Stiven Hoking Velika Zamisao PDF

b e s t s e l e r N j u j o r k t a j m s a
STIVEN
HOKING
i LENARD MLODINOV
Stiven Hoking, engleski
teoretičar fizike, unapredio je
razumevanje odnosa između
prostora i vremena. Hoking je
diplomirao fiziku na Oksfordu,
a zatim je.doktorirao iz oblasti
teorije relativiteta na
Univerzitetu-u Kembridžu, gde
je kasnije nastavio akademsku
karijeru. Postao je član
Kraljevskog društva 1974.
godine, a 1979. godine i
profesor matematike,
nasledivši katedru na kojoj je
1663. godine predavao Isak
Njutn. Još dok je bio student,
oboleo je od progresivne
neuromotoričke bolesti.
Njegov životni rad predstavlja
izvanrednu pobedu nad teškim
fizičkim hendikepom.
www.hawking.org.uk
VELIKA
ZAMISAO
Stiven Hoking
i Leonard Mlodinov
Preveo Vladan Stojanović
alnari
Beograd, 2011.
Prvo poglavlje:
Misterija postojanja
vako od nas postoji tek kratko vreme. U tom vremenu istra-
S žujemo samo mali deo čitave vaseljene. Ljudi su radoznala vr-

sta. Čudimo se i tragamo za odgovorima. Živimo u golemom,
naizmenično prijatnom i okrutnom svetu. Zurimo u beskrajna ne-
besa, postavljajući nebrojena pitanja. Kako da shvatimo svet u kom
smo se našli? Kako se vaseljena ponaša? Šta je priroda stvarnosti?
Odakle sve ovo potiče? Da li je vaseljeni neophodan tvorac? Većina
ljudi ne provodi previše vremena mozgajući o ovom pitanjima, ali
je gotovo svaki čovek ponekad o njima razmišljao.
Filozofija se odvajkada bavila ovim pitanjima, ali je ona mrtva.
Nije održala korak s najnovijim naučnim dostignućima, pogotovo
na polju fizike. Naučnici su poneli baklju otkrića u potrazi za zna-
njem. Svrha ove knjige je da ponudi odgovore na osnovu skorašnjih
otkrića i ostvarenog napretka na teorijskom polju. Naučna dosti-
gnuća ukazuju na novu sliku vaseljene i našeg mesta u njoj. Ta slika
se veoma razlikuje od tradicionalne, pa čak i od one od pre deset
ili dvadeset godina, iako su se njeni prvi obrisi pojavili pre gotovo
stotinu godina.
Stiven Hoking i Leonard Mlodinov
....ovo je nnoja filozofija."
Tradicionalno poimanje vaseljene barata s predmetima koji se

kreću po tačno utvrđenim putanjama, s jasnim istorijama. Sposobni
smo da precizno utvrdimo njihovpoložaj u svakom trenutku. Iako
je ovaj prilaz u dovoljnoj meri uspešan za svakodnevne potrebe, još
dvadesetih godina dvadesetog veka uočeno je da se „klasična", slika
ne odnosi na naizgled bizarno ponašanje primećeno na atomskom i
podatomskom nivou postojanja. To je nametnulo prihvatanje razli-
čitog okvira nazvanog kvantna fizika. Kvantne teorije su se pokazale
čudesno tačnim, u predviđanju događaja na ovim nivoima veličina
i kadrim da ponove predviđanja starih, klasičnih teorija na makro-
skopskom nivou svakodnevnog života, iako su kvantna i klasična
fizika zasnovane na veoma različitim poimanjima fizičke stvarnosti.
Kvantne teorije mogu biti formulisane na mnogo različitih načina.
Verovatno najintuitivniji opis je dao Ričard Dik Fejnman (1918-1988),
VELIKA ZAMISAO
veoma živopisna ličnost. Radio je na Kalifornijskom tehnološkom in-

stitutu i svirao bongo bubnjeve u striptiz baru u susedstvu. Tvrdio je da
sistem nema jednu već sve moguće istorije. U potrazi za odgovorima
izložićemo detaljno Fejnmanov pristup. Upotrebićemo ga da bismo
istražili ideju da ni vaseljena nema jednu istoriju, pa čak ni nezavisno
postojanje. To je i dan-danas radikalna ideja za veliki broj fizičara. I
ona se, poput mnogih drugih postavki savremene nauke, naizgled
opire zdravom razumu. Zdrav razum se zasniva na svakodnevnom
iskustvu, a ne na saznanjima o vaseljeni do kojih smo došli zahvalju-
jući čudesima tehnologije koja nam dozvoljavaju da se zagledamo
duboko u atom, ili daleko unatrag ka ranoj vaseljeni.
Do pojave savremene fizike verovalo se da se do sveg znanja o
svetu može doći direktnim posmatranjem i da su stvari ono što
jesu, onakve kakve ih poimamo čulima. Spektakularni uspesi sa-
vremene fizike, zasnovani na postavkama sličnim Fejnmanovim,
sukobljenim sa svakodnevnim iskustvom, pokazali su da to nije
slučaj. Naivno poimanje stvarnosti stoga nije usaglašeno sa savre-
menom fizikom. Usvojićemo prilaz koji ćemo nazvati realizam za-
visan od modela, da bismo se uhvatili u koštac s takvim paradok-
sima. Zasnovan je na ideji da naš mozak tumači podatke iz čulnih
organa tako što stvara modele sveta. Kad se model pokaže uspeš-
nim u objašnjenju događaja, njemu i elementima i postavkama od
kojih je načinjen pripisujemo osobine stvarnosti i apsolutne istine.
Postoje različiti načini za modelovanje iste fizičke situacije. Svaki
od tih načina može koristiti različite osnovne elemente i postavke.
Ako dve fizičke teorije ili modela tačno predviđaju iste događaje,
ne može se reći da je jedna stvarnija od druge. Slobodni smo da
koristimo najpogodniji model.
Istorija nauke pripoveda o otkrićima sve boljih i boljih teorija ili
modela, od Platona, preko klasične Njutnove teorije, do savremenih
kvantnih teorija. Prirodno je zapitati se da li će ovaj niz stići do krajnje
tačke, do konačne teorije vaseljene, koja će obuhvatiti sve sile i predvi-
deti svako opažanje koje možemo načiniti, ili ćemo doveka iznalaziti
sve bolje teorije, ali nikada i onu koju je nemoguće poboljšati? Još ne
raspolažemo konačnim odgovorom na ovo pitanje, ali imamo kandi-
data za teoriju svega, ako takva uopšte postoji. Zovemo je M-teorijom.
Ona ima sva svojstva koja, po našem mišljenju, konačna teorija mora
da ima. Na njoj je zasnovan najveći deo rasprave koja sledi.
M-teorija nije teorija u uobičajenom smislu te reči. To je čitava
porodica različitih teorija, od kojih svaka opisuje zapažanja u odre-
đenom opsegu fizičkih situacija. Pomalo podseća na mapu. Dobro
je poznato da se čitava površina Zemlje ne može prikazati na jed-
noj mapi. Uobičajena Merkatorova projekcija koristi mape sveta na
kojima oblasti izgledaju veće na dalekom severu i jugu. One takođe
ne pokazuju Severni i Južni pol. Verna siika čitave planete može se
prikazati samo na nekoiiko mapa, od kojih svaka pokriva određenu
oblast. Mape se prekiapaju i na tim mestima pokazuju isti krajolik.
M-teorija je shčna. Razhčite teorije iz porodice M-teorije mogu
izgledati znatno drugačije, ali se sve mogu posmatrati iz ugia iste
osnovne teorije. One su verzije modela, upotrebljive samo u ograni-
čenim oblastima, na primer kad su određene veličine, poput energije
male. Predviđaju istu pojavu, kad se oblasti različitih verzija preklapaju,
kao preklapajuće mape u Merkatorovoj projekciji. Nema jedne teorije
koja će dobro predstaviti zapažanja u svim situacijama, baš kao što
nema ravne mape koja može verno prikazati čitavu površinu Zemlje.
Objasnićemo kako M-teorija može da ponudi odgovore na pitanje
stvaranja. Prema M-teoriji, naša vaseljena nije jedina. Ona, umesto
toga predviđa da je veliki broj vaseljena stvoren iz ništavila. Stvorene
su bez intervencije natprirodnog bića ih Boga. Brojne vaseljene nastale
su prirodnim putem iz zakona fizike. One su predviđanja nauke. Svaka
vaseljena ima mnogo mogućih istorija i mnogo mogućih stanja u ka-
snijim vremenima, kao što je današnje, dugo nakon stvaranja. Najveći
broj tih stanja biće prilično drugačiji od vaseljene koju opažamo i pri-
lično negostoljubiv za bilo koje oblike života. Bića slična nama mogla
bi postojati samo u malom broju njih. Naše prisustvo nas nagoni da
iz velikog mnoštva vaseljena izdvojimo samo one pogodne za naše
8
VELIKA ZAMISAO
Karta sveta / Za objašnjenje vaseljene potrebno je više

preklapajućih teorija, baš kao što je više preklapajućih
mapa neophodno za prikazivanje Zemlje.
postojanje. To nas, iako smo u kosmičkim razmerama sitni i bezna-

čajni, na izvestan način čini gospodarima stvaranja.
Da bismo razumeli vaseljenu na najdubljem nivou, moramo da
znamo ne samo kako se ona ponaša, već i zašto?.
Zašto postoji nešto umesto ničega?

Zašto postojimo?
Zašto postoji ovaj skup zakona, a ne neki drugi?
Ovo je Konačno pitanje života, vaseljene i svega postojećeg. U

ovoj knjizi pokušaćemo da odgovorimo na njega. Naš odgovor neće
biti poput onog koji se nudi u Autostoperskom vodiču kroz galak-
siju, kratko ,,42“.
9
Drugo poglavlje:
Vladavina zakona
Vuk Skol uplašiće Mesec

koji će pobeći u šumu Voe:
Vuk Hati, Hridvitnirov rođak,
goniće Sunce.
- Grimnismal , Starija prozna eda
kol i Hati u vikinškoj mitologiji gone Sunce i Mesec. Kad vu-
S kovi stignu jedno ili drugo nebesko telo, nastaje pomračenje.

Kad se ovo dogodi, ljudi na Zemlji nastoje da naprave što
veću buku da bi poplašili vukove. Slični mitovi postoje u drugim
kulturama. Ljudi su, posle nekog vremena, sigurno primetili da
Sunce i Mesec ubrzo izlaze iz pomračenja bez obzira da li oni trče,
urlaju i udaraju po svemu na šta naiđu. S vremenom su zapazili da
se pomračenja ne događaju u slučajnim vremenskim periodima,
već u pravilnim obrascima koji se ponavljaju. Ovi obrasci su bili
najuočljiviji u pomračenjima Meseca, što je drevnim Vaviloncima
omogućilo da ih prilično tačno predvide, iako nisu shvatali da ih
uzrokuje Zemlja, blokirajući Sunčevu svetlost. Pomračenja Sunca
Pomračenje / Drevni Ijudi nisu znali šta izaziva pomračenja,

ali su zapazili obrasce njihovog pojavljivanja.
je bilo teže predvideti, zato što su vidljiva s pojasa širokog samo

pedeset pet kilometara. Kad bi se obrazac uočio, posmatračima je
postajalo jasno da pomračenja ne zavise od mušičave volje natpri-
rodnih bića, već da njima upravljaju zakoni.
Uprkos ranim uspesima u predviđanju pokreta nebeskih tela,
najveći broj prirodnih pojava našim precima činio se nepredvid-
ljivim. Mislili su da je nemoguće predvideti vulkanske erupcije,
zemljotrese, oluje, zaraze i urasle nokte na nožnim prstima. U sta-
rom veku je bilo prirodno pripisivati najsnažnije prirodne pojave
panteonu zlih i obešenjački raspoloženih božanstava. Katastrofe su
najčešće tumačene kao posledica sagrešenja prema bogovima. Na
primer, 4800. godine pre n. e. eksplodirao je vulkan na planini Ma-
zama u Oregonu. Godinama je izbacivao usijano stenje i prašinu.
VELIKA ZAMISAO
To je dovelo do višegodišnjih obilnih kiša koje su postepeno napu-

nile vulkanski krater, koji se danas zove Kratersko jezero. Klamat
Indijanci iz Oregona ispleli su legendu koja verno prenosi sve ge-
ološke detalje kataklizme i unosi element drame, prikazujući ljude
kao uzrok katastrofe. Ljudska sposobnost za grižu savesti je tolika
da u svemu što se događa vide svoju krivicu. Legenda pripoveda da
se Lao, gospodar podzemnog sveta zaljubio u divnu kći poglavice
Klamata. Skel, gospodar gornjeg sveta se, na svu sreću, sažalio na
ljude i zametnuo boj sa suparnikom iz donjeg sveta. Poraženi Lao
pao je u planinu Mazama. Ostavio je za sobom veliku rupu, krater
koji se s vremenom ispunio vodom.
Nepoznavanje načina na koji priroda funkcioniše nagnala je
drevne ljude da izmisle bogove koji upravljaju svakim vidom nji-
hovog života. Postojali su bogovi ljubavi i rata, sunca, zemlje i neba,
okeana i reka, kiša i oluja, čak i zemljotresa i vulkana. Kad su bogovi
bili zadovoljni, narodi su uživali u lepom vremenu, miru i odsustvu
prirodnih katastrofa i zaraza. Kad bi se božanstva naljutila, stizale su
suše, ratovi, zaraze i epidemije. Bogovi su im se činili neshvatljivim,
pošto nisu uviđali vezu između uzroka i posledica. Smatrali su da
su prepušteni na milost i nemilost tim bićima. To poimanje počelo
je da se menja pre nekih dve hiljade i šest stotina godina, zahva-
ljujući Talesu. On je tvorac ideje da priroda sledi dosledna načela
koji se mogu dešifrovati. To je bio početak dugog procesa zamene
shvatanja o vladavini bogova, onima o vaseljeni kojom upravljaju
zakoni prirode, stvorenoj po planu koji ćemo jednog dana naučiti
da čitamo.
Naučna misao je, sa stanovništva celokupne Ijudske istorije, po-
java skorašnjeg datuma. Prvi čovek pojavio se u podsaharskoj Africi
pre oko 200.000 godina. Pismo se pojavilo nekih 7.000 godina pre n.
e. Najranije ljudske zajednice okupljale su se oko uzgajanja žitarica.
(Neki od najdrevnijih zapisa se bave raspodelom dnevnog sledova-
nja piva na članove zajednice). Najraniji pisani dokumenti velike
civilizacije drevne Grčke potiču iz devetog veka pre n. e. Pomenuta
13
civilizacija je svoj vrhunac, nazvan „klasičnim periodom“, doživela

tek nekoliko stotina godina kasnije, nešto pre petstote godine pre n.
e. Prema Aristotelu (384-322. pre n. e.), negde u to vreme je Tales
iz Mileta (oko 624 - oko 546. pre n. e.) - grada u zapadnoj Turskoj
- prvi došao na ideju da svet može biti shvaćen, da složene pojave
oko nas mogu biti svedene na jednostavna načela i objašnjene bez
oslanjanja na mitske i teološke postavke.
Talesu se pripisuje prvo predviđanje pomračenja sunca 565. go-
dine pre n. e., iako je do precizne prognoze došao najverovatnije
slučajno. On je malo poznata ličnost, čiji originalni radovi nisu
sačuvani ni u fragmentima. Živeo je u jednom od intelektualnih
središta stare Grčke, u Joniji. Kolonizovali su je Grci. Uticaj jonske
misli prešao je granice današnje Turske. Proširio se na zapad, sve do
Italije. Jonska nauka je bila poduhvat karakterističan po izraženom
interesovanju za otkrivanje osnovnih zakona u pozadini prirodnih
pojava. Predstavlja prekretnicu u istoriji ljudskog mišljenja. Zdra-
vorazumski pristup drevnih mislilaca u mnogo slučajeva doveo ih je
do zaključaka, iznenađujuće sličnih današnjim, otkrivenim zahva-
ljujući mnogo sofisticiranijim naučnim metodama. Bio je to veliki
početak. Najveći deo jonske nauke će u nastupajućim vekovima biti
zaboravljen, samo da bi bio ponovo otkriven, ponekad i više puta.
Prve matematičke formulacije onog što bismo danas zvali za-
konima prirode, legende pripisuju Jonjaninu Pitagori (oko 580 -
490 pre n. e.), čuvenom po teoremi nazvanoj po njemu, po kojoj
je kvadrat nad hipotenuzom (najduže strane) pravouglog trougla
jednak zbiru kvadrata nad katetama. Priča se da je Pitagora otkrio
brojčani odnos između dužine žica na muzičkim instrumentima i
harmonijskih kombinacija zvukova. Današnjim jezikom taj odnos
bismo opisali rekavši da je frekvencija - broj vibracija u sekundi -
jednako zategnute žice koja vibrira obrnuto proporcionalna njenoj
dužini. S praktične tačke gledišta, ovo objašnjava zašto kraće žice
na gitari proizvode više i duže tonove. Pitagora to verovatno nije
otkrio - kao što nije otkrio ni teoremu koja nosi njegovo ime - ali
14
VELIKA ZAMISAO
Jonija / Učeni Ijudi u drevnoj Joniji među prvima

su prirodne pojave objašnjavali prirodnim
zakonima, umesto mitovima ili teologijom.
postoje dokazi da se u njegovo doba znalo za neke odnose između

dužine žice i visine tona. Ako je to tačno, moglo bi se reći da je ta
jednostavna matematička formula prvi korak u nastanku onog što
danas zovemo teorijskom fizikom.
Izuzev Pitagorinog zakona o žicama, jedini fizički zakoni za koje
su drevni mislioci znali jesu tri zakona koje je otkrio Arhimed (oko
287 - oko 212. pre n. e.), daleko najznačajniji antički fizičar. Za-
kon poluge, današnjom terminologijom, objašnjava kako manja sila
može da podigne veliku težinu zato što poluga povećava silu u za-
visnosti od razdaljine od tačke oslonca. Zakon plovećih tela navodi
da svaki predmet potopljen u tečnost trpi dejstvo sile koja ga gura
ka površini, srazmerno težini izmeštene tečnosti. Zakon refleksije
opisuje kako je ugao između svetlosnog zraka i ogledala jednak uglu
15
Stiven Hoking i Leonard Mtodinov
između ogledala i odbijenog zraka. Arhimed ove uvide nije zvao

zakonima, niti ih je objašnjavao pozivajući se na zapažanja i mere-
nja. Poimao ih je kao čisto matematičke teoreme, u aksiomatičnom
sistemu vrlo nalik onom koji je Euklid stvorio za geometriju.
Kako se jonski uticaj širio, pojavljivali su se i drugi mislioci koji
su uviđali da vaseljenom vlada unutrašnji poredak, koji se može
razumeti posmatranjem i razmišljanjem. Anaksimandar (oko 610
- oko 546. pre n. e.), prijatelj i mogući učenik Talesa, tvrdi da prvi
čovek ne bi preživeo da se na svetu pojavio kao novorođenče, zato
što se bebe rađaju bespomoćne. Ta misao se može protumačiti kao
prva ideja o evoluciji. Anaksimandar je obrazlagao da su ljudi zbog
toga evoluirali od drugih životinja, čiji je podmladak znatno otpor-
niji. Empedokle (490-430. pre n. e.) na Siciliji posmatra instrument
zvani klepsidra, korišćen za zahvatanje vode. To je bila kugla s otvo-
rom na vrhu i sitnim otvorima na dnu. Napunila bi se kad bi je za-
ronili u vodu. Voda ne bi iscurila na sitne otvore kad bi klepsidra
izronila, ako je otvor na vrhu bio zatvoren. Empedokle je uočio da
se klepsidra nije punila ako bi se otvor na vrhu zatvorio pre uranja-
nja u vodu. Zaključio je da nešto nevidljivo sprečava vodu da uđe
u kuglu kroz rupice. Pronašao je materijalnu supstancu koju danas
zovemo vazduh.
Demokrit (460-370. pre n. e.), žitelj jonske kolonije na severu
Grčke, otprilike je u isto vreme razmišljao o onom što se dešava kad
razbijemo ili isečemo predmet u komadiće. Usvojio je stanovište da
se taj proces ne može unedogled ponavljati. Tvrdio je da se sve što
postoji, uključujući i sva živa bića, sastoji od osnovnih čestica koje
ne mogu biti razbijene u delove. Najsitnije čestice je nazvao ato-
mima, na osnovu grčkog prideva ,,nedeljiv“. Demokrit je verovao
da sve prirodne pojave nastaju kao proizvod sudara atoma. Sma-
trao je da nedeljive čestice, shodno njegovom načinu razmišljanja
nazvanom atomizam, plove po prostoru. Kreću se doveka napred,
ako ih nešto ne omete. Danas tu ideju nazivamo zakonom inercije.
16
VELIKA ZAMISAO
Aristarh (310 - oko 230. pre n. e.), jedan od poslednjih jonskih

naučnika, prvi je zastupao revolucionarnu misao da smo mi samo
obični stanovnici vaseljene, a ne izuzetna bića koja obitavaju u nje-
nom središtu. Do nas je dospeo samo jedan od njegovih proračuna,
složena geometrijska analiza pažljivog posmatranja veličine Ze-
mljine senke na Mesecu tokom lunarnog pomračenja. Na osnovu
prikupljenih podataka zaključio je da je Sunce nesumnjivo mnogo
veće od Zemlje. Bio je prva osoba koja je zastupala stav da Zemlja
nije središte našeg planetarnog sistema, već da ona, zajedno s dru-
gim planetama kruži oko mnogo većeg Sunca. Ova misao je vero-
vatno bila potaknuta idejom da se manji predmeti, po prirodi stvari,
obrću oko većih. Samo jedan korak ga je delio od zaključka da je
Zemlja samo jedna od planeta i da ni Sunce ne predstavlja naročitu
nebesku pojavu. Aristarh je sumnjao da je baš to slučaj. Verovao
je da su zvezde koje vidimo na noćnom nebu samo daleka sunca.
Jonija je bila dom samo jedne od drevnih grčkih filozofskih
škola. Svaka je zastupala različita i često suprotstavljena stanovišta.
Uticaj jonskog poimanja prirode, po kom ona može biti objašnjena
preko opštih zakona i svedena na jednostavni niz načela, nažalost
je trajao samo nekoliko vekova. To nije bilo slučajno. Jonske teo-
rije često nisu ostavljale mesta postojanju slobodne volje ili svrhe,
kao ni ideji da se bogovi mešaju u svetske događaje. To su, za grčke
mislioce i veliki broj naših savremenika, bili zapanjujući i duboko
uznemirujući propusti. Filozof Epikur suprotstavljao se atomizmu
tvrdeći da je „bolje slediti mitove o bogovima nego postati rob sud-
bine koju propovedaju filozofi prirode“. I Aristotel je odbacivao
ideju o atomima, zato što nije mogao da prihvati pomisao da su
ljudska bića sastavljena od bezdušnih, beživotnih predmeta. Jonska
misao da čovek nije u središtu vaseljene bila je prekretnica u poi-
manju kosmosa. Ova kolosalna ideja će biti odbačena sve do pojave
Galileja, gotovo dvadeset vekova kasnije.
Većina ideja drevnih Grka o prirodi, pa čak ni one najpronic-
ljivije, ne bi prošle kao naučna saznanja, s današnje tačke gledišta.
17
Kao prvo, Grci nisu izumeli naučni metod. Njihove teorije nisu ra-
zvijane da bi se potvrdile eksperimentima. Neki učenjak je mogao
tvrditi da se atom kreće po pravoj liniji sve dok ne udari u drugi
atom, a njegov kolega da se atom kreće po pravoj liniji dok ne udari
u kiklopa. Nije bilo objektivnog načina za ukrštanje suprotstavlje-
nih mišljenja. Stari Grci nisu poznavali razliku između zakona koji
upravljaju fizičkim svetom i društvom. Anaksimandar je u petom
veku napisao da se sve stvari uzdižu iz prvobitne supstance i da se
njoj vraćaju, izuzev ako ,,ne budu kažnjene zbog pokvarenosti...“
Prema jonskom filozofu Heraklitu (oko 535 - 475. pre n. e.), Sunce
se ponaša na uvek isti način, da ga boginja pravde ne bi kaznila.
Nekoliko stotina godina kasnije, u trećem veku pre n. e., javljaju se
stoici, grčka filozofska škola. Oni su razlikovali društvene i prirodne
zakone. To ih nije sprečavalo da neka pravila ponašanja, poput po-
štovanja bogova i poslušnosti prema roditeljima, proglase univer-
zalnim i da ih uvrste među prirodne zakonitosti. Shodno tome če-
sto su opisivali prirodne procese pravnim rečnikom. Verovali su da
postoji potreba za prinudom, iako su predmeti od kojih se zahtevala
,,poslušnost“, bili beživotni. Ako mislite da je teško naterati ljude
da se pridržavaju saobraćajnih propisa, razmislite koliko je teško
navesti asteroide da se kreću po elipsastim putanjama.
Ova tradicija je uticala na sledbenike grčke misli u narednim ve-
kovima. Trinaestovekovni hrišćanski filozof Toma Akvinski (1225-
1274) prihvata ovo stanovište. Koristi ga u raspravi o postojanju
Boga. Piše kako „... je jasno da (neživa tela) stižu dokle stižu ne na
osnovu slučaja već namere... Zbog toga je očevidno da postoji inte-
ligentno biće po kom se čitava priroda ravna do svog kraja“. Veliki
nemački astronom Johan Kepler je u šesnaestom veku (1571-1630),
verovao da planete mogu čulno opažati, zaključivati i dosledno sle-
diti zakone kretanja, koje poimaju svojim ,,umom.“
Stav da zakoni prirode moraju biti svesno poštovani odraža-
vaju usredsređenost drevnih mislilaca na pitanje zašto se priroda
ponaša onako kako se ponaša, umesto na pitanje kako se ponaša.
18
VELIKA ZAMISAO
Aristotel je bio jedan od vodećih pristalica tog načina mišljenja.

Odbacivao je ideju nauke zasnovane prvenstveno na opažanjima.
Valja imati na umu da su precizna merenja i matematički proračuni
u davnim vremenima bili gotovo neizvodljivi. Dekadni numerički
sistem, tako pogodan za aritmetiku, stvoren je negde oko 700. go-
dine n. e., kad su Indijci načinili prvi veliki korak ka stvaranju ove
snažne intelektualne alatke. Skraćenice za plus i minus pojavile su
se tek krajem petnaestog veka, a znak jednakosti i časovnici sa se-
kundarom u šesnaestom.
Aristotel, istini za volju, nije uviđao da problemi u merenju i
računanju ometaju razvoj fizike sposobne da proizvode brojčana
predviđanja. Jednostavno nije uviđao potrebu za njima. On je izgra-
dio svoju fiziku na intelektualno prihvatljivim načelima. Potiskivao
je uočene a neprihvatljive činjenice i usmeravao misaone napore
na tumačenje razloga zbog kojih se neke stvari dešavaju. Ulagao je
veoma malo energije u istraživanje i opisivanje stvarnosti. Aristotel
nije zazirao od prilagođavanja zaključaka u slučajevima očiglednog
neslaganja sa stvarnim činjenicama. Ta prilagođavanja često su bila
površna objašnjenja koja su samo prikrivala protivrečnosti. Na taj
način je uvek mogao da promeni teoriju, koja se drastično razliko-
vala od stvarnosti, u dovoljnoj meri da otkloni sukob. Na primer,
njegova teorija kretanja tvrdila je da teška tela padaju konstantnom
brzinom, proporcionalno svojoj težini. Izmislio je novo načelo da
bi objasnio činjenicu da predmeti ubrzavaju prilikom pada. Tela se
po novom principu kreću življe, a samim tim i brže kad se približe
prirodnom mestu mirovanja. Danas se taj princip čini pogodnijim
za opis ponašanja nekih ljudi, umesto neživih predmeta. Aristote-
lovo učenje je gotovo dve hiljade godina gospodarilo naukom, iako
je imao malu ili nikakvu m oć predviđanja.
Hrišćanski naslednici grčkih filozofa odbacili su ideju da se va-
seljena upravlja ravnodušnim prirodnim zakonom, kao i ideju da
ljudi ne zauzimaju privilegovan položaj u toj vaseljeni. Ne može
se reći da je u srednjem veku postojao jedinstveni, sveobuhvatni
19
„Nešto sam naučio za vreme duge vladavine,

a to je da se temperatura stalno povećava."
filozofski sistem, ali se verovalo da je vaseljena velika božja ku-

ćica za lutke, a da je religija mnogo važniji predmet proučavanja
od prirodnih pojava. Pariski biskup Tempje je 1277. godine, po
uputstvima pape Jovana XXI, objavio spisak od 219 sagrešenja ili
jeresi koje zaslužuju osudu. Jedna od njih bila je ideja da se priroda
upravlja po zakonima, zato što je u sukobu sa božjom svemoguć-
nošću. Zanimljivo je da je pomenuti papa Jovan, nekoliko meseci
kasnije, stradao usled delovanja zakona gravitacije, kad mu je krov
palate pao na glavu.
20
VELIKA ZAMISAO
Savremeno poimanje prirodnih zakona pojavljuje se u sedamna-

estom veku. Kepler je, po svoj prilici, bio prvi naučnik koji je o
njima razmišljao kao današnji učenjaci, iako je, kao što smo naveli,
zadržao animistički pristup fizičkim predmetima. Galilej (15 6 4 -
1642) nije koristio termin ,,zakon“, ni u najnaučnijim delima (iako
se pojavljuje u nekim prevodima njegovih knjiga). On je, bez obzira
na korišćenje ili nekorišćenje termina, otkrio veliki broj zakona.
Zalagao se za važne principe da je posmatranje osnov nauke i da je
istraživanje brojčanih odnosa koji postoje između prirodnih pojava,
njena svrha. Tek je Rene Dekart (1596-1650) prvi nedvosmisleno i
precizno formulisao ideje o prirodnim zakonima kakve poznajemo.
Dekart je verovao da se sve fizičke pojave moraju objasniti poj-
movima sudara pokretnih masa, koje se pokoravaju trima zako-
nima - prethodnicima čuvenih Njutnovih zakona kretanja. Tvrdio
je da navedeni zakoni prirode važe na svim mestima i u svim vre-
menima. Izričito je naveo da pokoravanje ovim zakonima ne znači
da pokretna tela imaju umove. Dekart je takođe shvatao važnost
onog što danas zovemo „početnim uslovima". Oni opisuju stanje si-
stema na početku perioda vremena za koji neko želi da načini pred-
viđanja. U datim prvobitnim uslovima, zakoni prirode upravljaju
evolucijom sistema u posmatranom periodu. Ta evolucija ne može
se odrediti bez odgovarajućeg početnog stanja. Ako, na primer, u
nultom vremenu, golub nešto ispusti dok leti iznad nas, putanja tog
predmeta u padu može da se odredi Njutnovim zakonima. Ishod
bi bio veoma različit u zavisnosti od toga da li je golub u nultom
vremenu sedeo na telefonskoj žici, ili je leteo brzinom od trideset
tri kilometra na čas. Da bi se zakoni fizike upotrebili, naučnik mora
da zna stanje sistema na početku, ili u nekom, tačno određenom
trenutku. (Naučnik može da koristi zakone da bi pratio sistem una-
zad u vremenu).
S obnovljenom verom u postojanje zakona prirode pojavili su
se i novi pokušaji da se oni pomire s idejom Boga. Dekart je sma-
trao da Bog može po volji menjati istinitost ili neistinitost etičkih
21
pretpostavki ili matematičkih teorema, ali ne i prirodu. Verovao je

da je Bog odredio zakone prirode, ali da ih nije izabrao. Posegnuo
je za njima zato što su zakoni koje smo upoznali jedini mogući.
Ovo zvuči kao ograničenje božjeg autoriteta. Dekart je zaobišao tu
prepreku tvrdeći da su zakoni nepromenljivi zato što su odraz su-
štinske božje prirode. Ako je to istina, moglo bi se pomisliti da je
Bog imao izbor da stvori različite svetove. Svaki od njih odgovarao
bi različitim početnim uslovima. Dekart je i ovo poricao. Tvrdio je
da bi se svet sličan našem razvio bez obzira na raspored tvari na
početku vaseljene. Po Dekartu, Bog se u potpunosti povukao pošto
je pustio svet u pogon.
Slično gledište je zauzeo i IsakNjutn (1643-1727). On se izborio
za široki prijem naučnih zakona, shvaćenih na nama poznati na-
čin. Učinio je to pomoću tri zakona kretanja i zakona gravitacije,
koji je objasnio orbite Zemlje, Meseca i planeta, kao i pojave poput
plima. Nekoliko jednačina i složeni matematički okvir koji odonda
iz njih izvodimo, i dan-danas uče se u školama. Koriste se kad god
arhitekta crta zgradu, inženjer projektuje automobil, a fizičar izra-
čunava kako da usmeri raketu koja bi trebalo da sleti na Mars. Po
rečima poete Aleksandra Poupa:
Tam aje skrivala prirodu i prirodne zakone

i Bog reče, Neka bude Njutn! i bi svetlost.
Danas bi većina naučnika rekla da je zakon prirode načelo za-

snovano na opaženoj pravilnosti i da nudi predviđanja koja se pro-
težu dalje od posmatrane situacije. Na primer, mogli bismo zapa-
ziti da se sunce svakog jutra podiže na istoku i formulisati zakon
da „sunce uvek izlazi na istoku“. Ovo uopštavanje prevazilazi naše
ograničene moći posmatranja izlazećeg sunca, ali se na osnovu
njega mogu načiniti proverljiva predviđanja budućnosti. S druge
strane izjava poput „kompjuteri u ovoj kancelariji su crni“, nije za-
kon prirode, zato što se odnosi samo na kompjutere u kancelariji.
22
VELIKA ZAMISAO
Na osnovu njega nije moguće predvideti kako će „novi kompjuter,

kupljen za kancelariju, biti crn“.
Savremeno shvatanje izraza „zakon prirode" predmet je filozof-
ske rasprave. Pitanje je mnogo složenije nego što se na prvi pogled
čini. Na primer, filozof Džon V. Kerol poredio je tvrdnju „sve zlatne
kugle su manje od hiljadu šeststo metara u prečniku“, s tvrdnjom,
,,sve kugle uranijuma-235 manje su od hiljadu i šest stotina metara
u prečniku“. Ono što znamo o svetu govori nam da nema zlatnih
kugli većih od kilometar šeststo metara i da možemo biti prilično
sigurni da ih nikad neće ni biti. Ova tvrdnja ne može biti smatrana
zakonom, zato što nemamo valjanog razloga da pretpostavimo da je
ne može biti. S druge strane tvrdnja da su ,,sve kugle uranijuma-235
manje od hiljadu šeststo metara", može biti posmatrana kao zakon
prirode, zato što, na osnovu onog što znamo o nuklearnoj fizici, kad
kugla uranijuma-235 naraste do prečnika većeg od petnaest cen-
timetara, uništava samu sebe nuklearnom eksplozijom. Zbog toga
možemo biti sigurni da takva kugla ne postoji (niti bi pravljenje
takve bila dobra ideja!). Ova razlika je bitna zato što pokazuje da
se sva uočena uopštavanja ne mogu smatrati zakonima prirode i da
većina zakona prirode postoji kao deo većeg, isprepletanog sistema.
Zakoni prirode se u savremenoj nauci obično izražavaju mate-
matikom. Mogu biti precizno ili približno izraženi, ali pri posma-
tranjima moraju da se održe bez izuzetka, ako ne u svakoj prilici,
ona bar pod određenim uslovima. Na primer, znamo da se Njut-
novi zakoni moraju modifikovati ako se predmeti kreću brzinama
bliskim brzini svetlosti. I pored toga ih smatramo zakonima, zato
što važe u uslovima svakodnevnog života, u kojima su brzine koje
beležimo daleko ispod brzine svetlosti.
Tri pitanje se postavljaju, ako se priroda upravlja zakonima:
1. Šta je poreklo zakona?

