ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Слика у слици – палимпсест

Анализа песме: ''У позну јесен''

Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше,

И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом;
Мутно је небо сво.

Фркће окисо коњиц и журно у село граби,

И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом-
А ветар суморно звижди кроз црна и густа поља,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

У овој песми постојање лирског субјекта јасно је наглашено и

маркирано, за разлику од неких других Илићевих песама, јер је ова
песма писана у првом лицу. Песма је писана као обраћање, али не
обраћање читаоцу, већ некоме ко је поред лирског субјекта и ко је
учесник у самом догађају у песми. Индикатор за то је прва реч у песми
Чуј. Јасно је да лирски субјекат потенцира звук који се чује, и обраћа се
некоме ко тај звук и може да чује, дакле некоме ко је поред њега. Песма
није писана у перфекту, тако да се не ради о сећању на неке догађаје
који су се завршили и на њиховом обнављању у свести код лирског
субјекта и евентуално читаоца. Песма је дескриптивна и писана је у
презенту, што значи да се непосредно описује догађај који се у тренутку
описивања и догађа.
 Песма јесте дескриптивна али садржи у себи фине нијансе
метафизичког. Расположење које доминира адекватно је наслову песме.
Описана је позна јесен, али не у светлим, богатим нијансама
плодности, него у песимистичкој нијанси пропадања и смрти.
Слика као што је ''пусте пољане наше'' делује језиво и прва је слика
која умањује дескриптивност и приближава се метафизичкој слици.
Војислав Илић је у ову синтагму вешто уткао контраст који даје
страховит интезитет слици и појачава језу која она носи. Он говори да
су ''пољане наше'' , дакле да имају своју припадност, да припадају
некоме. Припадност подразумева најмање једну релацију између неког
двојства; између онога који поседује и онога што се поседује. У овом
случају није у питању једна проста релација, не постоји само један који
поседује. Лирски субјекат говори да су ''пољане наше'', што значи да
постоји више од једног поседника, а самим тим и више од једне
релације. Дакле, то двојство у овом случају је проширено и постојањем
бар две релације (а не једне), може се говорити најмање о тројству.
Дакле, све ово претпоставља збирност, удруженост, а прва реч у овој
синтагми, уствари даје тајновитост и језу целој слици, а то је реч пусте.
Пољане су у исто време ''пусте'', дакле, саме, усамљене, а са друге
стране имају нас јер су ''наше''. Усамљеност је подигнута до највишег
могућег степена јер су пољане и поред нас који смо ту -саме, и то је
контраст који одваја ову слику од пуке дескрипције и даје јој
метафизичку тежину.
''Ветар јауче'' кроз те пољане и тај његов јаук који се потенцира речју
''чуј'' отвара богату аудитивну линију песме. Оно што је интересантно, а
такође и контрастно, је то да слика позне јесени и расположење које она
доноси јесте резигнација, помирење са смрћу, песимизам и схватање,
мирење са песимизмом као таквим. Природно би било очекивати да уз
такво расположење, и слику позне јесени, иде тишина или пригушени
плач, међутим, у песми, напротив, ветар јауче, гавран узлећа са криком,
коњиц фркће. Тај јаук ветра не открива мирење и самрт него борбу, или
боље рећи, постојање наде (''фркће окисо коњиц и журно у село
граби''), да ће се превазићи новонастала ситуација која је извор лошег
расположења.
Наредни стихови у песми у себи носе двозначењску природу и не
могу се само посматрати у светлу описивања природе. Лирски субјекат
се јасно идентификује и говори о тренутној стварности:

''Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом.

