Harold Robbins

Zbogom Janet

Naslov originala: Harold Robbins – Goodbye Janette

Prevele s engleskog: Milica Cvetković Tea Jovanović

2
SADRŽAJ

Knjiga prva
Tanja

Knjiga druga
Ţanet

Knjiga treća
Loren

Knjiga četvrta
Madam

3
KNJIGA PRVA

Tanja

4
 1
Bio je nervozan. Mogla je to da primeti po načinu na koji je hodao po sobi,
povremeno prilazeći prozoru i podiţući čipkanu zavesti da pogleda napolje u
kišom umivenu ulicu Ţeneve. Okrenuo se da je pogleda.
- Francuz još nije došao - rekao je na svom oštrom bavarskom nemačkom.
Nije podigla pogled sa pletiva.
- Doći će - odgovorila je.
Vratio se do stočića za piće i sipao jednu rakiju, progutavši je jednim gutljajem. -
Nije bilo ovako u Parizu. Onda bi dotrčao kad god bih pucnuo prstima.
- To je bilo pre tri godine - rekla je smireno. - Nemci su pobeđivali.
- Mi nikada nismo pobeđivali - kazao je. - Samo smo tako mislili. Onog trenutka
kada je Amerika ušla u rat, svi smo znali u srcima da je gotovo. - Slab zvuk zvonceta
na vratima čuo se iz prizemlja. - Stigao je - rekao je.
Ustala je, ostavljajući pletivo na sto pored stolice.
- Odmah ću ga dovesti gore.
Sišla je stepenicama u predvorje. On je već bio u kući, sluţavka mu je uzimala
kaput. Okrenuo se, začuvši njene korake; osmehnuo se kada ju je ugledao, pokazujući
male, bele ravne zube.
Prišao joj je i primio je za ruku, podiţući je ka usnama. Osetila je kako njegovi
retki brkovi peckaju njenu nadlanicu.
-Bon soir, Ana - rekao je. - Lepi ste kao i uvek.
Uzvratila mu je osmeh i odgovorila na istom jeziku.
- A vi ste ljubazni kao i uvek, Morise.
Nasmejao se.
- A malena?
- Ţanet ima pet godina. Ne biste je poznali sada, tako je velika.
- I lepa, kao njena majka.
- Ona će biti lepa na svoj način - kazala je Ana.
- Dobro - rekao je Moris. - Onda, pošto ne mogu da imam vas, čekaću nju.
Ana se nasmejala.
- Moţda ćete morati dugo da čekate.
Pogledao ju je čudno.
- Do tada moraću da se zadovoljim onim što je na raspolaganju.
- Volfgang čeka u biblioteci - rekla je. - Sledite me.
Sačekao je dok nije odmakla nekoliko stepenika pre nego što se uputio za njom. I
sve do vrha stepenica bio je svestan senzualnih pokreta njenog tela koji su se ocrtavali
pod prianjajućom svilom njene haljine.
Dvojica muškaraca se rukovaše, Volfgang udarivši petama u znak pozdrava,
klimnuvši glavom, a Moris, na izrazito francuski način, s blagim naklonom. Govorili
su engleski, neutralnim jezikom za koji je svako od njih mislio da govori bolje od onog
drugog, pošto nijedan ne bi pruţio drugome prednost da govori na matemjem jeziku.
- Kako je u Parizu? - upitao je Volfgang.
- Veoma američki - odgovorio je Moris. - Table čokolade, cigarete, ţvakaće gume.
Nije isto.
Volfgang je ćutao za trenutak.
- Barem Rusi nisu ovde. Nemačka je upropašćena.
Moris saosećajno klimnu glavom ne odgovorivši.
Ana, koja ih je posmatrala, krenu ka vratima.
- Doneću kafu.

5
 Sačekali su dok se vrata nisu zatvorila za njom. Volfgang je otišao do stočića s
pićem.
- Rakija? Konjak?
- Konjak.
Volfgang je sipao „kurvazje" u jednu čašicu i pruţio mu je, zatim je uzeo rakiju za
sebe. Pokazao je rukom ka stolici i seli su jedan nasuprot drugome; niski stočić je bio
između njih.
- Doneli ste dokumenta? - upitao je.
Moris klimnu glavom i otvori malu koţnu aktovku koju je nosio sa sobom.
- Sva su ovde. - Stavio je plava dokumenta sa zvaničnim pečatom beleţnika u tri
gomile na niski stočić. - Mislim da ćete naći da je sve u redu. Sve kompanije su
stavljene na Anino ime, kao što ste traţili.
Volfgang je podigao jedan od dokumenata i pogledao ga. Bilo je to
uobičajeno pravno naklapanje koje je retko imalo smisla, na kojem god jeziku bilo
napisano. Moris ga pogleda.
- I dalje ste sigurni da ţelite to da uradite? Moţemo da spalimo dokumenta i biće
kao da to nikada nije učinjeno.
Volfgang je duboko udahnuo.
- Nemam izbora - rekao je. - Francuzi mi nikako neće dozvoliti da zadrţim te
kompanije, iako sam ih stekao zakonito tokom okupacije. Jevreji će se vratiti, vrišteći
da sam ih prisilio da ih prodaju.
Moris klimnu glavom u znak slaganja.
- Nezahvalna kopilad. Bilo bi bolje da niste tako pošteni. Bilo je onih koji ne samo
da su uzeli kompanije već su ljude poslali i u logore. Barem ste ih pustili da spasu
ţivot.
Za trenutak su ćutali. Moris ga pogleda.
- Kakvi su vam sada planovi?
- Juţna Amerika - rekao je Volfgang. - Moja ţena i deca su već tamo. Ne mogu da
ostanem ovde još dugo. Samo je pitanje vremena kada će moje ime da bude
obznanjeno, a onda će traţiti da se vratim na suđenje u Nemačku. A Švajcarci će me
iznenada smatrati nepoţeljnom osobom.
- Da li Ana već zna?
- Rekao sam joj. Ona razume. Osim toga, zahvalna mi je što sam spasao njen i
detetov ţivot. Kada sam je našao u Poljskoj, već je bila na putu za logor; njen muţ,
mladi grof, bio je mrtav na bojištu, ostatak njene porodice nestao je u bombardovanju.
Zastao je, sećajući se dana kada ju je prvi put ugledao, gotovo pre pet godina.

Bila je to mala kuća u pomodnom rezidencijalnom delu u predgrađu Varšave.

Mala u poređenju s kućama koje su većina drugih nemačkih oficira visokog ranga
zaposeli za vreme svog boravka, ali Volfgang je bio drugog soja. Nije imao nikakav
razlog da se pokazuje ili ističe svoju vaţnost, pošto je poticao iz stare, besprekorne
aristokratske porodice industrijalaca. Njegov osnovni interes nije bio vojni ili politički;
njegov zadatak bio je da se pobrine da mesnu industriju podredi ratnoj industriji
Rajha. Ovde u Varšavi, on je uglavnom obavljao pripremne radnje, zaključivao
sporazume i time bi posao bio obavljen. Od njega će zavisiti konačna odluka o
raspoređivanju i udruţivanju različitih kompanija i industrija. Procenio je da će mu
biti potrebno između mesec dana i šest nedelja da završi zadatak, a zatim se vrati u
Berlin da sačeka novi. Imao je samo trideset četiri godine a već mu je dodeijen
privremeni čin general-majora da bi s odgovarajućim pretpostavljenim u Vermahtu
mogao da radi na ravnopravnoj nozi. Njegov lični sekretar, Johan Švebel, dobio je čin

6
vodnika kako bi mogao da ga prati.
Švebel je bio taj koji ju je prvi ugledao. Stajao je na dovratku male kuće kada se
kamion zaustavio ispred i ţene počele da silaze iz njega. Stajao je tamo, čudeći se
preduzimljivosti esesovaca. Koliko juče su zatraţili od nabavnog da im pronađu neku
domaćicu, koja govori nemački jednako dobro kao i poljski kako ne bi bilo nikakvih
jezičkih poteškoća u vođenju kuće; i sada su šest ţena izlazile iz kamiona da bi ih on
odabrao. Stajale su preplašeno u dvorištu dok je straţar s mitraljezom na remeniku
preko ramena prišao dovratku.
Straţar se zaustavio ispred Švebela.
- Doveo sam ţene ovde da odaberete - rekao je bezizraţajno.
- Imate li njihova dokumenta? - upitao je Švebel.
Straţar je klimnuo glavom i izvadio ih iz torbe.
- Evo ih. -Primetio je da Švebel gleda preko njegovog ramena i okrenuo se.
Sedma devojka je izlazila iz kamiona. Postojalo je nešto drugačije kod nje.
Svakako to nije bila odeća. Sve su one nosile iste, jednolične sive zatvorske haljine. Ali
to je bilo nešto što je ona učinila s haljinom. Moţda je to bio način na koji se drţala.
Uspravna i visoka. Ravnodušna, ponosna. Njena kosa, dugačka i kestenjastosmeđa,
uredno očetkana, padala je preko ramena bez ijednog pramena koji nije na mestu.
Bacila je pribrano pogled uokolo, zatim je stala pored kamiona, čekajući. Nije učinila
nijedan pokret da se pridruţi ostalim ţenama, koje su, uzrujane počele da brbljaju
među sobom.
- To je princeza - rekao je straţar.
- Princeza?
- To je ime koje su joj dali u logoru. Stigla je tamo pre deset dana i mislim da sve
to vreme nije progovorila ni reč ni sa jednom od devojaka. Drţi se za sebe. A znate
kako Poljakinje vole da se tucaju. Onog trenutka kad ga izvadite, one počinju da
svršavaju, a kad im ga zabijete, one polude. Ova, ništa. Nas petnaestorica smo je već
povalili i bilo je isto sa svakim od nas. Leţala je tamo bez pokreta dok ne bude gotovo.
A onda kao da se ništa nije dogodilo. Obrisala bi svoju pičku ne rekavši ni reč i otišla
za svojim poslom.
- Koja su njena dokumenta? - upitao je Švebel. - Voleo bih da vidim prvo nju.
- Ona s crvenom trakom na kraju i sa slovom A u krugu. Već je raspoređena za
Aušvic sledeće nedelje. Nisu nam potrebne u blizini devojke kao što je ona. - Straţar se
nasmejao grubo. - Moj savet vam je da se ne gnjavite s njom. Ona piša ledenu vodu.
Švebel je seo za stočić u predvorju koji mu je sluţio kao radni sto; dokumenta su
bila ispred njega. Otvorio je fasciklu s crvenom trakom.

Tanja Ana Pojarska, rođena Košćuška, 7. novembra 1918, Varšava. Udovica, muţ, pokojni
grof Peter Pojarski, kapetan poljske vojske, poginuo u januaru 1940. Jedno dete, ćerka, Ţanet
Mari, rođena u Parizu, u Francuskoj, 10. septembra 1939. Religija katolikinja. Otac, profesor
savremenih jezika, na Univerzitetu u Varšavi, pokojni. Sva poznata porodica, pokojna.
Obrazovanje: diplomirala na Univerzitetu u Varšavi, savremene jezike 1937, magistrirala na
Sorboni, u Parizu, savremene jezike 1939. Tečno govori poljski, francuski, engleski, nemački,
ruski, italijanski, španski. Svu porodičnu imovinu zaplenila drţava 12. oktobra 1939. Optuţena
za izdaju, prevratništvo. Dosje Gestapoa Varšava - 72943/029. Osuđena na radnički logor broj
12. Dobila dozvolu da povede ćerku.
Švebel je završio prelistavanje drugih fascikli. Već je došao do zaključka da je ona
jedina sposobna za taj posao. Druge su bile obične. Uprkos činjenici da su pomalo
poznavale nemački, imale su veoma malo da ponude u smislu obrazovanja. Kada je
podigao pogled, ona je stajala ispred njegovog stola.

7
 - Sedite, frau Pojarska - rekao je na nemačkom.
- Dankeschon. - Sela je ućutavši.
Nastavio je na nemačkom.
- Vaše duţnosti će se sastojati od vođenja kuće i odrţavanja reda. Takođe se od
vas zahteva da pomognete u prevođenju i pisanju izvesnih dokumenata. Mislite li da
ste sposobni za to?
- Mislim da jesam - klimnula je glavom.
- To će biti samo na šest nedelja - kazao je.
- U ova vremena - rekla je - šest nedelja moţe da znači ţivot. - Duboko je
udahnula. - Da li mi je dozvoljeno da dovedeni sa sobom ćerku?
Kolebao se.
- Ona uopšte neće smetati - kazala je brzo. - Ona je zaista veoma tiha beba.
- Ja ne mogu da donesem takvu odluku - rekao je. - To zavisi od generala.
Njene oči susrele su se s njegovim preko stola.
- Neću je ostaviti tamo - kazala je tiho. - Ćutao je. - Ima još načina da vam
pokaţem zahvalnost - rekla je brzo.
Pročistio je grlo.
- Učiniću šta mogu. Ali o tome će general presuditi. - Ustao je. – Sačekajte ovde.
Posmatrala ga je kako se penje stepenicama ka generalovoj sobi. Trenutak
kasnije izašao je na odMoriste na stepeništu.
-Dođite ovamo.
Otvorio joj je vrata i ušla je ispred njega. General, koji je stajao blizu prozora,
gledajući u njena dokumenta, okrenuo se ka njoj. Iznenadila se. Bio je tako mlad.
Moţda je imao trideset pet godina. Ne mnogo stariji od Petera.
Švebelov glas začuo se iza nje.
- General-major Fon Brener, frau Pojarska.
Volfgang je pogleda. Osetio je teskobu u stomaku. Mogao je da oseti ţenu ispod
te bezbojne zatvorske haljine. Glas mu je iznenada promukao.
- Švebel misli da moţete da obavljate posao, ali postoji neka smetnja.
Glas joj je bio jasan.
- Ne mora da postoji. - Nastavio je da je gleda ćutke. - Obećavam - rekla je. Glas
joj je iznenada postao jači. - Ne mogu da je ostavim tamo da umre.
Pomislio je na sopstvenu decu, koja su pohađala školu u Bavarskoj, daleko od
rata i nedirnuta njime. Okrenuo joj je leđa kako ona ne bi mogla da mu vidi izraz u
očima. Šta mu je ono Švebel rekao da mu je kazala? Šest nedelja moţe značiti ţivot. To
je bilo samo šest nedelja. Nije bilo razloga da joj to ne dopusti. Okrenuo se ponovo k
njoj.
- Imate moju dozvolu da dovedete dete.
Video je iznenadnu izmaglicu u njenim očima, ali njen glas je bio suzdrţan.
- Dankeschon, Herr General.
- Imate li bilo kakvu drugu odeću?
Odmahnula je glavom.
- Sve su mi uzeli kada sam stigla u logor.
- Moraćemo da vam nabavimo nešto odeće - rekao je. -Vaš zadatak je da primate
goste i učinite da im bude udobno. Tak ode će nam biti potrebne još dve ţene. Jedna
kuvarica i jedna sluškinja za čišćenje i pranje veša. Izaberite ih.
- Javohl, Herr General.
- Naloţiću Švebelu da napiše odobrenje za dolazak vašeg deteta i ostalih. Onda
ćete otići u kupovinu s njim. Kupićete odeću za sebe i uniforme za ostale. Sve ćete
dovesti u red do večere, koja će biti u osam sati. Ostaviću da vi osmislite jelovnik.

8
 Posmatrao je kako se vrata zatvaraju za njom, zatim se vratio do pisaćeg stola i
seo. Šta mu je ono Švebel rekao? Petnaestoro muškaraca. Nije mogao da veruje. Ništa
od toga nije se videlo na njenom licu. Nikakav bes, ozlojeđenost, podređenost. Kao
da ništa nije moglo da je dodirne što ona nije ţelela da oseti.
Večera ga je iznenadila. Supa višisoaz. Gedampftes kalb-fleisch, s finim prelivom
od hrena, bareni krompir, sveţa boranija. Salata iz bašte sa sirom. Na kraju, kafa i
konjak.
Na kraju obroka ušla je u trpezariju.
- Da li ste zadovoljni večerom, Herr General?
- Veoma.
Dopustila je sebi jedan uzdrţan smcšak.
- Zadovoljna sam. Hvala vam. Mogu li još nešto da vam donesem?
- To bi bilo sve, hvala vam. Laku noć.
- Laku noć, Herr General.
Bila je gotovo ponoć, a on se i dalje besano prevrtao u krevetu. Na kraju je ustao
iz kreveta, obukao bademantil i izašao u hodnik. Svetlo je još gorelo ispod Švebelovih
vrata. Otvorio ih je.
Švebel je skočio iz kreveta, još drţeći u ruci knjigu koju je čitao.
- Gospodine Fon Breneru - promucao je. - Mislim, Herr General.
- Njena soba - upitao je Volfgang.
- Prva na vrhu stepeništa na sledećem odMoristu.
Zatvorio je vrata za sobom i popeo se još jedan sprat.
Nikakvo svetlo nije prodiralo ispod njenih vrata. Dvoumio se za trenutak, zatim
ih je otvorio i kročio unutra.
Pri slaboj mesečini koja je prodirala kroz prozor, ugledao ju je kako se iznenada
podiţe u krevetu. Trenutak kasnije upalila se jedna mala stona lampa. Kosa joj je bila
dugačka i tamna, padajući joj ispod ramena, oči širom otvorene. Nije progovorila.
Video je na brzu ruku napravljenu kolevku pored kreveta, prišao joj i pogledao
nadole. Odojče je spavalo mirno, s palcem u ustima. Nagnuo se preko kolevke i neţno
izvukao palac.
- To je loše za njene zube - rekao je, uspravivši se.
Ona i dalje nije progovarala.
- Kako se zove?
- Ţanet.
- To je ljupko ime - kazao je. Pogledao je ponovo u dete. -Lepa je.
- Hvala vam, Herr General. - Pogledala ga je. - Imate li dece?
- Dvoje - kazao je.
- Mora da je teško biti daleko od njih.
- Jeste.
- A vaša ţena?
- I to, takođe - rekao je. Iznenada se osetio nelagodno. Okrenuo se ka vratima. -
Pa, laku noć.
Bio je ponovo u svom krevetu kada je desetak minuta kasnije ona došla u njegovu
sobu. Uspravio se u krevetu.
- Da?
- Upalite svetlo - kazala je. - Ţelim da me vidite.

Pritisnuo je prekidač na noćnoj lampi. Obukla je dugačku belu spavaćicu, kosa joj
je padala preko.
- Pogledajte me - rekla je meko, počinjući da svlači spavaćicu s jednog ramena.

9
 Dah mu je zastao u grlu kada se pojavila jedna dojka, puna i jaka, bradavica
nalik na jagodu štrcala je napred iz purpurno-crvene areole, zatim je druga dojka
iskočila kada je povukla spavaćicu do struka. Njegove oči su pratile njene ruke dok ih
je lagano pomerala naniţe preko grudnog koša mimo ravnog, blago mišićavog
stomaka, gurajući spavaćicu koja se iznenada zategla preko širokih bedara dok na
kraju nije pala na pod; njena tamna kovrdţava stidnica ukazala se kao strelica između
stubova njenih nogu.
Prišla je blizu kreveta i skinula čaršav sa njegovih nogu. Povukla je učkur na
njegovoj piţami i njegov ud je iskočio oslobođen. Klekla je pored kreveta, za trenutak
gledajući ga u oči, zatim dole u njega. Neţno je povukla udnu navlaku sa njegovog
nabreklog crvenog glavića. Njen jezik je lako zmijoliko lupnuo po njemu. Odjednom,
njena ruka se stegla oko njegovog uda, drţeći ga u stisku nalik mengelama. Podigla je
uvis pogled ka njemu. Glas joj je bio zapovednički.
- Nemojte još da svršite.
Nije mogao da govori. Samo je bio u stanju da klimne glavom.
Njeno lice se ponovo naglo ka njemu.
- Reći ću vam kada - kazala je dok ga je ponovo uzimala u usta.
Šest nedelja kasnije kada se ukrcao na voz za Pariz, ona i dete pošli su s njim.

Volfgang je ćutke završio potpisivanje poslednjeg dokumenta. Pogledao je u

Morisa. - Mislim da je to dovoljno - rekao je.
- Tehnički, da - odgovorio je Moris. - Ali postoje druge smetnje. - Volfgang ga
pogleda. - Njenu francusku boravišnu dozvolu izdala je Petenova vlada. Moţda je
sadašnji reţim neće prihvatiti.
- Zašto da ne? To je bila stalna dozvola koja joj je priznavala status raseljenog
lica. Ona je čak diplomirala na Sorboni pre rata. Osim toga, njena ćerka je rođena u
Francuskoj pre okupacije.
- Bilo je mnogo slučajeva da ljudima oduzmu dozvole zato što su smatrali da su
sarađivali s okupatorom. A u Parizu ima puno onih koji znaju za vašu ljubavnu vezu s
njom.
Volfgang je za trenutak razmišljao.
- Šta moţemo da učinimo u vezi s tim?
- Razmišljao sam malo o tome, ali nisam smislio nikakvo rešenje. Jedina stvar
koja bi mogla da deluje jeste ako ona poseduje vaţeće francusko drţavljanstvo.
- Sranje. - Volfgang ustade. - Šta sada da radimo? - Prišao je stočiću s pićem i
sipao sebi još jednu rakiju.
Moris se okrenuo i pogledao u Anu, koja je sedela ćutke dok je Volfgang
potpisivao dokumenta, uz servis za kafu na stočiću ispred nje. Podigla je glavu sa igala
u rukama i susrela njegov pogled. Zurili su jedno u drugo dugo, potom su njegove oči
pogledale u stranu, a ona se vratila pletivu.
Volfgang je popio rakiju, ponovo napunio čašu, vratio se do kauča i seo teško.
- Moţda to nije vredno truda. Moţda bi samo trebalo da prodamo kompanije i
otarasimo ih se.
- Trenutno ne biste dobili ništa za njih - rekao je Moris. - Francuzi su propali. Za
pet godina, kada stvari krenu uobičajenim tokom, vredeće puno novca.
- Pet godina - kazao je Volfgang. - Ko, do đavola, zna gde ćemo mi biti za pet
godina?
- Ako budemo mrtvi, to neće biti bitno - rekao je Moris. - Ali ako budemo ţivi,
hoće.
- Ako povuku njenu dozvolu, ionako ćemo sve da izgubimo. Uzeće natrag

10
kompanije.
- To je rizik koji moramo da preduzmemo - kazao je Moris.
Ana je progovorila meko ne podigavši pogled sa pletiva.
- Da sam udala za nekog Francuza, odmah bih stekla drţavljanstvo.
Volfgang je zurio u nju za trenutak, zatim se okrenuo ka Morisu.
- Da li je to tačno? - Moris klimnu glavom. - Onda nađite nekoga kome moţemo da
verujemo i Ana će se udati za njega.
Moris je rukom pokazao na dokumenta.
- Ne poznajem nijednog kojem bih mogao da poverim ovo. A vi?
Volfgang je pogledao dole u dokumenta, zatim u njega.
-Vi niste oţenjeni.
Moris je odmahnuo glavom.
- To bi bilo previše opasno. I dalje ima puno degolista kojima sam sumnjiv. Ipak,
ja još nisam prešao preko Kanala do poslednjeg mogućeg trenutka.
- Ali kupili su vašu priču. A obaveštenja koja ste im slali, a i objasnili ste im da
ste ostali u ilegali da biste im pomogli.
- Tačno. Ali to je bilo dok je bitka još trajala. Sada počinju da postavljaju pitanja.
- Siguran sam da bi vaš stric mogao da se pobrine za to - rekao je Volfgang.
- Moj stric je mrtav. Umro je pre četiri meseca.
- Onda ko je sada markiz De la Bovil?
- Nema ga. Umro je bez potomstva.
- Šta se dešava s njegovom imovinom?
- Otići će drţavi. Ukoliko se neko ne pojavi da plati porez na nasleđe za to. Neko
iz porodice, naravno.
- Mislite li da će iko to da učini?
Moris odmahnu glavom.
- Ja sam jedini preostali. Da je moj otac, njegov brat, ţiv, on bi nasledin titulu. Ali
sada će sve potpuno da nestane... imovina, titula, sve.
Volfgang je zapitkivao dalje.
- Ako platite porez, da li moţete da traţite titulu?
Moris je razmišljao za trenutak.
- Ako vlada prihvati moju isplatu, pretpostavljam da bih mogao.
- Koliko novca je u pitanju?
- Puno para. Pet miliona franaka. Niko zaista ne zna. Vladini spisi su
beznadeţni.
Volfgang ustade. Bio je uzbuđen.
- Dozvolite mi da razmislim trenutak.
Posmatrali su ga kako hoda napred-natrag po sobi i konačno se zaustavio ispred
Morisa.
- Ako te kompanije uđu u imovinu, da li će njihovo vlasništvo biti punovaţno?
- Potpuno - rekao je Moris. - Ne postoji niko ko bi se usudio da izazove čestitost i
ispravnost mog strica. Napokon, on je jedan od nekolicine Francuza koji su se usudili
da ostanu u Francuskoj, tiho prkoseći Petenovom autoritetu. Ĉak se ni oni nisu
usudili da ga taknu, mada je ostao doslovno zatvorenik u svojoj kući na selu.
Volfgang se nasmešio sa zadovoljstvom.
- Onda je to to. Svi naši problemi su rešeni. Ti i Ana ćete se venčati. Ja ću se
pobrinuti za to da imate novca da platite poreze i traţite titulu. Zatim će kompanije
biti prebačene u imovinu i sve će biti u redu. - Podigao je rakiju i iskapio je. - Nazivam
vas markizom De la Bovil - rekao je, potapšavši blago Morisa po oba ramena.
Moris pogleda pokraj njega u Anu. Pomislio je da je video bojaţljivi osmeh na

11
njenim usnama dok je nastavila da gleda dole u igle za pletenje koje su letele u njenim
rukama. Bio je to isti zagonetni osmeh koji je imala i kada su se upoznali u Parizu, u
jesen 1940.

Peo se malim stepeništem sa ulice ka vratima male gradske kuće,

umetnute i gotovo izgubljene između velikih stambenih zgradu na Aveniji d‟lena i
pritisnuo zvono na vratima. Jedna, sluţavka u uniformi otvorila je vrata i pogledala
ga.
- Mesje?
Izvadio je podsetnicu iz dţepa i pruţio joj je.
- Imam zakazan sastanak s generalom Fon Brenerom.
Bacila je pogled na podsetnicu.
- Antrez, mesje.
Uputio se za njom u hodnik i sačekao, dok je ona nestala u drugoj prostoriji kuće.
Pogledao je unaokolo po zidovima. Bili su goli i još je postojala blaga drugačija boja na
mestima gde su nekada visite slike. Dokono se zapitao koja je zlosrećna francuska
porodica bila izbačena iz svog doma da bi načinila mesta pruskim osvajačima. A slike
koje su nekada ukrašavale zidove, da li su Francuzi bili u stanju da ih ponesu ili su
one sada biie negde u generalovoj kući u Nemačkoj?
Bat muških koraka začuo se iza njega. Okrenuo se. Vojnik u uniformi vodnika
Vermahta podigao je ruku u pozdrav.
- Hajl Hitler.
Moris je podigao ruku.
- Hajl Hitler.
- General će vam se pridruţiti za nekoliko minuta. - Švebel je otvorio vrata. - Da
li biste bili ljubazni da sačekate u sobi za primanje?
- Avec plaisir.
Moris je ušao u sobu i vrata su se zatvorila za njim. Nameštaj u toj sobi, činilo se,
bio je netaknut, kao i slike na zidu. Mala vatra gorela je u kaminu. Prišao je vatri i
zagrejao ruke ispred nje. Ĉak i sada, u ranu jesen, kada je Pariz obično topao, uvek se
činilo da ima severne umerene hladnoće u vlaţnom vazduhu, Francuzi su bili sigurni
da su Nemci to prouzrokovati.
Ĉuo je da se vrata otvaraju i okrenuo se ka njima, očekujući generala. Umesto
njega, pojavila se jedna visoka mlada ţena, duge smeđe kose briţljivo začešljane
pozadi u punđu koja je naglašavala njene visoke jagodice i krupne tanine oči. Imala je
na sebi elegantnu tamnu popodnevnu haljinu koja je isticala njenu punu figuru dok ju
je istovremeno suţavala.
- Mesje De la Bovil? - Govorila je pariški francuski bez naglaska.
Klimnuo je glavom. Prišla mu je.
- Ja sam madam Pojarska. General me je zamolio da se pobrinem da vam bude
ugodno. Moţda će se zadrţati duţe nego što je mislio. Mogu li da naručim kafu ili neko
piće za vas?
- Moţe kafa.
- Moţda neki kolač. Naš patissier je jedan od najboljih u Parizu.
Osmehnuo se.
- Otkrili ste moju slabost, madam.
To je bilo tačno. Otkako su Nemci došli u Pariz nigde nije mogao da se pojede
pristojan kolač.
Nekoliko trenutaka kasnije, sedeo je na kauču, šolja mirisne prave kafe nalazila
se ispred njega, njegova viljuška presecala je vazdušaste kore kolača zvanog

12
millefeuille.
- Ovo je ukusno - rekao je.
Taj bojaţljivi osmeh iskrivio je uglove njenih usana.
- Neke stvari u Francuskoj nikada se neće promeniti.
Pogledao ju je iznenađeno. To nije vrsta opaţanja koju je očekivao da čuje u domu
jednog nemačkog generala.
- Ţiveli ste u Francuskoj ranije, madam?
- Školovala sam se ovde - odgovorila je. - Na Sorboni. - Stavila je još jedan
millefeuille na njegov tanjir. - Moja ćerka se ovde rodila. Odmah nakon što je izbio rat.
- Onda je vaša ćerka Francuskinja - kazao je.
- Poljakinja. Moj pokojni muţ i ja smo Poljaci.
- Po francuskom zakonu vaše dete ima pravo na francusko drţavljanstvo
ukoliko njeni roditelji nisu obavestili vlasti drugačije.
Razmišljala je za trenutak.
- Onda je ona Francuskinja, zato što se moj pokojni muţ vratio u Poljsku onog
dana kada je izbio rat i nikada nismo podneli nikakva dokumenta.
Podigao je upitno obrvu.
- Vaš pokojni muţ?
Klimnula je glavom.
- Umro je braneći svoju domovinu.
- Ţao mi je - kazao je.
Bila je zamišljena za trenutak.
- Bilo je suđeno - rekla je. - Ja nisam jedina udovica koju je ovaj rat stvorio, i neću
biti poslednja. Poljska nije jedina zemlja koja je pala pred Nemcima, a Francuska neće
bili poslednja.
Ćutao je.
- Ali ljudi preţivljavaju... čak i ako to znači da moraju da nauče da ţive s novim
poretkom - nastavila je.
Klimnuo je glavom.
- To je tačno. Moćni krugovi su daleko iznad nas. Moramo da naučimo da ţivimo s
njima, a ne oni s nama.
Začulo se kucanje na vratima. Vodnik je ušao u sobu.
- General je sada slobodan. Traţi da dovedete mesje De la Bovila u njegovu radnu
sobu.
Uputio se za njom kroz ogoljeni hodnik u drugu sobu. Zastala je, pokucala na
vrata, a onda ih otvorila ne čekajući odgovor.
General Fon Brener bio je mnogo mlađi nego što je očekivao. U najgorem slučaju,
nije bio stariji od Morisa, koji je imao trideset sedam godina. Nije uputio uobičajen
pozdrav; umesto toga, pruţio je ruku.
- Mesje De la Bovil. Radovao sam se sastanku s vama. - Njegov francuski bio je
obojen teškim nemačkim naglaskom.
Moris je odgovorio nemačkim obojenim francuskim naglaskom:
- Počastvovan sam, generale.
Dvojica muškaraca zurili su jedan u drugoga; zatim se odjednom general iskezio.
- Moj francuski je podjednako loš kao vaš nemački.
Moris se nasmejao.
- Ne baš.
- Govorite li engleski?
- Da.
- Onda hajde da razgovaramo na tom jeziku. Onda nijedan, od nas dvojice ne

13
mora da se oseća nelagodno. A ako budemo imali bilo kakvih teškoća u razumevanju,
Ana moţe da nam pomogne.
- Dogovoreno - odgovorio je Moris na engleskom.
- Sada na posao - kazao je general. - Francuska industrijska komisija odredila je
da mi se pridruţite kako bismo što bolje pokrenuli industriju u ratnom napora protiv
zajedničkog neprijatelja. Naša prva briga, naravno, biće teška industrija koja moţe biti
upotrebljena za izradu oruţja i opreme,.
- Tako sam i ja razumeo i s vašom dozvolom već sam pripremio brojna dokumenta
koja su u ovom trenutku na putu ovamo po posebnim kuririma. Spreman sam da
odmah započnemo posao s njima.

Ali tokom perioda od tri godine, koliko će radili zajedno za vreme okupacije,
obojica su uvideli da se i druge mogućnosti razvijaju. Poslovi koji nisu imali veze s
ratom preklinjali su da ih neko preuzme, zato što je pod novim poretkom postojalo
mnogo vlasnika koji nisu bili prihvatljivi. Jedan veliki, dobro poznat vinograd, jedna
kompanija koja je flaširala prirodne mineralne vode, jedna kompanija na jugu koja je
proizvodila baze za parfeme i kozmetiku. Sve po jeftinim cenama. Nedostatak gotovine
i slobodne izlazne vize omogućile su bivšim vlasnicima da potraţe slobodu negde
drugde. Pošto je pravo vlasništvo nad ovim kompanijama bilo uvek skriveno
zakonima koji su uticali na francuska societes anonymes, nikada nije postojala
dostupna evidencija o stvarnim vlasnicima. Ipak, kada su odluke o kompanijama
morale da se donesu, vlasnik je morao da se otkrije, makar i samo unutar samih
kompanija. Da bi sprečio bilo kakav prigovor, Volfgang je imenovao Anu za zvaničnog
poslodavca. To su bile kompanije koje su neopaţeno obavljale neznatne poslove
tokom rata. Volfgang ih je kupio imajući na umu da će posle rata doći vreme kada će
se potreba za tim proizvodima i njihova potraţnja proširiti.
Prošlo je više od dve godine kada se jednog vrelog sparnog dana u leto 1943.
Volfgang vratio sa sastanka u Zapadnom štabu. Videla je da je uznemiren, ali je ćutala
dok on nije bio spreman da govori. To se desilo tek posle večere dok su sedeli u radnoj
sobi; on je pušio cigaru i pijuckao kafu.
- Pozvan sam natrag u Berlin - rekao je utučeno. Pogledala ga je.
- Na koliko dugo?
- Za stalno - kazao je. - Moj posao ovde je završen. U domovini su iskrsle neke
teškoće u proizvodnji koje ţele da ja ispitam.
Ćutala je za trenutak.
- Počeću odmah da se pakujem.
- Ne - rekao je odsečno. - Ti ne ideš sa mnom. - Pogledala ga je ne progovarajući. -
Ne mogu da te povedeni u Nemačku - rekao je nelagodno. - Moja porodica...
- Razumem - uzvratila je brzo. Duboko je udahnula, zatim je prisilila sebe da se
osmehne. - Ništa ti ne prebacujem. U početku je bilo na samo šest nedelja, sećaš se?
- Nije gotovo - rekao je. - Imam planove.
- Ne ţelim da te izloţim opasnosti - kazala je.
- Neće biti opasnosti - odgovorio je. - Zamolio sam Morisa da nam se pridruţi
sutra za doručkom i objasniću vam sve.
Dugo je ćutala.
- Kada moraš da kreneš?
- U petak.
Pogledala je duboko u njegove oči.
- Sada je utorak - rekla je listajući. - Dođi u krevet. Nije nam mnogo vremena
preoslalo.

14
 Volfgang je sačekao da sluškinja raskloni posuđe od doručka i napusti prostoriju
pre nego što je progovorio. Moris i Ana sedeli su oko stočića.
- Nemačka je izgubila rat - kazao je otvoreno.
Niko od njih nije progovorio. Nastavio je:
- Rat je kao posao. Kada prestaneš da ideš napred, gubiš podstrek. Zatim gubiš
kontrolu. Firer je napravio kobnu grešku. Umesto da se probija napred preko
Lamanša ka Engleskoj, okrenuo se ka Rusiji. U tom trenutku sve je okončano. - Ostali
su i dalje ćutali. - Sada je to samo pitanje vremena i moramo da skujemo planove. Biće
mnogo mogućnosti posle rata i od nas zavisi da li ćemo ih iskoristiti. - Pogledao je u
Morisa. - Počećemo s tobom. Ako ţelimo da zadrţimo imovinu koju smo stekli ovde u
Francuskoj, moraćcš da promeniš strane. Pređi Lamanš i pridruţi se degolistima.
- Nemoguće! - protestovao je Moris. - Upucaće me čim me ugledaju.
- Ne ako slediš moj plan. Staviću ti na raspolaganje izvesne informacije koje će
biti od neprocenjive vrednosti za saveznike. Podatke o proizvodnim mogućnostima za
koje još nisu saznali. Otići ćeš svom stricu, markizu, čiji je ugled nepobitan i objasniti
mu da si tajno sarađivao s nama da bi se dokopao tog podatka. Sada kada ga imaš,
potrebna ti je njegova pomoć da ga preneseš preko Lamanša. Siguran sam da on ima
veze i, uz moju pomoć, moţeš bezbedno da pređeš preko Lamanša ovog meseca.
Moris je razmišljao.
- To će biti opasno.
- Biće opasnije ostati. Kada se Francuzi vrate, streljaćete kao izdajnika i
saradnika okupatora.
Moris je ćutao. Volfgang se okrenuo ka Ani.
- Moja porodica godinama poseduje jednu kućicu u Ţenevi. Već sam ti obezbedio
švajcarsku boravišnu dozvolu da bi radila tamo kao moja domaćica, i za Ţanet. Ostaćeš
ovde otprilike mesec dana nakon što otputujem. Zatim ćeš se preseliti u Švajcarsku.
Švebel će ostati ovde da ti pomogne da prikupiš dokumenta koja ćeš poneti sa sobom,
zatim, izigravajući tvog vozača, odvešće te u Ţenevu pod izgovorom da je Ţanet bolesna
i da su joj lekari preporučili da se oporavlja na Alpima. Kada budeš na sigurnom u
kući tamo, on će se vratiti u Nemačku da mi se pridruţi.
Ana ga pogleda.
- A šta ćeš ti raditi sve to vreme?
- Ja ću praviti planove da izvedem porodicu iz Nemačke. Zbog mog poloţaja,
bićemo meta za osvetu saveznika.
- Kuda će oni da odu?
- Ima nekoliko zemalja u Juţnoj Americi koje se nam ponudile utočište. Za
nadoknadu, naravno. Ali to je samo novac.
- A šta će se desiti s tobom?
- Ĉim ih bezbedno otpremim, pridruţiću ti se u Ţenevi.
Ćutiila je za trenutak.
- Ne postoji drugi način?
Odmahnuo je glavom.
- Ne postoji drugi način. Kraj moţe doći za godinu, dve, a moţda čak i tri. Ali će
doći, veruj mi.
Svi su ćutali za trenutak, svako sa svojim mislima.
- Merde! - uzviknuo je Moris najednom. Pogledao je u Volfganga. - Imao sam
glupe snove da ću jednoga dana biti bogat čovek.
Volfgang se nasmešio.
- Uradi kako kaţem i još moţeš da postaneš bogat čovek.

15
 Nakon što je Moris otišao, Volfgang je ustao.
- Pođi sa mnom u moju radnu sobu.
Uputila se za njim gore u prostoriju koju je koristio kao radnu sobu. Zatvorio je
vrata i zaključao ih za sobom.
- Ono što ću sada da ti pokaţem niko na svetu ne zna, ni Moris, niti Švebel, čak ni
moja porodica. Niko. Samo ja. I sada, ti.
Posmatrala je ćutke dok je on pomerao stolicu iza pisaćeg stola i podizao tepih sa
poda ispod stolice. Rukom je potraţio drvenu letvicu na podu, i pronašavši je, pritisnuo
je. Jedna vratanca u podu, malo više od trideset centimetara široka, otvorila su se.
Zavukao je ruku unutra i izvadio nešto što je izgledalo kao limena kutija i stavio je na
sto. Podigao je rezu, otvorio je i prizvao je nikom.
- Gledaj.
Prišla je pisaćem stolu i, stojeći pored njega, pogledala nadole. Kutija je bila puna
sjajnih zlatnih novčića. Zanemela je. Lice mu je bilo ozbiljno.
- Zlatni lujevi. Ima četrdeset ovakvih kutija ovde. Ukupno sto hiljada.
Izgubila je dah.
- Moj boţe! Nisam imala pojma. - Pogledala ga je. - Kako...?
- Bez pitanja - odgovorio je. - Imam ih. To je sve što je bitno. A ti ćeš ih odneti u
Švajcarsku.
- Kako? - upitala je. - Znaš da sav prtljag pregledaju na granici.
- Razmišljao sam o tome - nasmešio se. Dao joj je znak rukom i ona se uputila za
njim do prozora. Pokazao joj je „mercedes" koji je stajao u dvorištu. - Izgleda baš kao
bilo koja druga kola, zar ne?
Klimnula je glavom.
- Nisu - rekao je. - Bočne obloge oko vrata i strane su šuplje i postavljene
materijalom otpornim na zvuk kako novčići ne bi zveckali i pravili buku. Dao sam da
se posebno izrade.
- Šta ako ljudi koji su ih napravili progovore?
- Neće progovoriti - kazao je. - Bili su Jevreji. I odavno ih nema.
- Mrtvi?
Nije odgovorio. Vratio se do pisaćeg stola, i stavio kutiju natrag u pod, zatim ga
ponovo prekrio tepihom i vratio stolicu na mesto. Seo je na stolicu.
- Moraćeš sama da ga prebaciš. Pokazaću ti kako da stekneš pristup bočnom
tapacirungu. Ali niko ne sme da te vidi da to radiš. Niko. Tvoj ţivot i ţivot tvoje ćerke
neće vredeti ništa ako te neko vidi. Ne moram da objašnjavam šta bi ljudi uradili za
toliko novac.
Klimnula je glavom. Ubili bi i za daleko manje novca.
- Moraćeš da obezbediš da ostaneš sama u kući barem sat ili dva svake noći. Ne
moraš sve da obaviš za noć. Imaš mesec dana. Kada sve bude na mestu, bićeš spremna
da otputuješ.
- Da li će Švebel jedini ići sa mnom?
- Ne. Biće još jedan, čovek s njim. Jedan bivši padobranac. Ţilav i iskusan ubica.
Ako iskrsne stvarna nevolja, on zna kako da postupi.
- A šta ću da uradim s novcem kada stignem tamo?
- Unajmi šifrovan sef u jednoj od švajcarskih banaka. Zatim izvuci zlato na isti
način na koji si ga stavila tamo. Svaki put pomalo. Kada isprazniš automobil, Švebel i
njegov pomoćnik dovešće mi ga u Nemačku.
Sručila se na stolicu.
- Po prvi put osećam strah.

16
 Pogledao ju je staloţeno.
- I ja - kazao je utučeno. - Ali nemamo izbora. Ne postoji ništa drugo šio moţemo
da učinimo ako ţelimo da ikako ţivimo zajedno nakon što se ovo završi.

Za sve vreme koje su proveli zajedno nijednom joj nije rekao da je voli .....čak ni
kada je izgarao od strasti plaveći je semenom, ni tada nije učinio ništa više do što bi
zastenjao, zadrhtavši u stisku ekstaze, dok se ona uplašila da će silina njegovog tela
prodreti duboko u njenu utrobu. I čak i sada, dok su stajali na dovratku francuske
kućice, dok se sivilo jutra probijalo kroz otvorena vrata, i dalje je bio uspravan i
uzdrţan.
Učtivo se nagnuo napred i poljubio je zvanično u oba obraza.
- Budi oprezna - rekao je.
- Hoću - klimnula je glavom.
Zatim se okrenuo ka Ţanet, koja je stajala pored majke, širom otvorenih očiju, i
podigao je u naručje. Poljubio je detetovo čelo, zatim usta.
- Auf Wiedersehen, Liebchen - kazao je. - Budi dobra devojčica i radi kako ti majka
kaţe.
Devojčica je klimnula glavaru.
- Da, tata generale.
Nasmešio se i predao je majci
- Videćemo se uskoro - okrenuo i zagubio na vrata, ulazeći u kola ne osvrnuvši
se.
Ana je sačekala da kola napuste kolski prilaz pre nego što će ući u kuću. Spustila
je dete.
- Mama. - Pogledala je dole u devojčicu. - Hoće li se tata general vratiti?
Ana se iznenadila.
- Zašto si to pitala?
- Nana je rekla da će on otići i da će gospodin Moris biti novi tata.
- Nana je glupa. Ne zna šta priča.
- Ali, Nana je rekla da tata general odlazi u Nemačku i da mi ne moţemo s njim.
Sada će g. Moris biti glavni.
- Nana greši. Kad tata general ode, ja ću biti glavna, ne Moris, niti iko drugi.
- Onda će tata general da se vrati - rekla je Ţanet.
Ana je zastala za trenutak, a zatim rekla
- Da, vatiće se i moţeš to da kaţeš glupoj Nani.
Kada se dva sata kasnije Švebel vratio sa ţelezničke stanice, pozvala ga je u
generalovu radnu sobu i zatvorila vrata. Sela je za sto.
- Mislim da imamo problem.
On je ćutao čekajući da ona nastavi.
- Dadilja previše priča. Rekla je detetu da se general neće vratiti. Ako je to detetu
rekla, ko zna kome još moţe reći.
Švebel kimnu.
- Reč izgovorena na ogrešnom mestu bi mogla osujetiti generalove planove - reče
ona.
- Pobrinuću se za to, grofice.
Podigla je pogled ka njemu iznenađena. Prvi put da ju je oslovio titulom. Do sada
joj se uvek obraćao s frau Pojarska.
Nije bilo nikakve promene u izrazu njegovog lica.
- Ima li još što god, grofice?
- Ništa drugo - kazala je, odmahujući glavom. - Hvala vam, Johane.

17
 Naklonio se učtivo i napustio sobu. Dva dana kasnije dadilja je imala slobodan
dan. Nikada se nije vratila na posao.

Moris se javio telefonom opreznim glasom.

- Moram da te vidim.
Protekle su tri nedelje otkako je Vollgang napustio Pariz i ovo je prvi put da joj se
Moris javi za sve to vreme.
- Ovde sam - rekla je jednostavno.
- Ne razumeš - kazao je. - Moţda sam pod prismotrom. Sada kada sam
započeo pregovore, ne usuđujem se da dođem kod tebe.
- Zar ne moţemo da razgovaramo o tome telefonom?
- Postoje izvesna dokumenta koja moram da ti predam. Izlazne dozvole za tebe i
Ţanet koje su odobrile francuske vlasti i Nemci. I druge stvari koje se tiču zajedničkih
poslova.
- Izvini - rekla je. - Ne postoji način da ja dođem da te posetim. Švebel ima
naređenje da me prati svaki put kad napustim kuću.
- Merde! - Zaćutao je. Ĉekala je da on progovori.
- Nije preostalo mnogo vremenu - Kasno je. ...... Odlaziš prekosutra.
I dalje nije progovarala.
- Posle ponoći večeras - rekao je - budi na straţnjim vratima kuće. Ako se ne
pojavim do pola jedan, ne čekaj me.
U deset minuta posle ponoći začula je blago kucanje na vratima za poslugu. Brzo
je ustala i otvorila ih. Kročio je unutra i brzo zatvorio vrata.
- Da li svi spavaju? - prošaputao je.
Klimnula je glavom.
- Švebel?
- Otkako je general otišao, on provodi noći u stančiću iznad garaţe.
- Potrebno mi je piće - rekao je nenadano.
- Dođi - kazala je. Povela ga je kroz zamračenu kuću do male radne sobe na
prvom spratu. Otvorila je ormarić s pićem i izvadila bocu konjaka i mali pehar. Brzo
ga je napunila gotovo do ivice i pruţila mu ga.
Popio je polovinu gotovo u jednom gutljaju i duboko odahnuo. Ĉinilo se da se
polako opušta.
- To je bilo kao hodanje po jajetu - rekao je. - Pitanja. Uvek pitanja. Zamke u
svakom upitu.
Nije progovarala. Još jednom je gucnuo konjak.
- Da li si se čula s Volfgangom?
- Nisam. Da li je trebalo?
Pogledao ju je.
- Pretpostavljam da ne. Ipak, mislio sam da će ti se nekako javiti.
Skrenula je razgovor.
- Rekao si da imaš dokumenta za mene.
Otvorio je jaknu i izvadio kovertu.
- Izlazne vize za tebe i Ţanet, sve su potpisale i odobrile i francuske i švajcarske
vlasti.
Otvorila je kovertu i pogledala u dokumenta. Bila su tu. Sela je na pisaći sto.
- Rekao si da ima i drugih dokumenata.
- Nemaju stvari koje bi se mogle staviti na papir - kazao je.
- Ne razumem.
- Zlato.

18
 - Zlato? - Nadala se da je zbunjenost u njenom glasu bila uverljiva - Kakvo zlato?
- Ĉuo sam glasine u različitim periodima da je Volfgang otkupljivao zlatne lujeve.
- Ovo je prvi put da čujem za to - kazala je. - A mislila sam da znam sve što se
dešava.
- Nikada ti ništa nije rekao? - Odmahnula ie glavom. - Ĉudno - rekao je. - Podatak
potiče iz prilično pouzdanih izvora.
- Bolje ih ponovo proveri - kazala je. Zastala je, a zatim kao da joj je iznenada
sinula misao: - Da li je moguće da je to još neka zamka koju ti postavljaju? Da otkriju
koliko si zaista bio blizak s generalom?
- Uopšte nisam pomislio na to. Moguće je. - Pogledao ju je s neskrivenim
divljenjem. – Sada počinjem da shvatam zašto si me privukla od samog početka.
Osmehnula se, strahujući da joj se olakšanje ne ogleda u očima.
- Pravi si Francuz. I veoma galantan.
- Nije tačno - kazao je, pruţivši ruku da uhvati njenu. - Sada sam siguran šta
osećam prema tebi.
Dopustila je da je drţi za ruku. Nije ţelela da bude previše osorna. Nakon
izvesnog trenutka, progovorila je:
- Kasno je. Moglo bi biti opasno za tebe da ostaneš predugo.
- Ne - rekao je. Lice mu obli rumenilo. - Ovaj trenutak se moţda neće ponoviti.
Ţelim da znaš kako se osećam.
- Morise... - trudila se da joj glas bude blag dok je povlačila ruku. - Nismo deca.
Ovo nije ni vreme ni mesto.
Glas mu je zvučao izazovno.
- Ja nisam neki švapski general od metar i osamdeset, ali imam snagu koju niko
od njih nema, snagu na kojoj mi svi oni zavide. - Brzo je pomerio ruku, otkopčavajući
šlic. - Pogledaj! - naloţio joj je.
Zurila je dole u njega, nemoćna da sakrije pogled iznenađenja. To je bilo kao da je
sav rast koji nije otišao u njegovo tanko telo i visinu otišao u njegov ud. Ĉinio se
gotovo podjednako debeo kao njegov ručni zglob i dugačak kao pola butine.
- Dodirni ga! - naredio je. - Biće ti potrebne više od dve ruke da ga drţiš celog.
- Ne mogu - rekla je, odmahujući glavom, ali nesposobna da se obuzda.
- Zašto? - zahtevao je.
Prisilila se da ga pogleda u lice.
- Zato što imam menstruaciju. A ako ga dodirnem, bojim se da neću biti u stanju
da se obuzdam.
Ispitivao joj je oči.
- Ne laţeš me?
- Ne laţem. - Na silu se nasmešila. - Ko bi mogao da laţe dok mu takvo čudovište
preti?
Duboko je udahnuo, zatim joj je za trenutak okrenuo leđa. Kada se ponovo
okrenuo ka njoj, odeća mu je bila nameštena.
- Doći će vreme - rekao je. - Nećeš biti u stanju da zaboraviš ovo.

Nedelju dana kasnije odvezla se preko granice u Švajcarsku, Švebel i bivši

padobranac na prednjim sedištima, ona i Ţanet, umotane u ćebad, pozadi. Graničari su
im mahnuli da prođu a da im ni površno nisu pregledali prtljag.
A sada, više od godinu dana kasnije, dok je slušala kako Volfgang ugovara njenu
čudnu veridbu, setila se reči koje je Moris izgovorio te poslednje noći u Parizu. U tom
trenutku shvatila je da je bio u pravu. Nije bila u stanju da zaboravi. Koliko god
pokušavala da se usredsredi na igle za pletenje u rukama, mogla je da vidi samo taj

19
čudovišan ud, kako nabrekle modre ţlezde vlaţno sevaju na nju.

Volfgang je zatvorio kofer i uspravio se. Okrenuo se ka njoj.

- To je to.
- Da.
Stajali su na suprotnim stranama kreveta.
- Biće to dug period - rekao je. - Moţda godine.
- Znam.
Na silu se suvo osmehnuo.
- Neću biti ovde čak ni za tvoje venčanje.
Nije progovarala. Nije učinio nikakav pokret da joj priđe.
- Nikada ti nisam rekao da te volim, zar ne?
Odmahnula je glavom.
- Ne, nikada.
- Ali znaš da te volim, zar ne?
- Da.
- Moţda ne na isti način kao što drugi ljudi vole jedni druge. Moţda na moj način.
- Znam - kazala je. - Kao što ja volim tebe. Na moj način.
Bacio je pogled na sat.
- Mislim da je vreme.
Otvorila je vrata i dala znak Švebelu, koji je čekao. Podigao je kofer i uputili su se
za njim niza stepenice. Na odMoristu, stavila je ruku na Volfgangovu, zaustavljajući
ga. Sačekala je da Švebel izađe napolje pre nego stoje progovorila:
- Zlato? Šta ţeliš da uradim s njim?
- Ostavi ga tamo gde jeste - kazao je. - Ĉim se smestim, pisaću ti i obavestiti te.
I dalje ga je drţala za ruku.
- Volela bih da ideš pravo u juţnu Ameriku odavde, a ne natrag u Nemačku.
- Ima još poslova koje moram da obavim tamo - rekao je. - Ali ne brini, biću
bezbedan. Ostaću u francuskoj zoni, gde mi je Moris sve sredio.
- I dalje mu ne verujem - kazala je.
Pokušao je da se našali.
- Fin način da ţena govori o svom budućem muţu.
Nije se nasmešila.
- To ne menja ništa na stvari.
- On je pohlepan - rekao je. - Ţeli titulu i novac. I zna da ne postoji način da dobije
bilo šta od tog, osim preko nas. Ništa se neće desiti, veruj mi.
Pogledala je u njegove oči.
- Ne ţelim da ti se bilo šta ruţno desi. Bio si previše dobar prema meni.
Pročistio je grlo od iznenadne su voće.
- I ti si bila dobra prema meni.
- Ipak budi obazriv.
Razmišljao je za trenutak.
- I ti budi obazriva. Upamti šta sam ti rekao. Bez obzira na to koliko on
navaljivao, nakon što se venčate nemoj da prebaciš kompanije na njegovo ime. Samo
ga postavi za izvršnog direktora. Ako pita zašto nećeš to da uradiš, reci mu da ti nisam
ostavio dokumenta potrebna za prenos.
- Zapamtiću.
- To bi trebalo da ga smiri - rekao je. - Ne bi se usudio da pokuša bilo šta ukoliko
sve nije u njegovim rukama.
- Razumem - kazala je.

