EMOCIJE, OBMANE, EGO ODBRANE I STILOVI PREVLADAVANJA

Način da se stekne uvid u probleme klijenata i njihov životni stil može se dostići identifikovanjem
vrsta odbrana koje oni koriste u interpersonalnim odnosima. Poznata je teškoća u otkrivanju
odbrana koje su inače dosta konfuzne i kontraverzne. U razmatranju prirode i uloge odbrana u
obavezi smo da pratimo teorijske modele koji povezuju odbrane sa ličnošću i emocijama. Uvažavamo
i razliku izmedju odbrana i stilova prevladavanja zavisno od nivoa svesnosti i adaptivne vrednosti.

Hipoteze koje zastupamo odnose se na svuda prisutnu prirodu obmane i njeno ispoljavanje u
eksploraciji i psihoterapiji. Nadalje ispitujemo koncept ego odbrana i da su ego odbrane u unkciji
kontrole u ispoljavanju emocije. I da odredjene ego odbrane kontrolišu odredjene emocije.

Razlike u nivou svesnosti izmedju ego odbrana i stilova prevladavanja imaju i težinu aplikacije na
terapiju.

OBMANE

U svakodnevnoj interakciji negde na marginama svesti osećamo da nismo iskreni, cenzurišemo svoje
reakcije, govor i osećanja ne pokazujemo u pravoj meri. Najčešće svoje probleme, emocije ili
doživljaje patnje pa i radosti nekako merimo prema socijalno očekivanim odgovorom. Postoji velika
verovatnoća da smo svesni da su to obmane koje su prihvatljive širem krugu recipijenta a pomažu
glatkoći interakcije i izbegavanju neprijatnosti ili bar svodjenja na najblažu meru. Početna faza
psihoterapije obiluje ovakvoj vrsti obmana. Iste su samoobmane klijenta kao i kliničara koji veruju da
kodeks „mora i treba“ , dužnost i obaveze zamaskiraju samoobmane. (WEISMAN, 1965, str.226) „Čak
i kada pacijent dobrovoljno pristane na procenu toga kako se oseća, to je obično prožeto željom da
predstavi svoja osećanja prihvatljivim da izveštaj teško može biti verodostojanv“. Psihoanalitičari su
odavna ubedjeni da većina ljudi pogrešno sagledava sopstvena afektivna stanja, a i percepcija drugih
ljudi isto tako netačna. Paradoks u čitanju acijalne ekspresije je u tome što se misli da se nužno
očitavaju unutrašnja emotivna stanja ali su samo dobra izmišljena tehnika da se facijalnom
ekspresijom utiče na emocije i ponašanje drugih. Brojni su primeri potvrde ovog paradoksa: kada se
odrasli pozdravljaju osmehom /koji zasigurno nisu odraz osećaja zadovoljstva ili sreće „kez belih
zuba“. Osmeh bi trebalo da znači: slušam te, potpuno te razumem i i slažem se s tobom. Osmeh se
obično svodi na „dogovorenu“ socijalnu distancu ali bez obaveze da se iskaže dubina emotivnog
stanja. Uplakano lice je najčešće signal: trebam pomoć ili pažnju! Preteće lice govori: spreman sam i
sposoban za borbu /mada to može biti mimikrija ili pokušaj odvraćanja/. Najčešće acijalna ekspresija
se koristi da se utiče na druge da bi se dobio objet gratifikacije. Iako je ovo očito obmana ona nije
zlodelo. Obmana je prisutna kao oblik zaštite i kod biljaka i životinjau obliku kamulažne oznake,
promenom boje spoljašnjeg omotača i sl. Obmane u biljnom i životinjskom svetu slične su ljudskim
izrazima lica i iste su u funkciji adaptacije, odvraćanja i preživljavanja.

