце у први план.

* Команда 2. корпуса наређује 04.06.1995. године Команди 28. дивизије Копнене војске:

(1) “Незапосједнуте и напуштене осматрачнице Холандског батаљона војнички запосједнути

нашим снагама и оформити линије одбране иза или у равни истих према снагама агресора;
(2) Осматрачнице које су под контролом Холандског батаљона надгледати, а иза истих
организовати елементе борбеног поретка у одбрани да би се елиминисале негативне
посљедице препуштања осматрчница у руке агресорских снага; (3) Непрекидно пратити
активности агресорских снага и припадника Холандског батаљона...; (4) У случају јачих
артиљеријских напада агресорских снага, преузети депоновано оруђе од снага Холандског
батаљона...”.499

*Команда 2. корпуса наређује 7. јуна 1995. године: “”На сва борбена и неборбена возила као
и војнике у униформама УНПРОФОР-а који долазе са агресорске стране, а нису у редовној
процедури најављени, одмах дејствовати из свих расположивих средстава”500, одмах потом
следи наређење 2, корпуса: “Са снагама Уједињених нација покушати остварити договор о
координисаном дјеловању на одбијању агресорских напада. Уколико то снаге Уједињених
нација одбију, на основу процјене предузети све мјере да ни метар територије не падне у
руке агресору. Уколико се снаге узједињених нација повлаче са одређене осматрачнице, исте

498
Komanda 2. korpusa, str. pov. broj 08/285-1, 29.04.1995. godine.
499
Komanda 2. korpusa, strogo pov. broj 08/592-4, 04.06.1995. godine.
500
28. dKoV (Odsjek bzebjednosti); Instrukcija Komandi 285. brigade Žepa, br. 13-05-78/95, 2. jun 1995. godine.

253
разоружати и одузети технику и наоружање са осматрачнице са које се повлаче и ставити у
функцију одбране.”501

*Веома карактеристичан пример да припадници УНПРОФОР-а нису извршавали обавезе из

свог мандата је садржај акта који Команда 28. дивизије упућује 285. бригади у Жепи:
“Оружје предато УНПРОФОР-у приликоим демилитаризације, нисмо још узели и подјелили
јединицама. Са командантом УНПРОФОР-а постигли смо договор да уколико агресор
изврши пјешадијски напад на заштићену зону истог момента складиште у коме УНПРОФОР
чува наше предато оружје за нас је отворено и оружје нам је на располагању. Ми смо послије
овог договора упутили наше момке у складиште оружја, они су оружје очистили, исправне
цијеви одвојили, оно што је било покварено а могуће је искомплетирати ускомплетирали,
тако да смо на неки начин извршили припрему да оружје изузмемо у случају потребе.
Предлажем ти да урадиш исто као што смо урадили ми.”502

*Према изјави Сеада Салиховића, војника 28. дивизије који је пребегао у Србију и предао се
у Ковиљачи, “у Сребреници је познато да известан број мађих муслиманки ‘претежно
‘избеглица’ ступа у сексуалне односе са припадницма УН, а уз девизну накнаду... да су
‘лекари без граница’ хуманитарна организација која је посећивала Сребреницу и у чијем
саставу је била извесна лекарка из Јапана. Ова Јапанка је успела да пренесе већу количину
девиза чак од 100-150.000 ДЕМ. Овај девизни новац уз узимање провизије иста је предала
извесном Рамизу, којег зову ‘банкар’. Иначе, Рамиз је из Сребре нице, а његова супруга живи
и ради у З. Европи и посредник је у слању новца за Сребреницу од родбине муслимана.
Супруга Рамизова узима обавезни проценат који се креће до 30%”.
Такође, он тврди да је “јавна ‘тајна’ у Сребреници да припадници Уједињених нација у задње
време из Холандског батаљона доносе девизни новац у Сребреницу од родбине муслимана
која се налази у Холандији и другим европским државама. Такође, и ови припадници
Уједињених нација узимају обавезан проценат. А најлакше се ступа у контакт са
припадницима Уједињених нација преко преводиоца муслимана који су ангажовани у
Сребреници”.

Однос према снагама Уједињених нација у Жепи био је сличан оном у Сребреници.
Муслимани су имали разрађен план заузимања положаја украјинског батаљона.503 Тај план је
разрађен још новембра 1994. године. Он јасно говори о њиховим намерама према снагама
Уједињених нација, које су требало да штите утврђени безбедносни поредак према
“Споразуму о демилитаризацији”, а практично су омогућиле муслиманима да слободно
организују своје снаге у заштићеној зони, да се наоружавају и упадају на територију под
контролом Војске Републике Српске.

501
Komanda 2. korpusa, Naređenje, Stavljanje jedinica 28. d KoV u punu b/g, str. pov. br. 02/1- 620/1, 07. jun 1995.
godine.
502
28. divizija, Akt komande, str. pov. br. 01-93/95, 09. juna 1995. godine.
503
Vidi fusnotu 317-320.
U navedenim dokumentima jasno se vidi namera Muslimanskih snaga da, u slučaju da im snage UNPROFOR-a budu
ometale planirana dejstava, zauzmu njihove položaje.

254
 ОБОСТРАНИ РАСПОРЕД СНАГА

РАСПОРЕД СНАГА У И ОКО СРЕБРЕНИЦЕ У ЈУЛУ 1995. ГОДИНЕ

Муслимани су планирали да пређу у општу офанзиву. Планирали су да у првој етапи

деблокирају Сарајево, заузму Возућу и Озрен, пресеку коридор у Посавини и заузму Брчко и
Дервенту, а у централној Босни овладају Влашићем, Србобраном и Јајцем. У другој етапи

255
изашли би на Дрину на широком фронту од Горажда до Бијељине, повезали енклаве
Сребреницу, Жепу и Горажде, а у западној Босни спојили снаге 5. и 7. корпуса, те заузели
Борак и Невесиње у Херцеговини504.
Почетком јуна муслимани су почели са нападним дејствима из правца Тузле и Кладња према
Сребреници и Жепи, у оквиру офанзиве за деблокаду Сарајева, ради повезивања Сарајева и
Горажда. Генералштаб армије је наредио Команди 28. дивизије да “изврши припреме за
извођење офанзивних борбених дејстава у циљу ослобађања територије Републике Босне и
Херецеговине, развлачења и наношења губитака агресорским снагама, чиме садејствовати
снгама Армије Републике Босне и Хецеговине које изводе борбена дејства у ширем рејону
Сарајева... Генаралштаб Армије Републике Босне и Хецеговине ће регулисати својим
наређењем почетак извођења офанзивних борбених дејстава у зони одговорности 28.
дивизије Копнене војске”505.
Показало се да је тај циљ нереалан и офанзива је пропала.
Увидевши да снаге Муслиманско - хрватске федерације трпе сталне поразе, НАТО је
покренуо снажну кампању ради припреме јавног мнења за војну инетервенцију против
Републике Српске, подржавајући истовремено офанзиву Војске Републике Хрватске на
Западну Славонију, а потом и на западне делове Републике Српске (Шатор, Гламоч и
Грахово). Карл Билт каже: "Било је очигледно да Хрватска панира војну офанзиву и ми смо
знали да су јединице Хрватске војске такође ушле у Босну и да су наставиле потискивати
позиције Војске Републике Српске у долини Ливна и дуж Динарских планина"506. Тиме се
желело изменити однос снага на штету Војске Републике Српске. Сматрало се да ће се тако
присилити Војска Републике Српске да своје снаге са централног и источног фронта шаље на
свој западни фронт. Рачунало се да ће на тај начин Војска Републике Српске ослабити своје
позиције на сарајевском и дринском делу ратишта507.

Јула 1995. поново је, као и у пролеће 1993, испољена брига само за судбину муслиманске
војске. Опет се пришло спасавању 28. дивизије Армије БиХ, од сасвим извесних људских
губитака и могућег тешког пораза ако јој се дозволи да брани заштићену зону или сам град
Сребреницу. Ти борци су планирани да учествују у "Балканској олуји", која је почињала кроз
две седмице, а ратиште се простирало у дужини више стотина километара, од Требиња на
југу, преко Сарајева и Сребренице, до Босанске Костајнице и реке Уне на северу Републике
Српске.
У Тузли је ускоро потом извршена смотра на којој су на свечаној трибини, поред многих
званица, били један поред другог командант 28. дивизије бригадир Насер Орић и председник
Председништва Босне и Херцеговине, односно врховни командант Армије Босне и
Херцеговине, Алија Изетбеговић. Ова смотра доказује да је муслиманска војска из
Сребренице дошла у Тузлу по наређењу а није побегла на своју руку.
Многе индиције указују да је заједничка хрватско-муслиманска команда, по плану и на
захтев претпостављеног страног фактора, намеравала да баш тих дана коначно крене у
акцију, која је припремана још у јесен 1992. год. Шта нам сугерише такав закључак?

504
Direktiva Op. br. 7 Vrhovne komande OS Republike Srpske, Dt. br. 2/2-11 od 08.03.1995. godine, str, 3 .
505
Generalštab armije, broj 1/825-84, 17.06.1995. godine.
506
Izajava Karla Bilta od 19. - 20. septembra i 22. decembra 2003. godine, str. 5.
507
Direktiva Op. br. 7 Vrhovne komande OS Republike Srpske, Dt. br. 2/2-11 od 08.03.1995. godine, str. 3 ).

256
Изнад свега то је амерички изненађујуће детаљан план, који је - већ тада, према тврдњи
веома добро обавештених и високо рангираних војних аналитичара Џорџа Кенија из Карнеги
фондације и Мајкла Дагана, пензионисаног начелника Штаба ваздухопловства САД -
предвиђао оружану, највероватније НАТО, интервенцију у коначном обрачуну са "српском
агресијом на Балкану."508 Српска операција "Криваја 95" сигурно је реметила тај план и
распоред снага.
Ускоро после Сребренице кренула је офанзива и против Републике Српске, оживела су
ратишта на Озрену, Возући, Сарајеву, Херцеговини, Босанској Крајини. То је био први део
поменутог америчког плана "Балканска олуја". Други, против Србије, такође амерички,
уследио је неколико година касније.

У јулу 1995. године Дрински корпус је у свом саставу имао: 1. зворничку пешадиј ску
бригаду, 1. власеничку лаку пешадијску бригаду, 1. шековичку (или Бирчанска) пешадијску
бригаду, 1. милићку лаку пешадијску бригаду, 1. братуначку лаку пешадијску бригаду, 2.
романијску моторизовану бригаду, 1. подрињску пешадијску бригаду (Рогатичка), 5.
подрињску лаку пешадијску бригаду (Вишеградско-горажданска), 5. мешовити артиљеријски
пук, 5. батаљон војне полиције, 5. инжињеријски батаљон, 5. батаљон везе и 1. самостални
пешадијски батаљон “Скелани”.
Снаге Дринског корпуса су биле ангажоване у одбрани на правцима Тузла-Зворник, Кладањ -
Власеница, Олово - Соколац и Горажде - Вишеград. Запретила је опасност од пресецања зоне
одбране Дринског корпуса, окупације Бирча, већег дела Подроманије и Романије. Учестале
активности из Сребренице и Жепе ка Средњем Подрињу запретиле су да муслимани овладају
Подрињем509.

508
U tom planu, između ostalog piše: “Treći korak je aktivno ratno stanje, u dva dela: najpre, uništavanje srpskih snaga
u Bosni i, drugo, korišćenje koncentrisane snage protiv same Srbije. U prvom delu, SAD koriste avione AVAKS i lovce
F-15 radi suprostavljanja vidljive savezničke nadmoći nad čitavom teritorijom bivše Jugoslavije. Pri tom su srpska teška
artiljerija i oklopne jedinice u Bosni prvenstvene mete vazdušnih napada. Britanski i francuski timovi za inflitraciju
razmeštaju baterijske radare da bi locirali srpske artiljerijske pozicije u blizini zona pod opsadom. Iz baza u Italiji i sa
nosača aviona u Jadranu, američki F-5, F-16, F-18 i F-111 sistematski neutrališu srpske artiljerijske jedinice pomoću
precizno vođenih bombi i raketa. Koristeći zajednički radarski sistem za nadziranje napada ili druge sofisticirane
sisteme osmatranja, SAD pronalaze srpske oklopne jedinice, a lovci ih uništavaju... Očajanje, ipak, može da navede
Srbe u proveruodlučnosti koaliciji slanjem novih snaga u Bosnu... Obnavljanjem sukoba u Hrvatskoj ili započinjanjem
diverzantskog rata na Kosovu, ili bilo koje kombinacije od gore navedenog. Ovakva akcija sa njihove strane bi ubrzala
drugi deo: američki avioni i krstareće rakete ‘Tomahavk’ uništavaju važne centre u Srbiji... Tehnologija koja koristi
snopove karbon filtera dozvoljava nam da izbacimo iz upotrebe srpsku električnu mrežu, a da je ne uništimo, tako da
kad prestanu neprijateljstva sistem može da funkcioniše. Druga tehnologija nam omogućava da naftne proizvode u
rafinerijamai rezervoarima pretvorimo u beskoristan žele, ne uništavajući kapacitete. Uništavanjemsrspkih
komunikacionih instalacija, istovremeno, preuzimamo srpske radio talase kako bismo srpskom narodu jasno kazali da
želimo okončati rat. To je rat koji Srbi ne mogu da dobiju.”
Džordž Keni i Majl Dagan, Operaacija ‘Balkanska oluja’: evo plana,
List Jerusalem post, Jerusalim, 30. novembar 1992. (vidi bilten BINA od 1. decembra 1992.)-
509
Direktiva Op. br. 7 Vrhovne komande OS Republike Srpske, DT. br. 2/2-11 od 08.03.1995. godine, str. 3.

257
Енклава је заузимала 280-300 км2, а у време пред операцију “Криваја 95” имала је око 20.000
становника и неколико десетина хиљада избеглица из градова Средњег Подриња. Град није
имао ресурсе да збрине толики број становника.
У Сребреници је базирала 28. пешадијска дивизија у саставу 2. корпуса Армије Републике
Босне и Херцеговине.
Након преименовања 8. оперативне групе “Сребреница” у 28. пешадијску дивизију
састављену од пет бригада и одговарајућих брдских и полицијских снага, бројно стање се
кретало од 7.000 до 8.000 људи, ангажованих на следећи начин:
- 280. бригада (командант мајор Манџић Идриза Ибрахим звани “Мрки”, заменик Шабовић
Ибрахим) на правцу Поточари - Сребреница. Процењено је да ова бригада организује
одбрану у зони Лауш (искључно), с. Блажевићи (искључно), с. Поточари, Заник (тт. 831).
Предњи крај одбране имала је на линији: Заник (тт. 831) - Ликари - Лауш - Ђокази (к. 306) -
с. Загони (к. 408) – тт 532 - с. Блажијевићи. Делом снага могла је испољити активна борбена
дејства ка Братунцу и угрозити комуникацију Братунац - Коњевић Поље. Командно место
било је у Поточарима.
- 281. бригада (командант мајор Турсуновић Салке Зулфо) на правцу Подгај - Боровац -
Сућеска. Организује одбрану у захвату правца Дервента - с. Сућеска - Виогор - Сребреница.
Предњи крај одбране имала је на линији: с. Диљка (искључно) - с. Пајићи - Герово осоје (тт
683) - Подгај - Подкамен - С. Жедањско - Как (тт. 496). Командно место било је у с. Сућеска.
- 282. бригада (командант мајор Дудић Хусеина Ибро) на правцу Зелени Јадар - Бојна -
Сребреница. Организује одбрану у зони: Зелени Јадар, Заник (искључно),Ваган – тт 843
(искључно) - Јошева (тт 800). Затвара правац Зелени Јадар – Бојна - Сребреница. Предњи крај
одбране има на линији: с. Зелени Јадар - Јавор - Туцак - Оловине - Бања Црни Губер -
Дивљакиње - јужне падине Заника. Одбрана је по дубини слабо уређена. Командно место у с.
Бојна.

258
 БРДА ОКО СРЕБРЕНИЦЕ

- 283. бригада (командант Салиховић) на правцу Подравно - Бучје - Виогор, организује

одбрану у зони: Как (искључно), с. Зелени Јадар (искључно), с. Ораховица, Строглав
(искључно) Предњи крај има на линији: с. Кутузеро - Как (тт.852) - Костур (тт 963) - с.
Кипрово - с. Зелени Јадар. Затвара правац Подравно - Бурје - Виогор. Делом снага може
испољити активна борбена дејства ка с. Подравно и руднику Гуњаци, а мањим снагама врши
обезбеђење коридора Сребреница - Жепа. Командно место с. Поповићи.
- 284. бригада (командант Шабић Велије Веиз) на правцу Равни Буљим - Милачевићи -
Поточари. Организује одбрану у зони: с. Блажијевићи (укључно), с. Диљка, Звијезда (тт 906)
и с. Милачевићи. Предњи крај одбране има на линији: с. Блажијевићи - Лупоглав (тт 675) -
Равни Буљин - Јабучно (тт 672) - Лупоглав (тт 816) - Диљка. Командно место у с.
Милачевићи.
Брдски батаљон (командант Голић Атифа Ејуб) и полицијске снаге биле су распоређене у
Сребреници, Поточарима и Сућеској, у улози резерве команданта 28. пешадијске дивизије у
готовости за интервенцију на угроженим правцима.
Дивизија, као ни бригаде, није располагала артиљеријом за формирање дивизијске и
бригадних артиљерисјких група, већ су формиране батаљонске ватрене групе од минибацача
60, 82 и 120 мм.
Одбрана снага у Сребреници била је организована на кружној основици, са релативно малом
тактичком дубином. била је добро уређена на предњем крају и слабо по дубини. Простор
између Сребренице и Жепе није био поседнут снагама Војске Републике Српске, што је
снагама 28. дивизије омогућавало да слободно комуницирају између енклава, да маневришу
снагама и да обезбеде потпуну контролу простора између две енклаве.
Дакле, 28. дивизија је имала изузетно повољан укупни однос снага према деловима Дринског
корпуса који су контролисали правце који су водили ка заштићеној зони.
Дрински корпус је изводио дејства на два фронта: један на правцима ка Тузли, Кладњу,
Олову и Горажду и други према Сребернци и Жепи. Оперативни положај корпуса био је
крајње неповољан, јер је стално претио пробој 2. корпуса из Тузле ка Сребреници и његово
спајање са 28. дивизијом у Сребреници и Жепи, чиме би зона одбране овог корпуса била
пресечена, тиме би био доведен и питање опстанак Војске Републике Српске у Средњем
Подрињу.
У борбеним дејствима око Сребренице ангажоване су снаге јачине око четири батаљона из
састава: Зворничке пешадијске бригаде, Бирчанске пешадијске бригаде, 2. романијске
моторизоване бригаде и снага Дринског корпуса непосредно ангажованих око енклаве
Сребреница (1. братуначке лаке пешадијске бригаде, Миличке лаке пешадијске бригаде и
самосталног батаљона “Скелани”). Однос снага био је 3:1 у корист 28. пешадијске дивизије.
С обзиром да се ради о нападној операцији, тај однос био је крајње неповољан по српске
снаге. Остале снаге Дринског корпуса биле су ангажоване у спречавању продора
муслиманских снага из правца Тузле, Кладња и Горажда. И оперативни положај Дринског
корпуса је био крајње неповољан.

259
 ОРГАНИЗАЦИЈА И ПРИПРЕМА

Команда Дринског корпуса је јула месеца 1995. године одлучила да формира комбиноване
снаге корпуса из састава матичних бригада и да изведе војну операцију ради сужавања
подручја “Заштићене зоне Сребреница” и њено раздвајање од “Заштићене зоне Жепа”.510
Операција је шифрована под именом “Криваја 95”. Заснована је на Наредјењу Главног стаба
Војске Републике Српске од 12. маја 1995 године511. Према овом наређењу, "Команда ДК и
65. змтп ће у својим з/о предузети мере да се садашње линије одбране поседну снагама
предвиђеним за блокаду енклава и да се целокупан простор енклава стави под
контролу. У том циљу команда ДК ће испланирати и извести бој са задатком: -
дефинитивног одсецања енклаве Жепа од енклаве Сребреница и спречавања
комуникације између енклава; - изаћи на леву обалу р. Јадар ј/и од Кутизера и
створити услове за продужетак нападних дејстава правцима : Ђиле - Сребреница и с.
Симићи - Сребреница; - спречити комунициарње муслиманских ОС и становништва из
енклава ка Кладњу и обратно: - формирањем потребног броја ИДГ, од искуснух и
одважних бораца, убацивањем кроз међупросторе, што пре избити на линију: Стублић -
Брестовик - Мркодо - Брлошка планина, с дејством снага у додиру (65. Змтп, 67. пв и
1.Плпбр) на линију с.Палеж - с. Боровац - с. Љубомишља - Брезова раван - Жигина
локва - Рибиоц (искључно) са које створити услове за продужетак напада ка Жепи
правцима: Брестовик - Зловрх -Жепа и Брложник - Пуртићи - Жепа".
Процењено је да више није могуће да се дозволи да снаге из Сребренице и Жепе и даље буду
активне, јер је постојала опасност од продора снага 2. корпуса на правцима који из Кладња и
Тузле изводе ка простору Сребренице. Неопходно је било раздвојити енклаве и свести
границе заштићених зона у складу са потписаним “Споразумом о демилитаризацији”.

510
Drugog jula 1995. g. Drinski korpus je na osnovu Direktive 7/1 izdao Pripremno narđenje Op. br. 1. Str. pov. br.
01/04-156-1 brigadama .
Zaštićena zona i enklava nisu isto. Zaštićena zona podrazumeva demilitarizovanu teritoriju, bez vojnih instalacija bilo
koje vrste i slobodu kretanja. Enklava je formirana rasporedom snaga 28. divizije Armije Bosne i Hercegovine, jer su
jedinice 28. divizije svojim rasporedom stavile svoje stanovništvo u obruč.
511
Naredjenje Glavnog staba Vojske Republike Srpske, str. pov. br. 03/4-887, 12.05.1995.

260
 ОДЛУКА КОМАНДАНТА ДРИНСКОГ КОРПУСА ЗА НАПАД

За припрему операције, Дрински Корпус је имао свега четири дана на располагању, па је зато
операција била недовољно свестрано и благовремено планирана. Медјутим, то је
надокнађено свешћу о значају операције, мотивисаношћу људства да се коначно реше
опасности која им је стално претила из подручја Сребренице, из које су муслимани
несметано од снага Уједињених нација упадали на територију под контролом Дринског
корпуса и побили велики број бораца и становника. Неутралисано је девет диверзантско-

261
ПЛАН ОСЛОБАЂАЊА СРЕБРЕНИЦЕ И ЖЕПЕ

262
терористичких група које су муслимани убацили у шири рејон Хан Пијесак - Власеница 26.
јуна 1995. године512.
У заповести команданта Дринског корпуса513 стоји: “са главним снагама Дринског
корпуса и даље изводити упорну и активну одбрану, а делом слободних снага нападом
што пре раздвојити енклаве Жепа и Сребреница. У ближем задатку избити на линију
Предола - Дивљакиње (тт 789) - Бања Губер - Живково брда (тт 780) - Алибеговац (тт
905) - Как (тт 946), а у следећем Градац (тт 527) - Бојна - Шиљато брдо (тт 901). Циљ
дејства: изненадним нападом потпуно раздвојити и сузити енклаве Сребреница и Жепа,
поправити тактички положај снага у дубини зоне и створити услове за елиминацију
енклава”514.
Из наведене одлуке команданта Дринског корпуса јасно је видљиво да се снаге ангажују у
активним борбеним дејствима на простору Сребренице, декларисане као “заштићена зона”,
која никада није демилитаризована. Ангажоване снаге Дринског корпуса су биле
еквивалента једне лаке пешадијске бригаде. Њих су сачињавале, поред наведених снага из
Зворничке пешадијске бригаде, и по једна чета 1. бирчанске пешадијске бригаде из
Шековића, 2. романијске бригаде из Сокоца, 1. милићке лаке пешадијске бригаде и делови 1.
братуначке бригаде, (која је била целим фронтом у додиру са 28. дивизијом, а линија фронта
је била истовремено граница наводне заштићене зоне).
И војни експерт Тужилаштва Међународног кривичног суда за Бившу Југославију Ричард
Батлер констатује да је “операција ‘Криваја-95’ представљала план Војске Републиек Српске
да се смањи површина сребреничке енклаве и да се она изолује од оближње муслиманске
енклаве Жепе”.515 Дакле, закључује овај експерт, “На основу овог наређења јасно је да
првобитни циљ Дринског корпуса Војске Републике Српске није било заузимање
Сребренице, већ је њихов циљ био ограничен на пресијецање копнених веза између
муслиманских снага у Сребреници и Жепи. Даљњи циљ био је сужавање ‘заштићене зоне’,
прво Сребренице па онда Жепе, само на урбана подручја оба мјеста”.516
Ангажовање снага Дринског корпуса, према Заповести за активна борбена дејства
Оп.бр.1.517, било је следеће:

512
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str.28.
U borbenom izveštaju 285. istočnobosanske lake brigade od 28.06.1995. godine navodi se da je ta brigada "ubacila
devet diverzantskih grupa radi izvođenja diverzija u pozadini VRS" i da je u tim akcijama ubijeno 40 "četnika" - Dr
Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str.20.
U aktu str. pov. br. 01-150/95 0d 29.06.1995. godine Komanda 28. divizije obaveštava Komandu 2. korpusa i
Komandu 285. istočnobosanske lake brigade o nezadovoljstvu što Komanda 285. brigade ove "uspjehe" pripisuje sebi.
O svojim gubicima u ovim akcijama Komanda 28. divizije govori u svom sedmičnom izveštaju (str. pov. br. 04.11/95
od 30.06.1995.) upućenom Komandi 2. korpusa.
513
Komanda Drinskog korpusa, Zapovest za aktivna borbena dejstva Op. 1, Strogo poverljivo br. 04/156-2 od
02.07.1995.
514
Isto, tačka 4. Navedeni zemljišni objekti se nalaze na jugoistočnim, južnim i jugozapadnim prilazima Srebrenici.
Eliminisanje enklave sa vojnog gledišta znači poraz i razoružanje snaga 28. divizije Kopnene vojske koje su svojim
odbrambenim položajima definisale teritorijalne granice enklave. Razoružanjem jedinica divizije, prostor enklave gubi
značenje enklave i postaje deo teritorijalnog organizacijskog ustrojstva Republike Srpske sa svojim stanovništvom.
515
Richard J Butler, Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002, str. 1.
516
Isto, str. 31.
517
Vidi fusnotu br.

263
- 1. батаљон (из састава 1. Зпбр) са л/р с. Букова глава - Јавор (тт.886) - с. Зелени Јадар напада
правцем: три пошумљена виса (500 м северно Зелени Јадар - с Пусмулићи - Бојна -
Сребреница.
Задатак: разбити непријатеља на правцу напада и у ближем задатку овладати тт 644 /
Живково бр (тт 780), а у следећем објектом Бојна, обезбедити бокове и позадину и бити
спреман за продужење напада.
Граница десно: Туцак (укључно), к. 520, поток Чичевац, к. 424.
Граница лево: р. Зелени Јадар до дрвеног моста, к. 603 (искљ), к. 372.
Подржава КАГ по плану и захтеву.
КМ у рејону Јавор (тт. 836).
- 2. батаљон (формира се од дела снага 1. бпбр и 2. рмтбр) са четом из спб "Скелани",
прелази у напад са л/р с. Јасенова - Клокоћ (тт 1087) - с Прибојевићи правцем: Клокоч -
Чаурка (тт. 1071) - Коштур тт. 936 - Алибеговац (тт. 905) - с. Бучље - Как (тт 946) - Шиљато
бр (тт 901).
Задатак: разбити непријатеља на правцу напада раздвојити енклаве Сребреница и Жепа, у
ближем задатку избити на линију Алибеговац - Бучје - Как, а у следећем продужити напад и
избити на линију Виогор, Шиљато бр (тт 901) и ставити под контролу комуникацију с.
Сућеска - Сребреница.
Граница десно : лева граница 1. батаљона.
Граница лево: пут с. Прибојвеићи - с. Подравање до засеока Пољанци.
Садејствује један вод из Млпбр. При овладавању са Как (тт. 946).
Подржава КАГ по плану и захтеву.
КМ с. Јсенова.
- Брлпбр делом снага из непосредног додира прелази у напад на објекте Предола, Дивљакиња
(тт. 789), бања Црни Губер и Орловине, у ближем задатку овладјује истим, а у следећем
продужава напад ка објекту Градац овлађује истим и спречава интервенцију резерве
непријатеља из Поточара ка Сребреници.
Обезбедити увођење у напад 1. пб и садејствовати истим у извршењу задатка.
Подржава КАГ по плану и захтеву
КМ Прибићевац.
- 1. млпбр има задатак да снагама јачине чете избија у рејон Превија и нападом на правцу
Превија - Подравно – тт 766 обезбедјује леви бок 2. пб по избијању 2. пб у рејон Бучје,
остварује контакт са истим и садејствује истом у овладавању са објектом Как (тт. 946).
Осталим снагама демонстративним дејствима везује непријатеља на правцима: Осоје - Подгај
- Боровац, Бешића бр. (тт. 589) - Жутица - Жедањско и Равни Буљим - Јаглићи.
У повољном развоју ситуације бити у готовости за напад и гоњење непријатеља на
наведеним правцима.
Подржава КАГ по плану и захтеву.