20
 Ovoga puta poljubio ju je u usta. Osetio je blagu slanost na njenim usnama.
Odmakao se i pogledao je.
- Bez suza.
Odmahnula je glavom.
- Bez suza.
- Ĉudne stvari se dešavaju tokom rata - rekao je. - Ali učinila si neke od njih
lepim. - Ponovo ju je poljubio. - To je za malenu. Reci joj da mi je ţao što nisam mogao
da čekam da se vrati iz obdaništa.
- Reći ću joj.
Sišli su do ulaznih vrata, Još jednom, poljubio ju je. Ovoga puta neţno.
- Auf Wiedersehcn, mein Liebchen.

21
 2
Morisov glas zapucketao je od uzbuđujućeg zadovoljstva preko telefonskih linija
iz Pariza.
- De Golova vlada prihvatila je moj predlog. Ti sada razgovaraš s markizom De la
Bovilom.
- Mesje markiţe - rekla je. - Mogu li da vam uputim čestitke?
- Madam markizo - kazno je. - To nije sve što očekujem da ponudite.
Nasmejala se.
- To su dobre vesti.
- To nije sve - rekao je. - Uspeo sam da tvoja stara dokumenta povučem iz arhiva i
pripremio ti potpuno nova dokumenta.
- Kako si to uspeo?
- Ne pitaj kako. Bilo je skupo, ali je vredelo. Sada ne postoji niko ko moţe da upre
prstom u tebe. Nova dokumenta su na putu ka tebi, poštom. Sada je potrebno samo da
prikačiš nove fotografije na njih, zatim da odeš do francuskog konzula i potpišeš se i
sve je završeno.
- Ali i dalje postoje ljudi u Parizu koji bi mogli da me prepoznaju.
- Mislio sam i o tome. Ofarbaj kosu u plavo i promeni izgled. Talasasta kosa do
ramena sada je poslednji hit u Parizu i savršeno bi ti stajala. Počupane obrve takođe
su moderne, kao i tamne senke za oči i rumenilom naglašene visoke jagodice. Uradi to
pre nego što se fotografišeš. Još jedna stvar. Primetićeš da tvoja boravišna dozvola
glasi na ime grofica Tanja Pojarska, ispustio sam Ana s razlogom. Baš kao što te je
Volfgang naterao da ispustiš Tanja jer to nije nemačko ime. Ţelim da se vratiš tom
imenu, u slučaju da bilo ko pokuša da sabere dva i dva.
- Otiću ću u salon lepote odmah ujutru - kazala je. Jedna misao proletela joj je
umom. - Ĉini se da znaš puno o poslednjoj modi.
Nasmejao se.
- Posedujemo fabriku parfema u Grasu, sećaš se? Bilo bi jednostavno skočiti
odatle u kozmetiku. Proučavao sam trţište. Nakon sve bezbojnosti ratnih godina
trţište je spremno za ogroman razvoj... ţenama je jednostavno dosadilo da budu
neprivlačne.
- Mislim da si u pravu - rekla je.
- Znam da sam u pravu - kazao je, - I poteţem sva moguća poznastva na tom
polju.
- Ne volim što to poteţem - rekla je - ali postoji stvar koju si izgleda, zaboravio.
- Šta to?
- Naš brak.
Usledio je trenutak tišine.
- Mislio sam da ćemo se venčati kad dođeš u Pariz.
- Ne - kazala je. - Poznajem Francuze. Moraćemo previše dokumenata da
popunimo i na previše pitanja da odgovorimo. Ţeleće da provere sve, i to će potrajati
čitavu večnost. Osim toga, ko zna šta bi mogli da otkriju? Onda bi svi naši. planovi bili
uzaludni. Venčaćemo se ovde čim prikupim dokumenta. To će biti mnogo
jednostavnije. - Nasmejala se. - Osim toga, dopada mi se ideja da se vratim u
Francusku kao ţena markiza De la Bovila.
Gotovo je mogla da ga vidi preko telefona kako se doteruje.
- Naravno, draga moja - rekao je brzo. - Šta god ţeliš.
- Uzgred budi rečeno ..... upitala je - da li si od tvojih prijatelja u Berlinu čuo bilo
šta o Volfgangu?
- Ni reči - kazao je.
22
 - Zabrinuta sam za njega - rekla je. - Prošlo je više od dva meseca.
- Siguran sam da je on dobro. Da je bilo šta krenulo naopako, čuo bih. Do sada je
već verovatno izvan zemlje.
- Nadam se da je tako - kazala je.
- Pozovi me čim ti dokumenta budu spremna - rekao je.
- Hoću - kazala je završavajući razgovor.
Vrata su se otvorila i Ţanet je ušla u sobu. Mahala je nekim papirom u ruci.
- Maman! - uzviknula je na francuskom. - Pogledaj kako sam nacrtala pticu.
Nastavnik mi je dao peticu. Rekao je da nikada nije video ovakvu pticu.
Uzela je papir iz detetove ruke. Nastavnik je bio u pravu. Nije postojala takva
ptica. Osim, moţda, u noćnim morama. Bila je to neka mešaina pterodaktila, orla i
šišmiša, sve u jakim bojama.
- Zar nije lepa? - uskliknula je Ţanet.
- Vrlo lepa – rela je Tanja i vratila crteţ detetu. - Stavi je na sigurno mesto da je
ne izgubiš.
- Uramiću je i staviti iznad kreveta.
Tanja se nasmešila:
- U redu.
- Pričala si francuski preko telefona, - rekla je Ţanet. - Sa kim si to pričala?
Tanja podigne dete u naručje. Sada je pravi trenutak da joj kaţe.
- Mama se udaje.
Sretan osmeh je obasjao Ţanetino lice.
- Tata general se vraća?
- Ne, - reče Tanja. – Vratićemo se u Pariz da ţivimo. Udajem se za Morisa.
Izraz iznenađenosti prešao je Ţanetinim licem, ona je odjednom zaplakala.
- Ne, Maman, ne! On mi se ne dopada. On je loš čovek.
- On nije loš čovek - kazala je Tanja strpljivo. - On je veoma fin. Videćeš, On te
puno voli.
- Ne voli me! - plakala je Ţanet. - On me mrzi. Uvek me štipa kada ti ne gledaš i
povređuje me.
- On ne ţeli da te povredi - objasnila joj je Tanja. - To je samo njegov način da ti
pokaţe da te voli.
- Ne, nije! - rekla je Ţanet uverljivo. - Po njegovom licu mogu da zaključim da on
ţeli da me povredi, a kada ne jauknem, on me uštine još jače. - Ponovo je zaplakala. -
Ne ţelim da se udaš za njega. Ţelim da se udaš za tatu generala.
- Ţao mi je, Ţanet - kazala je Tanja odlučno, spuštajući je dole. - Postoje stvari o
kojima ti ništa ne znaš. Udaću se za njega, i to je poslednja reč o tome. Sada se popni u
svoju sobu i smiri se.
I dalje jecajući, dete je otišlo do vrata. Na vratima, okrenu se, brišući nos i lice
podlakticom.
- Baš me briga - rekla je prkosno. - Ĉak i ako se uđdaš za njega, ja ga i dalje neću
voleti.
Venčali su se tri neuelje kasnije, i uprkos činjenici da je Tanja kupila Ţaneti novu
belu haljinicu za venčanje, ona je odbila da s njima ode kod matičara.

Zurila je u sebe u ogledalu, još se nije navikla da vidi sebe s plavom kosom. Na
neki čudan način osećala se gotovo kao da je postala druga osoba. Ranije je osećala
svoja erotičnosi kao jedva primetnu i tihu. Sada je bila očita i jaka, skoro kao da je
imala sopstvenu snagu - snagu koju nije mogla da obuzda.
Polako je očetkala kosu, osećajući meku senzualnost svakog svilenog pramena.

23
Zastala je, pogledavši u ogledalo. Nešto nije bilo kako treba. Tada je shvatila. Bela
svilena spavaćica koju je odabrala za svadbenu noć. To je bila pogreška.
Okrenula se ka malom koferu koji je spakovala da ga ponese u hotel. Brzo ga je
pregledala. Trenutak kasnije promenila je spavaćicu. Sada kada je pogledala u
ogledalo razumela je poriv koji ju je naterao da stavi, crnu čipkanu spavaćicu u kofer.
Sada je bila drugačija. Sada je bila neka druga. Misao joj je protekla umom. Lilit.
Ponovo se pogledala. Sada je bila spremna. Iznenada je osetila kako noge počinju
da joj drhte i stavila je obe ruke na umivaonik da bi se primirila. U ogledalu je videla
bradavice na dojkama kako iznenada štrče napred, gotovo se probijajući kroz
koprenastu čipku.
Odmahnula je glavom silovito da to ukloni, šta nije bilo u redu s njom? Nije bilo
kao da joj je on prvi muškarac. Zatvorila je oči za trenutak. Sinulo joj je. Ĉudovišni ud
igrao joj je pred zatvorenim očnim kapcima. Krajnji simbol moći muškarčeve. Sam
muškarac nije bio ništa. Bio je to Priap sa svim oboţavanjem koje je izmamljivao.
Osetila je kako joj vlaţnost preplavljuje slabine.
Sačekala je dok nije osetila da moţe da obuzda drhtanje nogu, zatim je ugasila
svetlo u kupatilu i otvorila vrata spavaće sobe. Njenim očima bio je potreban trenutak
da se priviknu na nejasno svetlo.
On je stajao, nag, kraj kreveta, leđima okrenut ka njoj. Ne pomerivši se od
kreveta, okrenuo se polako ka njoj. Najpre je videla samo njegove teške blistajuće oči i
usne povučene nazad čvrsto preko malih belih zuba; zatim je njen pogled pao, privučen
neumoljivo ka njegovom udu. Osetila je kako drhtanje ponovo počinje u njenim
nogama, usta su joj odjednom bila suva s dahom koji joj je zastajao u grlu.
Bez reči, jednom rukom joj je dao znak da mu priđe, drugu je sakrio iza leđa.
Ćutke je krenula ka njemu, osećajući kao da bi mogla da padne sa svakim
korakom koji je načinila. Napokon je bila pred njim, očiju i dalje oborenih. Osećala se
kao da je omađijana njegovom muškošću.
Odjednom se pomerio i jednom rukom joj pocepao crnu spavaćicu koja je sada
leţala na podu oko njenih nogu i ona stajala naga pred njim. I dalje nije progovarao.
Osetila je vlaţnost kako joj se sliva niz unutrašnju stranu butina. Ali nikako nije
mogla da se pomeri. Kao da je njegov ud preuzeo sva snagu u njenom telu. Nije videla
njegovu drugu ruku kako mu se pomalja iza leđa. Bio je potreban trenutak da udarni
talas bola dopre iz njenog tela do mozga. Agonija je bila tako jaka da joj se vrisak
nehotice oteo iz grla.
Tada je ugledala bič sa devet čvorova u njegovoj ruci, dok su se mali metalni šiljci
na vrhovima uzanih remena presijavali na svetlu. Pogledala je niz telo. Bič je već
ostavio tragove na njenim grudima, stomaku i butinama, i krv je počinjala da curi na
mestima gde joj je metal pokidao meso.
Pre nego što je bilo šta izustila, njegov grub glas ju je presekao:
- Kurvo Švapska! Misliš li da ću ja biti kao drugi? Rob tvojoj pički?
Mogla je samo da odmahne glavom. Nikako nije mogla da progovori. Od straha je
ostala bez glasa.
Usledio je još jedan udarac bičem. Ponovo bol. Zatim se njegova ruka našla u
njenoj kosi okrutno je prisiljavajući da da klekne pred njega. Pokušala je da pokrije
lice rukama, ali joj je zabacio glavu kako bi mogla da ga gleda. Njegov ud, sada
potpuno ukrućen, štrčao je nad njenim licem kao dţinovska zmija.
Glas mu je bio grub i okrutan.
- Ti si rob, a on je tvoj gospodar. Pogledaj ga i znaj da ti nisi ništa do njegova
kurva.
Pokušala je da okrene glavu,, ali on je vukao za kosu ne dozvoljavajući joj da se

24
pomeri. Zatim je p„novo ošinuo bičem. Ovoga puta preko leđa. Potom još jednom. Bol
ju je presekla i ona vrisnu promuklim glasom.
Njen bolni vrisak je bio kao okidač. Njegov ud je počeo da skakućr kao kobra, dok
je njegovo seme valjalo po njoj. Munjevito je udario bičem i činilo se da bol i seme teku
zajedno po njenom telu.
Kada je bilo gotovo, odgurnuo ju je silovito na pod. Stropoštala se jecajući, kraj
njegovih nogu, nemoćna da se pomeri. Stajao je ćutke za trenutak, dišući teško,
gledajući dole u nju. Potom ju je podbo nogom prevrnuvši je na leđa, dok je ona zurila
u njega. Glas mu je sada bio smiren.
- Idi u kupatilo, kurvo, i očisti se.
Nije se pomerila. Ponovo udarac biča. Telo joj je poskočilo od bola.
- Uradi kako kaţem!
Lagano se prevrnula na ruke i kolena i počela da puzi ka kupatilu. Ĉula je njegov
glas iza sebe.
- Ĉekaj! - Stala je. Videla je njegova stopala kako koračaju oko nje i zaustavljaju
se ispred nje. Nije podigla glavu. - Pogledaj me! - zapovedio je.
Pogledala je uvis. Drţao je penis u jednoj ruci. Odjednom je potekao urin iz njega;
njegova topla goruća slanost donosila je novu patnju sirovom krvarećem bolu njenih
rana.
- Ne! - zavrištala je, pokušavajući da se pomeri. Ali ponovo je usledio udarac biča
i bol ju je oborio na tlo; pruţila se kraj njegovih nogu.
Potom je završio i nasmejao se.
- Sada moţeš da ideš.
Negde u sebi našla je snage da ga pogleda. Glas joj je zazvučao kao u ţivotinje,
dubok i promukao.
- Ubiću te zbog ovoga!
Ponovo se nasmejao.
- Ne, nećeš - rekao je prezrivo. - Zato što ako to učiniš, i ti i tvoje dete ćete umreti.
Mora da misliš da sam budala. Nisam. Sva tvoja stara dokumenta su na sigurnom
mestu, i ako mi se bilo šta desi, dospeće vlastima.
Lagano se vratio do kreveta i seo. Glas mu je bio opušten, sada gotovo neţan.
- Pošto se opereš i počistiš ovaj nered, dođi u krevet. Ĉekaću te. - Zatim se
ispruţio i pokrio čaršavom. - Ne moraš da ţuriš. Mislim da ću malo da odspavam.
Uhvatila se za kvaku na vratima i uspravila se. Za trenutak se naslonila na
vrata, a onda ih je otvorila. Svanulo je pre nego što je izašla i činilo se da on još spava.
Prišla je tiho vratima ormana da uzme haljinu.
Začula je njegov glas iza sebe:
- Dođi ovamo.
Nije se ni pokrenula. Sedeo je u krevetu, drţeći bič u ruci.
- Rekoh, dođi ovamo.
Lagano se pomerila ka njemu.
- Lezi i raširi noge.
- Ne, - Ošinuo ju je bičem. Ćutke je legla na krevet. Zbacio je čaršav sa sebe. Već
je imao erekciju. Nadvio se nad nju i pokušao da prodre u nju. Ali ona je bila suva i
zatvorena za njega. Pljunuo je u ruku i protrljao pljuvačku po sebi, a zatim se jednim
silovitim pokretom zario duboko u nju.
Ponovo je zavrištala u bolu dok se njegova ogromna krutost probijala kroz nju.
Počeo je da se kreće i ona je nastavila da vrišti na rastuću silinu njegove nabujale
strasti. Bilo je to mučenje za koje nije ni sanjala da će ga ikada doţiveti. Napokon je
svršio.

25
 Za trenutak, leţao je dahćući na njenim grudima, zatim se podigao na ruke,
gledajući dole u nju. Smešio se.
- Zar to nije ono što si zaista ţelela? Kita kao u konja?
Piljila je u njegove oči s mrţnjom. Glas joj je bio hladan,
-Videla sam kite konja veće od tvoje, ali nikada nisam poţelela da me zaskoče.
Njegova ruka sevnula je preko njenog lica. Mogla je da oseti bele tragove prstiju
kako počinju da rumene od bola. Glas joj je i dalje bio hladan.
- Da li si završio?
Klimnuo je glavom.
- Onda se skini sa mene. Ţelim da te isperem iz sebe.
Posmatrao ju je kako hoda ka kupatilu.
- Tanja.
Okrenula se da ga pogleda. Ĉinio se iskreno zbunjen.
- Ne razumem te. Šta je to što ti ţeliš?
Duboko je udahnula.
- Muškarca - kazala je, zatim je zatvorila vrata kupatila za sobom.

Vozač je otvorio vrata i Moris je izašao prvi, okrenuvši se da je prihvati za ruku

da joj pomogne da izađe. Izbegla je njegovu raku, uhvativši ga za ručni zglob, i kada je
izašla, sačekala je da Ţanet stane kraj nje pre nego što se okrenula da pogleda kuću.
- To je velika kuća - rekla je.
- To je bio dobar pazar - kazao je. - Vlasnici su ţeleli da je što pre prodaju.
Osetila je kako je Ţanet steţe za ruku. Bila je to velika siva kamena kuća, više od
dvadeset metara široka, zaklonjena iza ograde od kovanog gvoţđa u majušnom vrtu
koji je gledao na ulicu. Iza ogromnih središnih kapija nalazila se stazica koja je vodila
do ulaza s vratima od bojenog stakla zaštićenih rešetkom od kovanog gvoţđa na kojoj
je već bio postavljen grb Bovilovih.
Uputila se za njim ka vratima dok je vozač vadio njihov prtljag iz kola. Vrata je
otvorio batler u livreji pre nego što je Moris imao priliku da pozvoni.
- Da li da preneseni mladu preko praga? - upitao je Moris zajedljivo.
Nije se potrudila da mu odgovori i ušla je u kuću. Kao što je bio običaj, posluga je
bila postrojena u predvorju da dočeka novu gospodaricu. Bilo ih je šestoro, svi u
uniformama. Anri, batler, njegova ţena, Margerita, koja je bila kuvarica, i četiri mlade
devojke, sluškinje koje će se brinuti o odrţavanju kuće i drugim poslovima. Rene,
vozač, još je bio napolju. Rukovala se s njima ponaosob, blagim klimanjem glave
primajući njihove naklone.
- Madam markizo - promrmljali su s poštovanjem.
Po predstavljanju, jedan mladić iznenada se pojavio iz jedne od prostorija koje su
vodile u predvorje, noseći neke papire u ruci. Zastao je kada ih je ugledao.
- Izvinite me - rekao je na engleskom. - Nisam znao da ste stigli.
I pre nego što je čula njegov naglasak Tanja je mogla da zaključi, na osnovu kroja
njegovog odela, da je mladić Amerikanac. Bacila je pogled ka Morisu.
- Draga moja - kazao je Moris. - Mogu li da ti predstavim mog izvršnog
pomoćnika i sekretara, Dţerija Dţonsona? Dţeri, madam markiza i njena ćerka Ţanet.
Nezgrapno, Amerikanac se poklonio.
- Zadovoljstvo mi je, madam markizo.
Tanja nije ponudila svoju ruku.
- Gospodine Dţonsone.
- Da li bi volela da vidiš kuću, draga moja? - upitao je Moris.
Tanja je odmahnula glavom.

26
 - Malo sam umorna od puta. Volela bih da se najpre odmorim i malo osveţim.
Moris klimnu glavom.
- Dobro. - Okrenuo se ka batleru. -Da li biste poveli madam markizu do naših
odaja i pobrinuli se za njenu udobnost. - Okrenuo se ponovo ka Tanji. - Treba da
pogledam neka dokumenta s Dţerijem, Pridruţiću ti se uskoro.
Tanja je bacila pogled ka mladom Amerikancu. Iznenadno, mnoge stvari su
sloţile u njenoj glavi. Klimnula je glavom lagano, nikakav znak misli nije joj se
video na licu, zatim, uhvativši Ţanetu za ruku, pošla je za batlerom uza stepenice.

Tanja je lagano izašla iz kade i pruţila ruku ka velikom peškiru i umotala se u

njega. Brzo se obrisala, zatim ga je ispustila na pod i stala ispred ogledala. Modrice i
posekotine njene svadbene noći nestale su sa njenog tela, ali ne i iz njenog uma.
Odenula je svileni bademantil i otišla u spavaću sobu. Pritisnula je zvono za sluškinju
i sela za toaletni stočić. Začulo se blago kucanje na vratima.
- Entrez.
Sluškinja je ušla i naklonila se.
- Madam.
Tanja je pogledala. Bila je to mlada devojka tamne kovrdţave kose i krupnih
braon očiju.
- Kako se zoveš, dete?
- Luiz, madam.
- Luiz, da li bi mi donela čaj, molim te?
- Sa zadovoljstvom, madam. - Sluškinja se ponovo naklonila i napustila sobu.
Tanja se ponovo okrenula ka ogledalu. Nehajno je dodirnula kosu. Nevolja s
plavušama bila je ta što je svakih nekoliko nedelja bilo potrebno farbanje. Mrzela je
ruţan izgled tamnog korena kose, mada se činilo da mnogim ţenama to ne smeta.
Ponovo se začulo kucanje na vratima. Misleći da se to sluškinja vraća sa čajem,
pozvala je:
- Entrez.
U ogledalu je videla kako se otvaraju vrata. Brzo je bade-mantilom prekrila
grudi, dok je Dţeri ulazio u sobu, s fasciklom dokumenata u ruci. Pogledala ga je
začuđeno.
- Da?
- Markiz bi ţeleo da potpišete ova dokumenta - rekao je. Ona klimnu glavom.
- Stavite ih tamo na sto i pozabaviću se njima.
Stajao je tamo, premišljajući se.
- Nešto nije u redu? - upitala je.
- Markiz je rekao da je neophodno da odmah potpišete ova dokumenta.
Ustala je i pogledala ga u lice.
- Recite markizu da neću potpisati ništa dok ne pročitam dokumenta. - Pruţila je
ruku. - Moţete mi ih ostaviti.
Hitro joj ih je predao i okrenuo se ka vratima. Njen glas ga je zaustavio.
- Uzgred budi rečeno - upitala je nemarno - kako ste upoznali markiza?
- Pre nekoliko godina u Engleskoj - kazao je. - Bio sam dodeljen generalštabu kao
oficir za vezu sa snagama Slobodne Francuske. Kada se rat završio i ja odlučio da
ostanem u Evropi, markiz je bio dovoljno ljubazan da mi ponudi ovaj posao.
- Razumem. - Klimnula je glavom zamišljeno, zatim se osmehnula. - To mora da
je bilo veoma pogodno za obojicu.
- Bilo je - rekao je, osećajući se lagodnije sada i osmehujući se. Ponovo se okrenuo,
zgrabivši rukom kvaku na vratima.

27
 - Dţeri.
Ponovo ju je pogledao, drţeći ruku i dalje na kvači.
- Da, madam?
Glas joj je zvučao bezazleno.
- Koliko ste već dugo vi i markiz ljubavnici?
Videla je kako se rumenilo pomalja na njegovom licu i njegove plavosive oči
postaju zelene od mrţnje. Zatim su se njegove usne stegle ne odgovarajući i napustio je
sobu naglo, gotovo zalupivši vratima za sobom.
Sedela je za stočićem za doručak blizu prozora, pijuckajući čaj i čitajući
dokumenta kada je Moris ušao u sobu. Bacila je pogled ka njemu.
- Mogao si da kucaš - rekla je nehajno. - Učtivo je učiniti to.
Lice mu je bilo zajapureno i besno.
- Dţeri mi je rekao da nećeš da potpišeš dokumenta.
- Neću dok ih ne pročitam - kazala je zadrţavajući smirenost u glasu. Bacila je
pogled dole ka fascikli u ruci. - Sada kad sam pročitala, uopšte ih neću potpisati.
- Sve je trebalo da bude zavedeno kao imovina nakon što se venčamo - rekao je. -
Volfgang je rekao da ćemo to da uradimo.
- To je on rekao - sloţila se prijazno.
- Onda to uradi - kazao je.
Odmahnula je glavom.
- Ne.
- Moraš - rekao je. - Preuzeo sam mnoge finansijske obaveze zasnovane na tom
dogovoru.
- To je nepovoljno - kazala je.
- Ĉak sam i ovu kuću kupio na osnovu toga - rekao je.
- Primetila sam to - kazala je. - Na tvoje ime lično, ali da se plati novcem iz
Volfgangovih kompanija. Mislim da njegova namera nije bila da se ti obogatiš o
njegovom trošku.
- Onda ti nameravaš da zadrţiš sve to - rekao je preteći.
- Dok mi Volfgang ne kaţe drugačije.
- Šta ako ga nikada više ne čuješ?
Slegnula je ramenima.
- Po francuskom zakonu ti si odgovorna za novac u svakom slučaju - kazao je.
- Znam to - rekla je smireno. - Ali sutra ću potraţiti beleţnika, i kada on unese
neophodne promene u dokumenta, platiću.
- A šta bi ja trebalo da učinim?
- Samo ono što smo se dogovorili. Ti ćeš biti izvršni direktor kompanija. Dobro
upravljaj njima i nema razloga da se ne obogatiš.
- Nećeš se izvući s tim - zapretio je. - Moţeš da budeš proterana.
- A gde ćeš ti biti ako otvoriš tu Pandorinu kutiju? - upitala je bojaţljivo se
osmehnuvši. - Posebno kada im ispričam o okolnostima koje su dovele do našeg braka.
Zurio je u nju ne progovarajući.
- Moţeš sada da ideš - kazala je mirno, otpuštajući ga. - A dok budeš silazio dole
obavesti batlera da ću za nekoliko minuta biti spremna da pogledam ostatak kuće.
- Da li madam markiza ţeli da uradim još nešto? - upitao je podrugljivo.
- Da - rekla je. - Reci svom dečku da se iseli iz kuće do večere. Znaš kako posluga
voli da ogovara. Mislim da ne bi bilo lepo da šire po Parizu glasine da je mesje markiz
peder.
Sačekala je dok se vrata nisu zatvorila za njim, zatim je otišla u kupatilo i
otvorila torbu sa šminkom. Podigla je gornji pregradak i stavila ga na mermernu

28
površinu pored umivaonika. Brzo je izvadila teglice s kremama i losionima iz torbe dok
nije oslobodila koţnu torbicu na dnu. Zatim je uzela koţnu lorbicu i drţala je u ruci.
Zlatna ugravirana slova zasijala su ka njoj. W v B Schwe-rinaen.
Otvorila je torbicu. Srebrno-čelični brijači zableštali su. Sedam komada. Po jedan
za svaki dan u sedmici. Označeni crnim slovima na ručicama od slonovače. Od
ponedeljka do nedelje. Pronašla ih je u kupatilu kuće u Ţenevi i nehotice ih spakovala
u torbu. Sada je znala da to uopšte nije bilo slučajno. Iznenada joj je sinula misao da ih
Volfgang uopšte nije zaboravio. Namerno ih je ostavio tamo gde je mogla da ih
pronađe.
Brzo se vratila u kupatilo i stala na sredinu prostorije. Trenutak kasnije donela
je odluku. Sa svake strane dušeka, iza dva para jastuka, između dušeka i uzglavlja.
Zatim jedan ispod dušeka sa svake strane u podnoţju kreveta. Jedan ispod jastuka na
malom kauču, ispred stočića za kafu, još jedan ispod jastučeta stolice za leţanje i
poslednji iza zavese na prozoru blizu stola za doručak.
Još jednom se poslednji put osvrnula okolo, zatim je vratila toaletnu torbicu u
kupatilo baš kad se začulo batlerovo kucanje vratima.

Bilo je potrebno više od dva sata da joj batler pokaţe kuću. Kada su se napokon
vratili u njenu sobu, pohvalila ga je.
- Veoma dobro ste obavili posao, Anri. Zadovoljna sam.
Poklonio se.
- Hvala vam, madam. Da li je madam spremna da nastavi s raspakivanjem
prtljaga?
- Da, hvala vam.
- Obavestiću Luizu da dođe i pomogne vam. Do sada je trebalo da završi posao u
sobi vaše ćerke. - Dvoumio se za trenutak. - U koje vreme bi madam ţelela da bude
večera?
- U osam sati.
- U trpezariji?
Pogledala ga je začuđeno.
- Zašto pitate?
Bilo mu je nelagodno.
- Mesje markiz me je obavestio da on večeras neće večerati kod kuće.
Ćutala je.
- Moţda bi vama i vašem detetu bilo ugodnije u sobi za doručak. Veoma je
prijatna i gleda na vrt.
Klimnula je glavom.
- Dobra ideja, Anri. Hvala vam.
- Hvala vama, madam. - Ponovo se poklonio i krenuo ka vratima.
- Anri.
Zastao je.
- Da, madam?
- Pokazali ste mi sve prostorije osim sobe moga muţa. Volela bih sada da je
vidim.
- Izvinite me, madam - kazao je nelagodno. - Mislio sam...
- Ne. Nisam je videla. Ne znam čak ni gde se nalazi.
Pokazao je rukom ka uskim vratima na daljem zidu njene sobe.
- Ako bi me madam sledila.
Pogledala je u vrata. Uţa od običnih, do tog trenutka mislila je da je orman.
Vrata su vodila u uski hodnik nešto manje od metar širok i malo duţi od metar, na

29
čijem kraju su se nalazila još jedna uska vrata.
Otvorio joj je druga vrata i ušla je u Morisovu sobu. Stala je tamo na trenutak.
Trebalo je to da zna. Moris je uzeo najbolju sobu za sebe. Sva četiri prozora bila su na
prednjem delu kuće s pogledom na park preko puta ulice. I bila je nedavno ukrašena
na način koji je nekako bio ţenstveniji nego šio je bila uređena njena soba. Ušla je u
kupatilo. Ĉak i ono hilo je više nego dvostruko veće od njenog kupatila.
Izašla je iz kupatila i zatekla batlera kako stoji nasred sobe i posmatra je.
- Veoma lepo, Anri.
Glas mu je bio suzdrţan.
- Da, madam.
- Predomislila sam se. Ne morate da pošaljete Luizu da me danas raspakuje.
Moţe sutra.
- Da, madam.
- Sutra ćemo takođe zameniti sobe - kazala je. - Ja ću zauzeti ovu sobu, moja
ćerka će se preseliti u moju, a vi ćete premestiti markizove stvari u sobu moje ćerke.
- Ali, madam... - bio je zapanjen.
- Da, Anri? - Glas joj je bio hladan.
- Mesje markiz. Le patron. - Mucao je. - Njemu se to neće dopasti.
Staloţeno je podnela njegov pogled.
- Ako sam u pravu, Anri, le patron je vaš poslodavac, osoba koja vas plaća. N’est-
ce pas?
- Tako je, madam.
- Onda nemate zbog čega da se brinete - rekla je, i dalje hladnog glasa. - Pošto
sam ja osoba koja vas plaća, a ne mesje markiz, ja sam la patronne. I jedina osoba koju
treba da zadovoljite.
Oborio je oči pred njenim prodornim pogledom. Poklonio se.
- Da, madam.
- Još jedna stvar, Anri - dodala je. - Sutra kada zamenimo sobe, takođe ćete
naloţiti bravaru da promeni brave na vratima.
- Da, madam. Da li ima još nešto, madam?
Krenula je natrag kroz uzani hodnik.
- Obavestite me čim gospodin Dţonson ukloni svoje stvari.
- On je već napustio kuću, madam. Otprilike pre sat vremena dok smo bili na
trećem spratu.
- Dobro - rekla je. Dala je do znanja kako stvari stoje i znala je da njemu to nije
promaklo. - Hvala vam, Anri.

- Zar mesje Moris neće večerati s nama?

Tanja je pogledala preko malog stola u svoju ćerku.
- Neće, dušo. Izašao je.
Ţanet je bila znatiţeljna.
- S tom devojkom?
Tanja je bila zbunjena.
- Kojom devojkom?
- Znaš. - Ţanet je zvučala prostodušno. - Tom. Onom koja se oblači u mušku
odeću.
Tanja je zurila u svoju ćerku.
- On nije devojka. On je muškarac.
- Ako je ona muškarac, zašto si je izbacila iz kuće? -upitala je Ţanet oštro.
Tanja je bila iznenađena. De te je videlo više nego što je ona mislila da jeste.

30
 - Potrebna nam je soba za nekog drugog - objasnila je, osećajući nezgrapnost
svojih reči.
Ţanet je ćutala dok je jela supu. Ponovo je podigla pogled pošto je Anri uklonio
njen tanjir.
- Ja i dalje mislim da je ona devojka.
- Šta te navodi da tako misliš?
- Bila sam dole u kuhinji kada je mesje Moris sišao i rekao joj da si ti naredila da
ona ode.
- To ne znači da je on devojka.
- Kada sam se potom vraćala gore stepenicama, prošla sam pored njene sobe. Ona
je plakala, a mesje Moris ju je ljubio i govorio joj da će sve biti u redu. Ponašao se baš
kao da je ona devojka.
Tanja je ćutala.
- Moţda se jednostavno osećao loše - napokon je rekla.
Ţanet je odmahnula glavom.
- Vadila je haljine iz ormana i stavljala ih u kofer. Kada su me videli da stojim
tamo, mesje Moris je nogom zatvorio vrata. Ali nisu mogli da me prevare.
- To sada ionako nije vaţno - presudila je Tanja. - U svakom slučaju, on je otišao i
neće se vratiti.
Ćutale su dok nije posluţeno glavno jelo. Ţanet je zasekla parče mesa.
- Ovo je dobro, zar ne? Francuska kuhinja je bolja od švajcarske.
Tanja se nasmešila.
- Da, dušo.
Ţanet je uzela još jedan zalogaj hrane.
- Zaista mi se dopada. - Zatim je, ne menjajući boju glasa, rekla: - Da li boli kada
mesje Moris stavlja svoju veliku stvar u tebe?
- Ţanet! - Tanja je bila zaprepaštena. - Gde si uopšte naučila takve stvari?
- U školi - odgovorila je Ţanet nehajno. - Sva deca u školi pričaju o tome. Neki od
njih su videli majke i očeve kako to rade. Misliš li da ćeš mi jednom dozvoliti da
gledam kada mesje Moris radi to tebi?
- Ne - kazala je Tanja oštro. - I nije lepo da se o tome priča. Fine devojke nikada
ne pričaju o tome.
- Ušla sam jedne noći u tvoju sobu kada ste ti i tata general to radili. Ali niste me
videli, i izašla sam. - Pojela je još jedan zalogaj mesa. - Ali stvar mesje Morisa je dva
puta veća od tata generalove. Zato sam pomislila da bi moglo da boli.
- Kako znaš te stvari?
- Mesje Moris uvek ostavlja vrata kupatila otvorena kada mokri. Nisam mogla da
ne vidim. On čak zna da sam ga videla i obično se nasmeši.
Tanja nije znala šta da kaţe. Moris je ostao u Ţenevi samo nedelju dana nakon
venčanja, a onda se vratio u Pariz da sredi kuću, i nije ga videla sve dok ih danas nije
sačekao na ţelezničkoj stanici.
- Pa, to se više neće ponoviti - napokon je rekla. - Ti ćeš promeniti sobu i preći u
sobu pored moje.
- Gde će biti mesje Moris?
- On će se preseliti u tvoju sobu.
- Onda ti on neće praviti bebu tom svojom stvari? - upitala Eanet.
- Neće - kazala je Tanja nedvosmisleno.
- Zašto neće?
Tanju pogleda u ćerku. Glas joj je postao blag.
- Zato što si jedino dete koje ţelim. Ne ţelim drugu bebu osim tebe.

31
 Osmeh se odjednom razlio po Ţanetinom licu. Ustala je sa stolice i potrčala ka
majci, zagrlivši je.
- Stvarno? - uzviknula je.
Tanja je zagrli.
- Stvarno. Ti si jedina beba koja mi je potrebna.
- Drago mi je, maman - rekla je Ţanet. - Ne ţelim da imaš drugu bebu osim mene.

Bila je gotovo ponoć kada je ugasila noćnu lampu. Kapci su joj bili teški kao olovo.
Bio je to dug dan, počeo je oko šest sati ujutru u Ţenevi. Devetočasovna voţnja vozom
nije bila tako mirna sa brojnim zaustavljanjima i polaţenjima. Ţelela je da bude budna
kada se Moris vrati, ali nije uspela. Morala je malo da odspava.
Slab zvuk glasova i smeh prodrli su u njen san. Promeškoljila se nemirno,
pokušavajući da zaustavi taj zvuk, ali bio je istrajan. Napokon je otvorila oči
zagledajući se u radijumske brojke koje su svetlele na brojčaniku budilnika. Prevrnula
se na leđa osluškujući ţagor.
Ĉinilo se da dopire iz uzanog hodnika koji je spajao njihove sobe. Neko je bio
tamo s Morisom, ali glasovi su bili previše nerazgovetni da bi mogla da zaključi da li je
u pitanju jedna ili više osoba. Leţala je tiho u mraku. Nakon izvesnog vremena činilo
se da su glasovi jenjavali i zatvorila je oči i zaspala.
Nije znala koliko je vremena prošlo kada se začulo oštro škljocanje prekidača za
svetlo i kada je iznenadna poplava svetla po sobi trgla iz sna. Sela je u krevetu,
trepćući očima na zaslepljujućoj svetlosti. Oči su joj se brzo privikle.
Spojna vrata bila su delimično otvorena i Moris je stajao iza njih, gledajući je.
- Izlazi! - kazala je hladno.
Umesto toga, širom je otvorio vrata i kročio u sobu. Bio je potpuno nag, a bič s
devet čvorova vukao se po podu dok ga je drţao u desnoj ruci. Zaustavio se nasred
sobe, zureći u nju, i levom rukom počeo da gladi svoj ud do erekcije.
Bacila je pogled ka njegovom udu, zatim nagore ka licu.
- Ovoga puta neće delovati - rekla je, glasa i dalje hladnog. -Izlazi.
Iznenada se nasmejao, zatim se okrenuo i pozvao:
- Uđi, Dţeri, dragi. Dozvoli da ti pokaţem kako da postupaš s nemačkom kurvom.
Dţeri se pojavio na dovratku. I on je, takođe, bio nag i drţao je bocu konjaka.
Piljio je u nju i kikotao se pijano.
Bič je zafijukao preko kreveta ka njoj. Digla je ruke uvis, primivši većipu udaraca
po rukama, štiteći lice. Bič je ponovo zafijukao, padajući preko njenih grudi, još
pokrivenih čaršavom.
- Izlazi iz kreveta, kurvetino! - zareţao je Moris.
Ćutke je ustala iz kreveta, njena bela pamučna spavaćica dodirivala je pod.
Stajala je uspravna, okrenuta ka njemu.
- Dţeri, pocepaj joj spavaćicu - zapovedio je Moris.
I dalje se kikoćući, Dţeri je hodao ka njoj.
- Hoćeš piće, draga? - upitao je, mašući bocom konjaka.
Zurila je u njega ne odgovarajući.
- Daj joj govno! - obrecnuo se Moris. - Pocepaj joj spavaćicu. Ja imam ono što ona
ţeli.
Nije rekla ništa kada je Dţeri pokušao da joj podere spavaćicu. Ali pamuk je bio
prejak i nije se dao pocepati. Napokon joj je povukao spavaćicu preko ramena i pala je
na pod. Piljio je u nju, zatim je pruţio ruke i dodirnuo joj grudi.
- Ima velike sise - kazao je gotovo sa zavišću.
Ljutito ga je pljesnula po rukama i odgurnula ih od sebe. Zakikotao se.

32
 - Ne brini, draga. Još godinu dana i počeće da vise preko stomaka. Uvek je tako s
velikim sisama. Onda nećeš biti tako ponosna na njih.
Bič je ošinuo njeno telo. Ugrizla se za usne od bola.
- Dođi ovamo - zapovedio je Moris.
Ćutke se pomerila ka njemu, zaustavivši se pravo ispred njega očiju uperenih u
njegovo lice. Zgrabio ju je za kosu, prisilivši je da pogleda nadole u njega.
- Pogledaj u svog gospodara, kučko, robinjo!
Pokušala je da odvrati glavu od njega, ali bič joj je ošinuo ramena dok ju je on
ljutito primoravao da klekne ispred njega. Povukao joj je glavu unazad zateţući joj
vrat, prisiljavajući je da otvori usta.
- Puši ga!
Pokušala je da zatvori usta. Ovoga puta bič je pao preko njenih leđa i zadahtala
je od bola.
- Sada. Hoćeš li da uradiš kako ti kaţem?
Lagano je pruţila ruku ka njegovom udu dok se pomerala ka malom kauču pored
kojeg je stajao. Obuhvatila ga je jednom rukom, privlačeći ga ka ustima, dok je drugom
rukom između jastuka traţila brijač.
Moris se nasmejao pobedonosno.
- Rekao sam ti da znam šta ona ţeli.
Dţeri se zakikotao.
- Nikada ga neće staviti u usta. To je najveća kita u Parizu.
Sada je brijač bio u njenoj ruci. Srebrno sečivo blesnulo je nakratko na svetlu.
Jedan mlaz krvi iznenada se pojavio na Morisovom telu proteţući se od pupka do
dlaka iznad stidne kosti.
Moris je zavrištao u iznenadnom bolu gledajući dole.
- Šta si mi to uradila, kučko? - Zatim je ugledao krv. - Ubila si me! - zavrištao je i
pao na pod onesvestivši se.
Ustala je, zureći u njega, i dalje drţeći krvavi brijač u ruci, zatim se okrenula da
pogleda u Dţerija.
Odjednom se istreznio, bledog lica, kao da će mu pozliti. Nije skidao pogled sa
brijača u njenoj ruci i pokušao je da govori, ali nikakve reči nisu mu dolazile na usne.
Zatim joj se, uţasnut, zagledao u oči.
- Mogla sam da ga ubijem, ali nisam - kazala je smireno. Zakoračila je preko
Morisa i uputila se ka kupatilu. Na vratima se okrenula natrag ka Dţeriju. - Bolje da
pozoveš lekara. Biće mu potrebno nekoliko kopči ili bi mogao da iskrvari na smrt.
- Šta ćeš ti da uradiš? - upitao je promuklo.
- Idem da spavam u sobu moje ćerke - rekla je. - Ipak, nisam odgovorna šta vas
dvojica radite jedan drugome kada se napijete.

Bilo je oko deset sati ujutru i ona je sedela za stolom za doručak pijući kafu
nakon što je odvela Ţanet do nove škole kada je on ušao u sobu. Bacila je pogled ka
njemu.
- Bolje sedi - rekla je mirno, kao da se ništa nije dogodilo prethodne noći. - Ne
izgledaš previše dobro.
Spustio se na stolicu.
- Lekar kaţe da bi mogao da mi ostane oţiljak do kraja ţivota.
- Šteta - kazala je neodređeno.
Pruţio je ruku da uzme kafu i napunio je šolju. Otpio je gutljaj i pogledao je.
- Sada, šta da radimo?
Srela je njegov pogled.

33
 - Prestajemo da igramo igrice i prelazimo na posao. Zar nije to smisao čitavog
dogovora?
Klimnuo je glavom mrzovoljno u šolju kafe.
- Ti si dobar trgovac - rekla je. - Volfgang je to priznao odavno. Uvaţavam to i
poštujem tvoje sposobnosti. Nisam se promenila u tom pogledu.
Podigao je pogled. U njegovom glasu osećalo se iznenada nadošlo poštovanje.
- Ti si čudna ţena, Tanja.
- Moţda - kazala je. - Ali ti i ja imamo jednu stvar zajedničku.
- Šta je to?
- Oboje smo ljudi koji se bore za opstanak - rekla je lagano. - Dogurali smo ovako
daleko zajedno i ne postoji nikakav razlog da dopustimo da nas neka trenutna glupost
uništi i spreči da idemo dalje.
Srknuo je gutljaj kafe. Već se ohladila. Spustio ju je.
- I nisi ljuta zbog onoga što se dogodilo?
- Da li bi trebalo da budem? - upitala je. - Što se mene tiče, to je završeno. Da li si
ti ljut?
Razmišljao je za trenutak.
- Da. I ne. Ali u pravu si. To je završeno.
- I dalje moţemo lepo da ţivimo, mesje markiţe. - Osmehnula se. - Za oboje.
Podigao je glavu posmatrajući je netremice. Zatim je lagano klimnuo glavom.
- Madam markizo, počinjem da verujem da si u pravu.
- Naravno da sam u pravu, Morise. - Nasmešila se. Podigla je zvonce za poslugu. -
Sada, dopusti mi da pozovem Anrija da ti donese malo vruće kafe i doručak.

34
 3
Glas se začuo preko telefona, odjekujući putanjom dugom deset godina.
- Ovde Johan Švebel.
Moris je osetio kako mu se steţe čvor u stomaku. Ĉak i posle deset godina, obuzeo
ga je strah. Nije mogao da progovori.
- Sećate me se? - Nemački naglasak bio je slab. - Prošlo je puno vremena.
- Da - odgovorio je Moris. - Prošlo je puno vremena.
- Pozvao sam madam markizu, ali nije kod kuće. Uputili su me na vas.
- Da. Ona ima zakazan sastanak.
- Trebalo bi da ugovorimo sastanak - rekao je Johan.
- Naravno - odgovorio je Moris. - Gde ste?
- U Parizu sam.
- Dozvolite mi da proverim s Tanjom i javiću vam se - kazao je Moris.
- Ne, biću prezauzet. Dopustite da vam se javim sutra ujutru oko jedanaest sati.
- Odgovara mi - rekao je Moris. Telefon je zanemeo u njegovoj ruci. Zurio je u
njega za trenutak, zatim ga je polako vratio na sto. Uzeo je cigaretu i pokušao da je
pripali. To nije lilo lako. Ruke su mu se tresle.

Lekar je ćutao dok joj je pomagao da izvuče noge iz stremena na stolu za pregled.
Zakoračio je unazad kada se ona obrnula uspravivši se; njena bela platnena odora za
preglede stajala je bezoblično oko nje.
- Obucite se - rekao je kada je bolničarka prišla da joj pomogne. - Videćemo se za
deset minuta u mojoj privatnoj ordinaciji.
Napustio je sobu pre nego što je ona mogla da mu postavi bilo kakvo pitanje.
Bolničarka je otvorila mali orman u kojem je visila njena odeća i stala iza nje da
odveţe vrpce kojima je odora bila vezana na leđima.
Sedela je na udobnoj koţnoj stolici ispred njegovog stola kada je on ušao u malu
ordinaciju. Paţljivo je zatvorio vrata za sobom i seo za pisaći sto, pogledavši je u oči.
- Izgledate veoma ozbiljni, doktore Pjer - kazala je.
Klimnuo je glavom.
- Trudni ste.
Osmehnula se.
- To je sve? - Bila sam zabrinuta za trenutak. - Moţemo da se pobrinemo za to.
Odmahnuo je glavom.
- Ne ovoga puta.
Bila je potresena.
- Zašto da ne? Radili smo to i ranije.
- Ĉekali ste predugo. Plod je potpuno razvijen. Star je otprilike petnaest nedelja.
- Do đavola - rekla je.
- Zašto niste došli ranije? Kao što ste to pre činili? Ĉetiri, pet, šest nedelja, i nema
nevolja.
- Bila sam zauzeta - kazala je. - Osim toga, nisam uopšte obratila paţnju.
Menstruacije su mi i ranije izostajale i onda bih dobila.
- Niste bili u pravu - rekao je.
- Ĉula sam za abortuse kada je plod ovoliko star - kazala je.
- Da. Ali to je veoma opasno. Osim toga, imate nekoliko pokazatelja koji govore
protiv toga. Prvo, imali ste tri abortusa u poslednjih sedam godina, koliko vas
poznajem, i nisu vam uopšte činili dobro. Drugo, više niste dete. Trideset osam godina
i, fiziološki, vaše telo nije toliko snaţno, niti su vaša materica i jajnici dovoljno gipki da

35
izdrţe tako ţestok potres kao što je taj. Moglo bi lako da dođe do probušenja materice i
da iskrvarite na smrt pre nego što ustanovimo šta to treba da zalečimo.
Duboko je udahnula.
- Mogu li da dobijem cigaretu?
Gurnuo je paklu preko stola i zapalio joj cigaretu. Sačekao je trenutak.
- Markiz bi trebalo da bude zadovoljan.
Nasmejala se jetko.
- Znate vi bolje, doktore Pjer. Ĉitav svet zna bolje. Svi oni znaju šta je on. To će
biti najveća šala u Parizu.
- Nemate izbora - kazao je. - Ukoliko ne biste više voleli da umrete.
Odmahnula je glavom lagano.
- Mogli biste da otputujete na neko vreme - rekao je. - Rodite dete i niko ne bi
znao.
- Koliko dugo bi bila odsutna? - upitala je.
Osmotrio ju je ispitivački.
- Još vam se ne vidi. S dijetom moţete da ostanete sitni, a ako budete nosili
pogodnu odeću, niko neće znati. Moţda samo poslednja tri meseca.
Odmahnula je glavom silovito.
- Nemoguće. Imam previše toga da obavim. Ne mogu da se udaljim od posla tako
dugo. Bilo bi previše nevolja.
- Onda predlaţem da porazgovarate s markizom i vidite šta moţete da uradite.
Siguran sam da vas dvoje moţete da smislite neku priču koja bi bila prihvatljiva za
javnost.
Nasmejala se.
- Moţda za javnost. Ali ne i za svet u kojem ţivimo.
- Vaš ţivot je vaţniji nego to što ljudi misle.
Klimnula je glavom.
- To je istina.
- Znate li ko je otac?
Pogledala ga je.
- Zašto pitate?
- Bilo bi korisno ako bismo ustanovili njegovu krvnu grupu. Samo radi RH
faktora. Ipak je proteklo skoro sedamnaest godina otkako ste rodili ćerku i moglo je
doći do promene u vašem organizmu.
Razmišljala je trenutak. Bila je s dvojicom tog meseca. Po svoj prilici, mora da je
Amerikanac. Bila je s njim neprestano poslednje tri nedelje tog meseca kada joj je
izostala menstruacija.
- Da - odgovorila je.
- Da li moţete da saznate njegovu krvnu grupu?
Slegnula je ramenima.
- Ko zna? Vratio se sada u Ameriku sa ţenom i decom. Ne mogu da mu pišem, to
bi moglo da mu stvori neprijatnosti. Morala bih da ga pozovem telefonom.
- To bi bilo vredno poziva - kazao je doktor Pjer.
Klimnula je glavom lagano i pridigla se.
- Učiniću to.
On je ustao sa stolice.
- Bolničarka će vam dati list s otkucanom dijetom kada pođete. Drţite je se
paţljivo i zadrţaćete liniju. Takođe ćete dobiti dopunsku listu vitamina i minerala koje
treba da uzimate svakoga dana da biste zadrţali snagu i otpornost. Voleo bih da vas
ponovo vidim za otprilike mesec dana.

36
 Pogledala ga je.
- Da li ste sigurni da ne moţemo da prekinemo trudnoću?
- To moţe da se izvede, ali ne savetujem vam to - rekao je. - I nemojte da učinite
bilo šta nepromišljeno, zato što je mogućnost da umrete devedeset odsto.
- Neću učiniti ništa nepromišljeno, doktore Pjer - rekla je.
- Obećavam.
- Dobro. - Osmehnuo se. - I javite mi ako saznate krvnu grupu. - Zaobišao je sto i
poljubio je u obraz. - I ne brinite, Tanja. Svi smo mi prošli gore stvari.
Klimnula je glavom. Tokom rata bio je u koncentracionom logoru. Još je nosio
urezan broj na ruci. Samo činjenica da je bio lekar spasla ga je gasnih komora. Naglo
ga je poljubila u obraz.
- To je tačno, doktore Pjer - kazala je. - Hvala vam.

