Drina grobnica 6.

000 Srba
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво Аутор: новинарство 1.132 пута прочитано Датум: 26.01.2009 Одштампај

Kako bi skinuli sa liste zaborava zločine skrivane punih 66 godina, u Starom Brodu, nedavno je podignuto spomen-obeležje sa imenima
svih stradalih Srba s proleća 1942.

+++
Rogatica – Višegrad – Drugi svetski rat obeležili su stravični zločini, za koje se smatralo da su uglavnom obelodanjeni i istraženi. No, bilo
je zločina koji su se iz različitih razloga, uključujući i „očuvanje bratstva i jedinstva”, minimizirani i naprosto skrivani od šire javnosti.

Drastičan slučaj „zaborava i skrivanja” su masovni zločini nad 6.000 nedužnih srpskih civila, pre svega žena i dece, koje su pre 66 godina počinile ustaše, u čijim redovima je bio znatan
broj muslimana, s proleća 1942. godine u kanjonu reke Drine, u selima Miloševići i Stari Brod, području koje administrativno pripada opštini Rogatica, a mnogo je bliže Višegradu.

Malobrojni Srbi koji su preživeli ovaj ratni pakao, nakon Drugog svetskog rata, očekivali su da će ih nadležne vlasti pozvati da svedoče, da se poznati zločinci privedu pravdi i osude.
Umesto toga zavladao je muk. A preživeli su pamtili i prepričavali, mnogi i zapisivali. Jedan od smelijih, književnik Momir Krsmanović je sedamdesetih godina prošlog veka napisao
roman „Teče krvava Drina”, nakon čega je šikaniran, zabranjivan, osporavan i napadan.

Šta se to, u stvari, ovde desilo početkom 1942. godine?

Ustaše pokreću ofanzivu u nameri da osvoje granicu na Drini. Sredinom marta 1942. godine iz Sarajeva, pod komandom Jure Francetića, kreće desetak hiljada do zuba naoružanih
ustaša koji pred sobom teraju nepregledne zbegove Srba od Olova, Sarajeva, Kladnja, Han Pijeska, sa Romanije i Sokolca, iz Rogatice i Borika. Uplašeni narod se kretao ka Višegradu,
nadajući se da će tu preći Drinu i skloniti se u Srbiju.

Na višegradskoj ćupriji italijanska straža je preko reke puštala samo one koji su imali zlato, stoku ili neku drugu vrednost. Ostali su morali nizvodno do Miloševića i Starog Broda, gde su
skelom ili čamcima pokušavali izbeći patrole zloglasne crne legije.

I tako iz dana u dan, od kraja marta do početka maja, nepregledne kolone Srba ulazile su u drinski kanjon iz koga se većina nikad nije vratila.

U večernjim časovima skela i čamci obustavljali su prevoz ljudi preko Drine, a preostale bi iznenada opkoljavale ustaše. Dolazili su strmim puteljcima sa Boričke visoravni, gde su
formirali satnije u selima Brankovići i Sjeversko, u kojima su bili najbrojniji muslimani iz istočne Bosne. Usledili bi nezapamćeni zločini, ubistva, klanja, mučenja, silovanja i bacanja u
Drinu. Mnogi su sami skakali u reku, neretko i u grupama.

Hroničari su zapisali da je jednog od tih tužnih dana 1942. godine, ne želeći da dopadnu u ruke ustaša, sa stena u Drinu zajednički skočilo čak 320 devojaka(!), a najveći i najmasovniji
pokolj nad Srbima ustaše su u Starom Brodu počinile na pravoslavni praznik Mladence, 22. marta 1942. godine.

U tom drinskom grotlu, okruženom vodom i strmim kamenitim liticama, zverski je ubijeno i bačeno u Drinu 6.000 nevinih Srba.

Na zahtev preživelih ovoj ratni pakao početkom ove godine u Rogatici i Višegradu je pokrenuta inicijativa da se obeleži ovaj zločin. U Starom Brodu, odmah kraj Drine, nedavno
podignuto spomen-obeležje sa krstom, pored koga će biti postavljene i mermerne ploče sa imenima svih stradalih Srba, a planira se podizanje kosturnice i spomen-hrama.

– Mitropolit dabrobosanski Nikolaj će 20. jula osveštati spomen-obeležje, a učesnici komemoracije će u Stari Brod stići čamcima iz Višegrada, jer ovaj drinski kanjon još nema putnu
komunikaciju „sa ostatkom sveta”, kaže Drago Gavrilović, predsednik organizacionog odbora za obeležavanje ovog srpskog stratišta.

Dan ranije u Domu kulture u Rogatici će se održati akademija, a premijerno će biti prikazan dokumentarni film o ovom zločinu nad Srbima. Na ovom skupu će eminentni naučni radnici i
istoričari Srbije i Republike Srpske podneti referate i naučne radove o tom vremenu i zločinu nad Srbima, kako bi ga zauvek skinuli sa liste zaborava.