264
ИКМ у рејону Браћан.
- Резерва јачине 2-3 чете снага МУП-а и 1 чете из 1. Влпбр.
Задатак: бити у готовости за увођење на правцима напада батаљона; одбијање п/н
непријатеља; обезбеђења држања објеката на достигнутим линијама; спречавање извла чења
непријатеља, обезбеђење бокова и позадине снага у нападу и друге задатке.
Увођење у борбу подржава артиљерија снага у непосредном додиру и КАГ по плану и
захтеву.
За извођење борбених дејстава одобрено је: 2 борбена комплета муниције за пешадијско
наоружање, 1 борбени комплет за артиљерију и минобацаче518, 0,5 борбеног комплета за
тенкове, противклопна и противавионска оруђа.
КМ у рејону Прибићевац.
Поред осталог, дат је задатак органима безбедности519 и дефинисан утрошак муниције (напр.
за артиљерију један борбени комплет)520.

ОДНОС СНАГА И БОРБЕНЕ МОГУЋНОСТИ

Дрински корпус је у јулу 1995. године у свом саставу имао: Команду (166 припадника), 1.
зворничку пешадијску бригаду (5.012 припадника), 1. бирчанску пешадијску бригаду (2860
припадника), 1. власеничку пешадијску бригаду (993 припадника), 2. романијску
моторизовану бригаду (2.126 припадника), 1, планинску пешадијску бригаду (1.359
припадника), 2. планинску пешадијску бригаду (1.666 припадника), 1. братуначку лаку
пешадијску бригаду (2.212 припадника) , 1. милићку лаку пешадијску бригаду (1.538
припадника), самостални пешадијски батаљон «Скелани» (426 припадника), 5. мешовити
артиљеријски пук (226 припадника), 5. батаљон војне полиције ( 63 припадника), 5. батаљон
везе (56 припадника), 5. инжињеријски батаљон (134 припадника) и 5 санитетска чета (83
припадника). Укупно бројно стање било је 18.927 припадника – попуњеност 72,93%.521
Дрински корпус је у операцији “Криваја 95” ангажовао следеће снаге:
Према документу “Одбрана и пробој из Сребренице” Генерарлштаба Армије Републике
Босне и Херцеговине, на коме се налази печат Команде 28. дивизије и који је потписао
вршилац дужности команданта 28. дивизије КоВ мајор Рамиз Бечиревић наведени су подаци
о ангажованим снагама: 28. дивизија Копнене војске је ангажовала 6.000 војника у борби и
3.500 за садејство; Дрински корпус је по том документу ангажовао 10.000 војника, 1.000

518
Poređenja radi, snage hrvatske vojske su u operaciji “Oluja” imale pet borbenih kompleta.
519
U tački l0. pod b. komandant Drinskog korpusa je naredio: “Organi bezbednosti i vojne policije odrediće rejone
prikupljanja i obezbeđenje ratnih zarobljenika i ratnog plijena. U postupanju sa ratnim zarobljenicima i stanovništvom u
svemu se pridržvati Ženevske konvencije”.Ova odredba jasno ukazuje da su za ratne zarobljenike nadležni i odgovorni
organi bezbednosti Drinskog korpusa i vojna policija.
Poređenja radi: za vreme operacije “Oluja” Hrvatske oružane snage su planirale 5 borbenih kompleta artiljerijske
520

municije.
521
Brojno stanje jedinica Drinskog korpusa po mesecima ... u 1995. godini.

265
припадника специјалних јединица Војске Републике Српске, 400 специјалних јединица
Министарства унутрашњих послова и 1.000 добровољаца и специјалних јединица из Србије.
Као и увек, правдајући пораз, приказују се снаге Војске Републике Српске знатно увећане.
Дрински корпус је у то време имао укупно 18.927 припадника и није могао ангажовати све
снаге и напустити све друге линије одбране, нема ни једног доказа о ангажовању јединица из
Србије...
Неопходно је навести висок морал српских бораца, јер су злочини које су починили
припадници 28. дивизије, пре и после проглашења заштићене зоне довели до ове операције.
Становници Подриња нису могли заборавити набадања људи на колац, печење живих људи
на ражњу, вађење очију, сечење глава, касапљење жена, деце и немоћних. Посебно су борци
били иритирани због сталних напада из тзв заштићене зоне, у коју су се нападачи склањали
под заштиту УНПРОФОР-а, који није ништа предузимао да спречи нападе и злодела
муслиманских убица и пљачкаша.

ИЗВОЂЕЊЕ

Из заповести команданта Дринског корпуса јасно је да је задатак био да се енклаве сузе и

раздвоје, а не да се елиминишу.522 Задатак који је добијен указивао је да ће доћи до сукоба са
снагама 28. дивизије, које су се налазиле у непосредном додиру са осматрачким пунктовима
снага УНПРОФОР (холандски батаљон). Положаји муслиман ских снага, које су требале
бити разоружане, протезали су се у линији са осматрачким пунктовима снага УН и били у
непосредном додиру са њим
Операција “Криваја 95” је почела 06.07.1995. године у 06.00 часова.

522
Eliminacija enklava znači demilitarizaciju - rasformiranje i razoružanje muslimanskih oružanih snaga sa punim
pravom stanovnistva da ostane i živi na tim prostorima.

266
 ПОГЛЕД СА ИСТУРЕНОГ КОМАНДНОГ МЕСТА ДРИНСКОГ КОРПУСА
НА ПРИБИЋЕВЦУ ПРЕМА СРЕРЕНИЦИ
Истурено командно место Дринског корпуса налазило се на Прибићевцу, са осматраћницом
на к. , која је удаљена 3,5 километра ваздушном линијом од Сребренице. До Прибићевца се
може стићи из правца Братунца преко Бјеловца, Саса и Вукосављевића (од рудника цинка и
олова одваја се шумски пут), а из правца Зеленог Јадра веч наведеним путевима преко
Букове главе и Чатине равни. У рејону Прибићевца налазио се ватрени положај Корпусне
артиљеријске групе (КАГ). С обзиром на склоп земљишта и правац према Сребреници,
Сребреница није видљива са осматрачнице Прибићевац, али је зато веома добар преглед на
правац дејства ТГ - 1, посебно на подручје Јавора, Биљега, Туцака, с. Рајне...

267
 ПОГЛЕД НА КОМАНДНО МЕСТО ТГ-1 НА ЈАВОРУ СА ПРИБИЋЕВЦА

Да би се реалније сагледао ток догађаја, неопходно је навести виђење развоја догађаја које је
навео Рицхард Ј. Бутлер, војни ескперт Тужилаштва Међународног кривичног суда за бившу
Југославије, у свом “Исказу о војним догађањима у Сребреници (ревизија) - операција
‘Криваја 95”, уз наглашавање да се он искључиво користио муслиманским изворима:

“У складу са објављеним планом, војне операције почеле су рано 6. јула 1995. године. У
04.30 сата, отворена је ватра на муслиманске положаје на којима су били припадници 28.
пешадијске дивизије. Ова ватра дијелом је усмјерена и на осматрачнице УНПРОФОР-а, и
одражавала је општу намјеру ВРС-а да покуша отјерати војнике УНПРОФОР-а са
осматрачница, а да при томе не пуца директно на холандске војнике. Ова тактика била је
успјешна и до 8. јула 1995. године, надируће снаге Дринског корпуса заузеле су положаје
УНПРОФОР-а на јужној ивици сребреничке ‘заштићене зоне’. Осматрачница ‘Фоxтрот’ је
напуштена, а холандске војнике са осматрачнице ‘Униформ’ заробили су Срби (ови војници
касније су заточени у Хотелу ‘Фонтана’). Истовремено, положаје 28. пјешадијске дивизије,
који су се налазили иза ових положаја УН-а, такође је заузео Дрински корпус...
...Дејства ВРС-а наставила су се 9. јула 1995. године и у јутарњим сатима осматрчница
‘Сиерра’ је пала у руке надирућих снага Дринског корпуса. Касније тог дана, заузета је
осматрачница ‘Кило’. Као и војницима са осматрачница ‘Униформ’, Холанђанима са
осматрчаница ‘Сиерра’ и ‘Кило’ дозвољено је да напусте рејон борбених дејстава, а касније
их је ВРС заточио у хотелу ‘Фонтана’. Осмтрачница ‘Делта’ је напуштена, а холандски
војници одатле су се повукли у Сребреницу. Након што су све јужне осматрачнице

268
напуштене или заузете од стране Дринског корпуса, пут према Сребреници био је отворен.
Муслиманске војне јединице које су браниле град Сребреницу биле су под све јачом ватром
и потискиване су у јужна предграђа града. До вечери 9. јула 1995. године, ситуација је
убрзано постајала критична за муслиманско цивилно и војно руководство у Сребреници.
На основу успјеха операција Дринског корпуса ВРС-а против муслиманских снага и снага
УНПРОФОР-а у ‘заштићеној зони’, у касним сатима 9. јула 1995. године, Главни штаб ВРС-а
(ГШВРС) шаље наређење 12/46-501/95 истуреном командном месту Дринског корпуса, на
руке генерала Крстића и генарала Гвере. У овом наређењу предсједник Републике Српске
изражава своје задобвољство дотадашњим борбеним резулатима и овлашћује Дрински
корпус ВРС-а да заузме Сребреницу, са циљем коначног разоружања муслимансиих
‘терориста’ и демилитаризације Сребренице.
До раних јутарњих сати 10. јула, битка за енклаву је ушла у нову фазу. Последња значајнија
јединица УН-а (чета ‘Браво’) између Сребренице и надирућих српских снага распоредила се
на зепречним положајима јужно и западно од града, са наређењем да узврати ватру ако на њу
буде директно пуцано. На страни ВРС-а, генерал Младић, генерал-мајор Живановић и
генерал-мајор Крстић били су на истуреном командном месту у Прибићевцу и руководили
дејствима нападајућих снага.
Како је дан протицао, снаге ВРС-а наставиле су напредовање према холандским запречним
положајима, отварајући ватру и користећи тактику маневрисања тако да их потисну, а да не
пуцају директно на холандске војнике. Усљед тога, упскос жестини сукоба, Холанђани нису
претрпјели жртве због ватре ВРС-а. Међутим, у раним јутарњим сатима, снаге УН су ипак
затражиле блиску ваздушну подршку (ЦАС). Авони НАТО-а су почели кружити над
ратиштем, Срби су прекинули ватру и битка је утихнула. Будући да је сукоб сплашњавао,
није испуњен услов за ваздушну подршку (у складу са Правилима УН-а за борбена дејства,
која су тада била на снази), и авиони НАТО-а су до поподнева напустили подручје. Док су
авиони одлазили, ВРС је наставио напредовање и преостали дијелови муслиманске 28.
пјешадијске дивизије повукли су се пред српским снагама, остављајући само два холандска
запречна положаја између Срба и града. Користећи исту тактику отварања ватре и
маневрисања, ВРС је наставио да потискује Холанђане све док запречни положаји нису били
у самом граду. До краја дана притисак је ослабио и Холанђани су држали Сребреницу, али је
ВРС држао све кључне коте, спреман да уђе у град сљедећег дана. Коначно, током вечерњих
сати, додатна појачања ВРС (10. диверзантски одред) пристигла су на јужни прилаз
Среберници како би сљедећег јутра била искоришћена у нападу на град.
Током цијелог поподнева и вечери 10. јула 1995. године, неколико хиљада цивила из јужних
дијелова енлкаве (из насеља за избјеглице које су изградили Швеђани) избјегло је у
Сребреницу. Касно те вечери, командант Холандског батаљона потпуковник Карреманс
обавјестио је муслиманског градоначелника Сребренице о плановима за велике ваздушне
нападе НАТО-а сљедећег јутра (11. јули 1995.). Муслимански војни команданти нису
вјеровали да ће се то заиста десити, или да ће то осујетити нападе ВРС-а. Због тога је током
вечери 10. јула 1995. године, главнина јединица муслиманске 28. пјешадијске дивизије
напустила град, кречучи се према сјеверозапдном дијелу енклаве како би се припремили за
пробијање према Тузли. Жене, дјеца, старији и изнемогли почели су се кретати према
релативној сигурности база УН-а у Сребренци и Поточарима.
Јутро 11. јула 1995. године донијело је ведро небо, али због низа различитих разлога није
дошло до ваздушне подршке НАТО-а. Већ у 11.00 сати, српске ударне снаге поново су
напредовале према граду, а холандски мировњаци поново су се повлачили пред њима. До
поднева су посљедње муслиманске одступнице напустиле своје положаје, а снаге УН-а су се

269
повукле у своју базу у сјеверном дијелу града, које је још увијек била пуна муслиманских
избјеглица. Између ВРС-а и Среренице више није било никаквих копнених снага .
У 14.30 сати, два НАТО-ова авиона Ф-16 бомбардовала су тенкове ВРС-а, који су са југа
напредовали према граду. Још два авиона Ф-16 покушала су да бомбардују артиљеријске
положаје ВРС-а изнад града, али су одустали јер пилоти нису могли визуелно
идентификовати циљеве. Каснији удари НАТО снага опозвани су након пријетње ВРС-а да
ће убити холандске војнике које је држао у заробљеништву (војнике са осматрачница које је
заузео ВРС) и гранатирати базе УН-а.
До 16.00 сати, Холанђани су почели евакуацију преосталих 4.000 до 5.000 муслиманских
цивила из базе ‘Браво’ у Среберници, а њихово одредиште била је главна база УН-а, два
километра северније у Поточарима. Када су снаге ВРС-а (прије свега “Вукови са Дрине”, 10.
диверзантски одред и мањи дијелови Зворничке бригаде, Братуначке бригаде и 2. романијске
бригаде) након тога ушле у град, он је био готово напуштен.”523

Дакле, и поред позивања искључиво на муслиманске изворе, овај ексепрт констатује да

Војска Републике Српске изводи своја борбена дејства у складу са начелима по којима се она
изводе у свим армијама света, да је одлука о заузимању Сребренице донешена накнадно када
је увиђено да ће снаге 28. дивизије напустути Сребреницу, да Војска Републике Српске не
напада директно снаге Уједињених нација и да им није нанела никакве губитке, да су снаге
28. дивизије почеле напуштати Сребреницу пре него што су се створили услови за то, да су
снаге Уједињених нација истурене да обављају посао уместо њих, што оне нису учиниле, а
нису биле ни у стању да то учине.

523
Richard J Butler, Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002, str. 32- 35.

270
 КОНТРОЛНИ ПУНКТОВИ ХОЛАНДСКИХ СНАГА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

ОСМАТРАЧКЕ СТАНИЦЕ СНАГА УНПРОФОР-а У РЕЈОНУ СРЕБРЕНИЦЕ

О месту и улози снага УНПРОФОР.а у Сребреници пре и за време напада српских снага, те о
односу муслимана према снгама УНПРОФОР.а, најбоље говори припадник Холандског
батаљона војник Марко ван Хес, који је био на лицу места:

“У конкретном случају, јул 1995. године, 450 војника холандског батаљона, лоше
наоружаних, требало је да "брани" добро опремљену, читаву 28. дивизију Армије БиХ, која је
бројала око 10.000 бојовника!
- Што се сами нису бранили? Увек сам се питао зашто сви штите муслимане, а нико Србе -
наставља Хес. - Наши пунктови били су и у спаљеним српским селима, Залазју, на пример.
Могли смо да уочимо каква су зверства муслимани чинили над Србима.
Наш батаљон су чинили младићи од 19, 20 година, неспремни за било какве окршаје. Тешко
нам је пало да нас туже они којима смо помагали скоро две године. Они који су нам крали
храну и гориво, псовали нас, вређали... Па, нисмо ми криви што су они изгубили битку. Наш
задатак је био да их 'бранимо од Срба', а они су нас нападали. Убили су једног нашег војника,
неколико ранили!
Командант холандског батаљона, тада потпуковник Караманс, јавно је рекао, па због тога
био критикован у Холандији, да је битка за Сребреницу ‘изванредно добро изведена војна
акција’. Батаљон се повлачио из Сребренице 9, 10. и 11. јула. Тада се, практично, ништа није

271
ни догађало.
Шта би у корист Срба могли да сведоче Холанђани?
- Па, нико од војника холандског батаљона није ни видео ни чуо за случајеве убијања
муслиманских цивила, ни силовања - наводи Ван Хес. - Могли би да сведоче војници који су
били у аутобусима и превозили жене и децу из Поточара у Тузлу, да потврде да никаквих ни
ту није било злостављања ни убијања са српске стране. Они који су били у Калиманићима
могу исто тако да потврде да нису видели никаква убијања муслимана. Било је криминала
међу самим муслиманима у Сребреници...

272
ТОК ИЗВОЂЕЊА ОПЕРАЦИЈЕ «КРИВАЈА 95»

273
Када је дошао у овај крај, Ван Хес је имао 90 килограма, изашао је са 75. Питамо зашто је
сама холандска влада оцрнила своје војнике?
- Када смо се вратили кућама, холандски медији су се утркивали ко ће више да нас облати уз
констатацију да смо баш ми одговорни за догађаје у Сребреници - говори Ван Хес. - Напала
нас је Влада, све друге државне институције. Многи припадници батаљона, најмање 100,
тада су тотално - пукли! Полудели су. Неколико њих се убило! Нисмо добили никакву
моралну подршку, сатисфакцију за боравак међу муслиманима. Већина војника је због
психичких проблема трајно неспособна за рад. Узгред, више од 90 одсто њих није завршило
никакву школу пре одласка у Босну.
Ветерани из Сребренице сада туже државу Холандију, тражећи и сатисфакцију и новчану
помоћ. Засад им се удељује по 200-300 евра месечно, што је недовољно за егзистенцију у
овој земљи. И даље трпе понижавања.”524

Дејства на главном правцу

Дакле, главне снаге дејствовале су на правцу Зелени Јадар – Сребреница, а помоћне на

правцима Дервента – Сућеска – Сребреница и село Подравно – Виогор, с тим што ове
помоћне снаге уопште нису узеле учешћа у офанзивним дејствима ка Сребреници јер то није
било ни потребно. Те снаге су цело време трајања операције, тј. до 11.07.1995. године, остале
пасивне, јер за тако ограничени оперативни и тактички циљ, какав је имала операција за
Сребреницу, њихово ангажовање није било неопходно.

Детаљније сагледавање развоја догађаја најбоље се постиже праћењем тока догађаја на

правцу дејства ТГ-1 Зворничке пешадијске бригаде, у садејству са делом снага Братуначке
лаке пешадијске бригаде и Друге романијске моторизиване бригаде и уз артиљеријску
подршку Корпусне артиљеријске групе.
Тактичка група (ТГ-1) је формирана из састава Зворничке пешадијске бригаде и у свом
саставу је имала: команду на челу са командантом бригаде потпуковником Винком
Пандуревићем (10), одељење везе (7), заштитно оделење (6), оделење полиције (6), борбену
група 1 (БГ - 1) - Подрињски одред специјалних снага (120), борбену група 2 (БГ - 2) - из
састава батаљона (164), оклопно - механизовану чета (43), оделење ”прага” (9), вод хаубица
122 мм (15), одјељење ”стрела 2М” (3) и позадински вод (11) - укупно 387 припадника, што
је еквивалент једног лаког пешадијског батаљона525.
Дејствовала је на главном правцу с. Зелени Јадар - Бојна - Сребреница. Десни сусед јој је
била Прва братуначка лака бригада (Трећи батаљон), а леви Друга романијска моторизована
бригада (Други батаљон). Артиљеријску подршку даје Корпусна артиљеријска група (КАГ-
5). Командно место у рејону Јавор (тт.836).

524

525
Formiranje taktičke grupe, naređenje, Komanda Zvorničke pešadijske brigade, str. pov. br. 01- 244 od 02.07.1995.
Tabelarni pregled odnosa snaga.

274
 ПОГЛЕД НА БИЉЕГ СА ЈАВОРА
Осматрачница коамнданат ТГ - 1 се налазила на објекту Јавор (тт. 836), са које се пружа
поглед на подручје дејства ТГ - 1. Са ове тачке је једино видљива Сребреница, која се види
кроз "долину" потока Чичевац, у ком правцу су к. 520 и 424. Удаљеност ваздушном линијом
износи око 4,5 километра. С обзиром на надморску висину Јавора (836 м) и положаја на коме
се налазила артиљеријска група ТГ - 1 (891 м), те надморску висину Сребренице (испод 400
м) и удаљеност, Сребреница се налазила у депресији већој од пет степени, тако да тенкови
ТГ - 1 нису могли дејствовати по њој, како се то тврди и муслиманским извештајима. Са
Јавора је командант ТГ - 1 имао добар преглед праваца дејства обе борбене групе, посебно се
добро видео објекат Биљег (удаљен 600 м) на коме се налазио пункт УНПРОФОР-а. Команда
тактичке групе (ТГ - 1) са командантом је запосела осматрачницу у рејону Јавор, између
03.00 и 04.00 06.07.1995. Букова глава је мање село, смештено у удолини између Јавора и
Туцака, удаљено неколико стотина метара од њих. У шуми, поред места где почиње шумски
пут који води ка Ћатиној равни било је смештено командно место команданта ТГ-1.
На овом објекту, добро видљивом са осматрачнице на Јавору, налазила се осматраћница
УНПРОФОР - а, а лево и десно одмах до ње су били ровови муслиманске линије. Овај пункт
је представљао велику сметњу приликом напада, јер је постојала стална опасност да
дејствујући по муслиманским положајима буде погођен пункт и српске смаге буду оптужене
за напад на УНПРОФОР, што су муслимани стално настојали испровоцирати, па су ранили
(умро је) холандског војника и покушали да за то оптуже Србе настојећи да тако дође до
интервенције НАТО-а.

275
ПОГЛЕД НА ПРИБИЋЕВАЦ СА ЈАВОРА

ПОГЛЕД НА ТУЦАК СА ЈАВОРА

276
 ПОГЛЕД НА СРЕБРЕНИЦУ СА ЈАВОРА

На правцу напада ТГ-1 налазила се 282. бригада 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине,
која је организовала одбрану у зони: Зелени Јадар, Заник (искључно), Ваган (тт 843)
(искључно), Јошева (тт 800) и затварала правац Зелени Јадар - Бојна - Сребреница. Предњи
крај одбране имала је на линији: с. Зелени Јадар - Јавор - Туцак - Орловине - Бања Црни
Губер - Дивљакиња - јужне падине Заника. Командно место било је у с. Бојна, на правцу
дејства ТГ-1. Бригада је била четног састава. Одбрану је организовала у четним рејонима, са
ослонцима на јаке топографске и инжињеријски добро утврђене објекте. Бригада је
располагала углавном аутоматским наоружањем, минобацачима МБ 82 мм и МБ 60 мм,
противавионским митраљезима и рућним ракетним бацачима 64 и 90 мм.
Однос снага (282. ИБлбр526 – ТГ-1) на правцу дејства ТГ-1 био је следећи: људство
1.000(1.200)527 : 400; авиони528 4:0; тенкови 0:4; хаубице 122 мм 0:2; миноба цачи 82 мм 4:4;

526
Prema operativnoj evidenciji artiljerijskih oruđa..., Komanda 8. OG “Srebrenica”, br. 130.31/94, 7.05.1994.
527
Snage 28. divizije su vršile pregrupisavanje svojih snaga i ojačavane su snage 282. lpbr na pravcu napada TG-1.
Brojno stanje 282. lpbr je bilo oko 1.000 boraca plus ojačanja koja su dobili tokom 08.07.1995. godine (Komanda 28.
divizije, borbeni izveštaj, 08.07.1995. godine; Komanda 28. divizije, Borbeni izvještaj, 09.07.1995; Komanda 28.
divizije, Vanredni borbeni izveštaj, 10.07.1995. godine. Iz sva tri izveštaja je vidljivo da snage TG-1 dejstvuju na
pravcu Zeleni Jadar - Srebrenica i da je dejstvo tenkova i artiljerije usmereno na položaje 282.lbr).
528
Avioni NATO-a su dejstvovali 11.07.1995. godine po objektu Bojna na pravcu napada TG-1 i po objektu Pribićevac.

277
минобацачи 60 мм 4:0; оклопни транспортери529 0:4; праге 30/2 0:1, Броwинг 12,7 2:4,
противавионске ракете “Стрела 2М” 2:2; ракетни ручни бацачи 90 мм 6:0.
Тактичка група “ТГ-1” је у саставу батаљонске ватрене групе имала две хаубице 122 мм и
два (у току дејстава стигла су још два) минобацача 82 мм. Тим оруђима се може додати и
четири топа 100 мм са тенкова Т-55. У саставу оклопно - механизоване чете, поред
наведених тенкова, налазило се и оделење противавионских топова 30/2 ("прага" са посадом)
и оделење “Стрела 2М” са два лансера са послугом. Батаљонска ватрена група се налазила на
ватреном положају на пропланку с десне стране пута који са Прибићевца води ка Буковој
Глави. Била је постављена тако да ефикасно пружа подршку снагама БГ-1 (борбена група) и
БГ-2 (борбена група) на правцима Туцак - Биљег и Јавор - "Три сисе". Са ватреног положаја
није видљива Сребреница, која је удаљена 3,5 - 4 километра ваздушном линијом и заклоњена
узвишењима. Са овог ватреног положаја артиљерија није могла непосредно дејствовати по
Сребреници, а поготово не по Поточарима који се најчешће наводе као мета - на том правцу
су дејствовале друге јединице Дринског корпуса. У муслиманским извештајима се наводи
тенк који дејствује са Прибићевца по граду и стотине граната, а ТГ-1 није имала својих снага
на Прибићевцу. С обзиром на надморску висину и удаљеност Приби ћевца (преко 900 м) и
Јавора (836 м) и положаја у односу на Сребреницу (Прибићевац је удаљен ваздушном
линијом 3, а Јавор 4,5 км), депресија је износила преко пет степени, а борбени комплет тенка
је само 43 гранате.
Сребреница се делимично види само са осматрачнице на Јавору.
На основу "Заповести за активна борбена дејства" Команде Дринског корпуса за извршење
задатка одобрена су два бобена комплета за пешадијско наоружање, један борбени комплет
за артиљеријско наоружање.
Укупан борбени комплет наведених оружја био је: 80 граната за хаубице 122 мм, 80 (160)
граната за МБ-82 мм и 172 гранате за тенковске топове 100 мм. Према томе, ТГ - 1 је могла
утрошити за шест дана, од 06. До 11.07.1995. године укупно 80 граната за хаубице 122 мм,
160 граната за минобацаче 82 мм и 86 граната тенкова 100 мм, што је недовољно и за
адекватну подршку својих снага - извођење напада и противнапада на оси главног правца
операције. Дакле, нема говора о жестокој тенковској ватри по граду и стотине, па чак и 1.500
граната, по Себреници, како то изјављују припадници 28. дивизије.
На основу припремног наређења Команде Дринског корпуса од 2. јула 1995. године
Зворничка пешадијска бригада добила је задатак да из свог састава издвоји и формира снаге
еквивалента лаког пешадијског батаљона са средствима подршке ради извођења борбених
дејстава на самосталном правцу. До добијања наведеног наређења, Команда Зворничке
пешадијске бригаде била је ангажована на одржавању борбене готовости бригаде и одбрани
своје зоне одбране, припреми јединица за слање и смену у зони 1. бирчанске бригаде
(Шековићи), на Гламоч у 2. крајишки корпус, на Нишиће у Сарајевско-романијски корпус.
На основу поменутог припремног наређења Дринског корпуса530. Команда Зворничке
пешадијске бригаде израдила је припремно наређење за формирање тактичке групе ТГ-1 за

529
Snage Holandskog bataljona su organizovale zaprečne položaje sa oklopnim transporterima na pravcu Bojna –
Srebrenica na pravcu napada TG-1. O ovome su svedočili holandski oficiri, Van Dujin i general Nikolai. Snage
UNPOROFOR-a nisu bile cilj dejstva snaga VRS iako su otvarale vatru po snagama TG-1 sa zaprečih položaja
(Komanda Drinskog korpusa, str. pov. br. 04/156-5, 08.07.1995, naređenje, Zabrana dejstva po snagama UNPROFOR-
a.
530
Komanda Drinskog korpusa, Naređenje, Strogo poverljivo broj 01/104-156-1 od 02.07.1995.