Ţanet je paţljivo sloţila bluzu i stavila je u kofer, zatim je koraknula unazad. To

je bila poslednja stvar za pakovanje. Paţljivo se osvrnula po sobi. Zadovoljna što ništa
nije zaboravila, zatvorila je kofer i zaključala ga, zatim ga je spustila na pod pored
drugog kofera. Sutra ujutru u pola osam ona će biti u vozu za Švajcarsku; ide u školu.
Odšetala je natrag do pisaćeg stola blizu prozora i pozvala prijateljicu Mari-
Terezu. Telefon je zazvonio nekoliko puta pre nego što je Mari-Tereza podigla
slušalicu. Kao i obično, zvučala je kao da je bez daha.
- Halo.
- Završila sam pakovanje - rekla je Ţanet.
- Oh, boţe - uzviknula je Mari-Tereza. - Ja nisam još ni počela.
- Da li bi volela da dođem kod tebe i pomognem ti? -upitala je Ţanet.
- Svakako bih volela - zakikotala se Mari-Tereza. - Ali onda nikada ne bismo
završile. Kao sinoć.
Ţanet se prisetila toga. Popodne su otišle da pogledaju američki film na
Jelisejskim poljima, Buntovnik bez razloga, s novom američkom zvezdom u glavnoj
ulozi, Dţejmsom Dinom. Obe su po četvrti put gledale taj film i radilo se o američkim
klincima baš kao što su i njih dve bile. Ni njihovi roditelji ih nisu razumeli. A bilo je
nešto u tom Dţejmsu Dinu što ih je duboko osvajalo. Trebalo je samo da bilo koja od
njih dve zatvori oči i postajala bi Natali Vud koju je Dţejms Din grubo drţao u
naručju.
Ovoga puta na izlasku iz bioskopa, Mari-Tereza je kupila poster Dţejmsa Dina.
On je stajao tamo u tesnim, iznošenim farmerkama, mršavih bedara i blago savijenih
nogu, mrzovoljnog i ljutitog lica, očiju koje su virile prkosno u njih ispod čuperka
smeđeplave kose koja mu je padala preko očiju. Ţelela je da visi na zidu iznad njenog
kreveta u školi.
Kada su stigle kući, Mari-Tereza je izvadila kofer iz ormana i stavila ga na
krevet. Otvorila ga je i poloţila poster, i dalje savijen, unutra.
- Mogla bih i da počnem s pakovanjem - rekla je.
Ţanet je klimnula glavom.
- Ja sam već počela. Jedan kofer je završen i imam samo još jedan da spakujem.
Mari-Tereza je pogleda.
- Volela bih da mogu da budem kao ti. Ti si tako sređena. Ja sve završavam u
ţurbi u poslednjem minutu.
Ţanet se nasmejala.
- Ali ti uvek uspeš da to obaviš.
Mari-Tereza se zakikotala.
- Da. Ali ne znam kako. - Otvorila je fioku ormana i izvadila pregršt donjeg rublja

37
i svalila ga na krevet pored kofera. Počela je da ga odvaja u gomile - grudnjaci, gaćice,
kombinezoni. Zurila je u njih s gnušanjem. - Zar nije ruţno?
Ţanet je slegnula ramenima. Beli i beţ pamuk.
- To je propis - rekla je. - Škola to traţi. Nemamo izbora.
- Mrzim ih - kazala je Mari-Tereza. - Mislim da se Dţimiju Dinu to ne bi dopalo,
šta ti misliš?
Ţanet se nasmejala.
- Ne znam šta bi on voleo.
Mari-Tereza se odjednom zakikotala.
- Hajde da mu ga pokaţemo i utvrdimo šta on misli. - Uzela je poster, otvorila ga i
zakačila ga na zid s dva klinčića. Zurio je dole u dve devojke mrgodnim pogledom.
Mari-Tereza je podigla grudnjak i gaćice stavljajući ih na sebe preko haljine. - Da li ti
se dopada ovo, Dţimi? - upitala je. Nakon jednog trenutka okrenula se ka Ţanet. -
Vidiš? Rekla sam ti da mu se neće dopasti. Uzmi ti jedan par, vidi da li će biti bolje.
Ţanet je podigla jedan komplet i uradila isto što je učinila Mari-Tereza. Mari-
Tereza je pogledala u nju, zatim u poster, i odmahnula glavom.
- Ništa bolje. - Bacila je odevne predmete natrag na krevet. - Glupa škola.
Ţanet je presavila uredno stvari i vratila ih natrag na gomilu sa koje ih je uzela,
zatim se okrenula da skine poster sa zida.
- Ne - rekla je Mari-Tereza brzo. - Moţda mu se ne dopada zato što smo to uradile
preko odeće. - Brzo je svukla haljinu preko glave i stajala je tamo u grudnjaku i
kombinezonu; trenutak kasnije kombinezon se pridruţio njenoj haljini na podu. Stala
je ispred postera, njene pune grudi bile su napete u belom pamučnom grudnjaku. - Da
li je ovo bolje, Dţimi? Okrenula se ka Ţanet. - Skini haljinu.
Ţanet je osetila kako joj vrelina sa tela hita ka licu.
- To je budalasto.
- Ne, nije - navaljivala je Mari-Tereza. - Kako drugačije on moţe da donese pošten
sud? Osim toga, nisam te videla otkako se škola završila. Ţelim da vidim da li si
porasla makar malo.
Ţanet je pogleda. Mari-Tereza je postala viša. Njene grudi bile su barem ceo broj
veće. Zureći u prijateljicu osetila je kako je sve više obuzima toplina. Lagano je svukla
haljinu.
Mari-Tereze se iznenadila.
- Svila! Crna svila! Ti tajnovito stvorenje, uopšte mi nisi rekla! Skini kombinezon,
ţelim da ti vidim gaćice.
Ţanet je ćutke pustila da joj kombinezon padne na pod i stajala je tako licem
okrenuta ka posteru, ne gledajući u svoju prijateljicu. Toplina u njoj sada je išla ka
njenim preponama i nogama.
- I crne svilene gaćice! - uzviknula je Mari-Tereza. - Gde uopšte nabavljaš te
stvari? Tako su lepe i seksi.
Ţanet je i dalje nije gledala.
- Moj očuh mi ih je dao. Kazao je da mrzi pamučne stvari koje nosim.
- Kad te je uopšte video?
- Leti je previše vruće, pa ostavljam vrata otvorena radi vazduha. Video me je
kada je prolazio. Jednog dana je ušao i bacio kutiju ţenskog donjeg rublja na moj
pisaći sto. „Od sada pa nadalje, nosi ovo kad si kod kuće. One druge stvari su ružne.‟
Zatim je izašao.
- Moj boţe! - uzdahnula je Mari-Tereza. - Da li je ikada učinio bilo šta drugo?
Ţanet je i dalje gledala uvis u poster. Osetila je kako se toplina u njoj pretvara u
vlaţnost.

38
 - Posle toga, došao bi ponekad u moju sobu kada majka nije kod kuće i seo bi na
stolicu i naterao me da ispred njega hodam gore-dole po sobi u ovim stvarima. Onda,
nakon nekog vremena naterao bi me da ih skinem i dam mu ih, a on bi me primorao
da ga posmatram dok on vadi svoju stvar i drka u njih. Kada bi završio, vratio bi mi
ih, ošamario me po licu i rekao: „Kurvice! Operi ove prljave krpe!‟ i izašao iz sobe. -
Okrenula se ka Mari-Terezi. Usta njene prijateljice bila su otvorena, oči širom raširene
i okrugle. Jednu stvar nije mogla da joj kaţe. Silovitost orgazma koji bi prošao njome
kada bi je Moris ošamario po licu ostavljala ju je tako slabom i iscrpljenom da bi pala
na pod sve dok joj noge ne bi ponovo zadobile snagu da je ponesu.
- To je sve što je uradio? - upitala je Mari-Tereza. - Ništa drugo?
Ţanet se nasmejala.
- Ne budi luda. On je najpoznatiji homoseksualac u Parizu.
- I dalje? - zapitala se Mari-Tereza prigušenim glasom. -Da li je tačno ono što sam
čula? O veličini njegove stvari, mislim?
Ţanet je klimnula glavom.
- Veoma je velik.
- Veći od Donalda egzibicioniste?
Donald egzibicionista bio je dečak Englez u školi preko puta jezera u Švajcarskoj.
Sretale su ga na nedeljnim igrankama. Uvek je navodio devojke da izađu s njim
napolje kako bi mogao da im ga pokaţe i govori im koliko je velik. Ţanet se ponovo
nasmejala.
- Mislim da njegov izgleda kao igračka.
- Moj boţe! - uzdahnula je Mari-Tereza. Počela je da se trlja. - Mislim da ću da
svršim. Hajdemo na krevet i da to uradimo jedna drugoj.
Pomerile su se ka krevetu i počele da maze jedna drugu do vrhunca. To nije bilo
prvi put da su to uradile. Ali ovoga puta to se činilo čak uzbudljivijim s posterom
Dţejmsa Dina kako ih mrko gleda sa zida.
- Završi onda pakovanje - rekla je Ţanet u slušalicu. - A ja ću da navratim posle
večere i otići ćemo u bioskop.
- Nema šanse - kazala je Mari-Tereza. - Noć pre odlaska u školu uvek moram da
ostanem kod kuće s roditeljima.
- U redu, onda - rekla je Ţanet. - Naći ćemo se kod voza u pola osam ujutru.
Spustila je slušalicu i okrenula se zatekavši Morisa kako stoji na dovratku njene
sobe. Bacila je pogled na sat. Pet sati. Došao je kući rano. Obično nikada ne dođe pre
sedam sati.
- S kim si pričala? - upitao je sumnjičavo ulazeći u sobu.
Oborila je pogled u pod.
- S Mari-Terezom.
- Kako moţeš tako puno da pričaš s tako glupom devojkom? - upitao je.
Nije odgovorila, i dalje oborenih očiju.
- Gde ti je majka? - upitao je.
- Ne znam - odgovorila je.
- Zar se još nije vratila kući? - Slegnula je ramenima. - Zašto ne gledaš u mene? -
vikao je.
Podigla je pogled, osećajući kako joj se rumenilo razliva po licu.
- Da li se javljala?
- Nisam razgovarala s njom.
Usne su mu se stegle u ljutitu usku liniju.
- Kurvica se verovatno jebe popodne s nekim od svojih ţigolo prijatelja - obrecnuo
se. - Nikada nije tu kada nešto vaţno iskrsne.

39
 Ponovo je oborila pogled. Nije odgovorila.
- Ako se javi, reci joj da neizostavno moram da je vidim.
Klimnula je glavom.
- Neizostavno. Razumeš. Moram da razgovaram s njom.
Ponovo je klimnula glavom ne pogledavši ga.
Ljutito, ošamario ju je preko lica.
- Gledaj me kada mi odgovaraš!
Pogledala ga je, osetivši drhtavicu u nogama. Ponovo ju je ošamario.
- Vaţno je. Razumeš li?
- Da - prošaputala je, glasa stegnutog u prsima. - Razumem.
Zurio je u nju zloslutno.
- Jednoga dana svi ćete vi morati da platite za ono što mi je ta kurva učinila. -
Okrenuo se i izašao iz sobe, zalupivši besno vratima za sobom.
Drhteći, pala je na stolicu, početna jeza njenog orgazma slala je vlaţnost niz
njene drhtave noge.

Ţak Šarel ju je ugledao na vratima kad je izlazila iz „Rele Plaze“. Prostorija je

bila prepuna u večernjim satima, ţamor je ispunjavao prostoriju kao da prolazi roj
pčela. Ustao je, mahnu vši joj.
Tanja se probijala ka njegovom stolu, klimajući glavom nekolicini poznanika dok
se kretala prostorijom. Ţak joj je učtivo poljubio ruku, pridrţao sto kako bi mogla da
sedne na uglavljenu klupu, leđima okrenuta prozoru, licem ka prostoriji, dok je on seo
nasuprot nje.
- Izgledaš blistavo, draga moja - rekao je. - Svakoga dana bivaš sve lepša.
Nasmešila se u sebi na to. Kako ljudi kaţu, ţene nikada ne izgledaju lepše nego u
ranim danima trudnoće?
- Merci, mesje - kazala je. - Ne biva lakše što čovek postaje stariji.
Nasmejao se.
- Neke ţene nikada ne ostare. Ti si jedna od njih. I kako si provela dan?
Slegnula je ramenima.
- Comrne ci, comrne ga. - Podigla je pogled ka konobaru. - Martini, molim vas. -
Okrenula se ponovo ka Ţaku. - I šta si saznao?
Napravio je jedva primetan pokret ka stolu pored njih. Pogledala je i opazila
jednog od direktora Balmenovog salona kako sedi s trojicom ljudi.
- Ne ovde - napola je prošaputao.
Klimnula je glavom. Mogla je da razume njegov oprez. Javno, Ţak je bio modni
novinar za jednu novinsku kuću, ali mu je uistinu novac donosilo jedno tajno
zanimanje: neka vrsta modne špijunaţe. Nekako je uspevao da pre svih ostalih sazna
sa čim će neki kreator nastupiti na sledećoj reviji i ko će uspeti te sezone. On je bio na
njenom platnom spisku poslednje tri godine i obaveštenja koja joj je on obezbeđivao
bila su od neprocenjive vaţnosti.
- Večeraćemo na miru - rekla je.
- Večeras u mom stanu - kazao je. - Imam lep cote d’agneau koji mogu da ti
napravim, sa herbes de Provence koji sam baš jutros dobio od majke s juga.
Skoro se sloţila, zatim se setila. To je bila Ţanetina poslednja noć kod kuće pre
odlaska u školu.
- Ne mogu večeras -rekla je. Konobar je stavio martini ispred nje. - Moţe li sutra
uveče?
- Sutra je moj urednik u gradu - kazao je izvinjavajući se.
Otpila je gutljaj martinija, zatim se setila doktorovih uputstava. Nikakav

40
alkohol. Spustila je čašu.
- Do đavola!
Saosećajno je ćutao.
- Mislim da će onda to morati da bude večeras - rekla je. Pogledala ga je. - Ali ne
mogu da ostanem dugo. Ćerka mi sutra odlazi u školu i ţelim da provedem malo
vremena s njom.
- Bićeš kod kuće do deset sati - obećao je.
Konobar je prišao stolu i stavio podsetnicu ispred nje. Bacila je pogled dole na
nemačko gotsko pismo na kartici, zatim je podigla pogled ka konobaru.
- Gospodin koji vam je dao ovu podsetnicu - upitala je, srce joj je iznenada
zakucalo brzo. - Gde je on?
- Upravo je otišao - rekao je konobar. - Kazao je da ne ţeli da vas uznemirava.
Drţeći podsetnicu u ruci, ustala je i gotovo istrčala iz prostorije. Jedan taksi se
upravo udaljavao od ivičnjaka, ali nije mogla da vidi koje u njemu, a ulica je bila
gotovo prazna. Nije bilo nikog poznatog. Ponovo je pogledala u podsetnicu.

JOHAN ŠVEBEL
Finansijski direktor
FON BRENER GmbH
Montevideo Minhen
Urugvaj Zap. Nemačka

Okrenula je poleđinu podsetnice. Johanov precizan rukopis uopšte se nije

promenio.
„Biću na ovom broju sutra u devet sati ujutru. Molim vas, pozovite me. J.“
Lagano se vratila u „Rele Plazu“. Ţak je stajao.
- Da li nešto nije u redu? - upitao je zabrinutim glasom.
- Ne - odgovorila je, sedajući na mesto. - Sve je u redu. To je samo neko koga
nisam dugo videla i volela bih da ga vidim ponovo.
- Neki stari ljubavnik? - nasmešio se Ţak.
Odmahnula je glavom.
- Ne, zaista.
- Primi moj savet, draga moja - rekao je s uobičajenom francuskom mudrošću. -
Nikada ne juri staru ljubav. Kada ih uhvatiš, one nikada nisu onakve kakve ih se
sećaš.
Pogledala ga je. Iznenada obaveštenje koje je traţila od njega nije više bilo tako
vaţno.
- Vidi - kazala je. - Razmislila sam. Hajde da preskočimo večeras. Mislim da je
zaista vaţnije da provedem veče sa ćerkom.

Prošlo je sedam kada je stigla kući. Anri je otvorio vrata.

- Bon soir, madam.
- Bon soir, Anri - rekla je. - Ima li bilo kakvih poruka?
- Ne, madam - kazao je. - Ali mesje markiz je već kod kuće.
Klimnula je glavom.
- A Ţanet?
- Ona je u svojoj sobi, madam. - Zastao je za trenutak. - U koje vreme bi madam
ţelela večeru?
- U pola devet - rekla je, krenuvši uza stepenice. Hodala je niz hodnik i zastala
ispred vrata Ţanetine sobe. Tiho je pokucala na vrata.

41
 Ţanet ih je otvorila. Nasmešila se.
- Maman!
Tanja se nagla napred i poljubila ćerku, zatim se uputila za njom u sobu. Njene
oči su brzo spazile zatvorene kofere kako stoje kraj vrata.
- Sasvim si spakovana?
- Spremna za polazak - kazala je Ţanet. - U sedam sati ujutru.
Tanja se nasmešila.
- Ţeljna da se vratiš u školu?
- Na neki način - odgovorila je Ţanet. - Istina je, raspust počinje da me zamara.
Nema zapravo mnogo šta da se radi po Parizu leti. Većina devojaka je na putu.
- Moţda sledećeg leta neću biti toliko zauzeta. Onda i mi moţemo da otputujemo.
- Moţda - rekla je Ţanet. - Uzgred, zaboravila sam da ti kaţem. Moris je došao
kući rano. Traţio te je. Rekao mi je da ti kaţem da neizostavno morate da razgovarate.
- U redu - kazala je Tanja. - Rekla sam Anriju da postavi večeru u pola devet. Da
li ti odgovara?
- Da, što se mene tiče - rekla je Ţanet. Pogledala je u majku. - Samo nas dve? Ili
će i Moris jesti s nama?
- Samo nas dve ako tako ţeliš - kazala je Tanja.
- Volela bih to.
- Onda samo nas dve - rekla je Tanja. Krenula je iz sobe. -Pozvaću te kada bude
vreme.
Odšetala je do drugog kraja hodnika i zastala ispred Morisovih vrata. Pokucala
je, i na prigušeni zvuk njegovog glasa koji je dopirao iza zatvorenih vrata, ušla je u
sobu.
Moris je sedeo na kanabetu, u ruci mu je bila napola prazna čaša konjaka.
Podigao je pogled ka njoj zlovoljno, ne ustajući.
- Gde si, do đavola, bila čitavo popodne?
Oglušila se o njegovo pitanje.
- Ţeleo si da me vidiš?
- Ĉiju kitu si pušila ovog popodneva? - Reči su mu bile nerazgovetne.
- Da jesam - odgovorila je - to ionako ne bi bilo od značaja za tebe. To bi bio neko
ko odista nije tvoj tip. Sada, imaš li nešto vaţno da mi kaţeš? Ako nemaš, pusti me da
idem i okupam se.
Glas mu je bio ljutit.
- Nikada nećeš pogoditi ko je danas zvao.
Odjednom je znala. Ĉak i da joj on kaţe. Ćutala je.
- Johan Švebel - obrecnuo se. Ispitivao je njeno lice. Bilo je bezizraţajno. - Zar nisi
iznenađena?
- Da li bi trebalo da budem? - upitala je bezazleno.
- Moţda je to pogrešna reč - kazao je. - Zabrinuta bi više odgovarala.
- Ne vidim nikakav razlog ni za to - rekla je. - Vodili smo knjige pošteno.
Volfgangov deo je netaknut.
- Glupa si - zareţao je. - Šta ako oni ţele sve da preuzmu? Da uzmu sve natrag?
Gde ćemo mi onda biti?
- Da li je to rekao? - upitala je.
- Ne. Samo je ţeleo da ugovori sastanak s nama. Kazao sam da pozove ponovo
sutra u jedanaest sati.
Pogledala ga je. Lice mu je bilo rumeno od alkohola i znala je da on nikada ne pije
puno tokom dana ukoliko nije uznemiren.
- Mogao si da ga pozoveš i ugovoriš sastanak.

42
 - Rekao je da će biti previše zauzet i da će nas pozvati.
Klimnula je glavom.
- To je moguće. Napokon, ne znamo kakav drugi posao on ima u Parizu. - Mora da
Johan ima neki razlog za ono što je uradio. Znao je za poziv u jedanaest, a ipak ju je
zamolio da ga pozove u devet. Izlazeći iz sobe, rekla je: - U svakom slučaju znaćemo
više sutra.
Ustao je.
- Samo sam čekao da ti saopštim vesti. Izlazim na večeru. Da li ćeš koristiti kola?
- Ne. Uzmi ih - kazala je. - Večeras večeram kod kuće sa Ţanetom.

Johan je izašao iz hotela „Ţorţ V“ i čekao taksi. Uopšte se nije promenio. Ĉak ni
tokom svih godina posle rata. Kao i sami Francuzi. Sebičan, umešan, zahtevan,
samoţiv. Stojeći tamo govorio je: Pogledajte me. Da li sam lep? Najlepši na svetu? I
nevolja je bila što je to bila istina. Istina, ako imate da platite njegovu cenu.
Vratar je otvorio vrata taksija, uspeo da zaradi novčić od pet franaka i pridigne
šešir u znak pozdrava, sve u isto vreme. Johan je dao vozaču adresu, zatim se zavalio
u sedište i izvadio fasciklu iz svoje aktovke i otvorio je.
Unutra su bili kreditni izveštaji koje mu je banka prikupila o francuskim
kompanijama. Bacio je pogled na prvi list.

Eau de la Vie Minerale S.A. Izvršni direktor, markiz De la Bovil. Proizvod,

flaširana mineralna voda u litarskim bocama, namenjena uglavnom malim hotelima i
restoranima, veoma malo maloprodajnim radnjama. Uprava vodi nekonkurentnu
politiku, nema oglašavanja, zavisno od prodajne cene (30 do 40% manje nego Evian,
Vittel, itd.). Procenjena prosečna bruto dobit za tri godine deset miliona franaka; neto,
milion i po franaka. Procenjena vrednost, imovina i fabrike, oprema i inventar,
četrdeset pet miliona franaka. Ne postoji dokumentacija niti podaci u računovodstvu o
dugovanjima. Procenjena deponovana gotovina četrdeset miliona franaka.
Svi računi plaćaju se odmah, za deset do trideset dana. Kreditna sposobnost
do dvadeset pet miliona franaka.

Podvukao je prvi list ispod ostalih i počeo da čita drugi izveštaj.

Domaine Marguis de la Beauville S.A. Izvršni direktor, markiz De la Bovil.

Proizvod, vino srednje klase, šampanjac, konjak - prodaje se na veliko (bareli) drugim
vinogradima i kompanijama za flaširanje. Nema prodaje na malo, niti je istaknuta
nalepnica. Procenjena prosečna bruto dobit za tri godine sto dvadeset pet miliona
franaka; neto, dvadeset pet miliona franaka. Procenjena vrednost, imovina i fabrike,
oprema i inventar, četiristo miliona franaka. Ne postoji dokumentacija, niti podaci u
računovodstvu o dugovanjima. Procenjena deponovana gotovina dvesta pedeset do
trista dvadeset pet miliona franaka. Svi računi plaćaju se odmah, za deset do trideset
dana. Kreditna sposobnost do dvesta miliona franaka.

Uzeo je cigaretu, upalio je i prešao na poslednji izveštaj.

Parfum Tanya SA. Izvršni direktor, markiz De la Bovil. Proizvod, parfemi,

kolonjske vode, parfemske baze, etarska ulja, prodavani na veliko različitim
kompanijama za flaširanje i spravljanje kozmetičkih sredstava pod sopstvenom
etiketom. Nema prodaje na malo, niti utvrđene kategorije. Procenjena vrednost,
imovina i fabrike, oprema i inventar, sto deset miliona franaka. Procenjena prosečna

43
bruto dobit za tri godine sto miliona franaka; neto, četrdeset pet miliona franaka. Ne
postoji dokumentacija, niti podaci u računovodstvu o dugovanjima. Procenjena
deponovana gotovina trista pedeset do četiristo miliona franaka. Svi računi plaćaju se
odmah, za deset do trideset dana. Kreditna sposobnost do sto miliona franaka.

Sklopio je fasciklu zamišljeno gledajući kroz prozor u saobraćaj oko sebe. Nijedna
kompanija nije radila na karakterističan francuski način. Kao prvo, nijedna francuska
kompanija, velika ili mala, nikada nije plaćala račune na vreme. I nijedna francuska
kompanija nikada nije odrţavala stanje gotovine tako da ona prelazi godišnje potrebe.
To mora da je Tanjino delo. Moris nikada to ne bi tako uradio. Brzo je računao u glavi.
Naravno, iza toga stoji Tanja. Novca je bilo zato što je ona to čuvala za Fon Brenera.
Saldo je predstavljao njegov deo dobiti, njegovih pedeset procenata.
Taksi se zaustavio uz ivičnjak i on je izašao. Pogledao je na sat. Pet minuta do
devet. Platio je vozaču i poţurio uza stepenice do advokatske kancelarije. Osećaj ga
nije prevario. Bilo mu je drago što je ugovorio sastanak s njom. Osećao je da treba prvo
nju da vidi pre nego što se nađe s Morisom.

Otvorio je vrata pošto je čuo tiho kucanje, a onda se pomerio u stranu da je

propusti u dnevnu sobu hotelskog apartmana. Polako je zatvorio vrata za sobom i
okrenuo se da je pogleda. Dugo su u tišini posmatrali jedno drugo; onda je on pročistio
grlo.
- Stari prijatelji ne bi trebalo da se sreću u restoranima ili u advokatskim
kancelarijama.
Klimnula je glavom bez reči. Video je suze kako joj naviru na oči i osetio kako ga
steţe u grlu. Pruţio je ruku. Ona nije. Glas joj je bio promukao.
- Stari prijatelji se ne rukuju.
Raširio je ruke i ona mu je pala u zagrljaj. Poljubio je u obraz, slan od suza.
Naslonila je glavu na njegove grudi.
- Dragi Johane - prošaputala je. - Dragi, dobri prijatelju.
Podigao joj je bradu i zagledao joj se u oči.
- Ana... -zastao je. - Tanja.
- Tanja. - Nasmešila se.
- Drago mije što te vidim - kazao je klimnuvši glavom.
- Prošlo je mnogo vremena - rekla je. - Deset godina bez ikakvog glasa. Verovala
sam da ću čuti kakav glas mnogo ranije.
Pogledao je u nju, neobično zbunjenog izraza. Nije razumeo kako je mogla da
veruje u tako nešto.
- Dođi - kazao je. - Hajde nešto da popiješ.
Pratila ga je do divana i sela.
- Zaista ne bih ništa, hvala.
- Naručiću kafu - kazao je i pritisnuo zvonce za uslugu u sobi. Nekoliko minuta
kasnije, sa šoljom kafe u ruci i zadovoljan, klimnuo joj je glavom. - A sada, pričaj mi o
Ţanet. Mora da je već velika devojka.
Tanja se nasmešila.
- Ima šesnaest godina. I baš jutros je otputovala u školu u Švajcarskoj.
- Ţao mi je što smo se mimoišli - kazao je. - Ţeleo sam da je vidim. Ako je na
majku, mora da je prelepa.
- Jeste - kazala je Tanja. - Ali na svoj način, ne na moj.
- Pretpostavljam da se pitaš šta ću ja ovde - kazao je Johan.
- Pitam se samo zašto ti je trebalo toliko vremena - odvratila je. - Ustanovićeš da

44
su knjige u redu. A novac na posebnom računu.
- Zbog čega? Nema dugovanja prema Fon Brenerovoj firmi. - Onda je sve shvatio.
Zurio je u nju iznenada svestan svega. - Volfgang... - počeo je, ali ga je glas izdao.
- Tako je - nasmešila se. - Odvajam pola prihoda na poseban račun za Volfganga,
baš kao što sam obećala.
Glas mu je bio stegnut i čudno izmenjen.
- Nisi čula?
- Šta nisam čula? - Nešto u izrazu njegovih očiju učinilo je da joj srce ispuni
strepnja. Onda je shvatila. Pesnicu je čvrsto slegla i njome pokrila usta da spreči krik.
- Volfgang je umro. Kada?
Spustio je kafu drhtavom rukom.
- Pre deset godina. Mislio sam da znaš.
- Nisam znala. - Rekla je suzdrţano. - Kako se to dogodilo?
- Ubili su ga Rusi kada su došli da ga uhapse. Uvek je govorio da im se ţiv neće
dati da mu sude kao ratnom zločincu. Nikada nije bio u Nacionalsocijalističkoj partiji.
- Očekivao je da će biti bezbedan u francuskom sektoru. Kako su Rusi došli do
njega?
- Niko stvarno ne zna - rekao je. - Izgleda da je išao na neki sastanak u sovjetskoj
zoni.
Ćutala je neko vreme.
- Moris je znao - kazala je. - Znao je sve vreme.
- Ne znam - rekao je.
Pogledi su im se sreli.
- Znam ja. Znao je da ne bih pristala da se udam za njega da sam znala da je
Volfgang mrtav.
- I šta sada?
- Gotovo je. Razvešću se od njega.
- A posao? Zar kompanije ne pripadaju Bovilu?
Zatresla je glavom.
- Ne. Zadrţala sam ih na svoje ime. Smatrala sam da bi Volfgang bio prevaren
ukoliko bih ih ikada prenela.
- Sva sreća - rekao je. Iznenada se nasmejao. - Sada si bogata ţena. Sve. Sve
pripada tebi. Nikome ništa ne duguješ. A verujem da je to ono što je Volfgang zaista
ţeleo.
- Da. - Pomislila je na zlatne lujeve u trezoru u Švajcarskoj. Ĉak i kada su
prestali da ţive zajedno, nikada nije traţio da mu ih preda. Ĉak ni sef nije na njegovo
ime. Od početka je nameravao da joj ih ostavi. Oči su joj se ovlaţile. Siroti Volfgang.
- Jesi li dobro? - pitao je Johan uzbuđeno.
Podigla je glavu.
- Sada sam dobro. - Nije ni čudo što se Moris potresao zbog Johanovog dolaska.
Bilo je to kao da je došao dan za polaganje računa. - Počeo si da mi pričaš zašto si ţeleo
da me vidiš.
Klimnuo je glavom.
- Znam za jednu kompaniju koja je zainteresovana da kupi vinariju za mnogo
novca. Hteli bi da kompanija uđe u prodaju na malo.
- Da li bi trebalo da im je prodam? - upitala je.
- To svakako zavisi od tebe. Ali ja je ne bih prodavao.
- Šta bi ti onda uradio?
- Ono što i oni planiraju. Da zaradim deset puta više novca nego što vinarija sada
donosi.

45
 - Ali mi smo se namerno sklanjali od očiju javnosti. Smatrali smo da je bolje da
što manje paţnje privlačimo na sebe.
- To je bilo pre deset godina. Ali sada nikoga nije briga.
Pogledala gaje u oči.
- Trudna sam. Porodiću se u martu.
Glas mu je odavao iznenađenje.
- Onda ne moţeš da se razvedeš pre toga.
Glas joj je bio odlučan.
- Razvešću se sada. Neću dozvoliti da moje dete nosi njegovo prezime. Posle
razvoda otići ću u Ameriku da se porodim. Detetov otac je Amerikanac.
- Hoćeš li se udati za njega?
- To nije vaţno - rekla je. - Ali neću moći sama da vodim poslove. I dalje mi je
potreban čovek ovde.
On je ćutao.
- Kako bi bilo da ti to radiš, Johane? - upitala je. - To si radio za Volfganga. A to
ne bi bilo samo radno mesto, postao bi partner.
- Ne znam - oklevao je. - Moţda ja nisam pravi čovek za tebe. Ja sam samo
knjigovođa. Potrebno ti je više od toga.
- Moţemo da platimo svakog ko nam je potreban - rekla je. - Ali ne moţemo da
kupimo poverenje. Ono se stiče vremenom.

- Ne! - ciknuo je Moris, na ivici izbezumljenosti. - Neću ti dati razvod! I sam sam
radio naporno kao i ti da bih stvorio te kompanije. Nećeš me tek tako isplatiti i
izbaciti! Samo zato što znaš da moţeš sve da zadrţiš za sebe.
- Gadiš mi se - glas joj je bio hladan i prezriv. Ustala je sa stolice. - Razvod ili ne,
ti letiš iz preduzeća.
Sedeo je za stolom i zurio u nju. Glas mu je sada bio mirniji.
- Neće ti to tako lako proći. Po francuskom zakonu muţ automatski raspolaţe
ţeninom svojinom. Vući ću te po sudu dvadeset godina. Kada to prođe, kompanije neće
ništa vredeti.
- Nek‟ idu do đavola kompanije.
- Navikla si se na određen način ţivota - podmuklo je primetio. - Više nećeš moći
sebi to da priuštiš. A nisi više ni tako mlada kao što si bila. Ima mlađih, sveţijih
devojaka na sve strane. Još bi mogla da pronađeš nekog da te tuca, ali ne i da te
izdrţava. Kada dođe dotle, Tanja, tebe će vreme pregaziti.
Pogledala ga je.
- Šta pokušavaš da kaţeš?
- Kaţem da bismo mogli ovim da se pozabavimo trezveno, smireno. Kao dve
pametne odrasle osobe, da ne padamo u vatru i uništavamo se u parničenju.
- A kako zamišljaš to trezveno rešenje?
Duboko je udahnuo.
- Pre svega, što se razvoda tiče. Ostajemo u braku. U tome nema ničeg lošeg.
Oboma nam odgovara. Sam novac ti neće mnogo značiti u svetu kada ostaneš bez
titule. Tanja, markiza De la Bovil doseţe mnogo dalje nego Tanja Pojarska, čak i kada
bi odlučila da koristiš titulu svog pokojnog muţa, koju trenutno koriste barem još tri
osobe. U Parizu tuce poljskih titula ne vredi ni jednog sua. Zar misliš da bi škola u
Švajcarskoj uopšte primila Ţanet da nije bilo prezimena Bovil?
Ćutala je. On je navaljivao.
- Bila si spremna da mi ustupiš dvadeset pet procenata ukupne vrednosti svih
kompanija u gotovini. To bi trebalo da bude između sto i sto dvadeset pet miliona

46
franaka. Umesto gotovine, odreci se jedne kompanije u moju korist; u zamenu za to, ja
ću se odreći ostale dve u tvoju korist. Na taj način će naša imovinska prava biti jasna i
neosporiva. A da bih ti pokazao da nisam gramziv, prihvatiću najmanju kompaniju.
Fabriku mineralne vode. Njena neto vrednost je daleko manja od sume koju bi mi dala
u gotovini.
Zurila je u njega.
- Zbog čega si tako dareţljiv? - upitala je podozrivo.
- Nisam dareţljiv. Samo sam praktičan. Potrebno mi je nešto čime ću da se bavim
i nešto čime ću da sačuvam obraz. A mogu da ţivim lagodno od prihoda te fabrike.
Kada to obavimo, razdvojićemo se. Ja ću poći svojim putem, ti svojim. I ovo će ostati
ono što je oduvek i bilo. Sporazumni brak.
- Pusti me da razmislim o tome - kazala je.
- Šta ima tu da se razmišlja? - Sada je imao više samopouzdanja. - Trenutno si
ljuta. Zbog mnogih stvari. Zbog Volfganga. Zbog toga što si glupo sebi dozvolila da
zatrudniš.
U glasu joj se osećala iznenađenost.
- Otkud znaš za to?
- U Parizu nijedna tajna ne moţe da se sačuva duţe od dvadeset četiri sata -
kazao je. - Očajna si, pa si se okomila na jedinu osobu koju imaš. Na mene. Ono što ne
primećuješ jeste da postupajući tako, povređuješ i sopstvenu decu. Ţanet i nerođenu
bebu.
Opet je ućutala. On je ustao.
- Tanja - tiho je rekao - zar za tvoje dete ne bi bilo bolje da se rodi kao De la Bovil
nego kao kopile bez oca?
I dalje je ćutala. Iskezio se neuverljivo i slegnuo ramenima na galski način.
- Ko zna? Ako dobiješ sina, on rođenjem postaje markiz De la Bovil.

Otkako je Ţanet pošla u školu, majka prvi put nije bila na ţelezničkoj stanici daje
dočeka po dolasku u Pariz. Na peronu je čekao Rene, vozač, podignute kragne kaputa
zbog zime kakva je obično vladala za Boţić.
- Gde je majka? - upitala je dok je silazila iz voza.
Pruţio je ruku da prihvati njen kofer.
- Ne oseća se dobro, madmazel Ţanet - odgovorio je. - Ĉeka vas kod kuće.
- Šta joj je? - pitala je, sustiţući ga.
Bacio je znatiţeljan pogled na nju.
- Nije ništa ozbiljno - rekao je neodređeno. Pratila ga je do izlaza iz stanice, gde je
ostavio crni ,,rols-rojs“ u zoni zabranjenoj za parkiranje, ubeđen da se nijedan smrtni
policajac ne bi usudio da napiše kaznu. Otvorio joj je vrata. Ona je ušla u automobil, a
on je spustio kofer na prednje sedište pored sebe i pokrenuo auto.
Vladao je saobraćajni zastoj i ulice su bile pune ljudi koji su išli kući sa posla i,
kao i obično, na svakom uglu dolazilo je do zagušenja saobraćaja. Bacio je pogled u
retrovizor i primetio je kako sedi nagnuta napred na sedištu i gleda izloge pored kojih
su prolazili.
- Zavladala je groznica boţićne kupovine -kazao je.
- Da - odgovorila je.
- Meteorološka sluţba je obavestila da ćemo moţda imati snega.
- U Švajcarskoj pada od kraja oktobra.
- Da li ste se skijali? - pitao je.
- Naravno - odgovorila je. - Tamo nema mnogo čega drugog da se radi.
Onda je on okončao razgovor i ćutali su dok nije zaustavio auto ispred kuće. Pre

47
nego što je uspeo da joj otvori vrata, ona je već izašla iz automobila, ustrčala uza
stepenište i zazvonila. Anri je otvorio vrata, a ona je protrčala pored njega uz jedno
hitro Bon jour, pa uza stepenice do majčine sobe. Zaustavila se pred zatvorenim
vratima i kucnula.
Ĉula je majčin glas
- Entrez.
Otvorila je vrata i uletela u sobu.
- Maman! - viknula je. Onda se odjednom zaustavila, a usta su joj ostala otvorena
od zaprepašćenja.
Tanja je primetila izraz njenog lica. Pokušala je da deluje nehajno.
- Nisam baš tako ogromna. Tek je šesti mesec.
U Ţanetinom glasu osećao se prizvuk sablaţnjivosti.
- Ali nikada mi ništa nisi rekla.
- Šta tu ima da se govori? - upitala je Tanja. - Ove stvari se dešavaju.
Ţanetin glas je odjednom zazvučao ljutito.
- Nisam dete. Mogla si da mi kaţeš.
Tanja je ćutala, iznenađena Ţanetinim ponašanjem.
Ţanet je istraţivala po majčinim očima.
- Silovao te je. Zato mi nisi rekla. Bilo te je sramota.
- Ne, Ţanet - kazala je Tanja. - Uopšte nije bilo tako.
U Ţanetinom glasu se osetio prizvuk gnušanja.
- Hoćeš da kaţeš da si mu dopustila da ti to uradi?
Tanja je ćutala. Po prvi put zaista nije znala šta da kaţe ćerki.
- Moţda bi bolje bilo da odeš u svoju sobu i da se opustiš u kadi. A posle ćemo
razgovarati.
Ţanet je stegla usne.
- Jednom si mi kazala da ne ţeliš više dece.
Tanjin glas je postao odlučan.
- Uradi kako ti kaţem, Ţanet. Idi u svoju sobu. Posle ćemo razgovarati kada se
smiriš.
Ţanet se okrenula i pošla ka hodniku koji je spajao njihove sobe.
Tanja je zaustavila.
- Ne tamo. Morisov apartman je preuređen za tebe.
- A ko je u mojoj sobi? - ljutito je upitala Ţanet. - Moris?
- Ne - odgovorila je Tanja. - On više ne ţivi s nama. Ta soba je sređena za bebu.
Ţanet je zurila u nju, a suze su počele da joj naviru na oči.
- Srećan Boţić, mama! - gorko je viknula, okrenula se i jecajući istrčala iz sobe.
Tanja je zurila u zatvorena vrata. Ĉula je Ţanetine korake kako nestaju niz
hodnik. Za trenutak je pomislila da pođe za njom, ali se umorno strovalila u fotelju.
Ţanet će preboleti to. Kasnije, kada se smiri, popričaće i Tanja će joj objasniti šta se
desilo.
Ali Tanja se prevarila. Ţanet nije čekala objašnjenje. Umesto da ode u svoju sobu,
izjurila je iz kuće, uzela taksi do ţelezničke stanice i uhvatila noćni voz do Lugana i
svoje škole.

- Potrebno je dve godine - kazao je Johan. - Sledeće godine je nemoguće. Ukupna

naša proizvodnja je već ugovorena i prodata stalnim kupcima.
Bacila je pogled na izveštaj ispred sebe i klimnula glavom.
- Moţda je tako i bolje. Imaćemo više vremena da napravimo etiketu i da
reklamiramo vodu.

48
 - Imam nekoliko zanimljivih mogućnosti - nastavio je. - Trenutno se prodaju dve
fabrike za flaširanje. Mislim da moţemo da ih dobijemo za dobru cenu.
- Razmotri to - kazala je. - I obaveštavaj me.
- Još nešto - dodao je. - Mislim da treba da zaboravimo na domaće trţište. Morali
bismo da se probijamo pored već čuvenih vinarija, a znaš kakvi su Francuzi. Snobovi i
tradicionalisti, ne vole promene. Osećaj mi govori da treba da ciljamo na Ameriku.
Tamo tek počinje da se otvara vinsko trţište, a mi bismo mogli da budemo konkurentni
sa cenom na srednjem nivou. Tamo francuska etiketa ima poseban ugled.
- To ima smisla.
- Imamo već nekoliko zainteresovanih velikih američkih distributera. „Sifelin‟,
„Bronfman‟, čak i „Dvadeset i jedan‟. Oni govore o velikom novcu i velikim
promocijama. Mislim da moţemo da dobijemo i dovoljno veliki predujam od njih da
preuzmemo fabriku za flaširanje.
- Nije nam potreban njihov novac - rekla je.
- Istina je - sloţio se. - Ali uvek je bolje raditi s tuđim kapitalom nego sa svojim.
Osim toga, tada bismo imali novca za kupovinu neke modne kuće, a i za njen dalji rad.
Ne znam nijednu koja donosi novac, stalno su na gubitku. Ĉak i „Šanel‟.
- Ali ona sve povrati na parfemima. I preko toga. Mi to znamo. A osim toga, ne
moţemo čak ni da je snabdemo ćelom količinom etarskih ulja koja su joj potrebna kao
osnova. Pre ili kasnije sve modne kuće baviće se time. Hoću da budem prva.
- To me brine - rekao je. - Rad s gubitkom jedne kompanije moţe da znači veliki
odliv novca. A svi s kojima sam razgovarao ţele sve, a ne daju ništa, samo svoje ime.
- Imam na umu jednu kompaniju koju mislim da moţemo da dobijemo za
umerenu cenu - kazala je - „Šiki‟.
Širom je otvorio oči.
- Onaj Japanac? Njegove revije su bile najveći hit prošle sezone. Ĉasopisi Vog i
L’Ofisjel samo o njemu pišu. Ĉak i u dnevnoj štampi tvrde da je on poslednji modni
krik.
Nasmejala se.
- To je štampa. Njegove kreacije su ekstravagantne i njima se to dopada. Ali
nema izgleda da neko ponese njegovu odeću. Jednostavno nije praktična i ne prodaje
se. Ţak Šarel kaţe da je on propao i da je u dugovima do guše.
- Ako je tako, šta će nam on?
Nasmešila se.
- Zbog imena. Ako mu pruţimo priliku, moţda ćemo naći način da ga nateramo da
radi. Malo da ga pritegnemo. A ne zaboravi gde leţi novac. Koko Šanel ne zaboravlja.
Parfemi. Ako učestvujemo sa dvadeset pet procenata u izradi parfema „Šanel 5‟, samo
zarađujemo. A posle, ko zna? Moţda cela linija kozmetičkih proizvoda. - Duboko je
uzdahnula i pogledala ga. - Kako je glupo biti ţena. Ima toliko toga da se uradi, a ja
sam, eto, trudna.
Klimnuo je glavom u znak saosećanja.
- Samo još dva meseca.
- To mi deluje kao večnost.
- Brzo će proći - kazao je.
Ućutala je i zamislila se. Onda je duboko uzdahnula.
- Zabrinuta sam.
- Nemaš zašto da brineš - brzo je rekao. - Sasvim ti je dobro.
- Nikad se ne zna - kazala je. - Nisam više onako mlada kao kada se Ţanet rodila.
Moţe nešto da krene naopako.
On je ćutao.

49
 - Nikada nisam napisala testament - rekla je. - Ako nešto pođe naopako, šta će
biti sa Ţanet? Ili s bebom? I dalje sam udata za Morisa. Mogao bi sve da dobije.
- Po francuskom zakonu - kazao je Johan - deca imaju posebna nasledna prava.
- Moraće da imaju staratelja ili opunomoćenika dok ne budu punoletna - rekla je.
- Moris je usvojio Ţanet, a, pravno gledano, postaće otac drugog deteta. Verovatno će
automatski upravljati ne samo svojim delom nego i njihovim. A ja to ne ţelim.
Ćutao je.
- Ti si jedini kome mogu da poverim zaštitu svoje dece - rekla je. - Da li ćeš hteti
da budeš izvršilac mog testamenta ako umrem?
- Naravno - kazao je. - Ali oboje znamo da ti se ništa neće desiti.
- Mnogo toga je na pozornici - kazala je. - Ne ţelim da rizikujem. Dogovori se s
advokatom da dođe ujutro. Ţelim da sve bude sređeno.
- Pobrinuću se za to - rekao je. Posmatrao ju je. - Samo me jedna stvar zbunjuje.
Šta je s tvojom namerom da preuzmeš onog mladića od Kristijana Diora i pokreneš
novu modnu kuću s njim?
- Misliš na Iva Sen Lorana?
- Na njega mislim.
- Odustala sam od toga iz dva razloga. Prvo, Dior i Busak neće da ga puste.
Drugo, još nije izgradio svoje ime i verovatno je potrebno čitavo bogatstvo da se on
pročuje onoliko koliko nam je potrebno. Razgovarala sam sa Ţakom o tome. Uprkos
dečkovom talentu, ne moţe da se iskaţe dok ga Dior ne pusti iz senke. Bilo dobro ili
loše, uglavnom Šikijevo ime se najčešće pominje.
- Dobro - bio je sumnjičav. - Nadam se da znaš šta radiš.
Nasmešila mu se.
- I ja se nadam. Godine sam provela gajeći Šarela i učeći od njega. Moţda je on i
pohlepan, ali iz sezone u sezonu on je ukazivao na pobednike.
- Šta on dobija iz ovoga?
- Mesto direktora za odnose s javnošću. Imaće pet puta veću platu i moći će da se
izvuče iz bezvrednog novinskog lanca za koji radi.
Johan se nasmejao.
- Na sve si mislila.
- Bilo je lako - rekla je. Na licu joj se pojavio izraz uznemirenosti. - Volela bih
kada bi tako lako mogla da shvatim Ţanet.
- Još nisi razgovarala s njom?
Odmahnula je glavom.
- Neće čak ni da odgovori na moje telefonske pozive.
- Proći će je to kada se beba rodi. Videćeš.
- Ne znam - zamišljeno je rekla. - Ţanet je čudno dete. Na neki način ona sve
zadrţava u sebi. Osećam da je ne poznajem dovoljno.

Mali Japanac je bio i drogiran i pijan. Drţao je čašu vina u jednoj ruci i cigaretu s
hašišem u drugoj.
- Skjapareli, Belmen, Megi Ruf, svi su to radili. Oni i dalje kreiraju balske haljine
za vremešne udovice s titulom, koje su već toliko stare da ne mogu da nose ni pokrov.
Ĉak i Dior zna kada je poraţen, priznaje da je Iv uradio više od polovine njegove
poslednje kolekcije. Današnje ţene traţe odeću koja donosi više uzbuđenja. Ceo jedan
novi svet se rađa, a one ţele da budu prve u njemu.
Domaćin Huan Delgado nosio je ţensku odeću. Njegova duga, „Skjapareli"
večernja haljina vukla se po podu za njim.
- Pretpostavljam da si ti taj koji će ih tamo povesti? - zajedljivo je upitao.

50
 - Nego šta - odvratio je Siki.
- Sereš! - odbrusio je Huan. - Nemaš para ni da platiš kartu za metro.
- Nemaš pojma - odvratio je Šiki nadmeno. - Koliko jutros potpisao sam ugovor
koji će me učiniti nezavisnim za ceo ţivot.
- Šališ se - rekao je Huan.
- Dokazaću ti - kazao je Šiki, osvrćući se po sobi. Ugledao je Morisa i Dţerija
Dţonsona blizu bara. - Pođi sa mnom.
Huan ga je pratio preko sobe. Šiki se zaustavio ispred Morisa.
- Huanito ne veruje da smo sklopili ugovor. Kaţi mu.
Moris je delovao zbunjeno.
- Kakav ugovor?
Delgado se zasmejao likujući.
- Rekao sam ti da trabunjaš. Pa on i ne zna o čemu pričaš. Mora da si drogiran
preko svake mere.
- Nikada nisam toliko drogiran - odvratio je Šiki isprsivši se koliko mu je to
dozvoljavalo njegovih sto pedeset centimetara. Ponovo se okrenuo ka Morisu. - Jutros
sam potpisao ugovor s tvojim čovekom, sa Švebelom. Sa jednom od tvojih kompanija.
„Tanja parfemi‟ ili tako nešto.
- To je jedna od kompanija moje ţene - kazao je Moris. - Ja nemam ništa s tim. To
su njeni poslovi. - Zainteresovano se zagledao u Šikija. - Kaţeš da je Švebel potpisao
ugovor? Gde je Tanja?
Šiki je bio iznenađen.
- Mislio sam da znaš. Sinoć je otišla na kliniku da se porodi.
- Sinoć? - Moris je bio nepoverljiv. - Očekuje porođaj tek za dve nedelje.
Delgado je prsnuo u smeh. Okrenuo se ka prostoriji i glasno objavio:
- Naš dobri prijatelj, markiz, samo što nije dobio bebu, a njegova ţena nije se
potrudila ni da ga obavesti. - Zastao je za trenutak. - Ali, opet, i zašto bi? Nije se
potrudila ni da mu kaţe da pravi bebu kada se tucala s onim Amerikancem.
- Ti, đubre jedno! - ljutito je uzviknuo Moris. - Mogao bi da mi popušiš.
Huan je pao na kolena ispred njega. Pruţio je ruke, pretvarajući se da se moli.
- Hvala ti, boţe - rekao je, podiţući pogled ka nebu. - Upravo si učinio da mi se
snovi ostvare.
Moris ga je gurnuo i on se otkotrljao na pod, smejući se, dok je Moris uz Dţerijevu
pratnju besno napustio zabavu.
Bilo je dva ujutro kada su izašli iz automobila ispred jedne male privatne klinike.
Prešli su preko pustog trotoara i zazvonili. Moris je nestrpljivo zagrabio kvaku. Bilo je
zaključano. Pritisnuo je zvonce drţeći prst na njemu.
Nekoliko trenutaka kasnije, pospan vratar je otvorio vrata.
- Mesje, mesje - negodovao je. - Budite strpljivi. Ovde su bolesnice. - Pogledao je
iza njih. - Gde je ona?
- Ona? - začudio se Moris. - Ko?
- Pacijentkinja - odgovorio je vratar. - Ovo je akušerska klinika. Samo budući
očevi zvone ovako noću.
- Moja ţena je već ovde - odbrusio je Moris. - Hoću da je vidim.
Vratar je krenuo da zatvori vrata.
- Nemoguće, mesje. Vreme za posete je završeno u deset sati. Dođite ujutru.
Moris je nogom zaglavio vrata.
- Hoću sada da je vidim. Zahtevam. Ja sam markiz De la Bovil.
- Briga me i da ste sam Šari de Gol - odvratio je vratar. -Dođite ujutru.
U Morisovom ruci pojavila se jedna novčanica.

51
 - Da li biste bili ljubazni da porazgovarate s glavnom sestrom - rekao je mirnijim
glasom - bio bih vam zahvalan.
Novčanica je nestala u vratarevom dţepu isto onako brzo kao što se i pojavila.
- Ako bi gospodin bio ljubazan da sačeka. Odmah se vraćam.
Vrata su se zatvorila i Moris i Dţeri su ostali da čekaju.
- Moţda bi trebalo da dođemo ujutru? - kazao je Dţeri.
- Ne. Noćas ćemo je videti. - Moris je bio odlučan.
Vrata su se ponovo otvorila. Ovoga puta uz vratara pojavila se sedokosa
bolničarka u jako uštirkanoj uniformi.
- Ţao mi je, mesje - počela je da objašnjava. - Ali pravila...
Moris je prekinuo.
- Sestro, znam pravila. Ali, molim vas, da učinite milost jadničku koji je upravo
stigao u Pariz i koji čezne samo za jednim pogledom na svoju ţenu i dete.
Druga novčanica iz Morisove ruke završila je u dţepu uštirkane uniforme.
- Dobro, mesje - kazala je i pustila ih u predvorje. - Ali moramo biti jako tihi.
Pratili su je niz hodnik koji je mirisao na bolnicu i zaustavili se ispred jedne sobe.
Okrenula se i pogledala ih.
- Madam markiza je imala veoma teţak porođaj. Dali smo joj jako sredstvo za
umirenje i sada spava. Moţete je pogledati s vrata, ali, molim vas, nemojte ulaziti.
Moris je klimnuo glavom. Bolničarka je otvorila vrata. Soba je bila osvetljena
prigušenom svetlošću. Zvirnuo je pored bolničarke. Tanja je leţala u krevetu
zatvorenih očiju. Ĉak i pri slabom svetlu, Moris je primetio da joj je lice bledo i
izmučeno. Kročio je unazad i okrenuo se ka bolničarki.
- A beba? - šapnuo je.
Bolničarka je polako zatvorila vrata.
- Pođite za mnom, mesje.
Prešli su ceo hodnik i skrenuli desno. Zaustavili su se ispred velikog dvostrukog
prozora. Kroz staklo su mogli da vide sedam ili osam majušnih kolevki na točkićima i
u svakoj po jednu bebu.
Moris je pogledao bolničarku.
- Koje je moje?
- Samo trenutak, mesje - kazala je bolničarka. - Ući ću unutra i podići ću je da
biste mogli da je vidite.
- Nju? - Morisov glas je bio pun neverice. - Hoćete da kaţete da je devojčica?
Bolničarka se nasmešila.
- Da, mesje, najlepša koju ste ikada videli. Zlatne kovrdţe boje sunca, najplavlje
oči koje svetlucaju kao akvamarin i koje će ostati plave celog njenog ţivota. Sačekajte
samo trenutak, uverićete se sami.
Ušla je u odeljenje s bebama. Ali kada je prišla prozoru s detetom u naručju, oni
su već otišli.
Moris je divlje vozio praznim ulicama.
- Kučka! - besno je psovao. - Kučka! Ni to nije mogla da uradi kako treba!
- Polako - kazao je Dţeri. - Ubićeš nas.
- Najmanje što je mogla da učini jeste da rodi sina. - Moris je i dalje besneo. -
Nekoga ko će naslediti ime. Ali ne, još jedna zajebana pička! Plavokosa i plavooka,
povrh svega. Pariz će pući od smeha. U sedamstogodišnjoj istoriji moje porodice nije
bilo nikog s plavim očima i kosom.
- Kakve to ima veze? - pitao je Dţeri. - Ionako svi znaju da to nije tvoje dete.
- Tim pre - kazao je Moris. - Svi znaju da sam s njom ostao samo da bih dobio
sina.

52
 Projurio je preko mostića na Seni do II Sen Luja, pa kroz uske ulice i zaustavio se
ispred njihovog stana. Izašao je iz automobila i ljutito tresnuo vratima.
- Kučka! - ponovo je opsovao. - Platiće mi za ovo. Videćeš.

Doktor Pjer je ušao u sobu. Zastao je pored kreveta i pogledao je.