2. Postoje li bilo kakvi izuzeci od zakona, to jest čuda?
3. Postoji li samo jedan sistem mogućih zakona?
23
Stiven Hoking i Leonard Miodinov
Naučnici, filozofi i teolozi bavili su se na različite načine ovim

pitanjima. Kepler, Galilej, Dekart i Njutn pružali su tradicionalan
odgovor na ovo pitanje. U zakonima su videli božje delo. Ovo pak
nije ništa drugo do definisanje Svevišnjeg kao otelotvorenja zakona
prirode. Ako neko ne podari Bogu još neke osobine, kao što su one
koje karakterišu božanstvo iz Starog zaveta, korišćenje Boga kao od-
govora na prvo pitanje samo zamenjuje jednu zagonetku drugom.
Ako potegnemo Svevišnjeg kao odgovor na prvo pitanje, pravi iza-
zov stiže s drugim. Ima li čuda, izuzetaka od zakona?
Stavovi oko odgovora na drugo pitanje oštro su podeljeni. Platon
i Aristotel, najuticajniji starogrčki mislioci, drže da ne može biti izu-
zetaka od zakona. Ako neko zastupa biblijski stav, Bog ne samo da
je stvorio zakone, već može biti molitvom nagnan da čini izuzetke
- da leči smrtno bolesne, da prekida suše pre prirodnog kraja, ili
da skoku u dalj iz mesta vrati status olimpijskog sporta. Gotovo svi
hrišćanski mislioci zastupaju stav suprotan Dekartovom, da Bog
mora da bude u stanju da suspenduje zakone da bi izveo čuda. Čak
je i Njutn verovao u neku vrstu čuda. Mislio je da bi planetarne
putanje trebalo da budu nestabilne zbog gravitacionog privlačenja
među nebeskim telima. Očekivao je da će takvi uticaji izazivati sve
veće smetnje na orbitama i strahovao da će planete pasti na sunce
ili izleteti iz solarnog sistema. Verovao je da Bog sigurno podešava
putanje nebeskih tela, to jest „navija nebeski sat, da ne bi prestao
da radi“. Markiz Pjer-Simon de Laplas (1749-1827), poznatiji kao
Laplas, tvrdio je da su odstupanja periodična, to jest da se događaju
u ciklusima, umesto kumulativno. Zaključio je da se Sunčev sistem
sam iznova podešava. Objasnio je kako je opstao do današnjeg dana
i uklonio potrebu za božanskom intervencijom.
Laplasu se obično pripisuje da je prvi jasno predstavio naučni
determinizam. Tvrdio je da, s obzirom na stanje vaseljene u jed-
nom trenutku, celoviti sistem zakona u potpunosti određuje bu-
dućnost i prošlost. Ovo isključuje mogućnost postojanja čuda ili
aktivnu božju ulogu. Laplasov naučni determinizam je odgovor
24
VELIKA ZAMISAO
„Mislim da si morao biti

određeniji na drngorn koraku."
savremene nauke na drugo pitanje. To je istinski osnov savremene

nauke i načelo koje se provlači kroz čitavu knjigu. Naučni zakon to
ne može biti, ako važi samo dok se neko natprirodno biće uzdržava
od intervencije. Priča se da je Napoleon, uvidevši ovo, pitao Laplasa
kako se Bog uklapa u njegovu sliku sveta. Naučnik mu je odgovorio:
„Gospodine, ne vidim potrebu za tom hipotezom.“
Pošto ljudi žive i stupaju u kontakt s drugim predmetima u va-
seljeni, naučni determinizam se mora odnositi i na njih. Mnogi pak
prihvataju da naučni determinizam upravlja fizičkim procesima,
ali misle da je ljudsko ponašanje izuzeto od njegovog dejstva, zato
što veruju da raspolažemo slobodnom voljom. Dekart, na primer,
da bi sačuvao ideju slobodne volje, tvrdi da je ljudski um drugačiji
od fizičkog sveta i da shodno tome ne sledi njegove zakone. Čovek
se po njemu sastoji iz dva dela, tela i duše. Telo nije ništa drugo do
obična mašina, ali duša nije podložna naučnom zakonu. Dekart
se mnogo zanimao za anatomiju i fiziologiju. Smatrao je pinealnu
25
žlezdu, majušni organ u središtu mozga, sedištem duše. Verovao je

da se u njoj rađaju sve misli i da je ona ishodište, izvor slobodne
volje.
Imaju li ljudi slobodnu volju? Ako je imamo, gde se tačno razvila
na drvetu evolucije? Imaju li plavozelene alge ili bakterije slobodnu
volju, ili je njihovo ponašanje automatsko i stoga podložno delova-
nju naučnog zakona? Da li samo višećelijski organizmi imaju slo-
bodnu volju, ili je ona prisutna isključivo kod sisara? Mogli bismo
pomisliti da šimpanza poseduje slobodnu volju, zato što je rešila
da gricne bananu, ili mačka zato što nam je izgrebala kauč. Ali šta
ćemo s okruglim crvom, jednostavnom živuljkom sastavljenom od
959 ćelija? On verovatno nikad sebi ne kaže: „Upravo sam proždrao
prokletu ukusnu bakteriju“, ali i on zna za najomiljeniji zalogaj.
Odlučiće se za neprivlačan obrok ili krenuti za nečim boljim, u
zavisnosti od skorašnjeg iskustva. Da li tom prilikom demonstrira
slobodnu volju?
Iako nam se čini da možemo da izaberemo ono što što radimo,
razumevanje molekularne osnove biologije pokazuje da se biološki
procesi upravljaju po zakonima fizike i hemije. To ih čini jednako
predvidljivim kao planetarne putanje. Skorašnji eksperimenti po-
državaju postavku da naš fizički mozak određuje naše akcije na
osnovu poznatih naučnih zakona, a ne neka agencija koja postoji
van tih zakona. Na primer, proučavanje pacijenata kojima je u bud-
nom stanju operisan mozak pokazuje da se, stimulacijom odgovara-
jućih oblasti, kod njega može stvoriti želja da pomeri šaku, ruku ili
stopalo, ili da pomeri usne i progovori. Teško je pretpostaviti kako
slobodna volja može da funkcioniše ako je naše ponašanje odre-
đeno zakonima fizike. Izgleda da nismo ništa drugo do biološke
mašine i da je slobodna volja obična iluzija.
Valja priznati da je ljudsko ponašanje određeno zakonima pri-
rode, ali je razumno zaključiti da je određeno na tako složen način
i s toliko nepoznatih, da ga je u praksi nemoguće predvideti. Za
tako nešto bi valjalo znati početno stanje svake od hiljada triliona
26
VELIKA ZAMISAO
triliona čestica u ljudskom telu i rešiti odgovarajući broj jednačina.

To bi potrajalo nekoliko milijardi godina, što bi značilo da bismo
se malčice prekasno sagnuli ako osoba pred nama želi da vas udari.
Korišćenje osnovnih fizičkih zakona za predviđanje ljudskog
ponašanja je vrlo nepraktično, stoga smo usvojili ono što nazivamo
delotvornom teorijom. Ona je u fizici okvir koji stvaramo da bismo
modelovali određene pojave bez detaljnog opisivanja svih osnov-
nih procesa. Na primer, ne možemo rešiti jednačine po kojima se
upravlja gravitaciona sila svakog atoma nečijeg tela sa svakim ato-
mom zemlje. Gravitaciona sila između neke osobe i zemlje, u prak-
tične svrhe, može biti opisana pomoću nekoliko brojeva, kao što je
ukupna masa te osobe. Prema tome, ne možemo rešiti jednačinu
koja upravlja ponašanjem složenih atoma i molekula, ali smo ra-
zvili delotvornu teoriju zvanu hemija da bismo došli do odgovara-
jućeg objašnjenja kako se atomi i molekuli ponašaju u hemijskim
reakcijama, bez potrebe da uzmemo u obzir svaki detalj međusob-
nog dejstva. U slučaju ljudi, pošto ne možemo da rešimo jednačine
koje utvrđuju naše ponašanje, koristimo delotvornu teoriju da oni
poseduju slobodnu volju. Nauka psihologija bavi se proučavanjem
naše volje i ponašanja koje iz nje proizilazi. Ekonomija je takođe
delotvorna teorija, zasnovana na poznavanju slobodne volje i na
pretpostavci da ljudi procenjuju moguće alternative i biraju najbo-
lju. Ta delotvorna teorija je samo delimično uspešna u predviđanju
ponašanja, zato što, kao što dobro znamo, često donosimo nerazu-
mne odluke ili one zasnovane na nedostatnim analizama njihovih
posledica. Zbog toga je svet u ovakvom neredu.
Treće pitanje razmatra da li su zakoni koji određuju vaseljenu i
ljudsko ponašanje jedinstveni. Ako je vaš odgovor na prvo pitanje
da je Bog stvorio zakone, onda ovo pitanje glasi: da li je Bog mogao
slobodno da ih bira? Aristotel i Platon su verovali, kao i Dekart i
kasnije Ajnštajn, da principi prirode postoje iz ,,nužde“, što će reći,
zato što su to jedina pravila koje imaju logičkog smisla. Aristo-
tel i njegovi sledbenici su, na osnovu uverenja da zakoni prirode
27
nastaju iz logike, smatrali da čovek može da ,,dokona“ ove zakone

ne obraćajući mnogo pažnju na način na koji se priroda ponaša. To
uverenje, kao i usmerenje na pitanje ,,zašto“ predmeti slede pravila,
umesto na određivanje samih pravila, navelo ga je na formulaciju
uglavnom kvalitativnih zakona, koji su često bili pogrešni i koji u
svakom slučaju nisu bili naročito korisni. Oni su ipak mnogo ve-
kova gospodarili naučnim mišljenjem. Ljudi poput Galileja su se
tek mnogo kasnije usudili da dovedu u pitanje Aristotelov autori-
tet. Usredsredili su se na ono što se u prirodi zaista dešava, umesto
da razmatraju ono što im čist ,,razum“ govori o tim dešavanjima.
Ova knjiga je ukorenjena u ideji naučnog determinizma, koja
podrazumeva da je odgovor na drugo pitanje da ne postoje čuda,
ili izuzeci od zakona prirode. Detaljnije ćemo se pozabaviti prvim i
trećim pitanjem, kako zakoni nastaju i da li su jedini mogući. Većina
naučnika reći će da su oni matematički odraz spoljašnje stvarnosti
koja postoji nezavisno od posmatrača koji je sagledava. Dok razmi-
šljamo o načinu na koji posmatramo i oblikujemo ideje o okolini,
nailazimo na pitanje: imamo li opravdanih razloga da verujemo u
postojanje objektivne stvarnosti?
28
Treće poglavlje:
Šta je stvarnost?
radska skupština grada Monce, u Italiji, pre nekoliko godina

zabranila je vlasnicima kućnih ljubimaca da drže zlatne ri-
bice u okruglim činijama. Predlagač ovog propisa je objasnio
da je okrutno držati ribe u posudi zakrivljenih strana, zato što će
životinje na taj način dobiti iskrivljenu sliku stvarnosti. Kako mo-
žemo da znamo da imamo istinitu, neiskrivljenu sliku stvarnosti?
Možda smo i mi u nekoj velikoj činiji za zlatne ribice? Možda je i
naš pogled na svet iskrivljen nekim ogromnim sočivom? Zlatna
ribica svakako ima drugačiju sliku stvarnosti od naše, ali možemo
li biti sigurni da je manje stvarna?
Pogled zlatne ribice razlikuje se od našeg, ali ona može da for-
muliše naučne zakone koji upravljaju kretanjem predmeta koje
opaža izvan činije. Na primer, predmet koji se, kako ga mi vidimo
slobodno kreće po pravoj liniji, za zlatnu ribicu će se, zahvaljujući
iskrivljenju, kretati po krivoj liniji. Zlatna ribica, uprkos tome, može
formulisati naučne zakone iz svog iskrivljenog referentnog okvira.
Oni će biti uvek tačni. Omogućiće joj da predviđa buduće pokrete
predmeta izvan činije. Njeni zakoni će biti komplikovaniji od onih
u našem okviru. Jednostavnost je, ipak, samo pitanje ukusa. Ako
Ptolemejska vaseljena / Ptolemej je

mislio da živimo u središtu kosmosa.
zlatna ribica formuliše takvu teoriju, moraćemo da priznamo da je

njen stav ispravna slika stvarnosti.
Čuveni primer različite slike stvarnosti je model koji je oko 150.
n. e. predstavio Ptolemej (oko 85 - oko 165), da bi opisao kretanje
nebeskih tela. Ptolemej je objavio svoj rad u trinaest knjiga, pozna-
tih po arapskom naslovu, Almagest. Ptolemejev rad počinje objaš-
njenjem razloga za verovanje da je zemlja sferična, nepokretna,
smeštena u središte vaseljene i zanemarljivo mala u poređenju s
nebeskim rastojanjima. Većina obrazovanih Grka je, uprkos po-
stojanju Aristarhovog heliocentričnog modela, delila ova uverenja
32
VELIKA ZAMISAO
još od Aristotelovog vremena. On je iz mističnih razloga verovao

da je Zemlja u središtu vaseljene. Zemlja, u Ptolemejevom modelu,
stoji u središtu, dok se planete i zvezde kreću oko nje, po složenim
putanjama unutrašnjeg kruga, kao točkovi u točkovima.
Ovaj model se činio prirodnim, zato što ljudi ne osećaju da se
zemlja ispod njih kreće (izuzev pri zemljotresu, ili u posebno stra-
stvenim trenucima). Kasnija evropska razmišljanja bila su zasno-
vana na grčkim izvorima. Zbog toga su Aristotelove i Ptolemejeve
ideje postale temelj zapadnog pogleda na svet. Katolička crkva je
usvojila Ptolemejev model kosmosa. Četrnaest vekova je važio za
zvaničnu doktrinu. Tek je Kopernik 1543. godine predstavio dru-
gačiji model u delu De revolutionibus orbium coelestium (O kruže-
nju nebeskih tela), objavljenom u godini u kojoj je umro (iako je na
teoriji radio nekoliko decenija).
Kopernik je, poput Aristarha, sedamnaestak vekova ranije, opi-
sao svet u kome Sunce miruje, a planete orbitiraju oko njega po
kružnim putanjama. Ideja nije bila nova, ali je njeno oživljavanje
naišlo na strastveni otpor. Smatralo se da je Kopernikov model u
opreci s Biblijom, koja tvrdi da planete kruže oko Zemlje, iako u
njoj to nigde ne piše. Kopernikovmodel je izazvao žestoku raspravu
na temu mirovanja Zemlje. Ona je doživela vrhunac suđenjem Ga-
lileju za jeres 1633. godine. Optužen je zbog zagovaranja Koperni-
kovog modela i ubeđenja da „neko sme da iskazuje i brani mišlje-
nje suprotno hrišćanskoj religiji“. Proglašen je krivim. Osuđen je
na doživotni kućni pritvor i prinuđen na javno pokajanje. Priča se
da je promrmljao Eppur si muove („Ipak se kreće“). Katolička cr-
kva je 1992. godine konačno priznala da je pogrešila kad je osudila
Galileja.
Pa, koji sistem je pravi, Ptolemejev ili Kopernikov? Iako se često
može čuti da je Kopernik dokazao da Ptolemej nije u pravu, to nije
istina. Obe teorije se mogu iskoristiti kao model vaseljene, baš kao
i u slučaju našeg pogleda na svet, nasuprot onom zlatne ribice. Naša
opažanja nebesa mogu biti objašnjena pretpostavkom da Zemlja ili
33
Sunce miruju. Prava prednost Kopernikovog sistema, uprkos nje-

govoj ulozi u filozofskim raspravama o prirodi vaseljene, jeste što
su jednačine kretanja mnogo jednostavnije u referentnom okviru
u kom Sunce miruje.
Različita vrsta alternativne stvarnosti opisana je u naučnofan-
tastičnom filmu Matriks. Ljudska rasa u tom filmu ne sluti da živi
u simuliranoj, virtuelnoj stvarnosti, tvorevini inteligentnih kom-
pjutera. Svrha simulacije je da ljudi budu mirni i zadovoljni, dok
im kompjuteri isisavaju bioelektričnu energiju (ma šta to bilo). Ta
ideja možda i nije tako neverovatna, pošto veliki broj ljudi voli da
provodi vreme u simulaciji stvarnosti, veb-sajtu zvanom Drugi ži-
vot. Kako možemo da znamo da nismo likovi u kompjuterskoj sa-
punskoj operi, kao Džim Keri u filmu Trumanov šou7. Ako bismo
živeli u zamišljenom, veštačkom svetu, događaji ne bi morali da
slede bilo kakvu logiku, niti bi morali da se pokoravaju bilo ka-
kvim zakonima. Tuđinci koji nas kontrolišu mogli bi, zabave radi,
da provere naše reakcije na cepanje punog meseca nadvoje ili bi nas
mogli naterati da svi u isto vreme osetimo nezasitu glad za čoko-
ladnim bananicama. Ako bi se tuđinci odlučili na dosledni, celo-
viti sistem zakona, ne bismo mogli da razlučimo postojanje druge
stvarnosti u pozadini simulirane. Bilo bi jednostavno nazvati svet
u kome žive tuđinci ,,stvarnim“, a kompjuterski generisani lažnim.
Ali, ako bića u simuliranom svetu - kao mi - ne mogu da spolja
osmotre svoju vaseljenu, ne bi imali razloga da dovode u sumnju
svoju sliku stvarnosti. Ovo je savremena verzija ideje da smo svi mi
samo delovi nečijeg sna.
Takvi primeri navode nas na određeni zaključak, veoma važan
za ovu knjigu da: Ne postoji slika ili teorija - nezavisni prikaz
stvarnosti. Umesto njega usvojićemo realizam zavisan od modela
ideju da je fizička teorija ili slika o svetu model (najčešće matema-
tičke prirode) i skup pravila koja povezuju elemente modela sa za-
pažanjima. Tako ćemo dobiti okvir za tumačenje savremene nauke.
34
VELIKA ZAMISAO
Filozofi od Platona naovamo neumorno su raspravljali o prirodi

stvarnosti. Klasična nauka je zasnovana na verovanju o postojanju
stvarnog spoljašnjeg sveta čije osobine su određene i nezavisne od
posmatrača koji ih opaža. Prema klasičnoj nauci, izvesni predmeti
postoje i poseduju fizička svojstva precizno utvrđenih veličina, kao
što su brzina i masa. Naše teorije su, prema ovom načinu mišlje-
nja, pokušaji opisivanja navedenih predmeta i njihovih osobina.
One obuhvataju i odgovarajuća merenja i opažanja. Posmatrač i
ono što se posmatra pripadaju objektivnom, postojećem svetu i
njihovo razlikovanje ne bi imalo nikakvog smisla. Drugim rečima,
ako vidite mnoštvo zebri koje se bore za parking mesto u garaži,
35
to znači da stvarno postoji mnoštvo zebri koje se bore za parking

mesto u garaži. Svi posmatrači izmerili bi iste veličine. Zebre bi ih
imale bez obzira da li ih neko posmatra. Filozofija ovo verovanje
naziva realizmom.
Realizam je, kao što ćemo videti, primamljiv pogled na svet, ali
ga dostignuća moderne fizike čine teško odbranjivim. Na primer,
na osnovu načela kvantne fizike, koja je tačni opis prirode, čestica
nema određeni položaj, niti određenu brzinu, sve dok posmatrač
ne izmeri ove veličine. Zbog toga nije tačno reći da merenje daje
određeni rezultat zato što je izmerena veličina imala tu vrednost u
trenutku merenja. U nekim slučajevima, pojedini predmeti ne po-
stoje nezavisno već samo kao deo brojnije skupine. Ako se teorija
zvana holografski princip pokaže tačnom, mi i naš četvorodimen-
zionalni svet mogli bismo biti samo seni na granici većeg, peto-
dimenzionalnog prostor-vremena. U tom slučaju naš bi položaj u
vaseljeni bio analogan onom zlatne ribice.
Zadrti realisti uvek tvrde da je uspešnost naučnih teorija najveći
dokaz njihove realnosti. Raznovrsne teorije mogu uspešno opisati
istu pojavu, pomoću različitih misaonih okvira. Veliki broj doka-
zano uspešnih naučnih teorija zamenjen je drugim, jednako uspeš-
nim teorijama zasnovanim na potpuno novom shvatanju stvarnosti.
Uvreženo je da one koji ne prihvataju realizam nazivamo ,,an-
tirealistima“. Oni razlikuju iskustveno i teorijsko znanje. Antirea-
listi uglavnom zastupaju stavove da su posmatranja i eksperimenti
smisleni, ali da teorije nisu ništa drugo do korisni instrumenti, koji
ne otelotvoravaju nikakve dublje istine u osnovi posmatrane po-
jave. Neki antirealisti hteli su da ograniče nauku samo na stvari
koje mogu biti viđene. Iz tih razloga je veliki broj naučnika u de-
vetnaestom veku odbacivao ideju atoma. Pravdali su se da nikad
nećemo moći da ih vidimo. Džordž Berkli (1685-1753) otišao je
tako daleko da ustvrdi da ništa ne postoji izuzev uma i njegovih
ideja. Kad je neki prijatelj rekao engleskom piscu i leksikografu dr
Samjuelu Džonsonu (1709-1784) da Berklijeva tvrdnja ne može
36
VELIKA ZAMISAO
„Obojica imate nešto zajedničko. Doktor Dejvis

je otkrio česticu koju niko nije video, a profesor
Higbi galaksiju koju niko nije video."
biti opovrgnuta, Džonson mu je odgovorio tako što je prišao kru-

pnom kamenu. Šutnuo ga je i rekao: „Opovrgavam ga.“ Bol koji
je dr Džonson osetio u stopalu neosporno je bio ideja u njego-
vom umu, stoga se ne može tvrditi da je opovrgao Berklijeve ideje.
Njegov postupak dobro ilustruje gledište filozofa Dejvida Hjuma
(1711-1776), koji je napisao da iako nemamo racionalne osnove
da verujemo u objektivnu stvarnost, nemamo drugog izbora osim
da se ponašamo kao da je istinita.
Realizam zavisan od modela zaobilazi sve rasprave između rea-
lističke i antirealističke škole mišljenja. Sa stanovišta realizma zavi-
snog od modela nema smisla postavljati pitanje da li je model stva-
ran, već da li odgovara zapažanjima. Ako postoje dva modela koji
37
se slažu sa zapažanjima, kao što je naš i model zlatne ribice, niko

ne može reći da je jedan stvarniji od drugog. U određenoj situaciji
moguće je koristiti model koji se smatra pogodnijim. Na primer,
ako je neko unutar činije, slika zlatne ribice biće mu i korisna, ali će
oni izvan nje teško objasniti dešavanja u udaljenoj galaksiji iz okvira
činije, smeštene na Zemlji, pogotovo kad znamo da se činija kreće
na Zemlji koja kruži oko Sunca i oko sopstvene ose.
Stvaramo modele u nauci, ali i u svakodnevnom životu. Reali-
zam zavisan od modela ne odnosi se isključivo na naučne modele,
već i na svesne i nesvesne mentalne modele koje svi stvaramo da
bismo protumačili i shvatili svakodnevni svet. Ne postoji način da
uklonimo posmatrača - nas - iz našeg poimanja sveta. Stvaramo
ga obradom podataka prikupljenih putem čula i načinom na koji
mislimo i rezonujemo. Naša percepcija, a samim tim i zapažanja
na kojima zasnivamo teorije - nije direktna, već je oblikovana ne-
kom vrstom sočiva, interpretativnom strukturom ljudskog mozga.
Realizam zavistan od modela odgovara načinu na koji opažamo
predmete. Dok gledamo, naš mozak prima niz podataka preko op-
tičkog nerva. Ti signali ne daju sliku kakvu dobijamo na televiziji.
Postoji slepa mrlja na mestu gde optički nerv dodiruje mrežnjaču.
Jedini deo našeg vidokruga s dobrom slikom jeste uska oblast od
jednog stepena vidnog polja oko središta mrežnjače. Oblast je veli-
čine palca na ispruženoj ruci. Mozak dobija sirove podatke u obliku
nejasne slike, s rupom. On, na svu sreću obrađuje ove podatke,
kombinuje informacije iz oba oka, ispunjava šupljine na osnovu
pretpostavke da su vizuelne osobine susednih tačaka slične i vrši
umetanje. Štaviše, on čita dvodimenzionalni raspored podataka s
mrežnjače i stvara utisak trodimenzionalnog prostora. Mozak, dru-
gim rečima, stvara mentalnu sliku modela.
Mozak je tako dobar u gradnji modela da ljudi s naočarima koje
daju naopaku sliku, posle izvesnog vremena ne vide naopako, za-
hvaljujući tome što je mozak promenio model. Ako skinu te naočari,
neko vreme će gledati svet naopako, dok se ponovo ne prilagode.
38
VELIKA ZAMISAO
Ovo dokazuje da kad čovek kaže „vidim stolicu“, on u stvari kori-

sti svetlost razvejanu stolicom da bi stvorio mentalnu sliku modela
stolice. Nadamo se da će je njegov um ispraviti pre nego što pokuša
da na nju sedne, ako je model okrenut naopako.
Smisao postojanja je još jedan problem koji realizam zasnovan
na modelu rešava ili barem izbegava. Kako da znam da sto još uvek
postoji, ako sam izašao iz sobe i ne mogu da ga vidim? Šta znači kad
kažemo da stvari koje ne možemo videti, kao elektroni ili kvarkovi
- čestice od kojih se sastoji proton i neutron - postoje? Može posto-
jati model u kom sto nestaje kad napustimo sobu i ponovo zauzima
isti položaj kad se u nju vratimo, ali bi on bio vrlo nezgrapan. Šta će
biti ako se nešto desi dok smo napolju, ako padne tavanica? Kako,
modelom po kom sto nestaje kad nisam u sobi mogu da objasnim
činjenicu da se sto pojavljuje slomljen, pod kršem s tavanice, kad
sledeći put uđem u sobu? Model po kom sto ostaje na svom mestu
mnogo je jednostavniji i usklađeniji s posmatranjima. Više od toga
i ne treba tražiti.
U slučaju nama nevidljivih podatomskih čestica, elektroni su ko-
ristan model koji objašnjava zapažanja poput tragova u Vilsonovoj
komori i tačaka svetla na televizijskom ekranu, kao i mnoge druge
pojave. Otkriće elektrona pripisuje se britanskom fizičaru Dž. Dž.
Tomsonu iz Kavendišove laboratorije na Univerzitetu Kembridž.
Eksperimentisao je s elektricitetom u praznim staklenim cevima, s
pojavom poznatom kao „katodni zraci“. Eksperimenti su ga uputili
na smeli zaključak da se tajanstveni zraci sastoje od sićušnih ,,de-
lića“, materijalnih sastojaka atoma, koji su se tada smatrali nevidlji-
vim temeljnim jedinicama materije. Tompson nije ,,video“ elektron,
niti je njegovo nagađanje direktno ili nedvosmisleno potvrđeno
eksperimentima. Njegov model se pokazao nezaobilaznim u obla-
stima od fundamentalnih nauka do inžinjerstva. Danas svi fizičari
veruju u elektrone, iako ih ne mogu videti.
Kvarkovi, koji se takođe ne mogu videti, služe kao model za
objašnjavanje svojstava protona i neutrona u nukleusu atoma. Iako
39
Katodni zraci / Ne vidimo pojedinačne elektrone,

ali vidimo dejstva koja prouzrokuju.
se tvrdi da su protoni i neutroni načinjeni od kvarkova, nikad ne-

ćemo videti kvark, zato što privlačna snaga između njih raste u slu-
čaju razdvajanja, zbog čega izolovani, slobodni kvarkovi, ne mogu
postojati u prirodi. Umesto toga se uvek pojavljuju u grupama od
tri (protona i neutrona), ili kvark i antikvark (pi mezoni). Ponašaju
se kao da su vezani gumenim trakama.
Pitanje da li ima smisla tvrditi da kvarkovi zaista postoje iako
se nikada ne mogu izdvojiti bilo je sporno u godinama posle pred-
stavljanja njihovog modela. Ideja da su izvesne čestice sačinjene od
različite kombinacije nekoliko „podatomskih čestica" ponudila je
organizacioni princip koji je dao jednostavna i privlačna objašnje-
nja njihovih svojstava. Ideja da priznaju postojanje čestice koja je
po svojoj suštini neuočljiva bila je prevelik zalogaj za mnoge fizi-
čare, naviknute da prihvataju čestice samo na osnovu statističkih
tragova u podacima vezanim za rasipanje drugih čestica. Opozicija
40
VELIKA ZAMISAO
Kvarkovi / Postavka o kvarkovima vitalni je

element teorija fundamentalne fizike, iako
pojedinačni kvarkovi ne mogu biti opaženi.
je s vremenom slabila, zato što je model kvarka proizvodio sve veći

broj ispravnih predviđanja. Moguće je da bi neka vanzemaljska bića
sa sedamnaest ruku, infracrvenim vidom i navikom da cede kajmak
iz ušiju, načinili ista eksperimentalna zapažanja kao i mi i da bi ih
objasnila bez kvarkova. Nezavisno od toga, u skladu s realizmom
zavisnim od modela, kvarkovi postoje u teoriji koji odgovara našim
zapažanjima o ponašanju podatomskih čestica.
Realizam zavisan od modela nudi okvir za raspravu o pitanjima
kao što su: Ako je svet stvoren pre određenog vremena, šta se do-
gađalo pre toga? Ranohrišćanski filozof Sveti Avgustin (354-430)
rekao je da nije odgovor to da Bog šalje u pakao ljude koji postav-
ljaju takva pitanja, već da je vreme svojstvo sveta koji je Bog stvorio
i da ono nije postojalo pre Stvaranja, koje se po njegovom verova-
nju nedavno zbilo. To je jedan od mogućih modela kog se drže oni
41
koji misle da su događaji u knjizi Postanja doslovce istiniti, iako u

svetu ima toliko fosila i drugih dokaza da je on znatno stariji. (Da li
su posejani da bi nas zavarali?) Neko može verovati u drugi model,
po kome vreme postoji 13,7 milijardi godina, počevši od velikog
praska. Model koji objašnjava najveći deo naših zapažanja, uklju-
čujući i istorijske i geološke dokaze, najbolja je predstava prošlosti
kojom raspolažemo. Taj model može da objasni fosile, radioaktivna
očitavanja i činjenicu da do nas dopire svetlost galaksija udaljenih
milionima svetlosnih godina. Zbog toga je taj model - teorija veli-
kog praska - korisniji od prvog. I pored toga ne može se reći da je
neki od modela stvarniji od drugog.
Neki ljudi drže do modela po kom vreme seže još dalje u nazad,
od velikog praska. Nije jasno da li bi model u kom vreme nastavlja
da postoji i pre velikog praska bio bolji u objašnjavanju sadašnjih
zapažanja, zato što se zakoni evolucije vaseljene možda slamaju
tokom velikog praska. Ako je to slučaj, ne bi imalo smisla stvarati
teoriju koji obuhvata vreme pre njega, zato što ono što je tada posto-
jalo ne može da ima merljiv uticaj na sadašnjost. Zbog toga bi bilo
uputno da ustrajemo na ideji da je veliki prasak bio Stvaranje sveta.
Model je dobar ako je:
1. elegantan;
2. sadrži malo proizvoljnih ili podesivih elemenata;
3. se slaže i objašnjava sva postojeća zapažanja;
4. može da napravi detaljna predviđanja budućih zapažanja koja
bi mogla da ospore ili obezvrede model ako ga ne potvrde.
Na primer, Aristotelova teorija da je svet sačinjen od četiri ele-

menta, zemlje, vazduha, vatre i vode, i da predmeti nastoje da is-
pune svoju svrhu bila je elegantna i nije sadržala podesive elemente.
Najčešće nije proizvodila precizna predviđanja, a kad jeste, ona se
nisu poklapala sa zapažanjima. Jedno od tih predviđanja bilo je
da bi teški predmeti trebalo da padaju brže zato što im je svrha da
42
VELIKA ZAMISAO
padnu. Nikome pre Galileja nije palo na pamet da ovo proveri. Priča
se da je on stavio teoriju na probu tako što je bacao tegove s krivog
tornja u Pizi. To je verovatno romansirana pripovest, ali znamo da
je zakotrljao različite tegove niz blagu padinu i zapazio da svi jed-
nako ubrzavaju, što nije odgovaralo Aristotelovom predviđanju.
Navedena merila su očigledno subjektivna. Eleganciju, na pri-
mer, nije lako izmeriti, ali je veoma cenjena među naučnicima, zato
što se zakoni prirode smišljaju tako da štedljivo obuhvate nekoliko
slučajeva jedinstvenom, jednostavnom formulom. Elegancija se od-
nosi na formu teorije, ali je usko povezana s nedostatkom podesi-
vih elemenata, pošto teorija pretrpana besmislenim faktorima nije
preterano elegantna. Parafraziraću Ajnštajna koji je rekao da teorija
treba da bude što jednostavnija, ali ne i previše jednostavna. Ptole-
mej je dodao putanje unutrašnjeg kruga kružnim orbitama nebe-
skih tela da bi njegov model tačno prikazao njihovo kretanje. Model
je mogao biti još tačniji da je dodao još putanja unutrašnjeg kruga
i još putanja preko toga. Iako su složeniji modeli tačniji, naučnici
smatraju model skrojen po meri specifičnih zapažanja nezadovo-
ljavajućim katalogom podataka, a ne teorijom od koje se očekuje
da sadrži neko korisno načelo.
U petom poglavlju videćemo da mnogi ljudi smatraju „standar-
dni model“, koji opisuje međudejstva elementarnih čestica u pri-
rodi, neelegantnim. Taj model je daleko uspešniji od Ptolemejevih
putanja unutrašnjeg kruga. Predvideo je postojanje nekoliko novih
čestica pre nego što su opažene i nekoliko decenija veoma precizno
opisivao ishode brojnih eksperimenata. Ali on sadrži desetine po-
desivih parametara čije vrednosti moraju biti fiksirane da bi odgo-
varale zapažanjima, umesto da budu određene teorijom.
Sto se četvrte osobine tiče, naučnici su uvek impresionirani kad
se novo i zapanjujuće predviđanje pokaže tačnim. S druge strane,
kad se model pokaže nedostatnim, uobičajena reakcija je da se kaže
kako je eksperiment bio pogrešan. Ako se pokaže da to nije slu-
čaj, ljudi često ne napuštaju model, već pokušavaju da ga spasu
43
podešavanjima. Iako su fizičari svakako tvrdoglavi u pokušajima