278
извођење активних дејстава у зони Дринског корпуса531. Из припремног наређења је видљиво
да су снаге које се формирају еквивалента ојачаног лаког пешадијског батаљона. Састав
ТГ-1 је био следеци: БГ-1 (Подрињски одред специјалних снага532), БГ-2 (две пешадијске
чете из састава пешадијских батаљона), оклопно-механизована чета (тенковски вод - 4 тенка
Т-55 и оклопно-механизовани вод - 4 оклопна транспортера), оделење ПАТ 30/ИИ мм
“праге”, оделење од два лансера ракета “стрела 2М”, батаљонска ватрена група (вод хаубица
122 мм - 2 оруђа и 2 МБ-82мм) и позадински вод. У односу на целокупне снаге бригаде
наведени снаге представљају њен тринаести део533 - око 394 од 5.012 људи колико је
Зворничка пешадијска бригада имала у свом саставу у јулу 1995. године534. Тако је ТГ-1
имала вод тенкова, вод оклопних транспортера и вод хаубица 122 мм. У матичној зони
одбране остале су главне снаге са задатком извођења одсудне одбране535. За команданта
ТГ-1 одређен је командант бригаде потпуковник Винко Пандуревић. У зони одбране
остао је начелник штаба мајор Драган Обреновић као заступник команданта,
одговоран за командовање бригадом у одсутности команданта.
Начин употребе ТГ-1 прецизирао је командант потпуковник Винко Пандуревић на
командантском извиђању 3. јула 1995. године. Том извидјању су присуствовали: командант
Подрињског одреда специјалних снага капетан прве класе Милан Јоловић, помоћник за
позадину Лазар Пејић, помоћник за организацијско-мобилизацијске послове мајор Љубисав
Штрбац, командант 1. пешадијског батаљона поручник Милан Станојевић као командир чете
у ТГ-1 и оперативац мајор Миодраг Драгутиновић.
У складу са Заповести за марш536, ТГ-1 је дана 04.07.1995. године извршила марш правцем
Зворник - Братунац - Сасе - Зелени Јадар и правцем Зворник - Братунац - Скелани – Језеро -
Зелени Јадар. У току 05.07. извршен је размештај јединица и припрема за поседање положаја
за предстојећа борбена дејства. Командант ТГ - 1 је, на основу заповести команданта
Дринског корпуса537, издао усмену заповест за напад, која гласи: 1. батаљон (из састава 1.
зворничке пешадијске бригаде) са линије развоја с. Букова глава - Јавор (тт 886) -
с.Зелени Јадар напада правцем: три пошумљена виса (500 метара северно од с. Зелени

531
Naređenje, Strogo poverljivo broj 01-244 od 02.07.1995..
532
Deo snaga Podrinjskog odreda specijalnih snaga nalazio se na Sarajevskom vojištu na osnovu naređenja Komande
Drinskog korpusa str. pov br, 01/04-147-2 .od 16.06.1995. godine.
533
Angažovano prema Ratnom dnevniku - ukupno 407 ljudi, stvaran broj je bio manji.
534
Brojno stanje jedinica Drinskog korpusa, Komanda Drinskog korpusa .
Prema "Pregledu imajućeg stanja u jedinicama 1. zvorničke pešadijske brigade za mesec juli 1995. godine" brigada je
imala 5.010 pripadnika, a prema "Formaciji CRVENI (školska)", str. 56, u izdanju Saveznog sekretarijata za narodnu
odbranu - Generalštab JNA,laka pešadijska brigada ima 2.079 pripadnika.
535
U zoni odbrane Zvorničke pešadijske brigade ostalo je: 3 haubica 105 mm, 2 haubice 122 mm, 1 haubica 152 mm, 5
samohodnih oruđa 76 mm , 3 topa ZIS, 4 POLK 9 K11, 1 POLK "fagot", 24 minobavača 60 mm, 27 minobacača 82
mm , 10 minobacača 120 mm, 2 tenkaT-55A, 2 tenka T-34B, 1 BVP M-80, 1 oklopni transporter, 6 PAT 20/3 mm , 2
PAT 20/1 mm, 2 PAT 30/2 mm i 4 "Strela 2M".
(Akt Zvorničke pešadijske brigade str. pov. br. 01-333 "Elementi borbenog rasporeda" od 12. avgusta 1995. godine.
"Četvrtog jula oformljena je Taktička grupa TG-1 kojom je komandovao Vinko Pandurević, komandant Brigade, deo
koji nije išao u napad, preuzeo je major Dragan Obrenović, načelnik Brigade@.
(Fragment iz Trećeg izdanja knjige Mehmed Pergan Srebrenica -
dokumenti o genocidu, izdanje BMG Bosanskamedijska grupa, Tuzla, str. 8).
536
Zapovest za marš br. 3 komandanta TG-1, Strogo pov. br. 01-246 od 03.07.1995.
537
Zapovest za aktivna b/d Op. br. 1, Komanda Drinskog korpusa, str. pov. br. 04/156-2 od 02.07.1995.

279
Јадар) - С.Пусмулићи - Бојна - Сребреница. Задатак: разбити непријатеља на правцу
напада и у ближем задатку овладати тт 644 - Живково брдо (тт 780), а у следећем
објектом Бојна, обезбедити бокове и позадину и бити спреман за продужење напада.
Граница десно: Туцак (укључно), к. 520, поток Чичевац, к. 424538.

ЈЕЗЕРО

538
Isto, tač.5. Linija sa koje su snage TG-1 uvedene u borbu nalazi se južno od Srebrenice na udaljenosti od oko 10
kilometara.

280
ПОГЛЕД НА ЗЕЛЕНИ ЈАДАР

ПУТ ЗЕЛЕНИ ЈАДАР - ЈАВОР

281
Леви сусед снагама ТГ-1 био је лаки пешадијски батаљон који је формиран од чета
наведених бригада. Нападао је на ширем правцу од Алибеговца ка Сребреници (правац
југозапад - североисток). Снаге Братуначке бригаде су држале постојеће положаје на линији
фронта и делом снага су нападале правцем Прибићевац - Губер бања - Сребреница. Најјаче
снаге и најјачи отпор су се очекивали на правцу снага ТГ-1. Каснија дејства су показала да је
та процена тачна.
Дана 06.07.1995., у раним јутарњим часовима (око 04.00 часова) командант ТГ-1 је посео
осматрачницу у рејону Јавор. Јединице подељене у борбене групе поселе полазне положаје
за напад: БГ-1 (Подрињски одред, командир капетан прве класе Милан Јоловић) требала је да
пређе у напад правцем: Зелени Јадар - три пошумљена виса (“Три сисе”), уз подршку тенкова
и "прага"539 из с. Јасенова; БГ-2 (чета формирана од водова из батаљона у духу наређења за
формирање ТГ-1, командир поручник Милан Станојевић) требала је да пређе у напад
правцем: Туцак - Биљег (брдо западно од тт 836 Јавор) на којем је и утврђен положај снага
УН. Целокупне снаге требало је да подржава вод тенкова, једна "прага" и вод хаубица 122
мм. Напад је отпочео према датим правцима и задацима540.
После више узастопних напада на положаје муслиманских снага, они нису пробијени.
Јединице су задржане на достигнутим линијама. У току напада рањена су три борца.
Командант ТГ-1 је на осматрачницу позвао командире борбених група, који су му
реферисали и поднели предлоге за даљња дејства. На основу тих предлога и процене
ситуације, командант ТГ-1 је донео следећу одлуку: Прегруписати снаге БГ-2 и ојачати
БГ-1 са једним водом из БГ-2 и напасти непријатеља правцем Јавор (тт 836) - Биљег,
бокове обезбедити са остатком снага БГ-2. Након ступања у борбени додир са
непријатељем у напад непосредно увести два тенка Т - 55 који ће непосредним дејством
по линијама одбране непријатеља подржати снаге БГ-1. Почетак напада према овој
одлуци требао је да буде у 06.00 часова 07.07.1995. године541.
Током ноћи 06/ 07. јула, и током 07. јула, били су неповољни метеоролошки услови - киша и
густа магла, па је напад одложен.
У току 07. јула, командант ТГ-1 је од 10.00 до 12.00 часова боравио на истуреном командном
месту Дринског корпуса на Прибићевцу. Ту је реферисао начелнику штаба (генерал-мајор
Радислав Крстић) о стању у јединици и одлуци, коју је донео. Начелник штаба је то
прихватио и одобрио развој догађаја према замисли команданта ТГ-1. Око 14.00 часова, на
осматрачницу команданта ТГ-1 дошао је начелник штаба Дринског корпуса. У исто време са
Трескавице је стигао и вод минобацача 82 мм из Подрињског одреда специјалних снага. Тада
је формирана батаљонска ватрена група, као подршка Подрињском одреду специјалних
снага.
Снаге Уједињених нација са Биљега су будно мотриле на поступке снага Дринског корпуса и
одржавале непосредни физички контакт са муслиманским снагама542.

539
Protivavionski samohodni artiljerijski sistem sa topom 30/2 mm.
540
Rekonstrukcija toka dejstava TG-1 izvršena je na osnovu svedočenja majora Miodraga Dargutinovića u predmetu
IT-05-88-T i redovnih i vanrednih borbenih izveštaja Komande Drinskog korpusa od 06. do 10.07.1995. godine.
541
Istureno komandno mesto Drinskog korpusa Pribićevac, Vanredni borbeni izveštaj 06.07.1995. godine.
542
U “Izveštaju baziranom na debrifingu o Srebrenici” (Assen, 4. oktobra 1995.) u t. 4.13. - str 45. stoji: “Vojnici
ABiH, potpuno obučeni i sa plavim beretkama ili plavim kapama, došli su na 15 metara od jedne od osmatračkih
pozicija. Delujući kao osoblje UN, oni su otvorili vatru sa ove pozicije u pravcu fronta VRS, tako da je izgledalo kao de
su UN otvorile vatru. Na ovaj način, oni su pokušali da navuku vatru VRS na OM...”.

282
Око 12.00 часова 08. јула, након што се подигла магла, почео је напад у складу са раније
донешеном одлуком. Борбена група – 1 (БГ-1)543 овладава објектом Биљег и непријатељ се
повлачи ка селу Љубисавићи, БГ-1 продужава напад и овладава са објектом “Три сисе” и к.
848 и избија на пут Зелени Јадар – Сребреница, а потом овладава засеоком на објекту
Чичевци.
Снаге Уједињених нација су одбиле понуду српских снага да се повуку ка Братунцу преко
Прибићевца и Саса. Повукле су се ка Сребреници, кроз распоред муслиманских снага.
Министарство унутрашњих послова Републике Босне и Херцеговине обавештено је да су
снаге Уједињених нација напустиле Биљег и да су “тражиле подршку НАТО авијације, али се
авиони нису појавили. Холанђани нису претрпели жртве због ватре ВРС – а”.544
Команда УНПРОФОР-а је уложила протест Главном штабу Војске Републике Српске због
дејства према осматрачкој тачки УНОРОФОР-а у близини Зеленог Јадра (Биљег) истичу’и да
је њихов пункт “заузет дејствима артиљерије и тенкова”. Главни штаб им је одговорио “да
муслимани користе 6 оклопних транспортера офарбаних у бијелу боју са ознакама
УНПРОФОР-а...”. Главни штаб је “захтевао од УНПРОФОР-а да упозори муслиманске снаге
да се повуку у границе демилитаризоване зоне означених на карти по споразуму, те да их
разоружају у складу са споразумом. Такође је захтевао и да УНПРОФОР не истура
осматрачке позиције изван означених демилитаризованих зона”. Главни штаб је наредио да
се не дејствује по УНПРОФОР-у и да се спрече сва могућа изненађења и намере муслимана
да повежу Сребреницу и Жепу. 545

543
U daljnjem tekstu za pojam “Borbena grupa” koristiće se BG.
544
Zbog napada na oklopni transporter UNPROFOR-a, načelnik štaba Komande UNPROFOR-a general Gobilliard je
uputio telegram komandantu Armije Republike Bosne i Hercegovine 09.07.1995. godine u kome ga oštro upozorava:
“...Napadi ovakve vrste na pripadnike UNPROFOR-a su neoprostivi. Moji vojnici nisu namenjeni za izvođenje borbe,
te stoga incidenti ovakve prirode predstavljaju flagrantno i neodgovorno kršenje mirovne misije UNPROFOR-a u
Republici Bosni i Hercegovini.
Zahtijevam da naredite vašim vojnicima da se uzdrže od sličnih aktivnosti prema pripadnicima UNPROFOR-a. Molim
vas da odmah sprovedete istragu povodom ovog incidenta i preduzmete mjere protiv onih koji su odgovorni za ovaj
kukavičluk i nedisciplinirani akt protiv čuvara mira.
Očekujem što brži odgovor”. (zavedeno u 21.10 časova 09.07.95. Podaci u rubrici “Datoteka
CTX” nečitko.)
Komanda Drinskog korpusa je aktom str. pov. br. 04/156-5 od 08.07.1995. godine obavestila Istureno komandno mesto
na Pribićevcu o uloženom protetsu komandanta UNPROFOR-a i tvrdnje da im je punkt na položaju 652808 (Biljeg)
zauzet dejstvom artiljerije i tenkova, kao i o odgovoru koji je GŠ VRS uputio.
545
Komanda Drinskog korpusa, str. pov. br. 04/156-5, 08.07.1995. godine.

283
 ТРИ БЕЗИМЕНА ВИСА – ТРИ СИСЕ

ПОГЛЕД СА ЈАВОРА У ПРАВЦУ БИЉЕГА И СЕЛА РАЈНЕ

284
У току 9. јула546, нападна дејства су настављена: БГ-1 правцем Прљука – Живково брдо, тако
да Подрињски одред ефикасно разбија снаге непријатеља на тт 780 Живково брдо и избија у
с. Пусмулићи; БГ-2 у поподневним сатима овладава са тт 644 и с. Јелићи па снаге ТГ-1
избијају на линију с. Јелићи – тт 664 – тт 633 – с.Пусмулићи – Живково брдо. 547
Суседне јединице Дринског корпуса дејствују: снаге из Братуначке бригаде правцем
Прибићевац – Орловине, снаге из 2. романијске, Милићке и Бирчанске бригаде избијају на
линију Јасеново – Кипрово – Костур.548
У раним јутарњим сатима (око 04.00 часова) 10. јула муслиманске снаге су извеле јак и
организован противнапад на снаге ТГ-1. Потиснуле су их на објекат Биљег и “Три сисе”, тј.

546
Istureno komandno mesto Drinskog korpusa Pribićevac, Vanredni borbeni izveštaj od 09.07.1995..
547
Odelenje bezbednosti Komande 2. korpusa svojim aktom SP. 06-712-24/95 od 09.07.1995. izveštava Upravu Službe
vojne bezbednosti u Sarajevu da “shodno nastaloj situaciji u demilitarizovanoj zoni Srebrenica, organi iz Štaba
Komande 2. korpusa i Komandant 28. d. KoV brigadir Orić Naser, koji se nalazi u Tuzli, svakodnevno održavaju vezu
sa Bećirević Ramizom, starješinom koji zastupa Komandanta 28.d.KoV u njegovom odsustvu” i prosleđuju njihov
razgovor vođen od 16.00 do 17.00 i od 18.00 do 18.30 časova, u kojem Orić Naser, između ostalog, kaže: “Upravo se
sada nalazi Zamjenik K-danta 2. korpusa na sastanku sa UN - om i saznat ćemo šta će preduzeti. Vi morate sami tražiti
oružje od UN - a, i ako isto ne budu htjeli dati ili precizirati nešto na sprječavanju četničkog napada... Maksimalno
obezbjedite ostale osmatračnice i ako se budu povlačili oduzmi im oružje i osmatračnicu... Komandantu UN u se istim
štiiti od četnika... Ramize, samo bez panike i polahko. Sazovi sve komandante brigada i naredi im da u svojim zonama
odgovornosti maksimalno pokriju sve osmatračnice, pa ako se UNPROFOR bude povlačio odmah da ih razoružaju i
njihovo oružje upotrijebite protiv četnika, a oružje UNPROFOR vjerovatno neće dati. U tom slučaju ih opkolite i neka
trpe isti napad kao i vi ili neka daju oružje. Tako mi je komandant 2. korpusa usmeno rekao”.
Ramiz Bećirević mu je odgovorio: “UN ne možemo razoružati jer im ne možemo prići”.
Već 09.07.1995. godine predsednik Predsedništva opštine Srebrenica Osman Suljić uputio je obavijest (broj 01- /95)
predsedniku Predsedništva Aliji Izetbegoviću i komandantu Armije Republike Bosne i Hercegovine u kome kaže:
“Pošto je agresorska vojska ušla u 18.00 sati u gradsko područje iz pravca Zelenog Jadra (Učine bašće) ,a naša vojna
komanda u raspadu kao i pripadnici 28. divizije KoV i više nisu u mogućnosti ništa poduzeti na daljnjem sprečavanju
agresorskih snaga da uđu u sami grad vlada haos i panika te je civilnim vlastima ostao poslednji nepopularan korak na
spašavanju stanovništva da se urgentno na nivou državnih i vojnih organa RBiH pod hitno aranžira sastanak sa Srpskom
agresorskom stranom u cilju iznalaženja mogućnosti otvaranja koridora za iselenje stanovništva do slobodne teritorije
RBiH pod komandom međunarodnih faktora” (akt br. /95 od 09.07.1995.)
548
Istog dana predsednik Prelaznog opštinskog vijeća Srebrenica Osman Suljić “urgentno” dostavlja zaključke za
sednice Predsedništva i izveštava predsednika Republike Aliju Izetbegovića, predsednika Vlade Harisa Silajdžića,
armijskog generala Rasima Delića i komandanta 2. korpusa brigadira Seada Delića da je “došlo do naglog pada morala
za borbu... Snage UNPROFOR-a u Srebrenici ponašaju se veoma panično i pokušavaju zaštititi sebe, čine to povlačeći
se prema kampu u Srebrenici dok je se jedna posada u Slapovićima predala četničkim snagama” (Dokument
Predsjedništva prelaznog opštinskog vijeća br. 01/95 od 09.07.1995.)
U ovom telegramu se traži i instrukcija za dalji rad i dobijaju je istog dana.( Akt SP 06/712-241/95.). Odelenje
bezbednosti Komande 2. korpusa izveštava Upravu službe vojne bezbednosti u Sarajevu o tome “da po potrebi uzme
oružje od UNPROFOR-a, uzeto od demilitarizacije, ako ga sami neće dati”, a Komanda 2. korpusa saopštava Komandi
28. divizije (Naređenjem Str.pov. broj 02/1-710/2.) da je “aktom Generalštaba Armije Bosne i Hercegovine (Str.pov. br.
1/825- 1010 od 09.07.1995. godine, tačka 3.) decidno naređeno da se izuzme naoružanje”.
Niti je ko raegovao na ove zajkljuke, niko nije pritekao u pomoć, nije data čak ni instrukcija. Vlast iz Sarajeva je
zaboravila ne Srebrenicu. Reagovao je Generalštab Armije upućujući naređenje (str. pov. br. 1/825-1010, 09.07.1995.
godine) za preduzimanje mera u vezi odbrane ocenjujući ove zaključke da “neočekivano i neopravdano” dramatizuju
situaciju.

285
Скоро на полазне положаје. У овом нападу ТГ-1 је имала 5 погинулих, 2 нестала и 9 рањених
бораца549.
У разговору са командантом снага Уједињених нација Бертнардом Жанвијером 09. јула,
генерал – мајор Здравко Толимир, помоћник команданта за безбедност и обавештајне
послове Главног штаба Војске Репубике Српске , описује ситуацију у Сребреници и говори о
ангажовању технике Уједињених нација у рукама 28. дивизије, која је коришћена у
противнападу у рејону Бојне. Исти разговор са Жанвијером води и генерал – пуковник Ратко
Младић следећег дана. У противнападу је, вероватно, холандски батаљон

подржавао муслиманске снаге из рејона Бојне, јер су ту организовали запречне положаје550.

Брзом интервенцијом команданта ТГ – 1 и ангажовањем дела Подрињског одреда који је у
току дана стигао са Трескавице из зоне Сарајевско-романијског корпуса, снаге ТГ-1 се брзо
сређују. У садејству са суседима прелазе у поновни напад и БГ-1 овладава објектом Живково
брдо, продужава напад правцем Живково брдо – Пусмулићи – Рајне – Бојна, и у вечерњим
сатима 10. јула, избија изнад Сребренице код репетитора. Уз подршку оклопно-механизоване
чете БГ-2, прелази у противнапад у захвату пута ка тт 664, заузима је и у с.Рајне спаја се са
деловима БГ-1. Командно место ТГ-1 је тада премештено у с. Бојна. Леви сусед је дејствовао
правцем Боровац – Долови – Петровићи – Бојна, а делови Братуначке бригаде су заузели
Ваган.

549
Istureno komandno mesto Drinskog korpusa Pribićevac, Vanredni borbeni izveštaj od 10.07.1995. godine
(BCS/ERN 04269548).
550
Izjava oficira Holandskog bataljona Van Dujina 27.09.2006, strana 2267 – red 1-17).

286
 СЕЛО РАЈНЕ

ИСТУРЕНО КОМАНДНО МЕСТО ТГ-1 У СЕЛУ РАЈНЕ

287
 ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ НА РЕПЕТИТОР ИЗНАД СРЕБРЕНИЦЕ
Са истуреног комаднног места у с. Бојна није видљива Сребреница, али на правац ка њој
јасно указује добро видљиви репетитор у с. Бојна на к. 424. Код овог репетитора је
командант операције Крстић у 10.00 11.07.1995. одржао састанак са командантима и издао
задатак за продужетак напада на Сребреницу и њено ослобађање. Напад је почео у 11.00
11.07.1995. године. БГ - 1 напада правцем: Бојна - Сребреница - Гостиљ. БГ - 2 са дијеловима
Бирчанске пешадијске бригаде напада десном ивицом града - Кула - тт 522 - тт 605 - к.441
Гостиљ.

288
ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ НА ТРИ БЕЗИМЕНА ВИСА

ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ НА ЈАВОР

289
 ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ НА ПРИБИЋЕВАЦ

Све снаге Дринског корпуса, ангажоване у овој операцији, у току 10. јула, после сламања
противнапада снага 28. дивизије, практично су извршиле постављени задатак у духу
заповести команданта Дринског корпуса. У току сламања противнапада муслиманских снага
28. дивизије, преко средстава везе, команданта ТГ-1 лично је позвао генерал-пуковник Ратко
Младић551 и наредио му да без заустављања продужи дејства и овлада изгубљеним објектима
и продужи ка Сребреници. То је учињено на основу Одобрења Председника Републике
Српске.552

551
Svedočenje majora Miodraga Dragutinovića ( ENG, page 12572, lines14-25; page 12573, lines 1-8).
552
“Kasno te večeri, komandant Holandskog bataljona potpukovnik Karremans obavestio je muslimanskog
gradonačelnika Srebrenice o planovima za velike vazdušne napade NATO-a sledećeg dana (11. juli 1995.).
Muslimanski vojni komandanti nisu verovali da će se to zaista desiti, ili da će to osujetiti napad VRS-a. Zbog toga je
tokom večeri 10. jula 1995. godine, glavnina jedinica muslimanske 28. pešadijske divizije napustila grad, krećući se
preme severozapadnom delu enklave kako bi se pripremili za probijanje prema Tuzli. Žene, deca, stariji i iznemogli
počeli su se kretati prema relativnoj sigurnosti baza UN-a u Srebrenici i Potočarima”.
( Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događajima u Srebrenici - operacija “Krivaja 95”, 1.novembar 2002, str. 34-35.)
Reagujući na ovakav postupak, general - major Zdravko Tolimir je aktom str. pov. br. 17/897 od 12.07.1995. godine ,
upućenim jednicama Drinskog korpusa i Ministarstvu unutrašnjih poslova Repubike upozorio da je civilno stanovništvo
upućeno u baze UN i zbog toga su naredili svim vojno sposobnim licima da se ilegalno izvuku preko teritorije Repulike
Srpske na teritoriju pod muslimanskom kontrolom da bi optužili Vojsku Repubike Srpske da je izvršila napad na civino
stanovništvo u zaštićenoj zoni bez povoda".

290
Војни експерт Тужилаштва Ричард Батлер констатује да је “услед успешног напредовања
Дринског корпуса против муслиманских снага и снага УН-а (Холандског батаљона), 9. јуна
1995. године проширен обим операције, тако да је она укљућила и ‘ослобађање’ града
Сребренице”.553
Да снаге Дринског корпуса нису имале првобитну намеру да заузму Сребреницу и да су
ненамерно дошле у позицију да могу заузети и сам град Сребреницу, потврђује телеграм кога
је генерал-мајор Здравко Толимир упутио на истурено командно место Дринског корпуса, на
руке генерала Гвера и генерала Крстића. Овај телеграм упучен је 9. јула 1995. године, дакле,
читава два дана пре самог ослобађања Сребренице.554
Избијањем Војске Републике Српске на границе урбаног дела Сребренице и успостављањем
оперативне контроле над доминантним објетима, поколебани су редови 28. дивизије у
Сребреници и фактички је наступило расуло у борбеном поретку дивизије.555

Naredbom 1246-501 Glavni štab Vojske Republike Srpske obavestio je aktom str. pov. br. 12/46- 501/95 , KM
Drinskog korpusa (lično generala Krstića) da Pretsednik Republike Srpske izražava svoje zadovoljstvo zbog borbenih
rezultata postignutih do tada, i ovlašćuje Drinski korpus da zauzme Srebrenicu s ciljem da se konačno razoružaju
muslimanski teroristi i demilitarizuje Srebrenica. To spominje i Richard Butler u “Izveštaju - revidirana verzija –
operacija Krivaja 95. u par. 3 tačka 13 .
553
Richard J Butler, Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002, str. 1-2.
554
http://www.karadzic-odbrana.com/ratne-naredbe.html?sta...
555
Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 31.

291
СРЕБРЕНИЦА, ПЛАН ГРАДА

292
У преподневним сатима 11. јула, начелник штаба Дринског корпуса генерал-мајор Радислав
Крстић, лично је усмено издао задатке команданту ТГ-1 за продужење напада ка граду са
задатком да се уђе у град Сребреницу. Снаге ТГ-1 су на својим правцима наставиле дејства у
садејству са суседима. Тог јутра око репетитора изнад града примећени су припадници 10.
диверзантског одреда Главног штаба под командом поручника Милорада Пелемиша. Тај
одред је такође кренуо у напад према граду, на основу задатка кога је добио од начелника
штаба Дринског корпуса. Према ранијој заповести команданта Дринског корпуса,
диверзантски одред није наведен као снага која ће учествовати у борбеним дејствима око
Сребренице. Појавио се када је већ сломљена одбрамбена моћ муслиманских снага 28.
дивизије, и пут за улазак у град био отворен556.
Артиљерија Зворничке пешадијске бригаде је дејствовала са ватрених положаја југозападна
падина Прибићевца (испод коте 906), непосредном ватром по рововима муслиманских снага
на објекте Биљег и безимени вис (“Три сисе”), и посредно по објектима Живково Брдо и
Бојна.
Положај артиљерије указује да је њен задатак био подршка снагама ТГ-1 иначе би била
распоређена на ватрени положај са кога се види Сребреница (у пределу Јавора, где се
налазила само осматрачница команданта ТГ-1).
Правац дејства напада Зворничке пешадијске бригаде није пружао могућности да њене снаге
артиљеријски дејствују по граду. Стално се тврди да је дејствовано артиљеријом по граду,
али се нигде не наводе жртве. Када би биле тачне тврдње о артиљеријским дејствима по
граду, Сребреница би била потпуно разрушена, а она то није, што је јасно видљиво и данас.

556
Svedočenje majora Miodraga Dragutinovića u predmetu IT-05-88-T 13.06.2007. (strana 12577 – red 7-25; strana
12578; strana 12579 – red 1-7) i 15.06.2007. (strana 12686 – red 21-25; strana 12687 – 12688; strana 12689 – red 1-22)

293
 ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ КА РЕПЕТИТОРУ ИЗНАД СРЕБРЕНИЦЕ

РЕПЕТИТОР ИЗНАД СРЕБРЕНИЦЕ

Неопходно је нагласити да је артиљеријску подршку давала Корпусна артиљеријска група

(КАГ-5), састава: мешовити артиљеријски дивизион 5. мешовитог артиљериског пука.
Задаци у артиљеријској припреми били су: неутаралисати непријатеља на предњем крају у
рејону Зелени Јадар и Живково брдо; неутралисати артиљерију непријатеља у рејону Бојна и
Поточари. У артиљеријској подршци напада задаци су били: подржати напад на главном
правцу: с. Зелени Јадар – Бојна – Сребреница и с. Подравно-Алибеговац-Виогор;
неутралисати центре везе и командна места на главном правцу напада...557

557
Prema "Zapovesti za aktivna borbena dejstva" (t. 6) Korpusna artiljerijska grupa (5. mešoviti artiljerrijski puk) imao
je zadatak vatrene podrške sa vatrenog položaja u rejonu Pribićevac. Zadaci su mu bili: (-) u vatrenoj pripremi
neutrališe ciljeve neprijatelja po planu art. pripreme; (-) u vatrenoj podršci napada ostvaruje vatru po planu i zahtevu,
težišno na pravcima napada 1. i 2. pb".