- Kako se osećate? - smešio se.
- Umorno - odgovorila je.
Slegnuo je ramenima.
- To je prirodno. - Brzo joj je proverio rad srca, puls i krvni pritisak. - Dobro vam
je.
- A bebi? - pitala je.
- Savršeno - odgovorio je. - Bolje ne moţe biti. Jeste li je podojili jutros?
- Jesam.
- Dobro. Za ručak će dobiti zamenu. Nekoliko dana će to dobijati za svaki drugi
obrok, a kada se navikne, potpuno ćemo je odvići od dojenja.
- Koliko će to da traje? - pitala je.
- Tri, četiri dana.
- Ne bih volela da mi grudi previše porastu - kazala je.
- Ne brinite - nasmešio se. - Daću vam nekoliko injekcija koje zaustavljaju
laktaciju, a grudi vam se odmah vraćaju u prvobitno stanje.
- Koliko ću morati da ostanem ovde?
- Oko nedelju dana. Onda ćete moći da idete kući.
- Imam mnogo posla - rekla je.
- Posao moţe da čeka. Vaše zdravlje je vaţnije. Ali popodne biste mogli malo da
prošetate. Samo nemojte da se premorite. - Zatvorio je svoju malu lekarsku torbu. -
Vratiću se doveče pre nego što pođete na spavanje.
- Hvala vam, doktore Pjer.
Glavna noćna sestra je ušla čim je lekar izašao.
- Bon jour, madam markizo. - Smeškala se.
- Bon jour, Soeur.
- Došla sam samo da vidim kako ste.
- Dobro sam, hvala.
- Uzgred - kazala je bolničarka - da li su vam rekli da vam je muţ bio ovde?
Tanja se iznenadila.
- Ne. Niko to nije pominjao. Kada?
- Preksinoć - kazala je. - Oko dva ujutro. Nisam uspela da vam kaţem jer sam
juče imala slobodan dan.
- Je li video bebu?
- Ne. Baš čudno, jer kada sam pošla da mu je pokaţem, on je otišao.
Tanja je ćutala.
- Ne brinite zbog toga - rekla je bolničarka, misleći da će je tako umiriti. - Ĉesto
sam viđala da se muţevi tako ophode. Francuzi su uvek nezadovoljni kada dobiju
ćerku umesto sina. Ali smiriće se on, videćete.
Tanja se na silu nasmešila i klimnula glavom.
Bolničarka je pogledala na sat.
- Moram sada da idem i malo odspavam. Videćemo se noćas.
- Hvala, Soeur.
Vrata su se ponovo zatvorila. Tanja je pogledala po sobi. Cveće na toaletnom
stočiću poslao je Johan. Drugu vazu punu ruţa uputio je Ţak. Znači Moris je bio ovde.
Ĉudo da se nije javio. Nije ni očekivala da će poslati cveće. Opet se začulo kucanje na

53
vratima.
- Entrez.
Johan je ušao u sobu, a za njim i Ţak. Obojica su nosila još cveća. Smeškali su se
dok su prilazili krevetu.
- Divno izgledaš - kazao je Ţak.
- Nemoj da pričaš - uzvratila je. - Svesna sam da izgledam grozno.
- Ne, zaista - rekao je Johan. - Divno izgledaš.
- Obojica ste pristrasni. - Nasmejala se. Zagledala se u njih. - Šta vas dovodi
ovamo ovako rano ujutro?
- Imamo dva problema - kazao je Johan. - Pre nego što išta preduzmemo,
potreban nam je tvoj sud.
- Bien - rekla je. - Koji je prvi?
Progovorio je Ţak.
- Trebalo bi da obznanimo naš ugovor sa Šikijem. On bi ţeleo da se to obavi
odmah. Ja bih da sačekamo barem mesec dana, iz raznih razloga. Prvo, zato što ćeš
tada moći da se pojaviš s njim na konferenciji za štampu. Mislim da je veoma vaţno da
naglasimo tvoje učešće u ovom koncernu. Drugo, zato što se pribliţava revija za
jesenju sezonu i tako ćemo izazvati veliko interesovanje javnosti za ono čime se
predstavljamo.
Tanjin glas je bio odlučan.
- Tvoj plan mi se dopada. Kaţi Šikiju da ćemo kasnije to obznaniti. A sada, koji je
drugi problem?
Zgledali su se za trenutak, a onda je Johan rekao.
- Opet Moris. Ţak mi kaţe da je po celom Parizu razglasio kako podnosi tuţbu za
razvod braka zbog preljube.
Pogledala je u Ţaka. On je klimnuo glavom.
- Tako sam čuo. Ne jednom već sa više strana.
Razmišljala je trenutak.
- Ne vidim da to ima nekog značaja - kazala je. - Ionako sam ja prva htela da se
razvedem. Ako podnese tuţbu za razvod, nek‟ mu bude.
- Moglo bi da se zamrsi - kazao je Johan. - On tvrdi i da si laţno predstavila
stanje u kompanijama da bi ga naterala da preuzme fabriku mineralne vode.
- Jesi li razgovarao s advokatima? - upitala je.
Johan je klimnuo glavom.
- Nema ništa pouzdano, ali bi mogao da nam pravi poteškoće. Samo sa gledišta
odnosa s javnošću.
Okrenula se ka Ţaku.
- Misliš li da moţeš to da suzbiješ?
- Neću moći da sprečim da izađe u štampi - kazao je Ţak. - Ali smatram da mogu
da ti obezbedim dovoljno prostora da uzvratiš. Na kraju, on baš i nije neki diskretan
homoseksualac. Ako mu damo do znanja da imamo nameru otvoreno da nastupimo,
moţda će se predomisliti.
Klimnula je glavom.
- U redu. Postarajte se da on sazna šta nameravamo. U međuvremenu, zamolite
moje advokate da sroče protivtuţbu za razvod i da ga optuţe za homoseksualizam i
neka to bude spremno u trenutku kada on podnese tuţbu.
Johan je pogledao u nju.
- Nije ti to potrebno. Imaš toliko toga da uradiš.
- Tu ništa ne moţemo da učinimo - kazala je. - U ţivotu se takve stvari dešavaju.
- Pretpostavljam da je tako - odgovorio je. - Da li si razgovarala sa Ţanet?

54
 Zatresla je glavom.
- I dalje odbija moje pozive. Poručila sam njenoj drugarici Mari-Terezi da joj
saopšti da je dobila sestru.
- Jesi li već odlučila kako će se beba zvati?
- Da - klimnula je glavom. - Zvaću je Loren.
- Loren? Ĉudno ime.
- Po mojoj babi. Očevoj majci. Bila je Amerikanka i uvek mi se dopadalo to ime.
Kada sam bila mala, tvrdila sam da se i sama tako zovem.

Mari-Tereza je ušla u njihovu sobu.

- Direktorka ţeli da te vidi.
Ţanet je digla pogled sa knjige.
- Zašto?
- Nije kazala. Samo da odmah siđeš.
Zanet je sklopila knjigu i odloţila je.
- Videću šta hoće matora kvočka i odmah se vraćam.
Ţanet je kucnula na vrata kancelarije i ušla. Direktorka je sedela za stolom.
Preko puta nje, leđima okrenut vratima, sedeo je jedan muškarac. Kada su se vrata
otvorila, ustao je i okrenuo se ka Ţaneti.
- Bon jour, Ţanet - kazao je Moris.
Ţanet je zurila u njega neko vreme, a onda se poklonila u znak pozdrava kao što
su nalagala školska pravila.
- Bon jour, tata.
Direktorka se nasmešila. Uvek je bila snishodljiva kada su dolazili roditelji.
- Otac je došao da te povede u Pariz da vidiš majku i novorođenu sestru. Zar to
nije lepo?
Ţanet je pogledala jedno pa drugo.
- Neću da idem. Imam mnogo da učim.
- Ali majka ţeli da te vidi - kazao je Moris. - Još je u bolnici.
- Ne ţelim da je vidim - otvoreno je rekla Ţanet.
- Tako se ne razgovara s ocem - oštro je opomenula direktorka.
- Neću da idem - ponovila je Ţanet tvrdoglavo.
Morisova šaka se hitro pokrenula i šamar je bolno zapekao devojčin obraz. Za
trenutak ga je pogledala u oči, a onda spustila pogled u pod. Osetila je da joj obrazi
plamte, a toplota se razliva po celom telu. Stajala je potpuno nepokretno.
- Sad idi gore i spakuj najnuţnije stvari i budi ovde za deset minuta -
zapovednički je rekao Moris.
Nije dizala glavu, oči su joj bile prikovane za pod.
- Da - promrmljala je, a onda se okrenula i izašla iz kancelarije.
Moris se okrenuo ka direktorki. Smeškao se izvinjavajući se.
- Ţalim zbog ispada, gospođo, ali današnja deca traţe čvrstu ruku. Nisu onakva
kakvi smo mi bili kada smo bili mladi.
- Razumem vas, mesje markiţe - ulagivala se direktorka. - Ne biste poverovali šta
sve preţivljavamo s njima ovde.

Kondukter je pregledao karte, zatim ih vratio Morisu.

- Sve je u redu, mesje markiţe - kazao je. - Vagon restoran će biti otvoren za
večeru u šest sati. Ukoliko postoji način da vam putovanje učinim prijatnijim, molim
vas, samo me pozovite.
- Merci, mesje - kazao je Moris pruţajući mu jednu novčanicu.

55
 Kondukter je uveţbanim pokretom uzeo novčanicu i izašao iz zasebnog kupea,
paţljivo zatvarajući vrata za sobom. Njih dvoje su sedeli uz prozor, jedno naspram
drugog. Moris je podigao novine i pogledao je preko njih.
- Mogla bi da se raskomotiš - kazao je. - U Pariz nećemo stići pre ponoći.
Ţanet je gledala kroz prozor. Voz se kretao kroz planine. Iako je bilo tri sata po
podne, nije bilo mnogo svetlosti. Dan je bio oblačan i povremeno je pljuštala kiša.
Uzela je knjigu, otvorila je i počela da čita. Ali oči su joj preletale redove, a reči nisu
imale mnogo smisla. Posle izvesnog vremena, digla je ruke i samo se pretvarala da
čita.
Putovali su u tišini skoro jedan sat. Konačno je Moris spustio novine i ustao.
Otišao je do malog toaleta i otvorio vrata. Nije se potrudio da zatvori vrata dok je dizao
dasku na klozetskoj šolji i olakšavao se.
Ţanet je digla pogled sa knjige. Na unutrašnjoj strani vrata u toaletu celom
duţinom bilo je postavljeno ogledalo, a vrata su stajala pod takvim uglom da je mogla
da vidi tečnost kako kulja iz njega kao iz ogromnog baštenskog creva. U tom trenutku
okrenuo je glavu i uhvatio njen pogled u ogledalu. Smesta je spustila oči i osetila kako
joj rumenilo obliva obraze. Prikovala je pogled na stranice knjige kada se vratio i seo
preko puta nje.
Bez reči je izvadio cigaretu iz zlatne tabakere, zapalio je i počeo da je posmatra.
Bila je u školskoj uniformi - beloj matroskoj bluzi i plavoj suknji. Bele dokolenice i crne
cipele upotpunjavale su ovu sliku. Ali ovde u mutnom svetlu kupea, ova slika je
delovala čudno. Imala je stas skoro sasvim razvijene ţene, a kao da je pokušavala da
sakrije tu činjenicu dečijom odećom.
- Ţanet - glas mu je bio oštar. - Nosiš li veš koji sam ti dao?
Nije ga pogledala.
- Ne.
- Zašto? - pitao je. - Zar ti nisam rekao da ga nosiš uvek kada sam u blizini.
- To je protiv školskih propisa.
- Sada nisi u školi - kazao je. - Trebalo je da ga obučeš.
Pogledala ga je.
- Nisi mi dao vremena. Morala sam da se spremim za deset minuta.
- Da li ga imaš kod sebe?
Kliminula je glavom.
- Da. U koferu.
- Obuci ga.
- Sada? - upitala je.
- Sada - potvrdio je.
Ustala je i skinula kofer sa police i otvorila ga. Hitro je izvadila crni veš i krenula
ka toaletu.
Zaustavio je.
- Ne. Hoću da ga obučeš ovde, preda mnom.
Bez reči je pogledala u njega, a onda u otvoren prozor kupea.
Shvatio je u šta gleda.
- Moţeš da spustiš roletne. I zaključaj vrata.
Nije se pomerila. Preteći je podigao šaku. Ona je brzo spustila roletne i zaključala
vrata. Okrenula mu je leđa.
- Hajde - kazao je.
Polako je otkopčala bluzu i spustila je niz ramena, zatim dugmad na suknji i
pustila je da padne na pod. Iskoračila je iz nje. Preskočila je. Počela je da skuplja
stvari sa poda i da ih uredno slaţe na kofer. Leđima okrenuta njemu, počela je da

56
otkopčava prsluče.
- Okreni se i pogledaj me - viknuo je.
Za trenutak su im se pogledi sreli, a onda je ona oborila oči i, gledajući dole,
otkopčala prsluče i skinula gaćice. U tišini je obukla crno čipkano prsluče i prozirne
svilene gaćice. Okrenula se da dohvati bluzu.
- Još nisi završila - kazao je on. - Gde su ti pojas i svilene čarape?
Bez pogovora ih je izvadila iz kofera. Zakačila je pojas oko bedara, onda je sela da
obuje čarape. Trenutak kasnije ustala je ponovo da bi zakačila ţabice za gornje delove
čarapa. Opet je pruţila ruku za bluzom.
- Ne - kazao je. - Vrati se na svoje mesto.
- Ovako? - pitala je.
- Tako - kratko je rekao. - Kazaću ti kada da se obučeš.
- Ali hladno je - rekla je.
- Naviknućeš se - odvratio je.
Bez reči je sela na klupu preko puta njega. Sisao je cigaretu, puštajući da mu dim
lenjo izlazi na nozdrve dok ju je posmatrao.
- Sise su ti prerasle ovo prsluče - delovao je skoro razgovorljivo. - Imaš telo kurve,
baš kao i tvoja majka.
Nije odgovarala.
- Raširi noge! - prosiktao je.
Nagonski je rastavila kolena. Osetila je da se svila pomerila s jedne strane i
spustila ruku da se pokrije. Udario je po ruci.
- Nisam ti rekao da moţeš to da uradiš. - Iznenada se nasmejao. - Imaš i veliku,
ţbunastu kurvinsku pičku. Baš kao tvoja majka.
Osetila je kako joj suze nadolaze. Usne je drţala čvrsto spojene dok su joj se suze
kotrljale niz obraze.
- Suze? - zajedljivo je upitao.
Nije odgovarala.
Nagnuo se napred i neočekivano joj stavio šaku između nogu. Iznenađena, skoro
je poskočila, a onda je topao talas trenutnog orgazma učinio da se oseti slaba i da
počne da drhti dok je vlaţnošću oblila njegove ispitivačke prste.
Zavalio se na klupi smejući se.
- Ista si majka, Ţanet. Vlaţnih očiju i vlaţne pičke.
Spolja, iz hodnika, začuo se prvi poziv za večeru. Ustao je i otišao u toalet, gde je
detaljno oprao ruke. Pogledao je preko ramena u njen odraz u ogledalu.
- Moţeš sada da se obučeš, Ţanet - rekao je nemamo. - Gladan sam, a oduvek sam
smatrao da je bolje jesti među prvima na prokletim vozovima. Ako mnogo čekaš,
najbolja jela već odu.
Voz je stigao u Pariz sa sat i po zakašnjenja zbog kiše koja je lila. Dţeri ih je
čekao na peronu, a bilo je dva sata po ponoći kada je zaustavio mali auto ispred stana
na II Sen Luju.
- Imam nešto hladnih narezaka ako ste gladni - rekao je u malom liftu dok su se
peli na peti sprat.
- Nisam gladna - rekla je Ţanet. Pogledala je Morisa. - Zašto me nisi odveo kući?
Moris joj je udario šamar.
- Niko ti se nije obratio - rekao je. - Govorićeš kada ti ja dozvolim.
Zurila je u njega bez reči kada se lift zaustavio, a onda je izašla za njima na
podest. Dţeri je prevrtao ključevima i otvorio vrata. Bila je iznenađena raskošnim
uređenjem stana. Spolja, zgrada i nije delovala posebno, ali unutra je bilo izobilja.
Najbolji nameštaj, tepisi, čak i američki klima-uređaji na zidovima.

57
 Moris je proveo kroz dnevnu sobu i trpezariju, zatim kroz svoju spavaću sobu do
sobice u hodniku, smeštenu između njegove i Dţerijeve sobe. Prostorija nije imala
vrata, a oskudni nameštaj činili su mali krevet, jedna stolica i lavor na stalku u uglu.
Očigledno je bila namenjena posluzi.
- Ostavi stvari ovde - kazao je Moris.
- Kada ću videti majku? - pitala je.
Zagledao se u nju.
- Reći ću ti kada ćeš moći. - Obratio se Dţeriju. - Gladan sam.
- Doneću ti hranu iz friţidera - ponudio je Dţeri.
- Ne - odbio je Moris. - Pokaţi njoj gde se nalazi. Ona će to uraditi.
- Umorna sam - kazala je Ţanet. - Hoću da spavam.
Moris je ošamario. Skoro je pala preko kreveta.
- Ovo će te probuditi - rekao je. - A sad, skidaj tu glupu školsku odeću i dođi da
postaviš sto.
- Ali nisam ponela ništa drugo da obučem - viknula je.
- Nosićeš ono što si imala u vozu - rekao je. - Ništa ti drugo i neće biti potrebno. -
Okrenuo se Dţeriju. - Sačekaj je ovde. Onda joj pokaţi šta da radi. Idem da se
istuširam i da skinem odelo. Smrdi na voz.
Pošto je Moris izašao iz sobe, Ţanet je ustala sa kreveta. Dţeri je stajao i
posmatrao je.
- Okreni se - kazala je.
- Zašto? - iscerio se Dţeri. - Ionako ću te videti. - Stajala je nepokretna. - Morisu
se ne bi dopalo da ga sad pozovem - kazao je. Ona se brzo skinula, njemu okrenuta
leđima. Kada se na kraju okrenula, tiho je zviznuo. - Moris je bio u pravu. Građena si
kao tvoja majka.
Zurila je u njega.
- Video si moju majku?
- Da - kazao je. Ćutao je jedan trenutak, onda se okrenuo. - Dođi. - Pošla je za
njim u kuhinju. Baš kada su završili postavljanje stola, Moris je ušao u trpezariju u
crnom svilenom ogrtaču i somotskim papučama.
Pogledao je na sto.
- Gde su sveće?
- Zaboravio sam ih - uzvratio je brzo Dţeri. - Doneću ih.
Otišao je do kredenca. Nešto kasnije, sveće su gorele na stolu. Isključio je
električno svetlo.
Moris je uzeo bocu vina.
- Popićemo po čašu vina dok se ti presvlačiš - kazao je Dţeriju. Napunio je dve
čaše i pruţio jednu Ţanet dok je Dţeri izlazio iz prostorije. - Evo.
Ona je zatresla glavom.
- Neću vino.
- Nisam te pitao - kazao je Moris. - Popij to.
Uzela je čašu i drţala je ispred usana polako otpivši gutljaj, a onda krenula da je
spusti.
- Sve - viknuo je Moris.
Podigla je ponovo čašu i iskapila je, osetivši kako je obliva toplina od crnog vina.
Spustila je čašu. Moris je ponovo napunio.
- Tako je bolje - kazao je. - Radi sve kako ti kaţem i izbeći ćeš nevolje. - Sipao je u
tanjir hladnu šunku, jezik, paštetu i sir. Odlomio je parče hleba i počeo halapljivo da
jede. - Ovo je dobro - kazao je. - Zašto i ti ne uzmeš malo?
- Nisam gladna - odvratila je. - Samo sam umorna.

58
 - Hrana će ti prijati - rekao je kada se Dţeri vratio. Ţanet je zurila u njega. Dţeri
je bio u ţenskoj odeći, u prozirnoj šifonskoj haljini na preklop, bez ičega ispod, tako da
su se njegovi intimni delovi tela otkrivali pri svakom pokretu. Našminkao je lice - ruţ,
maškara na trepavicama, senke na kapcima, rumenilo na obrazima.
Moris je opazio začuđen izraz njenog lica i nasmejao se.
- Šta je bilo? Zar ti se ne čini da je on baš lepa devojka?
Nije odgovorila. Dţeri se smejao, visokoparnim smehom i zavalio se u stolicu,
raširenih nogu. Delovi haljine pali su mu sa kukova i otkrili deo njegovog bledog uda.
Moris se nasmešio, preko zalogaja.
- Zar ne misliš da ima zgodnog petliča? - pitao je. - Nije tako velik kao moj,
naravno, ali je veoma privlačan.
Duboko je uzdahnula.
- Morise - rekla je.
On joj je neţno zapretio prstom.
- Tata.
Pogledala ga je u oči.
- Tata.
- Tako je bolje, Ţanet. Sada, šta si htela da kaţeš?
- Zašto? - pitala je. - Ne razumem. Zašto?
- Nema tu šta da se razume, Ţanet - rekao je. - Majka ti je kurva. A kada odeš
odavde, bićeš čak i veća kurva od nje.
- Ne moţeš da me zadrţiš ovde! - viknula je krenuvši da pobegne iz prostorije.
U jednom skoku, uhvatio je za ruku pre nego što je stigla do vrata. Poloţio je
nazad u trpezariju.
- Ĉini mi se, Ţanet, da se ponašaš kao dete. A znaš šta se radi s decom koja ne
slušaju? Dobiju pljuske!
Seo je na stolicu i povukao je preko krila licem nadole. Ruka mu se dizala i
spuštala ujednačenim pokretima. U početku je osećala bol, a onda toplinu kako se
razleţe njenom zadnjicom i preponama. Vriska joj se pretvorila u neţno mumlanje.
Moris se smejao.
- Voliš da te ispljeskam?
Ona je snaţno klimala glavom.
On se opet smejao i odjednom je provukao ruku ispod nje, između njenih nogu i
počeo da mazi njenu stidnicu u istom ritmu s udarcima po zadnjici. Borila se da dođe
do daha jer nije bila u stanju da suzbije grčenje.
- Vidi šta si uradila, ti, nevaljalice - kazao je Moris. - Naterala si Dţerija da se
uzbudi i probudila u njemu ljubomoru. Vidi kako se ukrutio.
Odjednom je shvatila da Dţeri stoji ispred nje i snaţno masturbira. Zatresla je
glavom da bi se okrenula od njega.
- Nabij joj ga u usta, Dţeri! - skoro je viknuo Moris. - Uguši je s njim!
Dţeri je ščepao Ţanet za kosu, povukao joj glavu unazad i primorao je da otvori
usta. Gurnuo joj je ud u usta baš kada je počeo da svršava.
Počela je da se guši pokušavajući da vikne kada je iznenada osetila da se našla u
grču tako divljeg i snaţnog orgazma da nikada nije ni sanjala da nešto moţe da izazove
takvu mešavinu uţasa, zadovoljstva i bola.
Odjednom, Moris je ustao puštajući je da padne sa njegovog krila na pod. Leţala
je na podu, grčila se i jecala, nesposobna da se pomeri. Nasmejao joj se.
- To ti je lekcija broj jedan, drago dete - kazao je. - Biće ih još mnogo. Vremenom
ćeš ih sve zavoleti. Videćeš.
Okrenuo se Dţeriju.

59
 - Odvedi je u krevet.
Dţeri je podigao, odneo u spavaću sobu i bacio na krevet. Moris je došao za njim i
podigao joj ruku. Ĉula je da je nešto škljocnulo. Onda se zagledala u ruku. Bila je
vezana lisicama za mesingane stubove na krevetu. Okrenula se i pogledala u Morisa.
- To je samo zato da ti tokom noći ne bi pala neka šašava zamisao na pamet -
rekao je. - Da pokušaš da pobegneš, na primer.
Onda se okrenuo i izašao iz sobe, a Dţeri ga je pratio. Svetlo se iznenada ugasilo,
a ona je ostala da jeca sama u noći.

Nije znala kada je dan a kada noć. Kad god su dolazili da je izvuku iz kreveta,
zavese su bile navučene; čak su i prozori na kupatilu bili pokriveni. Obroci kao da su
uvek bili isti.
Nikada zasebno doručak, ručak ili večera. Na stolu razno narezano meso. Hleb.
Vino. U glavi su joj se vrzmale čudne misli. Sada jedino što nije ţelela bilo je to da leţi
sama u mraku vezana lisicama za krevet. Počela je da iščekuje vreme kada će doći po
nju. Ĉak se radovala i bolu, jer je uz bol uvek dolazilo do izuzetnog opuštanja.
Morisove reči su joj se neprestano vrtele po glavi.
- Zapamti, Ţanet, bez bola nema ni zadovoljstva. To dvoje idu zajedno, uvećavaju
jedno drugo i doprinose krajnjem uţivanju.
Uvek je počinjalo batinama. Jednom je čula kako Dţeri pita
- Zašto ne koristiš bič?
- Ne sme da bude oţiljaka - odgovorio je Moris.
To je bilo kada su je prvi put odveli u Morisov krevet i dugim svilenim gajtanom
vezali joj ruke za mesingane stubove na krevetu.
- Ti je uzmi prvi - kazao je Moris. - Pripremi je za mene.
Drţao joj je noge rastavljene dok je Dţeri kleknuo ispred nje. Brzo je masturbirao
pokušavajući da izazove erekciju, a onda je naglo uleteo u nju. Vrisnula je od oštrog
kratkog bola, ali je onda Dţerijev ud odjednom postao mlitav i ispao iz nje. Okrenuo se
Morisu.
- Rekao sam ti da ne mogu sa ţenom!
Uz ljutit gest, Moris ga je odgurnuo. Zbacio je svoj ogrtač i popeo se na krevet,
nameštajući se između njenih nogu. Skoro da je bio u punoj erekciji.
Ţanet je zurila u njega, ne mogavši da odvrati pogled sa njegovog uda.
- Plašim se - viknula je.
Moris joj je stavio ruku između nogu, a onda je podigao zagledajući se. Prsti su
mu se caklili od vlage i bledog traga krvi.
- Tvoja velika vlaţna kurvinjska pička te uteruje u laţ - kazao je.
- Povredićeš me!
Nasmešio se.
- Zapamti, Ţanet, bez bola nema ni zadovoljstva. - Podvukao je ruke ispod njene
zadnjice i privukao je sebi.
Zurila je širom otvorenih očiju dok je on lagano prodirao u nju. Nije mogla da
veruje da moţe da se otvori toliko da ga primi. On kao da je zastao za trenutak, kao da
je naišao na prepreku. Pogledao je u oči, a onda, bez upozorenja, divljački se zario u
nju.
Bol je delovao razdiruće i ona je vrisnula. Stavio joj je ruku na usta, a drugom
rukom je drţao nepomično uza sebe. Posle izvesnog vremena, otvorila je oči, zagledala
se u njegovo lice, a onda polako spustila pogled. Osetio je kako joj se pluća pune
vazduhom kada je shvatila daje on sasvim prodro u nju. Pomerila je pogled polako ka
njemu osećajući neku čudnu vrstu opčinjenosti. Zurio je u nju trenutak, a onda sklonio

60
ruku sa njenih usta, povukao trake kojima je bila vezana za krevet i oslobodio joj ruke.
Još neko vreme ga je gledala, a onda, iznenada, pruţila ruke i čvrsto ga zagrlila.
Počela je polako da se pokreće, a kako je postajala sve više uzbuđena, čvrsto je
zatvorila oči tako da su joj suze lagano izlazile kroz sklopljene kapke. Glas joj je od
šapata prerastao u vrisak u njegovom uhu.
- Tata! Tata! Tata! Otvorila je oči i zagledala se u njega. - Ošamari me!
Šakom ju je pljesnuo preko lica.
- Opet!
Ovog puta su joj na obrazu ostali beli tragovi prstiju. Nasmešila mu se.
- Ti me stvarno voliš, zar ne, tata? - pitala je.
Glasno se nasmejao.
- Ti si tatina mala kurva! - rekao je.
- Da - prošaputala je. - Da. Znao si to sve vreme. To je ono što sam oduvek ţelela
da budem.
Posle toga, više je nisu terali u onu sobicu. Spavala je u Morisovom velikom
krevetu s njima. Probudila se jednog jutra, a dnevna svetlost je preplavila sobu.
Ţmirkala je očima.
Moris je stajao blizu kreveta, već je bio obučen.
- Majka ti je sinoć izašla iz bolnice - rekao je. - Dţeri će te odvesti do kuće.
- Ne ţelim da je vidim - rekla je.
- Onda moraš da se vratiš u školu - kazao je.
- Zar ne mogu ovde da ostanem? - pitala je.
Odmahnuo je glavom.
- Ne. Ako se ne vratiš u školu, biće mnogo pitanja.
- Ali ja hoću da ostanem s tobom - rekla je.
- Ne moţeš - odvratio je. Uvukao je ruku u dţep i izvadio sveţanj ključeva. - Ali
imam ključeve koje sam dao da se naprave za tebe. Sledećeg meseca kada budeš imala
uskršnji raspust, moţeš da dođeš ovamo, a ako mi nismo kod kuće, moţeš sama da
uđeš.
Tog popodneva ukrcala se na voz i vratila se u školu.

Kasno aprilsko sunce bledelo je na prozorima kada je Ţak iscrpeno potonuo u

fotelju u velikoj dnevnoj sobi punoj cveća. Pogledao je Tanju i Johana.
- Mrtav sam. Drago mi je da je gotovo.
Johan je klimnuo glavom.
- Mislim da je konferencija za štampu dobro protekla.
- Najbolja zamisao koja mi je ikada sinula jeste da se odrţi ovde u tvojoj kući -
kazao je Ţak Tanji. - Mislim da su svi dirnuti ličnim pečatom. Već su im dosadili saloni
i hotelske dvorane za sastanke.
- Šta misliš da li su im se dopale Šikijeve kreacije koje su videli? - pitala je Tanja.
- Iz onoga što sam čuo - odgovorio je Ţak - svima su se jako dopale. Sada svi
iščekuju vreme za prikazivanje kolekcija. Shvatili su da si ozbiljna.
- Šiki je već otišao? - pitala je.
- Da - odgovorio je Ţak. - Nestao je čim je i poslednji reporter otišao. - Ustao je. - A
najbolje bi bilo da i ja to uradim. I da te pustim da se malo odmoriš. Sutra će u
kancelariji biti naporan dan.
- I ja ću da krenem - kazao je Johan. - Ĉestitam ti.
Tanja se nasmešila.
- Rano je za čestitke. Bolje da sačekamo da prođu revije.
- Više nisam zabrinut - kazao je Johan. - Biće sve u redu.

61
 Ispratila ih je do vrata, gde su je poljubili u obraz i otišli, a ona se okrenula i
pošla ka stepenicama. Anri joj je prišao.
- Madam - kazao je usteţući se.
- Da?
- Madmazel Ţanet je u svojoj sobi - rekao je.
- Ţanet! Ovde? - upitala je iznenađeno. - Zašto mi ranije nisi rekao?
- Stigla je usred konferencije, gospođo, i zamolila me da vas ne uznemiravam.
Bez i jedne reči više, ustrčala je uza stepenice. Vrata Ţanetine sobe bila su
zatvorena. Učtivo je kucnula, a onda ih otvorila. Ţanet je stajala kraj prozora i gledala
napolje.
- Ţanet! - uzviknula je Tanja.
Ţanet se okrenula ka majci. Oči su joj bile bezizraţajne.
- Zdravo, majko - rekla je muklim glasom.
Tanja je zurila u nju. Devojčino lice je bilo usahlo i iscrpljeno, a oko očiju je imala
tamnoplave kolutove.
- Ţanet -viknula je. - Šta je to s tobom?
Ţanet se nije ni pomerila ka njoj. Pogledala je prodorno u majčine oči.
- Trudna sam - kazala je.
- Ne - jeknula je Tanja. - Ne.
- Da, majko - kazala je Ţanet.
Tanja joj je prišla.
- Jadno moje dete.
Ţanet je izbegla njen zagrljaj.
- Nisam ja tvoje jadno dete, majko. Ne više.
- Zašto me nisi pozvala? Barem da si odgovorila na moje pozive? - pitala je Tanja.
- Šta bi to promenilo? - Ţanet je slegnula ramenima. - Ti bi rodila tu bebi u
svakom slučaju.
- Dobila si sestru, Ţanet.
- A moja sestra će dobiti sestru - rekla je Ţanet.
Tanja je zurila ćerki u oči.
- Ne razumem.
- Majko, ne budi glupa - kazala je Ţanet. - Zatrudnela sam s istim čovekom kao i
ti.
- Nemoguće! - rekla je Tanja.
- Da li je nemoguće, majko? One nedelje dok si ti bila u bolnici, Moris je došao u
školu i doveo me u Pariz da te vidim. Ali nikad me nije odveo u bolnicu. Umesto toga,
provela sam nedelju dana u njegovom stanu, a na dan tvog povratka kući, vratila sam
se u školu.
- Moris? - Tanjin glas je bio ispunjen nevericom. - Ne mogu da poverujem da bi se
usudio da učini tako nešto.
- Ne, majko? - Ţanet je otvorila tašnicu i izvadila ključeve. Bacila ih je na sto
pored nje. - Ĉak mi je dao i ključeve njegovog stana tako da mogu da se vratim za
Uskrs.
Tanja je pogledala ključeve, a zatim svoju ćerku. Suze su počele da joj natapaju
oči.
- Zašto nisi dozvolila da razgovaramo? Zašto? Htela sam da ti kaţem. Moris nije
Lorenin otac. Nikada ga nisam pustila da mi se pribliţi od dana kada smo se venčali.
- Laţeš, majko - rekla je Ţanet.
- Ne laţem - kazala je Tanja. - Samo pogledaj sestru i biće ti jasno. Plava je i ima
plave oči. Zar ne shvataš da je Moris podneo tuţbu za razvod braka zbog prevare?

62
Generacijama nije bilo plavokose i plavooke dece u njegovoj porodici.
Ţanet je zurila u nju.
- To nisam znala, majko. Niko mi nikada nije rekao.
Tanja je duboko uzdahnula. Osetila je da se nešto duboko u njoj skamenilo.
- To više nije vaţno - rekla je. - Šta je učinjeno, učinjeno je. Moramo da
razmišljamo o novom danu. Prvo što ćemo uraditi jeste da posetimo doktora Pjera.
Odjednom su suze potekle iz Ţanetinih očiju.
- Oh, majko - plakala je. - Ţao mi je.
Onda su se zagrlile, a suze su im se izmešale. Tako su stajale dugo, steţući jedna
drugu bez reči dok dnevna svetlost nije sasvim nestala sa prozora.
Dva dana kasnije, Tanja je čekala u maloj ordinaciji doktora Pjera da dođe iz
operacione sale sa svoje klinike. Ustala je kada je on ušao.
- Kako joj je, doktore?
- Biće u redu - kazao je. - Sve je sređeno. Sada se odmara.
- Hvala bogu - kazala je.
- Da, hvala bogu - ozbiljno je potvrdio. - Da je rodila dete, umrla bi.
Tanja je zurila u doktora. Doktor Pjer je zavrteo glavom.
- Ne znam s kakvom je to ţivotinjom bila, ali unutra je sva iscepana. Kao da je
koristio balvan. Ne samo da su vagina i jajovodi pocepani nego joj je i anus i deo creva
probijen. Nisam mogao da verujem. - Pogledao je Tanju u oči. - Zakrpio sam je najbolje
što sam mogao. Barem neće imati poteškoća zbog toga. - Zastao je i duboko uzdahnuo.
- Postoji nešto što mi prećutkujete - u glasu joj se osećala napetost.
Oklevao je jedan trenutak.
- Morao sam da uklonim sve osim dela jednog jajnika.

Bilo je dva sata ujutro, deset dana nakon što se Ţanet vratila u školu, kada je
Tanja parkirala auto ispred stambene zgrade na II Sen Luju. Ulica je bila pusta kada
je izašla iz automobila. Zaključala ga je, stavila ključeve u tašnu i istog trenutka
izvadila ključeve od stana. Pogledala je zgradu. Svi prozori su bili u mraku. Polako je
pošla ka ulaznim vratima.
Veliki ključ, pretpostavila je, otvara ulazna vrata. Lako se okrenuo, otvarajući
zasun i ona je ušla u mračni hodnik. Morala je da se zaustavi da ne bi slučajno upalila
svetlo. Nije nikako ţelela da privuče paţnju. Sačekala je trenutak dok joj se oči nisu
privikle na mrak, a onda je otišla do lifta.
Buka koju je pravio stari škripavi lift dok je silazio činila joj se tako jaka da bi
mogla ceo Pariz da probudi. Zadrţavala je dah dok nije konačno stao. Onda, uz
osećanje olakšanja, ušla je u lift. Na svakom spratu nalazila su se po dva stana.
Oklevala je trenutak, a onda upalila šibicu. Evo je. Mesingana pločica iznad zvonceta.
Markiz De la Bovil.
Sklopila je oči za trenutak razmišljajući. Da nije nešto zaboravila? Testament je
bio propisno potpisan, punosnaţan. Nalozi švajcarskoj banci u vezi s trezorom u kojem
je čuvala zlato primljeni su i potvrđeni. Ukoliko bi joj se nešto desilo, Johan bi se
pobrinuo za sve. Deca bi bila obezbeđena.
Prvi ključ nije izazvao nikakav šum dok ga je polako okretala. Ĉula je slabo
škljocanje zasuna. Dobro je. Sada drugi ključ. On je zaškripao blago. Zaustavila se.
Nije bilo drugih zvukova. Polako je okrenula ključ do kraja. Škljocnulo je i vrata su se
otvorila lagano.
Oprezno je kročila u stan, a onda je zastala osluškujući. Ništa se nije čulo. Tiho je
zatvorila vrata za sobom. Sada je sačekala da se sabere.
Prisećala se šta joj je Ţanet ispričala o stanu. Pravo napred kroz veliko predvorje

63
trebalo bi da bude dnevna soba. S desne strane, mala vrata vodila su do ulaza za
poslugu i kuhinje. Iza dnevne sobe, nakon što prođe još jedno predvorje, trebalo bi da
bude trpezarija. Do Morisove spavaće sobe vodila su vrata na drugom kraju trpezarije.
Paţljivo se kretala prostorijama, pomerajući se polako da se ne bi saplela o neki
komad nameštaja koji nije videla. Sada se našla ispred vrata spavaće sobe. Otvorila je
tašnu i uzela brijač. Pravedno je da to bude Volfgangov brijač. Ona više nije sumnjala
da je Moris taj koji je Volfganga izdao Rusima.
Otvorila je brijač tako da je sečivo štrčalo upolje i blago pritisla kvaku. Vrata su
se širom otvorila i ona je ušla u sobu, krećući se tiho po zastrtom podu. Nije se trudila
da zatvori vrata za sobom.
Na bledoj uličnoj svetlosti koja je prodirala kroz zavese videla je krevet. Pošla je
ka njemu. Više je osetila nego što je videla šćućurenu priliku ispod ćebeta. Zastala je
iznad prilike pokušavajući da je vidi. Do ušiju joj je dopro zvuk teškog disanja, ali nije
bila sigurna da li je ono bilo njegovo ili njeno.
- Moris! - tiho je rekla.
Okrenuo se i pokušao da ustane. Onda je ona udarila. Svom snagom zarila je
brijač u njegovo telo. Prigušen krik razlegao se iz njegovog grla i on je mahnito
odskočio od nje, a rukom je zgrabio nešto sa stočića sa druge strane kreveta.
Besomučno je nastavila da seče dok je on pokušavao da se okrene. Ugledala je blesak
nečeg čvrstog i metalnog u njegovoj ruci, ali je nastavila da seče i udara.
U ušima joj je odjeknuo prasak, a oči joj je zaslepeo plavičasti plamen, u isto
vreme kada je osetila kako je malj udara u grudi, skoro je odbacujući unazad, ali je i
dalje nastavila da diţe i spušta brijač. Konačno se sručio nepomično u čaršave.
Stajala je teško dišući, a onda spustila ruku i dotakla ga. Prsti kao da su joj
uronili u močvaru krvlju natopljenih čaršava. Povukla je hitro ruku, a brijač joj je
kliznuo niz prste. Bol u grudima sada se pojačavao. Pritisnula je šaku na grudi i
osetila toplu krv kako joj iz haljine kaplje na prste. Tek je sada shvatila da je
pogođena.
Polako se okrenula i pošla ka izlazu, a sa svakim korakom bol je postajao sve jači.
Ĉinilo joj se da je protekla večnost dok nije stigla do izlaznih vrata. Sada je bol nailazio
u talasima zapljuskujući joj telo, pa je osećala vrtoglavicu i njihanje kao da joj svest
otiče preko krvi i kroz prste.
Posegla je za vratima. Odjednom je obasula svetlost iz hodnika kada su se vrata
otvorila pod njenom rukom. On je stajao na vratima, otvorenih usta od
zaprepašćenosti, a svetlost se rasipala iza njega po njenom licu.
Zurila je uţasnuto u njega.
- Oh, ne, Morise! - vrisnula je.
- Ti si mrtav! Upravo sam te ubila! - Onda je pala i izgubila svest da je nikada
više ne povrati.

64
KNJIGA DRUGA

Žanet

65
 1
Šiki je stajao ispred table za crtanje i znalački proučavao kreaciju. Ĉuo je da su se
vrata zatvorila iza njega i da se devojčini koraci pribliţavaju.
- Skini sve sa sebe - kazao je ne okrećući se. - Kaţi mi kada budeš naga.
Trenutak kasnije čuo je tihi glas:
- Naga sam.
Olovkom je napravio sitnu izmenu na crteţu i okrenuo se.
- Merde - uzviknuo je otromboljivši vilicu.
Ţanet se nasmejala njegovoj preneraţenosti.
- Zašto nisi rekla da si to ti? - pitao je.
- Pomislila sam da ako budeš došao k sebi - smešila se - ja treba da ti budem
prva.
Uzeo je ogrtač sa stolice pored sebe.
- Ogrni ovo. - Bilo mu je neprijatno.
Ona ga nije uzela.
- Hajde, Šiki. Zar ne bi voleo da mi liţeš macu? Moţda bi ti se dopalo.
- Prekini - ozlojeđeno je rekao. - Radim.
- Neću reći nikome - dodala je.
- Pomislio sam da si ti model koji sam traţio da isproba moju novu kreaciju -
objasnio je.
- Moţeš da je isprobaš na meni.
Zavrteo je glavom.
- To neće ići.
- Zašto da ne?
Ispitivački je zagledao.
- Previše si ţenstvena. Grudi su ti prevelike, zadnjica ti je ogromna, a tvoj mons
veneris štrči više nego većini muškaraca petlić i jaja. Ti jednostavno nisi tip za modele,
to je sve.
- Koji sam ja tip? - pitala je.
- Ti si kao tvoja majka - rekao je. - Velika i jaka. Zemaljski tip. Ĉista ţivotinjska
čulnost. Kada bi ti izašla na pistu, odmah bi te polovina ţena oko nje zamrzla, što bi
značilo da šta god da nosiš, one to ne bi kupovale. Ti si previše onakva kakva bi svaka
od njih ţelela da bude.
- Ovo je najuvrnutija pohvala koju sam ikad čula - rekla je, uzela farmerke koje je
bacila preko stolice i počela da ih oblači. Navukla je veliku košulju muškog kroja i
vezala je oko struka.
- Otkud ti ovde? - pitao je.
- Imam zakazano sa Johanom - rekla je. - Ali on je sada na nekom sastanku, pa
sam pomislila da skoknem do tebe.
- Uvek mi je drago da te vidim - rekao je.
Nasmešila se.
- Ĉak iako nisam tip modela?
Smejao se. (210alen.....prim.ur.)
- Ĉak i onda.
- Moţda bi trebalo da promeniš svoje modele - rekla je. - Ima više devojaka kao
što sam ja nego kao što su one.
- Većina devojaka kao što si ti ne moţe sebi da priušti ovu vrstu odeće koju mi
pravimo - rekao je.
- Moţda u tome i jeste greška u našem poslovanju - rekla je. - Previše kreatora
visoke mode koji se tuku oko tako malog trţišta.

66
 - Dobro nam ide - kazao je pomalo braneći se.
- Sigurna sam da je tako - brzo se ispravila. - Samo sam naglas razmišljala.
Zazvonio je telefon na njegovom radnom stolu. Podigao je slušalicu, a onda
pogledao u nju.
- Johan je završio sastanak. Moţeš sada da odeš k njemu.
- Hvala ti. - Poslala mu je poljubac i izašla iz prostorije.
Zurio je neko vreme u zatvorena vrata, a onda se zaključao i otišao do svog stola.
Seo je, uzeo dţoint iz besprekorne tabakere i zapalio ga. Zavalio se u stolicu i pustio da
mu dim izlazi na nozdrve.
Kakva majka, takva kći. Kakva majka, kakva majka, kakva majka. Ali još i više,
kakva kći.
- Dve godine na fakultetu sasvim je dovoljno - rekla je. - Ne vraćam se.
Johanovo lice je bilo bezizraţajno. Posmatrao je preko pisaćeg stola. Na izvestan
način bio je iznenađen. Imala je devetnaest godina i u njoj je ostalo vrlo malo od
deteta. Iz dana u dan sve ga je više podsećala na njenu majku. Tanja je imala otprilike
isto toliko godina kada su se upoznali, istu crvenkastosmeđu kosu, dugu i puštenu niz
lice po današnjoj modi, delimično skrivajući njene visoke jagodice i tamne oči.
- Šta bi volela da radiš? - obazrivo je pitao.
- Mislim da je došlo vreme da se uključim u posao - rekla je. - Na kraju, za dve
godine biću odgovorna za sve. Mislim da je krajnje vreme da saznam nešto o tome, zar
ne?
Bila je ista majka. Johan je klimnuo glavom.
- Slaţem se s tobom. Sada se postavlja pitanje odakle bi ţelela da počneš?
- Moris tvrdi da više od šezdeset pet procenata našeg bruto prihoda dolazi iz
Sjedinjenih Drţava - rekla je. - A ja nikada nisam bila tamo.
- Istina je - rekao je.
- On namerava da ide tamo sledećeg meseca i pozvao me da pođem sa njim i da
me provede.
Johan nije dozvolio da mu se iznenađenje vidi na licu. Prvi put je uopšte čuo da
ona razgovara s Morisom.
- To je lepo od njega - oprezno je primetio. - Zašto misliš da bi ti to bilo od koristi?
Na kraju, on nije uključen ni u jednu od naših kompanija. Njegova je sasvim odvojena.
- Tačno - rekla je. - Ali on poznaje sve ţivo.
Ćutao je trenutak.
- Ne protivim se tome - rekao je. - A tebi svakako nije potrebna moja dozvola da
odeš na put. Ali zar ne misliš da bi bilo bolje prvo da provedeš u preduzeću nekoliko
meseci i stekneš osnovna znanja? A onda kada odeš, bićeš u prilici da primeniš ta
znanja.
- Volela bih da idem - rekla je. - Mislim da bih poludela u kancelariji. To me
previše podseća na učionice na fakultetu.
- Pre ili kasnije moraćeš da se upoznaš s ovim - rekao je. - Vođenje poslova nije
zabava.
- Znam - kazala je. - Ali zar to ne radiš ti? Ţelela bih više da se uključim u
stvaralačku i marketinšku sferu posla. Ovde u Francuskoj i dalje radimo stvari na
jedan te isti, prevaziđeni način. Amerika je daleko ispred nas u svakom pogledu.
Osećam da mogu mnogo toga da naučim od njih.
- Ipak bih voleo da provedeš neko vreme u preduzeću pre nego što odeš - kazao je.
- Moris putuje tek pred kraj sledećeg meseca - rekla je. - Tako da imam šest
nedelja. Da li je to dovoljno?
- Bolje išta nego ništa - kazao je. - Samo se nadam da je tebi to dovoljno.

67
 - Brzo učim. Biće mi dovoljno - ozbiljno je kazala. Ustala je. - U koje vreme ţeliš
da dođem ujutru?
- U devet - rekao je. - Mislim da je najbolje da počneš s knjigovođom.
- Biću ovde. - Nasmešila se. - Hvala ti, Johane.
Stao je iza stola. Na neki čudan način osećao je da je dobro što ona ţeli da se
uključi u poslove. Nešto je tu stalno nedostajalo otkako je Tanja umrla. Sada bi,
moţda, moglo opet da bude po starom.
- Kako ti je sestra? - upitao je.
Pogledala ga je.
- Dobro. Raste. Nisam je mnogo viđala otkako sam se vratila iz škole. Njena
dadilja budno bdi nad njom.
- Bilo bi dobro kada bi provodila izvesno vreme s njom - predloţio je. - Tako bi
barem osetila da ima porodicu.
- Bojim se da nemam neki majčinski instinkt - rekla je. - Za mene je ona ista kao i
svako drugo dete.
- Šteta - kazao je.
- Da - potvrdila je. - Siromašni mogu svoju decu da daju na usvajanje kada nisu
sposobni da ih podiţu, bez obzira na razloge. Ali šta bogati rade?
Ćutao je trenutak.
- Ono što mi radimo, pretpostavljam. Unajmljujemo dadilje i nadamo se da joj one
nadoknađuju našu ljubav.
- Moris je napomenuo da bi moţda moglo da se uredi da se on vrati u kuću. To bi
joj obezbedilo prirodni porodični ţivot. Na kraju, on i dalje jeste njen zakonski otac.
- Kao i tvoj - rekao je.
- Tako je - rekla je. - Ali za dve godine, postaću punoletna i slobodna. Pred
Lorenom je još dugačak put.
Ćutao je.
- Ako bi se nama nešto desilo... tebi i meni... kome bi pripala? - pitala je.
- Morisu, pretpostavljam - kazao je. - Nema kome drugom.
- Merde - rekla je, razmišljajući za trenutak. - Pitam se šta je smislio. Šta misliš
zbog čega je odjednom postao tako dobar prema nama?
- To ne znam pouzdano - odgovorio je.
- Ne verujem mu - zaključila je. - Ali nikada i nisam.
- Vremenom ćemo otkriti - kazao je. - Dotad, budi oprezna. Samo ništa ne
potpisuj, to je vaţno.
Nasmejala se.
- Ne brini. Toliko znam i sama. - Krenula je prema vratima, a onda se zaustavila
i okrenula ka njemu. - Johane, ti si dobar čovek, zašto se nikada nisi oţenio?
Gledao je u nju bez reči. Odjednom je shvatila.
- Zbog majke. Bio si zaljubljen u nju, zar ne?
I dalje nije odgovarao.
- Ona je mrtva - kazala je. - To je prošlo. Nađi sebi dobru ţenu i oţeni se njome.
Onda moţeš da pruţiš Loreni dom kakav joj je potreban.
Iznenada se osmehnuo.
- Moţda ću te iznenaditi.
Naglo mu je prišla i poljubila ga u obraz.
- Bilo bi to divno iznenađenje - kazala je i izašla mahnuvši mu. - Do ujutru. Tačno
u devet.
Vratio se za svoj sto i teško se sručio u stolicu. Posle izvesnog vremena uzeo je
telefon i pozvao jedan broj. Javio se ţenski glas. Govorio je nemački.

68
 - Hajdi? Da li ti odgovara večera u osam sati? Doći ću po tebe.

- Previše je konzervativan - kazao je Ţak, stavljajući ohlađenu čašu kira (koktel

od belog vina i likera od crne ribizle, prim. prev.) na stočić ispred nje. Seo je pored nje i
izvadio teglicu iz dţepa. Pijuckala je piće i posmatrala ga kako vešto sipa beli prah iz
teglice na staklenu ploču stočića, a zatim ga paţljivo deli u dve brazdice. Kao pravi
znalac, smotao je novčanicu od sto franaka u slamku i ušmrknuo po jednu brazdicu
kokaina u svaku nozdrvu. Pruţio je novčanicu i njoj. - Dobar kokain - rekao je. - Jedan
prijatelj mi ga je upravo doneo iz Sjedinjenih Drţava.
Hitro je napravila dve brazdice i pruţila mu novčanicu natrag. Osetila je da joj je
puls ubrzan, a kokain je praskao u njenoj glavi.
- Dobar je.
- Nije ono sranje koje prodaju po Parizu - rekao je i podigao piće. - Ţiveli.
- Ţiveli. - Pijuckali su svako svoje piće.
- Dok je tvoja majka bila ţiva, bilo je drugačije - kazao je. - Bila je puna ideja,
osećalo se uzbuđenje. Stvarali smo. Sada više toga nema. Sve što Johan ţeli to je da
sve bude po propisu, da se drţimo onoga što imamo. Širenje košta, a on neće da
rizikuje.
- Ali mi zarađujemo, zar ne? - pitala je.
- Naravno - kazao je. - Ali trebalo bi da zarađujemo mnogo više. U poređenju s
nekim drugim kompanijama, mi ne mrdamo. - Posmatrao je. - Stvarno ozbiljno misliš
da dođeš da radiš u preduzeću?
Klimnula je glavom.
Nasmešio se.
- Onda za nas moţda i ima nade. S tobom u blizini, Johan će moţda postati malo
preduzimljiviji.
Pogledala ga je.
- Nisam došla ovamo da pričamo o poslu.
Povukao je čvor u koji je bila vezana njena košulja. Ona se otvorila i otkrila
bradavice koje su štrcale od uzbuđenja.
- Boţe! - uzviknuo je, nagnuvši se da jednu od njih obujmi usnama.
Podigla je njegovo lice ka svome.
- Šiki je rekao da su mi grudi prevelike.
- Šta on zna? - uzvratio je zarivajući lice među njene grudi i pritiskajući ih uz
svoje obraze obema rukama. - Prelepe su.
- Pitala sam ga da li bi hteo da mi poliţe macu - rekla je. - Ali nije hteo.
- Mene ne moraš da pitaš. Samo izađi iz ovih prokletih farmerki.
Ustala je ispred njega. Povukla je kopču, a onda i rajsferšlus i gurnula farmerke
preko kukova.
- Kazao je da mi je i dupe preveliko - rekla je, okrenula se i savila malo unapred
tako da je zadnjicom skoro gurala njegovo lice.
Ćutao je.
- Udari me po dupetu - rekla je.
Udario je od šale.
- Jače - rekla je. - Kao da ozbiljno misliš.
- Ne ţelim da te povredim - rekao je.
- Nećeš me povrediti - kazala je. - Radi ono što ti kaţem. Udari me jako.
Raspalio je dlanom po zadnjici. Pojavili su se beli otisci prstiju na njoj. Oklevao
je.
- Još - rekla je neobuzdano. - Nemoj da staješ.