da spasu teorije kojima se dive, sklonosti ka podešavanju modela
blede do stepena u kom izmene postaju veštačke i glomazne, što će
reći ,,neelegantne“.
Kad podešavanja neophodna za prilagođavanje novim zapaža-
njima postanu isuviše barokna, tumače se kao znak za pojavu novog
modela. Dobar primer starog modela koji je popustio pod težinom
novih zapažanja jeste ideja o statičnoj vaseljeni. Većina fizičara je
u trećoj deceniji prošlog veka, verovala da je vaseljena statična ili
nepromenljiva po veličini. Edvin Habl je 1929. godine objavio za-
pažanja koja pokazuju da se vaseljena širi. Habl nije to direktno
zapazio. Posmatrao je svetlo koje šalju galaksije. To svetlo je nosilo
osobeni potpis, ili spektar, zavistan od sastava galaksije. On se me-
njao u poznatom iznosu, ako se galaksija kretala relativno u odnosu
na nas. Habl je, prema tome, analizirajući spektar dalekih galaksija,
mogao da utvrdi njihove brzine. Očekivao je da će pronaći jednak
broj galaksija koje se kreću prema nama i od nas. Umesto toga uo-
čio je da se gotovo sve galaksije udaljavaju od nas. Njihova brzina
je rasla proporcionalno udaljenosti. Zaključio je da se vaseljena širi.
Njegove kolege su pokušale da zadrže stari model. Objašnjavale su
njegova zapažanja u kontekstu statične vaseljene. Fizičar s Univerzi-
teta Kalifornija Fric Zvicki ustvrdio je da svetlost, iz još nepoznatog
razloga, polako gubi energiju dok putuje na velike daljine. Ocenio
je da bi pretpostavljeno smanjenje energije moglo biti uzrok pro-
mene spektra svetlosti koje je zabeležio Habl. Mnogi naučnici su se,
decenijama nakon objavljivanja Hablovog rada, još držali teorije o
nepromenljivom stanju vaseljene. Hablov model kosmosa koji se
širi prihvaćen je zato što se pokazao najprirodnijim.
Formulisali smo nekoliko teorija i modela u potrazi za zakonima
koji upravljaju vaseljenom, kao što su teorija četiri elementa, Ptole-
mejev model, flogistonska teorija, teorija velikog praska i tako dalje.
Naša svest o stvarnosti i o osnovnim sastojcima vaseljene menjala se sa
svakom teorijom i modelom. Na primer, razmotrimo teoriju svetlosti.
44
VELIKA ZAMISAO
Njutn je mislio da se svetlost sastoji od čestica ili telašca. Ova pretpo-

stavka objašnjava zašto svetlost putuje u pravim linijama. On je to ko-
ristio da objasni zašto se svetlost savija ili prelama kad prolazi iz jednog
medijuma u drugi, na primer iz vazduha u staklo ili iz vazduha u vodu.
Teorija čestica nije mogla da objasni fenomen koji je sam Njutn
opazio, poznat kao Njutnovi prstenovi: Stavite sočivo na ravni re-
flektujući tanjir. Osvetlite ga jednobojnim, natrijumskim svetlom.
Kad pogledate odozgo, videćete niz svetlih i tamnih prstenova, sa
središtem u tački gde sočivo dodiruje površinu. Ovo je teško obja-
sniti teorijom o svetlosti kao čestici, ali bi se dalo objasniti teori-
jom talasa.
Prelamanje / Njutnov model svetlosti može da objasni zašto se

svetlost savija kad prolazi iz jednog u drugi medijum, ali ne može
da objasni drugi fenomen koji zovemo „Njutnovi prstenovi".
45
Prema teoriji talasa, svetli i tamni prstenovi su prouzrokovani

pojavom zvanom interferencija. Svetlosni talas se, baš kao i vodeni,
sastoji od niza bregova i dolja. Kad se talasi sudare, ako se bregovi
i dolje poklope, pojačavaju jedni druge i stvaraju snažniji talas. To
je konstruktivna interferencija. U tom slučaju kaže se da su talasi
,,u fazi“. Kad se talasi sretnu u drugoj krajnosti, breg jednog talasa
može da se poklopi s doljom drugog. Talasi se u tom slučaju poni-
štavaju. Kaže se da „izlaze iz faze“. To je destruktivna interferencija.
Kod Njutnovih prstenova, svetli prstenovi su smešteni na rasto-
janju od središta, gde je razdaljina između sočiva i reflektivne po-
vršine ispod njega integral (1,2, 3...) broja talasnih dužina. To znači
da će se talas reflektovan iz sočiva poklopiti s talasom reflektovanim
od tanjira i stvoriti konstruktivnu interferenciju. Tamni prstenovi, s
druge strane, smešteni su na rastojanju od središta gde je razdaljina
između dva reflektovana talasa polovina integrala (1/2, 3/2, 5/2...)
broja talasnih dužina, što uzrokuje destruktivnu interferenciju - ta-
las reflektovan sa sočiva poništava talas reflektovan s tanjira.
U devetnaestom veku ovo je shvaćeno kao potvrda teorije o ta-
lasnoj prirodi svetlosti i dokaz da je teorija čestica pogrešna. Ajn-
štajn je početkom dvadesetog veka pokazao da fotoelektrični efekt
korišćen u televiziji i digitalnim kamerama može biti objašnjen če-
sticom ili kvantumom svetlosti koji udara atom i odbacuje elektron.
To je značilo da se svetlost ponaša kao čestica i talas.
Postavka talasa verovatno se urezala u ljudski um zbog posma-
tranja okeana ili jezera nakon što bi kamen upao u njega. Verovatno
ste videli interferenciju na delu, kao na slici ispod, ako ste ikad
bacili dva kamena u jezero. I druge tečnosti se ponašaju na sličan
način, izuzev možda vina, ako ste previše popili. Ideja čestica bila
je poznata zbog stenja, šljunka i peska. Ali dualnost talas/čestica
- ideja da predmet može biti opisan kao čestica ili talas -strana je
svakodnevnom iskustvu, koliko i ideja da možete piti komade ka-
mena peščara.
46
VEUKA ZAMISAO
Interferencija / Talasi se prilikom susreta ponašaju

kao Ijudi, pojačavaju ili umanjuju jedan drugog.
47
Interferencija u jezercetu / Postavka interferencije vidljiva je u

svakodnevnom životu na svim vodama, od bara do okeana.
Dualnosti poput ove - situacije u kojima dve veoma različite te-

orije tačno opisuju istu pojavu - u skladu su s realizmom zavisnim
od modela. Svaka od dve teorija može da opiše i objasni izvesna
svojstva tečnosti. Ni za jednu se ne može reći da je bolja ili stvarnija
od druge. Izgleda da se isto može reći za zakone koji upravljaju va-
seljenom: Izgleda da ne postoji jedan matematički model ili teorija
koja bi objasnila svaki vid vaseljene. Umesto toga, kao što je po-
menuto u prvom poglavlju, postoji mreža teorija zvana M-teorija.
Svaka teorija u mreži M-teorije pogodna je za opisivanje pojave u
određenom opsegu. Kad god im se opsezi poklapaju, različite teo-
rije u mreži se slažu, tako da se može reći da su deo istog modela.
Ali nijedna teorija unutar mreže ne može da objasni svaki vid va-
seljene - sve sile prirode, čestice koje osećaju te sile i okvir prostora
48
VELIKA ZAMISAO
i vremena u kom se sve to dešava. Ova situacija je prihvatljiva u

okviru realizma zavisnog od modela, iako ne predstavlja ispunjenje
sna tradicionalnog fizičara o velikoj objedinjenoj teoriji.
O dualnosti i M-teoriji govorićemo podrobnije u petom poglav-
lju. Pre toga okrenućemo se osnovnom načelu na kom počiva sa-
vremeno shvatanje prirode, kvantnoj teoriji. Posebnu pažnju po-
svetićemo prilazu kvantnoj teoriji nazvanom alternativne istorije.
Po toj postavci vaseljena nema jedinstveno postojanje, ili istoriju,
već svaka moguća verzija vaseljene postoji istovremeno u onom što
se naziva kvantna superpozicija. Ovo možda zvuči nečuveno, kao
teorija u kojoj sto nestaje kad god izađemo iz sobe, ali je položila
sve eksperimentalne ispite kojima je podvrgnuta.
49
Četvrto poglavlje:
Alternativne istorije
im austrijskih fizičara je 1999. godine ispalio niz molekula u

obliku fudbalske lopte ka prepreci. Svaki od pomenutih mo-
I lekula sastojao se od 60 atoma ugljenika. Zvali su ih Bakove
lopte, po zgradi koju je izgradio arhitekta Bakminster Fuler baš u
tom obliku. Fulerova geodezijska kupola verovatno je najveći pred-
met u obliku fudbalske lopte na svetu. Bakove lopte su najmanji.
Prepreka koju su naučnici gađali imala je dva proreza kroz koje su
lopte mogle prolaziti. Fizičari su iza zida postavili ekvivalent para-
vana, da bi otkrili i prebrojali molekule koji prođu kroz prepreku.
Ako bismo hteli da izvedemo analogni eksperiment sa pravim
loptama za fudbal, bio bi nam neophodan igrač s ne tako preciznim
ali postojanim udarcem, sposoban da dugo šutira lopte brzinom
koju izaberemo. Postavili bismo ovog igrača ispred zida s dva pro-
reza. Razapeli bismo mrežu, s druge strane zida, paralelno s njim.
Najveći broj igračevih udaraca pogodio bi zid. Lopte bi se odbile,
ali bi neke prošle kroz jedan ili drugi prorez i završile u mreži. Ako
bi prorezi bili tek nešto veće od lopti, na drugoj strani bismo dobili
dve izrazito paralelne struje. Ako bi prorezi bili nešto širi od lopti,
svaka struja bila bi nešto raspršenija, kao što se vidi na slici ispod.
Bakove lopte / Bakove lopte su nalik mikroskopskim

loptama za fudbal. Načinjene su od atoma ugljenika.
Ako bismo zatvorili jedan od proreza, struja lopti više ne bi pro-

lazila kroz njega, ali se to ne bi odrazilo na drugu struju. Ako bismo
ponovo otvorili drugi prorez, broj lopti koje stižu do bilo koje tačke
na drugoj strani povećao bi se zato što bismo računali sve lopte koje
su prolazile kroz ranije otvoreni prorez, uz lopte koje prolaze kroz
novootvoreni. Drugim rečima, ono što opažamo s oba otvorena
proreza jeste zbir onog što opažamo kad je svaki prorez otvoren
pojedinačno. To je stvarnost na koju smo navikli u svakodnevnom
životu. Austrijski istraživači nisu došli do takvih rezultata kad su
ispalili svoje molekule.
Otvaranje drugog proreza u austrijskom eksperimentu svakako
je povećalo broj molekula koji su stizali do nekih tačaka paravana
- ali je smanjilo broj drugih, kao što se vidi na slici ispod. Do ne-
kih tačaka lopte nisu stizale kad su oba proreza bila otvorena, ali su
52
VELIKA ZAMISAO
Fudbal na dva proreza / Fudbaler šutira lopte u

proreze u zidu, proizvodeći očekivane šare.
stizale kad je samo jedna bio otvoren. To je bilo veoma neobično.

Kako je moguće da otvaranje drugog proreza uzrokuje smanjenje
broja molekula koji stižu do nekih tačaka paravana?
Detaljno proučavanje pomoći će nam da dođemo do odgovora.
Eksperiment je pokazao da je veliki broj molekularnih fudbalskih
lopti udario u tačku smeštenu na pola puta između mesta na kojima
bi se očekivalo da udare, da su prošle kroz jedan ili drugi prorez.
Veoma malo molekula stiglo je do prostora malo daljeg od središta,
ali su primećeni nešto dalje od njega. Ovaj obrazac nije zbir obra-
zaca nastalih kad je samo jedan od proreza bio otvoren. Mogao bi
se prepoznati kao karakteristični raspored interferentnih talasa, na
osnovu podataka iznetih u trećem poglavlju. Oblasti do kojih mo-
lekuli nisu stigli odgovaraju oblastima u kojima talasi emitovani iz
dva proreza stižu izvan faze, proizvodeći destruktivne interferencije.
53
Fudbal s Bakovim loptama / Kad su molekularne

fudbalske lopte ispaljene u proreze, dobijeni obrazac na
paravanu odražavao je neobične kvantne zakone.
Oblasti do kojih stiže puno molekula odgovaraju oblastima do kojih

talasi stižu u fazi, proizvodeći konstruktivne interferencije.
Svakodnevno iskustvo i intuicija bili su osnov za nastanak teorij-
skih objašnjenja u prvih dve hiljade godina postojanja naučne misli.
Unapređenje tehnologije i proširenje opsega posmatranih pojava po-
mogli su nam da shvatimo da se priroda ponaša na načine koji su sve
više odudarali od svakodnevnog iskustva i naše intuicije, što se može
videti i u eksperimentu s Bakovim loptama. Ovaj ogled opisuje ti-
pičnu pojavu koja se ne može objasniti klasičnom naukom, ali može
kvantnom fizikom. Ričard Fejnman je napisao da prethodno opisani
eksperiment s dva proreza „sadrži sve misterije kvantne mehanike.“
Principi kvantne fizike su razvijeni u prvim decenijama dvade-
setog veka, nakon što se shvatilo da je Njutnova teorija nepogodna
54
VELIKA ZAMISAO
za opisivanje prirode na atomskom ili podatomskim nivoima.

Osnovne fizičke teorije opisuju sile prirode i reakcije predmeta na
njih. Klasična teorija poput Njutnove izgrađena je na temelju koji
odražava svakodnevno iskustvo, u kom materijalni predmeti poje-
dinačno postoje, mogu da budu pronađeni na određenim mestima,
slede određene putanje i tako dalje. Kvantna fizika nudi okvir za
razumevanje funkcionisanja prirode u atomskim i podatomskim
razmerama. Kao što ćemo videti nešto kasnije, ona zahteva potpuno
drugačiji idejni okvir, u kom pozicija, putanja, pa čak i prošlost i
budućnost predmeta nisu precizno određeni. Kvantne teorije sila
poput gravitacije ili elektromagnetne sile jesu modeli izgrađeni u
takvom okviru.
Da li teorije izgrađene na postulatima do te mere stranim sva-
kodnevnom iskustvu mogu da objasne svakodnevne događaje, pre-
cizno modelovane na osnovu klasične fizike? Mogu, zato što smo mi
i naša okolina složene strukture, sastavljene od nezamislivo velikog
broja atoma, od više atoma no što ima zvezda u oku i spravama do-
stupnoj vaseljeni. Iako ti atomi slede principe kvantne fizike, mo-
guće je pokazati da će veće grupe koje tvore fudbalske lopte, repu,
putničke avione - i nas - uspeti da izbegnu prelamanje kroz pro-
reze. Iako se delići svakodnevnih predmeta ponašaju po principima
kvantne fizike, Njutnovi zakoni tvore delotvornu teoriju koja veoma
precizno opisuje kako se ponašaju složene strukture koje oblikuju
naš svakodnevni život.
Ovo može zvučati neobično, ali nauka poznaje veliki broj sluča-
jeva u kojima se velike celine ponašaju drugačije od svojih sastavnih
delova. Reakcije jednog neurona ne mogu nagovestiti reakcije ljud-
skog mozga, niti znanje o jednom molekulu vode mnogo govori o
ponašanju jezera. U slučaju kvantne fizike naučnici još uvek nastoje
da dokuče kako Njutnovi zakoni proizilaze iz kvantnog domena.
Znamo da se sastavni delovi svih predmeta ponašaju u skladu sa za-
konima kvantne fizike i da su Njutnovi zakoni valjana procena opisa
ponašanja makroskopskih predmeta sačinjenih od kvantnih delića.
55
Predviđanja Njutnove teorije odgovaraju pogledu na svet koji

smo razvili na osnovu sopstvenog iskustva u njemu. Pojedinačni
atomi i molekuli ponašanju se na krajnje drugačiji način od onog
koji poznajemo, zahvaljujući svakodnevnom iskustvu. Kvantna fi-
zika je novi model stvarnosti koji nam daje sliku te vaseljene. To je
slika u kojoj veliki broj ideja, veoma značajnih za naše intuitivno
poimanje stvarnosti, nema smisla.
Opit s dva proreza prvi put su izveli eksperimentalni fizičari u
Belovim laboratorijama 1927. godine, Klinton Dejvison i Lester
Germer. Proučavali su kako se zrak sastavljen od predmeta mnogo
jednostavnijih od Bakovih lopti - elektrona - ponaša kad je uprav-
ljen na kristal nikla. Činjenica da se čestice materije kao što su
elektroni ponašaju kao vodeni talasi bio je jedan od zapanjujućih
otkrića koja su uticala na razvoj kvantne fizike. Pošto ovo ponaša-
nje nije primećeno na makroskopskom nivou, naučnici su se dugo
pitali koliko nešto treba da bude veliko i složeno, a da zadrži tala-
sna svojstva. Izazvali bi veliku pažnju ako bi ponovili nešto slično
s Ijudima ili nilskim konjima. Već smo rekli da se kvantni efekti
smanjuju s povećanjem veličine predmeta. Stoga ne verujemo da će
životinje iz zoološkog vrta proći, poput talasa, kroz rešetke kaveza.
Eksperimentalna fizika beleži pojavu talasa kod sve većih „čestica".
Naučnici se nadaju da će jednog dana izvesti eksperiment s prore-
zima koristeći viruse, koji ne samo da su daleko veći od Bakovih
lopti, već ih neki smatraju živim bićima.
Dovoljno je da shvatite samo nekoliko vidova kvantne fizike da
biste razumeli ono što ćemo izneti u nastupajućim poglavljima. Du-
alnost talas/čestica jedna je od ključnih postavki. Svi su se iznena-
dili kad je primećeno da se materijalne čestice ponašaju kao talasi.
Talasno ponašanje svetlosti čini nam se prirodnim. Već dve stotine
godina prihvaćeno je kao činjenica. Ako upravite zrak svetlosti na
dva proreza kao u prethodnom eksperimentu, dva talasa će se po-
javiti i susresti na ekranu. Njihovi bregovi i dolje će se u nekim tač-
kama poklopiti i načiniti svetle mrlje. Na drugim mestima će se vrh
56
VELIKA ZAMISAO
Jangov eksperiment / Obrazac Bakovih lopti je

bio poznat iz talasne teorije svetlosti.
jednog zraka susresti s doljom drugog. Poništiće se i ostaviti tamni

prostor. Engleski fizičar Tomas Jang izveo je ovaj eksperiment po-
četkom devetnaestog veka. Ubedio je ljude da je svetlost talas, a ne,
kako je verovao Njutn, nešto sastavljeno od čestica.
Iako bi se moglo pomisliti da je Njutn pogrešio kad je rekao da
svetlost nije talas, imao je pravo kad je rekao da se svetlost može
ponašati kao da je sastavljena od čestica. Zovemo ih fotoni. Svetlost
koju viđamo u svakodnevnom životu je složena, baš kao što smo
i mi sastavljeni od velikog broja atoma. Načinjena je od velikog
broja fotona. Čak i sijalica od jednog vata emituje milijarde mili-
jardi tih čestica svake sekunde. Teško ćemo primetiti pojedinačne
fotone. U laboratorijskim uslovima možemo proizvesti slab zrak
svetlosti, od pojedinačnih fotona koje možemo raspoznati, baš kao
57
„Ako je ovo tačno, onda je sve ono što smo

smatrali talasom uistinu čestica, a sve što
smo smatrali česticom uistinu talas.“
što prepoznajemo pojedinačne elektrone ili Bakove lopte. U sta-

nju smo da ponovimo Jangov eksperiment koristeći se dovoljno
slabim zrakom da fotoni stižu do prepreke jedan po jedan, u raz-
maku od nekoliko sekundi. Ako to učinimo i saberemo sve zabele-
žene pojedinačne udare u paravan na drugoj strani prepreke, vide-
ćemo da zajedno grade isti obrazac interferencija koji bi se pojavio
da smo izveli Dejvison-Germerov eksperiment i ispalili elektrone
(ili Bakove lopte) na paravan jednog za drugim. Za fizičare je ovo
predstavljalo zapanjujuće otkriće: ako pojedinačne čestice stupaju
u interferenciju same sa sobom, talasna priroda svetlosti nije samo
svojstvo zraka, ili veće skupine fotona, već ono pripada pojedinač-
nim česticama.
58
VELIKA ZAMISAO
Načelo neodređenosti je još jedno od glavnih principa kvantne

fizike. Formulisao ga je Verner Hajzenberg 1926. godine. Načelo
neodređenosti nam kaže da postoje granice u našoj sposobnosti da
istovremeno izmerimo određene podatke, kao što su pozicija i br-
zina čestice. Prema principu neodređenosti, na primer, ako pomno-
žite neodređenost položaja čestice i neodređenost ubrzanja čestice
(masa puta brzina) rezultat nikad ne može biti manji od određene
nepromenljive veličine zvane Plankova konstanta. Jasno mi je da
ovo zvuči zbunjujuće, ali se može saopštiti na mnogo jednostavniji
način. Što preciznije merimo brzinu, manje precizno merimo po-
ložaj i obrnuto. Na primer, ako prepolovite neodređenost položaja,
morate da udvostručite neodređenost brzine. Veoma je važno zapa-
ziti da je Plankova konstanta veoma mala u poređenju sa svakod-
nevnim jedinicama mere poput metra, kilograma i sekunde. Njena
vrednost je, u odnosu na pomenute jedinice mere, negde oko 6/10
.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000. Shodno tome, ako
pomerite makroskopski predmet kao što je fudbalska lopta, mase
jedne trećine kilograma, za jedan milimetar u bilo kom pravcu, mo-
žemo da izmerimo njenu brzinu s preciznošću koja je mnogo veća
od milijardu milijardi milijardi kilometara na čas. To je zato što,
mereno ovim jedinicama, fudbalska lopta ima masu od 1/3, a ne-
određenost njenog položaja je 1/1.000. Ni jedno ni drugo ne može
da se približi onolikim nulama u Plankovoj konstanti, tako da ne
dolazi do neodređenosti brzine. Ali ako je masa elektrona izražena
istim jedinicama 0,000000000000000000000000000001, situacija je
znatno drugačija. Ako merite položaj elektrona preciznošću koja
grubo odgovara veličini atoma, princip neodređenosti zahteva da
ne možemo da odredimo brzinu elektrona preciznije od plus/minus
hiljadu kilometara u sekundi, što nije naročito precizno.
Prema kvantnoj fizici, ishod fizičkih procesa ne može biti pred-
viđen sa sigurnošću, bez obzira na broj prikupljenih informacija i
moć kompjuterske opreme, zato što nisu određeni sa sigurnošću.
Priroda umesto toga određuje buduće stanje sistema, na osnovu
59
početnog, procesom koji je u osnovi nesiguran. Drugim rečima,

priroda ne diktira ishod bilo kog procesa ili eksperimenta, čak ni
u najjednostavnijim situacijama. Ona umesto toga dozvoljava veći
broj različitih mogućnosti, od kojih svaka ima izvesnu šansu da
bude ostvarena. To vam je, da parafraziram Ajnštajna, kao da Bog
baca kocke pre nego što odluči o ishodu svakog fizičkog procesa.
Ova ideja je mučila Ajnštajna. Zbog nje je, iako je bio jedan od
očeva kvantne fizike, zauzeo kritičan stav prema njoj.
Stiče se utisak da kvantna fizika podriva ideju da prirodom
upravljaju zakoni, ali to nije slučaj. Ona nas potiče da usvojimo
novi oblik determinizma: u odnosu na stanje sistema u nekom tre-
nutku, zakoni prirode određuju verovatnoće raznovrsnih budućno-
sti i prošlosti umesto da ih precizno određuju. Iako neki mogu ovo
smatrati neukusnim, naučnici moraju da prihvate teorije potvrđene
eksperimentima, a ne one koje im se dopadaju.
Nauka zahteva da teorija bude proverljiva. Kvantne teorije ne bi
mogle biti smatrane ispravnim kada bi probabilistička priroda pred-
viđanja kvantne fizike značila da se one ne mogu potvrditi. Moguće
je testirati kvantne teorije, uprkos njihovoj probabilističkoj prirodi.
Na primer, možemo više puta ponoviti eksperiment i potvrditi da
frekvencije različitih ishoda potvrđuju predviđene verovatnoće.
Razmotrimo eksperiment s Bakovim loptama. Kvantna fizika nam
poručuje da ništa nikada nije locirano na određenoj tački zato što
bi, u tom slučaju, neodređenost ubrzanja morala biti beskrajna. U
stvari, na osnovu kvantne fizike, svaka čestica ima neku mogućnost
da bude pronađena bilo gde u vaseljeni. Iako je najveća šansa da će
dati elektron biti pronađen u okviru aparature s dva proreza, uvek
će postojati mogućnost da bude pronađen s druge strane zvezde
Alfa Kentauri ili u piti u pekari iza ćoška. Shodno tome, ako šut-
nete kvantnu Bakovu loptu i ako je pustite da leti, nikakva veština
ili znanje vam neće omogućiti da unapred kažete gde će ona tačno
pasti. Ako mnogo puta ponovite taj eksperiment, prikupljeni podaci
odražavaće verovatnoću pronalaženja lopte na raznim mestima.
60
VELIKA ZAMISAO
Eksperimentatori će potvrditi da se rezultati opita slažu s teorij-

skim predviđanjima.
Važno je razumeti da verovatnoće u kvantnoj fizici nisu nalik
verovatnoćama u Njutnovoj fizici ili u svakodnevnom životu. Ra-
zumećemo o čemu se radi ako uporedimo obrasce nastale ispaljiva-
njem postojane struje Bakovih lopti na paravan, s obrascem rupica
koje su izbušili igrači pikadoa, ciljajući središte mete. Ako igrači
nisu popili previše piva, strelice će imati najviše šansi da pogode
oblast oko središta mete. Šanse će se smanjivati srazmerno udalje-
nosti od središta. Baš kao i kod Bakovih lopti, svaka strelica može
da padne bilo gde. S vremenom će se izdvojiti obrazac koji ukazuje
na verovatnoću. Tvrdnja da postoji izvesna mogućnost da će stre-
lica pasti na razna mesta bila bi valjan odraz ove situacije iz svakod-
nevnog života. To bi se moglo reći, za razliku od slučaja s Bakovim
loptama, samo zbog nepotpunog znanja o uslovima bacanja. Mo-
gli bismo poboljšati opis ako bismo znali tačan način na koji igrač
baca strelicu, njen ugao, ubrzanje, efe i tako dalje. U načelu bismo,
nakon toga, mogli da predvidimo gde će strelica pasti, sa željenom
preciznošću. Upotreba probabilističkih izraza pri opisivanju ishoda
događaja iz svakodnevnog života prema tome nije odraz suštinske
prirode procesa već samo nepoznavanja određenih vidova.
U kvantnoj teoriji operišemo s drugačijim verovatnoćama.
Kvantni model prirode obuhvata principe protivrečne ne samo
našem svakodnevnom iskustvu već i intuitivnom shvatanju stvar-
nosti. Svi kojima je teško da poveruju u ove principe ili ih smatraju
otkačenim u dobrom su društvu velikih fizičara Ajnštajna, pa čak
i Fejnmana, čiji opis kvantne teorije.ćemo uskoro predstaviti. Ovaj
poslednji je jednom napisao: „Mislim da mirne duše mogu reći da
niko živi ne razume kvantnu mehaniku." Kvantna fizika se, uprkos
tome, slaže sa zapažanjima. Nije pala ni na jednom ispitu, iako je
testirana češće od bilo koje druge naučne teorije.
Američki fizičar Ričard Fejnman je četrdesetih godina dvade-
setog veka ostvario zapanjujući uvid u razliku između kvantnog i
61
njutnovskog sveta. Fejnman se zanimao za pitanje nastanka inter-

ferentnog obrasca u eksperimentu s dva proreza. Prisetimo se da
obrazac koji se javlja kad ispalimo molekule kroz oba proreza nije
zbir obrazaca koji se javljaju kad dva puta ponovimo eksperiment,
s jednim ili drugim otvorenim prorezom. Umesto toga, kad su oba
proreza otvorena, dobijamo niz svetlih i tamnih pruga, od kojih
su ove druge oblasti u koje čestice ne udaraju. To znači da čestice
koje bi udarile u oblast tamne pruge, da je recimo samo levi prorez
otvoren, ne udaraju u njih kad je desni prorez takođe otvoren. Čini
se da čestice dobijaju informacije o oba proreza, negde na putu od
izvora do paravana. Takav oblik ponašanja je izrazito drugačiji od
onog s kojim se susrećemo u svakodnevnom životu, u kom lopta
sledi putanju kroz jedan od otvora, a da situacija s drugim otvorom
ni na koji način ne utiče na nju.
Prema Njutnovoj fizici - na način na koji bi se eksperiment od-
vijao da smo koristili fudbalske lopte umesto molekula - svaka če-
stica bi sledila pojedinačnu precizno određenu putanju od izvora
do paravana. Na takvoj slici nema prostora za skretanje čestice, koja
posećuje susedni prorez na svom putu. Prema kvantnom modelu,
čestica nema određenu poziciju tokom vremena u kom se nalazi
između početne i krajnje tačke. Fejnman je shvatio da bi tvrdnja da
čestice nemaju putanje dok putuju između izvora i paravana bila
pogrešna. Ispravno je reći da čestice koriste svaku moguću putanju
koja povezuje ove tačke. To je, po Fajnmenu, ono što kvantnu fiziku
čini drugačijom od Njutnove. Situacija na oba proreza je važna zato
što čestice, umesto da slede jedinstvenu, određenu putanju, putuju
svakom putanjom, istovremenol Ovo zvuči kao naučna fantastika,
iako to nije slučaj. Fejnman je to izrazio matematičkim izrazom -
Fejnmanovim zbirom istorija - koji odražava ideju i reprodukuje
sve zakone kvantne fizike. Fejnmanova teorija nudi drugačiju ma-
tematičku i fizičku sliku od originalne formulacije kvantne fizike,
ali su predviđanja ista.
62
VELIKA ZAMISAO
Putanje čestica / Fejnmanova formulacija kvantne

teorije slikovito pokazuje zašto čestice kao Bakove
lopte i elektroni obrazuju obrasce interferencije
kad se ispale kroz proreze na ekran.
Fejnmanove ideje u eksperimentu s dva proreza znače da čestice

koriste putanje koje idu samo kroz levi prorez i samo kroz desni;
putanje koje prolaze kroz levi prorez, vraćaju se i prolaze kroz desni
i ponovo kroz levi; putanje koje svraćaju u kafanu u kojoj se služe
sjajni račići s karijem, a zatim par puta obiđu oko Jupitera pre nego
što krenu kući, pa čak i putanje koje se protežu preko vaseljene i
natrag. Ovo, po Fejnmanovom mišljenju, objašnjava kako čestice
dobijaju informacije o tome koji je prorez otvoren. Ako je otvoren,
one prolaze kroz njega. Kada su oba proreza otvorena, putanje po
kojima čestica putuje kroz jedan od njih može da utiče na putanju
kojom prolazi kroz drugi, izazivajući interferenciju. Možda zvuči
blesavo, ali je za svrhu najvećeg dela osnovne fizike kakvu danas
63
Sabiranje Fejnmanovih putanja / Efekti usled različitih