294
 ТЕНК Т-55

Истог дана, 11. јула, почеле су да пристижу јединице Министарства унутрашњих послова,
пре тога стациониране око Трнова. Према наређењу Министарства унутрашњих послова
64/95 од 10. јула 1995. године, Љубомир Боровчанин, који се налазио на челу ових јединица,
требао је ступити у везу са генерал-мајором Радиславом Крстићем. Није дефинисано и да му
се претпотчини.
На основу видео снимка уочљиво је да се у граду не налази цивилно становништво558.
Пратећи радио везе снага 28. дивизије било је јасно да се главне снаге 28. дивизије повлаче и
да не треба очекивати јачи отпор у граду. Снаге ТГ-1 нису по граду дејствовале тешким
наоружањем, јер за то није ни било потребе, јер су се муслиманске снаге без јачег отпора
повлачиле из града559. Око 13.00 часова оглашена је “ваздушна опасност”. Потом је уследило
дејство авијације НАТО-а по снагама ТГ-1 по рејону с. Бојна. Од тог дејства је уништено
командно возило Подрињског одеда и санитетско возило ТГ-1. Људских жртава није било.560

558
Mujić Muniba iz s. Luke je kao svedok optužbe na suđenju Blagojeviću i Jokiću (četrnaesti dan) izjavila da su ih
Ujedinjene nacije terale ka Potočarima, da su morali ići i da 11.07. nije videla vojnike VojskeRepublike Srpske, a
svedok Mevludin Orić na istom suđenju (petnaesti dan) kaže da misli “da niko nije sam odlučio šta da radi nego da je to
naređenje komande 28. divizije”. On je izjavio da je u Srebrenici bilo oko 14.000 vojnika.
559
Da je to činjeno Srebrenica bi bila razrušen grad, a da nije vidi se i danas kada se prođe njenim ulicama.
560
Video snimak na kome se vidi avio bomba i pogodjen džip (V000-4458).

295
 АВИО УДАРИ НАТО-а ПО СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

НАТО се на простор Босне и Херцеговине умешао 1992. године када је уведена Зона
забрањеног лета изнад Босне и Хецеговине, искључиво усмерена против Војске Републике
Српске. Од тада су изведене следеће акције против Војске Републике Српске:
- Обарање четири авиона Ј-21 “Јастреб” југозападно од Бања Луке, 28. фебруара
1994. године.
- Бомардовање Војске Републике Српске у околини Горажда, 10. априла 1994.
године.
- Друго бомбардовање Војске Републике Српске у околини Горажда, 11.априла
1994. године.

296
- Извиђање Војске Републике Српске у околини Сарајева, 15. априла 1994. године.
- Треће бомбардовање Војске Републике Српске у околини Горажда, 16.априла
1994. године.
- Бомбардовање Војске Републике Српске у околини Илиџе, 5. августа 1994. године.
- Бомбардовање складишта муниције Војске Републике Српске 2. јуна 1995. године.
- Операција “Делиберате форце”, од 30. августа до 14. септембра 1995. године,
претежно у зонама око Сарајева и Горажда.561

“Када су снаге Војске Републике Српске (пре свега ‘Вукови са Дрине’, 10. диверзанстки
одред и мањи делови Зворничке бригаде, Братуначке бригаде и 2. романијске бригаде) након
тога ушле у град, он је био готово напуштен”562

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У СРЕБРЕНИЦИ

Уласком у Сребреницу563 командант ТГ-1 је својим снагама издао прецизна упутства о

правилном односу према имовини и објектима, као и према становништву, уколико се ступи

561

562
Richard J. Butler, Iskaz..., str. 34-35 (BCS/ ERN 03072404.03072405).
Sefer Halilović je u svojoj knjizi "Lukava strategija", na str. 132, zabeležio: "... a četnici su ušli u Srebrenicu 11. j ula
563

1995. godine sa tri tenka, dva transportera i oko 200 četnika".

297
са њим у контакт, у складу са тачком 10. под б. Заповести команданта Дринског корпуса.
Међутим, у граду није било становништва. Проласком кроз град снаге ТГ-1 су распоређене
на прилазима граду са правца Поточара, на ободу с. Гостиљ. Команда ТГ-1 је смештена у
зграду полицијске станице у Сребреници564.

СТАДИОН У ГОСТИЉУ

У току извођења борбених дејстава јединице ТГ-1, које су учествовале у опера цији
“Криваја-95”, нису добијале никакве друге задатке осим задатака датих у Заповести
команданта Дринског корпуса и каснијих задатака добијених усмено за продужетак напада
ка граду Сребреница.

Дејства на правцима дејстава осталих бригада

564
Svedoćenja majora Miodraga Dragutinovića u predmetu IT-05-88-T (ENG, page 12689, lines; page 12690, lines 1-
11).

298
Командант Братуначке лаке пешадијске бригаде је одлучио да “главним снагама бригаде
изводи упорну и активну одбрану на садашњим борбеним положајима, а помоћним снагама
изводи офанзина дејства на правцима Предола – Ликари, Кварац – Дивљакиња и с.
Прибићевац – Оловине. У ближем задатку избити на линију Предола – Дивљакиње – к. 831, а
у следећем задатку Ликари – тт 789 (Дивљакиње) – тт 758 (Оловине)”. 565
Снаге је груписао у снаге за упорну (одсудну) и активну одбрану, снаге за активна (нападна)
дејства, снаге за подршку и снаге у резерви.
Трећи пешадијски батаљон је добио задатак да помоћним снагама изводи напад на правцима
с. Прибићевац – Оловине и Кварац- Дивљакиње са задатком: “разбити непријатеља на
правцима напада и у ближем задатку избити на линију Дивљакиње – к.831 (Оловине), а у
следећем задатку избити на линију тт 789 (Дивљакиње) – тт 758 (Оловине)”.566
Све остале јединице имале су задатак извођење одсудне одбране на садашњим борбеним
положајима.

У касним вечерњим сатима 11. јула (око 22.00) одржано је реферисање у просторијама
Братуначке бригаде. Били су присутни сви команданти јединица које су укључене у
операцију “Криваја 95”, начелник штаба Дринског корпуса генерал-мајор Радислав Крстић и
командант Главног штаба генерал-пуковник Ратко Младић. Извршена је анализа тока
дејстава, сагледано стање у јединицама и издати задаци за наставак дејстава према Жепи.
Командант ТГ-1 је интервенисао наглашавајући да је ситуација на простору Сућеске,
Шушњара и Равног Буљима врло озбиљна јер су тамо сконцентрисане главне снаге 28.
дивизије и да се повлаче ка Тузли и Кладњу, те да могу извести напад на насељена места, па
и Зворник што би могло довести до његовог пада, као и да је ситуација у самој Сребреници
врло озбиљна и да је велики проблем организације живота и збрињавања цивилног
становништва.
Непосредно затим у Сребреници је успостављена цивилна власт. Декретом Председника
Републике Српске567 постављен је цивилни повереник за област Сребренице – Мирослав
Дероњић. Тај документ изричито овлашћује цивилног повереника да се брине о
успостављању политичке власти у Сребреници и пуног система безбедности. Полицијске
снаге су потчињене њему. По том Декрету “комесар ће обезбедити да цивилни и војни
органи све грађане који су учествовали у борби против Војске Републике Српске, третирају
као ратне заробљенике а цивилном становништву обезбеди слободан избор места живљења и
преселења” те да “одлуке цивилног комесара обавезују све цивилне органе власти у општини
Српска Сребреница”. Тиме је успостављена и цивилна безбедносна контрола. Овим
Декретом се безбедносна контрола ставља у надлежност тог цивилног повереника, под којим
су и цивилне полицијске снаге.

Ангажоване снаге Бирчанске пешадијске бригаде и 2. романијске моторизоване бригаде су

на правцима дејства наишле на неоечкивано јак отпор, па су зато касниле са извршавањем
свог ближег задатка. Ипак, иако са закашњењем, отпор муслиманских снаге сломљен је на
линији Бучје – Алибеговац – Кипрово и тако остварена непосредна борбена веза ове две

565
Zapovest za aktivna b/d Op.br.1, Komanda 1. bratunačke brigade, pov. Br. 439-2, 05.07.1995. godine.
566
Isto.
567
Odluka predsednika Republike Srpske, br. 01-1340/95 od 11.07.1995. godine .

299
бригаде са Зворничком бригадом. Овим је у потпуности био осигуран леви бок Зворничке
бригаде која се налазила на тежишту дејства, а тиме је обезбеђен и потпуни успех у извођењу
целе оепрације.
Снаге Милићке бригаде, ангажоване за активна борбена дејства су успешно и без застоја
напредовале на свом правцу наступања. Успешно наступање ових снага, тј. Овладавање
објектом Ваган и избијањем снага 2. романијске моторизоване бригаде у село Ораховац, пут
ка Сребреници је био отворен.
Остале снаге корпуса, на свим тактичким правцима који изводе на простор сребреничке
енклаве, успешно су везивале за себе муслиманске снаге и нису им дозвољавале да
прегруписањем и тактичким маневрима са једног на други правац, притекну у помоћ снагама
на најугроженијим правцима и да санирају пукотине које су настале у њиховом борбеном
распореду. То се, пре свега, односи на правце који са линије Подравно – Зелени Јадар изводе
ка Сребреници.568

568
Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 30-31.

300
 ПРОБОЈ И ЕВАКУАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ
СНАГА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

ПРОБОЈ МУСЛИМАНСКИХ СНАГА ИЗ ОКРУЖЕЊА

Након успешно изведене операције “Криваја 95” требало је санирати сутуацију у зони
одбране корпуса. На том задатку ангажоване су главне снаге Дринског корпуса: Бирчанска
пешадијска бригада, Братуначка пешадијска бригада и Зворничка пешадијска бригада,
делови Милићке пешадијске бригаде, Власеничке пешадијске бригаде и самостални батаљон
“Скелани”.569
Команда Дринског корпуса је пратила ситауцију, па је, позивајући се на наређење ГШ ВРС,
“у циљу заштите српског становништва на правцу кретања муслиманских група и пресецања
преласка на територију под контролом мислиамана», издато неређење да: команде бригада у
својим зонама одговорности ангажују сво распложиво војно способно људство у откривању,
блокирању, разоружавању и заробљавању уочених муслиманских група, као и њиховом
спречавању проласка на муслиманску територију, а да дуж целе комункације Братунац –
Коњевић Поље – Милићи – Власеница организују заседна дејства свих 24 сата; у срспким
селима, на правцу кретања група, организовати обезбеђење становништва и материјалних
добара, у ком циљу ангажовати све оне који могу да носе пушку...». У наређењу се посебно
наглашава да се међу наоружаним муслиманима у колони, «налазе и окорели криминалци
и зликовци, који неће презати ни од чега да би избегли заробљавање и извукли се на
територују под контролом муслимана».570

569
Pored angažovanja snaga Drinskog korpusa na zadacima pretresa terena i snage MUP-a su uzele učešće u tim
aktivnostima. Njihovo delovanje nije jasno precizirano.
Tako je načelnik Centra javne bezbednosti Zvornika Dragomir Vasić aktom 281/95. izvestio 12. 07.1995. godine
Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske, Štab policijskih snaga u Bijeljini, kabinet Ministra i Resor javne
bezbednosti da je evakuacija i transport civilnog stanovništva iz Srebrenice u toku, da je 300 muslimanskih vojnika
prešlo cestu i da idu prema Udrču, da je Zvornička pešadijska brigada dobila zadatak da blokira 300 muškaraca na
Crnom vrhu, a da četa Specijalne policije iz Šekovića, 1. četa Centra službe bezbednosti Zvornik i 5. četa Zvornik
blokiraju to područje s ciljem uništenja muslimanskih snaga.
( Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događajima u Srebrenici –
operacija “Krivaja 95”, str.55.)
Već sledećeg dana Dragomir Vasić izveštava aktom 282/95. da nisu imali “nikakvu saradnju i pomoć od strane VRS u
blokadi i uništenju veliklog broja neprijateljskih vojnika tako da je moguće očekivati velike probleme dok se akcija ne
završi jer MUP radi sam po ovoj akciji a prostor i broj muslimanskih vojnika su veliki” .
( Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događajima u Srebrenici –
operacija “Krivaja 95”, str.55..
570
Komanda Drinskog korpusa, str. pov. br. 03/156/11, 13.07.1995. godine.

301
Међу злочинцима, припадницима муслиманских оружаних снага Средњег Подриња, налазе
се и усташки злочинци из другог светског рата (Каменица Бекто из Јаглића, Салиховић Авдо
из Братунца...), усташки потомци ( Мехмедовић Амир), посланици у Скупштини Босне и
Хецеговине ( Бегић Садик из Сребренице, Ђозић Мустафа из Братунца, Мустафић Ибран из
Поточара), руководиоци органа власти (Сиручић Муниб из Братунца...), чланови руководства
Савеза комуниста Босне и Херцеговине ( Даутбашић Исмет из Братунца, Кажић Ахмед из
Сребреница, Селманагић Ризо из Сребренице...), бивши припадници Југословенске народне
армије (Бектић Неџад из Карачића, Омеровић Адил из Власенице, Ризвановић Нуриф,
Синановић Зихнија из Бјеловца...), полиције (Орић Насер из Поточара, Махмутовић Месуд
из Абдулића, Мустафић Садик из Шушњара, Салиховић Хамед из Поточара, Хоџић Сенад из
Братунца, Турковић Фадил из Милића...), верски служеници (Ахметовић Муниб из
Скугрића)... Међу њима су и жене (Весели Елфета, Киверић Есма – учитељица из Бјеловца,
Синановић Сенада «Беба»...).
Неки од њих су обучавани у Хрватској и учествовали у саставу хрватских формација у
борбама против Срба ( Бећировић Хасан из села Опарци, Каровић Аднан из Поточара,
Мемишевић Нурија из Саса...).

ПУТ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ ЗА СУЋЕСКУ

Ове снаге су спречавале 28. пешадијску дивизију у извлачењу, односно пробоју из

окружења.. До гоњења је морало доћи јер је Команда 28. пешадијске дивизије одбила да се
преда, тј. да војници предају оружје и да се ставе у статус ратних заробљеника. Уместо
предаје, Команда 28. пешадијске дивизије је изабрала по њу најгоре решење – наређен је
пробој ка Тузли и Кладњу, и то по групама и у борбеним колонама. Правац пробоја био је:

302
Јаглићи – Буљим – Побуђе – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи – Баљковица –
Незук571.
О одлуци 28. дивизије да организује пробој према Тузли, говоре подаци из већ раније
споменутог Документаристичког пресека. У том документу, стоји: “Наши борци су
самоиницијативно покушали поново организовати одбрану у рејону насеља Пусмулићи, у
чему нису успели и у раним вечерњим сатима 10.07.1995. године повукли су се у сам град
Сребреницу. Истог дана почело је и повлачење мјештана околних села према центру
града. Око 24.00 часа, 10.07.1995. године, у згради поште у Сребреници одржан је
састанак Команде 28. дивизије, на коме је највјероватније донешена одлука о
напуштању Сребренице и организованог пробоја према слободним територијама”572.

После пробоја ка Кладњу и Тузли, команде јединица (њихова оделења безбедности) су узеле
доста изјава од учесника пробоја. Све до половине августа оне су писане различито и могу
се, донекле, узети као веродостојне и користити за анализу догађаја. Међутим, у августу је
Оделење безбедности Команде 2. корпуса упутило је акт којим одређује задатке приликом
узимања изјава. У акту се каже:

«Изјаве које сте доставили садрже одређена сазнања која се у највећем дијелу тичу преласка
групе бораца и цивила из Сребренице на слободну територију, а веома мало или готово
никако не садрже чиненице које се тичу ратних злоћина и злочина геноцида. По нашим
усмјеравајућим актима које сте добили, као и по упутсвима која су вам дата приликом
предавања одржаног 03.08.1995. године у Дому бораца К-де 2.К., било је потребно наведене
изјаве узети на околности ратних злочина и злочина геноцида.
У материјалима које сте добили детаљно и на прикладан начин стоји шта све треба
садржавати изјава која се односи на наведене околности, почевши од података од лица од
којег се изјава узима до њених других саставних и обавезних елемената. У вашим наведеним
изјавама наведено није испоштовано...

571
Ahmetović Nedžad, kompjuterista pri komandi divizije, u svojoj izjavi iznosi taj plan:
“Veza je bila na Jagliću i uspostavio sam vezu sa Tuzlom između Budakovića načelnika štaba 2. korpusa i načelnika
štaba 28. divizije Ramiza Bećirevića... 10.07. Veiz izašao sa (broj nečitak) ljudi da bi organizovao prihvat ljudstva iz
Srebrenice i iste večeri se vraća u komandu divizije.
Kolona je krenula sa Jaglića i Veiz je napravio prolaz kroz minsko polje na Buljimu vidno obilježio krpama... i Vejz
vodi kolonu i svi idemo na Udrč. Ja sam sa štabom divizije, preds. opštine Osman Suljić, Eljub Golić na začelju.
Dana 12.07.95. trebalo je da dođemo na Udrč da prespavamo a 13. uveče da krenemo sa Udrča preko Baljkovice. O
svemu odlučuje ‘čiča’ - Tursunović. Plan je da Naser napadne sa čela a mi iza leđa i da stvorimo koridor za prolaz.... Po
slobodnoj procjeni oko 5.000 ljudstva, od toga 2.000 pod oružjem”.
Poručnik Mehmed Nukić i vojnik Enver Bektić su, nakon izvlačenja na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije izjavili
da je "iz Potočara krenulo 3 do 5.000 naoružanih pripadnika MV" .
Međutim, Odelenje službe vojne bezbjednosti 2. Korpusa Armije BiH i Sektor SDB Tuzla uputili su 28.08.1995. godine
akt Generalštabu A R BiH i Upravi bezbjednosti u kome stoji konstatacija:
"Prilikom formiranja kolone nije utvrđivano brojno stanje kolone koja je krenula to veče, ali po nekim procjenama u
koloni je bilo između 10.000 i 15.000 ljudi, među kojima je bilo oko 6.000 naoružanih boraca ), ne računajući borce iz
Žepe. U koloni nije bilo puno žena i djece. Moguće je da je bilo desetak žena".
572
Dokumentaristički presjek... Federalno Ministarstvo odbrane - Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova, str. 2. red 7-
13 (odozgo).

303
... У датом смислу је потребно да наведене изјаве узмете у прописаном облику, поштујући
усмјерења која смо Вам дали у свом акту...».573

После овог акта све изјаве су писане по шаблону, сваки поступак припадника Војске
Републике Српске окарактерисан је као акт ратног злочина и ратног геноцида, изјаве пишу
скоро неписимени људи са садржајем као да су завршили највише војно школовање. Због
тога треба пажљиво приступити коришћењу тих изјава.

Дакле, пре него што су српске снаге и ушле у Сребреницу, биле су у висини села
Пусмулићи, Команда 28. дивизије је донела одлуку да напусти Сребреницу.
Заробљени припадници 28. дивизије поручник Нукић Мехмед и војник Бехтић Енвер су на
информативном разговору изјавили да је “у Сребреници дана 11.07.1995. године у Штабу 28.
дивизије, начелник Штаба Рамиз Бећиревић одржао састанак... На састанку је наређено да се
одбраном штити извлачење припадника 28. дивизије... да жене, деца и старци који иначе
нису припадници муслиманске војске, да се сместе код посматрача Уједињених нација у с.
Поточари. Сви војно способни мушкарци и војници из састава 28. дивизије добили су
конкретне задатке у вези одбране, а у вези пробијања линија Војске Републике Српске и
извлачења према Тузли. Посебно је наређено да се Војсци Републике Српске не сме предати
ниједан припадник муслиманске војске... Након заузимања положајае муслиманске војске, а
од стране Војске Републиие Српске, започело се са извлачењем из с . Поточари, а према с.
Незук – Тузла. Том приликом на челу су биле ‘елитне јединице’ и то извиђачи и
добробвољци који су имали задатак пробијања одбране Војске Републике Српске...
Приликом честих гранатирања, известан број припадника муслиманске војске је погинуо,
исте су остављали као и рањене”.574
Слаб отпор 28. дивизије изненадио је Војску Републике Српске. О том говори и Руперт Смит,
бивши командант УНПРОФОР-а у Бпсни и Херцеговини, у информативном разговору са
Брентоном Рандалом, истражитељем Хашког трибунала, који је обављен 8. новембра 2002.
године. Он каже: “На основу података које имам, сматрам да је Војска Републикие Српске
била једнако толико изненађена оним што се догодило колико и ми, другим речима, нису
очекивали да ће енклава пасти, па су се успаничили... Ове босанске снаге у њиховој позадини
и они нападају Србе... Војска Републике Српске нема довољно снага да покрије терен.
Одједном се Војсци Републике српске јавља да имају једну неконтролисану непријатељску
дивизију у својој позадини ”.575
У току 11. јула 1995. године, према “Документалистичком пресјеку...” (стр. 3 – 4), у селу
Шушњари, на око 15 километара од Сребренице, “окупило се око 7.000 бораца и 6.000 –
7.000 цивила. Око 22.00 часова Команда дивизије је донијела одлуку да се најкраћим
путем настави кретање према асфалтном путу Нова Касаба – Коњевић Поље...”.
У овом документу, на стр. 4, тврди се да су “током читавог дана 12.07.1995. године
четници су артиљеријом, те ПАМ – овима (пртиававионски митраљез) и ПАТ – овима
(противавионски топ) пуцали по незаштићеном народу...”. Само три реда ниже се каже

573
Komanda 2. korpusa – Odjelenje bezbjednosti, SP. 06-101-160-8/95, 10.08.1995. godine.
574
Dnevni izveštaj, 10. kontraobaveštajna grupa, str. pov. br. 5/79, 15.07.1995. god.
575
ERN (CS) 0340-0948 – 0340-0959.

304
да је “чеоно обезбеђење обезбедило дио путне комуникације Нова Касаба – Коњевић
Поље”576. Раније је речено да су отворили пролазе кроз минска поља577.

ПРОБОЈ СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

576
Federalno Ministarstvo odbrane - obrane (Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova), Dokumentalistčki presjek
podataka o razmjerama zločina nad Bošnjacima nakon pada Srebrenice.
577
Isto.

305
Дакле, Команда 28. дивизије је пре ових састанака, сигурно у току првог, а пре другог
састанка, донела одлуку да се пробије на “слободну територију”. Колона је већ око 23.00
часова, 11. јула 1995. године, кренала из Шушњара. Тада је почео други састанак у
Братунцу.578
На основу ових података (14.000-15.000 војника и цивила у колони иде у пробој579 и
тврдње да се у Поточарима налази 30.000 људи ( ту су се окупили, према овом
документу – стр.3, већ око 15.00 часова 11.07.1995. године), јасно је да су српске снаге
ушле у празан град.
О кретању ове колоне може се видјети у”Документалистчком пресјеку података и сазнања о
размјерама злочина над Бошњцам након пада Сребренице”580:

“...Наши борци су самоиницијативно покушали поново организовати одбрану у рејону

насеља Пусмулићи, у чему нису успјели и у раним вечерњим сатима 10.07-1995. године
повукли су се у сам град Сребреницу. Истог дана почело је и повлачење мјештана околних
села према центру гарда. Око 24.00 часа, 10.07.1995. године, у згради поште у Сребреници,
одржан је састанак Команде 28. дивизије, на коме је највјероватније донесена одлука о
напуштању Сребренице и оргаинзовању пробоја према слободним територијама.
У 01.00 час 11.07.1995. године борци 284. ббр су се окупили у рејону Кутлића ријеке, одакле
су се упутили у рејон Виогора ради спајања са другим јединицама 28. дивизије и договора
око пробоја до слободних територија. У рејон Виогора борци 281, 283. и 284. бригаде
формирали су линију одбране, а команде ових бригада су се договориле и донијеле одлуку о
пробоју. Поред бораца из ове три бригаде, у рејон Виогора је пристигло и неколико хиљада
цивила који су одлучили да се заједно с војском пробију до слободних територија. У исто
вријеме борци и народ су се окупљали у рејону Сућеска, 5 км југозападно од Сребренице, у
рејону села Ћумавићи, 5 км сјеверозападно од Сребренице. Са ова три мјеста су се у
колонама кретали ка селу Шушњари које је лоцирано 15 км од Сребренице. Поред тога,
формиране су мање групе војноспособних мушкараца које су самостално по сопственом
плану, покушавале пронаћи најкраће и најбезбједније путеве до слободних територија. У
селу Шушњари се већ измјестила Команда дивизије, а у току дана у селу се окупило око
7.000 бораца и 6.000 – 7.000 цивила. Око 22.00 часа Команда дивизије је донијела одлуку да
се најкраћим путем настави кретање према асфалтном путу Нова Касаба – Коњевић Поље,
одредивши притом једну чету најискуснијих бираца за извидницу и чеоно обезбјеђење
колоне, док је задатак бочног обезбјеђења припао команданту 284. бригаде и јединицама из
састава те бригаде. Извидница се кретала ка сјеверу према селу Јаглићи, а затим
сјеверозаадно преко Буљима ка селу Шиљковићи...
... Чеоно обезбјеђење колоне (претходница) је у рејону Буљима, сјеверозападно од села
Шушњари, прошло кроз четничко минско поље површине 500 – 600 м2 и кроз тај рејон

578
Interesantno je da je već 07.07.1995. godine napisana službena zabilješka (Komanda 28. divizije, broj 13-05-105,
07.07.1995. godine) o rezulatima izviđanja izvidjačke grupe, koje je izvedeno od 20. do 25.06.1995. godine na pravcu
koji vodi preko Buljima, Kamenice, Pobuđa, Klaldrmice, Rovasa, Glodi, Cerske, Udrča... To je pravac kojim se povlači
28. divizija, pa je očito da je izviđanje i vršeno u tom cilju. Znači, povlačenje je planirano mnogo ranije.
579
U aktu “Pad Srebrenice”, koga je Odelenje službe vojne bezbednosti 2. korposa uputilo Upravi bezbenosti
Genaralštaba ARBIH, stoji: “... po nekim procjenama u koloni je bilo između 10.000 i 15.000 ljudi, među kojima je bilo
oko 6.000 naoružanih boraca, ne računajuči borce iz Žepe. U koloni nije bilo puno žena i djece. Moguće da je bilo
desetak žena”.
580
Federalno ministarstvo odbrane-obrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova.

306
обезбједила пролазак колони према селу Шиљковићи. Иако је чело колоне око 23.00 часа
11.07.1995. године пошло из Шушнара у 01.00 час у Шушњарима је било још неколико
хиљада људи који још нису били ни кренули, а колона се није нигдје прекидала. Према
изјавама већег броја лица, у колони је било између 13 и 15 хиљада лица, а била је дуга око 10
км, с тим да је временска разлика од чела колоне до зачеља била око 2,5 км. Чело колоне је у
раним јутарњим сатима 12.07.1995. године дошло у рејон између села Шиљковићи и
Каменица да би се потом распоредило дуж Каменичког брда као бочно обезбјеђење колоне
од српских села Мратиње и Долови. Међутим, по наређењу начелника Штаба 28. дивизије
Рамиза Бећировића, јединица која је вршила чеоно обезбјеђење је продужила даље са
задатком да извиди и пронађе, а потом и обезбједи најповољније мјесто за прелаз колоне
преко асфалтног пута између Нове Касабе и Коњевић Поља. Остатак колоне који се налазио
у рејону Потоци испод Буљима и даље према Шиљковићима, четници су открили у раним
јутарњим сатима 12.07.1995. године и отворили артиљеријску ватру по колони. Као
посљедица тог гранатирања, према изјавама свједока, било је много погинулих и рањених581.
Неки од свједока су наводећи прецизна мјеста гдје су изгинули Бошњаци идентификовали 44
Бошњака који су погинули и 6 рањених, истичучи да је и погинулих и рањенх било знатно
више. Чеоно обезебјеђење у јутарњим сатима је наставило пут према селу Бурница, које се
налази на брду Побуђе, чије се падине спуштају на комуникације које од Коњевић Поља воде
на исток према Братунцу, а на југ према Новој Касаби и Милићима. Током читавог дана
12.07.1995. године четници су артилејријом, те ПАМ-овима и ПАТ-овима пуцали по
незаштићеном народу582 у колони која се протезала на дужини од 10 км од подножја Буљима
преко села Шиљковићи и Каменица до Бурнице на Побуђу. У раним вечерњим сатима тога
дана чеоно обезбјеђење је у рејону Љешина обезбједило дио путне комуникације Нова
Касаба – Коњевић Поље, гдје је у групама од по 100 људи почело пребацивање преко путне
комуникације, затим преко ријеке Јадар у Церанску ријеку и даље према планини Удрћ583.
Међутим, управо тада долази до веома јаког артиљеријског и пјешадијског напада на колону
која се у том моменту протезала од асфалтног пута Коњевић Поље – Нова Касаба до шума
изнад села Шиљковићи. Четници су уз почињене стравичне масакре, негдје око 18.30 часова
успјели пресјећи колону на прелазу преко асфалтног пута Н. Касаба – Коњевић Поље.584
Према свједочењу Крџић Бехадије, четници су у рејону сјеверно од села Каменица у
предвечетје опколили групу бораца и цивила и из свих врста ватреног оружја отворили ватру
по њима. Након стравичног метежа и гужве, неки из ове групе су се разбјежали по
оближњим шумама и тако сс привремено успјели спасити. Овај свједок је сутрадан дошао на
исто мјесто и затекао масу убијених и закланих, међу којима је препознао 7 лица. По његовој
процјени у овом масакру је укупно поубијано око 2.000 Бошњака. Истом догађају
присуствовао је и Делић Реџо, који је међутим прије него је успио побјећи видио око 170
мртвих и рањених. И Мујић Кемал у свом свједочењу процјенује да је на једној коси код
Каменице видио око 2.000 поубјаних Бошњака, а нешто даље је видео и 20 рањеника које су

581
Dakle, veliki broj je poginuo u proboju, i ne može se svrstati među one koji su kasnije pobijeni kao zarobljenici.
582
Po ovom dokumentu (str. 2), u koloni je bilo 7.000 boraca, kolona je imala borbeni poredak sa čeonim i bočnim
obezbeđenjem.
583
U aktu “Pad Srebrenice”, Odelenje vojne bezbednosti 2, korpusa navodi da je “interesantno da je prelazak preko
asvalta bio tako organizovan da je prvo prelazila vojska sa naoružanjem, a ostajali su prije asvalta ljudi bez naoružanja.
Dio ovog ljudstva je uspio da se, nakon nekoliko dana putovanja, probije u pravcu Žepe”.
584
Dakle, kada čeono obezbjeđenje obezbedi prelaz preko komunikacije (normalan postupak priikom proboja), očito
sastavljeno od pripadnika 28. divizije onda se kaže da je “obezbjedilo” deo putne komunikacije za prelaz, a kada snage
Drinskog korpusa dejstvuju po njima (normalan postupak prilikom sprečavanja proboja) kaže se da su “počinili strašne
masakre”.