Мутно је небо сво''
 Гавран који са криком узлеће изнад главе је сама по себи језива
слика. Међутим уколико се тумачи и значење те слике добиће се још
мистериознији осећај те језе. Гавран је, не само у нашој митологији,
птица која предсказује неко зло и доноси лоше вести. Његово сретање у
природи, само по себи, нема неко посебно значење, и не значи неко
неминовно зло које ће се десити ономе ко га је срео. Међутим, уколико
гавран узлеће са криком и ''кружи'' над нечијом главом, јасно је да то
кружење није случајно ни обично. Оно има за функцију да маркира
оног коме ће се неминовно нешто лоше догодити. Наставак песме,
уколико се посматра у овом контексту, несумњиво то потврђује:

''Мутно је небо сво''

Мутно небо је такође знак лошег предсказања; знак да ће молитве

остати неуслишене; да је топлота и милост Сунца ускраћена, а у
пренесеном значењу и Божија помоћ. Слика је веома страшна и
злослутна.
Песма се опет спушта на раван обичне дескрипције. Као да песник
само благим назнакама нечег метафизичког жели да прошири наш
хоризонт очекивања, а онда враћајући се на раван обичног описа
постиже ефекат изневерености тог очекивања, али са друге стране
појачава напетост и радозналост.
Тек из друге строфе сазнајемо да лирски субјекат путује ка своме
дому. Фркће окисо коњиц и журно у село граби, каже први стих друге
строфе. Коњиц жури јер је окисао, али та журба у потпуности одговара
лирском субјекту који је на кочијама. Не жури коњиц, него кочијаш јер
жели што пре да стигне у свој дом.
Кућа има веома важно значење у симболичком и психолошком
смислу. Она је уточиште, и представља сигурност за онога ко у њој
живи. Човек који нема кућу, не само да је несрећан, него је и несталан.
Он нема своје усидрење, свој кров над главом који пружа сваком човеку
ослонац, сигурно место на коме је заштићен од свега, и због кога човек
има самопоуздање у себе и у свет око себе. Дакле, кућа је саставни део
човекове личности, међутим, у песми се за кућу користи реч дом. Осим
свих ових побројаних значења која у себе укључује реч кућа, реч дом је
обојена додатно и јаком емотивном нијансом. Осим сигурности, дом
пружа и неку носталгичну црту. Дом је место где је човек рођен и где је
провео прве дане живота, и ако неким случајем човек више не живи у
свом дому, у њему увек остаје дом да живи, хтео он то или не. Та веза
између човека и његовог дома никада не остаје раскинута.
Војислав Илић је у овој песми искористио технику описивања која ће
тек касније постати уобичајена код многих наших прозаиста, као што
су Момчило Настасијевић, Меша Селимовић, Иво Андрић. Наиме,
Илић је уочио везу између човековог унутрашњег и спољашњег
простора у облику равног огледала које рефлектује, најчешће
унутрашње карактеристике на спољашњи изглед ствари (какав је случај
код Настасијевића и Селимовића). Међутим, тај однос може бити
супротан (као код Андрића у ''Проклетој авлији'') какав је у овој песми,
па спољашњост тј. изглед дома, постаје еквивалент изгледу
унутрашњих осећања лирског субјекта. Цео дом се описује у неколко
речи:

''И већ пред собом видим убог и стари дом''