Tako obmana pridaje sebi značaj u evolucionoj psihologiji i pomaže razumevanju psihopatologije i
psihoterapije. Razvoj pretećih karakteristika koje deluju dramatično i preuveličavaju sposobnost
individue su posledica agresije unutar grupe. Na evolutivnim nivoima u ove karakteristike spadaju:
čuperak, vratno perje /grgeč/, griva, kod nižih životinja a kod ljudi brada i obrve. Kod primata koji
ujedaju:pokazivanje zuba, izraženi mišići vilice. Evidento je da se ovkvom ekspresijom stiče prednost
putem obmane. Mirisi su takodje svrsishodna obmana naglašavaju se seksualnom zrelošću. Većina
sisara i ljudi luči jak miris za vreme konlikta. Poznat je suprotni obrazac navedenom da stariji ljudi
imitiraju mladje u predpubertetu: briju bradu, pazuh, noge, dezodorans, miris i puder. Mogući cilj
ovakvog obrasca je smanjenje konlikta unutar nepoznatog društva. To opet pokazuje da društvo
gotovo nikad ne može biti apsolutno iskrena organizacija. S druge strane u organizovanim grupama
osoba bez sredstva imitira status i moć. Ponekad se rivalu sugeriše veća moć koja je tajna, i to koriste
kao trik u takmičenju za ženku ili teritoriju.

(Alexander,1987), gledište: obmanjivanje drugih u vezi sa obmanjivanjem sebe. Obmana omogućava

da ih drugi vide onako kako oni žele u cilju zadovoljenja njihovih interesa. Opisati sebe
„velikodušnim“ je u funkciji da se izvuče korist od drugih. Ohrabrujemo se tako što sebe pokazujemo
u poželjnijem svetlu i pritom verujemo u sopstvenu sliku o sebi a to nam donosi gratifikaciju –
popularnost i reproduktivni uspeh. Čak individui nije u interesu da se nesvesna obmana osvesti jer
će biti lažov, prevarant, fejk već ako je obmana rezultat prirodne selekcije ona mora postojati kao
neprestana selekcija kod onih koji su sve bolji u varanju drugih kao i opažanju tudjih obmana.

Po Aleksanderu /1987/ , a) evolucija priprema individue za svet koji je nadživeo bezbroj generacija.
Ma da one mogu živeti i bez toga čak suprotno. b) evolutivno saznanje obezbedjuje informacije o
prvobitnim uslovimai šta tipični oblici ponašanja mogu da znače u sredini i c) ljudi poseduju razvijenu
tendenciju da avorizuju bližnje, investiraju u uzajamnost, predstavljaju sebe poželjnijim individuama
koje treba imati uz sebe /evolutivna osnova za : altruizam, lojalnost, simpatija, kooperacija kao i
osnova za strahkompeticiju i agresiju/.

OBMANA – KLINIČKA

Po Jalomu (1995), svako ima svoju tajnu. Dve najčešće tajne odnose se na osećanje neadekvatnosti ili
nekompetentnost i nedostatak brige ili ljubavi prema bliskim osobama. Neosvešćena ova osećanja su
obmana. Ali i druge obmane nisu svesne: opisi braka dva partnera su različiti čak i od opisa drugih
poznanika. Te razlike mogu biti namerne ali i nesvesni napor da se izbegne stid ili poniženje.

U terapijskom kontekstu: klijent koji želi da dobije poštovanje i priznanje terapeuta ima poteškoća u
iznošenju sopstvenih slabosti.

Brojni su razlozi netačnog samoopisa. Barijera izmedju iskustva i jezičkih mogućnosti. Pokušaj da se
izmeni haotični i difuzni emocionalni doživljaj u koherentnu priču - iskrivljuje autentičnost. Uvek je
prisutna i selektivnost izbora, često nesvesna, da se nešto otkrije a nešto uvek izostavlja.
Emocionalni doživljaj može biti toliko bolan da se ne može verbalizovati ali se može uočiti u
neberbalnim obrascima, facijalna ekpresija, držanje tela, ton glasa, boja kože. Izuzetna složenost
života čini tačnu komunikaciju ekstremno teškom.

Obmana u nepežorativnom smislu normalan je deo života a posebno integralno iskustvo u

psihoterapiji. /Freud, 1915,1957/ koncept odbrana još uvek koristan za kliničku praksu.