307
четници хладнокрвно поубијали. Мујић је бјежећи из рејона села Каменице наишао на
Џевада Топића с којим је покушао пронаћи заобилазни пут до прелаза преко асфалта на путу
Касаба – Коњевић Поље и код насеља Џугум су, са још 15 људи, видјели око 1.000
поубијаних Бошњака крај самог асфалта. Касније, након 20 дана, Мујић је на том мјесту
видио свјеже ископану масовну гробницу која није била добро загрнута па се осјећао
непријатан мирис. У свједочењу Мехмедовић Мује, који се у моменту напада четника у
поподневним часовима (18.30) 12.07.1995. године налазио са једном групом из састава
колоне, у шуми испод села Шиљковићи, наводи се да су на том мјесту четници гранатама и
другим ватреним оружјем поубијали око 1.000 Бошњака, међу којима је препознао 5 лица.
Хасановић Џемал је у свом свједочењу навео да је у непосредној близини Коњевић Поља био
очевидац када су четници са веома мале удаљености из тенка испаљивали гранате по колони
и, по његовој процјени, том приликом су на тај начин поубијали преко 500 Бошњака, чије су
лешеве камионима читаву ноћ возили у њему непознатом правцу.
Након овако жестоког напада четника и стравичних злочина, колона се разбила у више
мањих и већих група које су се током ноћи 12.07.1995. године покушавале консолидовати и
пронаћи пут и начин да пређу асфалтни пут Касаба – Коњевић Поље...
... Чеоно обезбјеђење првог дијела колоне је у првим јутарњим сатима 13.07.1995. године
дошло на планину Удрч, а након 1 час и 30 минута на Удрч је стигло и чело првог дијела
колоне. На Удрчу се први дио колоне одмарао читаво пријепдоне, а неки борци су покренули
иницијативу да се група од 500 војника врати и покуша обезбједити прелаз преко асфалта
групама које су остале у рејону Каменице, а које четници нису поубијали или похапсили јер
се располагало инфорамцијама да таквих група има и да исти не смију да пређу асфалт.
Међутим, начелник Рамиз Бећировић је у први мах то био одобрио и издао наређење да се
одабере 500 бораца за извршење тог задатка, а затим је одустао од те идеје и наредио да се
крене даље. Колона је са Удрча током 13.07.1995. године прешла пут ка сјеверу преко
Глођанских брда до Горње Каменице, тачније до села Реџићи, гдје је колона преноћила...

Дакле, у акту највишег органа одбране се децидирано наводи да је напуштање Сребренице

било планирано, да га је наредила Команда 28. дивизије која се прва извукла из града, да је у
колони било 7.000 бораца (међу њима и припадници 281, 283, и 285, бригаде), да су ове снаге
Сребреницу напустиле пре одлучујућих борби 11.05.1995. године, да је пробој вршен под
јединственом командом на челу са заступником команданта 28. дивизије Рамизом
Бећировићем, да је колона за пробој организивана по свим начелима за извођење оваквог
борбеног дејства.
Овде је неопходно навести да се за исељавање становништва из Сребренице заложио и
специјални изасланик генералног секретара Уједињених нација Јасуши Акаши и 11.07.1995.
године, дан пре него што је евакуација отпочела. То практично значи да је исељавање план
Уједињених нација, а не Војске Републике Српске или можда политичког руководства
Републике Српске. Акаши је 11.07.1995. упутио телеграм у Уједињене нације и у њему
изложио сопствене предлоге за исељавање: (1) постићи договор са Војском Републике
Српске да одобри становништву да оде у Тузлу; (2) да конвоје за Тузлу прати особље УН585.
Ако се има у виду то Акашијево настојање и обраћање Уједињеним нацијама, тада се тешко
може тврдити да је Војска Републике Српске планирано и организовано извела исељавање
становништва из Сребренице у оквиру наводног свеобухватног етничког чишћења.586

585
Izveštaj o debrifingu Srebrenica, paragraf 5.14,s tr. 55.
586
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 42.

308
Према акту “Пад Сребренице”, кога је 28.08.1995. године упутило Оделење службе војне
безбедности 2. корпуса Управи безбедности Генералштаба А Р БИХ, “на челу колоне је била
284. бригада, јер је најбоље познавала терен, а иза ње је ишла 280. бригада, у чијем саставу је
ишао и вршилац дужности команданта, док је на зачељу био брдски батаљон... У току
одмора, дошло је до сукоба између вршиоца дужности команданта 28. дивизије Копнене
војске и команданта 282.бригаде Дудић Ибре, који га је оптужио, у присуству команданта
281. бригаде Турсуновић Зулфе, да припрема његово убиство, те му је запријетио, ако се
њему нешто деси да је задужио десет људи, од којих ће барем један доћи на слободну
територију, да га убије”.
Команда 28. дивизије је намерно, заједно са наоружним војницима повела у пробој, као
борбено дејство, и цивиле. Тиме је повредила одредбе чл. 28 “Женевске конвенције о
заштити грађанских лица за време рата” од 12. августа 1949. године и чл. 51, тачка 7.
“Допунског протокола уз женевске конвенције од 12.августа 1949. године о заштити
жртава међународних оружаних сукоба” (Протокол И).
«Снаге 28. пешадијске дивизије армије Босне и Херцеговине, уместо да предају оружје и да
пређу на статус ратних заробљеника, они су се груписали на једно 10 км северозападно од
Сребренице у рејону Шушњари, у намери да се пробијају ка Тузли. Одлучили су да иду у
пробој из окружења. Ни њихова Врховна команда из Сарајева, нити команда Другог
муслиманског корпуса са седиштем у Тузли, ништа нису учинили да подрже ту њихову
операцију, иако знамо, а ја немам право да то не знам, шта значи пробој из окружења као
борбена радња, у стању у каквом је била 28. пешадијска дивизија, са војно способним
мушкарцима у цивилу. Ја закључујем да је та дивизија у ствари жртвована. То је класично
жртвовање снага. Замислите да једна слабо наоружана војска, уз једну, можда, половину
цивила, иде кроз територију, кроз борбени распоред својих непријатеља на дужини од око
100 км. Па то је практично жртвовање. Право је чудо како се догодило, да се, кроз тај
поредак пробије преко 5.000 припадника те колоне. То су подаци муслиманске стране, да се
17. јула на територији Тузле нашло око пет и по хиљада припадника те колоне. За мене је то
право чудо. Да је мене неко тог дана питао како ће се провести та колона, ја бих рекао да ће
она сва бити уништена. Верујем да је њихова Врховна команда то очекивала, да ће се то
догодити и колона је била, практично, жртвована.”587

Цивилно становништво не сме бити непосредно објекат борбених дејстава, али борбена
дејства која проузрокују жртве међу цивилним становништвом не представљају повреду
међународног ратног права ако се, између осталог, лица која улазе у категорију цивилног
становништва нађу уз војну јединицу или у непосредној близини војног објекта у тренутку
извођења борбених дејстава против тог објекта588.
Стране у сукобу треба да закључе посебне споразуме о евакуацији цивилног становништва
из опседнутих, опкољених и других зона, угрожених борбеним дејствима. Ниједно лице
појединачно, нити цивилно становништво у целини, не сме да се користи да би се неко место
изузело од борбених дејстава589.

Dr Radovan Radinović, Šta se zaista dogodilo u Srebrenici, Dveri (Beseda na tribini Nomokanona, Pravni fakultet u
587

Beogradu, 17. maj 2005. godine), 25.08.2009.

588
Propisi o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u Oružanim snagama SFRJ, SSNO, str. 43
589
Miodrag Starčević, Osnove međunarodnog prava i međunarodnog ratnog prava, Centar visokih vojnih škola -
Generalštabna škola, Beograd, 1988. str.131.

309
- Француски генерал Филип Морион изјавио је, 09.12.2001. године, пред мисијом
француског парламента да су сребреничкој трагедији допринијели Предсједништво БиХ и
Алија Изетбеговић.
“Не плашим се речи да је Сарајево, тачније Изетбеговић и Предсједништво,
допринијело сребреничкој драми”, рекао је Морион, један од четворице генерала који иза
затворених врата свједоче пред мисијом о трагедији Сребренице.
Насер Орић, појаснио је француски генерал, напустио је Сребреницу према наређењу
из Сарајева и олакшао генералу Војске РС Ратку Младицу да уђе у град без испаљеног
метка.
Бивши командант УНПРОФОР-а демантовао је да је његов улазак у Сребреницу био
индивидуални чин, те да се косио са мандатом међународних снага. Додао је да су о томе
били обавештене Уједињене нације и Кофи Анан лично.
Бошњачки борци у тој енклави под Орићевом командом требало је да се повуку И придруже
снагама у Тузли или Зепи. Они који су желели да остану морали су положити оружје.
Предвиђено је било и да се српске снаге повуку из свих села око Сребренице и да се у
њих врате њихови становници.
Због тога је Савјет безбедности УН одлучио да формира фамозне зоне безбедности у шест
енклава: Бихаћу, Сарајеву, Горажду, Жепи, Сребреници И Тузли”, рекао је генерал, чије су
речи “Ви сте од сада под заштитом Уједињених нација”, изговорене у Сребреници 1993, тада
биле пропраћене овацијама.
Савјет безбедности је “створио застићене зоне”, али није одлучио како ће оне бити брањене.
Морион је рекао да је “владала заблуда да је само присуство међународних снага довољно да
те зоне остану нетакнуте”.
“Драма је зачета тог тренутка”, рекао је Филип Морион и образложио да међународне снаге
нису могле спречити ни бошњачке снаге да нападају српска села изван застићене зоне, нити
Младићеве снаге да нападну Сребреницу. 590

- Догађаји у Сребреници 1995. године били су реакција на оно што су јединице

под
командом Насера Орића 1993. године учиниле Србима591, изјавио је на суђењу Слободану
Милошевићу сведок Тужилаштва Филип Морион, француски генерал, бивши
командант УНПРОФОР у Босни и Херцеговини.
Морион је нагласио да на овај начин не оправдава оне који су починили злочине у
Сребреници 1995. али је закључио да је “видео како локални Срби из околине Братунца
желе да се освете за жртве терора и страховладе коју су спроводилле муслиманске
формације под Орићевом командом”.
Видео сам ’93. године због те истинске мржње коју можете видети само међу браћом, да је на
помолу страшна драма и моје предвиђање се обистинило 1995. године. Било је услова да се

590
SENSE
591
Komanda 8. OG “Srebrenica” je, aktom broj 130-13-18/94 od 10.05.1994. godine, izvestila Komandu 2. korpusa “da
u zoni odgovornosti ne postoje zarobljenici agresorske vojske.

310
очекује најгоре. Да босански Срби уђу у Сребреницу – рекао је Морион, додавши како није
био изненађен када су га босански Срби одвели у село крај Братунца да би му показали
жртве муслиманског терора.

Директну одговорност за губитке припадника 28. пешадијске дивизије сноси Команда

дивизије, Команда 2. корпуса и Главни штаб Армије Босне и Херцеговине, јер су
изричито наредиле да се Сребреница мора бранити одсудно. Када је било јасно да се
Сребреница не мозе задржати, наређено је извлачење у више праваца. Примењен је
класичан пробој из окружења, за који ова дивизија није била ни обучена ни опремљена.
Иако су то знале, наведене команде су наредиле да се ове снаге пробијају на дубину од
око 100 километара. При томе су намерно поставиле цивиле у колоне.
Војнички сасвим уобичајен поступак у оваквој ситуацији било је спречавање пробоја,
односно гоњење делова 28. пешадијске дивизије. Паралелно с тим следили су претрес терена
и асанација бојишта. Да су Главни штаб и Команда Дринског корпуса очекивали овакав
поступак Команде 28. пешадијске дивизије, не би биле извучене главне снаге и упућене
на Жепу, него би биле ангажоване на разбијању и уништењу снага 28. пешадијске
дивизије. Командант Зворничке пешадијске бригаде потпуковник Винко Пандуревић је
на састанку 11. јула 1995. године упозорио генерала – пуковника Ратка Младића на
опасност од снага 28. дивизије.
Да је Команда 28. пешадијске дивизије поштовала основне принципе ратовања, били би
спашени многи животи. Пробој из окружења у створеним условима био је раван
саможртвовању својих бораца. Једино решење у оваквој ситуацији било је полагање оружја и
предаја, уз посредовање међународних снага и организација којих је Сребреница била пуна.
На тај начин се жртве пале у операцији око Сребренице приказују као цивилне и недужне.
Много је недоумица око понашања муслиманског војног руководства у Сребреници.
Муслимани су у Сребреници имали повољан однос снага, који је у потпуности
искључивао могућност да Дрински корпус под борбом уђе у Сребреницу. Улазак је био
могућ само уз претходну политичку и војну одлука муслиманског војног и политичког
руководства да се не брани! Сребреницу је бранило 7.000 – 8.000 наоружаних војника.
Они су ослонцем на уређено земљиште, уз маневар по дубини и по фронту могли да
бране Сребреницу у окружењу дуго, све док се не би умешала међународна заједница.
Заснивајући своју процену на овим подацима, Команда Дринског корпуса је и
поставила циљ операције.

*Интересантан је податак из документа Команде 2. корпуса «Хронологија догађаја пробоја

28.дивизије Копнене војске» у коме стоји: «Прве групе прогнаног становништва из
Сребренице у рејон Кладањ пристигле су око 21.00 сати 12.07.1995. године, а у току ноћи и
дана 13.07.1955. године све укупно протјерано становништво Сребренице, око 22-23.000
пристигло је у шири рејон аеродрома Дубраве, а дио становништва је дошао преко коридора
Баљковице и Сапне. До сада је по пријављеним списковима од општина смјештено укупно
29.336 лица протјераних из енклаве».592

592
Komanda 2. korpusa, str. pov. br. 02/1-727/68, 27.07.1995. godine.

311
*На расправи у Скупштини Републике Босне и Херцеговине, командант Генералштаба
армије Републике Босне и Херцеговине је, на тему “Војни узроци пада Сребренице у јулу
1995. године”593, рекао:
“...Ми смо контактирали непрекидно са Сребреницом, али они нису слушали наше сугестије
и наређења. Нису радили по већ предвиђеним плановима чиме не би задржали Сребреницу
али би се извукао народ.
Шта речи о отпору ако и поред толико противоклопних средстава није уништен ни један
тенк. У једном моменту од Зеленог Јадра ка граду ишла су три тенка и уништењем само
једног четници не би ушли у град.
Стварање коридора и извлачење дјела војника био је плод организованог напада снага 2.
корпуса и снага 28. дивизије које су се неорганизовано повлачиле...
.. Међутим, посљедице су могле бити далеко лакше да није било: (1) политичког и војног
превирања, (2) јаког утицаја психолошко.пропагандног дјеловања српског агресора и
УНПРОФОР.а те је народ већ у прољеће био спреман за напуштање Сребренице; (3) лоша
организација 28. дивизије посебно система руковођења и командовања (нашто смо уттицали
колико смо могли); (4) несналажење и неизвршавање задатака органа власти и команде 28.
дивизије које су добили од нас; (5) сувише очекивања од УНПРОФОР-а; (6) не пружање
отпора примјереног имајућим материјално-техничким средствима, терену и мотивом
(одбрана народа); (7) доношење одлуке о напуштању Сребренице, необавештавање народа и
не предузимање мјера да се то уради организовано и уз кориштење имајућих материјално-
техничких средстава.”

Пад Сребренице је све изненадио. Карл Билт у интервјуу кога је дао Бреттону Рандаллу 19. и
20. септембра 2002. године каже: “Када је пала Сребреница ја сам био у Стразбуру... Био сам
изненађен падом енклаве, као и Младић. То је била операција веома малих размера. Био сам
под изразитим утиском да се то заправо није очекивало. Сви су били изненађени... “594
Тачно је да је много муслиманских војника погинуло у Сребреници и око ње. Ради се и о
погибијама у међусобним борбеним окршајима делова муслиманске војске приликом
извлачења из Сребренице. Масовни губици на муслиманској страни су последица ратних
дејстава и борбених радњи, а не насиља над цивилима, које су муслимански команданти
намерно стављали у свој борбени распоред и колоне приликом пробоја под борбом.
Муслимани су борбено деловали уз употребу оружја, вршили пробој из окружења и у тим
пробојима наносили озбиљне губитке Војсци Републике Српске У тим дејствима су били
поражени у у борби претрпели велике губитке595.

593
Generalštab armije R BiH, str.pov. br. 1/1-941, 30.07.1996. godine
594
BCS/ERN 03489056-0348-9071.
595
Karl Bilt u knjizi “Misija mira”(u izdanju AD “Pogled”, Kragujevac, 1998.) na str 103 tvrdi da je : u toku jedne
nedelje, u borbi po šumama, kraj puteva u zonama Srebrenice i Tuzle život izgubilo oko 4.000 ljudi”.
Karl Bilt u knjizi "Misija mira” (u izdanju AD “Pogled”, Kragujevac, 1998.) na str. 95 kaže: “Izgleda da ono što se
zvalo 28. divizija u muslimanskoj armiji nije učinilo ništa da bi odbranilo enklavu”),
(dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 37 i 39).

Hakija Meholjić, predsednik SDP Srebrenica u intervjuu časopisu “Dani” 22. juna 1998. godine kaže:

312
Према резултатима истраживања Дома за људска права у предмету Сребреница, које је
Управа безбедности Министарства одбране Републике Српске доставила Министарству
одбране Републике Српске596 приликом пробоја 28. дивизије:

“...страдало је више хиљада мушкараца Бошњака, највећим делом су то припадници 28.

дивизије А БиХ, делом мушкарци цивили, тачан однос војно способних и евентуално
малољетњим лицима – дјеци, женама и старцима нисмо могли поуздано утврдити.
Располажемо сазнањима да су Бошњаци из Сребренице страдали на више начина:
а) Један број у војним операцијама, у оружаном сукобу 28. дивизије А БиХ са Војском РС,
највећим делом на два простора, прво на правцу Сребреница – Поточари ка комуникацији
Коњевић Поље-Нова Касаба и друго на правцу од долине реке Дрињаче ка Црном Врху;
б) Један број у међусобним обрачунима између два екстремна крила команде 28. дивизије А
БиХ (оних који су били за оружани пробој ка зони 2.К А БиХ и оних који су заговарали
предају и разоружавање дивизије), у обрачунима до којих је долазило између већих и мањих
група и појединаца услед покиданих веза, развучености колоне, кретања ноћу, непознатог
терена, неки су услед тешких услова вишедневног пробијања и појаве исцрпљености и
малодушности сами себи одузимали живот (вјешањем, ватреним оружјем, разношењем
бомбама и експлозивом);
ц) Један број је страдао у многобројним минским пољима и другим експлозивним
препрекама. Постојале су чак четири уређене линије минскоексплозивних препрека и то: 28.
дивизије Армије Републике Босне и Херцеговине око заштићене зоне Сребреница, Војске
Републике Српске према зони Сребренице и другом корпусу Армије Републике Босне и
Херцеговине, 2.корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине према зони Дринског
корпуса Војске Републике Српске;
д) Један број био је заробљен од стране снага Војске Републике Српске и Министарства
унутрашњих послова Републике Српске, заточен и на крају погубљен;

“Poziv je došao od predsednika Izetbegovića, mi smo na sastanku ratnog predstavništva općine odredili delegaciju koja
će ići u Sarajevo. Odmah smo imali neke slutnje da će se tu dešavati krupne stvari, jer prvi put izlazimo iz Srebrenice i
obezbeđuje nam se prevoz s dva helikoptera. Kako to da je nama siguran izlaz, a za vrijeme, otkako smo postali
demilitarizovana zona, nije nam mogla doći ni jedna civilna ni vojna delegacija. Bilo je predviđeno da ide i Naser Orić,
ali on nije želeo ići. Sa Sarajevskog aerodroma su nas transporterima odvezli pred hotel “Holiday Inn”. Bilo je to vreme
održavanja bošnjačkog sabora, na kojem se odlučivalo i o onom mirovnom planu o podjeli Bosne. Tu nas je primio
predsednik Izetbegović i odmah nakon pozdrava pitao: ‘Šta mislite o zameni Srebrenice za Vogošću?’. Neko vrijeme je
bila tišina a ja sam se javio i rekao: Predsedniče, ako ste nas zvali na gotovu stvar, onda to niste trebali raditi, jer se
valja vratiti pred narod i prihvatiti teret te odluke na nas”. Na ponovljeno pitanje novinara da li je takva ponuda decidno
odbijena, Meholjić je izjavio: “Mi smo to odbili bez diskusije”. Onda je on rekao: "Znate, meni je Klinton nudio u
aprilu 1993. godine (nakon pada Cerske i Konjević Polja) da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada
muslimana i tada će biti vojna intervencija... Mi smo imali zahtev, ukoliko se prihvati zahtev, da Srebrenica bude
povezana sa Tuzlom”.
Hakija Meholjić je izjavio da je na sastanku bilo prisutno još devet drugih osoba i da njih osam “mogu da potvrde”
predlog Klintona.
(Sefer Halilović, Lukava strategija, Sarajevo, 1998. godine, str. 131-132.)
Autor Edward S. Herman to navodi u svom članku od 07.07.2005. (poslanom prijatelju putem eletronske pošte “Politika
masakr u Srebrenici” navodeći u fusnoti kao izvor časopis “Dani od 22.06.1998: http/cdsp.
neu.edu/info/students/marko/dani/dani2.html).
596
Uprava bezbednosti, pov. br. 01/1-182-4, 28.09.2003. godine, str. 2-3.

313
е) Један број је страдао при наиласку на самоорганизоване заштитне снаге Српских села и
насеља на правцу пробоја или пак при намјерним упадима у Српска села у потрази за
храном, водом, лијековима, цивилном одјећом (опште је правило било доћи до цивилне
одјеће и «преставити се као цивилно лице»);
ф) Један број је страдао на много других начина (утапањем у р. Дрина у покушају преласка у
СР Југославију, пробио се ка другох заштићеној зони Жепи и страдао у борбама за ову
енклаву, умро услед исцрпљености и изнемоглости, болести и др).»

314
 ЦЕРСКА

ОСНОВНА ШКОЛА У ЦЕРСКОЈ

315
Сведок Рамиз Хусић је изјавио истражитељу Хашког трибунала Јану Крушевском у
информативном разговору обављеном 9. јуна 1999. године: “.. Упали смо три или четири
пута у зсједу прије него што смо се коначно предали.. Видио сам да су у тој засједи четири
човјека убијена гранатом... отприлике након 15 минута хода, упали смо у другу засједу... док
сам бјежао, видио сам око дестеоро мрртвих и око двадесетеро рањених... међу убијенима и
рањенима било је и војника наоружаних са пушкама и цивила... Тада сам се вратио нашој
групи. Већ је био дан и у потоку сам видио око 30 лешева... Такође сам видио и једног
човјека на стаблу који је покушавао починити самоубитсво... Касније нам је пришао један
човјек из Сребренице, Рамиз кога су звали ‘месар’ јер је имао месарницу, и рекао људима да
положе оружје. Мора да је био луд јер мало касније бацио ручну гранату међу људе и убио
бар три-четири човјека... Неки, људи, било их је око десетак, који се нису хтјели предати,
извршили су самоубитсво. Видио сам их како лијежу, стављају гранату под трбух и сами се
дижу у ваздух. Наставили смо према Кравици и успут видјели и мртве и рањене људе.
Примијетио сам да је још двоје људи из наше колоне извршило самоубитство након што су
видјели мртва тијела... “597

Доста пре почетка операције, из Сребренице је наредбом генерала Расима Делића од марта
1995. године, повучен Насер Орић, командант 28. дивизије, са групом нижих команданта и
командира. Орић је био одлучујућа личност у свим активностима унутар Сребренице.
О догадјајима током пробоја 28. дивизије најбоље сведочи изјава Селимовић Нуриза,
референта за оперативно-наставне послове Команде 284. бригаде, у својој изјави, дата
Команди 28. дивизије, 26.јула 1995. у Тузли, у којој каже: “Велики број људи је дошао и
пребацио се у току дана преко асфалта, рекавши ми да се број људи одсјећене колоне креће
око 2 – 3.000. Тек тада сазнајем да се дешавају лоше и погубне ствари за наше људе, да се је
командант бригаде Ибро Дуда предао, да су се неки људи сами убијали. Људи су се
скупљали у групу од по 20 око бомбе и загрливши се заједно вршили самоубитства...”598. О
поступку према Србима каже: “Отворили смо ватру на њих, заједничким гласом смо
повикали напријед, скочили и кренули, натјерали смо их у бијег, четворицу смо убили на
лицу мјеста, 5-6 смо живих заробили, 2 смо оставили жива, остале смо...”599. У наставку
изјаве каже: “Ми смо наставили пут претресања Крижевачких њива све до Парлога. Од тада
већ, људи који су били у позадини почели су да се масовно убијају, дајући знаке психичких
поремећаја, гдје се дешавало да се распрште једни од других И отварају ватру једни на
друге...600. Цијеним да смо имали 4 -5.000 губитака војно способних људи”601.

597
ERN (BCS) 00819752-00819759).
598
Izjava Selimović Nuriza..
599
Isto.
600
Isto
601
Isto.
Zarobljeni pripadnik 28. divizije Izudin Bektić je u izjavi (akt Komande Drinskog korpusa str. pov. br. 17/896 od
12.07.1995. godine, naveo da se u koloni nalaze "žene i djeca koje su neudate i vojno sposobne").
Da odbrana nije bila organizovana na adekvatan način Srebrenici vidi se iz mnogih javnih istupa muslimanskih
zvaničnika. To je najslikovitije izrazio Sefer Halilović, nekadašnji komandant muslimanske vojske (Sefer Halilović,
Lukava strategija, str. 110). On tvrdi da je Srebrenica predata Srbima. Takodje tvrdi da se mogla odbraniti; sa čime se
mora složiti svaki vojni stručnjak. On kaže da je u Srebrenicu ušlo manje srpskih vojnika nego što je to brojalo
obezbeđenje na skupu Stranke demokratske akcije u vreme kada se rešavala sudbina enklave. Iako se po Halilovićevom

316
У пробоју према Тузли свашта се догађало. Оно што је евидентно јесте то да готово нико
није страдао од чланова сребреничке мафије и њихових породица. Значи, повлаштени су
прошли, јер су на супротној страни имали партнере. Сребреница је случај који не памти
историја. Никад се у историји није догодио случај да једну огромну популацију неко поведе
са слободне територије и концентрише на тако мали простор који контролише непријатељска
војска. Они су, у ствари, само поведени да би били топовско месо. Геноцид је био планиран
прије него што су извршене егзекуције, а од Изетбеговића је услиједила директива да АРБиХ
ништа не предузима док се геноцид не заврши. Највећа историјска срамота јесте то да је
након свега Меморијални центар у Поточарима отворио предсједник најмоћније силе на
свијету, ратни злочинац над народом Подриња Бил Клинтон.602
Међутим, неопходно је навести да није погинуо, нити заробљен, нико од руково дећих људи
28. дивизије, полиције и општине.
О стању оних који су се предавали српским оружаним снагама пише Зоран Петровић
Пироћанац: «Чује се поново пуцњава из пешадијског наоружања и рафали 'сејача смрти',
митраљеза М.84. Један муслимански војник је у тренутку предаје скочио на српског борца,
на углу једне зграде, отео му аутомат и изрешетао га рафалом603. 'Официр'604, Љубишин
специјалац, скочио је на Муслимана, оборио га, али је и сам лакше рањен у том гушању....
... И у смирај дана Срби настављају чишћење терена. Ако је тачан податак да је око 5.000
муслимана по околним планинама и да покушавају да проврте пролаз према муслиманским
територијама, онда ће бити 'густо' још неколико дана. Преко Кравичке реке и даље наилазе
групице изнурених Орићевих војника и предају се. Неки носе своје рањене у примитивно
склепаним носилима од обичних ћебади, док се рањеници држе обема рукама за мотке
носила и јече. Крај стазе лежи још један муслимански војник. Мртав. Данас је, долазећи из
потока викао Србима: 'Еј, Срби, има ли ту четника, мајку вам јебем'. Највећи борац у групи,
полицајац, питао га је; 'Има, ја сам четник шта хоћеш'.
Муслиман се онда залетео, као да је био 'наронан' неком синтетичком дрогом и насрнуо на
два пута јачег Србина. «Мајку ти јебем четничку, ево ти». Распалио је полицајца посред лица
и следећег тренутка био је мртав. Нити је изазван да неког нападне, нити му је било ко ишта
рекао, једноставно, дошао је до краја пута, исцрпљен, разочаран поразом, а пун мржње према
Србима. Учинио је тај последњи чин безумне храбрости очајника. Отишао је међу шехиде,
јер су пропале све шансе да буде газија».605

Сефер Халиловић, човек који је потписао Споразум о демилитаризацији Сребренице, каже:

“Око 3.000 наоружаних бораца са дијелом народа успјели су из Сребренице стићи у Тузлу –
из Тузле нико није отишао у Сребреницу?! Зашто се колона није извлачила према Жепи?
Зашто се народ није организовано усмјерио ка Жепи: војни стратези морају знати да би, у тој

mišljenju radilo o najbitnijem delu strategijskog fronta, ta odbrana nije ojačana. Naprotiv snage su skinute i njihov deo
upućen na izvršenje operacije za deblokadu Sarajeva. Štaviše, na tom kongresu Stranke demokratske akcije nije bilo ni
slova o uzrocima i posledicama poraza oko Srebrenice. Čak je upriličena i smotra ostatka 28. pešadijske divizije i
podeljena brojna priznanja.
602
Ibran Mustafić. Srebrenica - planirani haos.
603
Policajac Krsto (Bogoljub) Dragičević, rođen 1965. godine iz Skelana.
604
Rade Čuturović sa nadimkom Oficir.
605
Zoran Petrović Piroćanac, Počelo je krečenje grada, Intervju, 21.VII 1995. godine.