Овај стих сам по себи изазива неку сету и благу тугу, и Илић опет
успева да окрзне ону другу ванвременску и ванпросторну метафизичку
раван. Стих је далеко од пуког описа. Дом се не описује као нека
независна, страна чињеница; он је стављен у контекст перцепције самог
лирског субјекта, који је несумњиво са домом везан емотивним нитима.
Ако то знамо и затим видимо да тај лирски субјекат, који је емотивно
везан за дом, каже да је тај дом убог и стари, биће јасно да то није
обичан, пуки опис, већ да тај опис боли, и описује не само дом, него и
оно што се налази као осећање у унутрашњем бићу лирског субјекта.
Тај паралелизам између изгледа осећања и изгледа дома овде је јасно
остварен: ''И већ пред собом видим убог и стари дом''.
У наредна два стиха опис је ублажен са аспекта човекове
унутрашњости (''на прагу старица стоји и мокру живину ваби''), али и
даље остаје остварен паралелизам. Немоћна старица која стоји на прагу
куће и ваби мокру живину, изазива не слику пред нашим очима, него
јако осећање благе туге и немоћи у срцу, које постоји у том тренутку и
код главног јунака ове песме. Огроман зељов са репом, међутим ,
симболична је слика верности људске наде која је у свакој ситуацији
одана човеку, па и сада, али ипак она не доминира и расположење
песме до краја остаје исто, црно и песимистичко.
Последња четири стиха семантички су иста као и прва четири,
међутим, они се разликују у по некој речи, а те промењене речи,
показују да песма није статична и да у њој постоји развој. Тај развој
повезан је и са унутрашњом и са спољашњом равни које чине ову
песму. У првом стиху имали смо ''Чуј, како ветар'', а у последњим ''А
ветар''. Овде је уочљиво губљење друге особе којој се лирски субјекат
обраћао у првој строфи. То губљење не говори толико о тој особи, која
је у ствари имала само функцију референтности, оно много више
говори о самом лирском субјекту. После виђања свог дома, али и самог
предсказања тог виђања оличеног у симболичном кружењу гаврана над
главом, настала је промена у лирском субјекту. Разрушење дома делује
трагично на човека, и у њему изазива напрасно губљење смисла свега
што постоји. У том тренутку обесмишљења, лирски субјекат не
примећује више никога осим себе и катастрофе у себи. Зато и не
постоји у поновљеном стиху обраћање неком и императив ''чуј''. Тај
неко и даље је ту, али он постаје небитан за лирског субјекта, пред
осећањем трагичне судбине дома.
Ветар више не ''јауче'' него ''звижди''. А ''пусте пољане наше'' су
постала ''црна и пуста поља''. Највећа трансформација је постигнута у
овој синтагми, и та синтагма најбоље показује интезитет промене самог
лирског субјекта, његовог осећања и погледа на свет. После трагичног
сазнања, за јунака ове песме, ствари више не могу остати исте као пре.
Ствари које су му пре тога изгледале лоше биле су само бојазан, али
оне сада постају катастрофа и деградација самог човека. Песимизам
достиже своју кулминацију, јер ''пољане'' које су некада биле ''наше'' и
тиме емотивно одређене, сада постају страна и туђа ''пуста и црна
поља'' која су ничија, и осим што су и даље пуста сада су црна, и више
нису присне ''пољане'', него нека далека и неприступачна ''поља''.
Последња три стиха су потпуно идентична као и последња три у првом
делу песме. У њима нема формалног развоја, јер гласе потпуно исто.
Међутим, посматрајући их у контексту целе песме биће јасно да је и
овде постигнут развој. У првом делу песме она су само предсказање:
гавран који кружи над главом и ''мутно небо'' били су само неки
полујасни сигнали, који нису уништавали лирског субјекта. Међутим,
на крају песме они више не представљају предсказање него испуњење
предсказања. Када се песма завршава стиховима ''Мутно је небо сво'', то
значи да се катастрофа већ одиграла, да је небо мутно сво и да више
нема никакве наде, све је готово. ''Мутно је небо сво'' на крају песме и
''мутно је небо сво'' на средини, не значе исто. Разлика је у значењској
тежини тих речи. На крају, те речи добијају пуну тежину свог значења,
док на средини оне не значе потпуни крај, већ само одблесак тог краја.
Јасно је после анализе да је ова песма вишедимензионална. Иако
бисмо жанровски могли да је сврстамо у дескриптивне песме, описи у
њој нису ни налик описима у дескриптивним песмама романтичарске
епохе. Војислав Илић представља преломни тренутак у развоју српске
поезије и претеча је модерне, не само својом формом, већ и смислом
који његове песме носе. У песми ''У позну јесен'' он можда није
остварио метафизичке мотиве до њиховог пуног значења, али их је
јасно нагласио и вешто уткао у своју описну песму. Тиме је он отворио
врата метафизици у српској поезији, која ће се градационо развијати и
заузети веома битно место.

Професор српског језика и књижевности

Ненад Гугл