EGO ODBRANE

/Freud, 1928/1959/ - Anksioznost zauzima jedinstveno mesto u ekonomiji uma: to je razlog

potiskivanja i formiranja simptoma. Ona je okidač odbrambenog funkcionisanja slabog i nezrelog
ega. „Odbrambeni mehanizmi su fiksacije na mali i rigidan repertoar pokušaja, primitivnih i
neadekvatnih, da se reši zadatak Ega, a to je prilagodjavanje zahteva instinktivnih nagona uslovima
realnosti radi njihove „gratifikacije“. (Sjoback, 1973, str. 115).

Prva situacija opasnosti sa kojom se suočava novorodjenče je bespomoćnost. Odbrambeni procesi

pojavljuju se na vrlo ranom stadijumu mentalnog razvoja i imaju jednu ili više od ukupno tri funkcije:
a) blokiranje ili inhibiciju mentalnih sadržaja; b) izobličavanje mentalnih sadržaja; c) prikrivanje ili
maskiranje mentalnih sadržaja korišćenjem suprotnih sadržaja.
Ovja koncept odbrane je jezgro Frojdove teorije neuroza. Odbrane uvek vode samobmanjivanju.

„Potiskivanje je u osnovi pokušaj bekstva /.../ Ali mi ne možemo pobeći od sebe; beg ne pomaže
pred unutrašnjim opasnostima. Iz tog razloga odbrambeni mehanizmi ega su primorani da alsiikuju
našu unutrašnju percepciju i da daju samo nesavršenu i izobličenu sliku ida /str.237/“.

Iz ovoga sledi – Frojdova teorija neuroza je u suštini teorija efekata samoobmane i samopokrivanja
koji su rezultat odbrambenih procesa.

Kako se prepoznaju odbrambeni procesi? Obzirom da su to teoretski konstrukti o njima se da

zaključiti iz indirektnih dokaza. Na osnovu otvorenog ponašanja i sadržaja kominikacije. A njih
karakteriše: 1. Ponašanje je rigidno. 2. Postoji osećaj slabe kontrole nad njim. 3. Kada je odbrambeno
ponašanje blokirano, javlja se anksioznost. 4. Postoji nepodudarnost izmedju verbalne komunikacije i
facijalne ekspresije ili držanja tela.

I sve do sada navedeno sa sobom nosi dozu nesigurnosti u krajnjim zaključcima u ma kakvom obliku
integracije teorije i opservacije.

Koliko ego odbrana postoji, razvrstavanje po nivou primitivnosti, da li su adaptivne?

Ana Frojd 1936. ukazuje na devet MO: regresija, potiskivanje, reakciona ormacija, izolacija,
poništavanje, projekcija, introjekcija, okretanje protiv sebe i okretanje u suprotno. Ana, 1946 dodaje:
intelektualizacija i identiikacija. S.Freud dodaje ovoj listi: poricanje, pomeranje, racionalizacija i
derealizacija. Neki drugi autori dodaju: kompenzacija, fantaziranje, idealizacija, supstitucija,
somatizacija, „actin out“, sublimacija, magijsko mišljenje, asketizam, izbegavanje, negacija, spliting,
(bibring, Dwyer,Huntington, Walenstein, 1961; Kaplan, Sadock, 1989; Moore, ine, 1990;
Sjobck,1973). Bond, Gardner, Kristijan i Sigal – opisuju dvadeset četiri odbrane uključuju: ihibicija,
pseudoaltruizam, „kao da“, (as-i)ponašanje i „lepljenje“. Perry, 1990. navodi dvadeseti osam
odbrana: afilijacija, anticipacija, samoposmatranje i hipohondrijazu.

DSM-III-R, dodaje: autistična antazija, devaluacija, disocijacija, pasivna agresija, supresija.

Schafer, 1954; „ Ne može postojati tačna ili kompletna lista odbrana, već liste različite obuhvatnosti.

Sperling, 1958,; Mnogi psihoanalitičari koriste termin „mehanizam odbrane“ na toliko mnogo i loše
deinisanih načina, da bi to dovelo do ozbiljnog razvodnjavanjasuštine teorije odbrambenih procesa.

Možemo li razvrstati odbrane prema nivoima primitivnosti?