317
варијанти, у садејству са Жепанском бригадом, одбрана била више но извјесна. У
међувремену, требало је упутити свјеже снаге које би, онда, направиле коридор. Умјесто
свега тога – над још неохлађеним лешевима организирана је свечана смотра 28. дивизије у
Тузли”606. Он наводи да је, према једном Холбруковом инревјуу, “Изетбеговић још у јануару
1995. године био спреман на предају Сребренице Србима”607. Он наводи и забележену изјаву
Холбрука: “Он је рекао да они нису његови, он није бринуо о томе” и закључује:
“Сребреница је издата и продата прије 95 године. То треба јасно речи. Ради дјеце
Сребренице”608.
“Да су војни команданти Армије Босне и Херцеговине поштовали елементарне принципе
ратоводства, били би спашени многи животи. Пробој из окружења у датим оперативним
условима био је раван самоубитству. Једини природан и прихватљив поступак у таквој
оперативној ситуацији је полагање оружја и предаја уз посредовање међународних снага,
мисија, тела и организација којих је Босна и Херцеговина, па и Сребреница, била крцата. То
се није десило зато што је муслиманској војсци и њиховом политичком руководству на челу
са Алијом Изетбеговићем била потребна таква погибија из неколико разлога: (1) да се свету
покаже како Срби наводно не поштују ни оно што су сами прихватили и потписали (статус
заштићене зене); (2) да се све жртве везане за операцију Сребрнице прикажу као цивилне и
недужне, што је требало да легитимише сваку врсту насиља које ће у блиској будућности
бити предузето према Републици Српској, њеној војсци и њеним војним и политичким
руководствима”.609
Да су се у “игре” око Сребренице укључиле и велике силе изјавила је портпарол Тужилаштва
Флоранс Артман у својој књизи “Мир и казна”, коју је штампао угледни париски издавач
“Фламарион”, а коментаре објавио часопис “Дани” из Сарајева. Она, између осталог, каже:
“... велике силе нису хтеле интервенисати и војном силом зауставити рат у Босни... Караџић
и Младић. Кад би били ухапшени, могли би да открију најнеславније тренут ке западних
сила у Босни, међу којима је и то да су жртвовале Сребреницу и њене људе да би наметнуле
мир...”610
Посебно треба нагласити да су се на челу 283. источнобосанске бригаде, за време пробоја,
налазила 74 борца “муџахедина”, што потврђује да се у саставу снага у Сребреници налазе и
војници из муслиманских земаља611 .
«Шта се ту лажно приказује? Лажно се приказује да је то била колона цивила. Ја лично знам
да је у колони било између 3 и 5 хиљада наоружаних људи, и експерт тужилаштва Ричард
Батлер, он је Американац, и моја маленкост, били смо потпуно сагласни да је колона у којој
има од једне трећине до половине наоружаних људи потпуно легитиман војни циљ, и то је са
војничке тачке гледишта потпуно неспорно и необориво. Дакле, та колона је кренула од
Шушњара према излазу, тамо према Тузли, на 100 км, војска Републике Српске, уместо да
формира борбени поредак за гоњење те колоне, што је један могући начин како се та радња
изводи, одабрала је метод више узастопних засједа, на правцу кретања те колоне, што је исто
тако врло ефикасан војни метод. Први судар те колоне са снагама Војске Републике Српске

606
Sefer Halilović, Lukava strategija (teza "Izdaja ili predaja Srebrenice"), Sarajevo 1998. , str. 133.
607
Isto, str. 134.
608
Isto.
609
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 36.
610
Politika, 19. septembar 2007, str. 10.
611
Šefko Hodžić, Bosanski ratnici, Sarajevo, 1998, str. 229.

318
био је у месту Баре, то је једно 12 км од Сребренице северозападно. Дакле, чим су пробили
предњи крај Војске Републике Српске, то је борчанска и братуначка бригада које су тај
фронт држале, у месту Баре је погинуло од 800 до 1000 муслиманских војника и војно
способних мушкараца из те колоне. И то није моје сведочење, већ сведочење истражитеља
Хашког тужилаштва Жана Руеза, то можете наћи и у документима тужилаштва у Хагу.
Дакле, већ првог дана, 12. јула у раним јутарњим часовима је погинуло око 1000
муслиманских бораца и цивила (боље је рећи војно способних мушкараца) из колоне. Таквих
узастопних судара и заседа било је 6 на том правцу кретања. О каквим се жестоким сударима
ради говориће вам и овај податак. Од 14. јула командант Зворничке бригаде Винко
Пандуревић је са делом своје бригаде био ангажован на операцији према Жепи. Драган
Обреновић, начелник штаба те бригаде, коме је суђено у Хагу, и који је признао кривицу,
молио је, запомагао је у команди корпуса да му врате команданта и тај одред његове бригаде,
јер ће ова колона која се повлачи из Сребренице, уствари заузети Зворник. Дакле, не ради се
очито о цивилима. У тим биткама, са том колоном, Зворничка бригада је имала више
губитака него у операцији за Сребреницу и Жепу. У тим биткама она је изгубила три
самоходна артиљеријска оружја, признаћете да то није баш лако, морате имати добро
обучену и јаку групу да заробите три артиљеријска оружја на положајима.”612

ЕВАКУАЦИЈА СТАНОВНИШТВА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

Након сазнања да предстоји пораз муслиманске војске у Сребреници, дошло је до спонтаног

и организованог извлачења цивилног становништва из Сребренице. То је логична последица
развоја догађаја. Иницијатива за извлачење становништва из зоне ратних дејстава потекла је
од муслиманског цивилног руководства Сребренице. Као место окупљања изабрани су
Поточари, где је била и база УНПРОФОР-а. Тако је одлучено због постојања значајних
објеката за привремени боравак великог броја људи и присуства снага Уједињених нација613.
Сведок на суђењу (петнаести дан) у случају Благојевић – Јокић, Мевлудин Орић каже да
“мисли да нико није сам одлучио шта да ради него да је то било наређење Команде 28.
дивизије”. У изјави је рекао да је у Сребреници било 14.000 војника.
Након успостављања потпуне контроле над Сребреницом, 11. јула 1995. године, Војска
Републике Српске је предузела све мере за контролисану евакуацију свих оних који желе, уз
неопходне безбедносне мере.
Међу окупљеним становниством у Поточарима било је припадника 28. дивизије који су били
пресвучени у цивилна одела. То потврђује и Генералштаб Армије Републике Босне и
Херцеговине у свом ванредном извештају, упућеном Председнику Предсједништва
Републике Босне и Херцеговине, у коме стоји: “Ночас око 23.00 сати имали смо 15 – 20.000
избјеглица који су сједили у зони ратних дејстава заједно са 300 бораца Армије Републике
Босне и Херцеговине у кампу у Поточарима”.614 Команда Братуначке лаке бригаде је
12.07.1995. године доставила “Списак ратних злочинаца познатих команди 1. лпбр, који су
вршили ратне злочине на подручју општина Братунац, Сребреница, Милићи, Власеница и

Dr Radovan Radinović, Šta se zaista dogodilo u Srebrenici, Dveri (Beseda na tribini Nomokanona, Pravni fakultet u
612

Beogradu, 17. maj 2005. godine), 25.08.2009.

613
O ulozi Ujedunjenih nacija u evakuaciji stanovništva govore izjave Van Duina, Nikolaja i Smita.
614
Generalštab armije Republike Bosne i Hercegovine, broj 1/825-1104, 12.07.1995. godine, Op. vr. 13.25 sati.

319
Скелани, за које постоје индиције да се налазе у Сребреници”.615 Према наведеним подацима
види су да су сви они којима је наведена година рођења војни обвезници. Међу њима су и
три жене.
Војска Републике Српске је за иселење становништва из Сребренице поставила само један
услов, који би иначе поставила свака друга војска у идентичној ситуацији, а то је да се
маскирани припадници 28. дивизије као цивили не могу евакуисати. Радило се о пораженој
јединици и њени припадници нису могли имати статус избеглог становништва већ статус
ратних заробљеника. Треба имати у виду да су припадници ове јединице дејствовали и у
униформи и у цивилном оделу, што је честа појава у свим ратовима какав је био овај у Босни
и Херце говини и још су притом починили стравичне злочине над српским народом..
У “Извештају базираном на дебрифингу о Сребреници”(Ассен, 4. октобра 1995.) стоји
у т.4.14: “Такође се испоставило да се није увек могло препознати војнике Армије
Републике Босне и Херцеговине као војно особље. Мушкарци су претходно виђени у
униформама како се боре у јужном делу енклаве су препознати... када су се измешали,
обучени у цивилна одела, са избеглицама које су се кретале од Сребренице према
Поточарима, или када су примећени у бази у Поточарима. Локалне жене, за које се
знало да су припадници Армије Републике Босне и Херцеговине, су такође касније
виђене у цивилном оделу”616.
Евакуацији становниства претходили су састанци представника Војске Републике Српске,
Холандског батаљона и цивилних представника из Сребренице.
Први састанак је одржан 11.07. 1995. године у хотелу “Фонтана” у Братунцу са почетком у
20.30 сати. Присуствовали су му: командант Војске Републике Спске генерал – пуковник
Ратко Младић, генерал – мајор Миленко Живановић, пуковник Радослав Јанковић,
потпуковник Светозар Косорић, пуковник Милован Милутиновић и капетан прве класе
Момир Николић. Од Холанђана присуствовао је командант холандског батаљона
потпуковник Карреманс, заменик команданта батаљона за везу мајор Питер Боеринг и његов
помоћник старији водник Раве. Преводилац је био Петар Ушћумлић. Били су присутни
српски цивилни представници, али нису имали активну улогу.
На овом састанку је командант Холандског батаљона потпуковник Карреманс изјавио да је
био у вези са генералом Ницолаием, начелником штаба УНПРОФОР-а у Сарајеву, и да је
губитак енклаве опште призната чињеница. Он је у име својих надређених затражио
повлачење Холандског батаљона, муслиманског становништва и “Лекара без граница”
(невладина међународна лекарска организација)617.
Други састанак је одржан 11. јула 1995. године у хотелу “Фонтана” у Братунцу са почетком
у 23.00 часова. Муслимански представник био је Несиб Манџић. Војску Републике Српске
представљали су генерал-пуковник Ратко Младић, генерал – мајор Радислав Крстић,
пуковник Радослав Јанковић, потпуковник Светозар Косорић и капетан прве класе Момир
Николић. Од цивила били су комесар за цивилна питања у Сребреници Мирослав Дероњић и
Љубисав Симић. 618

615
Vidi prilog broj 6.
616
Izveštaj o debrifingu Srebrenica, paragraf 4.14, str. 45. Ime sastavljača izveštaja je na kopiji nečitko (nevidljivo).
617
Richard J. Butler, Iskaz..., str. 37..
618
Prema tvrdnji Richarda J. Butlera na ovom sastanku je doneta odluka “da se muslimansko stanovništvo ukloni iz
enklave.
(Richard J. Butler, Iskaz..., str. 42).

320
Трећи састанак је одржан 12. Јула 1995. године у хотелу “Фонтана” у Братунцу у 10.00
часова. Холандски батаљон су представљали потпуковник Карреманс и његов заменик за
везу мајор Питер Боеринг. Муслимански представници су били Несиб Манџић, Ибро
Нухановић и Ћамила Омановић. Са српске стране састанку су присуствовали генерал-
пуковник Ратко Младић, генерал-мајор Радислав Крстић, пуковник Радослав Јанковић,
потпуковник Вујадин Поповић, потпуковник Светозар Косорић, комесар за цивилна питања
Мирослав Дероњић и председник Извршног одбора Скупштине општине Братунац Србислав
Давидивић.
Представник цивилних власти енклаве Сребреница Несиб Манџић у вези са реализацијом
договора о евакуацији цивилног становништва дана 17.07.1995. године каже:

“Дана 12.07.1995. године у Братунцу у Хотелу ‘Фонтана’ на наше тражење дошло је до

преговора између представника наших цивилних власти и представника цивилних власти и
војске Републике Српске у вези са евакуацијом нашег цивилног становништва из Енклаве
Сребреница.
Нашу страну представљали су: Пурковић Ћамила, Нухановић Ибро и ја Манџић Несиб.
Српску страну представљали су: Комесар за цивилна питања у Сребреници Дероњић
Мирослав, Генерал Ратко Младић, предсједник Општине Братунац Љубисав Симић,
предсједник Извршног одбора општине Братунац Србислав Давидовић, Начелник Центра
јавне безбедности Зворник господин Васић, Генерал Крстић, Начелник безбедности Корпуса
госп. Поповић и Пуковник Косорић.
Истом приликом, нашим преговорима присуствовао је представник УНПРОФОР-а,
Командант Холандског батаљона.
На крају преговора између обје стране договорено је следеће:
- да наше цивилно становништво може остати у Енклави или се иселити, зависно од жеље
сваког појединца,
- у случају да се желимо иселити из Енклаве, договорено је да можемо бирати правац у ком
желимо отићи, а ми смо се определили да Енклаву напусти целокупно цивилно
становништво и да будемо евакуисани на територију општине Кладањ,
- договорено је да евакуацију изврши Војска и Полиција Републике Српске, а да надзор
евакуације врши УНПРОФОР, те да се евакуација изврши у пратњи.
Након постигнутог договора тврдим да је евакуација цивилног становништва из Енклаве
Сребреница извршена са Српске стране потпуно коректно и да је том приликом испоштовано
све оно о чему смо постигли договор у вези са евакуацијом.
Приликом евакуације ни са једне стране није било инцидената и српска страна се том
приликом придржавала свих прописа Женевске конвенције и међународног ратног права,
што се тиче конвоја праћених од стране снага УН”619 (подвучени део текста је дописан
руком).

619
Izjava br. 07-27/95 zavedena 17.07.1995. godine kod Komesara za civilna pitanja u Srebrenici .

321
Изјаву су потписали представник цивилних власти енклаве Сребреница Манџић Несиб,
комесар за цивилна питања у Сребреници Мирослав Дероњић и представник УНПРОФОР-а
заменик команданта Холандског батаљона мајор Роберт Александар Франкен.
Дакле, представник Републике Српске био је комесар за цивилна питања, а не
представник Војске Републике Српске.
Одмах након Одлуке о именовању цивилног комесара за општину Сребреница, председник
Републике Српске је упутио наредбу Министарству унутрашњих послова којом изнова
налаже да се поштује међународно хуманитарно право, нарочито Женевске конвен ције, то
јест да се цивилном стновништву пружи лична и имовинска безбедност и слобода кретања, а
са заробљеним припадницима муслиманскиих оружаних снага поступа као са ратним
заробљеницима.620
И у Одлуци о увођењу ратног стања на подручју општине Сребреница од 14. јула 1995.
године, председник Републике Српске налаже строго придржавање правила међународног
ратног права и конвенција којима се утврђују обавезе у ратном стању. Ова одлука издата је у
време када су борбе око Сребренице још увек трајале, јер је део наоружаних муслимана
одбио да се преда, него се расуо по околним шумама. Током целог рата ратно стање никада
није проглашено на целој територији Републике Српске, јер је њено руководство желело да
се у њој живи по цивилним законима и правилима. Али, хаос грађанског рата који је настао
после олслобађања Сребренице и расипања наоруижаних муслимана по шумама, као и
ужасна мржња према муслиманским борцима из Сребренице, због злочина које су извршили
над локалним српским становништвом, налагали су увођење ратног сатња и поступања по
законима и обичајима рата.621
Након увођења ратног стања, истог дана председник Републике Српске донео је одлуку о
именовању ратног председништва општине Сребреница – Скелани.622
Евакуација је отпочела око 12.00 часова 12. јула 1995. године. Завршила је до 03.00 13. јула
1995. године, када је последња група напустила базу у Поточарима. Заменик команданта
холандског батаљона Роберт Александар Франкен УНПРОФОР-а потписао је изјаву да је
евакуација извршена коректно.
Сви снимљени разговори од 12. јула, углавном, се односе на обезбеђење транспортних
средстава за евакуацију становништва, праћење колоне 28. дивизије и њеног блокирања на
простору Бокшин поток и Равни Буљим. Из разговора број 192623 у 12.50 часова 12. јула,
види се да генерал – пуковник Младић планира евакуацију свих према Кладњу. Он каже: “то
је капитулирало све и предало се и евакуираћемо све и ко хоће и ко неће”, што
подразумева и заробљенике. Остаје нејасно када је и ко је донео одлуку да се заробљеници
стрељају, посто у следећем разговору истог дана, у 13.05 генерал-мајор Радислав Крстић
каже: “Ником не сме длака да фали”.
Источна Босна је била арена ставичних муслиманских злочина, па ипак генерал-мајор
Радисав Крстић шаље овакву поруку. Такав став потврђује и Дражен Ердемовић, један од
осуђених пред међународним кривичним судом за бившу Југославију. Он је изјавио у

620
http://www.karadzic-odbrana.com/ratne-naredbe.html?sta...
621
Isto.
622
Odluka o imenovanju ratnog predsedništva opštine Srebrenica-Skelani, str. pov. br. 01-1371/95, 14.jul 1995. godine,
http://www.karadzic-odbrana.com/ratne-naredbe.html?sta...
623
Navedeni brojevi razgovoara su uzeti prema "Index to Intercepted Radio/telephone Communication", IT-02-60; 5x.
P311, Page 1-17.

322
процесу пред судом да је српска команда издала стриктно наређење да се цивили не смију
излагати последицама ратних дејстава нити одмазди и да се према свима српска војска мора
понашати по правилима међународног права и Женевским конвенцијама. Истина, Ердемовић
изјављује и то да се појединци тога нису придржавали, а то се односи пре свега на њега.
Управо је то изјавио и један Србин који је по сопственом признању извршио злочин над
мулиманом којега је препознао у маси цивила који су се укрцали у транспортно средство.
Оне које је препознао као убице његове фамилије, лично је издвојио из групе и ликвидирао
их. На питање да ли је свестан последица тога злочина, рекао је да јесте и да би то урадио и
када би знао да би био одмах по кратком поступку ликвидран.624 Очигледно је да се ради о
освети и да је то био његов једини и искључиви мотив.
Ако је то премештање становниства било супротно Женевским конвенцијама о заштити
грађанских лица за време рата (чл.17. “Женевске конвенције о заштити грађанских лица за
време рата” од 12. августа 1949. године), Команда холандског батаљона и овлашћени
представници Уједињених нација и УНПРОФОР били су дужни да спрече
исељавање.Борбена дејства су престала 11. јула 1995. године и није постојала никаква
претња за цивилно становништво, јер је могло остати на простору Сребренице на својим
имањима или су им Уједињене нације и Међународни црвени крст могли пружити помоћ
непосредно у Поточарима.
Да су снаге Уједињених нација пратиле ситуацију и за време насилног пробоја из окружења
говори и чињеница да је беспилотна летелица дана 14. јула 1995. године, од 05.00 часова,
вршила осматрање и ометање радио-веза, вероватно снимајући објекте и покрете625.
Војска Републике Српске је проблем цивилног становништва схватила у духу Женевске
конвенције, јер су командант Главног штаба Војске Републике Српске и најодговорнији
представници Министарства унутрашњих послова у сарадњи са УНПРОФОР – ом
руководили евакуацијом становништва. Лично је генерал-пуковник Ратко Младић наредио
медицинску евакуацију из Братунца.
Све што је речено не искључује и не оправдава почињене злочине према муслиманским
војницима и цивилима. Злочини су чињени, али нема ниједног податка да су
планирани, нити је то било политичко и статегијско определење српских војних и
политичких руководилаца.
Нема дилеме о томе да ли је било злочина. Било их је, али највећи део њих је последица
претрпљених губитака и патњи. Ради се о личним осветама, али не и о политици и
стратегији. Кад се говори о укупним губицима муслиманских снага приликом повлачења из
Сребренице не могу се они сви приписати злочинима. Треба имати у виду и тврдњу Карла
Билта у књизи “Мисија мира”626 да је “ у току једне недеље, у борби по шумама, крај путева
у зонама Сребренице и Тузле живот изгубило око 4.000 људи”, као и изјаву поручника
Нуриза Селимовића627 о губицима 4 – 5.000 људи.

624
Dr Radovan Radinović, Vojna ekseprtiza za Srebrenicu, str. 46.
625
Telegram pomoćnika komandanta za obaveštajne poslove Glavnog štaba Vojske Republike Srpske str.pov. broj 04-
520-54/95 od 14.07.1995.godine.
626
Izdanje “Pogledi”, Kragujevac, 1998, str. 103..
627
Izjava Selimović Nuriza.

323
Према истраживањима које је извршила Комисија за истраживање догађаја у око Сребренице
од 10. од 19. јула 1995. године, у Жепу је до 28. јула 1995. године из Сребренице пристигло
70 људи.628

БОРБЕНА ДЕЈСТВА ПРОТИВ СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ

И ДРУГОГ КОРПУСА АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Јединице Војске и Министарства унутрашњих послова Репубике Српске су у току ноћи

11/12.107.1995. године у потпуности успоставиле контролу над комуникацијом Братунац –
Сребреница и Поточари – с. Милачевићи. Тим јединицама је наређено да у току ноћи
блокирају пут Нова Касаба – Коњевић Поље – Кравица – Братунац и да на тај начин спрече
извлачење снага 28. дивизије ка Церској и даље ка Тузли. Располагало се подацима да се
главнина дивизије успела пробити кроз борбени распоред снага Дринског корпуса. Било је од
изузетног оперативног значаја да се спречи њихово извлачење и евентуално спајање са
снагама 2. корпуса које су нападале из правца Кладња и Тузле. Да је до тог спајања дошло,
јединице Дринског корпуса које су браниле тзв. спољни фронт зоне одбране на та два правца
(Зворничка, Бирчанска и делом Братуначка и Милићка бригада) нашле би се у готово
безизлазном положају.629
На комлетном санирању оперативне ситуације у зони одбране Дринског корпуса, ангажоване
су главне снаге Бирчанске, Братуначке и Зворничке бригаде, делови Милићке, Власеничке
бригаде и Самосталног батаљона “Скелани”. Делови 65. заштитног пука, 10. диверзантски
одред, Специјална бригада Министарства унутрашњих послова и локалне полицијеке снаге
су биле ангажоване ван ингеренције Дринског корпуса. Те снаге су изводиле више тактичких
дејстава и радњи: претрес терена и асанација бојишта, гоњење снага 28. дивизије у
извлачењу, односно спречавање пробоја из окружења тим снагама.630
Према “Документалистичком пресјеку података и сазнања о размјерама злочина над
Бошњацима након пада Сребренице»631, снаге 28. дивизије су се са планинеУдрч упутиле ка
Баљковици и Незуку:

«...У раним јутарњим сатима 14.07.1995. године четници су у рејону Горње Каменице и села
Реџићи извршили јак напад на први део колоне. Међутим, борци који су обезбјеђивали
колону на вријеме су уочили четнике, организовали одбрану и успјешно одбили напад. У
поподневним сатима, истог дана, колона је наставила пут преко брда Веља Глава према селу
Липље и даље према селу Мемедовићи. Чеоно обезбјеђење – претходница је испред села
Мехемдовићи на вријеме открила јаку и добро организовану четничку засједу. Са Командом
28. дивизије испланирана је акција на разбијању засједе која је врло успјешно изведена. Том
приликом наши борци су убили четири четника и шесторицу су заробили, међу којим и
једног четничког официра, док су се остали четници разбјежали. Колона је наставила пут

Vlada Republike Srpske - Komisija za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1996. godine,
628

Banja Luka, jun 2004.

629
Dr Radovan Radinović, Vojna ekspertiza za Srebrenicu, str. 34.
630
Isto.
631
Federalno ministarstvo odbrane-obrane, Sektor sigurnosti i obavještajnih poslova.

324
даље према сјеверозападу до брда Црни врх, односно коте Перуника на Црном Врху. Ту је уз
добро организовано обезбјеђење колона прешла преко асфалтног пута Тузла – Зворник. Чело
колоне је око 24.00 часа 14.07.1995. године испод брда Црни врх стало, јер је одлучено да се
ту прикупе сви рањеници ради превијања, те да се колона одмори...
...Први део колоне је након одмора испод Црног врха око 10.00 часова 15.07.1995. године
наставио кретање према сјеверу у рејон Крижевићи с намјером да пређу макадамски пут
између села Баљковица и Крижевића и да се у рејону Незука споје са нашим снагама. Један
од заробљених четника је дао информацију да су четници у рејону Крижевачких њива
поставили засједу. Наши борци су извршили претрес терена у том рејону и стигли до села
Парлог, гдје су примјетили четничку засједу. Са тог локалитета су ступили радио везом у
контакт са нашим јединицама на слободној територији. Међутим, психофозичко стање већег
дијела цивила у колони било је врло тешко, тако да су се десила и многа самоубитства. У
рејону Парлога четници су открили нашу претходницу – извиђаче и изненада из
артиљеријског оруђа отворили ватру по нашим извиђачима који су претрпјели значајне
губитке. Двојица су погинула, 25 – 30 је лакше и теже рањено, а само их је 5 – 6 остало
здравих. Након 3- 4 сата ови извиђачи су успјели да се врате назад и у предвечерје су се
спојили са колоном. Четнички тенкови и транспортери кретали су се ка исцрпљеној колони.
Наши борци су формирали јаку јуришну групу и користећи изненадно јако невријеме и кишу
пошли су у контранапад. Том приликом су уништили један тенк, а један заробили. Заробили
су и два транспортера и разбили четнике који су се панично повлачили према путу
Баљковица – Крижевићи. На овом путу четници су у касне вечерње сате 15.07.1995. године
засули наше борце и натјерали их на поновно повлачење до Парлога, гдје је била колона.
Међутим, наша четири борца су се успјела пробити кроз четничке линије и то вече доћи до
наших положаја у Незуку...
... У јутарњим сатима 15 (ваљда 16) 07.1995. године једна група наших бораца је поново
извршила напад на четничке линије на макадмском путу Баљковица – Крижевићи. Након
борби које су трајале око 1 час наши борци су успјели пробити четничку линију и омогућити
колони да преко Баљковице око 11.00 часова 16.07.1995. године дође до слободних
тетиторија».

Командант 24. дивизије КоВ је на командном месту Међеђа, 14.07.1995. године, издао
“Заповјест за напад” са следећом одлуком:
“Групишучи снаге са фронта Засеок – Незук извршити напад правцем: с. Незук – Дуги до –
Парлог тт 390 – с. Мумићи и помоћим правцем: с. Незук – Гај – Ребићи и енергичним
једновременим нападом на непријатељску линију десно укључно Ребићи – Гај и лијево
укључно Парлог уништити непријатељску живу силу, МТС створити панику овладати
објектима Ребићи к.284 – Гај – Парлог тт 390 те прегруписањем снага и увођењем резерви
продужити напад правцима Ребићи – Мумићи, Ребићи – Плоча к. 247, Парлог – Мумићи
обезбједити десни бок из правца Говедарице лијеви бок из правца Сеферовићи – Мотало
оформити противоклопну групе на правцу према с. Мотало оформити извиђачке групе из
запосјести линију Ребићи десно – Плоча – Мумићи – Парлог – Дуги дио гдје имати одсудну
одбрану и уз помоћ ИКМ 24. д.КоВ у р. Вис тт 621 успоставити везу и обезбједити прихват
дијелова снага 28. д КоВ.
Дио снага 3.ч из састава 241. СМлбр са фронта ш/р Хрвачићи упутити правцем објекат
Хрвачићи – Брезик – Хемлијаши и једновременим и енергичним нападом овладати објектима

325
Брезик - Хемлијаши и лијевим обухватом нападати на објекат Пандурица везујући
непријатељске снаге”.632
За извршење овог задатка предвиђене су у снаге 243.мпбр (210 борац) и 246.Вббр (107
бораца). За подршку је предвиђена бригадна артиљеријска група - минбацачи 122 мм.