69
 Počeo je brzo da diţe i spušta ruku. Video je kako beli otisci postaju crveni na
njenoj zadnjici i odjednom je primetio da ona mrda kukovima i stenje, dok je
istovremeno masturbirala. Uzbuđenje je počelo da raste u njemu i odjednom se
razbesneo. Kučka ga koristi samo da bi se zadovoljila. Sada je zaista počeo da je udara.
- Svršavam - viknula je. - Ne mogu da se zaustavim!
Ljutito je okrenuo prema sebi. Na licu joj je bio čudan izraz. Kao da ga nije
primećivala. Bez razmišljanja, lupio je po licu.
- A šta je sa mnom, kučko?
Zurila je u njega, odjednom mirna, a onda je oborila pogled da izbegne njegov.
Spustila se na kolena ispred njega, prsti su joj hitro otkopčali njegove pantalone.
Uvukla je ruku u njih, oslobodila ga, gurajući ruku sve dalje dok nije napipala njegov
anus.
- Hoću da mi svršiš u usta - rekla je, pokrivajući ga usnama.
Trenutak kasnije osetio je da će mu testisi prasnuti i da seme kulja napolje.
Orgazam mu je razdirao telo, a onda je počeo da jenjava, ali ona nije prestajala.
Jednom rukom ga je i dalje odrţavala u krutom stanju povlačeći mu koţicu dok više
nije mogao da izdrţi jer je osećao da mu je ud samo splet ogoljenih nervnih završetaka.
Zaronio je ruku u njenu kosu i povukao je od sebe.
Obrazi i brada su joj bili prekriveni semenom tečnošću koja joj je iscurila iz usta.
Dugo je zurio u nju dok nije povratio dah.
- Luda si - rekao je.
Oči su joj odjednom postale hladne.
- Nisam kao moja majka - ljutito je rekla. - Nemoj nikada više to da mi kaţeš.
Pokušala je da ustane. Rukama joj je drţao ramena i pritisnuo je nadole.
- Ne mislim na tu vrstu ludila - brzo je rekao. - Mislio sam divno luda.
Osetio je da napetost popušta.
- Tucao si se s mojom majkom, zar ne?
Klimnuo je glavom.
- Je li bila dobra?
Pogledao je.
- Da. Ali ne kao ti. Ti si fantastična.
- Ona nije bila odista luda - rekla je. - Imala je nervni slom. Radila je naporno i
bilo joj je previše toga na pameti.
- Znam - rekao je.
Ustala je.
- Boţe, skroz sam mokra. Mora da sam svršila hiljadu puta. - Obrisala se
prstima, a onda ih stavila u usta i počela da ih sisa. Opet je uvukla prste u sebe. Ovog
puta ih je pruţila njemu. - Okusi me.
On je lagano lizao njene prste.
- Prija ti? - pitala je.
- Kao med.
- Dobro kao i kod moje majke?
- Bolje - rekao je.
Glasno se nasmejala i privukla njegovo lice svom.
- Onda me pojedi - rekla je.

Johan je zaustavio auto ispred stambene zgrade. Sedeo je neko vreme s

upaljenim motorom, a onda pruţio ruku da joj otvori vrata.
- Još je rano. Zašto se ne popneš na jedno piće? - pitala je.
Nasmešio se kao i uvek kada je govorila nemački. Slab američki akcenat davao je

70
posebnu melodiju jeziku, mekoću koju on obično nije imao. Odgovorio joj je na
engleskom:
- Hvala - i ugasio motor.
Blagi miris njenog parfema i toplina njenog tela kao da su ga proţimali dok su
stajali u majušnom liftu koji ih je nosio do njenog stana na trećem spratu. Osetio je
olakšanje kada su se konačno zaustavili i kada joj je pridrţao vrata. Pratio je do stana
i čekao dok je otključala vrata, a onda ušla unutra.
Stan je bio mali, ono što su Francuzi zvali ,,studio“ i sastojao se od jedne sobe
pozamašne veličine s krevetom koji se sklapao u kauč preko dana, s kuhinjom u
plakaru iza dvostrukih vrata i zasebnim kupatilom. U dalekom uglu sobe gorela je
lampa, a to je više od svega pokazivalo da je Amerikanka. Nijedan Francuz ni neki
drugi Evropljanin ne bi ostavio svetlo kad izlazi iz kuće.
Ponudila mu je da sedne u fotelju.
- Imam viski, dţin, votku i konjak.
- Konjak, molim. - Posmatrao je kako otvara mala kuhinjska vrata i vadi bocu i
dve čaše iz ormarića iznad sudopere. Sipala je zlatastu tečnost u čaše, onda se vratila
do njega. Uzeo je jednu čašu iz njenih ruku. - Hvala - rekao je.
Nasmešila se.
- Jesi li uvek tako zvaničan kada dođeš kod ţene u stan? - pitala je, na engleskom
sada.
- Navika - odgovorio je. - Podigao je čašu. - Sante.
Kucnuli su se čašama i srknuli.
- Sada moţeš da sedneš - rekla je, prelazeći na kauč, preko puta njega.
Paţljivo je seo kao da je fotelja bila krhka i kao da je mogla da se slomi pod njim.
Bila je neočekivano udobna i on je utonuo u nju. Vrteo je konjak u čaši i opet srknuo.
- Večera je bila divna - rekla je. - Zaista sam uţivala u njoj.
- Nisi mnogo pojela.
Nasmejala se.
- Moram da pazim na liniju.
- Zašto? Meni izgledaš savršeno.
Opet se nasmejala.
- Zato i moram da pazim šta jedem. Svakih sto grama koje unesem pretvore se u
kilogram na meni.
Ćutao je za trenutak.
- Svejedno, drago mi je da si uţivala.
- Zaista jesam. - Onda je i ona ućutala.
On je srknuo konjak.
- Mislim da bi bilo bolje da popijem svoje piće i da idem - rekao je. - Sutra moram
da budem rano na poslu.
- Johane - rekla je. - Sledeće nedelje se vraćam u Ameriku.
Polako je klimnuo glavom.
- Pomislio sam da ćeš otići. Kada planiraš sledeći dolazak ovamo?
Pogledala ga je u oči.
- Nisam sigurna da ću doći ponovo. Barem ne u dogledno vreme.
Osetio je kao da tone.
- Ţao mi je, Hajdi. Počeo sam da se radujem tvojim dolascima.
- I ja sam - rekla je. - Ali samo zato što mi nedostaješ.
On je ponovo ćutao, mućkajući tečnost boje ćilibara u čaši.
- Već dve godine dolazim u Pariz svaka tri meseca, Johane - rekla je. - I svaki put
se viđamo. Ručkovi, večere. Ne znam već koliko puta. Znam šta osećaš prema meni, ali

71
nikada se ne izjašnjavaš. Nikada. Zašto, Johane? Ne razumem, zašto?
Duboko je udahnuo kada ga je presrela povređenim pogledom plavih očiju.
- Imam četrdeset šest godina, Hajdi. Stariji sam sedamnaest godina od tebe.
- Šesnaest - brzo ga je ispravila. - Sledećeg meseca ću napuniti trideset.
Nije se nasmešio.
- Ja sam ozbiljan čovek, ugledan. Nisam zavodnik koji bi imao prolaznu avanturu
s tobom. Previše te volim.
- Ja nisam dete, Johane. Ţena sam. Razvedena ţena pri tom. Zar ne misliš da i ja
imam osećanja? I ţelje? - Zatresla je glavom. - Ali ti nikada ništa nisi rekao. A još mi
nisi odgovorio zašto.
- Imam duţnosti, teške duţnosti - rekao je.
- Znam za to - rekla je. - Ţanet i Loren. Nisam gluva, a ti si svakako dosta pričao
o tome. Ali zar to znači da ne moţeš da imaš svoj ţivot? Ili svoju porodicu ukoliko to
poţeliš?
- One nemaju nikog osim mene da ih štiti. Obećao sam. Prvo Fon Breneru. Onda
Tanji. Ne mogu da pogazim reč.
- Ne kaţem da treba da pogaziš reč - kazala je. - Samo kaţem da imaš prava na
svoj ţivot, to je sve.
- Hajdi - rekao je.
Osetila je bol u njegovom glasu i ustala sa kauča. Spustila se na kolena ispred
njega i zagledala mu se u lice.
- Volim te, Johane. Da li ti voliš mene?
- Da. - Reči su teško izlazile sa njegovih usana. - Da, volim te.
- Onda me, zaboga, poljubi - viknula je. - Za ove dve godine nikada me nisi ni
poljubio.
Nagnuo se prema njoj, a ona ga je obgrlila oko vrata, njegove usne su traţile
njene meke usne, slane od suza.

Našla je mesto za parkiranje, popela automobil na ivičnjak, izašla i zaključala ga.

Nasmešila se, zadovoljna sobom. Ovo je bila jedna od prednosti ,,minija“ - mogao si
svugde da ga parkiraš.
Bilo je nešto posle jedanaest uveče, ali u „Kupoli" ţivost je bila na vrhuncu.
Pozorišta su upravo počela da se prazne i pivnica je već bila puna ljudi. Progurala se
kroz gomilu koja je čekala slobodan sto i prošla u zadnji deo restorana. Sasvim na
drugoj strani nalazio se sto koji samo što nije nosio njihova imena. Od sedam uveče pa
nadalje tamo je uvek sedeo neko iz njihovog društva. Imali su prećutno pravilo da sve
do dva sata ujutro, ko god da se zatekne za stolom, ne moţe da ode dok ne dođe neko
drugi i zameni ga. Ako bi sto ostao prazan samo i minut, neko bi ga zauzeo pa bi onda
oni morali da stoje u redu kao ostali.
Za stolom su sedele Mari-Tereza i Fransoaz, s koka-kolom ispred sebe i zurile u
Ţana čija je glava počivala na prekrštenim rukama na stolu, a pored lakta mu je stajao
netaknuti pastis (liker s ukusom anisa, prim. prev.). Sagla se i poljubila obe devojke u
obraz, a onda se ispravila.
- Šta je s njim? -pitala je.
- Nije pri sebi - rekla je Fransoaz uz prizvuk gađenja. Ţan je bio njen dečko. -
Neki Marokanac mu je dao crni haš. Ja sam povukla dva dima i digla se kao zmaj, ali
on nije hteo da prestane sve dok skoro sve nije potrošio. Nije mi jasno ni kako je stigao
do stola.
- Seronja - kazala je sedajući pored njih.
Konobar se, kao čarolijom, pojavio.

72
 - Bon soir, Ţanet - nasmešio se. - Šta ćemo večeras?
- Bon soir, Sami - uzvratila mu je osmeh. - Večeras sam gladna. Uzeću
hamburger au chaval, pomfrit i pivo.
- Stiţe - kazao je Sami i nestao istom čarolijom kao što se i pojavio.
Pogledala je po restoranu.
- Ima li koga?
- Nikog. - Mari-Tereza je slegnula ramenima. Preko stola se zagledala u Ţanet. -
Gde si bila? Oči ti deluju čudno.
Ţanet se nasmejala.
- To je zbog ovog svetla. Uvek mi treba nekoliko minuta da se naviknem na njega.
- Nemoj da sereš - rekla je Mari-Tereza. - Znam ja tebe. Na nečemu si.
Ţanet se osećala dobro, jaka i puna snage. Opet se zasmejala, pomilovavši dţep
na grudima.
- Koka - spustila je glas do šapata - i imam je dovoljno za sve nas.
Sami se vratio do stola i spustio hamburger i pivo ispred nje. Počela je halapljivo
da jede.
- Umirem od gladi - kazala je između dva zalogaja.
- Ne razumem - rekla je Fransoaz. - Ĉula sam da koka ubija apetit.
- Meni niko to nije rekao - rekla je Ţanet i uzela nekoliko krompirića, pa ih
umočila u senf pre nego što ih je stavila u usta. - Ĉim završim idemo kod mene.
- Šta ćemo sa Ţanom? - pitala je Fransoaz.
- Nek‟ ide do đavola - odgovorila je. - Neka spava. Ujutro će ga izbaciti.
- Ne bih mogla to da uradim - oklevala je Fransoaz. - Više ne bi progovorio sa
mnom.
- Ništa ne bi propustila - kazala je Ţanet. - Nikada ga nisam čula da izgovori išta
što ima smisla.
Fransoaz je počela da se ljuti.
- Ne sviđa ti se jer ne skače kad ti pucneš prstima.
Ţanet je zurila u nju.
- Ne sviđa mi se jer je glup - otvoreno je rekla. - A ja nemam strpljenja za glupe
ljude. - Obrisala je ostatke ţumanca sa tanjira pomoću dva krompirića i odgurnula
prazan tanjir od sebe. Rukom je pozvala konobara. - Popiću kafu i onda idem. Hoćete li
vas dve nešto?
- Ne, hvala - odgovorila je Fransoaz. Bacila je pogled na Ţana. - Počinjem da se
brinem. Ne mogu da sedim ovde cele noći s njim.
Sami je izveo svoju mađioničarsku tačku. Ţanet je obrisala prste salvetom i
dodala mu je.
- Dva dupla espresa i još jednu salvetu, molim te.
- Odmah - rekao je kupeći sudove ispred nje. Samo čas kasnije vratio se s kafom.
Spustio je jednu pred nju i pogledao po stolu začuđeno.
- Za njega je - Ţanet je pokazala na Ţana.
Sami ga je pogledao, onda je slegnuo ramenima i spustio kafu. Krenuo je, ali ga je
Ţanet zaustavila.
- Račun, molim.
Sami je prelistao blok, nešto dodao olovkom, onda iscepao list iz bloka i pruţio joj
ga.
- Trideset osam franaka - rekao je.
Dala mu je novčanicu od pedeset franaka.
- Zadrţi kusur.
Sami se nasmešio

73
 - Merci, Ţanet. - Onda je nestao.
Ţanet je otpila kafu i spustila praznu šoljicu.
- Kako ćeš ga naterati da popije kafu? - pitala je Fransoaz.
- Lako - odgovorila je Ţanet. Hladnokrvno je podigla bokal vode koji je stajao u
sredini stola i prosula ga Ţanu na glavu.
Došao je k sebi, skočio i oborio knjige sa stola. Tresao je glavom ošamućeno.
Merde - promrmljao je.
Ţanet mu je dodala salvetu i gurnula kafu ispred njega.
- Osuši se i popij kafu, uspavana lepotice.
Trljao je lice salvetom.
- Zašto si to uradila?
Ţanet se nasmejala.
- Devojka ti se uplašila da bi mogao da prespavaš celu noć ovde. - Ustala je. Mari-
Tereza je ustala. Ţanet je pogledala Fransoaz. - Sada je budan. Moţeš da kreneš ako
hoćeš.
Fransoaz je pogledala Ţana, pa opet nju.
- Mislim da je bolje da ostanem.
- Kako hoćeš. - Okrenula se. - Hajdemo, Mari-Tereza.
Pošle su tako brzo da su odgurnule mladića koji se uputio ka njihovom stolu. On
se zaustavio kraj stola i pogledao za njima, a onda se uvalio u stolicu.
- Šta je sa Ţanet? - pitao je. - Skoro me je oborila, a nije mi se ni javila.
- Mislim da je lezbijska kučka uspaljena - zlobno je rekla Fransoaz. - Nije mogla
dovoljno brzo da odvuče Mari-Terezu od stola.
- Takve sam ja sreće - kazao je mladić. - Misliš da će me, ako pođem za njima,
pustiti da gledam? Voleo bih da ih vidim kako to rade.
- I ja, Mišel - kazao je Ţan, odjednom razbuđen. - Hajdemo svi za njima.
- Sedi tu i pij kafu - ljutito je rekla Fransoaz.

- Gde si bila celo veče? - prebaci joj Mari-Tereza dok je Ţanet isterivala auto na
ulicu. - Rekla si mi da ćeš doći u devet sati.
Ţanet je upalila farove i grubo uletela u saobraćaj, ne obazirući se na škripu
kočnica i zvuke sirena iza sebe. Prestrojila se u srednju traku, a zatim skrenula levo
na uglu iza restorana, bez migavca da bi preduhitrila svetio na semaforu koje se
taman promenilo. Hitro je ubacila u treću brzinu i skrasila se na širokom bulevaru pri
brzini od šezdeset kilometara.
- Ti si odlična - rekla je Mari-Tereza. - Voziš kao Italijani.
Ţanet nije odgovarala. Uključila je radio i muzika sa radio-stanice „Evropa 1“
preplavila je mali automobil.
- Znaš koliko Sami navaljuje - nastavila je Mari-Tereza. -Toliko sam koka-kole
popila da ću nedelju dana pišati blato. - Izvadila je paklicu cigareta i zapalila dve, pa
je jednu dodala Ţanet. - Još mi nisi rekla gde si bila.
- Kazala sam ti da sam išla do preduzeća da se vidim s Johanom - rekla je Ţanet.
- Firma se zatvara u šest sati. U restoran si stigla tek posle jedanaest.
- Gora si od ţandara - kazala je Ţanet. Zaustavila se na semaforu i pogledala u
drugaricu. Na licu Mari-Tereze video se uvređen izraz. Povukla je dim cigarete i
ubacila u brzinu jer se upalilo zeleno. - Ako baš moraš da znaš istinu, naletela sam na
Ţaka Sarela u liftu kada sam izlazila iz firme, pa smo se obreli kod njega.
Mari-Tereza se zaprepasti.
- Ţanet, kako si mogla? Zar on nije bio tvoje majke...? - Nije dovršila rečenicu.
- Ljubavnik? - nasmejala se Ţanet. - Naravno da jeste. Ali nije bio jedini. Imala je

74
i druge. Pa kakve to veze ima?
- Preterala si - rekla je Mari-Tereza. - On ti je dao koku?
- Tako je.
- Kakva je? - pitala je Mari-Tereza. - Nikad je nisam probala.
- Nisam ni ja do večeras - kazala je Ţanet. - Ali dobra je. Stvarno te digne čak
tamo.
- Znao je da je nikada nisi probala?
- Naravno da nije. A nisam ni htela da mu kaţem. Pretvarala sam se kao da je
stalno uzimam. Gledala sam šta on radi i onda ga oponašala. Zapravo, mislim da mi je
dao da ponesem nešto koke jedino da bi me se otarasio. Inače se plašio da ću ostati cele
noći. - Bacila je pogled na Mari-Terezu. Niz obraze njene drugarice kotrljale su se
suze. - Šta ti je sad kog đavola?
- Ne razumem te, Ţanet - šmrcala je Mari-Tereza. - Volim te i ne mogu da vodim
ljubav ni s kim drugim. Ti kaţeš da me voliš, ali moţeš sa svakim da vodiš ljubav.
- Koliko puta moram da ti kaţem da to nije isto? - obrecnula se Ţanet. - Vođenje
ljubavi i tucanje su dve različite stvari.
- Za mene nisu - tvrdila je Mari-Tereza.
- Ne shvatam - rekla je Ţanet. - Zajedno smo mnogo puta vodile ljubav s drugima.
- U tome i jeste stvar - kazala je Mari-Tereza. - Bile smo zajedno. Delile smo
zajednička zadovoljstva. Ali pomisao da sam ti ja na drugom mestu i da mi dolaziš
samo zato da bi okončala veče jer ti nije bilo dosta i još si napaljena, to mi se ne
dopada.
Ţanet je bila ljuta.
- U tom slučaju, zašto te jednostavno ne bih ostavila kod tvoje kuće?
- Moţda bi to i bilo najbolje - procedila je Mari-Tereza.
Nisu prozborile ni reč sve dok Ţanet nije stala ispred kuće Mari-Tereze. Mari-
Tereza je sedela jedan trenutak, a onda se okrenula ka Ţanet.
- Volim te - kazala je. - Ali ti uvek nađeš način da me povrediš.
Ţanet je nije pogledala, samo je zurila kroz vetrobran.
- Nemam ništa s tim - odgovorila je. - Ti izmišljaš načine da samu sebe povrediš.
Sledeći put, ako ne budeš ţelela da čuješ istinu, nemoj da me ispituješ.
Mari-Tereza je izašla iz automobila. Pogledala je u Ţanet.
- Osećaću se bolje kada se budemo videle na fakultetu.
- Sutra me tamo nećeš videti - kratko je odvratila Ţanet.
- Zašto?
- Zato što sam napustila to prokleto mesto. Od sutra ujutru radiću u preduzeću.
- Oh, ne, Ţanet - zavapila je Mari-Tereza. - Šta da radim ako ne mogu da te
viđam svakog dana.
- Navikni se na to. Svi moramo da odrastemo jednom - hladno je rekla. Pruţila je
ruku i zatvorila vrata, a onda krenula ostavljajući Mari-Terezu da stoji na trotoaru.
- Glupa pička - besno je mrmljala. Za trenutak je pomislila da se vrati u
,,Kupolu“. Uvek je tamo mogla da nađe nekoga. Ali onda se predomislila. Dosta joj je
bilo muške krutosti za jedno veče. Ono što je ţelela bile su mekoća i osećajnost ţene.
Naglo je pritisnula kočnicu, a onda ubacila u rikverc i vratila se tamo gde je Mari-
Tereza i dalje stajala i plakala.
Zaustavila je auto i otvorila vrata.
- Izvini - rekla je. - Ulazi.

- Sto miliona franaka godišnje - kazao je Moris. - To bismo imali kada bismo
istisnuli tog zajebanog nacistu odatle.

75
 Ţak je zurio u njega. U glavi mu je još bilo mutno od spavanja. Moris ga je
probudio telefonom u dva sata noću. Bio je previše mamuran da bi mu kazao da će se
videti ujutru. Osim toga, to i ne bi vredelo jer je Moris zvao iz predvorja u prizemlju.
- Izvini za trenutak - kazao je i ustao s kauča. - Idem da pljusnem malo hladne
vode na lice. Za sto miliona franaka godišnje moram da budem priseban.
Otapkao je bos u kupatilo, upalio svetlo i zatvorio vrata. Naslonio se na
umivaonik i zurio u ogledalo. Grozno je izgledao. Kao podgrejan leš. Ona kučka nikako
nije htela da stane. Nije pamtio kada je poslednji put dostigao četiri vrhunca za skoro
isto toliko sati. A peti put, bio je srećan da je uopšte i postigao erekciju. U to vreme
njoj više nije ni bilo stalo da li je on doţiveo orgazam ili nije. Sumnjao je da je uopšte i
pravila razliku, toliko je bila zabavljena sopstvenim zadovoljenjem.
Pustio je hladnu vodu i pljusnuo je po licu i vratu. Pomoglo je malo ali ne sasvim.
Polako je osušio lice. Zahtevna kučka. Nije uopšte bila ono što je očekivao kada je sreo
u liftu u preduzeću. Navikao se na zrele ţene, na uviđavnije i neţnije odnose.
A opet, otkrio je u njoj trag senzualnosti koji ga je podsetio na njenu majku, i to
ga je navelo da je pozove na piće. Baš bi bilo zgodno, pomislio je, pošto je vodio ljubav s
majkom, sada da vodi ljubav i sa ćerkom. Tek kasnije je shvatio da je i ona mislila isto.
Auto joj je bio ispred i ona ih je odvezla do njegovog stana. Kada je upitao šta je
traţila u firmi, kazala mu je da počinje da radi narednog jutra. I nešto kasnije, dok su
razgovarali o njenim planovima, dok je menjala brzine, rukom se očešala o njegovu
nogu. Vrpoljio se nelagodno jer je ukrućeni ud počeo da mu zateţe pantalone.
Primetila je to i nasmejala se.
- Ako ga izvadiš - rekla je - menjaću na oba menjača istovremeno.
Nasmešio se.
- Nećeš morati, već smo stigli.
Dok su se vozili liftom, pogledala ga je.
- Sviđao si se mojoj majci. Ĉesto sam je slušala kako govori o tebi.
- I ona se meni sviđala - rekao je.
Klimnula je glavom i kada su se vrata lifta otvorila, u tišini ga je pratila do vrata.

Zurio je u ogledalo. Još se osećao grozno. Hvala bogu za kokain. U početku se

ustručavao da ga koristi. Francuzi su zaostajali oko dvadeset godina za drugima. Kada
je bila reč o drogi, uţasavali su se, bez obzira na druge izgrede koje su pravili. Ali
izgleda da je ona i ranije šmrkala. I to prilično, sudeći po tome kako je pravila
brazdice.
Malo toga i sad neće škoditi, a moglo bi da ga podigne, pa će barem znati o čemu
Moris govori. Srećom, uvek je drţao rezervnu teglicu u ormariću s lekovima. Nije
dolazilo u obzir da napravi brazdice ispred Morisa. On je bio previše Francuz.
Uzeo je teglicu i sipao dve poveće gomilice na nadlanicu i brzo ušmrknuo po jednu
u svaku nozdrvu. Osetio je kako mu udara pravo u glavu. Pogledao je u ogledalo dok je
teglicu vraćao u ormarić. Već je bolje izgledao. Oči su mu bile bistrije.
Vratio se u dnevnu sobu. Moris je stajao uz prozor i gledao napolje. Okrenuo se
kada je čuo Ţaka.
- Sad sam se barem razbudio - nasmešio se Ţak. - Izvini, nisam te pitao da li bi
nešto popio?
- Ako imaš viski?
- Naravno - kazao je Ţak. - Sa ledom?
- Ne, hvala. Stekao sam naviku za vreme rata u Engleskoj. Oni ga piju bez leda.
- Naravno - kazao je Ţak, uprkos činjenici da ga je on više voleo s ledom, na
američki način. - To je jedini civilizovan način.

76
 Sipao je Morisu viski, a sebi konjak. Seli su.
- Sante. - Obojica su srknula piće, a Ţak je čekao da Moris spusti čašu. - Pominjao
si sto miliona franaka godišnje?
Moris se nasmejao u sebi. Kako glasi ona kanadska poslovica? Konjica uvek nađe
svoje ljude. Novac je to činio još brţe.
- Ţanet je bila večeras ovde od šest i deset do jedanaest i pet. Pretpostavljam da
niste sve vreme proveli ćaskajući.
Ţak je zurio u njega.
- Otkud znaš to?
- Budući da sam ja taj koji ju je podstakao da napusti školovanje i da se zaposli u
kompaniji, moram da znam šta tačno radi. Sve vreme.
- Pratiš je?
Moris je klimnuo glavom.
- Ne vidim kakve to ima veze sa svim tim novcem - kazao je Ţak.
- Biće ti jasno kada ti objasnim - kazao je Moris. - Potrebno joj je obrazovanje da
bi postala svesna mogućnosti posla koji nije iskorišćen. Na svoj način, već sam počeo s
njenim obrazovanjem. Ti bi mogao da doprineseš mnogo više jer znaš više od mene u
mnogim pogledima. Moţda će ona, kada dovoljno nauči, preduzeti neke korake protiv
tog Švabe.
- Ĉak i kada bi ih preduzela, ne bi upalilo - kazao je Ţak. - Postaće punoletna tek
kada napuni dvadeset jednu godinu, a onda Johanu preostaju godine dok Loren ne
postane punoletna.
Tako, potrebno je najmanje dve godine da Ţanet bude u prilici da ospori njegove
odluke.
- Ne mora da prođe dve godine - kazao je Moris, posmatrajući ga. - Po francuskom
zakonu, upravljanje njenom imovinom prelazi na njenog muţa, onog momenta kada se
uda.

Neko je kucnuo na vrata. Johan je digao pogled.

- Uđite.
Ušla je u kancelariju u suknji od tvida koja joj je ravno padala preko kukova, u
svilenoj košulji muškog kroja i sa ţaketom od tvida koji je bezuspešno pokušavao da
sakrije njene pune grudi. Stala je ispred njegovog stola, pogledala ga i nasmešila se.
- Šest nedelja je isteklo.
- Da - klimnuo je glavom.
- Ništa nije tako jednostavno kako sam zamišljala.
Nasmešio se.
- Obično je tako. - Podigao je olovku sa stola. - Ali ti si vredno radila. Dobio sam
samo pohvale o tvom radu. Umela si da postaviš prava pitanja.
- Moram još mnogo da učim - rekla je.
Zagledao se u nju.
- Znači da si našla i pravi odgovor. - Spustio je olovku na sto. - Ne obeshrabruj se
previše. Svi mi moramo puno da učimo.
- Predomislila sam se. Neću ići s Morisom u Ameriku sledeće nedelje.
Prvi put nije uspeo da sakrije iznenađenost.
- Šta je razlog za to?
- Naučila sam dovoljno da shvatim da još nisam spremna. Kada odem tamo, ţelim
da budem sposobna da ostavim utisak kakav Amerikanci očekuju od nekog u našem
poslu.
- Bojim se da ne shvatam - priznao je.

77
 Sada se ona nasmešila.
- Mogu li da sednem?
- Naravno - kazao je, odjednom zbunjen. - Izvini. Nisam razmišljao. - Posmatrao
je dok se spuštala u stolicu preko puta njega.
Kao da mu je čitala misli.
- Da li te podsećam na majku?
- Da - rekao je. - Veoma. Naročito dok te gledam kako sediš tu.
Nasmešila se.
- Tako sam i mislila. Mnogi su mi to rekli. Znam da su mi tako izricali pohvalu,
ali to je jedan od razloga zbog kojih ne idem sada u Ameriku. Moja majka nikada nije
morala da izgleda kao Francuskinja za ono šta je radila, ali ako ja odem u Sjedinjene
Drţave, bolje da izgledam onako kako Amerikanci očekuju da Francuskinja izgleda ili
nikada neću moći da ih ubedim da predstavljam sve ono što je moderno u ţivotu
Francuza. Lepa odeća, visoka moda i dobra vina. Jednostavno fizički nisam taj tip.
- Zašto tako misliš? - pitao je.
- Išla sam na modne revije sa Ţakom - kazala je. - I videla sam za čim tragaju i
šta očekuju američki kupci. Ja nisam taj tip. Jednostavno sam ogromna. U svakom
pogledu. Šiki je bio u pravu.
- Tu ne moţeš mnogo da učiniš - kazao je.
- Za početak mogu da oslabim - rekla je. - Šezdeset šest kilograma je previše,
pedeset pet je najviše za moju visinu ako hoću dobro da izgledam.
- Mogla bi da se razboliš - upozorio ju je.
- Ne verujem - kazala je. - U Švajcarskoj, nedaleko od moje škole, postoji jedna
klinika. Oni su svemogući, a sve je pod lekarskim nadzorom. Sa deset kilograma
manje, moći ću da nosim sve što mi Šiki sašije.
- To nije tako vaţno - ubeđivao je.
- Smatram da jeste - ozbiljno je odgovorila. - Ako nameravam da se bavim ovim
poslom, osnovno što treba da uradim jeste da izgledam kao da pripadam tom poslu.
Ćutao je trenutak.
- Jesi li to saopštila Morisu?
Zatresla je glavom.
- Nisam nikome rekla. Ĉak ni Ţaku. Ti si saznao prvi.
- Ţak će biti najviše razočaran - rekao je. - Planirao je da se nađe s tobom u
Njujorku mesec dana nakon što stigneš tamo.
- Znam - rekla je i iznenada se nasmejala. Ustala je, a osmeh joj je nestao sa lica
isto onako hitro kao što se i pojavio. Glas joj je postao skoro hladan. - Imao je glupu
zamisao da me odvede u Las Vegas i da se venčamo. Kazao mi je da mi tamo nije
potrebna ničija saglasnost, pošto imam više od osamnaest godina.
Posmatrao ju je u tišini.
- On je budala, lovac na miraz - kazala je.
Johan je i dalje ćutao.
- Biću odsutna dva meseca - rekla je. - Toliko kaţu lekari sa klinike daje potrebno
da me dovedu u red bez opasnosti po zdravlje. Niko neće znati gde sam, osim tebe.

Volela bih da ga se otarasiš dok sam odsutna.

- Ali mislio sam da ti... - pokušao je da zadrţi prizvuk iznenađenosti u glasu.
Tajne nisu mogle da se sačuvaju. Već je cela kompanija znala za vezu koju je imala sa
Ţakom.
Glas joj je bio lišen osećanja.
- Koristio me je isto kao što je koristio i moju majku. Sigurna sam da je ona imala

78
razloga da ga podnosi. Imala sam i ja. Ali ubuduće neće mi biti potreban. Naučila sam
sve što je on mogao da mi pruţi.
- Ali on obavlja vaţan posao - kazao je Johan. - Nećemo ga lako zameniti.
- Biće veoma lako - ubedljivo je rekla.
- Nisam baš siguran - oklevao je. - Imaš li nekoga na umu?
- Naravno da imam. Zar misliš da bih traţila da uradiš tako nešto da nemam u
vidu nekoga?
- Koga? - pitao je.
Pogledala ga je, a on je prvi put primetio neprozirnu čvrstinu njenih kao ugalj
crnih očiju. Glas joj je bio potpuno bezizraţajan.
- Mene.
Sabirao je snagu koja mu je sada, znao je, bila potrebna.
- Razmisliću o tvom predlogu - rekao je. - Nisam ubeđen da bi ti mogla da
obavljaš taj posao.
Prvi put joj se u glasu primećivala iznenađenost.
- Kako moţeš da ga trpiš? Znaš li kako te zove iza leđa? Nacista, Hun, Švaba.
On se lagano nasmešio.
- To nije dovoljno dobar razlog. Da jeste, ni jedna jedina osoba ne bi ostala da radi
za nas. Ja sam Nemac. Ne očekujem da me vole... očekujem samo da rade svoj posao.
Kratko je razmislila.
- Kako da te ubedim da sam sposobna za taj posao?
- Kada se vratiš, moţeš da radiš kao njegova pomoćnica. Ukoliko posle šest
meseci budem zadovoljan, uradićemo kako ti predlaţeš.
Duboko je uzdahnula.
- On će očekivati da se i dalje tucam s njim.
- To je tvoj problem, nije moj - rekao je.
Odjednom se naljutila.
- Mogla bih sve da oteram dođavola i da se udam za njega!
Na njeno iznenađenje, počeo je da se smeje.
- Ne mogu da te sprečim - kazao je. - Ali onda ga se nikada ne bi oslobodila.
Ćutala je neko vreme, a onda je i sama počela da se smeje.
- Sad mi je jasno zašto te je majka izdvajala - kazala je. - Radićemo po tvome,
Johane.
- Nema druge - rekao je.
- Ipak ne ţelim da iko sazna gde sam - rekla je.
- Niko neće saznati - potvrdio je.
Posmatrao je kako se vrata zatvaraju za njom i dugo ostao tako da sedi, a onda je
uzeo slušalicu i zakazao razgovor sa Sjedinjenim Drţavama. Dok je čekao vezu, stalno
je mislio na onaj crni zid u njenim očima. Jednom bi mogao da dođe red i na njega.
Sada je bio siguran u to. Na neki način, znao je to oduvek.
Ali nije bilo načina da se oslobodi svega. Ĉak i kada Ţanet postane punoletna,
ostaće Loren o kojoj mora da brine. Kada bi samo postojao način da izvuče Loren iz
svega a da ne ugrozi njenu imovinu, osećao bi se slobodno. Izgledalo mu je da je,
nekako, čitavog ţivota odavao poštu mrtvima. Moţda je sada došlo vreme da počne da
ulaţe u lični ţivot.

Izašla je ispod tuša i uvila se u ogromni peškir, a onda se okrenula ka ogledalu i

skinula kapu za tuširanje. Oslobođena, vlaţna kosa pala joj je po ramenima, pa je
uzela drugi peškir da bi je istrljala. U ogledalu je videla da se iza nje otvaraju vrata.
Okrenula se.

79
 Loren je stala i zagledala se u nju. Plave oči su joj bile tamne i tmurne na licu
oivičenom zlatnim loknicama. Ćutala je i samo zurila u Ţanet.
Dok je trljala kosu, Ţanet je upitala:
- Šta je bilo, cheriel
- Mesje markiz je u biblioteci. Hteo bi da te vidi.
- Dobro. Silazim za minut - rekla je i okrenula se ka ogledalu. U njemu je videla
da Loren i dalje stoji tamo i čeka. A onda su devojčici grunule suze na oči. Ţanet se
brzo okrenula i kleknula pored nje.
- Šta nije u redu, cheriel
- Šta je to polusestra? - pitala je Loren, uzdrţavajući se da ne zajeca.
- Polusestra? - ponovila je Ţanet. - Ne znam šta to znači.
- To je mesje markiz rekao da si ti. Kazao je: „Idi reci svojoj polusestri da je čekam
ovde.‟ Rekao je i da nije pristojno što ga zovem mesje markiz, treba da ga zovem tata.
Kazala sam da ga ti ne zoveš tata, a on je odgovorio da je to zato što nije tvoj otac kao
što je moj i zato si ti moja polusestra. - Sada se zaista rasplakala.
- Merde - rekla je Ţanet i čvrsto zagrlila devojčicu. - Ne obraćaj paţnju na njega,
draga. Ja sam tvoja velika sestra i to je sve. I ne moraš da ga zoveš tata, jer on nije ni
tvoj ni moj otac.
- Pa zašto onda tvrdi da jeste? - pitala je Loren otvoreno.
- Zato što bi on to voleo da bude. Ali nije.
- Pa ko je onda moj tata? - pitala je Loren.
- Tvoj tata je otišao, baš kao i moj.
- Jesi li poznavala mog tatu? - pitala je Loren.
- Nisam - odgovorila je Ţanet. - Ali nisam poznavala ni svog tatu.
- Pa kako smo onda mi sestre? Kako to znamo?
- Zato što imamo istu majku - kazala je Ţanet.
- Jesi li nju poznavala? - pitala je Loren.
- Da, draga - rekla je Ţanet.
- Zašto je ja nisam upoznala? - pitala je Loren.
- Imala je nesreću dok si ti još bila beba - odgovorila je Ţanet.
- Umrla je, je l‟ da? - upitalo je dete. - Kao naše tate?
- Da - neţno je rekla Ţanet i poljubila Loren u obraz. - Ali ne treba da se brineš.
Mi imamo jedna drugu.
Loren se odmakla i protrljala nos nadlanicom.
- Je li naša majka bila fina dama?
- Veoma fina.
- Je li bila lepa?
- Bila je jedna od najlepših ţena u Parizu - kazala je Ţanet. - Veoma te je volela.
- Je l‟ i tebe volela?
Ţanet je polako klimnula.
- Jeste.
Loren se zamislila za trenutak.
- Ţao mi je što je nisam upoznala. Jednog dana bih volela da imam mamu.
Ţanet je ćutala. Dete joj se zagledalo u oči.
- Šta misliš, da li bi ti mogla da mi budeš mama?
- Kako bih to mogla? Ne mogu da ti budem sestra i majka u isto vreme.
- Ne mislim izistinski, Ţanet - brzo je rekla. - Mislim kobajagi. Samo ponekad kad
smo nas dve same. Nikom nećemo reći. Makar i kobajagi, bilo bi lepo da imam mamu.
Ţanet je malo razmislila, a onda klimnula glavom.
- Dobro. Ali to je samo kobajagi, zapamti.

80
 Preko Loreninog lica razlio se osmeh, zagrlila je Ţanet, a ona je poljubila u obraz.
- Hvala ti - kazalo je dete.
Ţanet je zagrlila čvrsto i onda je pustila.
- Dobro, dušo -rekla je. - A sada u krevet.
Loren je ponovo poljubila.
- Laku noć, mama - kazala je i istrčala iz kupatila.
Ţanet je završila sušenje kose i zatim se polako očešljala i obukla. Tek kada je
silazila niza stepenice, postala je svesna da je nehotice obukla crni veš koji je Moris
uvek traţio da nosi.

Stajao je iza vrata biblioteke kada ih je otvorila i nije mogla da ga primeti sve dok
ih nije zatvorila. Pre nego što je uspela bilo šta da kaţe, divljački je udario po obrazu
tako daje pala unazad na pod, a suknja joj se zadigla preko kukova.
Stajao je nad njom neko vreme i zurio u nju, a onda joj grubo gurnuo ruku
između nogu. Crne gaćice su bile skroz vlaţne. Kao kleštima ju je ščepao za stidnu
kost posmatrajući kako joj bol izobličava lice, a vlaţnost nadire u njegovu ruku.
-Kurvo! - kazao je s dozom zadovoljstva u glasu. Ispravio se, pa je gurnuo vrhom
svoje špicaste cipele. - Kurvo!
Zurila je u njega bez reči dok se on udaljavao i konačno seo na kauč preko puta
nje. Duboko je udahnula i ustala. Osećala je da joj noge još podrhtavaju.
- Kučko! - kazao je običnim glasom. - Kakve to igre igraš sa mnom?
Glas joj je skoro bio tup.
- Ne igram nikakve igre.
- Sve sam uredio za Ameriku - kazao je. - A sada čujem da ne ideš.
- Predomislila sam se - kazala je.
- Ti si se predomislila? - rugao joj se. - Mislio sam da ţeliš da naučiš nešto više o
poslu.
- Dosadan mi je - kazala je. - Zašto bih radila? Posao dobro ide. Imam dovoljno
novca.
- I pristaješ da te taj nacista i dalje dere?
Nije odgovorila. Okrenula se i otišla do ormarića s pićem blizu kamina. Sipala je
pastis u čašu i dodala vodu i blago promućkala dok tečnost nije postala mlečnobela.
Polako je pijuckala, okrenuvši mu leđa, osećajući kako joj se snaga vraća.
- Jednostavno me ne zanima, to je sve - rekla je.
Brzo se pokrenuo, čaša je izletela iz njene ruke i pre nego što je shvatila da joj je
prišao. Okrenula se pokušavajući da izbegne ponovni udarac, ali ne dovoljno brzo.
Tresnula je na pod ispred kamina. Kroz bolom zamagljene oči, primetila je da joj se
pribliţava.
Otkotrljala se u stranu i zgrabila mali gvozdeni ţarač sa stalka. Steţući ga u ruci,
uspela je da se udalji i digne na noge. Divlje je zamahnula.
Izvio se na vreme tako da ga ţarač je promašio i fijuknuo vazduhom. Zurio je u
nju, skoro zaprepašten silovitom prirodom njenog napada.
- Pipni me još jednom i dovršiću ono što je moja majka počela - prosiktala je.
- Luda si! - kazao je - Baš kao što je i ona bila!
- Napolje! - vrisnula je primičući mu se. - Napolje!
Poţurio je ka vratima, uhvatio se za kvaku, okrenuo i pogledao je.
- Slušaj me - rekao je. - Samo sam pokušavao da sprečim da sve izgubiš.
- Sama ću se brinuti o sebi - rekla je. - Samo se ti drţi dalje od mene, od ove kuće i
moje sestre, inače ću te ubiti! A sada, napolje!
- Jednog dana ćeš me na kolenima preklinjati da ti pomognem - rekao je i zalupio

81
vrata za sobom.
Jedno vreme je zurila u vrata, a onda su je noge izdale i sručila se na kauč, a
ţarač joj je ispao iz ruke na pod. Zatvorila je oči, predajući se pulsirajućim talasima
koji su dopirali iz njenih prepona. Nagonski, uvukla je ruku u gaćice. Orgazam je
skoro trenutno zapljusnuo kako je prstima dotakla vlaţni, nabrekli klitoris.
- Oh, boţe! - uzviknula je, a zatim je zagnjurila glavu u kauč i briznula u plač.

Hajdi ga je spazila kako stoji odmah iza ograde kada je prišla policajcu na
imigracionom punktu. Mahnula mu je kad je gurnula pasoš kroz uski prorez u staklu
na kabini. On joj se nasmešio i mahnuo. Tek tada je ugledala buketić cveća koji je
drţao u drugoj ruci. Policajac joj je overio pasoš i gurnuo ga nazad. Uzela ga je i skoro
trkom prošla ogradu.
Zastali su zbunjeno za trenutak, a zatim joj je on pruţio buket. Uzela ga je,
pogledala ga u oči i pala mu u zagrljaj.
Glas mu je bio promukao dok joj je šaputao u uho.
- Plašio sam se sve do ovog trenutka da nećeš doći.
Njen glas je podrhtavao između smeha i suza.
- Dok se nisi javio, plašila sam se da me nikada nećeš zaprositi.
Razdvojili su se, a ona je pogledala u buket.
- Cveće je divno. Nije trebalo.
Nasmejao se i prihvatio mali kofer koji je nosila.
- Hajde, idemo da pokupimo ostatak tvog prtljaga.
Saobraćaj je sporo tekao na autoputu od aerodroma ,,Orli“ do Pariza.
- Još traje jutarnje zagušenje - objašnjavao je.
- Ne smeta mi - uveravala ga je.
- Jesi li spavala u avionu?
- Malo - kazala je.
- Ĉim stignemo kući, okupaćeš se. A kada se malo odmoriš, osećaćeš se bolje.
- Osećam se odlično - brzo je rekla. - Samo sam uzbuđena.
Nasmejao se.
- Nadam se da nisi bila toliko uzbuđena da zaboraviš dokumenta.
- Sve sam ponela - kazala je.
- Dobro je - kazao je. - Imam prijatelja u opštini. Obećao je da će nam ubrzati
postupak. Ne bi trebalo da traje duţe od deset dana.
- Tako dugo? - glas joj je odavao zbunjenost. - U Americi bi se to za dan obavilo.
Opet se nasmejao.
- Ovo je Francuska, ne zaboravi.
Klimnula je glavom i uhvatila ga pod ruku.
- Nije vaţno. Ĉak i da im je potrebna večnost. Samo kada sam s tobom.
- Bićeš sa mnom - kazao je. Pogledao je opet. - Sredio sam i okrečio stan, ali ako ti
se ne dopadne, moţeš sve da promeniš.
- Sigurna sam da će mi se dopasti - rekla je. - Na kraju, to je samo za dve godine.
Ćutao je.
- Stvarno si mislio ono što si rekao? - brzo je pitala. Klimnuo je glavom.
- Mislio sam. Mislim da će Ţanet kada napuni dvadeset jednu godinu, jedva
čekati da me se reši.
Posmatrala mu je lice dok je vozio.
- Nisi uznemiren zbog toga, zar ne?
- Nisam - kazao je. - Jedino mi smeta malecka. Loren. Moram da nađem način da
joj obezbedim zaštitu.

82
 - Imaš dve godine da to središ - kazala je. - A sigurna sam da ćeš uspeti. - Zastala
je za trenutak. - Jedva čekam da upoznam Ţanet.
Nasmejao se.
- Moraćeš da sačekaš još mesec dana. Trenutno je na klinici u Švajcarskoj.
- Da li je sve u redu s njom?
- Nije joj ništa - odgovorio je. - Zamislila je da treba da izgleda kao manekenka.
- Je li punačka?
- Uopšte nije - kazao je. - Ali ona je ista majka. Krupna je.
- Deci padaju lude ideje na pamet - kazala je.
Pogledao je. Zamišljeno je rekao.
- Ţanet nije dete. Ne verujem da je ikada i bila.

- Johan se ţeni ove nedelje - kazao je Ţak.

- Ne mogu da verujem - uzvratio je Moris dok je rukom davao znak konobaru da
donese još jedno piće. - Poznajem je?
Ţak je zatresao glavom.
- Niko je ne poznaje. Amerikanka je. Izgleda da joj je otac veoma bogat.
- Je li mlada?
- Oko trideset, mislim. Bila je u firmi pre neki dan. Veoma privlačna. Ĉini mi se
da su joj roditelji Nemci.
- Ĉime se bave? - pitao je Moris.
Ţak je slegnuo ramenima.
- Ne znam.
- Dobro bi bilo da saznaš - rekao je Moris. - Johan nije glup. To bi moglo da bude
povezano s njegovim planovima s kompanijama.
- Videću šta mogu da saznam - kazao je Ţak. - Da li si imao sreće da otkriješ gde
se Ţanet nalazi?
- Ne - kazao je Moris. - Jednostavno je nestala. Pitam se da li iko zna.
- Johan zna - bio je uveren Ţak. - Jedino se on ne pita gde je ona. Ali ništa neće da
kaţe.
- Moţda sve to ima veze jedno s drugim - kazao je Moris. - Treba širom da
otvorimo oči da se ne bi desilo da nam se cela stvar otrgne.
- Zaista misliš da još imamo ikakvih izgleda - pitao je Ţak.
- Moţda sada i više nego pre. Johan se ţeni, moţe biti da Ţanet neće prihvatiti
ideju da on ima i drugih interesa osim njenog. Ako ona oseti da je njegov interes na
drugoj strani, moţda će nam se prikloniti.

Ţanet je sišla s vage i okrenula se lekaru.

- Samo četiri kilograma - rekla je. - To nije baš mnogo.
Doktor Šindler se nasmešio.
- Ja sam zadovoljan. To je nešto više od kilograma nedeljno. Ako pokušamo da
skinemo više, moţe se desiti da koţa prebrzo izgubi zategnutost, pa da se sve opusti.
- Grudi su mi se već otromboljile - rekla je.
- Radiš li veţbe koje sam ti predloţio? - Spojio je šake ispred sebe i zategao
grudne mišiće tako da je mogla da vidi kako se pomeraju ispod njegove košulje.
- Hodam okolo po ceo dan kao kreten i radim veţbe - rekla je. - Ĉini mi se da
nema rezultata.
- Za sve je potrebno vreme. - Nasmešio se. - Treba da budemo strpljivi. - Nešto je
zabeleţio u njen karton. - Moramo da budemo veoma paţljivi da ne razvijemo mišiće
koje je posle nemoguće ukloniti.

83
 - Merde. - Sručila se u stolicu naspram njegovog stola. - Još nešto. Nervozna sam
sve vreme. Razdraţljiva.
Opet je nešto upisao u karton.
- Smanjiću injekcije. Od sada samo dva puta nedeljno umesto svakog dana. Više
ne osećaš glad, zar ne?
Zatresla je glavom.
- Nimalo.
- Dobro je - klimnuo je glavom. - Uvešću ti dva puta dnevno masaţu, a plivanje
produţi sa pola na čitav sat.
- Ovo postaje veoma dosadno - negodovala je.
On se nasmešio.
- Nikada i nismo tvrdili da smo zabavni park, Ţanet. Ovo je ozbiljan posao.
Dolazite kod nas da vam rešimo problem i mi istrajavamo na tome na najbolji mogući
način.
- Ništa ne bi smetalo kada biste priredili i malo zabave uveče da bi ljudi mogli
malo da se opuste.
- Kakve zabave?
- Filmove. Muziku. Nešto. Ne znam ni ja šta. Tek da nam odvrati misli od
jednoličnog dnevnog rasporeda.
Klimnuo je glavom.
- To je dobro smišljeno. Pozabavićemo se time.
- Onda se pacijenti ne bi osećali kao da su u zatvoru. Na kraju, koliko neko moţe
da podnese predavanja o dijeti i veţbama?
Nasmejao se.
- U pravu si. Samo nikada nisam tako o tome razmišljao.
- Bolje ćete i poslovati - kazala je. - Posebno ako od toga napravite nešto zabavno.
Klimnuo je glavom i zabeleţio još neke primedbe u karton.
- Kako spavaš?
- Ne najbolje - rekla je. - Kao što sam vam rekla, razdraţljiva sam.
- Mogu da ti dam pilule - rekao je. - Ali jedna od mogućih propratnih smetnji
moţe da bude zadrţavanje vode, a to bi bilo pogubno.
- Snaći ću se nekako - rekla je uz osmeh. - Masturbacija je najbolje prirodno
sredstvo za smirenje.
Zasmejao se.
- Kako je lepo biti mlad. - Ustao je. - Dobro napreduješ. Samo nastavi tako. Još
samo pet nedelja. - Otpratio je do vrata. - Uveravam te da ćeš biti zadovoljna.
- Biću srećna ako mi grudi na kraju ne budu visile po stomaku - rekla je.
- Ne brini - kazao je. - To se neće desiti. Pa čak i da se desi, imamo lek i za to.

- To je uobičajen postupak, her Švebel - kazao je bankarski sluţbenik Johanu, a

glas mu je bio isprekidan zbog međugradske veze sa Švajcarskom. - Madam markiza
nam je ostavila precizna uputstva da, ako nam se ne javi tri godine zaredom, od vas
zatraţimo dalja uputstva u pogledu njene svojine koju je poverila nama na čuvanje.
Johan je ćutao trenutak. Ni jedan jedini put za sve ove godine Tanja nije
pomenula da poseduje bilo šta u švajcarskoj banci.
- Imate li pojma o čemu se radi? - pitao je oprezno se izraţavajući kao i uvek kada
je govorio telefonom, iako su razgovarali na nemačkom, jer nikada nije bio siguran ko
moţe da sluša.
- Ne o samoj sadrţini - odvratio je bankarski sluţbenik. - Što se nas tiče, njena
svojina sastoji se od šest velikih kutija... sefova koje je markiza zakupila 1944. godine

84
na period od dvadeset godina. Celokupna zakupnina plaćena je unapred.
- Tako - zamišljeno je rekao Johan. - 1944. Te godine su se preselili u Švajcarsku.
- Znači ništa nije hitno?
- Ništa - kazao je bankarski sluţbenik. - Kao što sam rekao, ovo je samo rutinska
stvar. Samo se drţimo uputstava.
- Imate li duplikat ključa? - pitao je Johan.
- Ne - odgovorio je bankarski sluţbenik. - Madam je imala jedini ključ.
- Vama je, sigurno, poznato da je madam umrla?
- Da - kazao je bankarski sluţbenik. - Ali, opet, prema njenim nalozima, nismo
vas pozvali sve dok nije došlo označeno vreme.
- Naravno - kazao je Johan. Svi bankarski sluţbenici su bili isti. Sama pravila
bila su vaţnija od okolnosti. - Dozvolite mi da pregledam gospođine papire još jednom i
nađem posebno uputstvo u vezi s ovim, pa ću vas pozvati.
- Hvala vam, her Fon Švebel - kazao je bankarski sluţbenik.
Johan se u sebi nasmejao. Kada se bankarski sluţbenik uverio da je on osoba
koju je traţio, uzdigao ga je od običnog her Švebela u her Fon Švebela. Novac i ugled
predstavljali su neprikosnovenu kombinaciju.
- Za nekoliko nedelja nameravam da posetim Švajcarsku - rekao je. - Moţda
bismo mogli tada da se vidimo i porazgovaramo još o ovoj stvari.
- Stojim vam na raspolaganju, her Fon Švebel - kazao je bankarski sluţbenik. - U
međuvremenu, zamolio bih vas da nam napišete pismo u kojem ćete potvrditi da smo
vas obavestili u skladu s našim uputstvima, da bismo upotpunili našu dokumentaciju.
- Odmah ću poslati pismo - rekao je Johan. Izmenjali su učtive pozdrave i Johan
je spustio slušalicu. Zurio je u beleške koje je pravio u notesu. Svi podaci bili su tu.
Banka, ime bakarskog sluţbenika. Sve. Naglo je iscepao list iz notesa i paţljivo ga
odloţio u novčanik. Zatim je iscepio još pet listova ispod onog na kojem je pisao i
zguţvane ih bacio u korpu za otpatke. Hteo je da pozove sekretaricu da joj izdiktira
pismo za bankarskog sluţbenika, a onda se predomislio. Sam će napisati to pismo i
poslati ga od kuće. Zahtevaće i da ga iz banke odsad pozivaju na kuću. Ne bi bilo dobro
da u firmi ostavlja bilo kakve tragove o ovome.
Bacio je pogled na sat. Hajdi bi trebalo da se već vratila u stan. Kao i svaka
buduća nevesta, i ona je išla da kupi venčanicu. Haljinu, naglasila je, ne dugu
venčanicu. Javila se na telefon.
- Jesi li išta pronašla? - pitao je.
Glas joj je odavao uzbuđenost.
- Da. Divna je.
- Gde si je našla?
- Kod „Megi Ruf‟ - rekla je. - A dali su mi i dvadeset procenata popusta kada sam
pomenula tvoje ime.
Smejao se.
- Savršeno. Kada ću je videti?
- Nikako pre venčanja - rekla je. - Donosi nesreću ako mladoţenja ranije vidi
mladu u venčanici.
- Dobro. Onda ću čekati - rekao je. - Da li si se čula s ocem?
- Pre nekoliko minuta - rekla je. - Stići će na venčanje.
- Dobro. Jedva čekam da ga upoznam.
- I on tebe - rekla je.
- Jesi li ikada bila u Švajcarskoj? - pitao je.
- Nisam.
- Znam jedan ugodan hotelčić u planini, nedaleko od Ţeneve - kazao je. - Da li bi

85
volela da odemo tamo na medeni mesec? Veoma je mali i miran. Moţda ćemo biti i
jedini tamo.
- Jedva čekam - kazala je.
- Onda ću da nam rezervišem sobu - rekao je. - Kuda bi volela da odemo na
večeru?
- Mislila sam da bi bilo lepo da večeras jedemo kod kuće -kazala je. - Pa ti nećeš
ni saznati da li ja umem da kuvam.
- To je tačno - rekao je. - Ali to mi, zapravo, nikada i nije palo na pamet. Više su
me druge stvari zanimale.
Smejala se.
- Pa, umem i da kuvam. Videćeš.
Spustio je slušalicu. Šest velikih kutija. Od 1944. godine. Zatvorio je oči
pokušavajući da se priseti svega što se desilo te godine, ali nije mogao da se seti ničega
što bi ga uputilo na njihov sadrţaj. Ipak, one su postojale.
I mora da su dovoljno dragocene i vaţne, jer je Tanja obezbedila njihovo čuvanje
na dvadeset godina. I moţda je to jedina stvar o kojoj nikada ni s kim nije pričala, čak
ni s njim.
Duboko je uzdahnuo. Sutra će otići u banku i uzeti sve njene papire i još jednom
ih sve pregledati. Negde među njima mora da postoji trag o čemu se tu radi. A negde
mora da postoji i ključ od sefa.