Fejnmanovih putanja mogu da pojačaju ili umanje jedan drugog,
baš kao i talasi. Žute oblasti pokazuju faze koje se sabiraju.
Plave linije predstavljaju njihov zbir, liniju od repa prve do vrha
poslednje strele. U donjem prikazu strele pokazuju u različitim
pravcima, zbog čega je njihov zbir, plava linija, veoma kratka.
znamo i ove knjige, Fejnmanova formulacija dokazano korisnija

od originalne.
Fejnmanovo shvatanje kvantne stvarnosti je od ključne važnosti
za razumevanje teorija koje ćemo uskoro predstaviti, stoga je oprav-
dano odvojiti neko vreme da bismo se upoznali s njenim funkcio-
nisanjem. Zamislimo jednostavan proces u kom čestica počinje na
nekom mestu A, od kog se slobodno kreće. U Njutnovom modelu
ta će čestica slediti pravu liniju. Kad prođe tačno izmereno vreme,
pronaći ćemo je na precizno određenom mestu B, duž linije. U
64
VELIKA ZAMISAO
Putanje od A do B / „Klasična" putanja između dve tačke je prava

linija. Faze ili putanje koje su bliske klasičnoj teže da pojačaju
jedna drugu, dok faze putanja dalje od njih teže poništavanju.
Fejnmanovom modelu kvantna čestica prelazi svaku putanju iz-

među mesta A i B. Za svaku putanju dobija broj nazvan faza. Ta
faza predstavlja položaj u ciklusu talasa. Govori nam da li je talas
na bregu, dolji ili nekom mestu između njih. Fejnmanov matema-
tički recept za izračunavanje faze pokazuje da kad saberete talase
sa svih staza, dobijate tačnu verovatnoću da čestica koja je krenula
s mesta A, doći do mesta B.
Faza kojom svaka pojedinačna putanja doprinosi Fejnmanovom
zbiru (i shodno tome verovatnoći da će stići od A do B) može biti
predstavljena strelom koja je određene dužine, ali može da pokazuje
u bilo kom pravcu. Da bi se sabrale dve faze, postavite strelu koja
predstavlja jednu fazu na kraj strele koja predstavlja drugu. Tako
ćete dobiti novu strelu koja predstavlja njihov zbir. Nastavite proces,
65
ako želite da dodate još faza. Zapazićete da strela koja izražava kraj-
nji zbir može biti veoma dugačka. Ako pokazuju u različitim prav-
cima, poništavaju se prilikom sabiranja, što znači da na kraju nećete
imati bogzna kakvu strelu. Proces je prikazan na slici ispod.
Dodajete faze ili strele, vezane za svaku putanju koja povezuje A
i B, da bi se upotrebio Fejnmanov recept za izračunavanje verovat-
noće da će čestica koja je pošla s mesta A završiti na mestu B. Po-
stoji beskonačan broj putanja, što malo komplikuje izračunavanje,
ali se ono može izvesti. Neke putanje su prikazane na slici ispod.
Fejnmanova teorija daje naročito jasnu sliku kako Njutnov po-
gled na svet može proisteći iz kvantne fizike, koja se čini tako razli-
čitom. Prema Fejnmanovoj teoriji, faze povezane sa svakom puta-
njom zavise od Plankove konstante. Teorija nalaže da, pošto je Plan-
kova konstanta tako mala, kad dodate doprinos bliskih putanja, faze
normalno dosta odstupaju, što znači da njihov zbir teži nuli, kao što
je prikazano na gornjoj slici. Teorija pokazuje da izvesne putanje
s fazama teže da se nastavljaju, zbog čega se izdvajaju, to jest daju
veće doprinose opaženom ponašanju čestica. Putanje slične onima
koje predviđa Njutn imaće slične faze. Nastavljaće se i daće najveći
doprinos zbiru, tako da će jedino odredište s verovatnoćom većom
od nule biti ono predviđeno Njutnovom teorijom. To odredište ima
verovatnoću koja je veoma bliska broju jedan. Zbog toga se veliki
predmeti kreću onako kako predviđa Njutnova teorija.
Dosad smo razmatrali Fejnmanove ideje u kontekstu eksperi-
menta s dva proreza. U tom eksperimentu su čestice ispaljene ka
zidu s prorezima. Merili smo mesto na paravanu smeštenom iza
zida, na kome su čestice završavale. Fejnmanova teorija nam omo-
gućuje ne samo da predvidimo verovatnoću kretanja pojedinačne
čestice već i ishode ,,sistema“. Sistem može biti čestica, skup čestica
ili čitava vaseljena. Između početnog stanja sistema i kasnijih me-
renja njegovih svojstava, ta svojstva evoluiraju na način koji fizičari
zovu ,,istorija“. U eksperimentu s dva proreza, na primer, istorija
čestica je njihova putanja. Fejnman je pokazao da je za opšti sistem
66
VELIKA ZAMISAO
verovatnoća bilo kog zapažanja konstruisana iz svih mogućih isto-

rija koje mogu da dovedu do tog zapažanja, baš kao što kod ekspe-
rimenta s dva proreza šansa čestice da padne na bilo koju tačku pa-
ravana zavisi od svih putanja koje mogu da je tamo dovedu. Zbog
toga se njegov metod naziva „zbir po istorijama“ ili „alternativne
istorije“.
Donekle smo se upoznali s Fejnmanovim prilazom kvantnoj
fizici. Vreme je da istražimo sledeće ključno kvantno načelo, koje
ćemo kasnije koristiti - ono po kome posmatranje sistema mora
promeniti njegovkurs. Možemo li samo diskretno posmatrati pret-
postavljenog s tačkicom senfa na bradi, uzdržavajući se od meša-
nja? Ne možemo. Kvantna fizika nam ne dozvoljava da ,,samo“ po-
smatramo. To znači da ona uzima u obzir da posmatrajući ostva-
rujete uticaj na posmatrani predmet. Na primer, kada želimo da
pogledamo predmet, u tradicionalnom smislu te reči, osvetlimo
ga. Osvetljavanje tikve neće mnogo uticati na nju. Ali osvetljava-
nje sićušne kvantne čestice, makar i najslabijom svetlošću - što će
reći, ispaljivanjem fotona na nju - imaće primetno dejstvo. Ekspe-
riment pokazuje da to menja rezultat na način koji kvantna fizika
objašnjava.
Pretpostavimo da kao i ranije šaljemo struju čestica ka prepreci
u eksperimentu s dva proreza i prikupljamo podatke o prvih mi-
lion čestica koje se probiju. Kad prikupimo podatke o česticama
koje padnu na različite tačke paravana, dobićemo obrazac interfe-
rencije prikazan na strani 54. Kad dodamo faze povezane sa svim
mogućim putanjama čestice koja polazi iz tačke A do tačke opaža-
nja B, videćemo da se verovatnoće udaranja u pojedine tačke slažu
s prikupljenim podacima.
Pretpostavimo da ponovimo eksperiment, samo što ćemo ovaj
put osvetliti proreze. Tako ćemo uvesti posrednu tačku C, kroz koju
prolaze čestice. (C je položaj jednog ili drugog proreza). Ovo je ,,ko-
jom putanjonT informacija, zato što nam kazuje da li je neka čestica
prošla od A do B kroz prorez 1 ili A do B kroz prorez 2. Pošto sada
67
znamo kroz koji prorez je prošla svaka čestica, putanje u zbiru za

tu česticu sad će obuhvatiti samo one koje su prošle kroz prorez 1,
ili samo one koje su prošle kroz prorez 2. Nikad neće obuhvatati
putanje koje su prošle kroz prorez 1 i 2. Pošto je Fejnman objasnio
obrazac interferencije tvrdeći da putanje koje prolaze kroz jedan
prorez stupaju u interferenciju s putanjama koje prolaze kroz drugi,
kad upalite svetlo da biste utvrdili kroz koji prorez prolaze, da biste
uklonili drugu mogućnost, obrazac interferencije će nestati. Palje-
nje svetala u toku eksperimenta promeniće rezultat obrasca interfe-
rencije prikazanog na strani 54 u onaj na strani 53! Štaviše, možemo
promeniti eksperiment koristeći veoma slabo svetlo tako da sve
čestice ne budu osvetljene. U tom slučaju dobićemo „kojom puta-
njom“ informacije od samo nekih podgrupa čestica. Ako zatim po-
delimo podatke o dolasku čestica prema prisustvu ili odsustvu ,,ko-
jom putanjorh' informacija, videćemo da će podaci za podgrupu
čestica za koju nemamo „kojom putanjom" informacije formirati
obrazac interferencije, a podgrupa podataka o česticama za koje
imamo kojom putanjom informacije neće pokazati interferenciju.
Ova ideja ima važan uticaj na naše poimanje ,,prošlosti“. Njut-
nova teorija pretpostavlja da prošlost postoji u određenom nizu
događaja. Kad vidite da je vaza koju ste prošle godine kupili u Italiji
slomljena na podu, a vaš klinac stoji iznad nje s bojažljivim izrazom
lica, vratite film unazad do trenutka nezgode. Zamišljate sitne prste
koji popuštaju, vazu koja pada i koja se lomi u hiljadu komadića
posle udarca u pod. Njutnovi zakoni dozvoljavaju stvaranje kom-
pletne slike prošlosti, ako postoje potpuni podaci o sadašnjosti.
Ovo se slaže s našim intuitivnim poimanjem da svet ima precizno
određenu, veselu ili neveselu prošlost. Možda niko nije gledao, ali
prošlost postoji, jednako sigurno kao da ste snimili niz fotografija.
Za kvantnu Bakovu loptu ne možemo reći da je prešla određenu
putanju od izvora do paravana. Mogli bismo pronaći njeno mesto
posmatranjem, ali ona putuje svim putanjama između naših po-
smatranja. Kvantna fizika nam poručuje da bez obzira na stepen
68
VELIKA ZAMISAO
uvida u sadašnjost, (neposmatrana) prošlost, kao i budućnost, jeste

beskrajna i postoji samo u obliku spektra verovatnoća. Vaseljena,
prema kvantnoj fizici, nema jednu prošlost ili istoriju.
Činjenica da prošlost nema određeni oblik znači da zapažanja
o sistemu načinjena u sadašnjosti utiču na prošlost. To je drama-
tično naglašeno eksperimentom koji je smislio fizičar Džon Viler,
nazvanim „eksperiment odloženog izbora“. Ovaj eksperiment ve-
oma podseća na opit s dva proreza, koji smo upravo izložili, u kom
imate opciju da posmatrate putanju kojom se čestica kreće, izuzev
što u eksperimentu odloženog izbora odlažete odluku da li ćete ili
nećete posmatrati putanju sve do trenutka pre nego što čestica ne
udari u paravan.
Podaci sakupljeni eksperimentom odloženog izbora jednaki su
onima u kojima biramo da posmatramo (ili ne posmatramo) ,,ko-
jom putanjom1informacije, gledajući proreze. U ovom slučaju, pu-
tanja svake čestice, što će reći njena prošlost je određena mnogo
posle prolaza kroz proreze i njene ,,odluke“ da li će proputovati kroz
jedan od njih, što neće proizvesti interferenciju, ili oba, što hoće.
Viler je čak razmatrao i kosmičku verziju eksperimenta, u kome
su čestice fotoni koje emituje snažni kvazar udaljen milijardama
svetlosnih godina. Takva svetlost može biti podeljena na dve puta-
nje i preusmerena ka Zemlji gravitacionim sočivima usputne galak-
sije. Iako je ovaj eksperiment van domašaja postojeće tehnologije,
očekivalo bi se da bismo dobili interferencijski obrazac, ako bismo
prikupili dovoljno fotona ove svetlosti. Taj obrazac bi nestao ako bi-
smo postavili spravu koja bi merila „kojom putanjonT informacije,
nešto pre detektovanja. Odluka da se ide ovom ili onom putanjom
u ovom slučaju je doneta mnogo milijardi godina pre nego što su
Zemlja ili Sunce postojali, ali bi svojim posmatranjem u laborato-
riji uticali na taj izbor.
U ovom poglavlju ilustrovali smo kvantnu fiziku koristeći se ek-
sperimentom s dva proreza. U narednom ćemo upotrebiti Fejnma-
novu formulaciju kvantne mehanike na čitavoj vaseljeni. Videćemo
69
S tiven H o kin g i L eonard M lod in ov
da vaseljena, kao ni čestice, nema jednu istoriju, već svaku moguću

istoriju, s odgovarajućom verovatnoćom, i da naše posmatranje
sadašnjeg stanja utiče na njenu prošlost i određuje različite istorije
vaseljene, baš kao što posmatranje čestica u eksperimentu s dva pro-
reza utiče na njihovu prošlost. Ta analiza pokazaće kako zakoni pri-
rode u našem univerzumu proističu iz velikog praska. Malo ćemo
popričati o tome šta su zakoni i kakve misterije izazivaju, pre nego
što ispitamo kako nastaju.
7o
Peto poglavlje:
Teorija svega
Najneshvatljivija stvar u vezi s

vaseljenom je to štoje shvatljiva.
A lbert A jnštajn
aseljena je shvatljiva zato što njom upravljaju naučni zakoni,
V što će reći da njeno ponašanje može biti modelovano. Ali

šta su ti zakoni ili modeli? Gravitacija je bila prva sila opi-
sana matematičkim jezikom. Njutnov zakon gravitacije objavljen je
1687. godine. Tvrdio je da svaki predmet u vaseljeni privlači svaki
drugi predmet silom proporcionalnom njegovoj masi. Načinio je
ogroman uticaj na intelektualnu javnost svog doba, zato što je po
prvi put pokazao da bar jedan vid vaseljene može biti tačno pred-
stavljen modelom. Ustanovio je matematičku podlogu tog čina.
Ideja da postoje zakoni prirode podstakla je pitanja slična onim
zbog kojih je Galilej pedeset godina pre toga osuđen zbog jeresi.
Biblija, na primer, pripoveda kako se Isus Navin molio da Sunce i
Mesec prestanu da se kreću po svojim putanjama da bi dobio još
dnevnog svetla i dovršio borbu s Amorejcima u Hanaanu. Sunce
je, prema knjizi o Isusu Navinu, mirovalo čitav dan. Danas znamo
da bi to značilo da je Zemlja prestala da se okreće oko svoje ose.
Prema Njutnovim zakonima, da se to desilo, sve što nije bilo vezano
nastavilo bi da se kreće prvobitnom brzinom Zemlje (od 1.760 ki-
lometara na sat na ekvatoru) - što je visoka cena za odlaganje za-
laska sunca. Njutna ovo nije ni najmanje brinulo, zato što je, kao
što smo rekli, veliki naučnik verovao da Bog može da interveniše
u funkcionisanju vaseljene.
Sledeći vidovi vaseljene za koje je pronađen zakon ili model jesu
električna i magnetna sila. One se ponašaju kao gravitacija, s važ-
nom razlikom da se dva električna napona ili dva magneta iste vrste
odbijaju, dok se različiti naponi ili različiti magneti privlače. Elek-
trične i magnetne sile su mnogo jače od gravitacije, ali ih u svakod-
nevnom životu obično ne primećujemo zato što makroskopska tela
sadrže gotovo isti broj pozitivno i negativno naelektrisanih napona.
To znači da električne i magnetne sile između dva makroskopska
tela gotovo poništavaju jedna drugu, za razliku od gravitacionih
sila koje se sabiraju.
Naše ideje o elektricitetu i magnetizmu razvijane su u periodu
od stotinu godina od sredine osamnaestog do sredine devetnaestog
veka, kada su fizičari u nekoliko zemalja načinili detaljne eksperi-
mentalne studije električnih i magnetnih sila. Jedno od najvažnijih
otkrića je da su električna i magnetna sila srodne: Pokretni elek-
trični napon prenosi silu na magnete, a pokretni magnet prenosi
silu na električni napon. Prvi koji je shvatio da postoji neka veza
između njih je danski fizičar Hans Kristijan Orsted. Dok se spre-
mao na univerzitetsko predavanje 1820. godine, primetio je da elek-
trična struja iz baterije koju je koristio skreće obližnju iglu kompasa.
Uskoro je primetio da pokretni elektricitet stvara magnetnu silu i
skovao izraz „elektromagnetizam'. Britanski naučnikMajkl Faradej
je nekoliko godina kasnije shvatio da - rečeno današnjim jezikom
- ukoliko električna struja može da izazove magnetno polje, ono
može da proizvede električnu struju. Demonstrirao je ovaj efekt
74
VELIKA ZAMISAO
1831. godine. Faradej je, četrnaest godina kasnije, otkrio vezu iz-
među elektromagnetizma i svetlosti, kad je pokazao da intenzivni
magnetizam može da utiče na prirodu polarizovane svetlosti.
Faradej nije bio mnogo školovan. Rođen je u siromašnoj, ko-
vačkoj porodici, u okolini Londona. Napustio je školu u trinaestoj
da bi radio kao potrčko i knjigovezac u knjižari. Saznao je dosta o
nauci, čitajući poverene mu knjige, u slobodno vreme. Dobio je po-
sao laboratorijskog pomoćnika kod velikog hemičara ser Hamfrija
Dejvija, kog će naslediti posle smrti. U toj laboratoriji ostaće čitavih
četrdeset pet godina, do smrti. Faradej je imao nevolje s matemati-
kom. Nikad je nije naučio kako treba. Zbog toga je imao muke da
uobliči teorijsku sliku neobičnih elektromagnetnih pojava koje je
zapazio u laboratoriji. To mu je ipak pošlo za rukom.
Ideja o poljima sila bila je jedna od najvećih Faradejevih inte-
lektualnih inovacija. Danas, zahvaljujući knjigama i filmovima o
buljookim vanzemaljcima i njihovim svemirskim brodovima, ve-
ćina ljudi poznaje ovaj termin. Možda bi se Faradej mogao izboriti
za autorska prava. U vekovima između Njutna i Faradeja, jedna od
velikih misterija fizike bila je to što su zakoni ukazivali da sile de-
luju preko praznog prostora koji razdvaja predmete u međudejstvu.
Faradeju se to nije dopadalo. Verovao je da nešto mora doći u kon-
takt s predmetom da bi se on pomerio. Zamislio je kako je prostor
između električnih napona i magneta ispunjen nevidljivim cevima
koje fizički guraju i vuku. Nazvao ih je poljem sile. Dobar način
za vizuelno predstavljanje polja sile je izvođenje školskog eksperi-
menta u kom je stakleni tanjir, pun gvozdenih opiljaka, postavljen
na magnetnu šipku. Da bi se savladalo trenje, opiljci će se posle par
udaraca pomeriti kao da su gurani nevidljivom silom. Rasporediće
se u lukovima od jednog do drugog magnetnog pola. Ovaj obrazac
je mapa nevidljive magnetne sile koja prožima prostor. Danas ve-
rujemo da se sve sile prenose poljima. To postavku o poljima čini
važnom idejom savremene fizike, kao i naučne fantastike.
75
Polja sila / Polje sila magnetne šipke, ilustrovano

na osnovu reakcije gvozdenih opiljaka.
Poimanje elektromagnetizma ostalo je nepromenjeno nekoliko

decenija. Odnosilo se na poznavanje nekoliko empirijskih zakona,
nagoveštaj da su električna i magnetna sila blisko, iako misteriozno
povezane, predstavu da su na neki način povezane sa svetlošću i na
embrionalno poimanje polja. Postojalo je najmanje jedanaest elek-
tromagnetnih teorija, od kojih nijedna nije bila tačna. Tekje škotski
fizičar Džejms Klark Maksvel, šezdesetih godina devetnaestog veka,
razvio Faradejeve ideje u matematičkom okviru i objasnio bliske i
misteriozne veze između elektriciteta, magnetizma i svetlosti. Re-
zultat je bio niz jednačina koje opisuju električne i magnetne sile
kao manifestacije istog fizičkog entiteta, elektromagnetskog polja.
Maksvel je ujedinio elektricitet i magnetizam u jednu silu. Štaviše,
dokazao je da se elektromagnetne sile šire kroz prostor kao talasi.
76
VELIKA ZAMISAO
Brzina tog talasa je određena brojem koji se pojavljuje u tim jed-

načinama. Izračunao ga je na osnovu podataka iz eksperimenata
obavljenih nekoliko godina ranije. Bio je zapanjen kad je opazio
da je tako dobijena brzina jednaka brzini svetlosti, koja je tada bila
eksperimentalno poznata do nivoa tačnosti od 1%. Otkrio je da je
svetlost elektromagnetni talas!
Jednačine koje opisuju električna i magnetna polja nazivamo
Maksvelovim jednačinama. Malo ljudi zna za njih, iako su one vero-
vatno komercijalno najvažnije jednačine poznate čoveku. Ne samo
da se po njima upravlja sve od kućnih aparata do kompjutera, već
one objašnjavaju i druge talase pored svetlosnih kao što su mikro-
talasi, radio-talasi, infracrveno svetlo i rendgenski zraci. Svi na-
brojani talasi od vidljivog svetla razlikuju se po jednoj karakteri-
stici - talasnoj dužini. Radio-talasi imaju talasnu dužinu (razdaljinu
između susednih bregova ili dolja) od metar i više, dok vidljiva
svetlost ima talasnu dužinu od nekoliko desetomilionitih delova
metra, a rendgenski zraci talasnu dužinu kraću od stomilionitog
dela metra. Naše sunce emituje na svim talasnim dužinama, ali je
radijacija najintenzivnija na talasnim dužinama vidljivim našem
oku. Ne verujem da je slučajno što Sunce emituje najviše talasa na
talasnoj dužini vidljivoj golim okom. Naše oči su verovatno evolu-
cijom stekle sposobnost da opaze elektromagnetnu radijaciju koja
im je najpristupačnija. Ako ikad naletimo na bića s druge planete,
ona će verovatno moći da ,,vide“ radijaciju koje njihovo sunce naj-
jače emituje, zasenčenu faktorima kao što su karakteristike prašine
i gasova u atmosferi njihove planete. Vanzemaljci koji su evoluirali
u prisustvu rendgenskih zraka lako bi mogli da nađu posao u službi
obezbeđenja aerodroma.
Maksvelove jednačine zahtevaju da elektromagnetni talasi pu-
tuju brzinom od 300.000 kilometara u sekundi, ili 1.072 miliona
kilometara na sat. Navođenje brzine ne znači ništa bez referen-
tnog okvira relativnog u odnosu na brzinu koja se meri. O tome
obično ne razmišljamo u svakodnevnom životu. Kad vidimo znak
77
Talasna dužina / Talasna dužina je razdaljina

između bregova (ili dolja) talasa.
ograničenja brzine na devedeset kilometara, podrazumeva se da

se brzina meri u odnosu na kolovoz, a ne na crnu rupu u središtu
Mlečnog puta. I u svakodnevnom životu se susrećemo s događa-
jima o kojima moramo voditi računa o referentnim okvirima. Na
primer, ako nosite šolju čaja prolazom između sedišta u mlaznom
avionu, mogli bismo reći da se krećete brzinom od tri kilometra na
čas. Neko na tlu, pak, može reći da se krećete brzinom od 920 ki-
lometara na čas. Pre nego što presudite ko od dvojice posmatrača
ima pravo, prisetite se činjenice da se Zemlja okreće oko Sunca.
To znači da se posmatrač, smešten na najbližoj zvezdi, neće složiti
s dvojicom prethodnih. On će reći da se krećete brzinom od dva-
deset devet kilometara u sekundi, da i ne govorimo koliko će vam
zavideti na rashladnim uređajima. U svetlu ovih neslaganja, kad je
78
VELIKA ZAMISAO
Maksvel ustvrdio da je otkrio „brzinu svetlosti" u svojim jednači-

nama, nametnulo se prirodno pitanje: u odnosu na šta se meri br-
zina svetlosti iz tih jednakosti?
Nema razloga da se veruje da je brzinski parametar u Maksve-
lovim jednačinama brzina merena u odnosu na Zemlju. Njegove
jednačine se, naposletku, odnose na čitavu vaseljenu. Alternativni
odgovor koji je neko vreme razmatran jeste da njegove jednačine
navode brzinu svetlosti u odnosu na prethodno neotkriveni medi-
jum koji ispunjava čitav prostor, nazvan luminoferozni eter ili krače
i jednostavnije eter. To je bio Aristotelov izraz za supstancu koja je,
kako je verovao, ispunjavala vaseljenu izvan Zemljine sfere. Hipote-
tični eter je zamišljen kao medijum širenja elektromagnetnih talasa,
baš kao što se zvuk širio kroz vazduh. Da je eter postojao, bilo bi i
apsolutnog standarda mirovanja u odnosu na njega, a otuda i ap-
solutnog načina za određivanje kretanja. Eter bi bio najpogodnija
okvirna referenca u čitavoj vaseljeni, na osnovu koje bismo merili
brzinu svakog predmeta. Eter je zaživeo na teorijskim osnovama.
Neki naučnici su zato osetili potrebu da ga istraže, ili bar potvrde
njegovo postojanje. Jedan od njih bio je i sam Maksvel.
Ako jurite kroz vazduh u smeru zvučnog talasa, on vam se brže
približava. Ako jurite u suprotnom smeru od njega, približavaće
vam se sporije. Shodno tome, ako eter postoji, brzina svetlosti bi
varirala u zavisnosti od vašeg kretanja u odnosu na njega. U stvari,
ako se svetlost ponaša kao zvuk, putnici koji putuju dovoljno brzo
kroz eter mogli bi da prestignu svetlosni talas, baš kao što putnici
u nadzvučnim mlaznjacima nikad ne čuju zvuk koji ostaje za avio-
nom. Maksvel je predložio eksperiment, na osnovu opisanih pret-
postavki. Ako eter postoji, Zemlja mora da se kreće kroz njega,
dok orbitira oko Sunca. Pošto se Zemlja u januaru kreće u drugom
pravcu u odnosu na april ili jul, posmatrač će biti u stanju da opazi
majušne razlike u brzini svetlosti u različito doba godine - pogle-
dajte sliku ispod.
79
Kretanje kroz eter / Ako se krećemo kroz eter, morali bismo to

da opažamo praćenjem sezonskih razlika u brzini svetlosti.
Maksvel je nameravao da objavi svoju ideju u Prosidings o f Rojal

sosajeti, ali ga je od toga odgovorio urednik časopisa, koji je mislio da
eksperiment neće funkcionisati. Maksvel je 1879. nedugo pre smrti u
četrdeset osmoj godini od bolnog stomačnog raka, izložio taj problem
u pismu prijatelju. Pismo je posthumno objavljeno u časopisu Nej-
čer. Tamo ga je pročitao američki fizičar Albert Mikelson. Inspirisan
Maksvelovim razmišljanjima, godine 1887. izvodi s Edvardom Mor-
lijem veoma osetljiv eksperiment, da bi odredio brzinu kojom Zemlja
putuje kroz eter. Hteli su da uporede brzinu svetlosti u dva različita
pravca, pod pravim uglovima. Pod pretpostavkom da je brzina svetlo-
sti nepromenljiva veličina u odnosu na eter, očekivali su da će merenja
pokazati brzine svetlosti koje će se razlikovati u zavisnosti od pravca
pružanja zraka. Mikelson i Morli nisu primetili očekivane razlike.
8n
VELIKA ZAMISAO
Ishod Mikelsonovog i Morlijevog eksperimenta nesumnjivo je

osporavao model elektromagnetnih talasa koji putuju kroz eter.
Očekivalo bi se da je izazvao napuštanje modela etera. Mikelson je
nameravao da izmeri brzinu Zemlje u odnosu na eter, a ne da do-
kaže ili ospori hipotezu o njegovom postojanju. Dobijeni podaci
nisu ga doveli do zaključka da eter ne postoji. Niko drugi nije došao
do tog zaključka. Čuveni fizičar ser Vilijam Tomson (lord Kelvin)
rekao je 1884. godine: „... Luminoferozni eter je... jedina supstanca
u koju se pouzdamo u dinamici. Možemo biti sigurni samo u jednu
stvar, a to je stvarnost i materijalnost luminoferoznog etera.“
Kako je neko mogao verovati u postojanje etera, uprkos rezul-
tatima Mikelsonovog i Morlijevog eksperimenta? Već smo naveli
da se često događa da ljudi pokušavaju da spasu model dodava-
njem ad hok objašnjenja. Neki su pretpostavili da Zemlja vuče eter
sa sobom, zbog čega se ne krećemo u odnosu na njega. Holandski
fizičar Henrik Anton Lorenc i Irac Džordž Fransis Ficdžerald pret-
postavili su da u okviru koji se kreće u odnosu na eter, verovatno
zbog nekih neobjašnjivih mehaničkih efekata, dolazi do usporava-
nja časovnika i sažimanja razdaljine, zbog čega posmatrač meri istu
brzinu svetlosti. Slični napori na spasavanju eterske ideje preduzi-
mani su narednih dvadeset godina, sve do pojave čudesnog rada
mladog i dotad nepoznatog službenika patentnog ureda u Bernu,
Alberta- Ajnštajna.
Ajnštajn je imao dvadeset šest godina kad je 1905. godine obja-
vio rad Zur Elektrodynamik bewegter Korper (O elektrodinamicipo-
kretnih tela). U njemu je izneo jednostavnu pretpostavku da za-
koni fizike, a naročito brzina svetlosti, imaju zadatu vrednost za sve
posmatrače koji se slobodno kreću. Ispostavilo se da je ova ideja
izazvala revoluciju u našem poimanju prostora i vremena. Da bi-
ste shvatili zašto, zamislite dva događaja koja su se desila na istom
mestu, ali u različito vreme, u mlaznom avionu. Za posmatrača u
avionu razdaljina između dva događaja biće ravna nuli. Ali u od-
nosu na posmatrača na tlu, događaji bi bili razdvojeni razdaljinom
81
Avion u letu / Ako bacite loptu u avionu, posmatrač u letelici

videće kako svaki put odskače sa istog mesta, dok će posmatrač
na tlu izmeriti veliku razliku između mesta odskakanja.
koju je avion prešao u vremenu između dva događaja. Jasno je da se

dva posmatrača koja se kreću relativno u odnosu jedan na drugog,
neće složiti oko razdaljine između dva događaja.
Pretpostavimo da posmatrači gledaju svetlosni impuls koji pu-
tuje od zadnjeg ka prednjem delu aviona. Kao i u gore pomenutom
primeru, neće se slagati u pogledu razdaljine koju je svetlost pro-
putovala od repa do nosa vazduhoplova. Pošto je brzina pređena
razdaljina podeljena s vremenom, to znači da se, ukoliko se slože
oko brzine po kojoj impuls putuje - brzine svetlosti - neće složiti
oko vremena koje je prošlo od slanja do prijema.
Ovo je čudno zato što posmatrači mere različita vremena iako
posmatraju istifizičkiproces. Ajnštajn nije pokušao da za ovo iznađe
82
VELIKA ZAMISAO
Dilatacija vremena / Satovi koji se kreću sporije rade.

Ljudi koji se kreću naizgled bi sporije starili, pošto se ovo
zapažanje odnosi i na biološke časovnike. Ne nadajte se
uzalud, nijedan normalni časovnik ne može da izmeri
tako nastalu razliku pri svakodnevnim brzinama.
nategnuta, veštačka objašnjenja. Izveo je logični, iako zapanjujući

zaključak da merenje proteklog vremena, isto kao i merenje pređene
razdaljine, zavisi od posmatrača koji ga obavlja. Taj efekt je jedan
od ključnih postulata teorije izložene u Ajnštajnovom radu iz 1905.
godine, nazvanom teorija posebne relativnosti.
Videćemo kako se ove analize mogu iskoristiti na spravama za
merenje vremena ako razmotrimo dva posmatrača koji gledaju ča-
sovnik. Prema teoriji posebne relativnosti sat radi brže za posma-
trača koji miruje u odnosu na njega i sporije za posmatrača koji
ne miruje u odnosu na njega. Ako poredimo svetlosni impuls koji
83
putuje od zadnjeg do prednjeg dela aviona sa kucanjem časovnika,

videćemo da će za posmatrača na tlu časovnik biti sporiji zato što
svetlosni zrak mora da pređe veću razdaljinu u tom referentnom
okviru. Efekt ne zavisi od mehanizma sata. Važi za sve časovnike,
čak i biološke.
Ajnštajnov rad je pokazao da vreme, kao ni ideja mirovanja, ne
može biti apsolutno, kao što je mislio Njutn. Drugim rečima, nije
moguće pripisati svakom događaju vreme oko kog će se složiti svi
posmatrači. Umesto toga, svaki posmatrač imaće svoje merenje
vremena. Vreme dva posmatrača koji se kreću relativno u odnosu
na onog drugog neće se slagati. Ajnštajnove ideje protivreče našoj
intuiciji, zato što njihove posledice nisu primetne pri brzinama s
kojima se srećemo u svakodnevnom životu. Eksperimenti ih iznova
potvrđuju. Na primer, zamislite referentni sat u mirovanju u sre-
dištu Zemlje, još jedan na njenoj površini i treći u avionu koji leti
u pravcu ili nasuprot rotacije Zemlje. Sat u avionu se, u odnosu na
onaj u središtu Zemlje, kreće istočno - u pravcu Zemljine rotacije
- brže od časovnika na Zemljinoj površini, zbog čega on radi spo-
rije. Slično tome, sat u avionu koji ide zapadno u odnosu na sat u
središtu Zemlje - nasuprot Zemljinoj rotaciji - kreće se sporije od
sata na površini, što znači da će sat ići brže od onog na površini.
Upravo to je primećeno kad je oktobra 1971. godine izveden ek-
speriment. Veoma tačni atomski sat leteo je oko sveta. Mogli biste
produžiti život stalnim letenjem oko sveta na istok, iako bi vam
avionski filmovi brzo dosadili. Korist bi bila veoma mala, oko 180
milijarditih delića sekundi po krugu (razlike u gravitaciji dodatno
bi smanjile korist, ali se time nećemo sad baviti).
Fizičari su, zahvaljujući Ajnštajnovom radu, shvatili da je zah-
tevom da brzina svetlosti bude ista u svim referentnim okvirima
Maksvelova teorija elektriciteta i magnetizma nalagala da vreme
ne može biti shvaćeno odvojeno od trodimenzionalnog prostora.
Vreme i prostor su, umesto toga, isprepletani. Na taj način je dodat
četvrti pravac budućnost/prošlost uobičajenom levo/desno, napred/
84
VELIKA ZAMISAO
nazad i gore/dole. Fizičari su ovo venčanje prostora i vremena na-

zvali ,,prostor-vreme“. Pošto prostor-vreme sadrži i četvrti pravac,
nazvali su ga četvrtom dimenzijom. Vreme u prostovremenu više
nije odvojeno od tri prostorne dimenzije. Uopšteno govoreći, baš
kao što određenja levo/desno, napred/nazad i gore/dole zavise od
orijentacije posmatrača, i pravac vremena zavisi od brzine posma-
trača. Posmatrači koji se kreću različitim brzinama izabraće različite
pravce vremena u prostor-vremenu. Ajnštajnova teorija relativnosti
je zbog toga bila novi model, koji se ratosiljao postulata apsolutnog
vremena i apsolutnog mirovanja (to jest, mirovanja u odnosu na
nepokretni eter).
Ajnštajn je ubrzo shvatio da je neophodna još jedna promena
da bi se gravitacija uskladila s relativnošću. Njutnova teorija gravi-
tacije je tvrdila da se predmeti u svakom datom vremenu privlače
silom koja zavisi od međusobne razdaljine u tom vremenu. Teorija
relativnosti je napustila postulat apsolutnog vremena, tako da više
nije bilo načina da se kaže kada razdaljina među masama može biti
izmerena. Njutnova teorija gravitacije nije bila saglasna s teorijom
posebne relativnosti. Morala je da pretrpi izmene. Sukob možda
izgleda kao običan tehnički problem, detalj koji može biti ,,rešen“
bez većih izmena u teoriji. Ispostavilo se da ništa nije dalje od istine.
Ajnštajn je sledećih jedanaest godina razvijao novu teoriju gra-
vitacije, zvanu opšta relativnost. Ideja gravitacije u opštoj relativ-
nosti nije slična Njutnovoj. Umesto toga, zasnovana je na revoluci-
onarnom postulatu da prostor-vreme nije ravno, kao što se ranije
pretpostavljalo, već zakrivljeno i izobličeno masom i energijom u
njemu.
Pomislite na površinu Zemlje, ako želite da steknete predstavu
o zakrivljenosti. Iako je ona dvodimenzionalna (zato što imamo
samo dva pravca, recimo sever-jug i istok-zapad), iskoristićemo je
za primer zato što je lakše zamisliti zakrivljeni dvodimenzionalni
od zakrivljenog četvorodimenzionalnog prostora. Geometrija za-
krivljenih prostora kao što je Zemljina površina nije euklidovska na
85
koju smo navikli. Na primer, najkraća razdaljina između dve tačke

na Zemljinoj površini - koju poznajemo kao liniju u euklidovskoj
geometriji - jeste putanja koja povezuje dve tačke duž onog što
nazivamo velikim krugom. (Veliki krug je kružnica duž površine
Zemlje, čiji se centar poklapa s centrom Zemlje. Ekvator je primer
velikog kruga, baš kao i bilo koji krug do kog dolazimo rotirajući
ekvator oko različitih prečnika.)
Zamislite da hoćete da putujete iz Njujorka u Madrid, između
dva grada na istoj geografske širini. Ako bi Zemlja bila ravna, naj-
kraći put bi bio pravo na istok. Ako biste to učinili, stigli biste u
Madrid posle 5.930 pređenih kilometara. Ali, zbog zakrivljenosti
Zemlje, postoji i linija koja izgleda zakrivljeno, što će reći duže, na
ravnoj mapi, iako je u stvarnosti kraća. Ako sledite liniju velikog
kruga, stići ćete na odredište posle 5.768 pređenih kilometara. Prvo
ćete ići na severoistok i polako skrenutu ka istoku, a zatim ka jugoi-
stoku. Razlika u razdaljini između dva puta nastaje zbog zakrivlje-
nosti Zemlje, što je znak neeuklidovske geometrije. Vazduhoplovne
kompanije to dobro znaju. Trude se da njihovi piloti slede veliki
krug gde god je to moguće.
Geodezijska linija / Najkraća razdaljina između dve tačke

na Zemljinoj površini izgleda krivo kad se nacrta na
ravnoj mapi. Ovo valja imati na umu pri alko-testu.
86
VELIKA ZAMISAO
Prema Njutnovim zakonima kretanja, predmeti poput topovske

đuladi, kroasana i planeta kreću se po pravim linijama ako su pod
dejstvom sile kao što je gravitacija. Gravitacija, po Ajnštajnovoj
teoriji, nije sila poput ostalih, već je posledica činjenice da masa
iskrivljuje prostor-vreme, stvarajući zakrivljenost. Po Ajnštajnovoj
teoriji, predmeti se u zakrivljenom prostoru kreću po putanjama
najbližim pravim linijama, geodezijskim linijama. Linije su geode-
zijske na ravnoj površini i veliki krugovi su geodezijski na površini
Zemlje. U odsustvu materije, geodezijske linije u četvorodimenzio-
nalnom prostoru, odgovaraju linijama u trodimenzionalnom. Kad
je materija prisutna, iskrivljuje prostor-vreme. Stoga se putanje tela
u odgovarajućem trodimenzionalnom prostoru krive na način koji
u Njutnovoj teoriji objašnjavamo privlačnom silom gravitacije. Kad
prostor-vreme nije ravno, čini se da su putanje predmeta savijene,
zbog čega se stiče utisak da sila utiče na njih.
Ajnštajnova opšta teorija relativnosti reprodukuje posebnu re-
lativnost u odsustvu gravitacije i proizvodi gotovo ista predviđa-
nja kao Njutnova teorija gravitacije u okruženju slabe gravitacije
Sunčevog sistema - ali ne baš sasvim ista. U stvari, ako GPS sistem
satelitske navigacije ne bi uzeo u obzir opštu relativnost, greške u
globalnom pozicioniranju skupljale bi se po stopi od deset kilome-
tara dnevno! Pravi značaj opšte relativnosti nije u primeni u spravi-
cama koje nas vode do novih restorana, već u tome što predstavlja
suštinski drugačiji model vaseljene, koji predviđa nove pojave kao
što su gravitacioni talasi i crne rupe. Opšta relativnost preobrazila
je fiziku u geometriju. Savremena tehnologija je dovoljno osetljiva
da nam dozvoli da izvedemo niz preciznih testova opšte relativno-
sti. Teorija je položila svaki od njih.
Iako su obe revolucionisale fiziku, Maksvelova teorija elektro-
magnetizma i Ajnštajnova teorija gravitacije (opšte relativnosti),
baš kao i Njutnova fizika, jesu klasične teorije. Drugim rečima, to
su modeli u kojima vaseljena ima jednu istoriju. U prethodnom
poglavlju videli smo da se takvi modeli ne slažu s predviđanjima
87
S tivert Hoking i Leonard M lod in ov
na atomskom i podatomskom nivou. Umesto njih moramo da ko-

ristimo kvantne teorije, u kojima vaseljena ima ko zna koliko mo-
gućih istorija, od kojih svaka ima svoju amplitudu intenzivnosti i
verovatnoće. Zbog praktičnih izračunavanja, koja se tiču svakod-
nevnog sveta, možemo da nastavimo da koristimo klasične teorije.
Ukoliko želimo da shvatimo ponašanje atoma i molekula, potrebna
nam je kvantna verzija Maksvelove teorije elektromagnetizma. Ako
želimo da shvatimo ranu vaseljenu, kad su sva energija i materija
bili stisnuti na malom prostoru, moramo posedovati kvantnu ver-
ziju teorije opšte relativnosti. Takve teorije potrebne su nam i ako
tragamo za temeljnim razumevanjem prirode. Ne bi bilo dosledno
da neki zakoni budu kvantni, a neki klasični. Zbog toga moramo
da pronađemo kvante verzije svih zakona prirode. Takve teorije
nazivamo teorijama kvantnog polja.
Poznate prirodne sile mogu biti podeljene u četiri grupe:
1. Gravitacija. Ona je najslabija od četiri sile, ali je dalekometna.