У периоду од 12. до 15. јула, 1995. године снаге Зворничке пешадијске бригаде, које се
налазе у матичној зони одбране, интензивно су ангажоване у заседним и другим борбеним
дејствима са колонама 28. дивизије Копнене војске Армије Босне и Херцеговине које су
покушавале пробој ка 2. корпусу Армије Босне и Херцеговине , које су нападале са фронта.
Упоредо са борбама са 28. дивизијом Армије Босне и Херцеговине у који је била укључена
Зворничка пешадијска бригада, у зони операције Дринског корпуса организоване су и
извођене и друге активности. Ангажована су транспортна средства, инжињеријске машине и
друго.
Извршавајуци борбене задатке у зони одбране и додељеној просторији за извођење борбених
дејстава, команда Зворничке пешадијске бригаде је у потпуности дејствовала у складу са
наређењем команданта Дринског корпуса генерал-мајора Миленка Живановића633. Тим
наређењем се наређује бригадама да у својој зони одбране: (1) ... ангажују сво расположиво
војно способно људство у откривању, блокирању, разоружавању и заробљавању уочених
муслиманских група, као и њиховом спречавању проласка на муслиманску територију. Дуж
целе комуникације Зворник – Црни врх – Шековићи

632
Komanda 24. d KoV, str. pov. br. 02/1.01/95-KZ, 14.07.1995. god.
633
Napisano naređenje Str. pov. broj 03/156-12 od 13.07.1995. godine na osnovu akta Glavnog štaba Vojske Republike
Srpske Str. pov. br. 03/4-1629 od 13.07.1995. godine .

326
 СТУРЕНО КОМАНДНО МЕСТО ЗВОРНИЧКЕ БРИГАДЕ У СЕЛУ ДЕЛИЋИ

ПОГЛЕД СА ИСТУРЕНОГ КОМАДНОГ МЕСТА ЗВОРНИЧКЕ РИГАДЕ НА ПРАВАЦ

НАИАЛСКА 28. ДИВИЗИЈЕ
После великих губитака на једној и другој страни с циљем да се избјегну даљи непотребни
губици на обе стране командант Зворничке пешадијске бригаде, после договора са
пуковником Шемсом Муминовићем, одлучује да се повуку дијелови Четвртог пешадијског
батаљона у рејону с. Пољане, омогући пролаз непријатељским јединицама из правца
Сребренице, а потом припремљеним јединицама опет посједну линије одбране Четвртог
пешадијског батаљона у рејону с. Пољане, те уз подршку Подрињског одреда специјалних
снага и БГ - 2 спријечи евентуални покушај непријатељског пробоја у дубину наше
територије.

327
 СЕЛО КРИЖЕВИЋИ

– Власеница организовати заседна дејства свих 24 часа; (2) У српским селима, на правцу
кретања група, организовати обезбеђење становништва и материјалних добара, у ком циљу
ангажовати оне који могу да носе пушку. Енергично спречити појединачно удаљавање из
села”
Ангажовање Зворничке пешадијске бригаде у зони одбране и додељеној просторији за
извођење борбених дејстава одпочело је вец 12. јула 1995. године, под командом заменика
команданта бригаде, мајора Драгана Обреновића.
Да су снаге Зворничке пешадијске бригаде потпуно ангажоване на “блокирању, по
могућности разбијању и заробљавању муслиманских формација”, види се из наређења
Команде Дринског корпуса634 примљеног у Команди бригаде 13.07. у 10.15 часова. Бригада
је у очекивању ТГ-1 из Жепе имала задатак да “упорном и одсудном одбраном не дозволи
спајање муслиманских формација, уз предузимање свих мера борбеног обезбеђења, у циљу
заштите становништва и материјалних добара”.
У току јутарњих сати 15.07.1995. године од 4. радиоизвиђачког вода Дринског корпуса
стигло је некоилко информација које су указивале на то да се муслиманске снаге које се
пробијају из Сребренице настоје спојити са снагама из правца Незука:

634
Komanda Drinskog korpusa, Str. pov. br. 03/157-7 od 15.07.1995. godine
Redovni borbeni izbeštaj Bratunačkre lake pešadijske brigade od 15.07.1995. godine.

328
- У ванредном извештају635 јављено је да “у 06.00 часова на фреквенцији 150075 мхз,
сребренички турци су са наше територије успоставили везу са Насером Орићем и извесним
Хаџићем, бившим медицинаром из Зворника, који се представља као ‘доктор” да су “Насер и
Хаџић негде између линија и ту очекују спој са Фантомом, Манџом и осталима који иду из
Сребренеце… у 06.30 се поново јавио доктор и пренео Фантому који води сребреничке
муслимане да им је у сусрет кренуо Насер Орић са једним делом снага ради растрећења
њихових положаја”.
- У ванредном извештају636 јавља се да је “у 06.30 часова Насер Орић са Доктором и делом
турских снага које су са тузланске територије пошле у деблокаду сребреничких Турака
јавили су се из села Крижевићи на путу између Каракаја и Црног Врха”.
- У ванредном извештају637 јавља се да су “у 15.35 х на ф = 154.550 мхз слушали разговор
између Шемсе Муминовића, команданта муслиманске ударне бригаде у рејону з/о Зворничке
бригаде са вођом муслимана који се крећу из правца Сребренице ка Тузли. Муминовић
обавештава вођу колоне у којој наводно има и цивила да је Насер Орић прошао линију
наших ровова и спојио се са Турцима из Сребернице који су претходница целокупне колоне.
Вођа Турака из Сребренице каже да се тренутно налази десно од села за које Муминовић
каже да је њихово.
Муминовић даље предлаже да се сребренички Турци разбијају у мање групе и да сви
истовремено крену на његов сигнал када ће и он истовремено ударити по нашим линијама
свом жестином”.

Изражена је сумња у то да се Насер Орић стварно спојио са Сребреничанима и проценује се

да се ради о моралној подршци, али и као вид притиска на српску страну, ипак је пуковник
Предраг Јоцић на основу ових податека “наредио да се у Зворнику мобилише све у упути на
положај за одбрану” и предлаже “да се Пандуревић и Легенда врате у своју з/о у предузму
мере за санирање евентуалних последица и спрече катастрофу”.638

635
Komanda Drinskog korpusa – 4. riv, str.pov. br. 13-37/2, 15.07.1995. godine.
636
Komanda Drinskog korpusa – 4. riv, str. pov. br. 13-37/3,15.07.-1995. godine.
637
Komanda Drinskog korpusa – 4. riv, str. pov. br. 13-38/1, 15.07.1995. godine.
638
Komanda Dinskog korpusa, Informacija o muslimanskim formacijama, str. pov. br.03/157-6, 15.07.1995. godine.

329
 СНАГОВО – БАЉКОВИЦА – НЕЗУК, ПРАВАЦ КРЕТАЊА СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ

Дана 15.07.1995. године, наређено је639 да 1. братуначка бригада и 1. власеничка бригада

упуте појачање Зворничкој пешадијској бригади “у циљу пружања помоћи у спречавању
спајања непријатељских снага које дејствују из правца Тузле и јединица непријатеља које се
извлаче из Сребренице”640 .

639
Redovni borbeni izbeštaj Bratunačkre lake pešadijske brigade od 15.07.1995. godine.
Komanda Drinskog korpusa, akt str. pov. br. 04/156-28 od 16.07.1995. godine.
Glavni štab Vojske Republike Srpske, str. pov. br. 03/4-1654 od 15.07.1995. godine.
640
Pripadnik Bratunačke brigade Đokić Sreten je 03. juna 2002. godine, na zahtev odbrane generala Krstića, dao izjavu
u kojoj kaže:
“... Po mom sećanju mi smo u Zvornik, odnosno Karakaj, Komandu Zvorničke brigade došli 16. jula 1995. godine u
večernjim satima gde smo prenoćili. Ujutro 17. jula 1995. godine upućeni smo sa nekim pripadnicima radne obaveze
Zvorničke brigade u rejon obezbeđenja saobraćajnice Zvornik - Crni Vrh, nedaleko od kamenoloma. Na ovaj položaj
smo došli autobusom Bratunačke brigade i tu smo zatekli jedinicu kojom je komandovao Zoran Kovačević, takođe
pripadnik Bratunačke brigade, a koja je upućena dan ili dva prije nas u zonu odgovornosti Zvorničke brigade.

330
ПОГЛЕД СА ОСМАТРАЧНИЦЕ ЗВОРНИЧКЕ БРИГАДЕ НА СЕЛО КЛИСА

331
 ПОГЛЕД СА ОСМАТРАЧНИЦЕ ЗВОРНИЧКЕ БРИГАДЕ НА ПРАВАЦ ПРОБОЈА 28.
ДИВИЗИЈЕ

У време када се заробљеници смештају на подручје општине Зворник, “Зворничка

пешадијска бригада учествује у жестоким борбама са муслиманском колоном из бивше
сребреничке енклаве. Ова колона, која је кренула најдиректнијим правцем према Тузли,
наишла је на засједе Зворничке бригаде у предвечерје 14. јула 1995. године и до 15.јула.
1995. године, колона и снаге Зворничке бригаде сукобиле су се у релативно жестокој
бици”641.
У подневним сатима (12.00) 15. јула 1995. године командант ТГ-1 потпуковник Винко
Пандуревић је стигао у касарну у с. Каракај. Затекао је бригаду ангажовану на извршењу
“Наређења Главног штаба Војске Републике Српске о спречавању проласка муслиманских
група ка Тузли и Кладњу«642, »Наређења Команде Дринског корпуса о спречавању проласка
муслиманских група ка Тузли и Кладњу«643 и »Наређења Команде Дринског корпуса о
блокирању, разбијању и заробљавању муслиманских формација«644.
Снаге из састава ТГ-1 су по пристизању из рејона Жепе упућиване одмах на угрожене правце
у зони одбране бригаде, и то: оклопно-механизована чета у рејон Цапарде645, Подрињски
одред специјалних снага у рејон Баљковице, а интервентни водови из батаљона у своје
батаљоне.
Одмах по доласку команданта потпуковника Винка Пандуревића у касарну у Каракају,
заменик команданта мајор Драган Обреновић је упознао команданта бригаде са стањем
у јединицама и догађајима који су узроковали повратак дела снага Зворничке
пешадијске бригаде ангажованих у наведеним операцијама.646 Командант бригаде се
кратко задржао у команди бригаде. Сусрео се и са начелником Центра јавне безбедности
пуковником Драгомиром Васићем, командантом одреда Шековићи Специјалне бригаде
Министарства унутрашњих послова Милошем Ступаром, командантом специјалне бригаде
Министарства унутрашњих послова потпуковником Љубомиром Боровчанином и
командантом Посебних јединица полиције Центра јавне безбедности Зворник Данилом
Зољићем.
Потпуковник Винко Пандуревић је од присутних захтевао да се са својим расположивим
снагама укључе у борбена дејства на простору Баљковице. Потом се упутио на истурено
командно место Зворничке пешадијске бригаде, преко Јардана, у селу Делићи, где је преузео
командовање бригадом.

641
Richard J Butler, Iskaz o vojnim dodađajima u Srebrenici (revizija) od 1. novembra 2002, str. 86.
642
Glavni štab Vojske Republike Srpske, str. pov. br. 03/4-1629 od 13.07.1995.
643
Str. pov. br. 03/157-4 od 11.07.1995. godine.
644
Komanda Drinskog korpusa, str. pov. br. 03/157-7 od 15.07.1995. godine.
645
Radna beležnica dežurnog operativnog - vreme 15.15 .
646
Izjavu je Dragomir Vasić dao 9. jula 2000. godine (str. 40-46).
Izjava Miloša Stupara od 26. juna 2002. godine, str. 12-16.
Zapisnik o saslušanju Dragomira Vasića u CJB Bijeljina 19.08.2003. godine .
Svedočenje Danila Zoljića pred sudom u Sarajevu .
Intervju sa Ljubomirom Borovčaninom 11. I 12. marta 2002. godine u Banja Luci, strana 97-98.

332
На истурено командно место Винко Пандуревић је отишао преко Јардана и Цера с обзиром
да је имао информације да су муслиманске снаге 2. корпуса избиле у Крижевиће, а снаге 28.
дивизије поселе рејон Црни врх – Планинци. У таквим условима пут Зворник – Ораховац –
Китовнице није био безбедан647. У наведеној белезници дежурног оперативног за 15.07.1995.
године648 стоји забелешка: “9.34 Турци пресекли пут за Црни врх јавио начелник штаба”.
Снаге 28. дивизије из Сребренице око подне 15. јула 1995. године су прешле саобраћајницу
Зворник – Цапарде, групишући се у рејонима Ћетино брдо (тт. 602), Метаљка и Планинци.
Покушале су пробој положаја Зворничке пешадијске бригаде у рејону Баљковице, тј. на делу
положаја које су најчешће нападали и делови 2. корпуса Армије Босне и Херцеговине из
Тузле.
Тек на истуреном командном месту командант бригаде је сагледао борбену ситуацију на
делу фронта од Мемића до Баљковице. Установио је да није било померања линија фронта,
како је било саопштено у телеграмима који су стигли на истурено командно место Дринског
корпуса у с. Криваче. Увођењем Подрињског одреда у борбена дејства на простору
Баљковице, ситуација се знатно стабилизовала. Упућивањем оклопно – механизоване чете у
рејон Цапарде, створени су повољнији услови у односу на претходне. Наређено је да
батаљони (одсудно) бране рејоне одбра не и да без одобрења команданта бригаде нико не
сме напустити положаје649.
У поподневним сатима 15.07.1995. године најжешће борбе вођене су на простору Баљковице,
око командног места 4. пешадијског батаљона. У непосредну борбу били су укључени и
начелник штаба бригаде мајор Драган Обреновић и командант Подрињског одреда капетан
Милан Јоловић са својом јединицом.650

ОТВАРАЊЕ КОРИДОРА

647
Major Dragan Obrenović je po podne napustio prostor Snagova i Orahovca ne odlazeći prethodno u Baljkovicu, radi
sagledavanja borbene situacije. On je znao da su snage 28. divizije prešle put Zvornik - Crni vrh i da ih treba očekivati u
Baljkovici. Očigledno je ocenio da put Orahovac - Parlog nije siguran.
U smimljenom razgovoru na UKT zabeležen je razgovor između Lovca - 1 (Obrenović) i Igmana - 1 u kome se kaže:
"Ne šaljite grupe preko Križevića idite preko Jardana, Kitovnica i Delića".
Dragan Obrenović u izjavi o činjenicama u predmetu IT-02-60-T, strana 16.657 i 16653, kaže da se do Baljkovice
vozio preko Kitovnice i Cera: "Nismo išli putem preko Orahovca pošto je put tada bila presekla kolona muslimana".
648
Beležnica dežurnog operativnog .
649
Redovni borbeni izveštaj Komande Zvorničke pešadijske brigade broj od 15.07.1995. godine.
Vanredni borbeni izveštaj Komande Zvorničke pešadijske brigade broj od 15.07.1995. godine .
650
“Kasnije tog popodneva”, zaključuje Richard J. Butler, “ dnevni borbeni izveštaj Zvorničke brigade pokazuje da je
brigada bila umešana u teške borbe, ne samo sa delovima muslimanske kolone koji su se povlačili iz Srebrenice, već i
sa muslimanskim snagama 2. korpusa ABiH na liniji fronta, koje su pokušavale da probiju linije. Ovaj izveštaj takođe
navodi činjenicu da su jedinice Zvorničke brigade, koje su se nedavno vratile iz područja Srebrenice, angažovane protiv
muslimanske kolone. Ovaj izveštaj poslat je sa imenom potpukovnika Pandurevića, komandanta brigade, otkucanim pri
dnu i odaslan u 19.11 sati 15. jula 1995. godine”
(Richard J. Butler, Iskaz o vojnim događajima u Srebrenici –
operacija “Krivaja 95”, str.80.

333
 ПРЕГОВОРИ, ПРЕКИД ВАТРЕ И ОТВАРАЊЕ КОРИДОРА

На истуреном командном месту у с. Делићи командант Зворничке бригаде потпуковник

Винко Пандуревиц је добио информацију да је пуковник Шемсо Муминовић651,
некадашњи командант муслиманске бригаде, тражио да разговара са њим652.
Командант Зворничке пешадијске бригаде је одлучио да преко средстава везе
самоиницијативно ступи у везу са пуковником Шемсом Муминовићем. Предложени
разговор, у његовој одсутности, заменик команданта мајор Драган Обреновић није хтео
да прихвати.
Међународно ратно право је налагало да у ситуацији када то развој борбене ситуације
наметне дође до непосредног контакта и преговора војних команданата на бојишту или
војишту, а један од разлога је и избегавање непотребних жртава. При томе се може
потписати примирје са краћим или дужим трајањем. Примирје се може закључити усмено
или писмено, а свака страна га мора поштовати и свако кршење примирја овлашћује другу
страну да раскине примирје. Повреде примирја коју чине појединци самоиницијативно нису
разлог за прекид примирја653.
Располажући подацима да се у колони 28. дивизије из Сребренице налази и део
ненаоружаних припадника те дивизије, и цивили, командант Зворничке пешадијске
бригаде је ступио у контакт са пуковником Шемсом Муминовићем. Предложио му је да
се прекину борбена дејства, да се цивили и ненаоружани пропусте, а наоружани
предају. Пуковник Шемсо Муминовиц је понуду одбио, тражећи да се пропусте сви654.
Када је потпуковник Винко Пандуревић предложио прекид борбених дејстава и
пропуштање цивила и ненаоружаних, линије одбране Зворничке пешадијске бригаде
биле су стабилне. Појачања су већ стигла, снаге ТГ-1 су уведене у борбу, а Команда
Зворничке пешадијске бригаде потпуно влада ситуацијом.
О наведеним догађајима говори и ванредни борбени извештај од 15. јула 1995, којег је
командант Зворничке пешадијске бригаде у 19.25 часова послао претпостављеној
команди655.

651
Šemso Muminović je tada bio načelnik obaveštajnog odelenja u 24. diviziji KoV, određen je da u Nezuku formira
istureno komandno mesto te divizijje sa koga je rukovodio borbenim dejstvima. Ranije je on bio komandant 106.
brigade, koja je bila nasuprot Zvorničke pešadijske brigade.
652
O ovome je Komanda 24. divizije obavestila Komandu 2. korpusa dostavljanjem RI (radio- izviđačkih) podataka
aktom Str. pov. br. 02/8-0l-l3l6 od l5.07.l995.
Pukovnik Šemso Muminović ja tražio da mu se javi potpukovnik Vinko Pandurević na frekvenciji 144.985 Mh ( akt
Komande Drinskog korpusa, str. pov. br. 03/157-6 od 15.07.1995.).
Informativni izveštaj istaražitelja Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a o razgovoru sa Šemsom Muminovićem dana 08.
juna 2001. godine u Tuzli, str. 2).
653
Miodrag Starčević, Osnove međunarodnog prava i međunarodnog ratnog prava, Centar vojnih škola Vojske
Jugoslavije, Beograd, 1998, str. 73-74.
654
Snimak razgovora između V. Pandurevića i Š. Muminovića od 15.07.1995. godine od 12.40 do 14.10 časova.
Izjava Šabić Vejiza od 8-I 9. aprila i 16. maja 2000. godine data Jean Gagnon-u .
655
Vanredni borbeni izveštaj Komande Zvorničke pešadijske brigade, str. pov. br. 06/217-1 od 15.07.1995. Izveštaj je
lično diktirao komandant Ljubi Bojanoviću u rovu na svom isturenom komandnom mestu .

334
У наведеном извештају командант Зворничке пешадијске бригаде је известио Команду
Дринског корпуса да је понудио муслиманској страни да се издвоје цивили, а остали
предају, што је муслиманска страна одбила тражећи да се пропусте сви скупа656.

ПОГЛЕД ИЗ БАЉКОВИЦЕ НА СЕЛО НЕЗУК

Баљковица обухвата неколико села смештених у долини Баљковичке реке. Налази се у
рејону одбране Четвртог пешадијскиг батаљона (десно Баљковачка река, лево Велика коса,
по дубини с. Планинци) и на правцу наиласка колоне 28. дивизије у покушају пробоја ка
Незуку. Линија педњег краја одбране била је Безимени вис - с.Пољане - Велика коса.
Положај Батаљонске ватрене групе био је у с. Делићи (југозападно за 700 метара. Командно
место било на тт 390 (западно 500 м).
Положаји Седмог, Четвртог и Шестог пешадијског батаљона, посебни њихових батаљонских
ватрених група (Седма у рејону с. Булатовићи, Четврта у рејону с. Делићи и Шеста у рејону
с. Делићи) и бригадне артиљеријске групе у рејону с. Клиса омогућавале су да Зворничка

656
Pregledom radovnih i vanrednih borbenih izveštaja Drinskog korpusa nismo pronašlii podatke koje je Komanda
Zvorničke pešadijske brigade navela u svom vanrednom borbenom izveštaju od 15.07.1995. godine. Verovatno
Komanda Drinskog korpusa nije u to vreme ni bila svesna sitaucije u Zvorničkoj pešadijskoj brigadi, niti su znali za
postupke komandanta brigade.

335
пешадијска бригада штити јаком ватром пролаз и нанесе велике губитке колони 28. дивизије.
Све околне доминантне положаје држале су снаге Зворничке пешадијске бригаде

ПОГЛЕД ИЗ БАЉКОВИЦЕ НА ПРАВАЦ НАИЛАСКА КОЛОНЕ 28. ДИВИЗИЈЕ

Ноћ 15/16. јула 1995. године је протекла без борбених дејстава. У раним јутарњим сатима 16.
јула 1995. године отпочеле су интензивне борбе између снага Зворничке пешадијске бригаде
и снага 2.корпуса и 28. дивизије АБиХ на ужем простору Баљковице. Интензивне борбе су
настављене све до тренутка када се у рејону Команде 4. пешадијског батаљона појавио
рањени официр 28. дивизије, који се предао мајору Драгану Обреновићу. Тај официр је
упознао мајора Драгана Обреновића са стањем 28. дивизије, која је била у врло тешком
стању. Добијене информације мајор Драган Обреновић је проследио команданту бригаде
потпуковнику Винку Пандуревићу. Након тога је Винко Пандуревић поново остварио
контакт са пуковником Шемсом Муминовићем и предложио му прекид борби и пропуштање
комплетне колоне 28. дивизије657. Шемсо Муминовић је изјавио да "није имао контакта са
колоном и није знао ништа о томе каква је ситуација у вези са кретањем или стањем колоне"

657
Izjava majora Dragana Obrenovića od 27.10.2000. godine, str. 14 ; UKT od 16.07 u 11.40 LOVAC 1 ( Obrenović) -
PALMA (Vinko Pandurević). Pandurević izdaje zadatke za angažo vanje snaga u sprećavanju napada 2. Korpusa.; UKT
od 16.07 12.25 PALMA (potpukovnik Vinko Pandurević) - LOVAC (major Dragan Obrenović). Potpukovnik Vinko
Pandurević saopštava majoru Draganu Obrenoviću odluku o prekidu borbi i otvaranju koridora.

336
и да је "у свим фазама био изузетно забринут за колону пошто јр ВРС држала положаје на
узбрдицама"658.
Пропуштање је почело 16. јула 1995. године око 13.00 часова659. Након сто се смрачило
16. јула стране су се договориле (са једне стране командант Зворничке пешадијске
бригаде, са друге стране Шемсо Муминовић и његов претпостављени командант
дивизије из Калесије, Салих Малкић да се постојећа ситуација задржи, да се
пропуштање настави следећег дана, те да се у току ноћи не предузимају никакве акције.
Током 17. јула, пропуштање је настављено660.
Примирје и локални прекид ватре дефинисани су у "Упутсву о примени међународног
ратног права у оружаним снагама Социјалистичке Федеративне Републике Југославије"661.
Примирје (т. 137) је, у најширем смислу речи, споразум закључен између страна у
сукобу о обустављању борбених дејстава.
Стране у сукобу могу утврдити обим примирја.
Локални прекид ватре (т. 138) је споразум између овлашћених војних представника
страна у сукобу са краћим трајањем ради решавања хитних питања од локалног
значаја (прикупљање рањеника и пружање прве помоћи, сахрана мртвих, евакуација
рањеника, болесника, старих, деце, трудница, санитетског особља из опседнутог или
опкољнеог места и сл.). Приликом закључивања оваквог споразума изричито се мора
нагласити на ком сектору и за које време такав споразум има дејство.
Према т. 139.: Сваки командант јединице оружаних снага СФР Југославије дужан је да
претходно прибави одобрење пртпостављеног команданта за закључивање споразума о
локалном прекиду ватре, осим ако не може да успостави везу са првопретпостављеним
командантом, а питање које треба да реши је веома хитно. Првопретпостављени
командант надлежан за одобрење локалног прекида ватре је командант дивизије, њему
раван или виши старешина.
Пре прихватања понуде о локалном прекиду ватре, потребно је добро оценити да ли
понудом о прекиду ватре непријатељ жели да добије неко војно преимућство
(прегруписавање јединица, добијање појачања и сл.).
Зворничка пешадијска бригада је имала довољно снага (7, 4. и 6. пешадијски батаљон, уз
снаге ојачања) и средстава (бригадна артиљеријска група, батаљонске ватрене групе и

658
Informativni izveštaj istražitelja Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a o razgovoru sa Šemsom Muminovićem dana 08.
juna 2001. godine u Tuzli, str. 2 i 4.
659
To se vidi iz razgovora br. 251 vođenog 16.07. u 13.55 časova između Zlatara (verovatno pukovnik Slobodan
Cerović) - dežurnog Palme kao posrednika i potpukovnika Vinka Pandurevića. Razgovor se odnosi na situaciju na
frontu. Iz svih razgovora ove vrste vidi se da postoji kontinuitet u tim razgovorima i da se vode o situaciji na frontu i da
se izveštaji odnose na te aktivnosti.
Iz razgovora br. 253. u 16.02. 16.07, vidi se da komandant Drinskog korpusa traži da mu se javi potpukovnik Vinko
Pandurević i da izvesti šta ima novo. “Palma” izveštava da nisu u mogućnosti da stupe u vezu sa komandantom. Ovaj
razgovor se odnosi na propuštanje kolone. Očito komandant Drinskog korpusa želi da dobije potpune informacije.
660
Šemso Muminović je izjavio da je "prekid vatre trajao do 20. jula 1995. godine", a da je "od 2. korpusa dobio
naređenje za napad pošto je poslednja kolona prošla prema slobodnoj teritoriji 19. jula 1995."
(Inforamtivni izveštaj istaražitelja Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a o razgovoru sa Šemsom Muminovićem dana 08.
juna 2001. godine u Tuzli, str. 3 i4.).
661
Propisi o primeni pravila međunarodog ratnog prava u oružanim snagama SFRJ, Savezni sekretarijat za narodnu
odbranu, Beograd, 1988,s tr.78-79.

337
средства за запречавање), које су биле на веома повољним положајима, што је потврдио и
Шемсо Муминовић који је изјавио да "није имао контакта са колоном и није знао ништа о
томе каква је ситуација у вези са кретањем или стањем колоне" и да је "у свим фазама био
изузетно забринут за колону пошто је Војска Републике Српске држала положаје на
узбрдицама"662. Зато се може речи да је одлука о отварању коридора коју је донео Винко
Пандуревић имала хуманитаран карактер.
Чињенице да је Зворничка пешадијска бригада ангажовала све расположиве снаге, као и
резервни батаљон формиран од људства из радне обавезе. Као појачање бригади, командант
Дринског корпуса је доделио ојачања људством из Братуначке, Милићке и Власеничке
бригаде663 и Специјалне бригаде Министарства унутрашњих послова. Снаге бригаде су
распоређене у зони одбране, али и ван ње, на тзв. просторији на којој су се водила
борбена дејства, односно блокирале снаге 28. дивизије, обезбеђивале путне
комуникације, посебно Зворник - Црни врх - Цапарде и вршиле обезбеђење терена на
том ширем простору.