- On je vlasnik pivare - kazao je Ţak.

- Ko? - zbunio se Moris.
- Otac Johanove mlade - objasnio je Ţak. - Veoma je bogat. Majerove pivare u
Mineapolisu.
Moris je bio oduševljen.
- Johan se dobro snašao. Znam za to pivo. Zovu ga pivo gradova blizanaca. Jedno
od najpopularnijih u Americi. Pitam se kako je uspeo da se upozna s njom.
- Bila je već udata i razvedena. Onda je nekoliko godina radila kao kupac odeće
za jednu od robnih kuća sa srednjeg zapada i dolazila je ovamo četiri puta godišnje.
Njegova sekretarica je ispričala mojoj da su se upoznali na jednoj od Šikijevih revija.
- Da li je ikada poslovao s njom?
Ţak je zatresao glavom.
- Ne, koliko je meni poznato. Šiki ne prolazi dobro u Srednjoj Americi.
- Pa - kazao je Moris - čuda nikad dosta. Zamorni, tupavi, dosadni Johan
ispovrteo naslednicu tešku dvadeset miliona dolara.
- Šališ se! - Ţak nije mogao da poveruje.
- Ne, ne šalim se - odgovorio je Moris.
- Pitam se da li je Johan bio svestan toga kada je upoznao - kazao je Ţak.
Moris se nasmejao.
- To više nije vaţno. - Srknuo je piće. - Johan - vrteo je glavom u čudu.
- Ĉuo sam i to da njen otac dolazi na venčanje sledeće nedelje - kazao je Ţak. -
Izgleda da mu je ona jedino dete, a ovo će mu biti prvi dolazak u Evropu posle više od
trideset godina. Johan mu je rezervisao veliki apartman u hotelu „Ţorţ peti‟.
- Sve lepše od lepšeg - rekao je Moris.
- Ne razumem - kazao je Ţak.
Moris ga je pogledao.
- Johan moţda pravi neke svoje planove. Još dve godine i Ţanet će biti punoletna.
Postaje vlasnik, a on ostaje delimični opunomoćenik i sluţbenik. Moraće nešto da
uradi. Osećam to. - Otpio je još jedan gutljaj pića. - Pitam se da li Ţanet zna za to.

86
 - Ne znam - rekao je Ţak. - Niko ne zna gde je ona. Išao sam čak i do „Kupole‟ pre
neko veče, gde se skuplja njeno društvo. Ne zna ni Mari-Tereza. A one su nerazdvojne
od malih nogu.
- Znam za Mari-Terezu - kazao je Moris. - Ako ona ne zna, onda niko ne moţe da
zna. Ipak, voleo bih da znam šta Ţanet misli o tome.
- Moraćemo jednostavno da čekamo dok se ne vrati -kazao je Ţak.
- Najverovatnije. - Moris je bio zamišljen. - Putujem u Njujork krajem nedelje.
Biću u hotelu „Pjer‟. Obaveštavaj me o svemu što se događa.
Ţak se nasmešio.
- Svakako. Ako se desi nešto zanimljivo, prvi ćeš saznati za to.

Lekar je virio preko njenog ramena u vagu.

- Sedam kilograma - u glasu mu se osećalo zadovoljstvo. - Napredujemo. - Vratio
se za svoj sto i seo na njegovu ivicu, okrenut prema njoj. - Kako se osećaš?
- Ne dopada mi se kako izgledam - rekla je.
- Šta ne valja? - pitao je.
- Uza sve veţbe, grudi su mi se oklembesile još više, a sada su počele i butine da
mi vise. A kako mi je lice oslabilo, nos kao da se produţio.
- Prošlo je tek pet nedelja - kazao je. - Telo ti se i dalje prilagođava. Kada se
spustimo na ţeljenu teţinu, pobrinućemo se za ostale pojedinosti.
- Koliko će to da traje? - pitala je.
Podigao je svoju tabelu i proučavao je neko vreme, a onda uzeo centimetar.
- Skini kupaći kostim.
Spustila je svoj tesni jednodelni kostim niz noge i iskoračila iz njega. Lekar joj je
pokazao malu platformu u uglu ordinacije i ona je stala na nju. Hitro, bezlično, počeo
je da joj uzima mere, počevši od vrata. Obimi ispod ruku, grudi u visini bradavica,
nadlaktica pojedinačno, struka, kukova u visini stidne kosti, onda u visini srednjeg
dela zadnjice, gornjeg, pa donjeg dela butina i, konačno, listova i gleţnjeva. Posle
svakog merenja, beleţio je podatke u tabelu. Na kraju je spustio centimetar i tabelu na
sto. Stao je pravo ispred nje i ispitivački je osmotrio.
- Ispruţi ruke iznad glave koliko god moţeš, sastavi dlanove i stoj na prstima.
Učinila je to bez pogovora. On je polako hodao oko nje dok se ponovo nije
zaustavio pred njom. Na licu nije mogla ništa da mu otkrije osim stručnog osmatranja.
- Sad raširi ruke u stranu i stani normalno - kazao je.
Opet je išao polako oko nje.
- Ako mi dozvoliš, proverio bih zategnutost mišića.
Klimnula je glavom bez reči.
I dalje bezličnog izraza lica, stavio joj je ruku ispod jednog, pa ispod drugog
pazuha, dok je prelazeći preko njenih grudi palcem stigao do gornjeg dela biste. Polako
je pokretao palac, podiţući i spuštajući joj dojke.
Osetila je kako joj se bradavice krute i otiču, pa se nervozno zasmejala.
- Neka ti ne bude neprijatno - brzo je rekao. - To je sasvim uobičajeno.
Ona je počela da se smeje.
- Ne smeta mi. Ovo je najveći uţitak koji sam osetila otkako sam ovde.
Sada se i on nasmejao dok je postavljao otvoren dlan na njen stomak.
- Pokušaj da stegneš mišiće koliko god moţeš i da ih pritisneš uz moj dlan. - Posle
nekog vremena, opet je progovorio. - Odlično. A sada uradi to isto s oba dela zadnjice
naizmenično kada stavim šaku na njih.
Stao je iza nje i uskoro je osetila njegov dlan na zadnjici i stegla mišiće. Zatim je
osetila njegov prst ispod zadnjice na butini; polako joj je podigao zadnjicu. Kada je

87
završio, otišao je za svoj sto i seo.
- Moţeš da se obučeš.
Uskočila je u svoj kostim i pribliţila se stolu.
- Šta mislite, doktore?
Završio je beleške u tabeli i pogledao je.
- Sedi - kazao je.
- Nešto nije u redu? - brzo je pitala dok se spuštala na stolicu.
- Sve je u redu - uveravao je. - Postigli smo sve što smo hteli. Jedino što u ovoj
etapi moramo da ispitamo mogućnosti koje nam se ukazuju.
- Ne razumem - rekla je.
Zavalio se u stolicu, a glas mu je zvučao zvanično.
- Ono što ovde pokušavamo jeste potpuno preuređenje tvoga tela. Ti si po prirodi
sazdana na jedan način, a mi te menjamo tako da ćeš biti zadovoljnija svojim
izgledom. Uspeh najviše zavisi od sposobnosti tvog tela da se prilagodi novim
zahtevima koje mu postavljamo. Veţbamo određene mišiće da rade više umesto nekih
drugih. Ponekad se to ne odvija tako brzo kako bismo ţeleli, ponekad se to nikada i ne
desi jer sami mišići nisu u stanju da odgovore na postavljene zahteve. Sada smo u fazi
u kojoj treba da odlučimo koliko daleko ţelimo da odemo.
- Hoćete da kaţete da nisam u stanju da nadoknadim ono što sam izgubila s
teţinom? - pitala je.
- Ne kaţem to - odgovorio je. - Siguran sam da su tvoji mišići u stanju to da
urade. Ali to bi iziskivalo vreme. Mišići bi se razvijali godinama da bi dostigli rezultat
koji ţeliš. - Bacio je pogled na tabelu. - U ovom trenutku skinula si sedamdeset odsto
teţine koju si zacrtala, a tvoje mere su se smanjile od osam do četrnaest procenata na
različitim delovima tela. Ovo je uglavnom zadovoljavajuće i smatram da trenutno ne bi
trebalo da idemo dalje ni s gubljenjem teţine niti sa smanjenjem obima. Međutim,
brinu me nadomeštajući činioci tvog izgleda. Uprkos veţbama i tretmanima, mišići ne
odgovaraju dovoljno brzo na zahteve koje im postavljamo. Zato bih predloţio da
razmotrimo druge dostupne mogućnosti.
- Koje? - pitala je.
- Sitna korektivna hirurgija - rekao je. - To bi ti uštedelo godine truda s tvoje
strane, a donelo bi ti ono što si ţelela.
- Ali ostaće mi oţiljci - brzo je rekla.
- Sićušni - kazao je. - I biće nevidljivi osim za onog ko ih bude traţio. Mi to radimo
u prirodnim prevojima tela tako da su sasvim skriveni.
- Ima li nekih propratnih posledica ili opasnosti da ne uspe?
- Ovu tehniku smo razvili tokom rata. Za sada, u više od hiljadu slučajeva,
pacijenti koje smo obradili nisu imali tegoba.
- Koliko je potrebno vremena za sve to? - pitala je.
- Sama operacija kratko traje. Vreme oporavka iznosi dve nedelje, a onda moţeš
da se vratiš uobičajenim aktivnostima. Sami oţiljci postaju prirodni, zapravo stope se
sa koţom za pribliţno tri meseca. Ali budući da su oni obično pokriveni odećom, to ne
bi trebalo da pričinjava teškoće.
- A kada bih odlučila da sredim nos?
- Za najviše dve sedmice i otok i drugi znaci nestaju i ne ostavljaju nikakav trag.
Sedela je neko vreme ćuteći.
- Zašto ne razmisliš neko vreme o tome? - predloţio je. - Nema potrebe da ţuriš s
odlukom.
Pogledala ga je.
- Moram da ţurim - kazala je odlučnim glasom. - Već sam rešila. Prihvatam

88
operaciju.
Zagledao se u nju.
- Sigurna si?
Klimnula je glavom.
- Kada moţe da se izvede?
- Razgovaraću s hirurgom - rekao je. - Moraće prvo sam da te pregleda. Posle
toga, pokušaćemo da ti zakaţemo što je pre moguće.
Gledao je neko vreme u vrata pošto je izašla, a onda je uzeo slušalicu i pozvao
hirurga. Dok ga je čekao da dođe do telefona, razmišljao je o njoj. U toj devojci bilo je
pokretačke snage i osećanja nadmoćnosti. Imala je samo devetnaest godina i on je
slutio da je nije samo taština naterala na sve ovo kao ostale njegove pacijente. Oni su
bili uglavnom stariji i ţeleli su da deluju mlađe. Njene pobude su bile dublje od toga.
Ona je stvarala novi izgled s nekim ciljem u glavi. A koji je to cilj bio, on nije mogao da
zna. Ali šta god da je u pitanju, bilo je dovoljno snaţno da je natera da promeni čitav
ţivot.

Anri je otvorio vrata.

- Mesje Švebel - poklonio se. - Molim vas, uđite.
Johan je propustio Hajdi i ušao.
- Draga, ovo je Anri - kazao je, predstavljajući ih jedno drugom. - Anri, moja
verenica, madmazel Majer.
Anri se poklonio.
- Enchante, madmazel. Felicitations.
- Hvala, Anri - rekla je Hajdi.
Batler se okrenuo Johanu.
- Sve kutije su u biblioteci. Doneli smo ih iz podruma. Naredio sam da vam se
raščisti radni sto.
- Hvala ti - kazao je Johan. Moţda će ono za čim traga biti ovde. U dokumentima
kompanija nema pomena ni o čemu što je pohranjeno u trezor banke.
Pošli su za Anrijem ka biblioteci kada su začuli jedan glasić sa stepenica.
- Ĉika Johane!
- Mein Schatzi! - U Johanovom glasu osetilo se istinsko oduševljenje kada se
okrenuo, a dete mu preko prostorije poletelo u naručje. - Mislio sam da si već u krevetu
- kazao je poljubivši je u obraz.
- Dadilja mi je rekla da dolaziš, pa sam te čekala - kazala je Loren. Okrenula se i
pogledala Hajdi. - Hoće li ona postati moja tetka?
Johan se nasmejao.
- Hoće.
- Veoma je lepa - ozbiljno je rekla Loren. - Kako se zove?
- Hajdi.
Dete je pogledalo u nju.
- Mogu li da te zovem tetka Hajdi?
Hajdi se nasmešila i pruţila joj ruke.
- Naravno, draga. - Uzela je dete od Johana i čvrsto je zagrlila. - I ti si jako lepa,
Loren.
- Lepo mirišeš - kazala je Loren. - Hoćeš li dolaziti kod mene u posetu?
- Ako bi ti to volela - odgovorila je Hajdi.
- Kada?
Hajdi se nasmejala.
- Kad god poţeliš.

89
 - Odlično - reklo je dete. - Ovde sam jako usamljena otkako je Ţanet otišla u
školu. - Okrenula se ka Johanu. - Kada se Ţanet vraća?
- Za nekoliko nedelja.
- Koliko je to? Više do dva dana?
- Više od dva dana, dušo - rekao je Johan.
- Oh. - Razočaranje je bilo očigledno. Okrenula se ponovo ka Hajdi. - Ţanet je
moja velika sestra. Ponekad se igramo da mi je ona mama. Samo kobajagi. Mi
nemamo mamu.
Hajdi je ćutala. Morala je jako da se stegne da ne bi pustila suze koje su joj
navirale na oči. Još čvršće je stegla dete dok je gledala u Johana.
- Moţda bih ja mogla da te posećujem i da se igram s tobom dok ti se sestra ne
vrati.
- To bi bilo divno - reklo je dete. Onda je pogledala u Johana. - Mogu li da
pokaţem tetki Hajdi moju sobu i igračke?
- Naravno da moţeš.
Loren je skliznula iz Hajdinog naručja, uzela je za ruku i povela do stepeništa.
Johan je ostao za njima i posmatrao ih kako se penju, a onda je ušao u biblioteku.
Tek posle sat vremena Johan se umorno podigao sa poda gde je klečeći temeljno
pregledao svaku kutiju. Ništa. Sve su to bile lične stvari. Većinom odeća. Nekoliko
toaletnih kompleta su četkama, češljevima, nešto bezvredne biţuterije. Cipele. Nije
bilo hartije, svezaka, dnevnika. Ništa što bi ukazivalo da je Tanja imala igde išta
zabeleţeno osim onog što je već dobio iz trezora banke. Pozvonio je za poslugu.
Anri je ušao.
- Oui, mesje?
- Završio sam s ovim. - Johan je pokazao na kutije. - Moţete da ih vratite nazad.
Anri je klimnuo glavom.
- Da li bi mesje ţeleo jedno piće?
- To je dobra ideja - kazao je Johan. - Konjak, molim. Da li je moja verenica još s
malom?
Anri se nasmešio.
- Jeste. Maločas sam prošao pored njene sobe. Loren je prostrla sve igračke po
podu i njih dve sede i razgledaju ih. - Otišao je do bifea i vratio se sa konjakom. -C’est
triste, mesje - rekao je. - Detetu je potreban neko. A nema nikog.
Johan je otpio malo konjaka.
- Šta je sa Ţanet?
Anri je zavrteo glavom.
- To nije isto. Majka je majka. To je ono što joj treba. To je ono što ona stvarno
ţeli.
Johan je ozbiljno klimao glavom.
- Verujem da je tako.
- Moţda će joj biti bolje kada stasa za školu - rekao je batler.
- Moţda. - Batler je izašao, a Johan je zamišljeno utonuo u fotelju. Otpio je gutljaj
konjaka. Odjednom mu je jedna slika iskočila pred oči. Njih dve kako stoje ispred
njega. Loren u Hajdinom naručju. Kako su bile slične. Obe plave, svetle koţe i plavih
očiju. Skoro bi mogle da budu majka i ćerka. Zatresao je glavom. To zaista nije bilo
pošteno. Ţivot se nekad grubo poigrava. Sve je uvek zapetljano.
Popio je piće i otišao uza stepenice do dečje sobe. Njih dve su još sedele na podu
okruţene igračkama i plišanim ţivotinjama.
- Šta se dešava? - nasmešio se.
Hajdi ga je pogledala.

90
 - Loren me je upoznala sa svojom menaţerijom. Lavovi su joj omiljeni.
- Zašto? - upitao je dete.
- Zato što ih je i mama oboţavala - odgovorila je Loren i pruţila odrpanog,
očigledno starog lavića. - Ovaj je mamin. Ţanet mi je rekla da mi ga je mama
poklonila.
- Stvarno?
- Da - reklo je dete i pruţilo mu ga. - Pipni ga. Jako je mekan.
Uzeo je lava i pomazio ga.
- Veoma je mekan.
- Obećala sam Loren da ćemo je odvesti na ručak u nedelju, a onda moţemo da
provedemo popodne u zoološkom vrtu, gde će videti prave lavove - kazala je Hajdi.
- To bi bilo divno - radosno je uzviknulo dete.
- Da - rekao je Johan, mazeći plišanu ţivotinju. Odjednom se zaustavio i zagledao
se u lavića. Učinilo mu se da je osetio nešto u njemu. Stisnuo ga je. Tamo je zaista bilo
nečeg. Polako je okretao igračku po rukama. Ispod meke olinjale dlake koja mu je
prekrivala stomak, napipao je niz čvorova konca gde je lavić otvaran i ponovo zašiven.
- Izvinite me za sekund. - Otišao je u kupatilo i zatvorio vrata za sobom. Brzo je
uzeo dţepni noţić i presekao konac, a onda prstima opipao unutrašnjost. Trenutak
kasnije, drţao ga je u ruci. Mali ključ od sefa, uvijen u parče papira. Na papiru, s jedne
strane, bile su ispisane veoma sitne brojke. S druge strane samo četiri reči.
„Švajcarska kreditna banka“, Ţeneva.
Odahnuo je. Tanja. Na svoj poseban način ona je i dalje bila ovde. Polako je
spustio ključ u dţep i vratio se u spavaću sobu. Stavio je lavića na krevet.
- Mislim da je vreme da spavaš - rekao je.
Loren je ustala i prišla mu.
- Nećeš zaboraviti za nedelju kako je tetka Hajdi obećala?
- Neću, dušo - rekao je sagnuvši se i poljubivši je. - Nećemo zaboraviti.
Ona se okrenula ka Hajdi.
- Hoćeš li da me ušuškaš, tetka-Hajdi? Kao što bi mama da je ovde.
Hajdi je pogledala u Johana. On je neprimetno klimnuo glavom.
- Naravno, dušo - rekla je.
Johan se savio i poljubio Loren u obraz. Onda se ispravio.
- Sačekaću te dole. - Pre nego što je zatvorio vrata, okrenuo se i pogledao ih još
jednom.
Loren je već bila u krevetu, pokrivači preko njenih grudi. Pruţila je ruke prema
Hajdi.
- Hoćeš li da mi ispričaš priču, tetka-Hajdi?
Paţljivo je zatvorio vrata i sišao niza stepenice. U biblioteci je sipao sebi još jedan
konjak i lagano ga pijuckao. Prvi put za nekoliko dana pomislio je na Ţanet. Ni reči
nije čuo od nje otkako je otišla na kliniku. Odjednom je shvatio da ona ništa ne zna o
njegovom venčanju. Duboko je uzdahnuo. Pozvaće je sutra.

Hirurg je ušao u njenu sobu i pogledao u je.

- Kako se osećate? - pitao je.
Pogledala ga je.
- Šugavo.
Nasmešio se.
- Zabrinuo bih se kada biste se osećali drugačije. Prošlo je tek tri dana. Hajde,
ustanite iz kreveta. Hoću da vas pogledam.
Pruţio joj je ruku da ustane. Poveo je preko sobe do velikog ogledala.

91
 - Sada ću vam ukloniti zavoje sa grudi i kukova. Neka vas ne brinu šavovi i
modrice. To je uobičajena pojava i nestaće nekoliko dana nakon uklanjanja konaca.
- Oči su mi i dalje crne i modre, a nos otečen - poţalila se.
- I to je uobičajeno - kazao je. - Samo nastavite s ledenim oblogama svakih dva
sata. Modrice će nestati za dva do tri dana. Otok bi trebalo da splasne za nedelju dana.
Skinite spavaćicu - rekao je i istovremeno dao znak bolničarki. Bolničarka je prišla
noseći tacnu s instrumentima. Uzeo je makazice sa tacne kada je ona skinula
spavaćicu. - Ne plašite se - rekao je. - Neću vas povrediti.
- Ne plašim se - rekla je dok se posmatrala u ogledalu. - Samo me zanima da
vidim kako izgledam.
- Ne znam koliko ćete moći da primetite razliku - kazao je. - Još je prerano. Ţelim
samo da proverim šavove i da vidim da li je sve u redu. - Presekao je zavoje ispod njene
leve ruke, a onda je lagano i paţljivo počeo da ih odmotava.
Posmatrala je u ogledalu kako joj se pomaljaju grudi. I poslednji zavoj je skinut.
Dah joj je zastao. Grudi su joj izgledale ruţno, pokrivene crnim i plavim mrljama i
sasušenom krvlju.
- Ne uzbuđujte se - kazao je brzo. - Izgledaće bolje čim ih očistim.
Brzo ih je čistio vatom umočenom u alkohol. Za nekoliko trenutaka, sasušena krv
je nestala i sve što je ostalo bili su sićušni unakrsni šavovi. Odmakao se unazad i
zagledao je.
- Lepo - kazao je. - Zaceljuje brţe nego što sam se nadao.
- Lepo? - Glas joj je zvučao ljutito. - Niste mi rekli da ću imati šavove oko
bradavica.
- Oko areola - kazao je. - Kada smo vam smanjili grudi, primetili smo da su
bradavice štrcale previše u stranu. Ne bi izgledalo prirodno pa smo ih samo malo
podigli i pomerili na pravo mesto. Ali oţiljaka neće biti, nestaće u prirodnim naborima
areola.
Ćutke je proučavala svoje grudi.
- Smem li da ih pipnem?
- Da - rekao je. - Ali neţno.
Blago je prekrila grudi šakama. Bile su manje, lakše.
- Koja je to sada veličina?
- Trideset četiri B - odgovorio je. - Bili ste trideset osam C.
- A oţiljci ispod grudi i pod pazuhom?
- Zaceliće i nestati, takođe, u prirodnim prevojima vašeg tela.
- Koliko im je potrebno za to?
- Nekoliko meseci - kazao je. - Ali već za nekoliko nedelja jedva ćete ih
primećivati, a ako vam bude smetalo kako izgledaju, uvek moţete s malo šminke da ih
pokrijete.
Spustila je ruke uz telo i okrenula se da bi se ogledala sa strane. Polako je
klimala glavom. Izgledala je dobro. Delovala je mršavije, gracioznije.
- U redu? - pitao je.
- U redu - odgovorila je.
Opet je uzeo makazice i presekao zavoje oko njenih bokova i zadnjice. Ovog puta
očekivala je modrice i sasušenu krv, pa ništa nije govorila dok joj hirurg nije očistio
koţu. Okrenula se i pogledala preko ramena u ogledalo. Zanemarila je liniju konca
koja je išla pregibom između zadnjice i butina. Opet je klimnula glavom. Zadnjica joj je
bila manja, a istovremno i viša i čvršća.
- Veličina? - pitala je.
- Trideset pet - kazao je. - A još ste otečeni. Spustićete se na trideset četiri. Bili

92
ste skoro trideset devet.
Okrenula se ka njemu.
- Ovo je kao čarolija.
Nasmešio se.
- Nije čarolija. To je savremena hirurgija. Ali imali smo i veliku prednost.
- A to je? - pitala je.
- Vaša mladost - rekao je. - Obično kada radimo ovakve zahvate, pacijenti su nam
mnogo stariji i njihova tela nemaju tu sposobnost da zaceljuju i da se oporave kao što
to vama uspeva.
Posmatrala se u ogledalu.
- I svi oţiljci će nestati?
- Neće nestati - ispravio je. - Ali biće neprimetni i za nekoliko meseci biće vam
potrebna lupa da biste ih našli.
- Drago mi je što sam se podvrgla ovome - kazala je.
- Milo mi je što ste zadovoljni - kazao je. - Sada ću ponovo staviti zavoje da bismo
bili sigurni da se nećete povrediti dok spavate. Mislim da ćemo za tri ili četiri dana
moći da izvadimo konce. I ne morate da leţite, moţete da se šetate ako ţelite. Samo se
pobrinite da se ne savijate, poteţete ili diţete nešto teško. - Dao je znak bolničarki koja
je prišla s čistom bolničkom spavaćicom. Pomogla joj je daje odene i ispratila je do
kreveta. - Videćemo se krajem nedelje.
Telefon je zazvonio dok je doktor izlazio. Digla je slušalicu.
- Halo.
- Ţanet? - Prepoznala je Johanov glas.
- Johane! - uzviknula je. Bio je to prvi poziv koji je dobila otkako je stigla na
kliniku. - Odakle se javljaš?
- Iz Ţeneve - kazao je.
- Šta radiš tamo?
Nasmejao se.
- Provodim medeni mesec.
- Ne mogu da verujem - kazala je.
- Istina je - potvrdio je. - Sećaš li se šta si mi kazala jednom u firmi? Odlučio sam
da poslušam tvoj savet.
- To je divno - rekla je. - Da li poznajem mladu?
- Ne - kazao je. - Ali sam nestrpljiv da se upoznate. Mislio sam da bismo mogli da
se provozamo do tebe.
- Oh, ne - brzo je rekla. - Ne ţelim da me prvi put vidi ovde. Usred tretmana sam.
- Jesi li dobro? - upitao je. - Glas ti čudno zvuči.
- Nos mi je zapušen - rekla je. - Ali dobro sam, zaista. Pričaj mi o svojoj ţeni.
- Ona je Amerikanka. Lepa je. Znam da ćete se dopasti jedna drugoj. Šta još da ti
kaţem?
- Da li je već dugo poznaješ?
- Tri godine - rekla je.
- Johane, veoma se radujem zbog tebe - rekla je. - Ĉestitam i ne mogu da dočekam
da je upoznam. Zaista to mislim i upoznaću je čim dođem kući.
- Kada će to biti? - pitao je.
- Ostajem ovde malo duţe nego što sam planirala - rekla je. - Otprilike još mesec
dana.
Ćutao je zakratko.
- Šteta. Nedostaješ Loren. Veoma je usamljena u onoj kućerini.

93
 - Tu nema leka - rekla je. - Ĉak i kad sam kod kuće, ne viđamo se tako često.
Obično je već u krevetu kada ja stignem.
- Hajdi i ja smo je vodili u zoološki vrt prošle nedelje - rekao je. - Hajdi je oboţava.
Moţda bismo mogli da joj malo pravimo društvo dok se ti ne vratiš.
- To bi bilo divno - kazala je. - Molim te, zahvali se ţeni u moje ime.
- Nema na čemu - rekao je. - Ne mogu da dočekam da te vidim, da vidim kako
izgledaš.
Zasmejala se.
- Mislim da ćeš se iznenaditi. Ali to moţe da čeka. Pa ti si ionako na medenom
mesecu.
Smejao se i on.
- Tako je.
- Ljubim i tebe i tvoju ţenu - rekla je. - Jedva čekam da vas oboje vidim u Parizu.
Polako je spustila slušalicu. Johan se oţenio. Začudo, bilo joj je teško da poveruje
u to.

94
 2
Ţak je u vreme ručka sedeo za svojim uobičajenim stolom u uglu do zida ispred
hotela „Rele Plaza“. Obično je tu sedeo i pijuckao belo vino, naizgled nezainteresovano
posmatrajući ljude koji su ulazili ili izlazili iz restorana, ali danas su na stolu pred
njim leţali otvoreni Internešnal herald tribjun i Vog i on ih je paţljivo proučavao.
Revije su završene i doneta je presuda. Iv Sen Loran. Što se tiče štampe, nije bilo
nikog drugog. Ĉak i fotografije mladog američkog predsedničkog kandidata i njegove
ţene kako stoje ispred Jelisejske palate nisu privlačile toliku paţnju.
Bilo je to pre nešto više od četiri godine kada ga je Mišel de Brunhof, urednik
francuskog izdanja Voga, zamolio da pronađe mesto kod Šikija za mladića koji je ţiveo
s njim i pohađao Academie de Couture (Modna akademija, prim. prev.). Ali pošto je
video mladićeve crteţe i skice, Šiki nije ţeleo da ga primi. Nije imao vremena za
rasipanje na amatere i sanjare, a potrajalo bi isuviše dugo da ga nauči zanatskoj
strani posla.
Ĉak i posle toga odneo je kreacije Johanu nagovarajući ga da ubedi Šikija da
promeni mišljenje, a ako ne uspe da ga ubedi, da otvori još jedan mali salon koji bi
iskazivao moderniji, mladalačkiji pristup modi. Johan ih je pregledao, ali je odmahnuo
glavom. Već su dovoljno novca gubili u poslu s modom, nije im bilo potrebno da krenu
u još jedan posao koji bi im povećao gubitke. Nevoljno je ponovo odneo crteţe De
Brunhofu. Mesec dana kasnije mladić se obreo kod Diora. Skoro istog trenutka
mladićevo ime počelo je da se pojavljuje u brojnim napisima i člancima u Vogu, a
ostalo je već poznato. Dior je doţiveo srčani udar i Marsel Busak je postavio mladića za
kreatora modne „Kuće Dior“.
Ţak je zurio u časopis. Samo da mu se De Brunhof obratio godinu dana ranije,
dok je Tanja još bila ţiva. Ona bi ga prigrlila. Ĉak bi se otarasila Šikija da je to bio
jedini način. Uvek neko veliko da je. Ali nje više nije bilo, a Johanov pristup poslu bio
je okrenut pre finansijskoj dobiti nego umetničkom konceptu.
Ali moţda još nije kasno. Bila je to Sen Loranova poslednja revija pre nego što će
otići u armiju na obavezno odsluţenje vojnog roka. Dve godine. Busak neće ţeleti da
modna „Kuća Dior“ tapka u mestu samo zbog toga. Ne moţe da dozvoli da se izgubi
zalet koji je postignut. Pominjana su mnoga imena kada se govorilo o mogućem Sen
Loranovom nasledniku, ali on je već znao ko će to biti. Kreator koji je vodio njihovu
modnu kuću u Londonu - Mark Boan. On nije Sen Loran, ali je isto tako talentovan i
poseban na svoj način, i veoma jak. U momentu kada se Sen Loran vrati iz armije,
Boan će biti tako ušančen u ,,Dioru“ da će biti potrebna nuklearna bomba da ga odatle
izbaci. A onda će Sen Loran biti prinuđen da potraţi novu modnu kuću. Ovog puta Ţak
nije imao nameru da ga ispusti iz ruku. Ĉak i ako bi to značilo da on sam mora da se
rastrči i pronađe novac za osnivanje nove modne kuće.
Pijuckao je polako svoj kir (koktel od belog vina i likera od crne ribizle, prim.
prev.) i lenjo dalje okretao stranice časopisa. Njegov primerak je, kao i obično, bio
predizdanje; na kioscima će se za širu čitalačku publiku pojaviti tek sledeće nedelje.
Uvek je smatrao da je vaţno da detaljno prouči svaki časopis tako što bi čitao i
reklame, a ne samo članke. Na određeni način reklame su bile čak i vaţnije jer su
otkrivale pravac kojirr su kretale različite modne kuće. Prošavši skoro polovinu
časopisa, iznenada se zaustavio. Zurio je u njega u nekoj vrsti šoka, a njegov mozak je
odbijao da poveruje očima.
Cele dve strane zauzimala je fotografija u boji prelepe obnaţene devojke koja je
leţala na boku, licem prema fotografskom aparatu, i gledala u svoju ruku na kojoj je
blistao veliki dijamantski prsten u obliku srca. Masnim slovima preko obe strane
protezao se natpis: „Jednostavni dijamant je sve što lepa žena treba da nosi“. A zatim

95
sitnim slovima, u uglu na drugoj strani ispod fotografije, tekst: „Žanet Mari de la Bovil
nosi model Harija Vinstona“.
- Merde! - Usne su mu se pokretale bez glasa. Bio je besan. Više na sebe nego na
fotografiju. Uz sve svoje veze, trebalo je da sazna za ovo pre nego što se dogodilo. Ali
na neki način, ona se pobrinula da se to sakrije od njega. A onda je shvatio duhovitu
stranu ovoga i počeo da se osmehuje. Paţljivo je razgledao fotografiju. Nikada nije
lepše izgledala. Dao je znak konobaru.
- Još jedan kir, gospodine?
- Ne - rekao je. - Popiću viski. Sa puno leda. - Sklopio je časopis. Neka za trenutak
ide do đavola i Iv Sen Loran. Ova fotografija će biti glavna tema u Parizu sledeće
sezone. Konobar je spustio viski pred njega i on je otpio veliki gutljaj. Mozak mu je već
grozničavo radio na tome kako da iz toga izvuče korist.

Johan je pogledao u časopis, a onda se zavalio u stolicu.

- Sasvim zaprepašćujuće - rekao je. - Šta misliš zašto je to učinila?
Ţak se nasmejao.
- Zato što je mudrija od nas obojice. Eto zašto. Nasledila je od majke mnogo više
nego što smo mislili.
- I dalje ne razumem - kazao je Johan.
- Stil. Jednom slikom je uspela da stvori stil. Nešto što Šiki nije bio u stanju pet
godina da uradi za nas. Dan posle pojavljivanja ovog časopisa na ulicama, ona će
postati nova kraljica mladog pariškog visokog društva. Svi će se polomiti pokušavajući
da budu kao ona. Sve što bude uradila, sve što bude obukla, sve što bude kazala biće
zakon.
- Kako će to nama koristiti? - pitao je Johan.
- To je potpuno novo trţište. A mi ćemo na njemu biti prvi - odgovorio je Ţak. -
Nećemo se boriti, kao što smo morali sa Šikijem, pokušavajući da prodremo na trţište
na kojem smo zapravo samo skupljali mrvice sa trpeza drugih kreatora. Moraćemo da
pokrenemo sasvim novu liniju sa sasvim novim konceptom.
- A šta ćemo sa našim ulaganjem u Šikija?
- Prekinućemo ga - rekao je Ţak. - Gotovo. Nikada ništa nismo zaradili s njim, ne
šiba se mrtav konj.
- Ali Tanja je smatrala...
Ţak ga je prekinuo.
- Tanja je mrtva. Ţanet je tu. Da je Tanja ţiva, bila bi prva koja bi se sloţila sa
mnom.
Johan je ćutao trenutak.
- Da li si razgovarao sa Ţanet?
- Još nisam. Ţeleo sam prvo s tobom da razgovaram.
- To znači da ćemo otpisati pedeset miliona franaka - rekao je Johan. - Sad je
polovina novca njena, što znači da je toliki i njen deo u odlučivanju. Ja sam odgovoran
samo za Lorenin deo i kao opunomoćenik ne smem da prihvatim toliki gubitak za moju
štićenicu.
- Na kraju će sve biti izgubljeno. Šiki nikada neće uspeti. Pruţili smo mu svaku
moguću priliku.
- Ne znam - kazao je Johan. - Ne snalazim se u ovom delu posla. Nikada ga nisam
sasvim razumeo. Tu ništa nema smisla. Kao da niko ne zna šta će se prodavati. Posao
s vinom je nešto drugo. Proizvodiš toliko, prodaješ toliko, uvek znaš šta će se desiti.
Ĉak i kompanija parfema ima pouzdano trţište. Ne baš veliko, ali uvek moţeš da
izračunaš šta će se desiti. U modi, ništa. Potrošiš čitavo bogatstvo kreirajući neku

96
modnu liniju, prikaţeš je, reklamiraš je. Dva dana kasnije sve ode u propast i ne uspeš
ni uzorke da razdeliš. Ţao mi je što smo ikada započinjali to, ali Tanja nije htela da me
sluša. Imala je svoje ideje.
- Zašto ne porazgovaraš sa Ţanet? - pitao je Ţak. - Moţda i ona ima neke ideje.
Johan ga je posmatrao.
- Zaista to misliš?
Ţak je klimnuo glavom.
- Počinjem da upoznajem tu damu. Ona nikada ništa ne radi bez određenog cilja.
Johan je zurio u časopis na svom pisaćem stolu pošto je Ţak napustio kancelariju.
Ova Ţanet koja ga je zavodljivo posmatrala sa fotografije bila je sasvim drugačija
devojka od one koja mu je tri godine ranije saopštila da namerava da promeni svoj
izgled. Ali nije promenila samo izgled. Još nešto se dogodilo.
Kod one druge Ţanet bilo je i dalje nečeg detinjeg, neke prefinjene naivnosti.
Naivnost je nestala. Ovo je bila ţena, svesna sebe, svog tela, svojih potreba, svojih
nagona, svojih ambicija. Ali njen izgled potpuno je prikrivao njenu sračunatost. Ono
što je izlazilo na površinu bila je njena ţenstvenost; a, opet, od frizure njene
crvenkastosmeđe kose do skoro metalik-ruţičastih noktiju na nogama, predstavljala je
oličenje jedne moderne ličnosti, lične crte su se izgubile u opštem izgledu.

Pojavila se u kancelariji posle skoro pet meseci odsustvovanja. A onda je niko nije
prepoznao; čak je i Johanova sekretarica, koja je poznavala godinama, upitala za ime
kada je htela da uđe u njegovu kancelariju, a zaprepaščenje je bilo očigledno i u
sekretaričinom glasu kada ju je telefonom najavila.
Sećao se kako je pogledao sedeći za stolom i nastavio da zuri u nju. Veoma mirno
je stajala jedan trenutak, a zatim se polako okrenula oko sebe, onda ga pogledala s
osmehom.
- Pa, Johane, šta misliš?
Ćutao je, a onda je ustao i poljubio je u oba obraza.
- Prelepa si - iskreno je rekao. - Ali da li te ja poznajem?
- Ne znam - rekla je napola osmehnuta. - A, opet, ne znam di li sama sebe
poznajem. Moraću to da otkrijem.
Vratio se za sto i seo.
- Kada nameravaš da se vratiš na posao?
- Ne nameravam - odvratila je. - Moram još mnogo toga da otkrijem. O sebi. I o
našem poslu. A mislim da ću više naučiti ako budem radila na nekom drugom mestu
neko vreme.
Pomislio je na sto hiljada zlatnih lujeva u banci u Švajcarskoj i o zapisu koji je
Tanja ostavila u jednom od sefova.

Dragi Johane,
Jedna trećina je tvoja jer si voleo Volfganga isto koliko i ja. Ostatak ti poveravam za Ţanet
i Loren da ga koristiš samo u slučaju preke potrebe. Volim te i verujem ti i izvinjavam se što te
ovim dodatno opterećujem. Budi dobar prema njima, prijatelju moj, zato što, na kraju, moja deca,
kao ni ja, nemamo nikog drugog.
Tanja

Pogledao je Ţanet koja je i dalje stajala ispred njegovog stola. Prva pomisao mu je
bila da joj sve kaţe, zato joj je i telefonirao iz trezora banke u Švajcarskoj. Ali ona nije
bila spremna da se vidi s njim na klinici. Tek sada je shvatio zašto. Ali moţda je tako i
bilo najbolje. Nije iskrsla nikakva potreba kakvu je Tanja pominjala. A Ţanet je imala

97
sopstvenu zamisao o pravcu kojim ţeli da krene.
- Šta ćeš onda da radiš? - pitao je.
- Već sam uradila - odvratila je. - Dobila sam posao manekena kod Iva Sen
Lorana.
To ime mu je odnekud bilo poznato, ali nije znao gde da ga smesti.
- Ko je on?
- Novi kreator kod „Diora‟. Preuzeo je kuću kada je Dior umro i već radi na svojoj
prvoj kolekciji. Smatra da sam ja tip kakav mu je potreban.
- Dobro - rekao je. Onda se iznenada nasmejao. - Onda je baš dobro što nisam
dopustio Ţaku da ode.
- Bio si u pravu - rekla je. - Sada znam da nikada ne bih tako dobro radila njegov
posao kao on. Osim toga, ţelim nešto drugo.
- Šta to? - pitao je.
- Ono što je moja majka ţelela. Svoju modnu kuću. Ali za to je potrebno vreme.
Još nisam spremna. - Koraknula je ka njegovom stolu i podigla uramljenu sliku
naopako. Onda je okrenula ka sebi. - Tvoja ţena?
- Da. Hajdi.
- Ljupka je - rekla je i dalje drţeći fotografiju. - Kada ću je upoznati?
- Večeras za večerom, ako hoćeš?
Klimnula je glavom, vraćajući sliku na sto.
- Kod kuće, u osam sati. Kazaću Anriju da spremi nešto posebno.
- Doći ćemo.
- Reći ću Loren da vas sačeka. Oboţava tvoju ţenu. Samo o njoj priča.
Johan se nasmešio.
- Hajdi je jako voli.
Ţanet je uzvratila osmehom.
- Ti si srećan čovek. Mora da je divna ţena. Deca imaju najoštriji instinkt. Oni su
kao ţivotinje. Oni nanjuše dobro i loše. A ako je Loren voli, ona ne moţe a da ne bude
dobra.
To je bilo pre više od dve godine. Od tada je došlo i do drugih promena. Šest
meseci pošto se Ţanet vratila iz Švajcarske, Hajdi mu je predloţila da Loren pređe da
ţivi kod njih.
- Ne znam - zamišljeno je rekao.
- Zašto da ne? - pitala je Hajdi. - Ţivi u toj kućerini gotovo sama. Retko viđa
sestru, samo poslugu. Potrebno joj je više od toga. Ima pravo na više od toga. Tako je
lepa, topla, puna ljubavi, a nema koga da voli.
- A ti misliš da joj Ţanet nije dovoljna?
- Ti nisi glup, Johane - rekla je Hajdi pomalo ljutita. - Znaš ti dobro. Ţanet je
previše zauzeta sopstvenim ţivotom. Nema vremena za dete, čak i da hoće.
Zagledao se u Hajdi.
- Ne sviđa ti se Ţanet, zar ne?
Hajdi nije odmah odgovorila.
- To nema nikakve veze s mojim predlogom. Nema veze da li se ona meni sviđa ili
ne. Brinem se za Loren.
- A šta će biti ako budemo imali svoje dete? - upitao je Johan.
- To ništa ne bi menjalo. I dalje bih ţelela da Loren pruţim dom. Volim je i ona
voli mene.
Ćutao je trenutak.
- Ukoliko dođe kod nas, znači da ne moţemo da se odselimo za Ameriku tako brzo
kako smo planirali.

98
 - Znam, bilo da ona dođe kod nas ili ne, moramo da ostanemo ovde. Ovde je tvoj
posao, ovde su tvoje odgovornosti. Tako da to nema nikakve veze.
Klimnuo je glavom.
- U redu. Sutra ću razgovarati sa Ţanet.
Kada je razgovarao sa Ţanet, učinilo mu se da je osetio izvesno olakšanje kod nje.
Hajdi je našla veći stan u Bulonjskoj šumi i dva meseca kasnije Loren je prešla kod
njih. Prvo što je Hajdi učinila bilo je da otpusti dadilju i sama preuzme staranje o
detetu. I bila je u pravu. Loren je procvetala, tamne senke su nestale iz njenih očiju i
sada je uvek bila raspoloţena i nasmejana.
Te večeri je poneo kući onaj primerak časopisa i posle večere pokazao je Hajdi
reklamu. Gledala je jedan trenutak, a onda je pogledala u njega.
- Prelepa je.
- Ţak kaţe da je vreme da pokrenemo celu modnu liniju prema njoj - kazao je.
- Šta ona kaţe? - pitala je Hajdi.
- Još nisam razgovarao s njom.
- Šta misliš?
- To je rizično - odgovorio je. - Ništa ne zarađujemo sa Šikijem. Ali, s druge
strane, i ne gubimo. Ţak misli da je Šiki iskoristio sve mogućnosti i ubeđen je da
nikada neće uspeti. Ali ja nisam siguran. Ovo je kockanje sa sto miliona franaka i ako
izgubimo, opasno ću oštetiti nasledstvo ove malecke.
- Šta je sa Ţanet?
- Zapravo, ja više nisam odgovoran za njen deo. Sada je punoletna i moţe sama da
odlučuje.
- Ali ona je sve ostavila tebi, zar ne?
Klimnuo je glavom.
- Pitam se zašto? - rekla je.
- Ne znam - odvratio je. - Poznata su joj njena prava.
- Ako preuzme svoje poslove, moţemo li onda da odemo u Sjedinjene Drţave kao
što smo planirali?
- Moţda - rekao je - ako bih mogao da izdejstvujem odgovarajuće garancije za
Loren, tako da ona bude zaštićena ako se nešto desi.
- Moj otac je pominjao da razmišlja o penziji. Ţeleo bi da ti odeš tamo i proučiš
njegov posao. Smatra da bi ti dobro radio tamo.
- On preteruje - kazao je Johan. - Osim toga, ţeli da mu se ćerka vrati kući.
- Moţda - rekla je. - Ali ja ipak mislim da je otac u pravu. Ti bi dobro radio u
Americi. - Zastala je za trenutak. - Da li misliš da bi, ako mi pođemo, i Loren mogla da
krene s nama?
- Moguće. Ja sam joj i dalje zakoniti staratelj a, ukoliko niko ne bi uloţio prigovor,
ne bi bilo nikakvih smetnji.
- Ţanet je jedina koja bi mogla da uloţi prigovor - rekla je Hajdi.
- Moguće je da bi Moris mogao nešto da potegne. Ne znam. Zvanično on joj je otac.
Da li je to odista, to nije presudno.
- Moris ne mari za to - rekla je.
- Ako mu sine da tu moţe da bude nekog novca, onda bi ga bilo briga. - Pogledao
je. - Ali mi smo daleko otišli, zar ne? Ništa se još nije desilo.
Pogledala je fotografiju.
- Moţda i nismo tako daleko - zamišljeno je rekla. - Ţanet ne bi učinila tako nešto
ukoliko nema veći cilj u glavi.
Nasmejao se.
- I Ţak tako razmišlja.

99
 - Ţak je u pravu - rekla je. Ponovo je pogledala fotografiju. - Šta misliš koliki je taj
dijamant na njenoj ruci?
- Nemam pojma - rekao je.
- Mora da je najmanje trideset karata. - Pogledala je u njega. - Svaka devojka
koja pozira obnaţena s dijamantom od trideset karata mora da ima velike ciljeve.

Zajapurena od uzbuđenja, Luiz je sišla u manekensku garderobu koja se nalazila

uza sam atelje. Otišla je pravo do Ţanet, koja je sedela ispred toaletnog stola i
šminkala oči za to veče.
- Matori je besan - rekla je. - Upravo je video tvoju fotografiju.
Ţanet ju je pogledala u ogledalu. Plavuša je bila skoro bez daha.
- Verovatno se napalio - rekla je.
- Bila sam u Ivovoj kancelariji - rekla je Luiz. - A on je uleteo urlajući. Hodao je
gore-dole ispred Ivovog radnog stola i vikao da je za sve to on kriv, kako ti je dozvolio
da to uradiš? Cela ta stvar je bila poniţavajuća za „Kuću Dior‟, za celu modnu
umetnost, za celu industriju.
- Šta je Iv rekao?
- Ništa - odgovorila je Luiz. - Samo je posmatrao fotografiju i smeškao se.
Ţanet se nasmejala.
- Mislim da njega uopšte nije briga. Zna da odlazi u vojsku i zna da će ga Busak
prevariti na ovaj ili onaj način.
- Ali šta ćeš ti da radiš? - pitala je Luiz. - Iv odlazi sledeće nedelje, matori će te
otpustiti.
- Ne, neće - odvratila je Ţanet. - Već sam uručila otkaz. Ovo mi je poslednja
nedelja ovde. U petak, posle Ivove oproštajne zabave, odlazim i nikada se neću vratiti.
Luiz je zinula od iznenađenja.
- Ne?
- Da.
Plavuša ju je posmatrala.
- Misliš da Iv već zna za to?
- Ako i ne zna, saznaće - odgovorila je Ţanet. - Pismo sam dala kadrovskoj sluţbi
u ponedeljak. To je bilo pre dva dana.
- Imaš li drugi posao?
Ţanet je zatresla glavom.
- Ne.
- Šta ćeš onda da radiš?
- Prvo, poješću jedan pošten obrok ne razmišljajući o teţini. Dobro sam zagledala
tu sliku i nalazim da su mi bedra previše koščata. Kilogram više neće smetati. Onda
odlazim na odmor. Moţda ću otići u Sjedinjene Drţave na nekoliko nedelja. Nikada
nisam tamo bila. - Završila je sa šminkanjem i ustala. - Moram da beţim. Pozvana sam
na jedan koktel.
Luiz je pogledala sa zavišću.
- Baš imaš sreće, Ţanet.
- Zašto to kaţeš? - pitala je Ţanet.
- Moţeš da radiš šta hoćeš - rekla je Luiz. - A ja moram da ostanem i trpim sva
sranja. Već su mi zakazali za petak sastanak s kupcem iz Teksasa. Ščepaće me i drţati
verovatno celo veče i kada odem u njegov hotel, biće previše pijan da se tuca, pa ću
morati dole da ga obrađujem da bi bio zadovoljan.
Ţanet se nasmejala.
- Pa šta? Da li bi se radije tucala s njim?

100
 - Bilo bi lepo, za promenu - rekla je Luiz. - Ali jedino što svaki od njih ţeli jeste da
mu popušim.
- C'est la vie - kazala je Ţanet.
- Ti moţeš to da kaţeš - rekla je Luiz. - Ti si bogata.
Ţanet je zastala i pogledala je zamišljeno za trenutak.
- Tačno. Bogata sam. - Onda se sagnula i poljubila prijateljicu u usta. - A i ti si,
Luiz. Na svoj način.
Luiz je u tišini posmatrala kako Ţanet odlazi ka vratima.
-Bon soir, Ţanet.
Ţanet joj se nasmešila s vrata.
- Ciao, malena. - Iz nekog čudnog razloga, niz Luizine obraze su se kotrljale suze.
Polako je počela da skida šminku.

Parkirala je svoj ,,mini“ ispred sive stambene zgrade na II Sen Luju, okrenute ka
Seni. Pritisnula je zvono na vratima.
Stari nastojnik se dovukao do vrata, odškrinuo ih i provirio napolje.
- Madam?
- Traţim mesje Fajara.
Smrknuo je neodobravajući dok je otvarao vrata malo više.
- Na vrhu zgrade - rekao je pokazujući prema stepeništu.
- Šta je s liftom? - pitala je.
Slegnuo je ramenima.
- C’est mort.
- Merde - kazala je i počela da se penje na šesti sprat. Na poslednjem spratu bila
su samo jedna vrata. Pritisnula je zvonce. Ĉula je kako melodija zvona odjekuje u
stanu.
Vrata su se otvorila i jedan mladić se pojavio na njima, raščupane plave kose,
majice i farmerki upadljivo pripijenih uz telo. Pogledao je bezizraţajnim očima.
- Zdravo, Ţanet - rekao je na engleskom.
- Marione - odgovorila je, a pogled joj je pao na veliku guku u njegovim
farmerkama.
Odmaknuo se i propustio je u stan, zatim zatvorio vrata za sobom.
- Kupila bi? - iscerio se.
- Ne - rekla je. - Samo sam radoznala. Je li sve to tvoje ili je to šest maramica?
Nasmejao se.
- Sve je to moje. Hoćeš li da pipneš da se uveriš?
- Ne, hvala - rekla je i sama se nasmejavši. - Verujem ti. -Pogledala je po stanu.
Dnevna soba je bila prazna. - Da li je Filip već stigao kući?
- Kod kuće je od ručka - kazao je Marlon. - Nije jeo. Samo je otišao u svoju sobu i
otada nije izlazio iz nje. - U glasu mu se javila izvesna doza zabrinutosti. - Da li je sve
u redu? Nije izgubio posao, zar ne?
- Otkud ti to pada na pamet?
- Pitao sam ga da kupi klima-uređaj za spavaću sobu. Sunce nepodnošljivo greje
krov. Naljutio se i odbrusio mi da ne moţemo to sebi da priuštimo, da neće biti para ni
za šta, da ćemo biti srećni ako budemo imali šta da jedemo.
Pogledala ga je.
- A kad bi to bilo tačno, šta bi ti radio?
- Počeo bi da se pakujem - rekao je muklim glasom. - Nisam došao u Pariz da bih
završio na istom ćošku na ulici koji sam ostavio u Los Anđelesu.
Neţno mu se osmehnula i zatresla glavom.