Privlači sve u vaseljeni. To znači da se za velika tela gravitacione
sile sabiraju i mogu nadvladati sve ostale.
2. Elektromagnetizam. I on je dalekometna sila. Mnogo je jača od
gravitacije, ali deluje isključivo na čestice s električnim napo-
nom. Odbojan je za napone istog znaka i privlačan za napone
različitog znaka. To znači da se električne sile između velikih
tela poništavaju, ali su dominantne na atomskom i molekular-
nom nivou. Elektromagnetne sile su odgovorne za svu hemiju i
biologiju.
3. Slaba nuklearna sila. Ona prouzrokuje radioaktivnost i igra vi-
talnu ulogu u oblikovanju elemenata u zvezdama i ranoj vase-
ljeni. U svakodnevnom životu ne dolazimo u kontakt s njom.
4. Snažna nuklearna sila. Ova sila drži na okupu protone i neu-
trone unutar atomskog jezgra. Ona održava i protone i neutrone,
što je neophodno, zato što su oni sastavljeni od još sitnijih če-
stica, kvarkova, pomenutih u trećem poglavlju. Snažna sila je
VELIKA ZAMISAO
energetski izvor Sunca i nuklearne energije. Nemamo direktan

dodir s njom, baš kao ni sa slabom silom.
Elektromagnetizam je prva sila za koju je stvorena kvantna ver-

zija. Kvantna teorija elektromagnetnog polja, kvantna elektrodina-
mika ili skraćeno KED, razvijena je četrdesetih godina dvadesetog
veka. Ona je delo Ričarda Fejnmana i saradnika. Postala je model za
sve teorije kvantnog polja. Objašnjeno je da se sile, po klasičnim te-
orijama, šire pomoću polja. Ona su u modelima kvantnog polja sila
prikazana kao nešto što je sastavljeno od raznolikih elementarnih
čestica bozona. One prenose energiju, leteći napred-nazad između
materijalnih čestica. Materijalne čestice se zovu fermioni. Elektroni
i kvarkovi su fermioni. Foton ili svetlosna čestica je bozon. On pre-
nosi elektromagnetsku silu. Dešava se sledeće, materijalna čestica
kao što je elektron, emituje bozon ili česticu sile i uzmiče od nje,
kao što se top trza nakon ispaljivanja đuleta. Čestica sile se sudara
sa sledećom česticom materije i biva apsorbovana, menjajući joj
kretanje. Prema KED-u, sva međudejstva između čestica s napo-
nom su - čestica koje osećaju elektromagnetnu silu - opisane pu-
tem razmene fotona.
Predviđanja KED-a su testirana. Ispostavilo se da eksperimen-
talni rezultati u potpunosti odgovaraju predviđanjima. Izvođenje
matematičkih proračuna na osnovu KED-a može biti težak zadatak.
Problem je, kao što ćemo videti, u tome što gore izloženom okviru
izmene čestica valja dodati kvantni zahtev da se uključe sve isto-
rije po kojima se međudejstva dešavaju, na primer, sve načine na
koje čestice sile mogu biti razmenjene. To komplikuje proračune.
Fejnman je, na svu sreću, paralelno s pronalaženjem novog načina
mišljenja „alternativnih istorija“ o kvantnim teorijama opisanim u
prethodnom poglavlju, razvio i upotrebljiv grafički metod obračuna
različitih istorija, koji se danas koristi ne samo za KED već i za sve
teorije kvantnog polja.
S tiven H o kin g i Leonard Mlodinov
Fejnmanov grafički metod nudi mogućnost za vizualizaciju sva-

kog izraza u zbiru istorija. Ove slike, zvane Fejnmanovi dijagrami,
jedan su od najvažnijih fizičkih modela. Zbir svih mogućih istorija
u KED-u može biti predstavljen kao zbir Fejnmanovih dijagrama
kao što su ovi ispod, koji predstavljaju neke od načina na koji se dva
elektrona mogu razići pomoću elektromagnetne sile. Prave linije u
tim dijagramima predstavljaju elektrone, a talasaste fotone. Podra-
zumeva se da vreme napreduje odozdo-nagore. Mesta na kojima se
linije susreću odgovaraju fotonima emitovanim ili apsorbovanim
od elektrona. Dijagram (a) predstavlja dva elektrona koji se pribli-
žavaju jedan drugom, izmenjuju foton i nastavljaju svojim putem.
Ovo je daleko najjednostavniji način na koji dva elektrona mogu
da dejstvuju jedan na drugi na elektromagnetni način. U obavezi
Fejnmanovi dijagrami / Ovi dijagrami ishode iz

procesa u kom se dva elektrona razilaze.
90
VELIKA ZAMISAO
smo da razmotrimo sve moguće istorije. Zbog toga moramo uzeti

u obzir i dijagrame kao što je ovaj pod (b). I na njemu vidimo dve
dolazeće linije. Predstavljaju elektrone koji izmenjuju dva fotona,
pre nego što odlete. Dijagrami prikazuju samo neke od mogućno-
sti; u stvari, postoji bezbroj dijagrama koji se moraju matematički
obraditi.
Fejnmanovi dijagrami nisu samo zgodan način za prikazivanje i
kategorizaciju međudejstva. Oni su smišljeni s pravilima koja vam
dozvoljavaju da čitate matematičke izraze, na osnovu linija i vrhu-
naca na svakom od njih. Verovatnoća da su dolazeći elektroni, s
datim inicijalnim ubrzanjem, odleteli s nekim određenim konač-
nim ubrzanjem, dobija se zbirom doprinosa svakog Fejnmanovog
dijagrama. To zahteva izvestan napor, zato što, kao što smo rekli,
postoji beskonačan broj dijagrama. Štaviše, iako dolazeći i odlazeći
elektroni imaju određenu energiju i ubrzanje, čestice u zatvore-
nim petljama u unutrašnjosti dijagrama mogu da imaju bilo koju
energiju i ubrzanje. To je važno u oblikovanju Fejnmanovog zbira,
zato što se moraju sabrati ne samo svi dijagrami već i sve vrednosti
energije i ubrzanja.
Fejnemenovi dijagrami ponudili su fizičarima ogromnu pomoć
u vizualizaciji i izračunavanju verovatnoća procesa opisanih KED-
om. Nisu uspeli da uklone ozbiljni nedostatak izazvan teorijom.
Kad zbrojite doprinose beskonačnog broja različitih istorija, dobi-
jete beskonačni rezultat. (Ako uzastopne funkcije u beskonačnoj
sumi opadaju dovoljno brzo, moguće je da suma postane konačna,
ali se to, na svu žalost, ovde ne događa). Kad se Fejnmanovi dija-
grami saberu, dobija se rezultat koji nagoveštava da elektroni imaju
beskrajnu masu i napon. Ovo je apsurdno, zato što su masa i napon
merljivi i konačni. Razvijena je procedura nazvana renormalizacija,
da bi se izašlo na kraj s ovim beskonačnostima.
Proces renormalizacije uključuje oduzimanje veličina koje su
određene kao beskonačne i negativne, tako da se, posle pažljivih pre-
računavanja, zbirovi negativnih i pozitivnih beskonačnih vrednosti
91
Fejnmanovi dijagrami / Ričard Fejnman je vozio čuveni kombi

oslikan istoimenim dijagramima. Ovaj umetnički prikaz
načinjen je da bi se afirmisali gorepomenuti dijagrami. lako
je Fejnman umro 1988. godine, kombi još postoji - u garaži
pored Kalifornijskog tehnološkog instituta u južnoj Kaliforniji.
proisteklih iz teorije gotovo poništavaju, uz mali ostatak konačne

opažene vrednosti mase i napona. Ove manipulacije možda zvuče
kao ono zbog čega se pada u školi iz matematike. Renormalizacija
je, nesumnjivo, matematički sporan postupak. Jedna od njegovih
posledica je da vrednosti mase i napona elektrona mogu biti bilo
koji konačni broj. Fizičari na osnovu toga imaju prednost da mogu
da odaberu negativne beskrajnosti na način koji daje pravi odgo-
vor, ali i nedostatak da masa i napon elektrona zbog toga ne mogu
biti predviđeni teorijom. Kad jednom na ovaj način sredimo masu
i napon elektrona, možemo upotrebiti KED, da bismo dobili veoma
92
VELIKA ZAMISAO
precizna predviđanja, koja se bez izuzetaka izuzetno dobro slažu

s posmatranjima. Zbog toga je renormalizacija jedna od osnovnih
sastojaka KED-a. Brzi trijumf KED-a bio je, na primer, ispravno
predviđanje takozvanog Lambovog pomaka, sitne izmene u energiji
jednog od stanja atoma vodonika otkrivene 1947.
Uspeh renormalizacije u KED ohrabrio je pokušaje pronalaže-
nja teorija kvantnog polja za objašnjenje druge tri prirodne sile.
Podela prirodnih sila u tri grupe verovatno je veštačka i posledica
nedostatka razumevanja. Ljudi su, shodno tome, tragali za teori-
jom svega, koja će ujediniti četiri grupe u jedan zakon usklađen sa
kvantnom teorijom. To bi bio sveti gral fizike.
Nagoveštaj da je objedinjenje dobar prilaz stigao je od teorije
slabe sile. Teorija kvantnog polja opisuje kako slaba sila po sebi
ne može biti renormalizovana, zato što sadrži beskonačnosti koje
ne mogu biti poništene oduzimanjem konačnih veličina kao što
su masa i napon. Abdus Salam i Stiven Vajnberg su 1967. godine,
nezavisno jedan od drugog, predložili teoriju po kojoj je elektro-
magnetizam objedinjen sa slabom silom i pronašli da objedinjenje
rešava problem beskonačnosti. Objedinjena sila je nazvana elektro-
slaba sila. Njena teorija može biti renormalizovana. Ona predviđa
tri nove čestice zvane W+, W ' i Z°. Dokazi postojanja Z° otkriveni
su u CERN-u, u Ženevi 1973. godine. Salam i Vajnberg dobili su
Nobelovu nagradu 1979. godine, iako čestice W i Z nisu direktno
primećene sve do 1983. godine.
Jaka sila može biti renormalizovana po sebi po teoriji zvanoj
KHD ili kvantna hromodinamika. Prema KHD-u, proton, neutron
i mnoge druge elementarne čestice načinjene su od kvarkova, koji
imaju čudesnu osobinu koju su fizičari nazvali bojom. Otud i izraz
hromodinamika, iako su boje kvarka samo korisne etikete. Ove
osobine nemaju veze s vidljivim bojama. Razlikujemo kvarkove tri
takozvane boje: crvene, zelene i plave. Svaki kvark pored toga ima
partnersku antičesticu. Boje tih čestica zovu se anticrvena, antize-
lena i antiplava. Ideja je da samo kombinacije bez čiste boje mogu
93
Barjoni i mezoni / Barjoni i mezoni su sastavljeni

od kvarkova vezanih snažnom silom. Kad se takve
čestice sudare, mogu da izmenjaju kvarkove, ali
pojedinačni kvarkovi ne mogu biti primećeni.
da postoje kao slobodne čestice. Ima dva načina da se dobije kombi-

nacija neutralnog kvarka. Boja i antiboja se potiru, zbog toga kvark
i antikvark tvore bezbojni par, nestabilnu česticu mezon. Takođe,
kad su sve tri boje (ili antiboje) pomešane, rezultat nema čistu boju.
Tri kvarka, različite boje, tvore stabilne čestice zvane barjone, kao
što su protoni i neutroni (a tri antikvarka tvore antičestice barjona).
Protoni i neutroni su barjoni koji čine jezgra atoma. Oni su osnov
normalne materije u vaseljeni.
KHD ima svojstvo asimptotičke slobode, na koje smo se po-
zivali u trećem poglavlju, iako ga nismo imenovali. Asimptotička
sloboda znači da su snažne sile između kvarkova male kada su oni
blizu jedan drugom, ali da jačaju pri udaljavanju, kao da su vezani
94
VELIKA ZAMISAO
gumenim trakama. Asimptotička sloboda objašnjava zašto ne vi-

đamo izolovane kvarkove u prirodi i zašto nismo uspeli da ih proi-
zvedemo u laboratoriji. Ipak, iako ne možemo da posmatramo po-
jedinačne kvarkove, prihvatamo model zato što odlično objašnjava
ponašanje protona, neutrona i drugih materijalnih čestica.
Fizičari su sedamdesetih godina dvadesetog veka, nakon obje-
dinjavanja slabe i elektromagnetne sile, tragali za načinom da obu-
hvate i jaku silu istom teorijom. Postoji nekoliko takozvanih velikih
objedinjenih teorija ili VOT, koje objedinjuju jake sile sa slabim i
elektromagnetskom, ali one uglavnom predviđaju da će se protoni,
od kojih smo načinjeni, raspadati u proseku za 1032 godina. To ne
znači da će većina čestica živeti približno 1032 godina, neke nešto
duže, a neke nešto kraće, već da čestice svake godine imaju jedan
naprema 1032 šanse da se raspadnu. Shodno tome, ako bismo po-
smatrali rezervoar s 1032 protona nekoliko godina, morali bismo
da zabeležimo raspadanje nekih od njih. Izgradnja takvog rezer-
voara nije preterano težak poduhvat, zato što hiljadu tona vode
sadrži 1032 protona. Naučnici su se prihvatili tog posla. Ispostavilo
se da pronalaženje raspadnutih čestica i razlikovanje tih događaja
od onih prouzrokovanih kosmičkim zracima, koji nas neprestano
zasipaju iz svemira, nije lak zadatak. Da bi smetnje bile uglavnom
otklonjene, eksperiment je obavljan u dubokim pećinama poput
rudnika Kamioka, smeštenog hiljadu i sto metara ispod japanskih
planina. Računalo se da će to biti zaštita od kosmičkih zraka. Istra-
živači su nakon posmatranja 2009. godine zaključili da, ako se pro-
toni uopšte i raspadaju, njihov životni vek mora biti znatno duži od
1032 godine. To je bila loša vest za velike objedinjene teorije.
Pošto VOT nisu podržane prikupljenim podacima, najveći broj
fizičara je prihvatio ad hok teoriju standardnog modela, koja se sa-
stoji od objedinjene teorije elektroslabih polja, KED-a i teorije jakih
sila. U standardnom modelu elektroslabe i jake sile deluju odvojeno
i nisu objedinjene. Standardni model je veoma uspešan. Slaže se sa
svim podacima prikupljenim posmatranjima, ali je u krajnjoj liniji
95
„Bojim se da uokvirivanjem jednačina

nisi dobio objedinjenu teoriju."
nezadovoljavajući zato što ne objedinjuje elektroslabe i jake sile i

ne uključuje gravitaciju.
Biće teško spojiti jake sile s elektromagnetnim i slabim silama,
ali ti problemi nisu ništa u poređenju s problemima objedinjava-
nja gravitacije sa ostale tri, ili stvaranja standardne kvantne teorije
gravitacije. Teškoće vezane za stvaranje kvantne teorije gravitacije
proizilaze iz Hajzenbergovog načela neodređenosti, o kom smo ra-
spravljali u trećem poglavlju. Nije očigledno, ali se ispostavlja da je,
u odnosu na pomenuti princip, vrednost polja i stopa njegovih pro-
mena igraju istu ulogu kao i položaj i brzina čestice. Što će reći, što
tačnije odredite jednu od tih veličina, s manje tačnosti odredićete
drugu. Nepostojanje praznog prostora važna je posledica toga, zato
96
VELIKA ZAMISAO
što prazni prostor podrazumeva da je vrednost polja jednaka nuli

i da je stopa promena polja takođe jednaka nuli (u protivnom pro-
stor ne bio prazan). Pošto princip neodređenosti ne dozvoljava da
vrednosti polja i stopa promena budu određene, prostor nikad nije
prazan. Postroji stanje minimalne energije, zvano ,,vakuum“, ali je i
ono podložno onom što zovemo kvantnim treperenjem, ili fluktua-
cijama vakuuma. Čestice i polja se naizmenice pojavljuju i nestaju.
Možemo zamisliti fluktuacije vakuuma kao parove čestica koji se
pojavljuju zajedno u nekom trenutku. Razdvajaju se, spajaju i po-
ništavaju. Fejnmanovi dijagrami bi to opisali kao zatvorenu petlju.
Takve čestice nazivamo virtuelnim česticama. Detektori čestica ih
ne mogu zapaziti kao što zapažaju stvarne čestice. Posredni efekti
njihovog postojanja, kao što su male promene u energiji elektron-
skih orbita, mogu biti izmerene. One se čudesno tačno slažu s te-
oretskim predviđanjima. Problem je što virtuelne čestice poseduju
energiju. Pošto postoji beskonačni broj virtuelnih parova, oni ras-
polažu beskonačnom količinom energije. To prema opštoj relativ-
nosti znači da bi zakrivili vaseljenu do beskonačno male veličine,
što se očigledno ne događa!
Pošast beskonačnosti slična je problemu koji se dešava u teori-
jama jake, slabe i elektromagnetne sile, izuzev što u tim slučajevima
renormalizacija uklanja beskonačnosti. Zatvorene petlje u Fejn-
manovim dijagramima gravitacije proizvode beskonačnosti koje
ne mogu biti apsorbovane renormalizacijom, zato što u opštoj re-
lativnosti nema dovoljno parametara za renormalizaciju, da bi se
otklonile sve kvantne beskonačnosti iz teorije. Zbog toga nam ostaje
teorija gravitacije, koja predviđa da su određene veličine, kao što je
zakrivljenost prostor-vremena, beskonačne, što ni na koji način ne
odgovara nastanjivoj vaseljeni. To znači da je jedina mogućnost za
dobijanje razumne teorije da se sve beskonačnosti nekako ponište,
bez upotrebe renormalizacije.
Naučnici su 1976. godine pronašli moguće rešenje ovog pro-
blema, supergravitaciju. Prefiks super u supergravitaciji nije tu zato
97
Stiven Hoking i L eonard M lod in ov
što su fizičari mislili da je ,,super“ što ova teorija kvantne gravitacije

ima šanse da profunkcioniše. Reč super odnosi se na simetriju koju
teorija poseduje, supersimetriju.
U fizici se kaže da je sistem simetričan ako određeni preobražaji,
poput rotiranja u svemiru, ne utiču na njegove osobine ili preuzi-
maju njegov odraz. Na primer, ako prevrnete krofnu, ona izgleda
isto (izuzev ako nije prekrivena čokoladom, u kom slučaju je naj-
bolje pojesti je). Supersimetrija je suptilnija vrsta simetrije koja se
ne može povezati s preobražajem uobičajenog prostora. Jedna od
značajnih posledica supersimetrije je da čestice sile i materije, sa-
mim tim sila i materija, predstavljaju samo dva lica iste pojave.
Praktično govoreći, to znači da svaka materijalna čestica, kao što je
kvark, mora imati partnersku česticu sile i da svaka čestica sile, kao
što je foton, mora imati partnersku, materijalnu česticu. Ova po-
stavka nudi mogućnost rešavanja problema beskonačnosti, zato što
ispada da su beskonačnosti zatvorenih petlji čestica sile pozitivne,
dok su beskonačnosti zatvorenih petlji materijalnih čestica nega-
tivne, pa se beskonačnosti u teoriji nastale iz čestica sile i njihovih
partnera, materijalnih čestica, poništavaju. Nažalost, izračunavanja
neophodna da bi se saznalo da li će neke beskonačnosti u super-
gravitaciji ostati neponištene tako su dugotrajna, teška i s takvim
mogućnostima greške da se niko nije usudio da ih obavi. Većina
fizičara i pored toga veruje da je supergravitacija dobar odgovor na
problem objedinjavanja gravitacije s drugim silama.
Možda mislite da je lako proveriti ispravnost supersimetrije. Do-
voljno je ispitati osobine postojećih čestica i videti da li se uparuju.
Partnerske čestice nisu primećene. Razni proračuni fizičara nago-
veštavaju da partnerske čestice odgovarajuće česticama koje smo
opazili moraju da budu hiljadu puta masivnije od protona, ako ne
i teže. To je preteško za čestice koje su viđene u dosadašnjim ekspe-
rimentima. Ima nade da će takve biti stvorene u Velikom hadron-
skom akceleratoru u Ženevi.
98
VELIKA ZAMISAO
Ideja supersimetrije bila je ključna za nastanak supergravitacije,

ali je postavka nastala mnogo godina ranije među teoretičarima koji
su proučavali novi model, nazvan teorijom struna. Čestice prema
teoriji struna nisu tačke, već obrasci vibracija koji imaju dužinu ali
ne i visinu ili širinu, nešto nalik beskonačno tankim koncima. Te-
orije struna dovodile su do beskonačnosti, ali se verovalo da će se,
u pravoj verziji, sve poništiti. Imale su još jednu neobičnu osobinu:
postojale su samo u prostor-vremenu s deset dimenzija, umesto
uobičajenih četiri. Ideja o deset dimenzija možda je naučnicima
zvučala uzbudljivo, ali bi vam zadale mnogo problema, ako ste za-
boravili gde ste parkirali automobil. Zašto ne zapažamo te dodatne
dimenzije kad već postoje? One su, po teoriji struna, zakrivljene
u izuzetno mali prostor. Zamislite dvodimenzionalnu ravnicu, da
biste to predstavili sebi. Ravnicu smo nazvali dvodimenzionalnom
zato što vam treba dva broja, horizontalna i vertikalna koordinata,
da biste pronašli bilo koju tačku na njoj. Površina slamke je drugi
dvodimenzionalni prostor. Da biste pronašli tačku na tom prostoru,
morali biste da znate gde je ona duž slamke i gde je na njenoj kruž-
noj dimenziji. Ako je slamka izuzetno tanka, dobićete veoma do-
bru približnu poziciju koristeći se samo koordinatom koja ide duž
slamke, zanemarujući kružnu dimenziju. Ako je prečnik slamke
samo jedan milioniti milioniti milioniti milioniti deo centimetra,
nećete ni primetiti kružnu dimenziju. To je način na koji pristalice
teorije struna zapažaju druge dimenzije. One su veoma zakrivljene,
na tako malom prostoru da ih ne primećujemo. Dopunske dimen-
zije su u teoriji struna zakrivljene u ono što nazivaju „unutrašnjim
prostorom“, nasuprot trodimenzionalnom prostoru s kojim se su-
srećemo u svakodnevnom životu. Videćemo da ova unutrašnja
stanja nisu samo skrivene dimenzije, pometene pod tepih, već da
imaju veliko fizičko značenje.
Pored pitanja dimenzija, teorija struna pati od još jednog nez-
godnog problema: čini se da postoji najmanje pet različitih teorija
i milion načina na koji dodatne dimenzije mogu biti savijene. To je
99
S tiven Hoking i L eonard M lod in ov
Slamke i linije / Slamka je dvodimenzionalna, ali ako je

njen prečnik dovoljno mali - ili ako je posmatramo izdaleka
- izgleda da ima samo jednu dimenziju, kao linija.
prilično neprijatno za one koji zagovaraju teoriju struna kao jedin-

stvenu teoriju svega. To nije sve, od otprilike 1994. godine počela
su otkrića dualnosti. Saznalo se da su brojne teorije struna i načini
savijanja dodatnih dimenzija samo različiti opisi iste četvorodi-
menzionalne pojave. Štaviše, otkriveno je kako je supergravitacija
na isti način povezana i s drugim teorijama. Teoretičari struna su
sad ubeđeni da su pet raznolikih teorija struna i supergravitacija
samo drugačija aproksimacija mnogo fundamentalnije teorije i da
je svaka ispravna u različitim situacijama.
Fundamentalnija teorija je ranije pomenuta M-teorija. Izgleda
da niko ne zna šta predstavlja slovo M. Možda je skraćenica za mi-
steriju, majstora ili mirakul, a možda i za sve troje. Naučnici još
pokušavaju da protumače prirodu M-teorije, iako to možda nije
moguće. Moglo bi se desiti da su očekivanja tradicionalnih fizičara
o pojavi jedinstvene teorije prirode neostvarljiva i da takva teorija
ne postoji. Možda ćemo, da bismo opisali vaseljenu, morati da pose-
gnemo za različitim teorijama u različitim situacijama. Svaka teorija
100
VELIKA ZAMISAO
možda ima svoju verziju stvarnosti. To je prihvatljivo, sa stanovišta

realizma zavisnog od modela, sve dok teorije odgovaraju predvi-
đanjima, kad god se preklope, kad god obe mogu biti primenjene.
Mi znamo neke od osobina M-teorije, bez obzira da li ona postoji
kao jedinstvena formulacija ili kao mreža. Prvo, M-teorija ima jeda-
naest dimenzija prostor-vremena, umesto deset. Teoretičari struna
dugo su sumnjali da njihovo predviđanje o deset dimenzija mora
biti prilagođeno. Skorašnji radovi pokazuju da je jedna dimenzija
svakako previđena. M-teorija, takođe, ne sadrži samo vibrirajuće
strune, već i tačkaste čestice, dvodimenzionalne membrane, trodi-
menzionalne mehure i druge predmete koje je teško predstaviti i
koji zauzimaju još dimenzija prostora, sve do devet. To su p-brane
(p ima vrednost od 0 do 9)
Šta je s ogromnim brojem načina da se sićušne dimenzije za-
krive? U M-teoriji ove dodatne prostorne dimenzije ne mogu biti
zakrivljene samo na jedan način. Matematika teorije ograničava
način na koji dimenzije unutrašnjeg prostora mogu biti zakrivljene.
Tačni oblik unutrašnjeg prostora određuje kako vrednosti fizič-
kih konstanti kao što je napon elektrona, tako i prirodu međudej-
stava između elementarnih čestica. Drugim rečima, on određuje
očigledne zakone prirode. Kažemo ,,očigledne“, zato što mislimo
na zakone koje posmatramo u našoj vaseljeni - zakone četiri sile i
parametre kao što su masa i napon čestice, koji karakterišu elemen-
tarne napone. Zakoni M-teorije su važniji.
Zakoni M-teorije, prema tome, dozvoljavaju postojanje različitih
vaseljena s različitim očiglednim zakonima, u zavisnosti od načina
na koji je unutrašnji prostor zakrivljen. M-teorija ima rešenja koja
dozvoljavaju postojanje velikog broja različitih unutrašnjih pro-
stora, možda i svih lO500, što znači da dozvoljava postojanje 10500
različitih vaseljena, od kojih svaka ima svoje zakone. Razmislite o
sledećem da bi vam bilo jasno o kolikom broju se radi: ako neko
biće može da analizira zakone predviđene za svaku od ovih vase-
ljena za jednu milisekundu i ako je počelo da radi prilikom velikog
101
S tiven Hoking i Leonard Mlodinov
praska, do danas bi proučilo samo 1020 vaseljena, bez ijedne pauze

za kafu.
Njutn je pre nekoliko vekova pokazao da matematičke jednačine
mogu da ponude zapanjujuće tačni opis međudejstva predmeta,
kako na zemlji tako i na nebesima. Naučnici su poverovali da mogu
doznati budućnost vaseljene ako bi raspolagali pravom teorijom i
ako bi imali dovoljno snažne kompjutere. Potom su otkrili kvan-
tnu nesigurnost, zakrivljeni prostor, kvarkove, strune i dopunske
dimenzije. Rezultat njihovog rada je odražen u lO500 vaseljena. U
svakoj vladaju njoj svojstveni zakoni, a samo jedna odgovara onoj
koju poznajemo. Prvobitna nada fizičara da iznađu jedinstvenu te-
oriju koja će objasniti očigledne zakone naše vaseljene kao jedino
moguće posledice nekoliko jednostavnih pretpostavki mora biti na-
puštena. Šta nam ostaje? Ako M-teorija dozvoljava lO500 skupova
očiglednih zakona, zašto smo završili u ovoj vaseljeni, sa zakonima
koje opažamo? Šta je s drugim, mogućim svetovima?
102
Šesto poglavlje:
Biranje naše vaseljene
ripadnici naroda Bošongo u centralnoj Africi veruju da je
P u početku postojala samo tama, voda i veliki bog Bumba.