ДОГАЂАЈИ НАКОН ОТВАРАЊА КОРИДОРА

Током 16. јула командант Зворничке пешадијске бригаде потпуковник Винко Пандуревић је
заједно са пуковником Шемсом Муминовићем надзирао пролазак делова 28. дивизије Армије
Босне и Херцеговине. Све снаге које су се нашле концентрисане на наведеном простору и
прошле кроз борбени распоред снага Зворничке пешадијске бригаде су безбедно прешле на
територију под контролом муслиманских снага. Ово је био веома сложен и одговоран
поступак. Командант није имао времена за било какво деловање по било ком другом
проблему. Да је дошло до сукоба или губитка положаја сва одговорност би пала на њега
поготово имајуци у виду да је до тога дошло на његову иницијативу и без сагласности
претпостављене команде.
Сазнавши за одлуку о пропуштања муслиманских колона (информацију је добио од
Председника Републике Српске кога су известили припадници Министарства
унутрашњих послова који су били на простору Баљковице) командант Главног стаба
Војске Републике Српске генерал-пуковник Ратко Младић, упозорио је своје сараднике

662
Informativni izveštaj istaražitelja Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a o razgovoru sa Šemsom Muminovićem dana 08.
juna 2001. godine u Tuzli, str. 2 i 4).
663
Naređenjem Str. pov. br. 04/l56-28 od 16.07.l995. godine.
Prema aktu načelnika Centra javne bezbenosti broj 01-16-02/1-205/95 od 15.07.1995. godine snage Centra javne
bezbednosti Zvornik su angažovane na zadacima: Druga četa posebnih jedinica policije Centra javne bezbednosti
Zvornika na obezbeđenju grada Srebrenice gde obavlja policijske poslove; na putu Kravica-Konjević Polje-Kasaba
nalaze se dve čete MUP-a s Jahorine, vod posebnih jedinica policije Centra javne bezbednosti Zvornik s jednim tenkom
i delom snaga Centra za uzgoj i dresuru pasa na poslovima blokade tog terena i borbe sa zaostalim muslimanskim
snagama iz Srebrenice; neposrednu zaštitu grada Zvornika i borbu sa neprijateljskim kolonama na potezu Žlijebac,
Zlatne vode, Kula grad, Maričići, vode dve čete posebnih jedinica Bijeljina, jedna četa Doboj i vod čete Zvornik;
ofanzivne snage MUP-a , koje čine deo drugog i četvrtog SOP, kao i prva četa posebnih jedinica policije Zvornik,
ojačane tenkom, "pragom", BOV-om i vodom minobacača angažovane su na pravcu Crni Vrh - Baljkovica radi blokade
terena zajedno sa snagama Vojske Republike Srpske sa zadatkom da unište nerpijateljske snage koje su uspele da se
probiju iz Srebrenice i tako dođu iza leđa prvim borbenim linijama Zvorničke brigade na Baljkovici i Pandurici.

338
да се ништа не сме чинити без знања и одлуке Главног штаба. Потом је својом
наредбом664 упутио у Команду Зворничке пешадијске бригаде пуковнике Милована
Станковића, Богдана Сладојевића и Недељка Тркуљу, ради обједињавања борбених
дејстава, али и са задатком да се утврди да ли је постојала оправданост за поступке које
је учинио командант Зворничке пешадијске бригаде.
У току 17. јула одржаван је стални контакт са пуковником Шемсом Мумино вићем. Заостали
делови муслиманске колоне су пропуштани.665 Шемсо Муминовић је изјавио "да је
отприлике20 пута преко радио везе контактирао с Обреновићем и око 30 пута са
Пандуревићем у вези са преговорима око колоне"666. Затим је договорено да више отварања
фронта неће бити и да заостали делови ако наиђу буду прихваћени и проведени кроз борбени
распоред бригаде. Тако је на пример 18. јула наишла група младића на командно место 4.
пешадијског батаљона и била прослеђена на муслиманску територију.667. Пуковник Шемсо
Муминовић је 17. јула пустио једног војника из Зворничке пешадијске бригаде који је у току
ноћи био заробљен668.
После слања ванредног борбеног извештаја од 16. јула 1995. године, преко средстава везе,
командант Зворничке пешадијске бригаде је разговарао са пуковником Слободаном
Церовићем из Дринског корпуса о стању у зони одбране, посебно у Баљковици, као и о
питању слања смене људства ван зоне одбране бригаде, јер су делови Зворничке пешадијске
бригаде били ангажовани у рејону Шековића и Сарајевско-романијског корпуса. Касније је
обављен разговор и са генерал-мајором Радиславом Крстићем, који се односио на стање у
зони одбране бригаде у рејону Баљковице.
Због непрекидног ангажовања на борбеним задацима, командант Зворничке пешадијске
бригаде је Команду Дринског корпуса известио: “обзиром на сталне нападе непријатељских
снага са фронта и још велики број присутних непријатељских група по дубини територије
које садејствујући снагама са фронта на сваки начин настоје пробити наше положаје и извучи
се на територију коју контролишу муслимани и велике губитке које смо имали од 1. јула до
данас нисмо у могућности извршити измену наше јединице сада у саставу 4. дринске лаке
пешадијске бригаде... Тренутно су све јединице ангажоване 100% пошто су месец дана без
одмора”669.

664
Glavni štab Vojske Republike Srpske, Str. pov. br. 03/4-1670 od 17.07. 1995.
665
Izjava Predraga Ilića iz Bratunca..
U "Radnoj beležnici dežurnog operativnog" stoji:
"Mijatović sa megafonom da poziva turke da ih uputi prema odredištu Stjene da ne idu nikoim drugim putem 8.15";
"Miladin Mijatović treba da bude dežurni na IKM i sa megafonom poziva turke da idu prema odredištu koridorom
trema Stjeni.Ako su zaustavljeni turci kod Šekovljanske petlje da ih propuste javljeno u 8.35 obavješten Mijatović"
666
Informativni izveštaj istražitelja Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a o razgovoru sa Šemsom Muminovićem dana 08.
juna 2001. godine u Tuzli, str. 4).
667
Svedočenje Lazara Ristića (ENG, page 10161, lines 20-25; page 10162, lines 1.17).
Informativni izveštaj istaražitelja Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a o razgovoru sa Šemsom Muminovićem dana 08.
juna 2001. godine u Tuzli, str. 5).
668
Isto.
669
Aktom str. pov. br. 01-272 od 21. jula 1995. godine.

339
 ПРЕТРЕС ТЕРЕНА670

Активности остатака 28. дивизије и 2. корпуса на подручју између Сребренице, Жепе и Тузле
настављене су и након пада енклава. Чак су поред заосталих делова 28. дивизије на ово
подручје убациване додатне снаге из Тузле, ради извођења диверзантских дејстава. У том
смислу, индикативан је садржај акта 671 који је Генералштаб Армије Босне и Херцеговине
упутио председнику Председништва Републике Босне и Херцеговине, у коме, између
осталог, пише: “... ми смо подузели мјере за убацивање наших снага из састава 28. дКоВ.
Ради се о доровољцима са тих простора који познају терен и људе. Њихов циљ је спајање са
евен туалним нашим групама на подручју Церске, Каменице и Коњевић Поља”.
Садржај овог акта указује да се на подручју Тузле налазе делови 28. дивизије који су
сачували своју борбену моћ и да су борбено употребљиви, али и на додатну угроженост
српских насеља, становништва и положаја Војске Републике Српске. То је захтевало додатно
ангажовање Војске Републике Српске на претресу терена и борби са убаченим
диверзантским групама. Истог дана прослеђен је председнику Председништва Републике
Босне и Херцеговине извештај о прихвату и стању јединица 28. дивизије, у коме стоји:
“...Бројно стање (28. дивизије) 27.7.1995. године: (-) команда дивизије – 158, (-) 280. лбр –
239; (-) 281 лбр – 270; (-) 282. лбр – 202; (-) 283. лбр – 294; (-) 284. лр – 607; (-) 28. б. батаљон
– 278; (-) добровољци (који до сада нису били у борби) – 88; (-) на лијечењу - 143. Укупно
2311 војника672.
Снаге Дринског корпуса, а посебно Милићка и Братуначка бригада, те Самостални батаљон
“Скелани”, 14. јула вршиле су претрес терена и заробљавале велики број припадника 28.
дивизије. У селу Лијешањ је, поред других места, заробљено је 6-7 Бошњака. Пресјечени део
колоне на подручју Побуђа, Коњевић Поља, Церске, Каменице, Џафиног Камена, Снагова,
Марчића и Хан Погледа био је цело време мета прогона и хапшења од стране полиције и
Војске Републике Српске.
Снаге Војске Републике Српске су, ради спречавања проласка група, блокирале шири рејон
Црног Врха и Планинаца, делимично рејон Каменице и Глођанско брдо. У рејону Пандурице,
Планинаца, Црног Врха, Каменице и Глођанског брда налазило се око 3.000 људи.673
У периоду од 18. јула до 22. јула снаге бригаде су тежишно изводиле одбрану и вршиле
претрес терена на коме су се изводила борбена дејства ради проналажења погинулих и
несталих припадника, као и ради откривања заосталих група које су се извлачиле из
Сребренице674.

670
PRETRES ZEMLJIŠTA (TERENA), oblik dejstva vojne policije u vršenju pretražnih radnji, obuhvata organizovano
i sistematsko pretraživanje određene zemljišne prostoirije i objekata na njoj. Cilj pretresa je pronalaženje naoružanih
neprijateljskih diverzantsko - terorističkih i drugih grupa (begunaca, ućinilaca krivičnih dela iz nadležnosti vojnog suda,
ratnih zarobljenika i dr), lica, leševa vojnih lica.. Otpočinje sa određene linije i vrši se isključivo danju. U zavisnosti od
konfiguracije terene vrši se streljačkim strojem, odeljenjskim kolonama, grupama i patrolama, a kombinuje se sa
blokadom, poterom i zasedom, što zavisi od cilja pretresa
671
Generalštab Arnije R BiH, Izvještaj , br. 1/825-1737, 28. jul 1995. godine.
Generalštab Armije R BiH, Izvješatj o prihvatu i stanju jedinica 28. dKoV Srebrenica, br. 1/825- 1744, 28. jul 1995.
672

godine.
Vlada Republike Srpske - Komisija za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995. godine,
673

Događaji u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995. godine, Banja Luka, jun 2004.
674
Komandant Zvorničke pešadijske brigade potpukovnik Vinko Pandurević je samonicijativno sa muslimanskim
komandantom dogovorio otvaranje koridora i propuštanje kolone 28. Divizije (civili i vojnici), čime su izbegnute

340
 Ангажовање Зворничке пешадијске бригаде

У претресу терена ангажован је и “Р” (резервни) батаљон675. Заостале групе су биле

подељене у мање саставе. Нису биле спремне на предају. Напротив, пружале су жилав отпор,
а врло често су извршавали и самоубитства676. Према заробљеницима, који су заробљени у
току борби у претреса, поступало се у складу са конвенцијама, и они су пребацивани у
сабирни центар у Батковић код Бијељине. У периоду од 18.07. до 08.08. Зворничка
пешадијска бригада је заробила око 145 непријатељских војника и сви су упућени у
Батковић677.
Командант Генералштаба Армије Босне и Херцеговине армијски генерал Расим Делић
извештава Председника Председништва Босне и Херцеговине Алију Изетбеговића:
“Господине Предсједниче, везано за акт Ратног Предсједништва општине Сребреница,
потписано од господина Суљић Османа, дужни смо да Вас извјестимо да су наведени подаци
о наших 1.000 војника на Црном врху и 3.000 у рејону Церска и Удрча нетачни и да смо ми
подузели мјере за убацивање наших група из састава 28. дивизије Копнене војске. Ради се о
добровољцима и борцима са тих простора који познају терен и људе. Њихов циљ је спајање
са евентуалним нашим групама на простору Церске, Каменице и Коњевића Поља, о чему
ћемо вас правовремено извјештавати”678. И овај податак говори да је претрес терена био
неопходан и војнички оправдан.
До 21.07.1995. године, у потпуности је извршен претрес терена од саобраћајнице Ораховац –
Цапарде ка положајима 4. и 7. пешадијског батаљона (десно Дуги до, лево село Мемићи).

nepotrebne žrtve. Muslimanski vojnici koje je zarobila Zvornička pešadijska brigada, u skladu sa konvencijama,
upućivani su u sabirni centar u Batkoviću. Ovo pokazuje da se komandant Zvorničke pešadijske brigade pridržavao
propisa Međunarodnog ratnog prava, naredbe predsednika Republike Srpske br. 01-53/92 Vojsci Srpske Republike
Bosne i Hercegovine”, “Privremenih propisa o službi u vojsci Srpske Republike” zasnovanih na “Ustavu Srpske
Republike”, “Zakonu o odbrani Republike Srpske”, “Zakonu o vojsci Republike Srpske” i svih ostalih propisa. On je u
svojim borbenim dokumentima navodio obaveze pridržavanja međunarodnog ratnog prava, pa u svom aktu
"Diverzantsko teroristička dejstva muslimanskih snaga i mjere suprostavljanja istim", upućenim svim jedinicama
Zvorničke lake pešadijske brigade, stoji na str. 3, poslednji pasus: "Naoružane grupe smatrati teroristima... U slučaju da
grupe prolaze i budu blokirane te da na kraju polože oružje, da se među njima nalaze nenaoružana lica i civili,
obezbediti da se tretiraju kao zarobljenici, poštujući međunarodne konvencije o njihovoj zaštiti".
Redovni borbeni izveštaji Zvorničke pešadijske brigade broj 06-232 od 25.07.1995, br 06-233 od 26.07.1995, br. 06-
234 od 27.07.1995, br. 06-235 od 28.07.1995, br. 06-237 od 29.07.1995. i br. 06-238 od 30.07.1995. godine .
U razgovoru br. 296 dana 23.07. u 08.00, potpukovnik Vinko Pandurević traži rešenje za zarobljenike koje je zarobila
Zvornička pešadijska brigada tokom borbi na širem prostoru Crnog vrha.
675
Ovaj bataljon komandant Zvorničke pešadijske brigade mogao je mobilisati samo uz odobrenje Komande Drinskog
korpusa, kao što se to vidi iz akta str. pov. br. 05-127/2 od 07.04.1995. godine upućenog Komandi Drinskog korpusa,
kojim Komanda Zvorničke pešadijske brigade traži produženje angažovanja ovog bataljona.
676
Vanredni borbeni izveštaj Zvorničke pešadijske brigade 06-222 od 18.07.1995.
677
O ovim činjenicama govori Izveštaj Komande Zvorničke pešadijske brigade strogo pov. br. 01- 272 od 21.07.1995.
kao i razgovor broj 296 u kome Vinko Pandurević traži rešenje za zarobljenike koje je zarobila Zvornička pešadijska
brigada tokom borbi na širem prostoru Crnog vrha.
Spisak Muslimana koji su razmenjeni iz Sabirnom centra Batković (svi koji su došli u Batković od 23. do
26.07.1995.god. su najverovatnije oni koje je zarobila Zvornička pešadijska brigada. Ovi podaci se podudaraju sa
podacima iz borbenih izveštaja i dokumentacije Zvorničke pešadijske brigade za juli 1995. god.
678
Akt broj 1/825-1737 od 28.07.1995. godine.

341
Делимично је извршен претрес у рејону Каменица и Снагово. Блокирана је саобраћајница
Зворник – Шековићи на делу Ораховац – Црни врх сталним поседањем десне стране пута у
циљу спречавања преласка непријатељских група и њиховог долажења ближе фронту. За
претрес терена ангажоване су снаге: чета (100 војника) из 16. крајишке моторизоване
бригаде, вод (30 војника) из 1. власеничке лаке пешадијске бригаде и чета Министарства
унутрашњих послова, те преостале снаге из састава Зворничке бригаде679.
Од почетка претреса 17.07.1995. године до 21.07.1995. године ликвидирано је око 300
непријатељских војника, који се крећу у мањим групама, највише до 20 војника и
појединачно, са могућношћу да се споје у веће групе. Наоружани су и пружају отпор, честа
су самоубитства када долазе у ситуацију да буду заробљени, не предају се. Веће групе су
откривене у рејону Снагова на уобучајеном правцу кретања и делу Косоваче и Кусоња (нови
правац кретања група)680
Према извештајима Команде Зворничке пешадијске бригаде, претрес је настављен и
наредних дана:

У ванредном извештају од 22.07.1995. године стоји да су »двије чете из састава 1. звпбр и

четом Министарства унутрашњих послова извршен је претрес терена на правцу Планинци –
Перуника - с. Брезик - с. Мехмедићи са линије развоја Црни Врх – Планинци - Гуштери и
јединицом из састава ТГ »Осмаци« на правцу с. Цапарде – Косовача - Јеремићи, са линије
развоја д. Цапарде - Црни Врх. У сукобу са непријатељским снагама на правцу Планинци –
Перуника - с Брезик ликвидрано је 10 непријатељских војника, наоружаних највећим делом
аутоматским наоружањем, а зарбљено је 23 војника муслимана.
Јединица из ТГ »Осмаци« на свом правцу заробила је 17 муслимана.
Према подацима које смо добили од заробљених, разбијене групе се враћају ка рејону Удрча,
обзиром да се нису успјеле пробити кроз наше положаје у рејону Мемића и села Баљковица а
неке нити преко саобраћајнице Ораховац - Цапарде са намјером да покушају пролаз на
правцу ка Кладњу«.
- У редовном борбеном извештају од 22.07.1995. године, извештава се Команда дринског
корпуса да се »врши претрес терена од линије одбране 4. и 7. пешадијски батаљон по дубини
наше одбране (Пандурица, Михајловићи, Тисова коса, Ћетино брдо)... Данас је убијено 20
непријатељских војника, а 7 њих је заробљено и процена је да их у рејону Пандурице, Тисове
косе и Ћетиног брда има око 50 наоружаних и 200 без наоружања«.
- У извештају наредног дана каже се да је настављено са претресом у наведеном рејону и да
је заробљено 14 непријатељских војника, као и извештају од 25.07.1995. године да је
заробљено 25 непријатељских војника..

Ангажовање Братуначке лаке бригаде

679
Izveštaj Komande 1. zvorničke pešadijske brigade upućen Komandi Drinskog korpusa,
str, pov. br. 01-272 od 21.07.1995. godine.
680
Isto.

342
За претрес терена од 15. јула 1995. године задужена је Команда Братуначке бригаде, којој су
препотчињене све јединице задужене за претрес терена. Претрес терена вршен је по
наређењу Команде Дринског корпуса681, при чему је део бригаде (60 војних обвезника)
упућен у рејон Зворничке бригаде.
Одмах после успешно изведене операције за ослобођење Сребренице од 14. до 17.07.1995.
године вршен је претрес терена јер је на великој ослобођеној територији остао један број
окорелих муслиманских фанатика, добро наоружаних и спремних на све и који упорно
покушавају да се пробију ка Кладњу, Тузли, Жепи или Србији или се скривају по пећинама.
Први пешадијски батаљон вршио је претрес терена: десно. у захвату комуникације Братунац-
Коњевић Поље - Јежестица (к 316 и тт 555) – Лупоглав (тт 675) – Шушњари; лево, поток
Ломанац (Хранча) - с. Пале - Звијезда (тт 906). Командно место у с. Чизмићи.
Други пешадијски батаљон је вршио претрес терена: десно, поток Ломинац – с. Пале (тт 529)
– Пријанска коса (тт 585) – Чупановићи; лево, Биљег (тт 601) – Градац (тт 527) – Пријанска
коса (тт 585). Командно место у с. Поточари.
Трећи пешадијски батаљон вршио је претрес терена: десно, Обли вис (тт 732) – Градац (тт
527) . Звијезда (тт 906). Командно место у с. Бојна.
Четврти пешадијски батаљон (Раднички батаљон) са својих положаја је контролисао испред
себе простор од Лупоглава до Равног Буљима и по дубини од Мратињског брда до Сандића.
У редовном борбеном извештају, командант Братуначке лаке пешадијске бригаде извештава
Команду Дринског корпуса: »Наше снаге и даље врше претрес терена по вашем наређењу... и
сада се налазе на линији: Лупоглав - с.Шушњари - Пријанска коса (тт 685) – Осредак - с.
Виогор - с. Бојна.«682
Одмах после успешно изведене операције ослобођења Жепе у августу месецу 1995. године
вршен је претрес терена јер је на великој ослобођеној територији остао један број окорелих
муслиманских фанатика, добро наоружаних и спремних на све.683

681
Str. pov. br. 01/4.157-5, 13. juli 1995. godine.
682
Komanda 1.brlbr, str.pov. br. 03-253-105, 15.07.1995. godine.
683
Istorijat Bratunačke brigade (1D18-0187 – 1D18-0210/ ERN 00641732-00641754)

343
 АСАНАЦИЈА

Због сталних злоупотреба поступака асанације бојишта коју су вршиле јединице Дринског
корпуса и тврдњи да су то били поступци закопавања побијених зарољеника, неопходна су
основна појмовна објашњења кључних термина као и тумачења битних законских решења из
области цивилне заштите да би се могла разумети врло сложена ситуација која проистиче из
обавеза асанације као активности цивилне заштите и привредних и јавних предузећа, те
обавеза асанације бојишта која представља активности војних јединица.
Сам појам асанација (лат. Санус – здрав, фр. Ассанаир) значи смишљен рад на подизању
здравља појединаца, у неком граду, крају (или држави), поздрављавање насеља и побољ
шавање општих здравствених прилика, чишћење од заразе, исушење мочварних места итд.684
Асанација као мера цивилне заштите своје корене налази у асанацији бојишта која је
садржавала моралну одговорност руководства зараћених страна за утврђивање броја
погинулих и уклањање њихових лешева.685 Међутим указивање помоћи рањенима и
сахрањивање погинулих, само је део асанације која је као мера цивилне заштите далеко
сложенија и свеобухватнија.686 Дакле, појам асанације треба посматрати као општи појам у
најширем смислу те речи који подразумева спречавање ширења зараза, епидемија и других
последица ратних разарања, елементарних непогода, техничко - технолошких и еколошких
несрећа и других опасности у миру и рату, а подразумева уклањање и сахрањивање лешева
угинулих животиња као уклањање и отпадних и других материја штетних по живот и
здравље људи.687 У ужем смислу појам асанације треба посматрати као асанацију бојишта.
Асанација бојишта подразумева изналажење и прикупљање људских и животињских лешева
и њихово сахрањивање, уклањање са бојишта свега што може бити опасно или штетно по
војничко здравље.688
"Војни лексикон" такође асанацију посматра као општу и асанацију у рату:
АСАНАЦИЈА (лат.) предузимање санитарно-хигијенских и санитарно - техничких мера
на терену у насељима и објектима ради уклањања свега што омогућава појаву и
ширење заразних болести и других оштећења здравља. Асанација у рату и
елементарним катастрофама обухвата проналажење, идентификацију и сахрањивање
погинулих, уклањање животињских лешева биолошких и других отпадака,
дезинфекцију, дератизацију, поправку објеката за воду и канализацију, а у случају
примене НХБ оружја и деконатаминацију. Асанацију изводе јединице за асанацију
терена и стручне радне организације.689

684
Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1980, str. 78.
685
Simon Đarmati i Vladimir Jakovljević, Civilna zaštita u SR Jugoslaviji, treće izdanje, Beograd, 1996. str. 281.
686
Isto str. 281
687
Uredba o organizaciji i funkcionisanju civilne zaštite, Službeni glasnik Republike Srpske br.15 od 29. septembra
1992. čl. 21..
688
Ilustrovana Vojna enciklopedija, Prva knjiga, Izdavačko preduzeće ZENIT, Beograd, 1939. str.106.
689
Vojni leksikon, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1981. str.36.

345
У складу са напред датим објашњењима у поменутој "Уредби о организацији и
функционисању цивилне заштите" у чл. 21 став други стоји: За организовање и непосредно
провођење асанације ангажују се комунална, грађевинска, транспортна, здравствена,
ветеринарска предузећа и организације, стручне и научне институције, а по потреби и
јединице цивилне заштите.690 Припремом и ангажовањем и непосредном употребом
предузећа и организација руководе и координирају штабови цивилне заштите.691 У склопу
специјализованих јединица цивилне заштите формирају се и јединице за асанацију.692
Цивилном заштитом руководе штабови цивилне заштите који се организују као републички,
окружни, градски и општински штабови цивилне заштите.693 Дакле, цивилна заштита се
организује на државном нивоу у оквиру Министарства одбране. Иначе, "Закон о одбрани" из
1992. године у свом саставном делу као 5. део третира ЦИВИЛНУ ЗАШТИТУ, од чл. 31-
54.694
При обављању послова цивилне заштите поред наведених предузећа и организација као
испомоћ у тим пословима могу се појавити и јединице Војске. У "Закону о Војсци" (чл. 302)
стоји: "Јединице и установе могу уз накнаду вршити радове и услуге државним органима,
предузећима и другим домаћим правним и физичким лицима. За извршене радове и услуге у
случајевима елементарних непогода, опасности по живот и здравље људи или по безбедност
имовине као и у другим случајевима у којима је за отклањање опасности или ненадокнадиве
штете потребна помоћ Војске, јединица и установа имају само право на накнаду
материјалних трошкова".695
Под асанацијом бојишта подразумева се проналажење и скупљање људских и
животињских лешева и њихово сахрањивење (закопавање, спаљивање) и уклањнаје са
бојишта свега што може да буде опасно или штетно по здравље људи и животиња.696
Дакле, асанација бојишта се односи искључиво на бојиште, односно на просторију захваћену
борбеним дејствима, а никако на подручја изван територија на коме се изводе борбена
дејства. Асанација као појам који се користи у документима Зворничке пешадијске бригаде
се односи искључиво на његово значење као асанација бојишта и не односи се на покопавање
тела изван простора борбених дејстава.697
Асанација бојишта, тј. асанација терена на коме се воде или су вођена борбена дејства
обухвата:
- проналажење, сакупљање и указивање прве помоћи случајно заосталим рањеницима и
њихова евакуација у здравствене установе,698
- проналажење, сакупљање и пружање помоћи случајно заосталим и рањеним животињама, и
ако је потребно евакуација у ветеринарске установе,

690
Uredba o organizaciji i funkcionisanju civilne zaštite, Službeni glasnik Republike Srpske br.15 od 29. septembar
1992. čl.21..
691
Isto, čl. 22.
692
Isto, čl.27.
693
Isto, čl.29, stav drugi.
694
Zakon o odbrani, Službeni glasnik Srpskog naroda u Bosni i Hercegovini br. 7 od 1.juna 1992. g.
695
Zakon o vojsci, Službeni glasnik Srpskog naroda u Bosni i Hercegovini broj 7, 1. juni 1992. čl. 302.
696
Uputstvo za asanaciju bojišta, Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, Generalštab JNA, Beograd, 1991. str. 3.
697
Vanredni borbeni izveštaj Komande 1.Zvpbr broj od 15.07.1995.
698
Ovo su aktivnosti koje je preduzimala komanda Zvornička pešadijske brigade tokom 15.07.1999. godine kada je i
pisan vanredni borbeni izveštaj.

346
- проналажење, сакупљање и сахрањивање (спаљивање) погинулих (умрлих) и установ
љавање потребне евиденције,
- проналажење, сакупљање и уклањање (закопавање, спаљивање) животињских лешева или
њихово искоришћавање,
- прикупљање и уклањање (спаљивање, закопавање) свих врста отпадака опасних по здравље
војника и животиња,
- хватање напуштених животиња, прикупљање војне имовине и личних ствари рањених
(погинулих, умрлих) војних лица.699
Организација и извођење асанације бојишта спада у надлежност јединица оперативног дела
оружаних снага. Асанација у зонама дејства оружаних снага у надлежности је старешина тог
оперативног дела оружаних снага, а ван ових у надлежности друштвено-политичких
заједница700
Спровођење мера асанације бојишта није искључиво хигијенско-техничко питање уклањања
извора заразе, већ пре свега питање општих морално-хуманитарних права људи и осећање
поштовања према погинулима и брига према њиховим породицама. Осећање сваког војника
и старешине да ће у случају рањавања бити правовремено збринут, а у случају смрти да ће се
са његовим остацима поступати са дужним пијететом и да ће његова породица бити
правовремено обавештена и збринута представља један од елемената моралне чврстине
војника и старешина.701
Дакле, напред наведене одредбе асанације бојишта односе се искључиво на просторију
захваћену борбеним дејствима, односно просторију на којој се воде или су вођена борбена
дејства. Све активности на асанацији изван ових просторија нису у надлежности старешина и
њихових војних јединица. Сакупљање лешева погинулих лица изван зоне борбених дејстава
је у надлежности цивилне заштите и њених структура. Такође, сакупљање и сахрањивање,
односно покопавање тела убијених лица изван бојишта, на недозвољен начин, односно
супротно Женевским конвенцијама не подпада под одредбе асанације бојишта. Асанација
бојишта као морално - хуманитарно питање се односи на пружање помоћи властитим
рањеним борцима, као и пружање помоћи рањеним непријатељским борцима, односно
хумано поступање са погинулима у борби.

699
U svom svedočenju pred sudom Dragan Obrenović je izjavio da je pored Komande 4. pešadijskog bataljona bila
mini - farma svinja i da su ih muslimanske snage 28. divizije pobile noću 15.07.1995. godine. Uklanjanje leševa ovih
svinja spada a asanaciju.
700
Uputstvo za asanaciju bojišta, Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, Generalštab JNA, Beograd, 1991. str. 3.
701
Isto, str.2.

347
348
 МЛАДИЋ И КЛАРК СА ЗАМЕЊЕНИМ ШАПКАМА

ОПТУЖЕНИ ЗА СРЕБРЕНИЦУ
Вукадин Поповић, Љубиша Беара, Драго Николић, Љубомир Боровчанин,
Винко Падуревић, РадивојеМилетић и Милан Гверо

349
МИЛАН ВУЈИЧИЋ, СРЕБРЕНИЦА

350
МАЈКА РАЈКА ВУЈАНИЦА НА ЊЕГОВОМ ГРОБУ

351
ЛОГОРИ ЗА СРБЕ 1991-1996.

352