101
 - Ti si stvarno kurva, zar ne?
- Nikada se nisam pravio da sam nešto drugo - kazao je ukrštajući pogled s
njenim. - A i prilično dobro se tucam.
Nasmejala se.
- U to ne sumnjam. Ali ništa se nije značajno izmenilo da bi razmišljao o tome.
Nego, reci mi, gde je spavaća soba?
Pokazao joj je rukom vrata na drugom kraju dnevne sobe i otpratio je do njih.
Okrenula se i pogledala ga kada je podigla ruku da zakuca na vrata.
- Reci mi - kazala je. - Da li se stvarno zoveš Marlon?
Nasmejao se.
- Ne. Uzeo sam to ime po filmskom glumcu. Momcima se više ono sviđa nego Sem.
I ona se nasmejala i tiho pokucala na vrata.
Iz sobe se začuo prigušen glas.
- Ko je to?
- Ţanet - rekla je. - Imali smo zakazano piće, sećaš li se?
- Odlazi - Filip je uzvratio iz sobe. - Ne osećam se dobro.
Bacila je pogled na Marlona, slegnula ramenima, a onda otvorila vrata i ušla u
spavaću sobu. Zastala je za trenutak. Filip je bio opruţen na krevetu, još obučen.
Zatvorila je vrata i prišla mu.
- Rekao sam ti da odeš - promrmljao je i ne gledajući je. Stala je uz krevet i
posmatrala ga.
- Koji ti je đavo?
- On me ne voli. Niko me ne voli. - Filip i dalje nije dizao glavu sa jastuka.
- Ne budi blesav - rekla je. - Znaš da te Marlon voli.
Iznenada je seo; suze su topile maškaru sa njegovih trepavica slivajući je niz
obraze.
- Znam da me Marlon voli - uzbuđeno je rekao. - Ne govorim o njemu. Mislim na
Iva. Pokušao sam da razgovaram s njim o tome šta bih ja tamo radio dok je on u vojsci,
a on nije našao za shodno ni da mi odgovori. Imao je dovoljno svojih problema. A
Busak me mrzi, nikada mi neće pruţiti priliku da zamenim Iva. Dovešće Marka iz
Londona. Znam to, jednostavno znam. A onda sam gotov.
- Zašto? - upitala je. - Mark deluje kao pametan čovek.
- Sećaš li se svađe koju sam imao s njim prošle godine kada sam otišao da mu
pomognem oko londonske kolekcije? Kazao je da nikada neću razumeti izmene koje
treba napraviti prema britanskom ukusu i figuri. On me mrzi. Gotov sam.
Ćutala je trenutak.
- U pravu si - kazala je, okrenula se i pošla ka vratima. - Zato sam i htela da se
nađemo i popijemo nešto. Ja te ne mrzim. Ja te volim. Mislim da si ti genije. Veći
genije od bilo koga od njih - od Iva ili Marka. I verujem u tebe. - Naprasno je izašla iz
sobe i zatvorila vrata za sobom.
Marlon je stajao tamo.
- Kako je?
- U redu je - kazala je, otvorila tašnu i izvadila dve novčanice od petsto franaka.
Stavila mu ih je u ruku. - Sada radiš za mene. Sve što mu budem rekla ti ćeš da
podrţiš kao najbolju ideju za koju si ikada čuo.
Novac je nestao ispod njegovog kaiša.
- Razumem.
Klimnula je glavom.
- Dobro. Ipak ćeš dobiti svoj klima-uređaj. Moţda ćemo dodati i automobil pride.
On se nasmešio.

102
 - Ja sam skroman čovek.
Vrata iza njih su se otvorila. Filip je izašao. Bio je umiven, bez tragova maškare i
očešljane kose.
- Stvarno si mislila ono što si rekla? - Nije mogao da sakrije zadovoljstvo u glasu.
Njen čvrst pogled je presreo njegov.
- Ne bih to rekla da nisam tako mislila.
Klimnuo je glavom.
- Imaš nešto na umu?
- Da. Hoćeš li da porazgovaramo o tome?
- Uvek sam spreman da slušam - rekao je. Pogledao je u Marlona. - Gladan sam.
Da li bi mogao da mi spremiš nešto za jelo?
- Sendviče sa šunkom i sirom? Jaja sa šunkom? - pitao je Marlon.
- Jedan sendvič. I flašu piva. - Pogledao je u Ţanet. - Hoćeš li ti nešto?
- Ja ću pivo - rekla je.
- Evo stiţe - kazao je Marlon i izgubio se u pravcu kuhinje.
Filip je poveo Ţanet do malog stola blizu prozora. Seli su i zagledali se u turistički
brodić koji je plovio Senom.
- Imaš jedan od najlepših pogleda u Parizu - kazala je.
- Zar ne? - ţivo je rekao. - Jednostavno ga oboţavam. Šteta što nije dovoljno toplo
da sednemo na terasu. Onda je stvarno divno.
Nasmešila se.
- Vredi popeti se peške na šesti sprat.
- Ţao mi je - rekao je. - Trebalo je da poprave lift još prošle nedelje.
- Dešava se - rekla je. Pogledala ga je preko stola. - U petak napuštam „Dior‟.
- Ali ti si Ivov omiljeni maneken - uzviknuo je Filip.
- On tamo više neće biti, zar ne? - Nije sačekala njegov odgovor. - Osim toga,
dosadilo mi je. Hoću da radim nešto drugo. Ne sviđa mi se da budem manekenka.
Marlon se vratio, spustio sendvič ispred Filipa, stavio tri čaše piva na sto, a zatim
privukao stolicu i seo s njima. Filip je uzeo zalogaj sendviča.
- Ovo je divno, dragi - kazao je Marlonu. - Baš prava mera senfa. - Ponovo se
obratio Ţanet. - Šta nameravaš da radiš? - upitao je između dva zalogaja.
- Hoću sopstvenu modnu kuću - odgovorila je.
Zagledao se u nju.
- Ali već imaš jednu sa Šikijem - primetio je.
- Ona nije moja - odvratila je. - Nju su pokrenuli pre nego što sam ja imala išta s
tim. I to je bilo juče. Ţelim nešto za danas.
- Šta će onda biti sa Šikijem?
- Otići će - bezlično je rekla. - Kuća ostaje i daću joj svoje ime. Nije da nešto
nedostaje imenu moje majke, Tanja, ali to se previše poistovetilo s prošlošću. Nisam
zainteresovana za jučerašnju modu. Samo za sutrašnju.
Zagrizao je još jednom sendvič.
- Gde se ja uklapam u sve to?
- Ti si moj Sen Loran, ja sam tvoj Busak.
Ćutao je trenutak.
- Zašto sama ne kreiraš? Video sam neke od tvojih skica u modnoj školi. Bile su
veoma dobre.
Otpila je malo piva.
- Veoma su dobre. Ali nisu savršene. Ono što meni treba jeste crta genijalnosti. A
to ti imaš.
Bacila je pogled na Marlona, a on je odmah prihvatio repliku.

103
 - Još nisam čuo ovako briljantnu ideju! - njegova gluma bi mogla da mu opravda
ime. - Shvataš li šta ovo znači, Filipe? Imaćeš svoje ime, svoj identitet. Nećeš morati ni
pred kim da puziš.
- Zaista to misliš? - pitao je Filip.
- Znaš da mislim - Marlon je bio uverljiv. - Zar ti nisam uvek govorio da imaš više
talenta u malom prstu nego svi oni momci zajedno.
Filip je temeljno ţvakao ostatak sendviča. Pogledao je Ţanetu.
- A šta ako ne budeš mogla da se otarasiš Šikija?
- Otarasiću ga se. Ne brini za to - rekla je. - Ono što hoću da znam jeste da li si
zainteresovan ili ne.
Filip je ponovo razmislio.
- To bi zavisilo od mnogo čega. Novca, poloţaja, slobode izraţavanja sopstvenih
ideja.
- Sve to moţemo da se dogovorimo - odvratila je.
- Meni zvuči fantastično - ubacio je Marlon.
Filip ga je pogledao, a onda se ponovo okrenuo ka Ţanet.
- Zainteresovan sam - kazao je, a zatim hitro dodao - ali, naravno, moraćemo još
da razgovaramo da bismo bili sigurni da smo sve utanačili.
- Naravno - rekla je. - Ali sve će biti kako treba... na tvoje zadovoljstvo, sigurna
sam.
- To je sjajno! - ţivahno je priskočio Marlon. Podigao je čašu s pivom. - Da
nazdravimo! Za Filipa Fajara, za Ţanet Mari de la Bovil!
- Pivom? - Filipov glas je delovao zapanjeno. - Donesi onu flašu „Kristal‟
šampanjca iz friţidera.

Popela je ,,mini“ na trotoar ispred svoje kuće, zaključala ga i ustrčala uza

stepenice do ulaznih vrata. Kao i obično, vrata su se otvorila čim je stigla do njih.
- Bon soir, Anri - kazala je dok je ulazila.
- Bon soir, madam - rekao je učtivo.
Pošla je ka stepenicama. Osećala se umorno i satrveno. Kada puna tople vode
umanjiće joj napetost. Bilo je veoma vaţno da Filip ţeli da krene s njom. On je činio
kamen temeljac njenog plana - bez njega bi morala kroz sve sama da prođe, a
mogućnost da propadne bila bi prevelika. A i bio joj je potreban neko ko će biti deţurni
krivac, tako da njen ugled ostane neokrnjen. Jednom kada stekne poloţaj, moći će
uvek da pronađe drugog kreatora ako Filip ne bude uspešan.
- Bilo je mnogo telefonskih poziva, madam - kazao je Anri.
Zastala je u podnoţju stepeništa.
- Prenećete mi ko je zvao u mojoj sobi - kazala je. - Pozabaviću se njima posle
kupanja.
- Da li će madam večerati? - upitao je učtivo.
Razmislila je za trenutak, a onda klimnula glavom.
- Da, kao i obično. Ali večeras ću samo jedan jagnjeći kotlet i mali pečeni krompir.
Već sam popila pivo i šampanjac, i to je dovoljno. Za otprilike jedan sat u mojoj sobi.
Previše sam umorna da silazim.
- Da, madam - kazao je. - Hoćete li da i dalje beleţim telefonske pozive do tada?
- Molim vas i hvala - rekla je i pošla uza stepenice do svoje sobe.
Počela je da se skida istog časa kada je ušla na vrata. Odeća joj je bila topla i
lepljiva iako je dan bio prohladan. Kada je stigla do kupatila i pustila vodu u kadu,
bila je naga. Brzo je namazala kremom lice i uklonila šminku, onda se bacila na krevet
dok se velika kada polako punila.

104
 Osećala je zategnutost i napetost u telu i lenjo je počela da se mazi. U ovakvim
trenucima najviše joj je nedostajala Mari-Tereza. Ali glupača je morala da zatrudni s
nekim idiotom sa fakulteta na završnoj godini Sorbone, i porodica je udala za njega i
sada ţivi u Lionu s jednogodišnjom bebom i muţem kao i svaka druga francuska
malograđanka.
Pred očima joj je iskrsla slika Marlonovih nabreklih farmerki. Mogla je jasno da
vidi liniju njegovog petlića kako se spušta niz jednu stranu, a znala je da ispod
farmerki ne nosi ništa. Pitala se da li mu je petlić veliki kao Morisov. To je bilo
nemoguće. Nemoguće je da postoje dva takva na svetu. Osetila je kako se po njoj
razliva toplina.
Iznenada je Marlon iščezao, a pred oči joj je iskrsao izraz mekog slatkog Luizinog
lica kada je poljubila. Osećala je medenu slast njenih usana još i sada, sveţu ali
nekako toplu i ranjivu. Naglo se okrenula i posegla za telefonom. Baš je bila glupa.
Bila je toliko preokupirana svojim mislima da nije prepoznala otvoren poziv. Hitro je
okrenula Luizin kućni broj telefona.
- Jesi li već večerala? - upitala je.
- Nisam imala nameru da jedem večeras - rekla je Luiz. - Već sam na ivici da
prekoračim teţinu.
- To je blesavo - rekla je Ţanet. - Moraš nešto jesti. Ali moraš paziti. Vidi, ja ću
večerati kod kuće. Zašto ne dođeš i pridruţiš mi se? Obećavam ti da neće biti ništa što
goji.
Luiz se nasmejala.
- Moraću ponovo da se obučem.
- Ne brini se - rekla je Ţanet. - Navuci pantalone i uskoči u taksi. Večeraćemo
same u mojoj sobi i slušati muziku.
Pritisnula je dugme i prekinula razgovor, a onda je pritisnula dugme koje je
povezalo s kuhinjom. Anri je odgovorio na poziv.
- Doći će mi jedna prijateljica na večeru - rekla je ona. - Samo dodajte još kotleta i
koji krompir više. Večeraćemo svejedno u mojoj sobi.
- Oui, madam - rekao je.
- I, Anri - dodala je brzo - molim vas donesite mi sada spisak telefonskih poruka. -
Ustala je iz kreveta i otišla u kadu pre nego što je on stigao u njenu sobu.
Nije dugo ostala u kadi, manje od deset minuta, a kada je izašla, telefon je već
zvonio. Podigla je slušalicu pregledajući poruke koje su stajale na srebrnom
posluţavniku pored telefona.
- Halo.
- Ĉestitam. - Bio je to Ţak. - Video sam „Vinstonovu‟ reklamu. Mislim da bismo
mogli nešto da učinimo s tim. Treba da porazgovaramo.
- I ja sam htela da razgovaram s tobom - rekla je.
- Zašto ne dođeš ovamo na večeru? Spremiću nešto lako i imaćemo celu noć za
razgovor.
- Ne večeras, Ţak - rekla je. - Jednostavno sam previše umorna. Danas smo bili
veoma zauzeti u salonu.
- Već sam te zvao - rekao je. - Jesi li dobila moju poruku?
- Upravo sam je dobila.
- Ima li poruke od Johana?
Prelistala je poruke.
- Da.
- I on hoće da razgovara s tobom - kazao je. - Ali mislim da je vaţno da nas dvoje
razgovaramo pre nego što se vidiš s njim.

105
 - U redu - rekla je, trudeći se da bude neodređena. Ali on će joj biti vaţan
saveznik. Johan je uvaţavao njegovo mišljenje, a budući da je imao zastarela gledišta,
mogao bi da stvara teškoće. - Mogli bismo da ručamo zajedno sutra.
- Odlično - rekao je. - Za mojim stolom u „Rele Plazi‟. U dvanaest i petnaest.
- Dobro - rekla je.
- Dođi gola - kazao je smejući se. - Izgledaš divno!
Ĉula je prigušeno zvono u prizemlju dok je spuštala slušalicu. Brzo je pregledala
poruke. Telefon je zazvonio.
- Gospođica Luiz je stigla.
- Doprati je gore. - Spustila je slušalicu i vratila se u kupatilo da četka kosu.
Među porukama nije bilo vaţnih. Imaće dovoljno vremena sutra da odgovori na njih.
Iznenada više nije bila umorna. Osećala se dobro. Sve se odvijalo baš kako je planirala.

Kada je stigla u „Rele Plazu“, tamo su već svi videli predizdanje Voga. Iznenadni
muk zavladao je restoranom kada se pojavila na vratima i zastala za trenutak pre
nego što se uputila ka Ţakovom stolu. Nosila je komotnu mušku košulju vezanu u
struku preko vrećastih farmerki koje nisu otkrivale ništa od njene figure, osim onoga
što se naslućivalo ispod odeće dok je hodala prostorijom. Kosa joj je padala na ramena
i uokvirivala visoke jagodice i lice bez trunke šminke.
Ţak je ustao i poljubio je u obraze. Kada su seli, u restoranu je ponovo zavladao
ţamor.
- Izvini što kasnim - pravdala se. - Ali Busak me je pozvao u kancelariju. Urlao je
i besneo. - Zastala je i nasmejala se. - Otpustio me je.
- On je idiot - rekao je Ţak. - Ali zašto se smeješ?
- On to nije znao, ali ja sam već poslala svoju ostavku u ponedeljak, a niko se nije
potrudio da mu to saopšti. - Luiz se pojavila na ulazu u restoran. Ţanet se okrenula ka
njemu. - Povela sam svoju prijateljicu. Ne smeta ti?
- Naravno - klimnuo je glavom i ponovo ustao kada je Luiz stigla do njihovog
stola. Ţanet ih je upoznala i on je poljubio Luizu u ruku, a konobar joj je hitro pridrţao
stolicu. - Šta biste ţeleli da popijete?
- Ja ću uzeti „Evijan‟ - rekla je Luiz.
- Budući da se ja ne vraćam na posao - kazala je Ţanet - neka ide do đavola.
Popiću jedan „kir rojal‟.
- I ja ću „kir rojal‟ - rekao je Ţak. Liker od borovnice i šampanjac nije loša
zamisao. Okrenuo se ka Ţanet. - Šta sada nameravaš da radiš?
- Mislila sam da bismo Luiz i ja mogle da otputujemo u Sjedinjene Drţave. Ni ona
ni ja nikada nismo bile tamo.
Konobar je spustio piće na sto.
- Ţiveli - kazao je Ţak. Popio je gutljaj. - Mislim da veoma grešiš što sada ideš.
Ţanetin glas je odavao radoznalost.
- Zašto?
- Sada je vreme da napadneš. Gvoţđe se kuje dok je vruće - rekao je. - Pogledaj po
ovoj prostoriji. Svi zure u tebe i pričaju o tebi. Napravila si od sebe vrhunsku zvezdu.
Moţeš da dobiješ sve što poţeliš.
Ţanet se nasmejala.
- Ja ništa ne ţelim. Pogotovo ne novi posao manekenke.
- Postoje i druge stvari koje bi mogla da radiš - kazao je Ţak. - Mogla bi da se
vratiš u posao kao što si planirala pre nekoliko godina.
- I šta da radim? - navaljivala je Ţanet. Htela je da joj on jasno kaţe. Vaţno je da
on stekne utisak da je to delom njegova vlastita ideja.

106
 - Pređi odmah na modu - kazao je. - Mogla bi da budeš osovina oko koje bi se sve
vrtelo. Nešto što nismo imali otkako ti je majka umrla. Nešto što Šiki nikada nije
uspeo da nam pruţi.
- Šiki ništa ni meni nije mogao da pruţi - rekla je.
Konobar je došao po narudţbu. Ţanet i Luiz su naručile tartar-biftek, a Ţak
entrecote au bleu s pomfritom. Kada je konobar otišao, Ţanet se okrenula ka Ţaku.
- Sinoć si rekao da je Johan hteo da razgovara sa mnom.
- Da - odgovorio je. - Bio je iznenađen kada je video onu fotografiju i zanimalo ga
je zašto si to uradila.
- Smatrala sam da bi to bilo zabavno - brzo je rekla. - Osim toga, uvek sam ţelela
da saznam kakav je osećaj kada nosiš dijamant od milion dolara.
- Stvarno? - glas mu je imao prizvuk podozrivosti.
Ona je prešla preko ovoga.
- Nešto si imao na umu kada si me zamolio da razgovaramo pre nego što se
sretnem s Johanom.
- Jesam - rekao je. - Juče sam rekao Johanu da bismo mogli da najavimo celu
modnu kuću preko tebe. Novi stil. Ali moramo da se otarasimo Šikija. Slaţem se s
tobom da je on gnjavator.
- Šta je Johan rekao?
- Znaš Johana. Prvo na šta je pomislio bilo je da bismo morali da otpišemo
pedeset miliona franaka ako pustimo Šikija, onda bi nam trebalo još pedeset miliona
da otpočnemo novu liniju. A ako ona ne prođe, sve je izgubljeno.
Klimnula je ozbiljno glavom.
- To liči na Johana. Uvek u brojkama.
- Ipak, nije rekao da je nezainteresovan - kazao je Ţak. - Rekao sam mu da
razgovara s tobom pre nego što odbaci ovu zamisao.
- Mislim da niko nije u stanju da ga ubedi - rekla je. - Ova ideja bi mogla da bude
zabavna što se mene tiče, ali on je previše istrajan u svome.
- Moţda bismo mogli da ga ubedimo kada bi mislio da neko drugi ţeli da započne
posao s tobom.
- Ali nema nikog drugog.
- Mogao bih ja nešto da upriličim - rekao je Ţak.
Probudio je njenu znatiţelju.
- Imaš nekog na umu?
Klimnuo je glavom.
Gledala ga je bez reči.
- Pre svega tvog očuha - kazao je. - Razgovarao sam s njim juče. Veoma je
zainteresovan.
- Ne govorim s njim - hladno je primetila.
- Znam - kazao je. - Ali ovo je poslovno. Posao je nešto drugo.
- Nema šanse da on uloţi pedeset miliona franaka - rekla je.
- Moţda ne baš celu svotu. Ali imam ja i drugih koji bi uskočili. Recimo,
Amerikanac Ĉarls Karolo. On poseduje jedan od najvećih lanaca prodavnica ţenske
odeće u Americi. Trudi se da popravi svoj stil. A ima i drugih, ali s njima još nisam
razgovarao. Samo s Morisom i Ĉarlsom.
Sedela je i razmišljala nekoliko minuta, a onda zatresla glavom.
- Ne. Ako hoću to da uradim, u obzir dolazi samo moja vlastita kompanija. Ne
ţelim nikakve partnere.
- Onda se vraćamo na Johana - rekao je.
- Tačno tako.

107
 Konobar je doneo hranu. Jeli su skoro u tišini, svako zadubljen u svoje misli.
Kada je Luiz završila, bacila je pogled na sat.
- Gospode! - uzviknula je. - Zakasniću nazad na posao.
- Uzmi moj auto - rekla je Ţanet. - Doći ću kasnije i preuzeti ga.
Luiz se zahvalila Ţaku na ručku i uţurbano napustila sto. Ţak je gledao za njom.
- Lepa devojka, ova tvoja prijateljica.
- Jeste.
- Dugo ste prijateljice?
- Radimo zajedno otkako sam došla kod „Diora‟, ali smo postale prijateljice tek ove
nedelje.
Ţak je mudro klimnuo glavom.
- To se često dešava. Nekoga viđaš stalno, ali ne shvataš koliko ti znači sve dok
ne dođe trenutak da se rastanete.
Klimnula je glavom.
- Nikada nisam o tome razmišljala, ali tako je.
Ćutao je dok je konobar skupljao sudove, pa je naručio kafu. Onda se okrenuo ka
njoj.
- Hajde sada da ne okolišimo. Da li ti ţeliš „Kuću Tanja‟ ili ne?
- Zašto misliš da je ţelim? - branila se.
- Juče si razgovarala s Filipom Fajarom - rekao je.
- Otkud znaš za to?
- U svetu homoseksualaca nema tajni - rekao je. - Tvoj očuh je čuo za to i pozvao
me.
- Merde! - uzviknula je. - To znači da i Šiki već zna za to.
- Tako je - sloţio se Ţak. - I kladim se da je sada u Johanovoj kancelariji i da urla
iz glasa.
Ţanet je ćutala.
- Sviđalo se to nama ili ne - rekao je on - već si se uplela. Sada je na tebi da
odlučiš kojim ćeš pravcem krenuti.
Posmatrala gaje.
- Kojim pravcem ti ţeliš da kreneš, Ţak?
- S tobom - rekao je. - Moţda ću na taj način konačno ostvariti san koji sam delio
s tvojom majkom.
Kelner je spustio kafu na sto, a ona je podigla šoljicu i zagledala se u nju. Kafa je
bila gusta i crna. Pre nego što je podigla do usta, pogledala je Ţaka i lagano klimnula
glavom.
- Hajdemo onda smesta da razgovaramo s Johanom.

Na njeno veliko iznenađenje, Johan je bio smiren i razuman. Smatrao je da su

njena ideja i planovi odlični i da ima izgleda da uspe. Samo je u jednoj stvari bio
odlučan.
- Već sam jutros pretresao ovu stvar sa svojim pravnim zastupnikom - rekao je. -
I, kao opunomoćenik dela imovine koji pripada tvojoj sestri, potpuno podleţem
francuskom zakonu ukoliko nešto krene naopako.
- Šta bi moglo da krene naopako? - upitala je. - I sam si rekao da misliš da je ideja
dobra.
- Ipak bismo mogli da izgubimo sav novac - kazao je. - A ja nemam prava da
preuzmem taj rizik u ime Loren.
- Ali šta ako zaradimo čitavo bogatstvo?
- To bi bilo dobro. Ali nema garancija da ćemo zaraditi. - Pogledao ju je preko

108
pisaćeg stola. - Ţao mi je, Ţanet. Kada bi to moglo da se ostvari uz ulaganje od milion
franaka ili tako nešto, to bi bilo sasvim u okviru moje uobičajene nadleţnosti. Ali ovo
moţe da izađe na pedeset ili sto miliona. Takav gubitak bi doveo celu kompaniju do
propasti i mogli bismo sve da izgubimo, ne samo modnu kuću već i kompaniju parfema
i vinograde. Vidiš, sve te kompanije čine delove jednog paketa i svaka od njih
predstavlja zalog za onu drugu.
Ćutala je i razmišljala. Posle nekog vremena progovorila je.
- Postoji li način da ja otkupim Lorenin deo za sebe?
- Pretpostavljam da postoji - kazao je. - Ali potrebno je mnogo novca i ja bih opet
morao da idem pred francuski sud da bi se utvrdilo da je Lorenin deo pravilno
procenjen i da je dobila odgovarajuću novčanu nadoknadu. - Duboko je udahnuo. - Ali
zašto bi ti učinila tako nešto? Vinarija ti sama za sebe obezbeđuje dobar prihod za ceo
ţivot.
- Ne zanima me vinarija - rekla je. - Samo modna kuća. Vino mi je dosadno. To je
malograđanski.
- Svejedno, morali bismo da prođemo isti postupak.
- A šta ako se ja odreknem svog dela u vinariji u njeno ime u zamenu za modnu
kuću?
- U tom slučaju samo ćeš se prevariti - rekao je. - Vinogradi donose dvostruko više
zarade od modne kuće zajedno s parfimerijom.
- Mogu li ja da prodam svoj deo vinarije i da upotrebim novac za kupovinu modne
kuće?
- Pretpostavljam da moţeš. Nije mi poznato ništa u statutu kompanije što bi te
sprečavalo da to učiniš. Ali ipak mislim da bi to bilo glupo.
- Glupo ili ne - rekla je - ţelela bih to da uradim.
- Vaţno je i kome bi prodala - kazao je. - Imam pravo da, u ime tvoje sestre,
odbacim bilo kog partnera kojeg ne odobravam.
Glas joj je postao hladan.
- Drugim rečima, nećeš mi dozvoliti to da uradim.
- Nisam to rekao - brzo je odgovorio. - Samo ti ukazujem na svoje odgovornosti.
Isto sam radio i u tvoje ime da bih štitio tvoj deo. Ni ti ni tvoja sestra niste imale štete
od toga. Zapravo, obe ste dvostruko bogatije sada nego kada sam preuzeo poslovanje.
- Ali modna kuća je na gubitku i iz dobrih poslovnih razloga treba da je prodamo.
- Tu se slaţem.
- I mogli bismo da je prodamo nekom strancu?
- Da.
- Ali ne i meni.
- Ako bismo prošli ceo postupak koji sam pominjao, mogli bismo da je prodamo
tebi. Ali kao tvoj prijatelj i bivši opunomoćenik, moram da te upozorim na rizike koje
bi preuzela.
- Uprkos tome, ako pretpostavimo da ti kaţem da, kao vlasnik pedeset odsto
poslova, ţelim da posedujem modnu kuću sama i da sam voljna da prodam svoj deo
vinarije ukoliko je neophodno... šta bi onda uradio?
- Ne bih imao drugog izbora nego da platim stručnjake da procene firmu i da
pokušaju da nađu pravedan način da to ostvare. Posle toga morao bih da dobijem
sudsko odobrenje za tu transakciju.
- Koliko bi to trajalo?
- Ne znam - rekao je. - Ponekad to traje i godinama.
- Onda mi jedino odgovara da nađem kupca za svoj deo vinarije i to onog kojeg ti
odobriš?

109
 - Verovatno - rekao je.
- Onda tako moram da radim - rekla je.
Posmatrao je.
- Ţanet, čemu ţurba? Zašto neko vreme ne razmisliš o tome? Ako i dalje budeš
tako mislila, recimo, za mesec dana, dođi i pokušaću da ti pomognem u tome.
- Ako sada izgubim jedan mesec, znači da sam izgubila celu sezonu. Ako sada
počnem, mogu da napravim kolekciju za naredno proleće.
- Vaţnije su jesenje kolekcije - kazao je.
- Ne i za mene - odvratila je. - Ja se spremam za drugo trţište, a ako hoću da
stignem tamo, moram da ga imam u proleće da bih ga pripremila za jesen.
- Shvatam šta hoće da uradi - Ţak je konačno progovorio. - Ima dobru priliku da
to i ostvari. Moglo bi da ti se desi da zaradiš milione.
- Ili da izgubim milione - kazao je Johan. Pogledao je u Ţanet. - Jasno mi je kako
se osećaš, ali jednostavno ne mogu da uradim ono što traţiš tako jednostavno kako
bismo oboje voleli.
Ustala je.
- Ovo ne vodi ničemu.
- Ţao mi je - rekao je.
Pogledala ga je. Zvučala je sigurno i odlučno.
- Dobiću ono što ţelim. Nije vaţno koliko to košta. Znaš to i sam. - Izašla je iz
kancelarije, zalupivši vrata za sobom.
Johan je pogledao u Ţaka preko stola.
- Postaraj se da se urazumi.
Ţak je slegnuo ramenima.
- Jesi li ikad uspeo Tanju da nateraš da sluša?
- Nisam.
- Zašto misliš da ima razlike između nje i majke? - upitao je.

Johan je te večeri stigao kući oko sedam i trideset. Hajdi ga je sačekala na

vratima i poljubila u obraz. Pogledao je preko njenog ramena. Obično bi Loren bila
odmah iza nje na vratima.
- Gde je Lorena?
- Trebalo bi da stigne svakog časa - rekla je Hajdi. - Ţanet je svratila popodne i
odvela je u šetnju.
- Kada je to bilo? - pitao je.
- Oko četiri sata. - Zagledala mu se u lice. - Da li je sve u redu?
Duboko je udahnuo.
- Ne znam - procedio je. Otišao je do dnevne sobe, a Hajdi ga je pratila. - Da li ti je
išta rekla?
- Ne - odgovorila je Hajdi. - Samo da dugo nije videla sestru i da je smatrala da
treba da provodi više vremena s njom.
Johan je zamišljeno protrljao obraz.
- To mi se ne sviđa - kazao je. Ukratko joj je ispričao o njihovom sastanku toga
dana. - Rekla je da će dobiti ono što ţeli, šta košta da košta - na kraju je rekao.
Hajdine oči su se ispunile suzama.
- Ne bi mogla da bude tako okrutna da uništi sreću svoje sestre?
- Zaboravljaš da je u mnogo čemu ona još i sama dete. Razmaţeno dete koje je
uvek dobijalo ono što je htelo. Najednom joj nešto nije dostupno.
- Misliš da neće dopustiti Loren da nam se vrati?
- Ne znam šta da mislim - rekao je. - Postoji samo jedan način to da otkrijem. -

110
Otišao je do telefona i okrenuo Ţanetin broj. Začuo se glas. - Anri, da li je madmazel
Ţanet kod kuće?
- Oui. Je vous passe, mesje.
Telefon je kliknuo i Ţanetin glas se začuo.
- Da?
Pokušao je da zvuči smireno.
- Ĉekamo Loren na večeru.
Ţanetin glas je bio hladan.
- Neće doći na večeru. Uopšte se neće vratiti. Ostaće kod kuće gde joj je i mesto.
Molim te da pošalješ njene stvari ovamo Što je pre moguće.
Veza je bila prekinuta i pre nego što je mogao da odgovori. Vratio se lagano do
stola.
- Zadrţala je Loren - procedio je.
Prvi put je video Hajdi ljutu.
- Kučka! - grdila je. - Okrutna kučka! Zar ćeš dozvoliti da joj to prođe? Na kraju,
ti si Lorenin zakoniti staratelj.
- To bi značilo da se sve iznese u javnost. Novine bi jedva dočekale. Vratili bi se
na Tanju i na sve što se desilo. Dok bi oni završili s tim, svi bismo bili posramljeni,
uključujući i Loren.
- Pa zašto joj, onda, jednostavno ne daš ono što traţi? Onda moţemo da povedemo
Loren u Ameriku i pustimo Ţanet da ide do đavola na svoj bezbriţan način. Šta te
briga šta će biti s njom?
- Nije me briga - rekao je. - Ali to nije tako jednostavno. Svako moje uplitanje u
raspolaganje sredstvima s moje strane, ma kako ono bilo pravedno i ispravno u jednom
trenutku, kasnije moţe da se shvati pogrešno. Ukoliko modna kuća donese mnogo
novca, uskratio sam Loren moguću dobit, ukoliko izgubi, a mi budemo u tome, dozvolio
sam da Loren trpi strašne gubitke. Na koju god stranu da se okrenem, propao sam ako
uzmem, propao sam ako ostavim.
Hajdi ga je gledala pravo u oči.
- Pa, ako si osuđen na propast, idi i zaštiti dete kojem je to najpotrebnije. A ono
što je njoj potrebnije od novca jesu ljubav i paţnja, a mi moţemo da joj pruţimo i jedno
i drugo. - Ćutao je. - Zašto ti ne otkupiš Ţanetin deo vinograda? - pitala je. - Moj otac će
ti dati novac. Zainteresovan je za posao s vinom. Još pre pet godina kupio je vinograd
od četrdeset hektara u Kaliforniji.
Zagledao se u nju, a jedna pomisao začela mu se u glavi.
- Ne bih mogao da ga otkupim. Doveo bih sebe u nezgodan poloţaj. Da to nije u
pitanju, sam bih to uradio. Imam dovoljno novca. Ali kada bi ga otkupio tvoj otac,
stvar bi bila drugačija. To bi značilo nezavisan prenos koji bi sudovi i ja mogli da
opravdamo bez posledica. Misliš li da bi bio zainteresovan?
- Mislim da bi - odgovorila je Hajdi. - Pozvaćemo ga posle večere i saznati.

- Neće se on tako lako predati - kazao je Moris. - Nikako posle svih godina
potpunog upravljanja. Niko nikada neće saznati koliko je na tome zaradio za sebe.
Ţanet ga je pogledala.
- Neću da poverujem da je Johan ikada bio prevarant.
- Ne kaţem da jeste - brzo je odvratio Moris. - Ali on je vodio tvoje poslove i
učestvovao u dobiti. Moţemo li da budemo sigurni da nije imao nešto više koristi nego
što je ispravno?
Ćutala je.
- Ako tako zaista misliš - nastavio je Moris - onda ćeš morati da ideš do kraja.

111
Istisni ga na silu.
- Kako to da uradim? - pitala je.
- Učini da mu situacija postane nesnosna, pa da bude srećan da ode. Izvedi ga
pred sud s optuţbom za pogrešno vođenje tvoje i imovine tvoje sestre i traţi svoje
vlasništvo. Moţeš čak i da tvrdiš da je neovlašćeno uticao na tvoju majku, koja nije
bila psihički zdrava, ne bi li preuzeo nadzor nad imanjem. Postoji mnogo stvari koje bi
mogla da mu pripišeš.
- Ali kako da ih dokaţem?
- Ne moraš da ih dokazuješ. U tome je stvar. - Nasmejao se. - On treba da
dokazuje da nije tako.
Zatresla je glavom.
- Ne znam da li mogu to da uradim.
- Onda diţi ruke od svega. Ali proći će godine i godine dok ne dobiješ ovakvu
priliku. Da li ti je Ţak rekao da nisam samo ja voljan da te podrţim nego da ima i
jedan vaţan Amerikanac koji je rad da uloţi novac?
- Rekao mi je - odgovorila je.
- Pa, šta onda čekaš? - upitao je. - Osim ako nisi sasvim sigurna da moţeš da
uspeš.
- To nije pametno - kazala je. - Da uradim sve to... a za to vreme Loren ţivi s
njima.
- Onda je uzmi nazad - kazao je.
- Mogu li da učinim tako nešto? - pitala je. - Na kraju on je njen zakoniti staratelj.
- Ali ti si joj sestra. Moţeš da tvrdiš da je uzimaš nazad jer se plašiš da bi on
mogao da joj naudi.
Ţanet je opet zaćutala.
- Ne budi blesava, Ţanet - kazao je. - On je bio nemački vojnik. Švaba. Ništa se
nije promenilo. Samo sada je zauzeo tvoje poslove, a ne Francusku. - I dalje je ćutala.
- Ţanet Mari de la Bovil - neţno je rekao. - To je dobro ime. Jesi li ga videla na
reklami? Zvuči mnogo značajnije nego Hari Vinston.
Pogledala ga je.
- Kako da dobijem Loren nazad?
- Jednostavno - kazao je. - Idi samo u njihov stan uz izgovor da hoćeš da je
izvedeš. A zatim nemoj da je vratiš.
Upravo tako je i učinila tog popodneva. U međuvremenu, dogovoren je sastanak s
Morisovim advokatom za sledeće jutro, da bi preduzeli korake. Kada se Johan javio,
bilo je već osam sati i Loren je otišla u krevet.
Posluga je napravila veliku guţvu oko nje za večerom, a njoj je prijala paţnja.
Kada je pao predlog da ode u krevet, otišla je sasvim srećna. Nekoliko minuta pošto je
Johan pozvao, Loren je ušla u Ţanetinu sobu.
- Tetka Hajdi mi uvek ispriča priču pred spavanje – kazala je.
- U redu - odvratila je Ţanet. - Hajdemo u tvoju sobu i ja ću ti ispričati priču.
Dete se popelo u krevet i pogledalo je.
- Ispričaj mi priču o princezi.
- O kojoj princezi?
- Pa, znaš. O onoj koja nije mogla da zaspi zato što joj je zrno graška bilo u
krevetu.
Ţanet je malo razmislila.
- Ne znam tu priču.
- Pa, koju onda priču znaš?
Ţanet je pokušavala da se seti neke priče iz detinjstva.

112
 - Jednom davno ţivela starica u cipeli...
- Znam to - prekinula je Loren. - To i nije priča, to je uspavanka.
- Oh - uzdahnula je Ţanet.
- Hoću da mi ispričaš pravu priču - navaljivalo je dete.
- Morala bih da razmislim - kazala je Ţanet. - Znaš šta? Pusti me do sutra i ja ću
nabaviti knjigu s pričama i onda ću ti ih ispričati sutra uveče.
Loren ju je posmatrala.
- Jesi li sigurna da ne znaš nijednu priču?
- Sigurna sam.
- Ni neku majušnu?
Ţanet se nasmejala.
- Sutra uveče ću ti ispričati deset priča.
Dete se zamislilo za trenutak.
- U redu. - Pruţila je ruke. -Poljubi me za laku noć.
Ţanet je poljubila.
- Laku noć.
Loren je zagrlila.
- Laku noć, tetka Haj... Ţanet. - Spustila je glavu na jastuk i zatvorila oči, a onda
ih opet brzo otvorila. - Zaboravila sam da se pomolim - kazala je i skočila iz kreveta.
Kleknula je pored kreveta, sklopila ruke i pognula glavu. - Sada odlazim na spavanje.
Molim ti se, Gospode, da bdiš nad mojom dušom. Blagoslovi čika Johana, blagoslovi
tetku Hajdi i moju sestru Ţanet. - Pogledala je u Ţanet. - Amin.
Ţanet je ćutala.
- Kaţi „amin‟ - podstakla je Loren.
- Amin - rekla je Ţanet.
Dete se popelo ponovo u krevet, leglo i zatvorilo oči.
- Laku noć, Ţanet.
Ţanet je pošla ka vratima.
- Laku noć, sestrice. - Ugasila je svetlo i zatvorila vrata za sobom, a onda otišla
niza stepenice do biblioteke. Telefon je zazvonio.
Bio je to Ţak.
- Upravo sam zvao Johana i on mi je kazao šta si uradila. Veoma su uznemireni.
- Baš šteta - odvratila je. - Ti si zvao njega?
- Da.
- Zašto?
- Pala mi je jedna ideja na pamet. Moţda bi pravi pristup problemu bio taj da
modna „Kuća Tanja‟ sklopi ugovor s Karolom radi dodatnih ulaganja. To bi izlaganje
riziku svelo na najmanju meru.
- Šta je on rekao?
- Nisam ni dobio priliku da mu to pomenem. Ispričao mi je šta se desilo i ţeleo je
da zna da li sam bio upućen u to. Kazao sam mu da nisam, ali nisam siguran da mi je
poverovao.
- Nema nikakve veze - rekla je.
- Za mene ima - odvratio je. - Nikada ga nisam slagao. Ne bih ţeleo da pomisli da
bih ga lagao o ovome. Zašto si, zaboga, to uradila?
- Ne budi glup - kazala je. - Video si kakav je bio na sastanku. Već je odlučio i sa
svojom tevtonskom bandoglavošću nikada neće promeniti odluku.
- Ali tvojoj sestri je bilo dobro s njima. Nije bilo razloga da nju uvlačiš u to.
- Biće joj dobro i ovde. I već je bila uvučena u to. Polovina je njena.
- Mogli smo da pronađemo drugi način - kazao je.

113
 - Nema drugog načina - bila je uporna. - Moris me je u to ubedio. Trebalo je da ga
poslušam još odavno, ali nisam.
- Jedini za koga Moris brine jeste on sam. Nanjušio je priliku da se vrati u posao.
Zato te prisiljava na to.
- Ti ovo ne odobravaš? - Glas joj je postao hladan.
- Nisi morala to da uradiš na taj način - kazao je.
Razljutila se.
- Šta zamišljaš ko si ti da osuđuješ nekog? Za sve u svom ţivotu ti si ili nekog
podvodio ili nekog tucao. Za svoje zaposlenje, za priče, za popularnost. Sada se plašiš
da si uprskao s Johanom jer si puzeći za mnom otišao predaleko u neizvesno, pa sada
pokušavaš da se puzeći vratiš i zadobiješ njegovu milost.
- To nije istina! - ţestoko se usprotivio. - Ne poznaješ Morisa onako dobro kao ja.
Pokušava da te iskoristi isto kao što je pokušao da iskoristi tvoju majku.
- A ti ne pokušavaš? Tucao si se s mojom majkom i koristio je. Tucao si se sa
mnom i koristio me. Koliko njih si još tucao i koristio? Nije mi potrebno tvoje jebeno
odobravanje! Što se mene tiče, moţeš da otpuziš i koliko god hoćeš uvlačiš u dupe
nacisti! - Tresnula mu je slušalicu i počela da oseća drhtavicu u telu.
Otvorila su se vrata. Pogledala je u tom pravcu. Loren je stajala na vratima, a
suze su joj lile niz obraze.
- Šta hoćeš? - odbrusila je Ţanet.
Dete je samo stajalo.
- Hoću da idem kući - plakala je.
- Kod kuće si! - oštro je rekla Ţanet. - Sada idi gore u svoju sobu i lezi u krevet.
- Nisam kod kuće. I ono nije moja soba - kazala je Loren, uporno šmrcajući. - I ne
mogu da spavam. Ovde ima duhova.
- Duhovi ne postoje - rekla je Ţanet.
- Da, postoje - uporno je bilo dete.
- Koji duhovi?
- Markiz stoji kraj mog kreveta i smeje se. A kada otvorim oči, on pobegne.
Ţanet je zurila u nju bez reči.
- Jesi li ti moja sestra? - pitala je Loren. - On stalno govori da ti nisi moja sestra.
Ţanet je prešla preko sobe i kleknula uz nju.
- Naravno da sam ti sestra.
Dete se zagledalo u njeno lice.
- Da li me voliš?
- Znaš da te volim, cherie - meko je rekla Ţanet.
- Onoliko koliko je mama volela tebe? Onoliko koliko je mama volela mene?
Ţanet je ćutala trenutak, a onda je osetila kako joj suze naviru na oči.
- Da, milo moje.

Dvadeset minuta kasnije stajale su na vratima Johanovog stana. Otvorio je vrata

i pogledao ih bez reči.
Ţanetin glas je bio stegnut.
- Dovela sam je kući.
Iza njega se neko pomerio.
- Tetka Hajdi! - uzviknula je Loren i potrčala u Hajdino naručje.
Ţanet se okrenula da pođe. Johanov glas je zaustavio. Okrenula se ka njemu očiju
zamućenih suzama.
- Zašto ne uđeš? - neţno je pozvao. - Imamo mnogo toga da pričamo.

114
KNJIGA TREĆA

Loren

115
 1
Glavni stjuard je došao iz pilotske kabine i prošao kroz zamračenu putničku
kabinu prve klase do kuhinje, koja je ovu klasu odvajala od ekonomske. Zadovoljno je
posmatrao posluţavnike s doručkom, sloţene i spremne za posluţivanje.
- Stići ćemo petnaest minuta ranije - kazao je.
Nasmešila mu se tamnokosa stjuardesa koja je punila čaše sokovima od
pomorandţe i paradajza.
- Dobro je. Jedva čekam da stignem kući i okupam se. - Uključila je rerne. Bacila
je pogled na sat. - Jaja će biti gotova za dvadeset minuta.
- Imamo dovoljno vremena - kazao je stjuard, podigao slušalicu internog
komunikacionog sistema i istovremeno uključio svetla u kabini. Putnicima se obratio
prvo na francuskom, a onda na engleskom. - Dobro jutro, dame i gospodo. Sada je šest
i trideset, po francuskom vremenu. Zadovoljstvo mi je da vas obavestim da ćemo u
Pariz stići petnaest minuta pre rasporeda, u osam i četrdeset pet, po francuskom
vremenu. Sada ćemo početi da sluţimo doručak.
Kao i obično, oni koji su patili od nesanice, prvi su podigli zavesice na prozorima i
sunce koje se nalazilo nisko na horizontu prodrlo je u kabinu, budeći one koji su još
spavali. Ostali putnici počeše da se vrzmaju.
Loren je pogledala kroz prozor. Ništa se nije videlo, sve je bilo skriveno oblacima.
Okrenula se kada joj je stjuardesa blago dotakla rame.
- Dobro jutro, gospođice - kazala je stjuardesa na engleskom. - Da li ste se lepo
odmorili?
Loren je sklonila svoju dugu plavu kosu sa lica i odgovorila na francuskom.
- Nije bilo loše. Previše sam uzbuđena. Ovo je prvi put za skoro deset godina da
ponovo dolazim u Francusku.
Stjuardesa je bila iznenađena devojčinim francuskim jezikom. Bio je čist, bez
traga američkog akcenta, uprkos njenom tipično kalifornijskom izgledu. Preplanula,
plave kose koja je još više izbledela od sunca, krupnih svetloplavih očiju.
- Jus d’orange ou tomate? - pitala je.
- Jus cl'orange - odgovorila je Loren.
Stjuardesa je spustila stočić za posluţivanje ispred Loren i stavila sok od
pomorandţe na njega.
- Hoćete li sada kafu?
Loren je klimnula glavom.
- Molim vas. - Podigla je torbu i otvorila je. U njoj je bila flašica puna pilula.
Otvorila je i istresla nekoliko pilula na dlan, zatim uzela sok.
Stjuardesa se nasmešila.
- Vitamini? Svi Amerikanci uzimaju vitamine uz doručak.
Loren se nasmešila.
- Naravno. - Pitala se šta bi stjuardesa pomislila da joj je objasnila da nisu sve
pilule koje je uzela bili vitamini. Crvena je bila za „podizanje". Progutala je pilule sa
sokom dok joj je devojka spuštala kafu na stočić. Zapalila je cigaretu i okrenula se
prozoru i zagledala kroz njega. Deset godina. To je bilo dugo. Više od polovine njenog
ţivota.
Odjednom je osetila da joj se stomak grčevito steţe. Ţanet će biti na aerodromu.
Pitala se da li će je Ţanet prepoznati. Ali nije bilo vaţno. Ona će prepoznati Ţanet.
Viđala je hiljadu puta godišnje njene slike po novinama, časopisima, čak i na
televizijskim reklamama. Šta je ono rekao jedan od komentatora na vestima? Jedna od
deset najlepših ţena na svetu.
Setila se kada je jednom bila na plaţi s Harvijem. Leţali su na ćebetu da ih vreli
116
pesak ne bi sprţio. Sunce je ipak bilo divno, ispunjavalo je njeno telo toplotom, a
povetarac joj je hladio koţu. Prevrnula se na stomak i otvorila neki časopis. Prvo što je
ugledala bila je Ţanetina fotografija u boji. Bila je to reklama za bikini. Reklama je
bila jednostavna. „Najoskudniji bikini, od Filipa Fajara za Žanet.“ Sličnim slovima
ispod fotografije pisalo je: „Svugde u boljim prodavnicama, od 90 dolara".
Na časopis je pala senka.
- Au! - uzviknuo je Harvi. - Strava ţenska.
Za trenutak je osetila da je ţacnulo iznenađenje. Ili ljubomora. Na izvestan način,
Harvi je bio tupoglav. Nikada ništa nije zapaţao. Ţiveo je isključivo u svetu između
daske za surfovanje i svoje kolekcije dopa. Nikad nije išao nikuda bez daske - čak i
noću je ona bila tu, vezana za prtljaţnik na krovu njegovog ,,folksvagena“. A u
domišljato skrivenoj pregradi u vratima automobila, uvek se nalazilo barem dvadeset
plastičnih kesica raznih vrsta trave. Njegova kolekcija za raspoloţenje, kako je on
nazivao. Trava za svaku priliku, od kikotanja, do sanjarenja i tucanja. Trenutno mu je
glavna preokupacija bila da s jednim drugom u okrugu Hambolt uzgaja travu bez
semena, tako da nije potrebno da se prečišćava, a, naravno, i s većim sadrţajem THC
(tetrahidrokanabinol, aktivan sastojak kanabisa ili sintetički dobijenog proizvoda;
prim. prev.) od bilo koje druge. Dobro je bilo što ga otac nikada nije pitao šta radi sa
dţeparcem, jer je uloţio već više od hiljadu dolara u ovaj projekat, a u to je ušlo i više
od dve stotine dolara koje mu je ona dala.
Digla je pogled ka njemu, zakljanjajući oči od sunca.
- Šta kaţeš?
- Strava ţenska - ponovio je, i dalje buljeći u fotografiju.
Bacila je pogled po plaţi. Bila je puna devojaka, ţivih i stvarnih, s još oskudnijim
kupaćim kostimima od onog na fotografiji, ali, eto, on se nije obazirao na njih, ali je
zurio u časopis.
- To je moja sestra - kazala je, pruţajući mu časopis.
Uzeo ga je, jednako gledajući u fotografiju.
- Je! - izustio je i tek tada shvatio značenje njenih reči. - Rekla si tvoja sestra?
- Da.
- Nikad mi nisi rekla da imaš sestru. - U glasu mu se osećala nota neverice.
- Nikada dosad to nije iskrslo - odvratila je.
- Nisam je nikada video - rekao je.
- Kako si i mogao? - pitala je. - Ona ţivi u Parizu.
- U Francuskoj?
- Pariz jeste u Francuskoj - kratko je rekla. Počela je da se nervira. Nije imao
razloga da diţe galamu oko toga. Sela je. - Prijalo bi mi da dunem.
Ĉeprkao je po svojoj kesici i izvadio jedan dţoint. Zapalio ga je i dodao joj ga.
Harvijev specijalitet. Počela je da se oseća bolje i zlovolja je popuštala.
Bacio se na ćebe pored nje.
- Kada si je videla poslednji put?
- Ima skoro deset godina - odgovorila je. - Kada sam pošla ovamo.
- Da li je i onda izgledala ovako?
Razmislila je malo, a onda klimnula glavom.
- Pretpostavljam da jeste. Ali ja sam bila mala, a ona moja velika lepa sestra.
- Kada ćeš je opet videti? - pitao je.
U tom trenutku je odlučila.
- Ovog leta, odmah posle mature - kazala je. Deset godina je bilo dovoljno dugo.
Dovoljno dugo, razmišljala je dok je gledala kroz prozor kako im se primiče
asfaltna pista aerodroma ,,Orli“. Dovoljno dugo.

117
 Sluţbenik na imigracionom punktu pogledao je i iznenadio se kada mu je pruţila
pasoš.
- Vi ste Francuskinja? - pitao je.
Nasmešila se.
- Da. - Pasoš koji mu je dala bio je francuski, iako je izdat u konzulatu u Los
Anđelesu.
- Bio sam ubeđen da ste Amerikanka - objasnio je.
- Tamo ţivim - odvratila je. - Ovo mi je prva poseta posle deset godina. Bilo mi je
samo sedam godina kada sam otišla.
Nasmešio se i stavio pečat u pasoš, a onda joj ga vratio.
- Dobro došli kući - kazao je.
- Hvala. - Podigla je pasoš i otišla da uzme prtljag. U odeljenju za prtljag
primetila je muškarca koji je stajao i drţao karton na kojem je pisalo: „Madmazel
Loren“. Prišla mu je. - Ja sam Loren - kazala je.
Poklonio joj se.
- Ţan Berţer, sluţba za doček „Er Fransa‟. Vaša sestra me je zamolila da vam
pomognem oko prtljaga. Ako bih mogao da dobijem vašu priznanicu za prtljag, molim
vas.
- Imam samo jednu torbu - kazala je i dala mu priznanicu.
- Dođite, provešću vas kroz carinu, a zatim se vratiti po prtljag. Sestra vas čeka
napolju.
Ugledala je Ţanet još dok je prolazila kroz carinu. Zastala je za trenutak,
posmatrajući je. Nije mogla da pogreši. Imala je pojavu, kvalitet koji je zračio i isticao
je u gomili. Pošla je ka njoj u istom trenutku kada je Ţanet spazila.
Za momenat je oklevala, a onda potrčala i zaustavila se pred njom. Stajale su i
gledale jedna drugu, a onda se nasmejale.
- Jesi li ti stvarno moja sestra? - pitala je na francuskom.
Ţanet je odgovorila na engleskom, a glas joj je podrhtavao između smeha i suza.
- Bolje bi ti bilo da veruješ u to. - Onda je povukla Lorenu ka sebi i čvrsto je
zagrlila. - Ja sam ta koja ne moţe da poveruje. Tako si velika i lepa. Šta bi od one
devojčice koju sam poslednji put videla?
I Lorenine oči su bile vlaţne.
- Porasla je.
- Viša si od mene - kazala je Ţanet.
- Američki vitamini. - Smejala se Loren. - Ali ti si još lepša nego što te se sećam i
mnogo lepša nego na fotografijama koje sam viđala.
- C’est pas vrai - branila se Ţanet. Okrenula se i dala znak rukom. Jedan mladić
obučen u strogo poslovno odelo i s kravatom pošao im je u susret. - Moj sekretar
Robert Blu - kazala je Ţanet.
Mladić je pruţio neţnu ruku.
- Drago mi je da vas upoznam, gospođice Loren - obratio joj se ukočenim
engleskim izgovorom.
- Drago mi je - odvratila je Loren.
- Robert će pokupiti tvoj prtljag i odneti ga kući. Tako ćeš ti moći da se voziš sa
mnom do kancelarije, a onda će te vozač odvesti kući.
Loren je osetila blago razočaranje.
- Zar moraš danas da ideš na posao?
- Kolekcije nam uskoro stiţu - kazala je Ţanet, uzela je za ruku i povela ka izlazu.
- Ostalo nam je samo još tri nedelje do kraja jula, a hiljadu stvari treba da pripremimo.