Bumbu je jednog dana zaboleo stomak. Povratio je sunce. Ne-
što vode je s vremenom isparilo pod zracima sunca, pa se pojavilo
kopno. Bumbu je i dalje mučio stomak. Nastavio je da povraća. Izri-
gao je mesec, zvezde i nešto životinja: leoparda, krokodila, kornjaču
i konačno čoveka. Maje iz Meksika i Srednje Amerike pripovedaju o
sličnom vremenu pre stvaranja, kada su postojali samo more, nebo i
Stvoritelj. Majansko predanje kaže da je Stvoritelj bio nesrećan zato
što ga niko nije slavio. Stoga je stvorio zemlju, planine, drveće i ve-
ćinu životinja. Životinje nisu mogle da govore, zbog čega je odlučio
da stvori ljude. Prvo ih je načinio od blata i zemlje, ali su oni samo
nerazgovetno brbljali. Pustio je da se raspadnu i pokušao ponovo.
Ovaj put je načinio ljude od drveta. Bili su glupavi. Odlučio je da
ih uništi, ali su oni pobegli u šumu. U bekstvu su pretrpeli izvesna
oštećenja, koja su ih donekle izmenila. Postali su majmuni. Stvori-
telj je, posle tog neuspeha, konačno pronašao uspešan recept. Na-
činio je prve ljude od belog i žutog kukuruza. Danas od kukuruza
pravimo etanol, što je daleko od božjeg učinka. Još nismo stvorili

ljude koji će ga piti.
Svi slični mitovi o stvaranju smišljeni su da bi se odgovorilo na
pitanje postavljeno i u ovoj knjizi. Zašto postoji vaseljena i zašto je
ovakva kakva jeste? Naša sposobnost da odgovorimo na takva pi-
tanja rasla je sve od pojave drevnih Grka. Najviše je napredovala
tokom prošlog veka. Vreme je da pružimo moguće odgovore na ova
pitanja, naoružani sadržajem prethodnih poglavlja.
Još od najranijih vremena bilo je očigledno da je vaseljena sko-
rašnja tvorevina ili da je ljudski rod postojao samo u malom delu
kosmičke istorije. Ljudska rasa je tako brzo napredovala na polju
znanja i tehnologije da se nametao zaključak da bi bila znatno na-
prednija da je postojala nekoliko miliona godina.
Stari zavet navodi kako je Bog stvorio Adama i Evu posle samo
šest dana. Biskup Ašer, primat čitave Irske od 1625. do 1656. go-
dine, bio je još precizniji. Izračunao je da je svet stvoren tačno u
devet ujutru 27. oktobra 4004. godine pre n. e. Mi imamo druga-
čije mišljenje, da su ljudska bića novijeg datuma, ali da je vaseljena
stvorena mnogo ranije, pre 13,7 milijardi godina.
Prvi naučni dokaz da vaseljena ima početak pronađen je dva-
desetih godina prošlog veka. Tada je, kao što smo naveli u trećem
poglavlju, većina naučnika verovala u statičnu vaseljenu, koja je
oduvek postojala. Dokazi koji opovrgavaju ovo mišljenje bili su
posredni. Otkrio ih je Edvin Habl teleskopom od dvesta četrdeset
centimetara, u Maunt Vilsonu, u brdima iznad Pasadene, u Kali-
forniji. Habl je, analizirajući spektar svetlosti koju emituju, utvrdio
da se gotovo sve galaksije udaljavaju od nas i da se sa porastom
udaljenosti kreću sve brže. U svom radu objavljenom 1929. godine
obznanio je da im se brzina povećava zajedno s udaljenošću od nas
i zaključio da se vaseljena širi. Ako je to tačno, morala je biti manja
u prošlosti. U stvari, ako se vratimo u daleku prošlost, sva materija
i energija vaseljene bile su sadržane u veoma maloj oblasti neza-
mislive gustine i temperature. Ako se vratimo dovoljno daleko u
106
VELIKA ZAMISAO
prošlost, doći ćemo do vremena u kom je sve počelo - do događaja

nazvanog veliki prasak.
Ideja da se vaseljena širi nije tako jednostavna. Na primer, nismo
mislili da se vaseljena širi kao što neko proširuje kuću, rušeći zid i
gradeći novo kupatilo, tamo gde je nekad stajao veličanstveni hrast.
Ne tvrdimo da se prostor proširuje, već da se razdaljina između dve
tačke unutar vaseljene povećava. Ta ideja se pojavila tridesetih go-
dina. Izazvala je mnogo polemika. Jedan od najboljih načina za vi-
zuelno predstavljanje procesa 1931. godine predstavio je astronom
Artur Edington s Univerziteta Kembridž. Edington je zamislio vase-
ljenu kao površinu balona koji se širi, a sve galaksije kao tačke na toj
površini. Ova slika jasno ilustruje zašto se dalje galaksije udaljavaju
brže od bližih. Na primer, ako se poluprečnik balona svakog sata
udvostruči, to će se desiti i sa razdaljinom između dve ,,galaksije“ na
balonu. Ako su dve galaksije udaljene jedan centimetar, sat kasnije
# %
t • 1
' * 1
Balonska vaseljena / Daleke galaksije se udaljavaju od nas kao

da je kosmos u potpunosti na površini džinovskog balona.
107
će biti udaljene dva centimetra. Izgledaće da se udaljavaju jedna od

druge brzinom od jednog centimetra na sat. Ako je razdaljina bila
dva centimetra, sat kasnije će ih razdvajati četiri centimetra, pa će
izgledati da se udaljavaju brzinom od dva centimetra na sat. Habl je
upravo to pronašao: što su galaksije dalje, brže se udaljavaju od nas.
Važno je razumeti da proširenje prostora ne utiče na veličinu
materijalnih predmeta kao što su galaksije, zvezde, jabuke, atomi
ili drugi objekti koji se drže zajedno zahvaljujući nekoj vrsti sile.
Na primer, ako zaokružimo grozd galaksija na balonu, krug se neće
širiti kako se balon bude širio. Pošto su galaksije vezane gravitacio-
nim silama, krug i galaksije u njemu zadržaće istu veličinu i raspo-
red dok se balon bude širio. Ovo je važno zato što širenje možemo
izmeriti samo ako raspolažemo mernim instrumentima koji imaju
nepromenljivu veličinu. Ako bi se sve slobodno širilo, to bi se de-
silo i nama, našim spravama, laboratorijama i tako dalje. Proporci-
onalno bismo se širili i ne bismo primetili nikakvu razliku.
Širenje univerzuma je za Ajnštajna predstavljalo novost. Moguć-
nost da se galaksije udaljavaju jedna od druge izložena je nekoliko
godina pre pojave Hablovih papira, na teoretskoj osnovi proizašloj
iz Ajnštajnovih jednačina. Ruski fizičar i matematičar Aleksandar
Fridman (1888-1925) istraživao je 1922. godine šta bi se desilo s
modelom vaseljene zasnovanom na dve pretpostavke koje bi veoma
uprostile matematičke proračune: da vaseljena izgleda isto u sva-
kom pravcu i da tako izgleda sa svake tačke posmatranja. Znamo
da Fridmanova prva pretpostavka nije baš tačna - vaseljena na svu
sreću nije svuda ista! Ako podignemo glavu, možda ćemo videti
Sunce, Mesec ili koloniju slepih miševa vampira. Vaseljena doista
izgleda manje-više isto u svim pravcima, kad se posmatra u mnogo
širim razmerama - većim od razdaljine među galaksijama. To pod-
seća na posmatranje šume. Ako ste dovoljno blizu, razaznaćete po-
jedinačno lišće ili drveće i prostor između njih. Ako ste toliko vi-
soko da ispruženim palcem pokrijete kvadratni kilometar drveća,
108
VELIKA ZAMISAO
šuma će izgledati kao nepregledna masa jednolične, zelene boje.

Zaključili bismo da je na tom nivou šuma ista.
Fridman je, na osnovu ovih pretpostavki i Ajnštajnovih jedna-
čina, našao rešenje u kom se vaseljena širi na način koji će Habl
uskoro potvrditi. Fridmanov model vaseljene počinje s nultom ve-
ličinom. Širi se dok ga gravitaciono privlačenje ne uspori i konačno
uslovi da se uruši u samu sebe. (Ispostavilo se da postoje još dva re-
šenja Ajnštajnovih jednačina koja zadovoljavaju pretpostavke Frid-
manovog modela. Jedno odgovara vaseljeni koja zauvek nastavlja
da se širi, iako malo sporije, a drugo vaseljeni u kojoj se stopa ši-
renja smanjuje ka nuli, ali nikad ne stiže do nje). Fridman je umro
nekoliko godina nakon objavljivanja rada. Njegove ideje su ostale
uglavnom nepoznate do Hablovog otkrića. Godine 1927, profesor
fizike i katolički sveštenik Žorž Lemetr (1894-1966) predstavio je
sličnu ideju: ako kreneš tragom istorije vaseljene u prošlost, ona
biva sve tanja i tanja do trenutka stvaranja - koji danas nazivamo
veliki prasak.
Ideja o velikom prasku nije se svima dopala. Termin veliki pra-
sak skovan je 1949. godine. Smislio ga je, kao podsmešljiv izraz,
astrofizičar s Kembridža Fred Hojl, koji je verovao u vaseljenu koja
se večito širi. Prva direktna zapažanja u prilog ideje ostvarena su tek
1965. godine, zahvaljujući otkriću slabe mikrotalasne pozadinske
radijacije u svemiru. Kosmička mikrotalasna pozadinska radijacija
ili KMPR ista je kao ona u vašoj mikrotalasnoj pećnici, ali mnogo
slabija. I sami možete posmatrati KMPR, ako uključite televizor
na nekorišćenom kanalu - nešto snega biće prouzrokovano ovim
šumovima. Radijaciju su slučajno pronašla dva naučnika u Bel la-
boratorijama, kad su pokušala da eliminišu smetnje s mikrotalasne
antene. Isprva su mislili da dolaze od golubijeg izmeta na aparaturi,
ali se ispostavilo da problem ima mnogo interesantnije poreklo.
KMPR je radijacija zaostala iz izuzetno vrle i guste rane vaseljene,
koja je postojala kratko nakon velikog praska. Vaseljena se širila i
hladila. Radijacija je ostala kao slab trag koji i danas primećujemo.
109
S tiven Hoking i Leonard M lod in ov
Ti mikrotalasi danas mogu da zagreju hranu samo na -270 stepeni

Celzijusa, tri stepena iznad apsolutne nule, što vam neće omogućiti
da napravite kokice.
Astronomi su pronašli i druge otiske prstiju koji podržavaju sliku
velikog praska i vrele, sićušne vaseljene. Na primer, vaseljena je pr-
vog minuta bila vrelija od središta tipične zvezde. Čitava vaseljena
se, u tom periodu, ponašala kao nuklearni fuzioni reaktor. Reakcije
su prestale kad se vaseljena proširila i dovoljno ohladila, ali teorija
predviđa da je nakon ovoga u vaseljeni ostalo 23% helijuma i tra-
govi litijuma i berilijuma (svi teži elementi nastali su kasnije, unu-
tar zvezda). Ta računica se vrlo dobro slaže s opaženim količinama
helijuma, litijuma i berilijuma.
Izmereno obilje helijuma i prisustvo KMPR nude ubedljive do-
kaze u prilog velikom prasku i veoma ranoj vaseljeni. Iako se ve-
liki prasak može zamisliti kao tačan opis ranih vremena, pogrešno
je prihvatati ga doslovce, što će reći, misliti da Ajnštajnova teorija
nudi istinitu sliku porekla vaseljene. To je zato što opšta relativnost
predviđa situaciju koja se matematički naziva singularnost, tačku
u kojoj su temperatura, gustina i zakrivljenost vaseljene odreda be-
skonačni. To za fizičare znači da se Ajnštajnova teorija lomi u toj
tački, zbog čega ne može biti korišćena da predvidi kako je vase-
ljena počela, već samo kako je odonda evoluirala. Možemo da isko-
ristimo jednačine opšte relativnosti i naša zapažanja o nebesima da
bismo naučili nešto o vaseljeni u mladom dobu, ali ne možemo da
oživimo sliku velikog praska od samog početka.
Uskoro ćemo se dotaći pitanja porekla vaseljene, ali ćemo prvo
nešto reći o prvoj fazi širenja. Fizičari je zovu inflacijom. Izraz in-
flacija možda vam ne zvuči naročito eksplozivno, izuzev ako ni-
ste živeli u Zimbabveu, gde je inflacija nedavno prešla 200.000.000
procenata. Vaseljena se tokom kosmološke inflacije, čak i po naj-
skromnijim procenama, proširila za 1.000.000.000.000.000.000.00
0.000.000.000 puta za 0,00000000000000000000000000000000001
sekundu. To vam je kao da se novčić prečnika jednog centimetra
110
VELIKA ZAMISAO
najedanput proširio na deset miliona puta veću površinu od Mleč-

nog puta. Ovo naizgled krši relativnost koja nalaže da ništa ne može
putovati brže od svetlosti, ali se ta ograničenja brzine ne odnose
na širenje same vaseljene. Ideja da se takva inflaciona epizoda odi-
grala je prvi put iznesena 1980. godine, na osnovu razmišljanja koja
prevazilaze Ajnštajnovu teoriju opšte relativnosti i uzimaju u obzir
vidove kvantne teorije. Detalji se još razrađuju, pošto ne raspola-
žemo celovitim kvantnim modelom gravitacije. Fizičari nisu sigurni
kako se inflacija dogodila. Prema teoriji, širenje prouzrokovano
inflacijom nije bilo u potpunosti jednako, kao što predviđa tradi-
cionalna predstava o velikom prasku. Ove nepravilnosti proizvele
su sićušne varijacije u temperaturi KMPR u različitim pravcima.
Varijacije su bile premale da bi bile zabeležene šezdesetih godina,
ali su prvi put otkrivene 1992. godine COBE satelitom, Američke
nacionalne svemirske agencije. Izmerene su njegovim naslednikom
WMAP satelitom, lansiranim 2001. godine. Sad smo sigurni da je
do inflacije zaista došlo.
Ironično je što su sićušne varijacije u KMPR dokazi za postojanje
inflacije, kad se zna da je gotovo savršena jednakost temperature
KMPR jedan od razloga zbog kog je inflacija važna ideja. Ako za-
grejete jedan deo predmeta više od okoline i sačekate, topla tačka
će se hladiti, a okolina zagrevati, dok se temperature ne izjednače.
Shodno tome bi se dalo očekivati da vaseljena na kraju dostigne
istu temperaturu. Taj proces dugo traje. Da se inflacija nije dogodila,
ne bi bilo dovoljno vremena u istoriji vaseljene da se toplota u vrlo
razdvojenim delovima izjednači, pod pretpostavkom da je brzina
prenosa vreline omeđena brzinom svetlosti. Period strahovito br-
zog širenja (mnogo bržeg od brzine svetlosti), otklanja taj problem,
zato što dozvoljava dovoljno vremena za izjednačavanje u izuzetno
majušnoj predinflatornoj ranoj vaseljeni.
Inflacija objašnjava prasak u velikom prasku, u smislu da je ek-
spanzija koju predstavlja bila mnogo ekstremnija tokom perioda u
kom se inflacija desila, od one koju predviđa tradicionalna teorija
m
S tiven Hoking i Leonard M lod in ov
velikog praska opšte relativnosti. Problem je što je početno stanje

vaseljene moralo biti veoma specifično i izuzetno neverovatno da
bi teoretski modeli inflacije funkcionisali. Zbog toga tradicionalna
teorija inflacije rešava niz problema, stvarajući nove - potrebu za
veoma neobičnim početnim stanjem. Pitanje nultog vremena eli-
minisano je u teoriji stvaranja vaseljene koju ćemo predstaviti.
Pošto ne možemo objasniti stvaranje koristeći se Ajnštajnovom
teorijom opšte relativnosti, moramo je zameniti celovitijim mode-
lom, ako želimo da opišemo poreklo vaseljene. Potreba za takvom
teorijom postojala bi čak i da se opšta relativnost ne bi slomila, zato
što ona ne uzima u obzir sitne materijalne strukture koje se ruko-
vode kvantnom teorijom. U četvrtom poglavlju pomenuli smo da
kvantna teorija, iz praktičnih razloga, nije mnogo relevantna za pro-
učavanje velikih struktura vaseljene, zato što se koristi za opisivanje
prirode na mikroskopskom nivou. Ali, ako se vratite dovoljno da-
leko u vremenu, stići ćete do trenutka kad je vaseljena bila majušna,
na nivou plankovskih veličina, milijardu trilion trilionitih delova
centimetra, a na tom redu veličina kvantna teorija mora biti uzeta
u obzir. Iako nemamo kompletnu kvantnu teoriju gravitacije, do-
bro znamo da je poreklo vaseljene kvantni događaj. Shodno tome,
baš kao što kombinujemo kvantnu teoriju i opštu relativnost - bar
provizorno - da bismo dobili teoriju inflacije, ako želimo da se vra-
timo kroz vreme i shvatimo poreklo vaseljene, moramo da kombi-
nujemo ono što znamo o opštoj relativnosti s kvantnom teorijom.
Da bismo videli kako ovo funkcioniše, moramo da shvatimo
princip po kom gravitacija izvitoperava prostor i vreme. Zakriv-
ljenje prostora je jednostavnije vizuelno predstaviti od zakrivljenja
vremena. Zamislite da je vaseljena ravna površina bilijarskog stola.
Površina stola je ravni prostor, posmatran u dve dimenzije. Ako
zakotrljate loptu po stolu, putovaće pravom linijom. Loptica će se
kretati po krivoj putanji ako je sto zakrivljen ili ugnut na nekim
mestima, kao na slici ispod.
VELIKA ZAMISAO
Zakrivljenost prostora / Materija i energija zakrivljuju

prostor, menjajući putanje predmeta.
Na ovom primeru lako je videti kako se bilijarski sto zakrivljuje,

zato što se krivi u trećoj, vidljivoj dimenziji. Zakrivljenost našeg
prostor-vremena teže je zamisliti, pošto ne možemo izaći iz njega
da bismo je osmotrili. Zakrivljenost se može primetiti, čak i da ne
možete istupiti iz vašeg prostor-vremena, da biste ga osmotrili iz
perspektive većeg prostora. Može biti opažena iz samog prostora.
Zamislite mikromrava, ograničenog na kretanje površinom stola.
On može opaziti zakrivljenost, iako ne može da napusti sto, pažlji-
vim premeravanjem razdaljine. Na primer, razdaljina oko kruga je
na ravnoj površini uvek nešto veća od tri puta razdaljine prečnika
(množi se s konstantom jt). Ako mrav krene preko kruga i upadne
u bunar na stolu sa slike, iznaći će da je prešao veću razdaljinu od
očekivane, veću od jedne trećine zaobilazne. U stvari, ako je bunar
113
Stiven H oking i L eonard Mlodinov
dovoljno dubok, mrav će iznaći da je razdaljina oko kruga kraća od

razdaljine preko njega. Ovo važi i za zakrivljenost u našoj vaseljeni
- ona rasteže ili sabija razdaljine između prostornih tačaka, menja-
jući geometriju ili oblik vaseljene, na merljiv način. Zakrivljenost
vremena rasteže ili sabija periode na analogni način.
Okrenimo se pitanju početka vaseljene, naoružani ovim ide-
jama. Prostor i vreme mogu se odvojeno razmatrati, kao što smo i
činili, u situacijama manje brzine i slabije gravitacije. Vreme i pro-
stor se mogu isprepletati, zbog čega njihovo rastezanje i sabijanje
takođe izaziva izvesnu količinu mešanja. Ovo mešanje je važno u
ranoj vaseljeni. Ključno je za razumevanje početka vremena.
Zakrivljenost prostor-vremena / Materija i energija

zakrivljuju vreme i uzrokuju „mešanje" vremenske
s prostornim dimenzijama. Vreme i prostor,
uopšteno govoreći, mogu biti isprepleteni.
114
VELIKA ZAMISAO
Pitanje početka vremena pomalo podseća na pitanje ivice sveta.

Kad su ljudi zamišljali ravni svet, pitali su se da li more curi preko
ivice. To je moguće iskustveno proveriti. Obiđite svet i nećete pa-
sti s njega. Problem dešavanja na ivici sveta je rešen kad su ljudi
shvatili da svet nije ravna ploča već zakrivljena površina. Vreme
pak liči na model železničke pruge. Ako ima početak, mora posto-
jati neko, Bog, koji će pokretati vozove. Ajnštajnova opšta teorija
relativnosti objedinila je vreme i prostor u prostor-vreme. Vreme
je bilo drugačije od prostora, oboje su imali početak i kraj, ili su
se nastavljali beskonačno. Kad teoriji relativnosti dodamo dejstvo
kvantne teorije, u ekstremnim slučajevima, zakrivljenost može da
se desi u tako velikom obimu da se vreme ponaša kao još jedna
prostorna dimenzija.
U ranoj vaseljeni - kad je ona bila dovoljno mala da bi se uprav-
ljala opštom relativnošću i kvantnom teorijom -postojale su četiri
prostorne i nijedna vremenska dimenzija. To znači da kad govo-
rimo o ,,početku“, vaseljene, zaobilazimo saznanje da, kad pogle-
damo iza sebe ka samom početku kosmosa, vreme kakvo pozna-
jemo nije postojalo! Moramo shvatiti da naše uobičajene ideje o
prostoru i vremenu ne važe na samom početku vaseljene. To je
nešto van našeg iskustva, ali ne i van dosega naše mašte ili mate-
matike. Šta se desilo u početku vremena, ako su se u ranoj vaseljeni
sve četiri dimenzije ponašale kao prostor?
Shvatanje da vreme može da se ponaša kao još jedan prostorni
pravac znači da se možemo ratosiljati problema početka vremena,
baš kao što smo se rešili problema ivice sveta. Pretpostavimo da je
početak vaseljene nešto kao Južni pol na Zemlji, sa stepenima geo-
grafske širini koji igraju ulogu vremena. Dok se krećete ka severu,
krugovi konstantne geografske širine, koji predstavljaju veličinu va-
seljene, širiće se. Vaseljena počinje kao tačka na Južnom polu, ali je
Južni pol umnogome kao i svaka druga tačka. Pitanje šta se desilo
pre početka vaseljene postaje besmisleno, zato što ne postoji ništa
južnije od Južnog pola. Na ovoj slici prostor-vreme nema granicu.
115
Na Južnom polu vladaju isti zakoni prirode kao i na drugim me-

stima. Analogno, kad neko kombinuje opštu teoriju relativnosti
s kvantnom teorijom, pitanje šta se dešava pre početka vaseljene
postaje besmisleno. Ideja da bi istorije trebale da budu zatvorene
površine bez granica zove se bezgranični uslov.
Mnogi, uključujući i Aristotela, verovali su da je vaseljena mo-
rala oduvek postojati, da bi izbegli pitanje njenog nastanka. Neki su
verovali da vaseljena ima početak. Koristili su to ubeđenje kao ar-
gument za postojanje Boga. Poimanje da se vreme ponaša kao pro-
stor nudi novu alternativu. Otklanja prastaru zamerku o početku
vaseljene i znači da se taj događaj upravljao po zakonima nauke,
bez potrebe za Bogom koji bi je pustio u rad.
Fejnmanov zbir svih istorija trebalo bi tačno da opiše početak
vaseljene, ako je on bio kvantni događaj. Protezanje kvantne teorije
na čitavu vaseljenu - u kojoj su posmatrači deo posmatranog si-
stema -teško je. U četvrtom poglavlju videli smo kako materijalne
čestice ispaljene ka zidu s dva proreza proizvode obrasce interfe-
rencije kao vodeni talasi. Fejnman je objasnio da se to dešava zato
što čestica nema jedinstvenu istoriju. Što će reći da, dok se kreće od
početne tačke A do neke krajnje tačke B, ne mora da ide jednom
određenom putanjom, već istovremeno putuje svakom mogućom
putanjom između dve tačke. Interferencija nije iznenađenje, s ove
tačke gledišta, zato što čestica može da istovremeno prođe kroz
oba proreza i da stupi u interferenciju sa samom sobom. Upotre-
bljen na kretanju čestica, Fejnmanov metod ukazuje da za izraču-
navanje verovatnoće bilo koje završne tačke moramo da uzmemo
u obzir sve moguće istorije koje čestica može da sledi od početne
do krajnje tačke. Fejnmanov metod se može iskoristiti i za izraču-
navanje kvantnih verovatnoća pri posmatranju vaseljene. Ako ih
iskoristimo za čitavu vaseljenu, nema tačke A, pa ćemo sabirati sve
istorije koje zadovoljavaju bezgranični uslov i završavaju u vaseljeni
koju danas posmatramo.
VEUKA ZAMISAO
Vaseljena se pojavljuje spontano, počinje na svaki mogući na-

čin. Najveći deo njih odgovara dugim vaseljenama. Neki od njih
su slične našoj, ali je većina različita. Ne razlikuju se samo po deta-
ljima, npr. da li je Elvis zaista umro mlad ili da li se repa služi kao
desert, već i u očiglednim zakonima prirode. U stvari, postoji ve-
liki broj vaseljena s velikim brojem različitih fizičkih zakona. Neki
ljudi nalaze da je ova ideja, ponegde znana i kao multivaseljenski
koncept, izuzetno misteriozna, ali to su samo različiti izrazi Fejn-
manovog zbira istorija.
Primenićemo Edingtonovu analogiju s balonom da bismo ovo
sebi lakše predstavili. Zamislimo vaseljenu koja se širi kao površina
. »'• š ' l' ‘ *
- ‘ v -f -
. M' * \
" ,a ? A ‘ t
i'.w%
'■0 >'
* i; j
Multivaseljene / Kvantne fluktuacije dovode do stvaranja

sićušnih vaseljena ni iz čega. Nekolicina dostiže kritičnu
veličinu, nakon koje se širi na inflatorni način, oblikujući
galaksije, zvezde i u krajnjem slučaju, bića poput nas.
117
Stiven Hoking i Leonard Mtodinov
mehura. Naša slika spontanog kvantnog stvaranja vaseljene biće

slična oblikovanju mehura pare u ključaloj vodi. Mnogo sićušnih
mehura pojavljuje se i nestaje. Oni predstavljaju mini-vaseljene koje
se šire, ali se urušavaju dok su još mikroskopske veličine. One pred-
stavljaju moguće, alternativne vaseljene, ali nas mnogo ne zanimaju
zato što neće opstati dovoljno dugo da razviju galaksije i zvezde, da
i ne govorimo o inteligentnom životu. Mali broj sićušnih mehurova
povećavaće se dok ne postanu bezbedni od urušavanja. Nastaviće
da se šire sve većom brzinom. Stvoriće vidljive mehuriće pare. Oni
odgovaraju vaseljenama koje su počele da se šire sve većom brzi-
nom, drugim rečima, vaseljenama u stanju inflacije.
Već smo napomenuli da širenje putem inflacije neće biti u pot-
punosti jednako. U zbiru istorija postoji samo jedna potpuno jed-
naka i pravilna istorija. Ona nosi najveću verovatnoću, ali veliki broj
istorija su malčice nepravilne, s gotovo jednakom verovatnoćom.
Zbog toga inflacija predviđa da je rana vaseljena bila malčice nejed-
naka, u skladu sa slabašnim odstupanjima u intenzitetu primeće-
nim u KMPR. Nepravilnosti u ranoj vaseljeni su srećna okolnost za
nas. Zašto? Homogenost je dobra, ako ne volite da skidate kajmak
s mleka, ali je ujednačena vaseljena dosadna. Nepravilnosti u ranoj
vaseljeni važne su zato što su neke oblasti imale nešto veću gustinu
od drugih. Gravitaciona privlačnost viška gustine usporila je širenje
u tom regionu, u poređenju s okolinom. Sila gravitacije je polako
privlačila materiju dok se nije urušila do oblika galaksija i zvezda,
što je vodilo nastanku planeta i, bar u jednom slučaju, ljudi. Zbog
toga se pažljivo zagledajte u mapu mikrotalasnih nebesa. To je plan
strukture čitave vaseljene. Mi smo proizvod kvantnih fluktuacija na
samom početku vaseljene. Ako ste religiozni, mogli biste reći da se
Bog stvarno kockao.
Ova ideja nas vodi ka duboko drugačijem pogledu na vaseljenu
od tradicionalnog. Zahteva da izmenimo način na koji razmi-
šljamo o njenoj istoriji. Da bismo došli do predviđanja u kosmolo-
giji, moramo da izračunamo verovatnoće drugačijih stanja čitave
VELIKA ZAMISAO
Mikrotalasna pozadina / Slika nebesa je sačinjena na

osnovu sedmogodišnjeg rada WMAP satelita. Otkriva
fluktuacije temperature - u obliku različitih boja - stare
13,7 milijardi godina. Prikazane fluktuacije odgovaraju
temperaturnim razlikama manjim od hiljaditog dela
stepena Celzijusa. Ipak su bile seme iz kog su iznikle
galaksije. Zaslugom: NASA/WMAP naučnog tima.
vaseljene u sadašnje vreme. U fizici obično pretpostavljamo neko

početno stanje od kog sistem evoluira u vremenu. Vršimo predvi-
đanja pomoću relevantnih matematičkih jednačina. Pokušavamo
da izračunamo verovatnoću da će sistem biti u drugačijem stanju
u budućnosti, polazeći od njegovog stanja u nekom trenutku. Uo-
bičajena pretpostavka u kosmologiji jeste da vaseljena ima jednu,
određenu istoriju. Pomoću zakona fizike izračunavamo kako će se
ova istorija vremenom razvijati. Ovo zovemo ,,odozdo-nagore“ pri-
lazom kosmologiji. Ali, pošto moramo uzeti u obzir kvantnu pri-
rodu vaseljene izraženu Fejnmanovim zbirom istorija, do amplitude
119
verovatnoće da je vaseljena sad u stanju do kog je stigla dolazimo

sabirajući doprinose svih istorija koje zadovoljavanju bezgranični
uslov i završavaju u datom stanju. Drugim rečima, u kosmologiji ne
bi trebalo slediti istorije vaseljene odozdo-nagore, pošto taj pogled
pretpostavlja da postoji jedna istorija, s precizno određenom po-
laznom tačkom i evolucijom. Umesto toga moramo pratiti istoriju
,,odozgo-nadole“, unazad od sadašnjosti. Neke istorije biće vero-
vatnije od ostalih. Zbirom će dominirati jedna istorija, koja počinje
stvaranjem vaseljene i kulminira stanjem koje razmatramo. Ali biće
različitih istorija za različita moguća stanja vaseljene u sadašnjo-
sti. Ovo dovodi do radikalno drugačijeg pogleda na kosmologiju
i odnosa između uzroka i posledice. Istorije koje doprinose Fejn-
manovom zbiru nemaju nezavisno postojanje već zavise od onog
što se meri. Mi stvaramo istorije posmatranjem, umesto one nas.
Ideja da vaseljena nema jedinstvenu istoriju nezavisnu od po-
smatrača naizgled protivreči izvesnim, poznatim činjenicama.
Možda postoji istorija u kojoj je Mesec od rokfor sira. Naš mesec
provereno nije sačinjen od tog materijala, što je loša vest za mi-
ševe. Istorije u kojima je Mesec načinjen od sira, shodno tome ne
doprinose sadašnjem stanju naše vaseljene, iako možda doprinose
drugim. Ovo možda zvuči kao naučna fantastika, ali samo naizgled.
Sledeća posledica prilaza odozgo-nadole jeste da očigledni za-
koni prirode zavise od istorije vaseljene. Veliki broj naučnika veruje
u postojanje jedinstvene teorije koja objašnjava ove zakone, kao i
fizičke konstante prirode, kao što su masa elektrona ili dimenzio-
nalnost prostor-vremena. Prilaz kosmologiji odozgo-nadole diktira
da su očigledni zakoni prirode različiti za različite istorije.
Razmislite o očiglednim dimenzijama vaseljene. Prema M-teo-
riji, prostor-vreme ima deset prostornih i jednu vremensku dimen-
ziju. Ista teorija kaže da su sedam prostornih dimenzija zakrivljene
i tako sitne da ih ne primećujemo, što nam pruža iluziju da po-
stoje samo tri dimenzije s kojima smo upoznati. Jedno od središnjih
120
VELIKA ZAMISAO
otvorenih pitanja M-teorije jeste: zašto u našoj vaseljeni nema više

velikih dimenzija i zašto je veliki broj dimenzija zakrivljen?
Veliki broj ljudi voleo bi da veruje u postojanje nekog meha-
nizma koji prouzrokuje da se sve dimenzije izuzev tri prostorne
spontano sviju. Možda su sve dimenzije počele kao male, ali su se
tri prostorne iz nama nepoznatih razloga proširile, a ostale nisu.
Po svoj prilici nema dinamičkog razloga zbog kog vaseljena izgleda
četvorodimenzionalno. Kosmologija, odozgo-nadole, umesto toga
predviđa da broj prostornih dimenzija nije nepromenljiv zbog ne-
kog fizičkog načela. Postoji kvantna verovatnoća amplituda za svaki
broj velikih prostornih dimenzija od 0 do 10. Fejnmanov zbir sve
to dozvoljava, za svaku moguću istoriju vaseljene, ali zapažanje da
naša vaseljena ima tri velke prostorne dimenzije izdvaja podvrstu
istorija s primećenim svojstvom. Drugim rečima, kvantna vero-
vatnoća da vaseljena ima više od tri velike prostorne dimenzije je
beznačajna zato što smo već izmerili njene dimenzije i odredili da
smo u vaseljeni s tri velike prostorne dimenzije. Sve dok amplituda
verovatnoće za tri velike prostorne dimenzije nije jednaka nuli, nije
važno koliko je mala u poređenju s amplitudom verovatnoće za
drugi broj dimenzija. To je kao kad bismo pitali kolika je amplituda
verovatnoće da je papa Kinez. Znamo da je Nemac, iako je vero-
vatnoća da je Kinez veća, zato što ima više Kineza nego Nemaca.
Slično tome, mi znamo da naša vaseljena ima tri velike prostorne
dimenzije. Interesuju nas samo istorije sa istim brojem dimenzija,
stoga nas zanimaju samo istorije s tri, iako drugačiji broj velikih
prostornih dimenzija ima veću amplitudu verovatnoće.
Štaje sa zakrivljenim dimenzijama? Setite se da u M-teoriji pre-
cizni oblik preostalih zakrivljenih dimenzija, unutrašnji prostor,
određuje vrednosti fizičkih količina kao što su napon elektrona i
priroda interakcija elementarnih čestica, to jest, sile prirode. Sve bi
bilo jednostavno da M-teorija dozvoljava samo jedan oblik zakriv-
Ijenih dimenzija ili možda nekoliko, od kojih bi svi izuzev jednog
bili odbačeni nekim sredstvima, što bi nam ostavilo samo jednu
mogućnost očiglednih zakona prirode. Umesto toga, postoje am-

plitude verovatnoće za više od 10500 različitih unutrašnjih prostora,
od kojih svaki vodi ka različitim zakonima i vrednostima fizičkih
konstanti.
Ako neko gradi istoriju vaseljene odozdo-nagore, nema razloga
da vaseljena završi s unutrašnjim prostorom za interakcije čestica
kakve danas zapažamo, sa standardnim modelom (interakcijama
elementarnih čestica). U prilazu odozgo-nadole prihvatamo da po-
stoje vaseljene sa svim mogućim unutrašnjim prostorima. U nekim
vaseljenama elektroni su teški poput loptica za golf, a sile gravita-
cije snažnije od magnetnih. U našoj je prisutan standardni model
sa svim parametrima. Možemo izračunati amplitudu verovatnoće
za unutrašnji prostor koji vodi do standardnog modela na osnovu
uslova bezgraničnosti. Kao i kod verovatnoće o postojanju vaseljene
s tri velike prostorne dimenzije, nije važno koliko je mala ampli-
tuda u odnosu na druge verovatnoće, zato što smo već zapazili da
standardni model opisuje našu vaseljenu.
Moguće je testirati teoriju opisanu u ovom poglavlju. U pret-
hodnim primerima istakli smo da amplitude relativne verovatnoće
radikalno različitih vaseljena, kao što su one s drugačijim brojem
velikih prostornih dimenzija, nisu važne. Amplitude relativne ve-
rovatnoće za susedne (što će reći slične) vaseljene, pak, jesu važne.
Uslov bezgraničnosti nagoveštava da su amplitude verovatnoće naj-
više za istorije u kojim vaseljena počinje u potpunosti glatko. Am-
plitude su manje za vaseljene s više nepravilnosti. To znači da je rana
vaseljena bila gotovo glatka, s malim nepravilnostima. Već smo rekli
da možemo da zapažamo te nepravilnosti u malim odstupanjima
mikrotalasa koji stižu iz različitih pravaca na nebesima. Potvrđeno
je da se tačno poklapaju s opštih zahtevima teorije inflacije. Neop-
hodna su još preciznija merenja da bismo u potpunosti izdvojili
teoriju odozgo-nadole od ostalih. Da je potvrdimo ili odbacimo.
Nadamo se da će sateliti budućnosti obaviti taj posao.
122
VELIKA ZAMISAO
Ljudi su pre nekoliko stotina godina verovali da je Zemlja jedin-

stvena i da je smeštena u središte vaseljene. Danas znamo da postoji
stotine milijardi zvezda u našoj galaksiji i stotine milijardi galaksija,
od kojih veliki procenat ima planetarne sisteme. Rezultati opisani u
ovom poglavlju ukazuju da je naša vaseljena samo jedna od mnogih
i da njeni očigledni zakoni nisu jedinstveno određeni. To je sigurno
veliko razočaranje za one koji su se nadali konačnoj teoriji, teoriji
svega, koja će predvideti prirodu svakodnevne fizike. Ne možemo
da predvidimo pojedine osobine kao što je broj velikih prostornih
dimenzija ili unutrašnji prostor koji određuje fizičke karakteristike
koje zapažamo, kao što su masa i napon elektrona i drugih elemen-
tarnih čestica. Umesto toga, koristimo te brojeve da bismo odabrali
koje istorije doprinose Fejnmanovom zbiru.
Čini se da smo stigli do kritične tačke u istoriji nauke, u ko-
joj moramo da izmenimo poimanje ciljeva i onog što čini fizičku
teoriju prihvatljivom. Izgleda da osnovni brojevi, pa čak i oblik
očiglednih zakona prirode nisu zasnovani na logici ili principima
fizike. Parametri mogu da imaju bilo koju vrednost, a zakoni da
preuzmu bilo koji oblik koji vodi do matematičke teorije dosledne
samoj sebi. Oni doista imaju različite vrednosti i oblike u različitim
vaseljenama. To možda ne zadovoljava ljudsku potrebu da budu po-
sebni ili da otkriju paket s uredno spakovanim fizičkim zakonima,
ali izgleda da je priroda baš takva.
Reklo bi se da postoji nepregledno obilje mogućih vaseljena. U
sledećem poglavlju videćemo da su retke vaseljene u kojima može
opstati život poput našeg. Mi živimo u onoj u kojoj je život moguć.
Bića poput nas ne bi mogla postojati u vaseljeni samo malo druga-
čijoj od naše. Šta možemo da zaključimo iz ovog finog podešavanja?
Da li je to dokaz da je vaseljenu ipak stvorio blagonakloni tvorac?
Da li nauka nudi drugo objašnjenje?
123
Sedmo poglavlje:
Navodno čudo
K
inezi pripovedaju da se za vladavine dinastije Sija (oko 2205
- 1782. pre n. e.) kosmičko okruženje najedanput promenilo.
Deset sunaca je zablistalo na nebu. Narod je mnogo patio od
vrućine. Car je naredio čuvenom strelcu da obori nova sunca. Na-
gradio je vrlog strelca pilulom besmrtnosti. Njegova žena je ukrala
čudesnu pilulu. Zbog tog zločinstva prognana je na Mesec.
Kinezi su imali pravo kad su pretpostavili da solarni sistem od
deset sunaca nije zdravo okruženje za ljude. Danas znamo da se
život ne bi nikada razvio u solarnom sistemu s više sunaca, iako
bi on nudio više mogućnosti za sunčanje. Razlog nije tako jedno-
stavan kao velika vrućina iz kineske legende. Planeta bi mogla da
uživa u prijatnoj temperaturi i pod zracima više zvezda, ali samo
neko vreme. Ne bi se mogla nadati ujednačenom zagrevanju na
duže staze, situaciji koja je, po svemu sudeći, neophodna za razvoj
života. Posmatraćemo šta bi se desilo u najjednostavnijem sistemu
s više sunaca, binarnom, onom s dve zvezde. I tako jednostavan
sistem može da istrpi samo određene vrste stabilnih orbita, prika-
zanih na slici ispod. U svakoj od tih orbita bilo bi perioda u kojima
S tiven H o kin g i Leonard M lod in ov
Binarne orbite / Planete koje kruže binarnim zvezdanim

sistemima verovatno imaju negostoljubivu klimu, u nekim
godišnjim dobima je pretoplo, a u nekim prehladno za život.
bi planeta bila previše vrela ili previše hladna za opstanak života.