———————————————————–

Gledao kako mu ubijaju majku i braću

Miloš Bašović (80), iz Brankovića kod Borike – Rogatica:

„… Iz Višegrada narod krene niz Drinu, prema Starom Brodu. Uz mene su bila još tri brata i sestra. Za nama neka vojska trči. Narod poče bježati, a oni uglas: ’Ne bojte se narode, ovo
je Srpska i Crnogorska vojska…’. Kad su nas opkolili, poznadosmo mnoge muslimane komšije među njima. Jedan ustaša uze moju sestru od tri godine, baci je uvis. U ruci mu puška sa
bajonetom, dočeka je i pravo baci u Drinu. Nasta pravo klanje naroda. Mene je negdje između Miloševića i Starog Broda zajmio jedan pijani ustaša, gađajući me bajonetom. Izmaknem i
stanem, pa se šćućurim među poubijane, kriomice gledam kako mi ubiše majku i mlađu braću. Mnoge djevojke, gledajući zvjerstva, ne čekajući da im se približe ustaše, masovno su
skakale u Drinu”.

———————————————————–

Ne bi mogla Drina sve primiti

Milovan Bakmaz (79), rodom iz Sokolovića kod Sokolca, sada živi u Han Pijesku:

„…Puno je Sjemećko polje srpskih izbjeglica, da baciš šibicu pala bi na iksana ili na stoku koju smo poveli sa sobom. Zanoćismo u Miloševićima, kad odjednom narod poče da vrišti i
kuka. Pokojna majka spodbije mene i zajedno sa narodom bježimo jednim sokakom dolje prema Starom Brodu. Pored jednog žbuna se šćućurimo, a okolo puca, ljudi padaju, skaču u
Drinu. Stoji vika žena i djece. Opkolili su nas, dobro se sjećam sve naoružani muslimani sa fesovima na glavama. Kad dođosmo do Drine samo jedan pontonski čamac, i to šupalj, a
okolo ima najmanje pet hiljada duša.

Moj otac nas nekako ubaci na čamac i pređosmo Drinu. Tu nedićevci i Nijemci razgovaraju, pa sa jednim čamcem krenu patrola preko Drine među narod, a druga uz Drinu i sve viču:
’Curik ustaš, curik ustaš…’. Narod pršte, neko pređe Drinu, neko uz one strane. Da nije bilo nedićevaca i Nijemaca sve bi ono ustaše pobile, nebi mogla Drina sve primiti”.
———————————————————–

Bacali decu uvis pa dočekivali na bajonete

Risto Borovčanin (78), iz Žulja – Sokolac:

„… Stric Jovan kaza, idemo da se prebacimo u Srbiju. Po mraku stignemo u Miloševiće. Narod se razleti, pokušava da skupi stoku pa da krene ka Starom Brodu, a već nas stiže ustaška
konjica. Što osta naroda u strani i ostade, a što uhvatiše ono dolje prema Drini počeše ubijati. Prigone nas, prigone Drini. Siluju žene, kolju, odsjecaju ruke, noge, vade oči, bacaju malu
djecu uvis i dočekuju na bajonete. Ljudi sami skaču u Drinu, cure posebno. Mi se oko majki grupisasmo pokušavajući se spasiti. Odjednom sam pao potrbuške među gomilu pobijenih i
unakaženih. Glavni pokolj je bio negdje između 16 i 17 časova po podne. A Drina mutna, nadošla, valovita, puna leševa. Donosilo leševe i od Višegrada. To je bio nevjerovatan i strašan
prizor.”

———————————————————–

Čulo se zapomaganje i jauci

Ljubica Planinčić (90), iz Seljana, sada živi u Gučevu kod Rogatice:

„…Bježali, bježali, a u mene mala đeca, jedno od pola, a drugo od godinu i po. I dvije zaove zajedno sa mnom, i one nosile đecu. Tako stigosmo na Drinu, u Stari Brod. Narod, koji je
jači ode… Po cijeli dan skelom prebacuju preko Drine, a Drina velika, iz brda u brdo. Kad je bilo pred mrak zaustave čamce i zanoćismo kraj Drine. Pada kiša, a ja se skrila sa đecom iza
neke kolibe. Ćutimo, a kraj Drine samo začuješ zapomaganje i jauke. Što je naroda otišlo u Miloševiće, niko se nije vratio. A otišlo je bar dvije hiljade, nije ostalo ni pile, sve su pobili. A
ostalo je malo na Starom Brodu, zato što su nas malo Nijemci zaštitili. Te zločine nije zapamtio niko, što je država i ratova. Pobiše onoliki narod, a Drina nosi sve. Mnogi su sami skakali
u Drinu, nisu čekali kamu i nož, da im oči i džigarice vade… Eh kad se sjetim, najgore su prošle mlade cure, žalosti ljuta… Pohvataju se za ruke i same skaču u Drinu!

Išla sam kasnije mnogo puta do Drine. Nikad i nigdje nikome spomena… Bože sačuvaj, žalosti ljuta…”

Slavko Heleta; POLITIKA

[objavljeno: 19/07/2008]