Situacija bi bila još gora u sistemima s više zvezda.
Naš solarni sistem ima još ,,srećnih“ osobina, bez kojih se slo-
ženiji životni oblici ne bi nikada razvili. Njutnovi zakoni, na pri-
mer, dozvoljavaju da planete putuju po kružnim ili elipsastim or-
bitama. Elipse su spljošteni krugovi, duže na jednoj i uže na drugoj
osi. Ekscentričnost je mera za stepen spljoštenosti elipse, kreće se
u rasponu od nule do jedan. Ekscentričnost bliska nuli znači da je
planetarna putanja slična krugu, dok ona bliska jedinici znači da je
veoma spljoštena. Kepler se uznemirio kad je saznao da planete ne
putuju po savršenim kružnicama. Zemljina orbita ima ekscentrič-
nost od samo dva procenta, što znači da je gotovo kružna. Isposta-
vilo se da je to veoma srećna okolnost.
126
VELIKA ZAMISAO
Ekscentričnosti / Ekscentričnost je mera sličnosti elipse

krugu. Kružne orbite su pogodne za život, dok izdužene
orbite izazivaju velike temperaturne fluktuacije.
Sezonske vremenske prilike na Zemlji uglavnom su određene

nagibom ose Zemljine rotacije u odnosu na njeno kruženje oko
Sunca. Tokom zime na severnoj hemisferi, na primer, Severni pol je
nagnut od Sunca. Činjenica da je Zemlja najbliža Suncu u to vreme
- samo 147 miliona kilometara, u poređenju sa 152 miliona kilome-
tara u julu - ima zanemarljivi uticaj na temperaturu, u poređenju s
uticajem nagiba. Na planetama s većom orbitalnom ekscentrično-
šću, promenljiva udaljenost od Sunca igra mnogo značajniju ulogu.
Na primer, na Merukuru, koji ima ekscentričnost od 20%, tempe-
ratura je preko 93 stepena Celzijusa toplija kad je planeta najbliža
Suncu (perihel) nego kad je najdalja od njega (afel). U stvari, da je
ekscentričnost naše planete blizu jedinice, okeani bi proključali kad
bi Zemlja stigla do najbliže tačke Suncu. Smrzli bi se kad bi planeta
127
stigla do najdalje tačke. U takvoj situaciji ni letnji ni zimski odmori

ne bi bili naročito prijatni. Velike orbitalne ekscentričnosti ne po-
goduju razvoju života. Imamo sreće što živimo na planeti čija je
ekscentričnost gotovo jednaka nuli.
Takođe smo imali sreće kad je u pitanju masa Sunca i udalje-
nost naše planete od njega, zato što masa zvezde određuje količinu
energije koju odaje. Najveće zvezde imaju stotinu puta veću masu
od Sunca, dok najmanje mogu biti sto puta manje. I opet, ako bi-
smo zamislili da je razdaljina između Zemlje i Sunca datost, i da
•
9
■
•#
•
• - '
■ . ; , /
____________
Zona Zlatokose / Da je Zlatokosa ispitivala planete, iznašla
bi da su one unutar zelene zone pogodne za život. Žuta
zvezda predstavlja Sunce. Belje zvezde su veće i toplije, a
crvenije manje i hladnije. Planete bliže svojim zvezdama od
zelene zone bile bi pretople za život, a one iza njih previše
hladne. Gostoljubiva zona uža je kod hladnijih zvezda.
128
VELIKA ZAMISAO
Sunce ima samo 20% manju ili veću masu, Zemlja bi bila hladnija
od današnjeg Marsa ili vrelija od današnje Venere.
Naučnici tradicionalno definišu „gostoljubivu zonu“ oko svake
zvezde kao uski pojas oko Sunca u kom može opstati tečna voda.
Gostoljubiva zona se pokatkad zove i „zona Zlatokose“, zato što
opstanak tečne vode zahteva da je, kao kod Zlatokose, za nastanak
inteligentnog života neophodna odgovarajuća temperatura. Go-
stoljubiva zona u Sunčevom sistemu, na slici ispod, majušna je.-Na
sreću svih inteligentnih životnih oblika, Zemlja se baš njome kreće!
Njutn je verovao da čudnovato gostoljubivi Sunčev sistem nije
„proistekao iz haosa samo na osnovu zakona prirode“. Veliki na-
učnik je tvrdio da je red u vaseljeni „... isprva stvorio Bog. I da ga
je održao do današnjeg dana u istom stanju i uslovima". Nije teško
shvatiti zašto je to pomislio. Veliki broj malo verovatnih pojava
udružile su se da nam omoguće postojanje. Naš svet je načinjen da
bude pogodan za ljudsku rasu. Bilo bi zaista čudno da je ovo jedini
solarni sistem u vaseljeni. Prva planeta koja kruži oko sunca koje
nije naše opažena je tek 1992. godine. Danas poznajemo stotine ta-
kvih planeta. Nema sumnje da postoji bezbroj drugih među mno-
gim milijardama zvezda u univerzumu. Uslovi na našoj planeti -
jedno sunce, srećna kombinacija razdaljine i solarne mase Zemlje
i Sunca -u svetlosti te činjenice mnogo manje su neobični i mnogo
manje ubedljivi kao dokazi da su pažljivo udešeni samo da bi za-
dovoljili ljudska bića. Planete svih vrsta postoje, neke su - a jedna
sasvim sigurno - pogodne za život. I kad bića na planeti pogodnoj
za život prouče svet oko sebe, obavezna su da zaključe kako okru-
ženje zadovoljava uslove njihovog postojanja.
Moguće je preobraziti poslednju rečenicu u naučno načelo: sama
činjenica našeg postojanja nameće pravila i određuje odakle i u koje
vreme nam je moguće da posmatramo vaseljenu. To jest, činjenica
našeg postojanja ograničava karakteristike okoline u kojoj smo se
našli. Ovaj princip se zove ,,slabo“ antropičko načelo. (Videćemo
zašto je pridev ,,slabo“, nedavno dodat). Izraz „načelo odabira“ bio
129
bi bolji od ,,antropičkog“, zato što se načelo odnosi na to kako sa-

znanje o sopstvenom postojanju nameće pravila kojima biramo,
iz svih mogućih okruženja, ono koje dozvoljava postojanje života.
Slabo antropičko načelo, iako podseća na filozofiju, može da
bude iskorišćeno za donošenje naučnih predviđanja. Na primer,
koliko je vaseljena stara? Uskoro ćemo videti da naše postojanje
u vaseljeni podrazumeva prisustvo elemenata kao što je ugljenik,
koji nastaju kuvanjem lakših elemenata unutar zvezda. Ugljenik
nakon toga mora biti razbacan u prostoru eksplozijom supernove.
Konačno mora da se zgusne kao deo planeta, u solarnom sistemu
nove generacije. Fizičar Robert Diki je 1961. godine ustvrdio da je
taj proces trajao deset milijardi godina. Naše postojanje na ovom
mestu znači da je vaseljena bar toliko stara. S druge strane, ona ne
može biti mnogo starija od deset milijardi godina, zato što će u da-
ljoj budućnosti sve zvezdano gorivo biti potrošeno, a mi bez vrelih
zvezda ne možemo živeti. To znači da vaseljena mora biti stara oko
deset milijardi godina. To nije izuzetno precizno predviđanje, ali je
istinito. Veliki prasak se, prema današnjim podacima, zbio pre oko
13,7 milijardi godina.
Antropička predviđanja, baš kao što je bio slučaj sa starošću va-
seljene, obično proizvode niz vrednosti za dati fizički parametar,
umesto precizne veličine, zato što naše postojanje možda ne zahteva
određenu vrednost nekog fizičkog parametra, ali često zahteva da
takav parametar isuviše ne odstupa od vrednosti u kojoj je otkri-
ven. Mi štaviše očekujemo da stvarni uslovi u našem svetu budu
tipični i u antropički dozvoljenom opsegu. Na primer, ako samo
skromne orbitalne ekscentričnosti, recimo između 0 i 0,5, dozvo-
ljavaju postojanje života, onda ekscentričnost od 0,1 ne bi trebalo
da nas iznenadi, zato što, između tolikih planeta u vaseljeni, prili-
čan procenat verovatno ima orbite s tako malom ekscentričnošću.
Da se ispostavilo da se Zemlja kreće po gotovo savršenoj kružnici,
s ekscentričnošću od recimo 0,0000000001, to bi je učinilo veoma
neobičnom planetom. Takvo saznanje moglo bi nas podstaći da
130
VELIKA ZAMISAO
potražimo objašnjenje zašto živimo na tako izuzetnom mestu. Ova

ideja se ponekad naziva mediokritetskim načelom.
Srećne podudarnosti vezane za oblike planetarnih orbita, mase
zvezde i tako dalje zovemo okolišnim zato što izrastaju iz slučaj-
nosti u okolini, a ne iz srećnih okolnosti u osnovnim zakonima
prirode. Starost vaseljene je takođe faktor okoline, zato što postoji
ranije i kasnije doba vaseljene, ali mi moramo da živimo u ovom,
jedino pogodnom za razvoj života. Nije teško shvatiti okolišne po-
dudarnosti, zato što je naše kosmičko stanište jedno od mnogih
koja postoje u vaseljeni, a mi očigledno moramo postojati na mestu
pogodnom za život.
Slabo antropičko načelo nije izrazito kontroverzno. Postoji snaž-
niji oblik za koji ćemo se zalagati, iako ga neki fizičari posmatraju
s prezirom. Jako antropičko načelo tvrdi da činjenica da postojimo
nameće ograničenja, ne samo našoj okolini, već i mogućem obliku i
sadržaju zakonaprirode. Ideja je nastala zato što nisu samo karakte-
ristike našeg solarnog sistema neobično pogodne za razvoj ljudske
rase, već i karakteristike čitave vaseljene, što je znatno teže objasniti.
Priča o tome kako je praiskonska vaseljena sastavljena od vodo-
nika, helijuma i malo litijuma evoluirala u onu koja je iznedrila bar
jedan svet s inteligentnim životom poput našeg, sadrži mnoga po-
glavlja. Kao što smo ranije pomenuli, sile moraju biti takve da teži
elementi - naročito ugljenik - mogu da budu proizvedeni od pra-
iskonskih elemenata i ostanu stabilni najmanje nekoliko milijardi
godina. Teži elementi nastaju u pećima koje nazivamo zvezde. Što
znači da su sile prvo morale da dozvole oblikovanje zvezda i galak-
sija. One su iznikle iz semena sićušnih nehomogenosti rane vase-
ljene, koja je bila gotovo u potpunosti jednaka, ali je na svu sreću
poznavala razlike u gustini reda 1 prema 100.000. Postojanje zvezda
i elemenata od kojih smo sačinjeni unutar njih nije bilo dovoljno.
Dinamika zvezda morala je biti takva da neke od njih eksplodiraju.
Štaviše, da eksplodiraju baš na način koji će rasuti teške elemente po
svemiru. To nije sve, zakoni prirode su morali da diktiraju da se ovi
131
ostaci ponovo zgusnu u novu generaciju zvezda, okruženih plane-

tama koje sadrže novooblikovane teže elemente. Svaka karika ovog
lanca bila je neophodna za naše postojanje, baš kao što su izvesni
događaji na ranoj Zemlji morali da se dese po redu da bi ono bilo
moguće. Dešavanja koja su dovela do evolucije vaseljene odvijala su
se na osnovu ravnoteže osnovnih sila prirode. Njihov međusobni
odnos morao je biti podešen baš kako treba da bismo postojali.
Fred Hojl je, pedesetih godina dvadesetog veka, među prvima
prepoznao da ovaj proces zahteva mnoštvo srećnih podudarno-
sti. Hojl je verovao da su svi hemijski elementi nastali od vodo-
nika, istinske praiskonske supstance. Vodonik ima najjednostavnije
atomsko jezgro, sastavljeno od samo jednog protona, samog ili u
kombinaciji s jednim ili dva neutrona. (Različite oblike vodonika,
ili bilo kog jezgra, koji imaju isti broj protona ali različit broj neu-
trona, zovemo izotopima). Danas nam je poznato da su atomi heli-
juma i litijuma, čija jezgra sadrže dva ili tri protona, takođe sinteti-
zovani u mnogo manjim količinama, u praiskonu, kad je vaseljena
bila 200 sekundi stara. Život, s druge strane, zavisi od složenijih
elemenata. Ugljenik je najvažniji od njih. On je osnov celokupne
organske hemije.
Iako neki zamišljaju ,,žive“ organizme kao što su inteligentni
kompjuteri, sastavljene od drugih elemenata, kao što je silicijum,
teško je poverovati da bi se život spontano razvio bez prisustva
ugljenika. Razlozi za to su tehničke prirode. Vezani su za jedin-
stvene osobine ugljenika pri vezivanju s drugim elementima. Na
primer, ugljen-dioksid je gas na sobnoj temperaturi. Biološki je ve-
oma koristan. Silicijum se nalazi odmah ispod ugljenika na period-
nom sistemti elemenata, što znači da ima slična hemijska svojstva.
Ipak, silicijum-dioksid ili kvarc, mnogo je korisniji u kolekciji stenja
nego u plućima nekog organizma. Moguć je razvoj životnih oblika
koji se hrane silicijumom i veselo lupkaju repom po barama tečnog
amonijaka. Ali ni takav egzotični vid života ne bi mogao proisteći
samo iz praiskonskih elemenata, zato što oni mogu da stvore samo
132
VELIKA ZAMISAO
Trostruki alfa proces / Ugljenik nastaje unutar zvezda,

sudaranjem tri jezgra helijuma. Taj događaj bio bi izrazito
neverovatan kad ne bi bilo zakona fizike s naročitim svojstvima.
dve stabilne mešavine, litijum-hidrid, bezbojni kristal i vodonični

gas. Ni od jednog ni od drugog ne može se očekivati razmnožava-
nje, da i ne govorimo o zaljubljivanju. Takođe, činjenica je da smo
mi životni oblici zasnovani na ugljeniku. Zbog toga se postavlja pi-
tanje kako je nastao ugljenik, čije jezgro sadrži šest protona, i kako
su nastali drugi teški elementi od kojih se sastoji naše telo.
Prvi korak je bio skupljanje helijuma u starim zvezdama. On
nastaje pri sudaru i fuziji dva vodonikova jezgra. Proces se odvija
unutar zvezda, koje na taj način stvaraju energiju koja nas zagreva.
Dva atoma helijuma mogu da se sudare i stvore berilijum, atom čije
jezgro sadrži četiri protona. Tako nastali berilijum mogao bi da se
spoji s trećim jezgrom helijuma i stvori ugljenik. To se ne dešava,
-33
zato što se izotop berilijuma raspada gotovo odmah po stvaranju.

Od njega nastaju helijumska jezgra.
Situacija se menja kad zvezdama počne da nestaje vodonik. Kad
se to desi, jezgro zvezde se uruši. Temperatura u njenom središtu
diže se na sto miliona stepeni Kelvina. Jezgra se, u takvim okol-
nostima, tako često susreću da se neka jezgra berilijuma sudaraju
s jezgrima helijuma pre nego što se raspadnu. Berilijum se tako
fuzioniše s helijumom stvarajući stabilan izotop ugljenika. Tako
nastali ugljenik još je daleko od stvaranja sređene skupine hemij-
skih jedinjenja, sposobne da uživa u čaši bordoa, žonglira bakljama
ili postavlja pitanja o vaseljeni. Da bi nastala bića poput ljudskih,
ugljenik mora biti izmešten iz središta zvezda u prijateljskije nastro-
jeno susedstvo. To se, kao što ćemo videti, postiže kad zvezda, na
kraju životnog ciklusa, eksplodira u supernovu, izbacujući ugljenik
i druge teške elemente, koji će se kasnije zgusnuti u planete.
Ugljenik nastaje tokom trostrukog alfa procesa, zato što su alfa
čestice drugo ime za jezgra izotopa helijuma koji u njemu učestvuju
i zato što proces zahteva da se tri takva jezgra fuzionišu. Klasična
fizika predviđa da bi proizvodnja ugljenika putem trostrukog alfa
procesa trebalo da bude mala. Hojl je ovo zapazio. Predvideo je,
1952. godine, da zbir energija berilijumovog i helijumovog jezgra
mora biti gotovo jednak energiji izvesnog kvantnog stanja izotopa
ugljenika, nastalog tim putem. Ta situacija se zove rezonanca. Ona
znatno ubrzava nuklearnu reakciju. U to vreme takav nivo ener-
gije nije bio poznat. Vilijam Fauler, sa Kalifornijskog tehnološkog
instituta, potražio ga je i našao na osnovu Hojlove pretpostavke.
To je bila velika podrška Hojlovim stavovima o načinu stvaranja
složenih jezgara.
Hojl je pisao: ,,Ne mogu da verujem da bi ijedan naučnik na-
kon proučavanja dokaza propustio da izvede zaključak da su za-
koni nuklearne fizike namerno stvoreni sa svešću o posledicama
koje proizvode unutar zvezda.“ U to doba niko nije znao dovoljno
o nuklearnoj fizici da bi shvatio obim srećnih podudarnosti koje
134
VELIKA ZAMISAO
su našle izraz u zakonima fizike. Naučnici su, poslednjih godina,

nakon proučavanja istinitosti snažnog antropičkog načela, počeli
da se pitaju kakva bi vaseljena bila da su zakoni prirode drugačiji.
Danas možemo stvoriti kompjuterske modele koji nam mogu po-
kazati kako brzina trostruke alfa reakcije zavisi od snage osnovnih
prirodnih sila. Takvi proračuni pokazuju da bi promena od samo
0,5% snažne nuklearne sile, ili 4% električne sile, uništila gotovo
sav ugljenik i kiseonik u svakoj zvezdi, a samim tim i mogućnost
nastanka nama poznatog života. Zaključak je da uslovi našeg op-
stanka nestaju ako se pravila vaseljene makar malčice promene!
Proučavanjem modela vaseljena dobijenih izvesnim izmenama
teorija fizike možemo pratiti dejstvo promena fizičkih zakona na
metodičan način. Ispostavlja se da nisu samo jačine snažne nukle-
arne sile i elektromagnetske sile podešene tako da pogoduju na-
šem nastanku i opstanku. Većina osnovnih konstanata, prisutnih
u našim teorijama su, po svoj prilici, fino podešene, tako da bi va-
seljena bila bitno drugačija, kad bi bile makar malo izmenjene. U
velikom broju slučajeva bi postala negostoljubiva za razvoj života.
Na primer, ako bi druga nuklearna sila, slaba sila, u ranoj vaseljeni
bila znatno slabija, sav vodonik u kosmosu preobrazio bi se u he-
lijum, što znači da ne bi bilo normalnih zvezda. Da je bila mnogo
snažnija, eksplozija supernove ne bi dovela do rasipanja materija
iz njihove unutrašnjosti, što znači da ne bi posejala međuzvezdani
prostor semenom teških elemenata neophodnih za razvoj života na
planetama. Da su protoni samo 0,2% teži, raspali bi se na neutrone,
što bi destabilizovalo atome. Ako bi zbir masa kvarkova koji čine
proton bio promenjen za 10%, bilo bi manje stabilnih atomskih
jezgara od kojih smo sačinjeni. U stvari, izgleda da su zbirne mase
kvarkova podešene tako da omoguće postojanje najvećeg broja sta-
bilnih jezgara.
Ako pretpostavimo da je za razvoj života na nekoj planeti po-
trebno nekoliko stotina miliona godina kruženja po stabilnoj or-
biti, moramo pretpostaviti da je i broj prostornih dimenzija takođe
135
nepromenljivo određen našim postojanjem. Zaključak se nameće

zato što su, po zakonu gravitacije, stabilne eliptične orbite moguće
samo u tri dimenzije. Kružne orbite su moguće i u drugim dimen-
zijama, ali one, kao što je Njutn strahovao, nisu stabilne. I najma-
nje odstupanje, u netrodimenzionalnom okruženju, kao što je ono
izazvano privlačnom silom drugih planeta, skrenulo bi planetu s
kružne orbite. Prouzrokovalo bi spiralno kretanje od Sunca ili ka
njemu. To znači da bismo se smrzli ili izgoreli. Gravitaciona sila
između dva tela bi, u više od tri dimenzije, brže opadala nego u tri
dimenzije. U trodimezionalnom prostoru gravitacione sile opadaju
do nivoa od jedne četvrtine vrednosti, pri dvostrukom povećanju
razdaljine. U četvorodimenzionalnom prostoru opadaju do nivoa
od jedne osmine, u petodimenzionalnom do jedne šesnaestine i
tako dalje. Shodno tome, Sunce ne bi moglo da postoji u stabilnom
stanju, s unutrašnjim pritiskom koji uravnotežuje gravitacionu pri-
vlačnost, u prostoru s više od tri dimenzije. Raspalo bi se ili bi se
urušilo u crnu rupu, što bi nam, u oba slučaja zagorčalo život. Elek-
trične sile bi se na atomskom nivou ponašale kao gravitacione. To
znači da bi elektroni u atomu pobegli ili bi spiralnom putanjom pali
na jezgro. U oba slučaja ne bi bilo atoma koje poznajemo.
Izgleda da je pojava složenih struktura kadrih da podrže inte-
ligentni život veoma krhak proces. Zakoni prirode tvore izuzetno
fino podešeni sistem. U fizičkim zakonima veoma malo toga može
biti izmenjeno, a da pojava života kakvog poznajemo bude i dalje
moguća. Izgleda da ljudi i slični životni oblici ne bi nastali da nije
bilo niza zapanjujuće srećnih podudarnosti u precizno određenim
fizičkim zakonima.
Najimpresivnija podudarnost s finim podešavanjem tiče se ta-
kozvane „kosmološke konstante" iz Ajnštajnove teorije opšte rela-
tivnosti. Već smo napomenuli da je Ajnštajn 1915. godine, kad je
formulisao teoriju, verovao u statičnu vaseljenu, koja se ne širi niti
skuplja. Pošto sva materija privlači drugu materiju, uveo je novu
,,antigravitacionu“ silu u svoju teoriju, da bi se izborio s težnjom
136
VELIKA ZAMISAO
vaseljene da se uruši u samu sebe. Ova sila, za razliku od drugih,

ne potiče iz nekog određenog izvora, već je ugrađena u samo tkivo
prostor-vremena. Kosmološka konstanta opisuje snagu ove sile.
Ajnštajn je uklonio kosmološku konstantu iz teorije kad je otkri-
veno da vaseljena nije statična. Nije prezao da kaže kako je njeno
uključenje u teoriju najveća greška koju je napravio u životu. Po-
smatranje veoma udaljene supernove 1988. godine otkrilo je da se
vaseljena širi sve većom brzinom. To ne bi bilo moguće bez neke
vrste odbojne sile koja deluje u čitavom svemiru. Kosmološka kon-
stanta je oživljena. Pošto sad znamo da njena vrednost nije jednaka
nuli, nameće se pitanje, zašto ima neku drugu vrednost? Neki fizi-
čari tvrde da je nastala zahvaljujući dejstvu kvantne mehanike, ali su
izračunali vrednost sto dvadesetog reda (jedinica iza koje stoji 120
nula) snažniju od stvarne vrednosti, dobijene posmatranjem super-
nove. To znači da je razmišljanje vezano za proračune pogrešno, ili
da postoje neka druga dejstva koja na čudesan način poništavaju
sve izuzev nezamislivo sitnih delića proračunatih brojeva. Jedno je
sigurno: da je vrednost kosmološke konstante mnogo veća nego što
jeste, naša vaseljena bi se raspala u paramparčad pre nego što bi se
stvorile galaksije i, po ko zna koji put, život na njima.
Šta možemo da zaključimo na osnovu ovih podudarnosti? Sreća
u preciznim odredbama i prirodi osnovnih fizičkih zakona nije isto
što i sreća koju nalazimo u faktorima okoline. Ne može biti tako
lako objašnjena. Ima mnogo dublje fizičke i filozofske posledice.
Čini se da je naša vaseljena sa svojim zakonima skrojena po meri
našeg održanja i da, ako želimo da postojimo, ima veoma malo pro-
stora za promenu. Ovo nije lako objašnjivo. Postavlja se prirodno
pitanje, zašto je to tako.
Veliki broj ljudi voleo bi da ove podudarnosti upotrebimo kao
dokaze božjeg dela. Ideja da je vaseljena projektovana za smeštaj
ljudske vrste prisutna je u teologijama i mitologijama starim po
nekoliko hiljada godina. Opstala je do današnjeg dana. Bogovi u
majanskom Popol Vuhu obznanjuju: ,,Ne mogadosmo da dobijemo
137
slavu, ni čast od onog što smo stvorili i načinili do pojave ljudskih

bića, obdarenih svešću.“ Tipični egipatski spis iz 2000. godine pre n.
e. navodi kako: „Čovek, božje živinče, ima sve što mu je potrebno.
On (bog sunca) načinio je nebo i zemlju za njihovo dobroč Kineski
taoistički filozof Li Ju Kou izražava sledeću ideju kroz usta književ-
nog junaka: „Nebesa su načinila pet vrsta žitarica, proizvela su i one
s perajima i pernata plemena, za naše dobro.“
U zapadnoj kulturi, Stari zavet u priči o stvaranju izlaže ideju o
projektu proviđenja. Aristotel je snažno uticao na tradicionalni hri-
šćanski pogled na svet. On je verovao ,,u inteligentni prirodni svet
koji funkcioniše na osnovu nekog osmišljenog projekta“. Srednjove-
kovni hrišćanski teolog Toma Akvinski (1225-1274) koristi Aristo-
telove ideje o redu u prirodi da bi zagovarao postojanje Boga. Jedan
hrišćanski teolog iz osamnaestog veka ide tako daleko da tvrdi da
zečevi imaju beli rep da bismo ih lakše odstrelili. Savremeniji pri-
mer hrišćanskog stava pre nekoliko godina predstavio je Krištof
Šenborn, kardinal i bečki nadbiskup. Napisao je: „Danas, počet-
kom dvadeset prvog veka, suočavamo se s naučnim tvrdnjama kao
što su neodarvinizam i ideja o multivaseljenama, izmišljenim dabi
se zabašurili nagomilani dokazi o svrhovitom i pažljivo isplanira-
nom svemiru, kakve nudi savremena nauka. Katolička crkva opet
će braniti ljudsku prirodu, obznanjujući da je imanentna zamisao u
prirodi stvarnost.“ Nagomilani dokazi o svrhovitom i isplaniranom
svemiru na koje se poziva kardinal jesu podaci o finom podešavanju
koje smo upravo naveli.
Kopernikov model Sunčevog sistema, u kom Zemlja više nema
središnje mesto, bio je prekretnica u naučnom odbijanju vaseljene
s čovekom u sređištu. Ironično je što je Kopernikov pogled na svet
bio antropomorfan. Išao je tako daleko da nas je tešio ističući kako,
uprkos heliocentričnom modelu, Zemlja ostaj egotovo u središtu va-
seljene: „Iako (Zemlja) nije u središtu sveta, razdaljina (od centra)
nije ništa u odnosu na onu do nepokretnih zvezda.“ Izum teleskopa
i posmatranja iz sedamnaestog veka donela su nova otkrića. Saznali
138
VELIKA ZAMISAO
smo da naša planeta nije jedina oko koje kruži prirodni satelit. Sve
to je osnažilo kopernikansko načelo da nam privilegovani polo-
žaj u vaseljeni ne pripada. U narednim vekovima naša planeta je,
posle svakog naučnog dostignuća, delovala sve običnije. Nedavna
otkrića velikog broja finih podešavanja u zakonima prirode mogla
su navesti neke od nas da se vrate staroj ideji da je veliki projekat
delo nekog velikog projektanta. Ova vrsta ideje u Americi se naziva
inteligentnim projektom, pošto ustav zabranjuje širenje religioznih
učenja u školama. To naravno navodi na pomisao da je projektant
Bog, bez izričitog pominjanja natprirodnog bića.
Ovo nije odgovor moderne nauke. U petom poglavlju videli smo
da je naša vaseljena samo jedna od mnogih i da svakoj od njih vla-
daju različiti zakoni. Ideja o multivaseljenama nije izmišljena da bi
se opravdalo čudo finog podešavanja. Ona je posledica uslova bez-
graničnosti, kao i mnoštva drugih teorija savremene kosmologije.
Ako je to istina, to svodi jako na slabo antropičko načelo, a fino po-
dešene fizičke zakone postavlja na nivo faktora okoline, jer to znači
da naše kosmičko stanište - što se sad odnosi na čitavu opaženu
vaseljenu - jeste samo jedno od mnogih, baš kao što je naš solarni
sistem samo jedan od mnogih. Fina podešenost zakona prirode u
našoj vaseljeni postala je manje začuđujuća kad smo saznali da po-
stoji još mnogo njih, kao što su prilike u našem solarnom sistemu
postale običnije nakon saznanja da postoje milijarde sličnih. Mnogi
Ijudi su tokom vekova lepotu i složenost prirode pripisivali Bogu,
zato što u njihovo vreme nije bilo naučnih objašnjenja tih pojava.
Kao što su Darvin i Valas objasnili kako naizgled čuđesni sklop ži-
vih organizama može da postoji bez intervencije uzvišenog bića,
ideja multivaseljena može da objasni finu podešenost fizičkih za-
kona bez potrebe za dobrodušnim stvoriteljem koji je skrojio va-
seljenu po našoj meri.
Ajnštajn je jednom postavio sledeće pitanje svom pomoćniku
Ernstu Štrausu: ,,Da li je Bog imao izbora kad je stvorio vaseljenu?“
Kepler je u šesnaestom veku bio ubeđen da je Bog stvorio kosmos
139
prema nekom savršenom matematičkom principu. Njutn je doka-

zao da isti zakoni vladaju na zemlji i nebesima. Razvio je matema-
tičke jednačine da bi izrazio te zakone. Bile su tako elegantne da
su podstakle gotovo religiozni žar među naučnicima osamnaestog
veka, koji su u njima videli dokaz da je Bog matematičar.
Još od Njutna i naročito Ajnštajna, cilj fizike bio je da pronađe
jednostavne matematičke principe o kakvima je Kepler maštao i da
na njihovoj osnovi stvori objedinjenu „teoriju svega“ koja će obja-
sniti svaki detalj materije i sila koje primećujemo u prirodi. Maksvel
i Ajnštajn su u devetnaestom i početkom dvadesetog veka objedinili
teorije elektriciteta, magnetizma i svetlosti. Sedamdesetih godina
dvadesetog veka stvoren je standardni model, jedinstvena teorija
jake i slabe nuklearne sile i elektromagnetne sile. Stvorene su teorije
struna i M-teorija, da bi se obuhvatila i preostala sila, gravitacija.
Cilj nije bio samo da se iznađe jedna teorija koja objašnjava sve sile,
već i pomenute osnovne brojeve, kao što su jačina sila i masa i na-
poni elementarnih čestica. Ajnštajn je objasnio kako su se fizičari
nadali da će moći da kažu da je „priroda tako sačinjena da će biti
moguće i logično predstaviti tako snažno određene zakone, da će
se u njihovom okviru pojavljivati samo razumno, celovito određene
konstante (a ne konstante čija se brojčana vrednost ne može me-
njati bez uništavanja teorije)“. Jedinstvena teorija ne bi imala fino
podešavanje koje nam dozvoljava da postojimo. Ako u svetlosti sko-
rašnjih naučnih dostignuća Ajnštajnov san protumačimo kao želju
za stvaranjem jedinstvene teorije koja će s pripadajućim spektrom
različitih zakona, objasniti ovu i druge vaseljene, M-teorija mogla
bi biti taj model. Ali, da li je M-teorija jedinstvena, ili zahtevana od
svakog jednostavnog logičnog principa? Možemo li odgovoriti na
pitanje zasto M-teorijaV‘
140
Osmo poglavlje:
Velika zamisao
ovoj knjizi objasnili smo kako su pravilnosti u kretanju nebe-
U skih tela poput Sunca, Meseca i planeta nagovestile da se one

pokoravaju nepromenljivim zakonima, umesto mušičavim
hirovima bogova i demona. Isprva je postojanje takvih zakona po-
stalo očigledno samo u astronomiji (ili astrologiji, koja je poistove-
ćivana s njom). Ponašanje stvari na Zemlji je tako složeno i izloženo
tako velikom broju uticaja da su rane civilizacije bile nemoćne da
opaze bilo koji jasni obrazac zakona koji upravljaju ovim pojavama.
Postepeno su otkrivani novi zakoni u oblastima van astronomije.
To je dovelo do pojave naučnog determinizma, uverenja u posto-
janje celovitog skupa zakona koji, uz poznavanje stanja vaseljene u
nekom trenutku, određuju kako će se ona razvijati od tog trenutka
unapred. Ti zakoni moraju da važe svuda i uvek, inače ne bi bili za-
koni. Izuzeci ili čuda ne mogu postojati. Bogovi i demoni ne mogu
intervenisati u upravljanju vaseljenom.
Naučni determinizam prvi put je predstavljen u doba kad su
Njutnovi zakoni kretanja i gravitacije bili jedini poznati. Objasnili
smo kako su ovi zakoni prošireni Ajnštajnovom teorijom opšte
relativnosti i kako su otkriveni zakoni koji upravljaju drugim vi-

dovima vaseljene.
Zakoni prirode objašnjavaju nam kako se vaseljena ponaša, ali
ne objašnjavaju zašto. Prisetićemo se pitanja postavljenih na po-
četku knjige:
Zašto postoji nešto umesto ničega?

Zašto postojimo?
Zašto postoji ovaj skup zakona, a ne neki drugi?
Neki će tvrditi da je odgovor na ovo pitanje Bog koji je odabrao

da stvori vaseljenu na ovaj način. Razumno je pitati ko i zašto je
stvorio vaseljenu, ali ako je odgovor Bog, pitanje je samo preformu-
lisano u ono ko je stvorio Boga. To podrazumeva da postoji entitet
kome ne treba stvoritelj i da se taj entitet zove Bog. Mi pak tvrdimo
da je na ova pitanja moguće odgovoriti unutar naučnog domena
bez prizivanja božanskih bića.
Prema idejama realizma zavisnog od modela predstavljenog u
trećem poglavlju naš mozak tumači podatke čulnih organa tako što
stvara model spoljnjeg sveta. Stvaramo mentalne predstave svog
doma, drveća, drugih ljudi, elektriciteta koji teče iz zidnih utičnica
i atoma, molekula i drugih vaseljena. Te mentalne predstave su je-
dina stvarnost koju poznajemo. Ne postoje testovi stvarnosti neza-
visni od modela. Igra života, izumljena 1970. godine, primer je koji
nam može pomoći u razmišljanju o pitanjima stvarnosti i stvaranja.
Stvorio ju je mladi matematičar iz Kembridža Džon Konvej.
Reč ,,igra“ može biti zbunjujuća. U njoj nema pobednika i gu-
bitnika. U stvari, nema ni igrača. Igra života, u suštini nije igra, već
skup zakona koji upravljaju dvodimenzionalnom vaseljenom. To
je deterministička vaseljena. Zakoni određuju ono što će se desiti
u budućnosti, kad se postavi početni raspored ili početno stanje.
Konvej je zamislio svet u obliku grupe kvadrata, nalik šahovskoj
tabli. Taj svet se proteže beskrajno u svim pravcima. Svaki kvadrat
144
VELIKA ZAMISAO
Treptači / Treptači su jednostavna vrsta

složenih predmeta u Igri života.
može biti u jednom od dva stanja: živ - obojen zeleno - ili mrtav
- obojen crno. Svaki kvadrat ima osam suseda: gornjeg, donjeg,
levog, desnog i četiri dijagonalna. Vreme u ovom svetu nije nepre-
kidno, već se kreće napred, sitnim koracima. U rasporedu mrtvih
i živih kvadrata, broj živih suseda određuje šta će se desiti, prema
sledećim zakonima:
1. Živi kvadrat s dva ili tri živa suseda preživljava (opstanak).

2. Mrtvikvadrat s tačno tri živa susedapostaje živaćelija (rođenje).
3. Ćelija u svim drugim slučajevima umire ili ostaje mrtva. Ako živi
kvadrat ima nula ili jednog suseda, on umire od usamljenosti.
Ako ima više od tri suseda, umire od preokupiranosti.
To je sve: zakoni stvaraju generaciju za generacijom, na osnovu

nekog početnog stanja. Izolovani živi kvadrat i dva povezana živa
kvadrata umiru u sledećoj generaciji, zato što nemaju dovoljno su-
seda. Tri živa kvadrata duž dijagonale opstaju nešto duže. Kvadrati
na kraju umiru posle prvog koraka, ostavljajući samo onaj u sredini.
On umire u sledećoj generaciji. Svaka dijagonalna linija kvadrata
,,isparava“ na opisani način. Ali, ako su tri živa kvadrata raspore-
đena horizontalno, u redu, onaj u sredini preživljava zbog dva su-
seda, dok druga dva umiru, ali u tom slučaju ćelije iznad i ispod
145
Evolucija do mrtve prirode / Neki složeni predmeti u Igri života

evoluiraju u oblik koji se, po diktatu pravila, nikad ne menja.
središnje bi\ aju rođene. Red, na taj način prerasta u kolonu. Sledeća
generacija kolone se, slično tome, vraća u oblik reda i tako dalje.
Takve oscilirajuće konfiguracije zovu se ,,treptači“.
Ako su tri živa kvadrata raspoređena u obliku slova L, zapažamo
novi oblik ponašanja. Kvadrat u krilu slova L porodiće se u novoj
generaciji, što će dovesti do stvaranja bloka 2x2. Blok pripada obliku
zvanom „mrtva priroda“, zato što će iz generacije u generaciju pre-
laziti nepromenjen. Postoji veliki broj oblika koji se pretapa u ranim
generacijama. Oni će se ubrzo preobraziti u mrtvu prirodu, umreti
ili vratiti u prvobitni oblik i ponoviti proces.
Postoje i oblici koji se zovu ,,klizači“. Oni se pretapaju u druge
oblike. Vraćaju se u prvobitni oblik, posle nekoliko generacija, ali
jedan kvadrat niže duž dijagonale. Ako ih posmatrate, učiniće vam
se da puze duž grupe kvadrata. Kad se sudare, zapažamo neobična
ponašanja, u zavisnosti od klizačevog oblika u trenutku sudara.
Iako je osnovna ,,fizika“ ove vaseljene jednostavna, ,,hemija“
može biti složena. Zbog toga je ovaj svet zanimljiv. To znači da slo-
ženi predmeti postoje na različitim nivoima. Osnovna fizika kaže
nam da na najmanjem redu veličina postoje samo živi i mrtvi kva-
drati. Na većem nivou postoje klizači, treptači i blokovi „mrtve
prirode“. Na još većem nivou postoje složeniji predmeti, kao što su
l4 6
VELIKA ZAMISAO
Klizači / Klizači se pretapaju preko ovih

međuoblika, zatim se vraćaju u prvobitni oblik,
pomereni za jedan kvadrat po dijagonali.
„klizači pištoljf, stacionarni obrasci koji periodično porađaju nove

klizače koji napuštaju gnezdo i teku po dijagonali.
Ako neko vreme posmatrate vaseljenu Igre života na bilo kom
nivou, odredićete zakone koji upravljaju predmetima na tom nivou.
Na primer, na nivou predmeta od samo nekoliko kvadrata možete
da zapazite zakone kao što su „blokovi se nikad ne pomeraju“, ,,kli-
zači se kreću dijagonalno“ i raznovrsne zakone o onom što se dešava
pri sudaru predmeta. Možete da stvorite čitavu fiziku na bilo kom
nivou složenih predmeta. Zakoni će iziskivati entitete i postavke
kakvih nije bilo u prvobitnim zakonima. Na primer, u prvobitnim
zakonima nema postavke kao što je ,,sudar“, ili ,,pokret“. Oni samo
opisuju život i smrt pojedinih nepokretnih kvadrata. U Igri života,
kao i u našoj vaseljeni, stvarnost zavisi od modela koji koristite.
Konvej i njegovi studenti stvorili su ovaj svet zato što su hteli da
znaju da li bi vaseljena s tako jednostavnim osnovnim pravilima
mogla da sadrži objekte dovoljno složene da se kopiraju. Da li bi
u svetu Igre života, posle nekoliko generacija pokoravanja zako-
nima života, nastali složeni predmeti koji će okotiti druge, iste vr-
ste? Konvej i njegovi studenti nisu samo pokazali da je to moguće,
već i da takav predmet, može biti, na neki način inteligentan! Šta
147
Početni raspored klizača pištolja / Klizač

pištotj veći je desetak puta od klizača.
smo mislili kad smo to rekli? Preciznije rečeno, pokazali su da su

golemi konglomerati kvadrata koji sami sebe kopiraju, „univerzalne
Tjuringove mašine*“. Za naše potrebe to znači da će, za svaki prora-
čun koji kompjuter može da izvede u našem fizičkom svetu ako je
opskrbljen odgovarajućim podacima - što će reći, snabdeven odgo-
varajućim okruženjem životnog sveta - nekoliko generacija kasnije
biti u stanju koje, kad se rezultati pročitaju, odgovara rezultatima
tog kompjuterskog proračuna.
Da biste razumeli kako to radi, razmotrite šta se dešava kad su
klizači ispaljeni na jednostavni blok od 2x2 živa kvadrata. Ako im
se približe na pravi način, blok koji je bio stacionaran odmiče se ka
* Tjuringova mašina - izuzetno jednostavni uređaji za manipulaciju simbolima koji se, uprkos
jeđnostavnosti, rrtogu prilagoditi simulaciji logike bilo kog računara. (Prim. prev.)
148
VELIKA ZAMISAO
. o * ■■
Klizač pištolj posle 116 generacija / Klizač pištolj s vremenom

menja oblik, emituje klizač i zauzima prvobitni položaj u
izvornom obliku. Zatim beskonačno ponavlja proces.
izvoru klizača ili od njega. Blok na ovaj način može simulirati kom-
pjutersku memoriju. U stvari, sve osnovne funkcije savremenog kom-
pjutera, kao što su I ili ILI kapije, mogu da budu stvorene pomoću
klizača. Na ovaj način, baš kao što se električni signali koriste u fizič-
kim kompjuterima, struje klizača mogu biti iskorišćene da pošalju i
obrade informacije. Kao i u našem svetu, ovi samorazmnožavajući
oblici složeni su predmeti. Jedna procena, zasnovana na ranijim ra-
dovima matematičara Džona fon Nojmana, smešta minimalnu ve-
ličinu samorazmnožavajućih obrazaca u Igri života na deset triliona
kvadrata - što grubo odgovara broju molekula u jednoj ljudskoj ćeliji.
Moguće je definisati ljudska bića kao složene sisteme ograni-
čene veličine koji su stabilni i koji se razmnožavaju. Gore opisani
149
predmeti zadovoljavaju uslov razmnožavanja, ali verovatno nisu

stabilni. Mali problem iz spoljašnjeg sveta verovatno bi razorio
osetljivi mehanizam. Ipak, lako je zamisliti da malo komplikova-
niji zakoni mogu da dozvole nastanak složenih sistema sa svim
osobinama života. Zamislite entitet tog tipa, predmet u nekom kon-
vejevskom svetu. Odgovarao bi na stimulanse iz okruženja. Zbog
toga bi izgledalo da donosi odluke. Da li bi takav život bio svestan
samog sebe, da li bi bio samosvestan? Mišljenja su oštro podeljena.
Neki ljudi tvrde da je samosvest nešto čime raspolažu samo ljud-
ska bića. To im daje slobodnu volju, mogućnost da izaberu između
različitih pravaca akcije.
Kako neko može reči da li neko biće ima slobodnu volju? Ako
sretnemo tuđinca, kako ćemo znati da li je robot ili raspolaže sop-
stvenim umom? Ponašanje robota biće u potpunosti određeno, za
razliku od bića sa slobodnom voljom. To znači da bi u principu
mogli da razlikujemo robota kao biće čije postupke možemo pred-
videti. To bi se, kao što smo objasnili u drugom poglavlju, moglo
pokazati nemoguće teškim poduhvatom ako je biće veliko i složeno.
Ne možemo da rešimo jednačine za tri ili više čestica koje stupaju u
međudejstva. Pošto bi tuđinac čovečje veličine sadržao oko hiljadu
triliona triliona čestica, čak i kad bi bio robot, bilo bi nemoguće
rešiti sve jednačine i predvideti šta će učiniti. Zbog toga smo pri-
nuđeni da kažemo da svako kompleksno biće ima slobodnu volju
- ne kao osnovnu osobinu, već kao priznanje sopstvene nesposob-
nosti da obavimo proračune koji bi nam omogućili da predvidimo
njegove akcije.
Primer Konvejeve Igre života pokazuje nam da čak i veoma
jednostavan skup zakona može da proizvede kompleksne osobine
slične inteligentnom životu. Sigurno postoji mnogo skupova za-
kona s istim svojstvom. Šta je odabralo zakone koji upravljaju na-
šom vaseljenom? Kao i u Konvejevoj vaseljeni, zakoni naše odre-
đuju evoluciju sistema i njegovo stanje u bilo kom vremenu. U
150
VELIKA ZAMISAO
Konvejevom svetu mi smo stvoritelji - mi biramo inicijalno stanje

vaseljene određujući predmete i njihove raspored na početku igre.
Izolovana materijalna tela su u stvarnom svetu, parnjaci pred-
meta kao što su klizači u Igri života. Svaki skup zakona koji opisuju
postojani svet poput našeg imaće koncept energije, koja je kon-
zervirana količina, što znači da se s vremenom ne menja. Energija
praznog prostora biće konstanta, nezavisna od vremena i položaja.
Neko može da oduzme ovu konstantnu vakuumsku energiju me-
renjem energije u odnosu na istu količinu praznog prostora, tako
da bismo tu konstantu mogli nazvati nulom. Svi zakoni prirode
moraju da zadovolje zahtev da je energija izolovanog tela okru-
ženog praznim prostorom pozitivna, što znači da se mora raditi
na sastavljanju tela. Ako bi energija izolovanog tela bila negativna,
mogla bi biti načinjena u stanju pokreta, tako da njegova negativna
energija bude precizno uravnotežena pozitivnom energijom zahva-
ljujući njegovom pokretu. Da je to istina, ne bi bilo razloga da se
tela ne pojavljuju bilo gde i bilo kada. Prazni prostor bi zbog toga
bio nestabilan. Ali to se ne može dogoditi ako stvaranje izolovanog
tela iziskuje trošenje energije, zato što, kao što smo rekli, energija
vaseljene mora ostati konstantna. To je neophodno da bi vaseljena
bila lokalno stabilna, da stvari ne bi iskrsavale svuda i ni iz čega.
Ako ukupna energija vaseljene uvek mora ostati nula i ako
stvaranje predmeta zahteva energiju, kako čitava vaseljena može
biti stvorena ni iz čega? Zbog toga mora da postoji zakon poput
gravitacije. Gravitaciona energija je negativna, zato što je ona pri-
vlačna: morate da zapnete da odvojite sistem vezan gravitacijom,
poput Zemlje i Meseca. Ova negativna energija može da uravnoteži
pozitivnu energiju, neophodnu da stvori materiju. Ali to nije baš
tako jednostavno. Na primer, negativna gravitaciona energije Ze-
mlje manja je od milijarditog dela pozitivne energije koju stvaraju
materijalne čestice od kojih je sačinjena. Telo poput zvezde imaće
više negativne gravitacione energije. Negativna gravitaciona ener-
gija biće veća ako je zvezda manja i ako su njeni delovi bliži jedan
drugom. Zvezda će se urušiti u crnu rupu pre nego što negativna

energija postane veća od pozitivne energije materije. Zbog toga je
prazni prostor stabilan. Tela poput zvezda ili crnih rupa ne mogu
da se pojave ni iz čega, ali čitava vaseljena može.
Gravitacija oblikuje prostor i vreme, zbog toga ona dozvoljava
prostor-vremenu da bude lokalno stabilno, ali globalno nestabilno.
Na nivou čitave vaseljene, pozitivna energija materije može da bude
uravnotežena negativnom gravitacionom energijom i stoga nema
ograničenja u stvaranju čitavih vaseljena. Zbog postojanja zakona
kao što je gravitacija, vaseljena može i hoće da stvara samu sebe ni
iz čega, na način prikazan u šestom poglavlju. Spontano stvaranje
je razlog postojanja vaseljene. Nije neophodno prizvati Boga da
zapali vatru stvaranja i pokrene vaseljenu. Zbog toga postoji nešto
umesto ničega, zbog toga mi postojimo.
Zašto su zakoni naše vaseljene onakvi kakve smo ih opisali? Ko-
načna teorija vaseljene mora biti dosledna i mora predvideti konačne
rezultate za merljive veličine. Videli smo da mora postojati zakon po-
put gravitacionog. U petom poglavlju uvideli smo da teorija gravitacije
kadra da predvidi konačne veličine mora imati ono što se zove supersi-
metrija između sila prirode i materije na koju deluje. M-teorija je naj-
opštija supersimetrična teorija gravitacije. Iz tih razloga je M-teorija
jedini kandidat za celovitu teoriju vaseljene. Ako je konačna - što tek
mora biti dokazano - biće model vaseljene koja stvara samu sebe. Mo-
ramo biti deo te vaseljene, zato što nema drugog doslednog modela.
M-teorija je objedinjena teorija za kojom je tragao Ajnštajn. Či-
njenica da smo mi ljudi, puke skupine osnovnih prirodnih čestica,
bili u stanju da stignemo tako blizu razumevanja zakona koji uprav-
ljaju nama i našom vaseljenom veliki je trijumf. Možda je istinsko
čudo što su apstraktna logična razmišljanja dovela do jedinstvene
teorije koja je predvidela i opisala ogromnu vaseljenu punu čudesne
raznolikosti koju vidimo. Ako posmatranja potvrde teoriju, biće to
uspešan kraj potrage započete pre više od 3.000 godina. Moći ćemo
da kažemo da smo odgonetnuli veliku zamisao.
-52
Pojmovnik
alternativne istorije: asimptotska sloboda: svojstvo

formulacija kvantne teorije snažne sile koje izaziva
u kojoj je verovatnoća bilo njeno slabljenje na kraćim
kog posmatranja sastavljena razdaljinama. Zahvaljujući
iz svih mogućih istorija njemu kvarkovi mogu da
koje mogu da dovedu se kreću unutar jezgra kao
do tog posmatranja. da ne osećaju silu, iako
su vezani jakom silom.
antimaterija: svaka čestica
materije ima odgovarajuću atom: osnovna jedinica
antičesticu. Ako se susretnu, obične materije, sastoji
poništiće jedna drugu, se od jezgra s protonima
ostavljajući čistu energiju. i neutronima, okruženog
orbitirajućim elektronima.
antropičko načelo: ideja
da možemo izvući barjoni: vrsta elementarnih
zaključke o očiglednim čestica, kao što su proton
zakonima fizike na osnovu i neutron, sastavljenih
činjenice da postojimo. od tri kvarka.
bozon: elementarna gravitacija: najslabija od

čestica, nosilac sile. sve četiri sile prirode.
Objekti koji imaju masu
crna rupa: oblast prostor- privlače jedni druge
vremena koja je, pomoću ove sile.
zahvaljujući neizmernoj
sili gravitacije, odsečena Hajzenbergovo načelo
od ostatka vaseljene. neodređenosti: zakon
kvantne teorije koji navodi
elektromagnetna sila: druga da izvesni parovi fizičkih
najjača od četiri sile prirode. svojstava ne mogu biti
Deluje između čestica s istovremeno poznati do
električnim naponom. arbitrarne preciznosti.
elektron: elementarna jaka nuklearna sila: najjača

materijalna čestica s od četiri sile prirode. Ova
negativnim naponom sila drži protone i neutrone
odgovorna za hemijska unutar atomskog jezgra.
svojstva elemenata. Takođe održava i same
protone i neutrone, što
faza: položaj u ciklusu talasa. je neophodno pošto su
sačinjeni od još manjih
fermion: elementarna čestica čestica, kvarkova.
materijalne vrste.
klasična fizika: svaka
foton: bozon, nosilac fizička teorija u kojoj se
elektromagnetske sile. pretpostavlja da vaseljena
Kvantna, svetlosna čestica. ima jednu, precizno
određenu istoriju.
galaksija: veliki sistem
zvezda, međuzvezdane kosmološka konstanta:
materije i tamne materije parametar u Ajnštajnovim
objedinjen gravitacijom. jednačinama koji daje
154
VEUKA ZAMISAO
prostor-vremenu suštinsku očigledni zakoni: zakoni

težnju ka širenju. prirode koje opažamo u
našoj vaseljeni - zakoni
kvantna teorija: teorija po četiri sile i parametri kao što
kojoj predmeti nemaju su mase i naponi čestica - za
jednu određenu istoriju. razliku od fundamentalnijih
zakona M-teorije koji
kvark: elementarna čestica s dozvoljavaju postojanje
frakcionalnim električnim različitih vaseljena s
naponom, koja oseća jaku različitim zakonima.
silu. Protoni i neutroni su
sastavljeni od po tri kvarka. prilaz odozdo-nagore: u
kosmologiji, ideja koja
M-teorija: fundamentalna počiva na pretpostavci
fizička teorija, kandidat da postoji jedna istorija
za teoriju svega. vaseljene, s precizno
određenom početnom
mezon: elementarna tačkom. Ona smatra da je
čestica načinjena od današnje stanje vaseljene
kvarka i antikvarka. evolucija od tog početka.
multivaseljena: skup vaseljena. prilaz odozgo-nadole: prilaz

kosmologiji u kom pratite
neutrino: izuzetno laka istorije vaseljene „odozgo-
elementarna čestica na nadole“, što će reći unazad
koju deluje samo slaba od sadašnjeg vremena.
nuklearna sila i gravitacija.
prostor-vreme: matematički
neutron: vrsta električno prostor čije tačke
neutralnog barjona koji moraju biti određene
s protonom obrazuje prostornim i vremenskim
jezgro atoma. koordinantama.
155
proton: vrsta pozitivno i materija, jesu zapravo

naelektrisanog barjona. dva lica iste pojave.
Obrazuje jezgro atoma
s neutronom. teorija struna: fizička teorija
po kojoj se čestice opisuju
renormalizacija: matematička kao obrasci vibracija koji
tehnika razvijena da bi uvela imaju dužinu, ali ne i
red u beskonačnosti koje širinu - nalik beskonačno
proističu iz kvantnih teorija. tankim koncima.
slaba nuklearna sila: jedna uslov bezgraničnosti:

od četiri sile prirode.
zahtev da su istorije
Slaba sila je odgovorna za
vaseljene zatvorene
radioaktivnost i igra ključnu
površine bez granica.
ulogu u nastanku elemenata
u zvezdama i ranoj vaseljeni.
veliki prasak: gusti, vreli
početak vaseljene. Teorija
supergravitacija: teorija
velikog praska tvrdi
0 gravitaciji koja ima
da je pre 13,7 milijardi
određenu vrstu simetrije,
godina deo vaseljene
zvanu supersimetrija.
koju danas vidimo nije
supersimetrija: suptilna bio veći od nekoliko
vrsta simetrije koja ne milimetara. Vaseljena je
može biti povezana s danas nemerljivo veća i
preobražajem običnog hladnija, ali mi opažamo
prostora. Jedna od važnih ostatke ranog perioda u
posledica supersimetrije kosmičkoj mikrotalasnoj
jeste da materijalne čestice pozadinskoj radijaciji koja
1 čestice sile, što će reći sila prožima čitav svemir.
156
Zahvalnice
aseljena ima zamisao, a zamisao ima i ova knjiga. Ali, za ra-
V zliku od vaseljene, knjiga ne nastaje spontano ni iz čega. Za

knjigu je potreban stvaralac, a to breme ne pada samo na leđa
njenim autorima. Stoga, prvo i najvažnije, želeli bismo da odamo
priznanje i izrazimo zahvalnost našim urednicima, Bet Rašbaum
i En Harison, za njihovo skoro beskrajno strpljenje. Bile su nam i
učenici i učitelji kada nam je to bilo potrebno, i uvek nas podsti-
cale na rad. Izborile su se sa rukopisom, i to vedrog duha, bilo da se
radilo o stavljanju zareza ili nemogućnosti postavljanja negativne
krive ravni osno simetrično na ravnu površinu. Takođe, zahvalnost
dugujemo i Marku Hilariju, koji je bio tako ljubazan da pročita ve-
ćinu rukopisa i pruži nam značajne informacije; Kerol Louenstajn,
za sav trud oko unutrašnjeg dizajna; Dejvidu Stivensonu, koji je
realizovao korice; i Loren Novek, za brižljivo uklanjanje grešaka
u kucanju koje nikako ne bismo želeli da vidimo u knjizi. Piteru
Bolindžeru: zahvalni smo mu što je uneo umetnost u nauku u svo-
jim ilustracijama, i za brigu o ispravnosti svakog detalja. I Sidniju
Harisu: Hvala ti za tvoje divne crteže, i za istančano razumevanje
problema sa kojima se susreću naučnici. U nekoj drugoj vaseljeni,
mogao si biti fizičar. Zahvaljujemo se i našim agentima, Alu Zu-
kermanu i Suzan Ginsberg, za njihovu podršku i ohrabrivanje. Dve
Stiven Hoking i Leonarđ Mlodinov
stvari koje su nam stalno poručivali bile su: „Krajnje je vreme da za-
vršite tu knjigu', i ,,Ne brinite kada ćete završiti, stići ćete i do toga.“
Bili su dovoljno mudri da znaju kada koju treba da nam upute. Na
kraju, hvala Stivenovom ličnom asistentu, Džudit Krosdel, kompju-
terskom stručnjaku Semu Blekbernu i Džoan Godvin. Uz moralnu
podršku, oni su nam pružali i praktičnu i tehničku pomoć, bez koje
ne bismo mogli napisati ovu knjigu. Osim toga, uvek su znali da
pronađu najbolje pabove.
158
V E LIK A ZAMISAO
2011 .
I izdanje
Zo izdavača Saša Petković
Urednik Saša Petković
Lektura i korektura Srđan Jovanović
Dizajn i prelom Dušan Mišić
Štampa Plavo stovo, Beograd

011/3947-115
www.plavostovo.rs
Izdavač Alnari d.o.o.

llstanička 125b, Beograd
011/3046-547
office@alnari.rs,
w w w.alnari.rs
Tiraž 1.000 primeraka
CIP - KATALOGIZACIJA U PUBLIKACIJI

Narodna bibtioteka Srbije, Beograd
XOKMHr, CTMBeH, 1942-

Vetika zamisaoV Stiven Hoking i Leonarel Mlodinov; preveo Vladan Stojanović. -1. izd. -
Beograd: Alnari, 2011 (Beograd: Plavo slovo). -158 str.: ilustr.; 21 cm , '
Prevod deta: The Grand Design / Stephen Hawking and Leonard Mlodinow. - Tlraž 1.000. -
Pojrhovnik: štr. 153-156.
ISgN 978-86-7710-595-2
524.8
1:001
COBISS.SR-ID 181927180
VELIKA
ZAMISAO
Knjiga koju sm o čekali
„veoma dugo! Ovo delo
zadire u najdublja pitanja
savrem ene kosm ologije, a
da se pritom ne služi
nijednom form ulom .
Čitaoca neće zam arati niz
tehničkih podataka i gotovo *
sigurno će ga podstaći na
pronataženje dodatne
literature.
- Publishers W eekly
U o v o m z n a č a jn o m de lu , S tiv e n H o k in g p o ziv a se na z a k o n e p riro d e
i fiz ik e k a k o bi o d g o v o rio na n e k a od n a jz n a č a jn ijih p ita n ja ve z a n ih
z a Iju d s k o p o s to ja n je . O va k n jig a p ra v a je riz n ica m u d ro s ti k o ja je
p ro is te k la iz č ita v o g ž iv o tn o g v e k a p o s v e ć e n o g p ita n jim a k o jim a se
n e k a d a b a v ila filo z o fija , ali k o ja su s a d a d o m e n n a u ke.
K a k o u n iv e rz u m m o ž e biti s tv o re n ni iz č e g a ? Zbog če g a s m o ovde?

Da li p o s e d u je m o s lo b o d n u v o lju ? Š ta je ta „ v e lika z a m is a o " k o ja je
u tic a la na to da p ro n a đ e m o d o m u je d n o m u n iv e rz u m u , kad z n a m o
da je živ o t m o g u ć u h ilja d a m a n jih? P re m a S tiv e n u H o k in g u ,
v rlo s m o b lizu to m e da r a z u m e m o ne s a m o n a jta n a n ije niti našeg
u n iv e rz u m a već i s a m o g p o s to ja n ja .
VELIKA
ZAMISAO
„Jedan od najgenijalnijih um ova posle Ajnštajnovog doba.“
- Daily Express
„Hoking je naučnik izuzetno britkog um a.“

- Sunday Times
„Hoking nas vodi kroz evoluciju savrem enog razm išljanja o kosm ogoniji,
od A ris totela i Kopernika, pa sve do Njutna i Ajnštajna."
- Sydney Morning Herald
w w w .a ln a ri.rs

Stiven Hoking Velika Zamisao PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Stiven Hoking Velika Zamisao PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

b e s t s e l e r N j u j o r k t a j m s a

Preveo Vladan Stojanović

vako od nas postoji tek kratko vreme. U tom vremenu istra-

S žujemo samo mali deo čitave vaseljene. Ljudi su radoznala vr-

....ovo je nnoja filozofija."

Tradicionalno poimanje vaseljene barata s predmetima koji se

veoma živopisna ličnost. Radio je na Kalifornijskom tehnološkom in-

Karta sveta / Za objašnjenje vaseljene potrebno je više

postojanje. To nas, iako smo u kosmičkim razmerama sitni i bezna-

Zašto postoji nešto umesto ničega?

Ovo je Konačno pitanje života, vaseljene i svega postojećeg. U

Vuk Skol uplašiće Mesec

kol i Hati u vikinškoj mitologiji gone Sunce i Mesec. Kad vu-

S kovi stignu jedno ili drugo nebesko telo, nastaje pomračenje.

Pomračenje / Drevni Ijudi nisu znali šta izaziva pomračenja,

je bilo teže predvideti, zato što su vidljiva s pojasa širokog samo

To je dovelo do višegodišnjih obilnih kiša koje su postepeno napu-

civilizacija je svoj vrhunac, nazvan „klasičnim periodom“, doživela

Jonija / Učeni Ijudi u drevnoj Joniji među prvima

postoje dokazi da se u njegovo doba znalo za neke odnose između

između ogledala i odbijenog zraka. Arhimed ove uvide nije zvao

Aristarh (310 - oko 230. pre n. e.), jedan od poslednjih jonskih

Aristotel je bio jedan od vodećih pristalica tog načina mišljenja.

„Nešto sam naučio za vreme duge vladavine,

filozofski sistem, ali se verovalo da je vaseljena velika božja ku-

Savremeno poimanje prirodnih zakona pojavljuje se u sedamna-

pretpostavki ili matematičkih teorema, ali ne i prirodu. Verovao je

Tam aje skrivala prirodu i prirodne zakone

Danas bi većina naučnika rekla da je zakon prirode načelo za-

Na osnovu njega nije moguće predvideti kako će „novi kompjuter,

1. Šta je poreklo zakona?

Naučnici, filozofi i teolozi bavili su se na različite načine ovim

„Mislim da si morao biti

savremene nauke na drugo pitanje. To je istinski osnov savremene

žlezdu, majušni organ u središtu mozga, sedištem duše. Verovao je

triliona čestica u ljudskom telu i rešiti odgovarajući broj jednačina.

nastaju iz logike, smatrali da čovek može da ,,dokona“ ove zakone

radska skupština grada Monce, u Italiji, pre nekoliko godina

Ptolemejska vaseljena / Ptolemej je

zlatna ribica formuliše takvu teoriju, moraćemo da priznamo da je

još od Aristotelovog vremena. On je iz mističnih razloga verovao

Sunce miruju. Prava prednost Kopernikovog sistema, uprkos nje-

Filozofi od Platona naovamo neumorno su raspravljali o prirodi

to znači da stvarno postoji mnoštvo zebri koje se bore za parking

„Obojica imate nešto zajedničko. Doktor Dejvis

biti opovrgnuta, Džonson mu je odgovorio tako što je prišao kru-

se slažu sa zapažanjima, kao što je naš i model zlatne ribice, niko

Ovo dokazuje da kad čovek kaže „vidim stolicu“, on u stvari kori-

Katodni zraci / Ne vidimo pojedinačne elektrone,

se tvrdi da su protoni i neutroni načinjeni od kvarkova, nikad ne-

Kvarkovi / Postavka o kvarkovima vitalni je

je s vremenom slabila, zato što je model kvarka proizvodio sve veći

koji misle da su događaji u knjizi Postanja doslovce istiniti, iako u

Na primer, Aristotelova teorija da je svet sačinjen od četiri ele-

podešavanjima. Iako su fizičari svakako tvrdoglavi u pokušajima

Njutn je mislio da se svetlost sastoji od čestica ili telašca. Ova pretpo-

Prelamanje / Njutnov model svetlosti može da objasni zašto se

Prema teoriji talasa, svetli i tamni prstenovi su prouzrokovani

Interferencija / Talasi se prilikom susreta ponašaju

Interferencija u jezercetu / Postavka interferencije vidljiva je u

Dualnosti poput ove - situacije u kojima dve veoma različite te-

i vremena u kom se sve to dešava. Ova situacija je prihvatljiva u

im austrijskih fizičara je 1999. godine ispalio niz molekula u