118
Naša revija je odmah posle „Diorove‟,
Loren je shvatila da mora brzo da hoda da bi bila u korak sa Ţanet iako je
delovalo da se ona ne kreće brzo.
- Da li si uvek prezauzeta u julu?
Ţanet se nasmejala.
- Tada imam najviše posla.
- Ţao mi je - kazala je Loren. - Trebalo je to da mi kaţeš. Mogla sam da dođem u
drugo vreme.
Izašle su napolje, a veliki ,,rols“ je stao uz ivičnjak ispred njih. Vozač je izašao iz
automobila i otvorio vrata.
- Bon jour, madmazel Loren - rekao je. - Dobro došli kući.
Loren ga je pogledala. Uzviknula je iznenađeno prepoznavši ga:
- Rene?
- Moi-meme, madmazel Loren.
Impulsivno se nagnula napred i poljubila ga u obraz.
- Radujem se što te vidim - kazala je.
- Hvala - odvratio je.
Ušla je u automobil, a Ţanet za njom. Osećala je uzbuđenje, koje nije očekivala.
Pogledala je Ţanet.
- Da li su Anri i...?
Ţanetin glas je bio promukao.
- Ne. Otišli su odavno. Rene je jedini od starih koji još radi za mene.
- Šteta - rekla je Loren. - Ţelela sam da ih vidim.
Auto se odvojio od ivičnjaka. Ţanet je otvorila ormarić u sredini putničkog dela i
izvadila odande cigaretu iz kutije. Pritisnula je upaljač, a zatim prinela cigaretu.
Loren je primetila blago podrhtavanje njenih ruku.
- Jesi li dobro? - pitala je.
Ţanet je pogledala.
- Naravno da sam dobro.
- Deluješ nervozno.
- Samo sam umorna - odgovorila je Ţanet. - Radila sam jutros do tri. - Pokazala je
jednu aktovku na podu ispred sebe. - Vidiš ovo? Puno je stvari koje treba danas da
uradim.
Loren je pogledala tašnu od crne krokodilske koţe, a onda opet sestru.
- Ti zaista preteruješ, zar ne?
- Ako ţeliš da budeš uspešan u poslu, nema drugog načina - kazala je Ţanet i
povukla dim. - Uvek ima onih koji čekaju da uprskaš stvar. Onda mogu da skoče na
tebe i rastrgnu te, kao kada se vukovi bore oko lešine.
- Ti zaista veruješ u to? - pitala je Loren.
Ţanet se zagleda u nju nekoliko trenutaka, a onda klimnu glavom.
- Da. I videćeš da sam u pravu. Još si mlada. Ali vremenom.
Ţanet je upalila još jednu cigaretu na onu koju je pušila. Loren je posmatrala
njene ruke kako i dalje drhte. Pala joj je jedna ideja na pamet.
- Jesi li naduvana?
Ţanet se zbunila.
- Naduvana? Šta je to?
- Američki sleng - odgovorila je Loren. - Deluješ napeto. Da li si na stimulansima?
Znaš, mali crveni? Crne lepotice?
- Ne znam o čemu govoriš.
- O amfetaminima, o spidu. O pilulama za podizanje raspoloţenja. O koki. O

119
takvim stvarima.
- Da li ti tako delujem? - pitala je Ţanet.
- Mogla bi da budeš - kazala je Loren.
- Vi Amerikanci ste u tome daleko ispred nas - kazala je Ţanet. - Uzimam malo
kokaina. Ne mnogo. Ali Francuzi nikada to ne bi primetili.
- Jesi li uzela jutros?
Ţanet je klimnula glavom.
- Rekla sam ti da sam bila jako umorna. Bilo mi je potrebno nešto da me pokrene.
Loren je klimnula glavom.
- Ja sam uzela crvenu pilulu u avionu da ne bih pala na glavu dok sam prolazila
kroz carinu. - Potraţila je po svojoj torbi i izvadila malu limenu kutiju. Otvorila je
kutiju i uzela tanki, čvrsto zavijen dţoint. - Dva dima ovoga i osećaćeš se divno. Moći
ćeš da radiš, ali ćeš biti opuštena.
- Kako znaš sve to? - pitala je Ţanet.
- Imam jednog druga koji je najveći stručnjak na svetu za različite vrste trave.
Ovo je Harvi br. deset. - Kresnula je šibicu i zapalila dţoint. Uvukla je dva kratka
dima i dodala ga Ţanet. - Samo dva duboka dima. Ne više.
Ţanet ga je paţljivo drţala među prstima. Polako je povukla. Ukus je bio sjajan,
bolji od bilo koje druge trave koju je ranije pušila. Polako je povukla drugi dim, a onda
travu vratila Loreni. Loren je ovlaţila vrhove prstiju i uštinula zaţareni vrh, a zatim
ga paţljivo poloţila u limenu kutiju. Vratila je kutiju u torbu.
- Ništa ne osećam - kazala je Ţanet.
Loren se nasmešila.
- I ne treba. Ali za dva minuta više nećeš biti nervozna.
Ćutale su dok je veliki automobil klizio autoputem ka Parizu. Iznenada se Ţanet
okrenula ka njoj.
- Znaš - kazala je smeškajući se - bila si potpuno u pravu. Odjednom mi sve deluje
bolje. Nije trebalo da sebe dovedem u tako, kako si ono rekla, napeto stanje?
Loren se nasmejala.
- Samo ti slušaj svoju sestricu.
- Trebalo je to odmah da te pitam - kazala je Ţanet. - Kako su Johan i Hajdi?
- Odlično su - odgovorila je Loren. - Pozdravljaju te.
- Negde sam pročitala da je Johan dobio američko drţavljanstvo - rekla je Ţanet.
- Prošle godine - kazala je Loren.
- A ti? Da li bi i ti volela da postaneš Amerikanka?
- Nikada nisam o tome mislila. - Loren je pogledala svetloplavim očima. - Ja se
osećam kao Amerikanka. Ali pretpostavljam da bih mogla da sačekam da napunim
dvadeset jednu godinu pa da onda odlučim.
- Johan je veoma uspešan?
Loren nije shvatila da li je to bilo pitanje ili izjava.
- Pretpostavljam - kazala je. - Nikada nisam obraćala mnogo paţnje na te stvari.
- Prema finansijskim izveštajima, njegov konglomerat beleţi najbrţi rast u
Americi.
- Ne znam ni šta je to konglomerat. - Loren se zasmejala. - Sve što znam jeste to
da on odlazi na posao rano a da se kući vraća kasno.
Ţanet je ćutala trenutak.
- Trebalo bi da obratiš paţnju na to. Na kraju, tebi pripada dvadeset pet
procenata vinarije „De la Bovil‟, koja čini osnovu celog konglomerata.
- Znam - nehajno je kazala Loren. - Pominjao mi je to nekoliko puta, ali ja zaista
nisam uspela da se zainteresujem. Novac mi i nije tako vaţan.

120
 - Šta je onda vaţno? - pitala je Ţanet.
Loren je pogledala u nju svojim svetloplavim očima.
- Da otkrijem sebe. Da saznam ko sam i šta sam. Onda ću imati vremena za
druge stvari.
- Ali zar se ne brineš da bi nešto moglo da se desi s tvojim novcem?
- Šta bi moglo da mu se desi?
Ţanet nije odgovarala.
- Ĉak i da sav nestane, ne bi bilo vaţno - nastavila je Loren. - Opet bih se snašla.
Meni ne treba mnogo. - Ugledala je Ajfelov toranj dok su skretali sa Periferijskog
bulevara i široko se nasmejala. - Evo ga! - uzviknula je kao uzbuđeno dete. - Sada
stvarno verujem da sam u Parizu!

,,Rols“ se zaustavio uz ivičnjak ispred salona na Aveniji Montenj. Livrejisani

vratar je otvorio vrata.
- Bon jour, madam.
- Bon jour, Luje - odgovorila je Ţanet kada je prišao i uzeo njenu aktovku iz
automobila. Ona se okrenula ka Loreni.
- Pokušaj da se odmoriš popodne. Priređujem večeras malu zabavu s večerom kod
kuće. Toliko njih ţeli da te vidi.
Loren je pogledala.
- Zaista ne moraš ništa da preduzimaš. Meni je dobro samim tim što sam došla
ovamo.
- Ne budi blesava - rekla je Ţanet uz osmeh. - Biće zabavno da im posmatramo
lica kada te budu videli. Svi te i dalje smatraju za dete.
Prešla je deo trotoara i popela se uz nekoliko stepenica do zasebnog ulaza pored
salona. Kao i obično, zastala je na vrhu stepeništa i pogledala uz i niz ulicu.
Bio je početak jula i ulica je titrala od vrućine i vlage zaostale od jutarnjih
pljuskova. Hitro je proverila. „Kristijan Dior" se nalazio na uglu, „Nina Riči“ preko
puta. Malo dalje u istoj četvrti, hotel „Plaţa Atene". Ulica je bila prazna; samo
nekoliko turista izašlo je iz hotela i otpočelo svoje jutarnje hodočašće. Ali ispred salona
nije bilo nikoga i oni su delovali spokojno i uspavano u letnjoj vrelini.
Ali ona je znala šta se zapravo dešava. To je bila samo fasada. Unutar svakog
salona rastao je pritisak. Kolekcije. Sada već za manje od tri nedelje. Mora da su svi
izbezumljeni. Trka je već počela, glasine su se širile, a svaka modna kuća radila je
danonoćno suprotno od onoga što su mislili da drugi rade. Svi su ţeleli da budu u
središtu paţnje, da ispune novine i da privuku svu paţnju dok traje uzbuđenje. Porub
više, porub niţe, široka ramena, uska ramena, ravni kukovi, zaobljeni kukovi, jarke
boje, prigušene boje, svila, saten, vuna, akrilik. Niko zapravo nije znao šta će da upali,
pa su svi izgarali.
Luj je otvorio vrata i ona je ušla. Zatim je otvorio vrata majušnog lifta, predao joj
aktovku, pritisnuo dugme za treći sprat, gde se nalazila njena kancelarija, i dodirnuo
kapu u znak pozdrava dok su se vrata ispred njega zatvarala. Kancelarija joj se
nalazila na dnu hodnika. Nekada je to bila Johanova kancelarija. Ali kada je Ţanet
rešila da se u nju useli, dala je da se preuredi.
U vazduhu se osećalo izbezumljenje dok je hodala velikom glavnom kancelarijom
u kojoj su radni stolovi knjigovođa, sekretarica i sluţbenika stajali uza zidove i ukraj
vrata koja su vodila do zasebnih kancelarija. Tihi pozdrav „Bon jour, madam" pratio je
do njene kancelarije koja je bila na suprotnom kraju.
Samo su tri kancelarije imale posebne sobe za sekretarice. Njena, Ţakova i
Filipova. Otvorila je vrata kancelarije svoje sekretarice i za trenutak osetila ljutnju što

121
vidi jednu devojku kako sedi za Robertovim stolom. Onda se setila da je Robert odneo
Lorenin prtljag kući.
Devojka je ustala.
- Bon jour, madam.
- Bon jour, Silvi - odgovorila je Ţanet i krenula prema svojim vratima koja joj je
Silvi otvorila. - Ima li hitnih poruka?
- Gospodin Ţak je ţeleo da se vidi s vama čim stignete - odgovorila je devojka i
dopratila Ţanet u kancelariju da bi stavila poštu i spisak telefonskih poruka na njen
sto.
Ţanet je stavila aktovku na sto i otišla iza njega.
- Kaţi gospodinu Ţaku da moţe odmah da dođe.
Devojka je klimnula glavom i izašla. Ţanet je sela i počela da lista poruke. Ništa
što ne bi moglo da sačeka. Podigla je pogled kada je Ţak ušao u prostoriju.
Nisu trošili vreme na pozdrave.
- Videla si se s Loren? -upitao je.
- Da - odgovorila je.
- Kako izgleda?
Ţanet se nasmejala.
- Prelepo. A šta si očekivao? Američki vitamini nikada ne omanu. - Skrenula je
razgovor. - Da li je to ono što je bilo tako vaţno?
Ţak se sručio u stolicu naspram nje.
- Filip je opet izbezumljen. Urla da nema izgleda da završi kolekciju sa
sredstvima koja su mu odobrena. Kaţe da „Dior‟, „Sen Loran‟ i „Ţivanši‟ troše tri puta
više od njega.
- To je tačno - rekla je Ţanet.
- Hoće smesta da se vidi s tobom.
- Videćemo se - rekla je mirno. - U vreme koje ja odredim. Trenutno će morati da
sačeka. Ima drugih stvari koje treba da obavimo. - Otvorila je aktovku i izvadila neke
papire. - Hoću da pregledaš ovo i da mi kaţeš šta misliš.
Bacio je pogled na njih, a onda opet na nju.
- Kreacije? Ko ih je napravio?
- Trenutno to nije vaţno - odvratila je. - Samo bih volela tvoje mišljenje.
- Proučiću ih - kazao je. - U međuvremenu, šta ćemo s Filipom?
Ustala je.
- Hajdemo. Mogli bismo da završimo s tim.
Ĉim su ušli u kancelariju Filipove sekretarice, začuli su njegov glas. Ĉak i kroz
zatvorena vrata njegov glas je usplahireno odzvanjao. Ţak je značajno pogledao dok je
otvarao vrata.
Jedna manekenka stajala je na malom postolju u sredini sobe s izrazom dosade i
odsutnosti na licu, kakav samo manekenke mogu da imaju dok oko njih besni oluja.
Bila je uvijena u materijal koji bi trebalo kasnije da postane haljina, ali trenutno je to
bila gomila iskrojenih delova spojenih čiodama. Oko nje su stajale dve mlade krojačice,
uplašenih lica i uzdrhtalih ruku od nervoze, i gospođa Sen Klod, glavna krojačica, a
Filip je hodao tamo-amo ispred devojke, uz krike i vapaje. Jedina osoba u toj prostoriji
koja je delovala kao da je ništa ne dotiče, bio je Marlon koji je sedeo na kauču uz
udaljen zid. Bio je van svega toga.
Filip se okrenuo ka njima i podigao ruke u očajanju.
- Sve je naopako - zaurlao je. - Materijali uopšte nisu oni koje sam naručio, a u
fabrici tvrde da je to najbolje što su mogli da urade s novcem koji smo im dali, boje su
pogrešne, a kada se haljina skroji, ništa ne pada kako sam predvideo kada sam

122
kreirao. Gospođa Sen Klod kaţe da joj je potrebno još novca za krojačice i šta da
očekujem kada imamo samo tri iskusne i sve ostale početnice? Poludeću, kaţem vam,
potpuno ću poluđeti. Ne mogu više da izdrţim. Ubiću se. Tako će i biti. Ubiću se!
Ţanet ga je posmatrala trenutak, a onda dala znak gospođi Sen Klod. Trenutak
kasnije, manekenka i svi ostali izađoše. Sačekala je da zatvore za sobom vrata i onda
tek progovorila.
- Ono što ti je potrebno jeste da se smiriš.
- Ono što mi je potrebno jeste još novca da bih mogao da ostvarim svoje kreacije -
izvestio je Filip ljutito.
Ţanet je zurila u njega. Glas joj je bio hladan.
- Ono što ti je potrebno nije više novca, nego više kreativnosti. Novac ne čini
kreaciju. Tvoj problem je u tome što si zapao u kolotečinu, a novac koristiš samo kao
izgovor.
- Videla si kreacije - odbrusio je Filip. - Smatrala si da su sjajne.
- I bile su - rekla je - dok nisi počeo da se glupiraš s njima tako što si poţeleo
materijale koji nisu bili praktični... znaš to i sam.
- Šta očekuješ od mene? - vikao je Filip. - Da svi od mene naprave budalu? Tebi su
poznati materijali koje koristi Sen Loran, s kojima će se pojaviti Boan i Ţivanši. U
poređenju s njima, delovaćemo jeftino.
- Oni nisu ništa više od praznog sjaja - kazala je Ţanet smireno. - Moţemo samo
dobro da izgledamo u poređenju s njima.
- Glupo! - obrecnuo se Filip. Otišao je do svog stola i izvukao neke fascikle i bacio
joj ih preko stola. - Pogledaj ovo - kazao je. - Platio sam pet hiljada franaka da bih
došao do njih. Uzorci materijala koje oni koriste. Svaki od njih košta više nego
dvostruko od onoga što mi izdvajamo.
Ţanet je uzela fascikle i bacila pogled na njih u tišini, a onda ih dodala Ţaku.
Osetila je da joj se steţe stomak. Bio je u pravu. U odnosu na ove materijale, njihovi
deluju jeftino. Ali ništa od onoga što je osećala nije joj se videlo na licu.
- Kada si ovo dobio? - pitala je. - Zašto mi ih ranije nisi pokazao?
- Tek sinoć sam ih dobio - kazao je Filip. - Došao sam ovamo još u pet ujutro da
bih pokušao nešto da smislim. - Sručio se u stolicu. - Ali ništa ne moţemo da uradimo.
Sjebani smo. Sada je kasno da menjamo.
Ţak je spustio fascikle na sto bez pogovora. Izraz njegovog lica nije bio
ohrabrujući ni za jedno od njih.
Glas joj je bio suzdrţan.
- Hoću da razmislim malo o ovome. - Krenula je ka vratima, a Ţak je pratio. -
Sastaćemo se opet za jedan sat u mojoj kancelariji.

Kuća je bila onakva kakvu je Loren pamtila. Sve je bilo isto dok nije došla do
svoje sobe. Dečje sobe više nije bilo. Umesto nje, tu je bio lep budoar koji kao da je
opremljen za princezu. Zastala je za trenutak na vratima i razgledala prostoriju,
osećajući setu za davno prošlim vremenom. Onda je ušla u sobu i pošla pravo do
prozora. Barem se pogled nije promenio. Nepomično je posmatrala park u kojem se
igrala kao dete.
Kucanje na vratima odvojilo je od prozora. Vrata su se otvorila i Ţanetin sekretar
je ušao s njenom torbom. Iza njega su išli batler i sobarica koji su nosili velike vaze sa
cvećem. Robert je spustio kofer, dok su oni razmeštali cveće, jednu vazu na stočić za
kafu blizu divana, a drugu u ugao toaletnog stola, tako da ne zaklanja ogledalo u
sredini.
- Klodin će vam pomoći da se raspakujete - kazao je Robert.

123
 - Mogu i sama - odvratila je Loren.
- Uvredićete je ako joj ne dozvolite da vam pomogne - rekao je Robert na
engleskom.
- Onda u redu - sloţila se Loren. - Ali plašim se da će se razočarati. Nema tu ničeg
naročitog.
- Madam je zamolila da vam pomognem ukoliko vam je nešto potrebno - nastavio
je Robert.
- To je lepo od vas, ail ne mogu ničega da se setim. - Ipak je nešto smislila. - Ţanet
je pomenula neku večeru. Kako treba da se obučem?
- Biće dovoljna jednostavna haljina za prijem.
Loren se nasmejala.
- Nemam je. Imam samo farmerke i komotne pantalone.
- Nema problema - odgovorio je Robert. - Madam ima veliku garderobu. Siguran
sam da ćemo tamo pronaći nešto što će vam odgovarati.
Batler joj je prišao s dve podsetnice koje su stigle uz cveće, a sobarica je počela da
raspakuje kofer. Loren je uzela karte i pogledala ih.
Jednu je slao markiz De la Bovil. Tekst je bio na engleskom.
„Dobro došla. Jedva čekam da te vidim večeras.”
Druga je bila od Ţaka, takođe na engleskom.
„Drago mi je da si ovde. S ljubavlju.”
Dala je podsetnice Robertu. Pogledao ih je bez reči.
- Da li će mnogo ljudi doći večeras?
- Oko dvadesetak.
- Pretpostavljam da ih poznajem?
- Ne znam - odgovorio je. - Uglavnom prijatelji i saradnici madam.
- Zašto je zovete madam?
- Takav je običaj - odgovorio je. - Na kraju, ona je chef.
- Nisam znala da je u dobrim odnosima s markizom.
Robertu bi nelagodno.
- Ona govori s vašim ocem.
Loren ga je pogledala. Nije bilo svrhe da ga ispituje dalje. Očigledno nije mogao
da joj da odgovore koje je očekivala. Bacila je pogled na sobaricu koja je vadila muški
pribor za drogiranje iz putne torbe.
- Stavite to na pisaći sto - kazala je na francuskom. - Ja ću se pobrinuti za to. -
Komplet je bio pun teglica s paţljivo odabranim Harvijevim travama, kokainom i
probranim pilulama.
- Oui, madmazel. - Sobarica je spustila komplet na toaletni sto i nastavila da kači
Loreninu odeću u orman.
- Znam da ste umorni - kazao je Robert. - Pa, ako biste sada hteli da se odmorite,
mogu da dođem kasnije da vam pomognem da izaberete nešto što ćete obući večeras.
- Moţemo to i sada da uradimo dok me ona raspakuje.
- Vrlo dobro - kazao je. - Pođite za mnom.
Pratila ga je do hodnika koji je vodio u Ţanetinu sobu. Bila je to soba koja je
pripadala njihovoj majci, ali koja je takođe sada bila izmenjena. Sve je sada tu bilo
moderno. Belo, crno, jarkocrveno i polirani nerđajući čelik. Bila je to senzualno i
zasigurno ţenstveno nameštena soba, ali s povremenim akcentima prigušene
muţevnosti. Odveo je preko sobe do velike garderobe u koju se ulazilo. Mora da je tu
visilo najmanje dve stotine haljina i kompleta. Pogledala je zbunjeno.
- Ne znam odakle da počnem.
Nasmešio se.

124
 - Pomoći ću vam. Haljine za prijem su ovde.
Posmatrala je dok je pomerao haljine. Gledao je ljubopitljivo. Tresla je glavom.
- Nije to za mene. Ne bih se osećala udobno ni u jednoj od njih.
- Veoma su elegantne - kazao je.
Nasmešila se.
- Moţda baš zato. Nikada se ne oblačim tako.
- Moţda onda jedna jednostavna popodnevna haljina - predloţio je i okrenuo se
drugom stalku i počeo da razdvaja haljine da bi mogla da ih razgleda.
Ali ona je i dalje tresla glavom.
- Bojim se da vam ne pomaţem, zar ne? Jedina haljina koju sam u poslednje tri
godine nosila bila je bela maturska haljina. I nemate pojma kroza šta smo sve prošli
dok je nismo pronašli.
- Jeste li je poneli? - pitao je.
- Zašto? - odvratila je. - Nisam očekivala da će mi biti potrebna.
- Imamo ovde neke bele letnje haljine - kazao je. - Ali one su dugačke. - Prešao je
na drugu stranu garderobe gde su visile večernje haljine. Brzo ih je pregledao dok nije
stigao do jedne koju je pamtio i izvukao je iz stalka. Pruţio joj je. Bila je od belog
vezenog pamuka sa spuštenim ramenima, četvrtastim dekolteom nisko sečenim
spreda, a duboko pozadi. - Ovo će vam dobro stajati.
- Ne znam - podozrivo je kazala. - Ne nosim prsluče, grudi će mi ispasti.
- Zašto je ne probate pa da vidimo?
Uzela je haljinu od njega, ali je i dalje stajala i gledala u stalke sa stvarima.
Jedan deo odeće, sav od svetlucavog crnog materijala, privukao joj je pogled.
- Šta je ovo?
- Smokinzi - odgovorio je.
- Smokinzi? - glas joj je delovao zbunjeno.
- Večernja odela, kako ih zovete u Americi. Oni su šiveni specijalno za madam u
muškom stilu. Ĉesto ih nosi. Ĉak je i Sen Loran priznao da je dobio nadahnuće kada je
video jednom kako to nosi.
Polako ih je pomerala da bi svaki mogla da zagleda.
- To je vraški dobra ideja - kazala je. - Ali zar ne mislite da to deluje malo
lezbijski?
Zasmejao se.
- Zavisi od toga ko ga nosi. Na madam ne deluju lezbijski. Zapravo, na neki čudan
način oni naglašavaju njenu ţenstvenost.
- Mogu li da probam jedan? - pitala je.
- Ne vidim zašto ne biste mogli - odgovorio je. - Ali mogli biste da imate problema
s merom. Oni su svi krojeni precizno po njenim merama.

- U nevolji smo - kazala je Ţanet i potonula u stolicu iza svog radnog stola. - U
velikoj nevolji.
Ţak je stajao ispred nje bez reči. Nije ništa mogao tome da doda.
- Šta se to desilo? - pitala je. - Trebalo je da saznamo mnogo ranije šta oni rade.
Ţak je slegnuo ramenima.
- Smatrao sam da će me Filip pustiti da dođem do podataka, ali on je tvrdio da ne
ţeli da zna šta oni rade. Nije ţeleo da utiču na njega.
- Otkad si počeo njega da slušaš? - Glas joj je zvučao ljutito. - Trebalo je da ih
nabavimo za sebe.
Ćutao je. Nije mogao da joj kaţe da je već mesec dana ranije znao za to, ali da je
namemo prećutao. Pomislio je na Kerola koji ga je u svom apartmanu preko puta, u

125
hotelu „Plaţa Atene“, čekao da mu se javi. Amerikanac je ţeleo da uđe u posao, ali tri
godine Ţanet uporno odbija saradnju s njim. Posebno otkad je Kerol prodao svoje
kompanije firmi „Tvin Sitis“ i postao deo konglomerata koji je Johan gradio u
Sjedinjenim Drţavama. Kerol nije bio budala. Pre mnogo godina, čak i pre nego što je
promenio ime Karolo i dok nije stekao bogatstvo - i ugled - uočio je Ţanetin talenat i
poţeleo ga. Sada je imao dobro zaleđe.
- Morađemo da počnemo sve iz početka - kazala je.
- To će koštati mnogo - kazao je Ţak. - A mi toliko nemamo. Sve smo potrošili na
ovu kolekciju.
- Moraćemo nekako da pronađemo novac - rekla je. -Kakvo nam je finansijsko
stanje u kompaniji parfema?
- Zanemarivo - odgovorio je. - Iscedili smo ga za ovu kolekciju. Ako išta još uzmeš
odatle, kompanija će bankrotirati i neće moći da ispuni ugovore.
Zatresla je glavom.
- Da nije bilo te kompanije, već odavno bismo ispali iz posla. Ona joj je jedina
redovno donosila zaradu. - Baš kao što joj je Johan i govorio. - Šta ćemo sada da
radimo? - pitala je.
Ćutao je za trenutak, a onda izvadio teglicu kokaina i zlatnu kašičicu sa
sopstvenim inicijalima na dršci. Brzo je ušmrknuo u obe nozdrve, a onda pruţio njoj.
- Moţda će nam ovo razbistriti glave.
Ona je učinila isto što i on. Osetila je popuštanje pritiska u glavi.
- Pomaţe - rekla je i vratila mu teglicu. - Znaš, Loren nije ni dva minuta sedela u
automobilu kada me je pitala da li uzimam kokain.
Nasmejao se.
- To ti je Amerika. Oni su daleko ispred nas.
- Ali njoj je samo sedamnaest godina.
Opet se nasmejao.
- Prava si Francuskinja. Sećaš li se šta si ti koristila sa sedamnaest?
- Nisam koristila drogu - kazala je. Zapalila je cigaretu. - Ali to ne rešava naše
probleme.
Pokušao je da je oraspoloţi.
- Uvek moţemo da se okrenemo Kerolu - oprezno je primetio. - On trza na tebe.
Istrešće koliko god hoćeš novca.
- S tim bi išlo i mnogo drugih obaveza - kazala je. - A ja volim da budem
nezavisna.
- Onda se potucaj s njim - nehajno je reao. - Zar je to tako značajno?
- To je lakši deo - kazala je. - Ono što ne ţelim jeste da opet padnem šaka Johanu.
Jer sada njemu pripada ta kompanija. A onda se vraćam na početak.
Ţak je ćutao trenutak.
- Moţda to i nije tako loše da te otkupe. Danas su popularni konglomerati. Moris
zarađuje više nego ikada otkako je sklopio ugovor s Johanom da isporučuje vodu
Sjedinjenim Drţavama.
Ćutala je.
- A „Karden‟ zarađuje mnogo s Bidermanom. Malo sam razgovarao s
Bidermanom, ali on nije zainteresovan za nas, on juri „Sen Lorana‟ ili „Diora‟.
- Kardenu se to neće dopasti - kazala je.
- Kardena nije briga. Već je dobro ustoličen u Sjedinjenim Drţavama. Ĉujem da
će nastaviti sam kada mu istekne ugovor s Bidermanom.
- Opet nismo rešili svoj problem - kazala je. Otvorila je blokove ispred sebe i
proučavala crteţe i uzorke. - Sranje.

126
 On je upalio cigaretu i posmatrao je.
Posle izvesnog vremena digla je pogled prema njemu.
- Razgovaraću s Kerolom. Pozovi ga na večeru doveče. Ali nemoj ništa da mu
nagoveštavaš od onoga što smeramo.
- U redu - klimnuo je glavom. Uspeo je da prikrije pobednički izraz koji ga je
proţeo.
Opet je pogledala u blok.
- Imam jednu drugu ideju. Pozovi Filipa.
Ustao je.
- Samo sekund - brzo je dodala. - Hoću još jedan šmrk pre nego što ga dovedeš.
Hoću zaista da budem samouverena u onome što moram da učinim.

- Crvena je kurvinskaboja! - vrisnuo je Filip. - Neću to da uradim.

- Sviđalo ti se ili ne, uradićeš to - mirno je rekla Ţanet.
- Ne, ne! - vikao je Filip. - Pre ću da dam otkaz.
- To je tvoje pravo - Ţanet je zvučala hladno. - U svakom slučaju ćemo to uraditi. -
Okrenula se Ţaku. - Daj mu taj blok s kreacijama koji sam ti dala.
Ţak je stavio blok na sto. Ţanet je pustila da blok stoji zatvoren.
- U ovom bloku nalazi se čitava kolekcija koju sam spremna da napravim ako
odeš.
Odjednom je Filip ućutao. Zurio je u blok, ali ga nije ni dotakao. Onda je pogledao
u nju.
- Ko je to uradio? - pitao je.
- Kakve to veze ima? - odgovorila je. - Ali ako hoćeš da znaš, većinom su to moje
kreacije za konfekcijsku liniju koju nikada nisi hteo da radiš jer ti je to bilo ispod časti.
- Ne moţeš da napraviš konfekciju u kolekciji visoke mode - rekao je Filip.
- Kakve veze ima? - kazala je Ţanet. - Dve nedelje posle prikazivanja kolekcije,
Sedma avenija ima iskopirane najbolje primerke iz svake linije. Ovako smo ispred
njih, sami ćemo umnoţavati svoje modele i neposredno ih isporučivati na trţište.
Filip je vrteo glavom.
- Ĉak i kad bih se sloţio s tobom, ne bismo imali vremena. Moramo da nađemo
materijale, a boje treba da budu proverene, kao i kreacije. Prema rasporedu, revija
nam je za tri nedelje.
- Pomerićemo datum revije na kraj. To će nam obezbediti još vremena.
- Opet će biti veoma tesno - kazao je Filip. - A u to vreme će svi značajni kupci već
otići, kao i većina novinara.
- Ja ću ih zadrţati - ubedljivo je rekla Ţanet. - Riči im priprema koktel za
otvaranje, ja ću im prirediti zabavu za zatvaranje. To još niko nikada nije uradio, pa će
svi da ostanu samo da vide šta se dešava.
- Crveno! To je blesavo - kazao je Filip. Ali glas mu je već bio mirniji.
- I nije tako blesavo - odvratila je Ţanet. - Razmisli malo. Svi su se već izrazili u
oblicima, A-linijama, trapez-linijama, pravim linijama, kratkim suknjama, dugim
suknjama, širokim ramenima, naramenicama, uskim ramenima. Toliko različitih
pravaca su isprobali, a mi smo se stalno upinjali da ih sustig-nemo. Terali su nas da
igramo po njihovim pravilima i svaki put nas odgurkivali. Ovog puta, kaţem vam,
sredićemo ih. Napravieemo naš lični izraz. Uz pomoć boje.
Filip je ćutao.
- Sve nijanse crvene, pokvarene i erotične, rastegljivi materijali i šifon, prozirni
do višeslojnih neprozirnih. Crni veš, prslučići, uske gaćice, kombinezoni i bluzoni, sve
to proţeto trakama crvenim kao krv. Ţene će pomahnitati za tim jer je to ono što sve

127
tajno ţele da nose, ali se plaše to da učine. Mi ćemo učiniti da se seksualnost ozvaniči.
A muškarci će biti saterani u ćošak.
- Stvarno misliš da će one to kupovati? - pitao je Filip.
- Kupovaće - ubedljivo je rekla. - Biće to najuzbudljivija ideja u ovogodišnjim
kolekcijama. Neće prestajali da pričaju o tome. Ime će ti biti po svim novinama i
časopisima. A ja ću uraditi nešto što sam se zaklela da neću raditi otkako sam
napustila „Diora‟. Vratiću se na pistu da prikazem venčanicu na kraju revije.
- I venčanica crvene boje? - pitao je Filip.
- Idemo do kraja - zasmejala se Ţanet. - Ĉista simbolika. Razlivena krv
izgubljenog devičanstva.
Ćutao je.
- Biće mnogo posla - konačno je rekao.
- Uposlićemo onoliko ljudi koliko ti je potrebno da se to uradi - kazala je. Obišla je
oko stola i poljubila ga u obraz. -Filipe, moţeš ti to. Znam da moţeš. I ovog puta ćeš im
pokazati.
Pogledao je u nju.
- U redu. Pokušaću.
- Dobro.
- Sada je bolje da se vratim u kancelariju. Trebalo bi da počnem da jurim
proizvođače materijala po celom svetu. Moraćemo da ih nateramo da hitnom
avionskom poštom pošalju sve što imaju.
- Uradi tako - sloţila se. - Ako ti je potrebna pomoć oko toga, pozovi mene.
Posmatrala ga je kako izlazi, pa se okrenula ka Ţaku.
- Šta misliš?
- Pokušaće - upalio je cigaretu. - Prava si kučka, da znaš. Prepala si ga kada si
mu rekla da moţe da ide.
- Nisam imala izbora - rekla je vraćajući se za sto. - Jesi li pozvao Kerola?
- Doći će večeras - kazao je Ţak. - Nadam se da ti znaš šta radiš. Biće nam
potrebno mnogo novca.
- Ne brinem se toliko za njega koliko za Johana - rekla je. - On će verovatno
morati da od Johana izmoli odobrenje, a znaš šta Johan misli o modnoj industriji.
- S Johanovim odobrenjem mora da sve vreme i tebe proganja - kazao je Ţak.
- Moţda - rekla je. - Ali moţda i dalje teţi za Loreninim posedom. Na kraju, ona je
i dalje vlasnik dvadeset pet procenata ove kompanije.
- Onda će se sigurno sloţiti - kazao je Ţak. - Da nije zainteresovan, nikada joj ne
bi dozvolio da dođe ovamo u posetu.
Ţanet se iznenada zasmejala.
- Mogu uvek da je drţim kao taoca.
U Ţakovom glasu se osećala zaprepaštenost.
- Samo ne opet. Već si to jednom pokušala.
Ţanet se opet nasmejala.
- Ti si veći Francuz od mene. Uopšte nemaš smisla za šalu.

Kerol je otvorio vrata i pustio Ţaka u hotelski apartman.

- Očekivao sam te - kazao je.
- Stigao sam najbrţe što sam mogao - objasnio je Ţak. - Digla se frka. Ĉetiri
poslednja sata bilo je povuci-potegni. - Pošao je ka baru i natočio sebi viski sa ledom. -
Potrebno mi je piće.
Kerol ga je posmatrao kako otpija veliki gutljaj.
- Šta je odlučeno?

128
 - Odbacila je celu Filipovu kolekciju i počinju sve iz početka - odgovorio je Ţak i
dalje drţeći čašu.
- Neće stići do revije - kazao je Kerol.
- Ne znaš ti nju - odvratio je Ţak. - Ona će uspeti.
Kerol ga je gledao neko vreme.
- Za to je potreban novac. Gde će ga nabaviti?
Ţak ga je pogledao u oči.
- Od tebe.
Kerolov glas se nije menjao.
- A ako joj ga ne budem dao?
- Biderman joj stalno kuca na vrata - slagao je Ţak. - Pao bi na teme, samo kad bi
mu se ona nasmešila.
Kerol je ćutao. Vratio se na kauč i seo zamišljen.
- Visoka moda mi ništa ne znači - rekao je.
- Zna ona to - rekao je Ţak. - Radi na sopstvenoj konfekcijskoj kolekciji.
Kerol se zainteresovao.
- Jesi li je video?
Ţak je klimnuo glavom.
- Dala mi je crteţe i dobri su. Veoma dobri. Zapravo, mislim da će usmeriti Filipa
u tom pravcu, jer, kako je rekla, zašto da čeka da ih iskopira Sedma avenija kada moţe
to i sama da uradi, brţe i bolje?
- Misliš li da hoće da razgovara večeras o tome? - pitao je Kerol.
- Mislim da te je zato pozvala na večeru - kazao je Ţak. -Velika prepreka je Johan.
Usteţe se da opet radi s njim. Plaši se da će on pokušati da preuzme posao.
- Johan mene pušta da sam vodim svoju radnju - nervozno je rekao Kerol. - Sve
što ga interesuje jeste rezultat.
- To liči na njega - kazao je Ţak. - Uvek je bio takav.
- S njim neću imati problema - kazao je Kerol. - Poznato mu je da je već dugo
jurim.
Ţak je ponovo napunio čašu. Nije govorio. Kerol ga je posmatrao.
- Šta je povod za večeru?
Ţak je pijuckao svoje piće.
- Dobrodošlica u čast njene sestre.
- Misliš na Loren? - Prizvuk zapanjenosti se osećao u Kerolovom glasu.
Ţak je klimnuo glavom.
- Prošlo je deset godina od...
- Poznajem je - kazao je Kerol. - Video sam je nekoliko puta kada sam išao kod
Johana kući. Uvek sam imao osećaj da Johan ţeli da ih drţi razdvojene. Ona uopšte
nije kao Ţanet.
- Kakva je? - Ţak je bio radoznao.
- Prava Amerikanka, prava Kalifornijka. Plava, preplanula, znaš, farmerke,
trava, vino, veoma bezbriţna, kao i sva deca danas. Misle da su prva generacija koja je
otkrila mladost.
Ţak se nasmejao.
- Zašto se smeješ? - pitao je Kerol.
- Sada sam nestrpljiv da je vidim - odgovorio je Ţak. - Poslednji put kada sam je
video, imala je samo sedam godina.
- Iznenadićeš se - kazao je Kerol.

- Ne dopada mi se taj mladić, taj Harvi - kazala je Hajdi kada je Johan seo da

129
doručkuje.
Iznenađeno je pogledao dok je podizao šolju s kafom.
- Otkud ti on odjednom pada na pamet?
- Nema ni dvadeset četiri sata kako je otišla, a on se već javio i traţi njen broj
telefona u Parizu.
Johan se nasmejao. Pruţio je ruku da uzme tost i počeo da maţe puter po njemu.
- Ne vidim ništa loše u tome.
U glasu joj se oscćalo prebacivanje.
- Johane, znaš li da se drogira?
- Pa? To ništa ne znači. Kako sam ja čuo, sva deca se drogiraju.
- Našla sam drogu u Loreninoj sobi kada smo sobarica i ja otišle da je spremimo
nakon što je otputovala- kazala je Hajdi.
- Koju drogu? - pitao je Johan.
- Marihuanu. Pilule. Ne znam šta je to. Mislim da to dobija od Harvija.
- Da li ti ćerka izgleda kao zavisnik, mama? - izazivao je.
- Ne, ali...
- Onda prestani da se brineš. Loren je bistra devojka. Zna da se čuva.
- Nadam se da zna - rekla je. - Našla sam i ovo. - Pruţila je malu kutiju.
- Šta je to? - upitao je.
- Pilule protiv začeća - odgovorila je.
On se nasmejao.
- Znači da sam u pravu. Ona zaista zna da pazi na sebe.
- Ima samo sedamnaest godina.
Johan je spustio šoljicu.
- Prestani da se brineš. Ona je dobra.
- Ne sviđa mi se što je sa Ţanet - rekla je.
- Tebi se jednostavno ne dopada da ona bude samostalna. Ptičica pokazuje
znakove da će napustiti gnezdo. To je normalno za njene godine. Zar mi nisi pričala da
si i ti učinila isto to?
- To baš i nije bilo isto. Ja sam otišla na fakultet.
- Hajdi - neţno je rekao Johan - samo se opusti. S njom će sve biti u redu.
- Kazala je da će se javiti kada stigne tamo - rekla je Hajdi.
- Vremenska razlika između Pariza i Kalifornije je devet sati. - Bacio je pogled na
svoj sat. - Ovde je sada osam sati ujutro, a tamo pet po podne. Kladim se da je zaspala
da bi premostila vremensku razliku i da će se javiti čim se probudi.
- Ako me ne pozove do deset, zvaću ja nju - odlučila je Hajdi.
- Ne, nećeš - Johan je bio čvrst. - Ona je sada jedna mlada gospođica. Nemoj da se
zbog tebe oseća kao dete.
Zazvonio je telefon s njegove strane stola i on je podigao slušalicu.
- Da? - rekao je. - U redu, prebaci ga. - Pokrio je slušalicu šakom - Kerol se javlja
iz Pariza. - Zdravo, Ĉarlse. Ne, u redu je. Upravo doručkujem. Naravno da moţeš da
pričaš.
Hajdi ga je posmatrala dok je slušao glas preko telefona i, kada je sluţavka ušla i
spustila šunku i jaja na sto ispred njega, Hajdi je pokrila tanjir da se ne hladi dok on
razgovara.
Kada je konačno spustio slušalicu, pogledao je preko stola i nasmešio joj se.
- Nemaš zbog čega da brineš - rekao je i otklopio tanjir. - Stigla je ţiva i zdrava, a
Ţanet priređuje malu zabavu u njenu čast večeras.
- Oh, boţe! - uzviknula je Hajdi. - Ona nema čak ni šta da obuče. Govorila sam joj
da ponese barem jednu haljinu, ali ona je tvrdila da joj neće trebati.

130
 Johan se nasmejao.
- Ne bih ni o tome brinuo. Siguran sam da Ţanet neće dozvoliti da na večeru siđe
gola.

Loren je otvorila oči. Soba je bila mračna i strana i bilo joj je potrebno neko vreme
da shvati da nije kod kuće, u svojoj sobi. Okrenula se na krevetu i ugledala Ţanet kako
sedi u fotelji i posmatra je. Sela je i protegla se, ne pokušavajući da pokrije svoju
golotinju.
- Zaspala sam - izvinjavala se.
Ţanet se nasmejala.
- To je normalno. To je zbog putovanja i vremenske razlike. Delovala si tako
smireno da nisam htela da te budim.
- Je li kasno?
- Ne. Imamo dosta vremena. Još dva sata imamo do dolaska gostiju.
Loren je ustala i krenula ka kupatilu.
- Odmah se vraćam. - Kada se vratila, bila je odevena u bademantil koji je našla
u kupatilu. Sela je na ivicu kreveta prema Ţanet i upalila cigaretu. - Kako si provela
dan? - pitala je.
Ţanet je slegnula ramenima.
- Comme ci, comme ga. Uvek ima problema.
Loren se zakikotala.
- To i tata... Johan... uvek kaţe.
- On mnogo radi? - Ţanet je zapitkivala.
- Sve vreme - kazala je Loren. - Ĉak i vikendom i uveče, uvek mu je aktovka puna
papira koje treba da pregleda. Ponekad pomislim da ih nosi i u krevet.
- A Hajdi? Šta ona radi?
- Ima ona čime da se bavi. Društvene i dobrotvorne obaveze, pa kuće. A često se i
pridruţuje Johanu na njegovim poslovnim putovanjima.
- Pitam se zašto nisu imali dece - kazala je Ţanet.
- Imala je dva pobačaja - objasnila je Loren. - Ne znam baš mnogo o tome. To je
bilo dok sam još bila dete.
- Šteta - zamišljeno je rekla Ţanet. - Uvek sam smatrala da bi Johan bio dobar
otac.
- I jeste - kazala je Loren. - Meni.
- Primetila sam da ga zoveš tata. Da li Hajdi zoveš mama?
- Da.
Ţanet je klimnula glavom.
- Dobro.
- Tako ih doţivljavam - kazala je Loren.
- Ne vidim tu ništa loše - brzo je rekla Ţanet. - Oni to i zasluţuju. Veoma te vole.
- I ja volim njih - rekla je Loren, a onda se nasmejala. - Iako su malo staromodni.
- Ne razumem - kazala je Ţanet.
- I dalje se ponašaju kao da sam dete - rekla je Loren. - Previše brinu.
- A imaju li razloga za brigu?
- Mislim da nemaju - odgovorila je Loren. - Snalazim se. - Ponovo je zevnula i
protegla se. - Kao da se još nisam probudila.
- Topao i hladan tuš će te razbuditi - rekla je Ţanet.
- Mislim da će jedan šmrk biti delotvorniji - kazala je Loren.
- Šmrk?
- Ušmrkivanje, znaš, koka. Dva šmrka i jedna crvena pilula i moţeš planinu da

131
pomeriš. - Ustala je sa kreveta i otišla do toaletnog stočića. Otvorila je fioku i izvadila
malu toaletnu torbicu. Okrenula se ka Ţanet i otvorila torbicu. - Hoćeš li da te digne?
- To bi mi prijalo - rekla je Ţanet.
Loren je izvadila teglicu i kleknula ispred Ţanetine fotelje. Stavila je plastičnu
slamčicu u teglicu, izvadila je i pruţila do Ţanetine nozdrve.
- Ušmrkni.
Ţanet je osetila kako je koka udara u glavu.
- A sada druga nozdrva - kazala je Loren pre nego što je Ţanet mogla da
progovori.
Ponovo je Ţanet ušmrknula iz slamčice. Ovog puta je osetila kako joj stiţe pravo
do mozga.
- Boţe moj! - uzviknula je. - Šta tu ima?
Loren se nasmejala.
- To je prava stvar. Farmaceutska koka. To nije ono sa ulice.
Ţanet je posmatrala kako hitro uzima dva šmrka. Osetila je kako joj se trenutno
celo telo budi. Napetost nastala u toku dana kao da je popuštala.
Lorenine oči su zasijale. Ustala je i zbacila bademantil na pod. Ispruţila je ruke i
zaigrala po sobi.
- Ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem!
- Šta? - pitala je Ţanet.
- U Parizu sam. Stvarno sam u Parizu! - smejala se Loren. - I s tobom sam. Ne
znaš koliko puta sam sanjala da budem ovde, s tobom.
Ţanet se nasmejala.
- Divna si - rekla je. - Samo se nadam da te ni Pariz ni ja nećemo razočarati.
Zazvonio je telefon koji je stajao uz krevet. Ţanet je ustala iz fotelje i podigla
slušalicu. Slušala je neko vreme, a onda pruţila slušalicu Loreni.
- Neki Harvi zove te iz Kalifornije.
Loren je uzela slušalicu.
- Harvi, kako si došao do mog broja?
Harvijev glas je odjekivao u etru.
- Od tvoje majke. Zvučala je nadrkano. Kao da nije htela da mi ga da. A i šizela je
što joj se nisi javila.
- Zaboravila sam, a i uspavala sam se - kazala je Loren. - Zašto zoveš?
- Otac mi je rekao da ako uspem da skupim pare, mogu da idem u Evropu u
avgustu. Daće mi pola ako nabavim ostatak. Hoćeš li biti još u Parizu?
- Ne znam - odgovorila je Loren. Pogledala je u Ţanet. - Harvi hoće da dođe
ovamo. Hoćemo li biti u Parizu u avgustu?
- U Sen Tropeu imam vilu - odgovorila je. - Mogli bismo da odemo tamo oko
desetog, posle revije.
- Ţanet kaţe da ćemo biti u Sen Tropeu - kazala je Loren u slušalicu.
- Gospode! - uzviknuo je Harvi. - To je tamo gde svi idu u toplesu i gde ţivi Briţit
Bardo.
- Valjda - kazala je Loren.
- Da li će tvojoj sestri smetati ako se pojavim? - zastao je za trenutak. - Sačekaj.
Nemoj još da je pitaš. Prvo da vidim da li mogu da skupim lovu.
- Dobro.
- Da li izgleda onako dobro kao na onoj slici?
Loren se nasmejala.
- Izgleda bolje.
- Opa - rekao je Harvi. - Je li na nečemu?

132
 - U fazonu je.
- Sjajno - kazao je Harvi. - Kaţi joj da ako budem došao, dolazim pun.
- A kada ćeš znati da li dolaziš? - pitala ga je.
- Zvaću te opet za nekoliko nedelja - kazao je Harvi. - Je li ono što sam ti dao
dobro?
- Super je.
- Imam nešto novih vrsta koje ţelim da isprobaš.
- Vaţi. Kako napreduje posao?
- Guramo. Već ćemo se obogatiti.
Lorin se nasmejala.
- Sjajno. Nemoj samo da te ćorkiraju.
- Neće - odgovorio je. - Budi hladna.
- I ti. Ćao. - Spustila je slušalicu smešeći se. Okrenula se ka Ţanet. - Lud je.
- To ti je dečko? - pitala je Ţanet.
- Tako nešto - odgovorila je. - Pravi je narkos. Ali je dobar, znaš na šta mislim.
Vegetarijanac je. Jede samo presno povrće, ţitne klice, vitamine i dop. Kaţe da će
postati milioner pre svoje dvadeset prve.
- Koliko ima sada? - pitala je Ţanet.
- Skoro devetnaest.
- Nije sebi ostavio mnogo vremena.
Loren se nasmešila.
- Mogao bi i da uspe. Kaţe da mu treba još četiri ţetve da bi dobio pravu sortu.
Ţanet se zbunila.
- Sortu čega?
- Trave - kazala je Loren. - On i nekoliko momaka rade na tome u okrugu
Hambolt. To je sorta koja neće imati ni pupoljke ni seme. Ako im to uspe, biće puni
love.
- Zar to nije nezakonito? - zbunjeno je pitala Ţanet.
Loren je slegnula ramenima.
- Naravno. Ali niko i ne obraća paţnju na to. - Podigla je sa poda bademantil i
ogrnula ga. - Bobi mi je dao nekoliko stvari iz tvoje garderobe. Šta misliš da bi trebalo
da obučem večeras?
- Da vidim šta si izabrala - kazala je Ţanet.
Loren je otvorila orman. Tamo su visile dve haljine i smoking. Okrenula se ka
Ţanet.
- Šta bi ti volela da obučeš? - pitala je Ţanet gledajući u odeću.
Loren se nasmešila.
- Volela bih da obučem smoking, ako misliš da je u redu. Nikada ništa slično
nisam nosila.
Ţanet je ćutala za trenutak. Veče nije bilo baš za takvu odeću. Ali ako ona ţeli to
da obuče...
- Dobro - kazala je. - Hajde obe da obučemo smoking.
- Bajno! - viknula je Loren. - Onda ćemo da se ponašamo kao prave sestre.
Istuširaću se i spremiti. Hoću li imati vremena za jedan dţoint pre nego što siđemo?
- Šta će ti to? - pitala je Ţanet. - Zar te to neće spustiti?
- „Harvi pet‟ neće - kazala je Loren. - On opušta. Dovodi te u dobro raspoloţenje,
pa moţeš da saslušaš sva sranja koje ti ljudi sruče, a ne poludiš od dosade.
Ţanet se nasmejala.
- Ako to stvarno deluje, mogla bih i ja da uzmem malo.
- Sjajno - kazala je Loren. - Dođi opet ovamo pa ćemo zajedno da dunemo. Biće

133
super da siđemo na ţurku obe drogirane. - Oklevala je za trenutak. - Mogu li da se
javim majci? Obećala sam da ću se javiti kada se smestim.
- Naravno - kazala je Ţanet. Krenula je ka vratima. - Puno ih pozdravi u moje
ime.

- Sjebaće me, osećam to - kazao je Filip kada je spustio slušalicu i smrknuto

pogledao u Marlona preko stola.
Marlonov glas je bio bezizraţajan.
- Zašto tako misliš?
- Svi znaci ukazuju na to - objasnio je Filip. - Prvo, praktično mi je natrljala nos
novom kolekcijom u crteţima začikavajući me da ih pogledam. Naravno, nisam ih
pogledao. Ali neko je morao da napravi te crteţe. Ona je rekla da su njeni.
- Moţda ih je i uradila sama - prihvatio je Marlon. - Ne bi bilo prvi put da ti
pokazuje nešto od svojih ideja.
- A onda proizvođači materijala. Izgledalo je kao da su svi očekivali moj poziv.
Ona je s mnogima od njih stupila u vezu još pre mesec dana. Već su imali uzorke u
crvenoj boji, koje mogu da mi otpreme za dan-dva.
- Ne bih se ja mnogo obazirao na to - kazao je Marlon. - Od tebe je traţila da
napraviš kolekciju. Ni od kog drugog.
- Još nešto - kazao je Filip. - Kazali su mi da su svi materijali u velikim
količinama. A mi smo visoka moda, ne konfekcija.
Marlon je ućutao za trenutak.
- Moţda i ima nečeg u priči koju smo čuli o njoj i Bidermanu.
- Nije Biderman - brzo je kazao Filip. - Onaj Amerikanac je u pitanju, Kerol. Znaš
da je Švebel vlasnik te kompanije i da u ovoj ima pravo upravljanja. Bilo bi sasvim
prirodno da ţeli da ih spoji.
- Opet ne vidim zbog čega bismo brinuli - kazao je Marlon.
- Nisam ja Karl Lagerfeld - rekao je Filip. - Ne ţelim da budem drugi Hloe ili
Selin.
- Ţanet je daleko od toga - kazao je Marlon. - Zašto se jednostavno ne opustiš i ne
radiš svoj posao? Samo smisli sve tako da modeli ne mogu lako masovno da se kopiraju
i da budu preskupi za proizvodnju.
- Lako je tebi da pričaš - sumorno je rekao Filip. - Ne znaš kako su ti ljudi dobri u
skidanju modela. I po kojoj ceni.
- Ako te sjebe, sjebaće te - „filozofski" je primetio Marlon. - Imaš samo dve
mogućnosti... Ili radi na kolekciji, ili odustani.
- Ne mogu sada da odustanem - kazao je Filip. - Ako to uradim, gotov sam u ovom
poslu.
- Onda nemaš izbora - kazao je Marlon.
Filip ga je pogledao ljutito.
- Tako je.
Marlon je upalio cigaretu i ćuteći odbijao dimove.
Filip je ustao sa stolice.
- Već sam napola rešio da je pozovem i da joj kaţem da sam prezauzet da idem na
tu njenu glupu večeru.
Marlon je zatresao glavom.
- To bi bila greška. Treba da ideš i da je uveriš da saraduješ. Ako joj se učini da
uzmičeš, onda će ti zaista smestiti.
- Kučka! - negodovao je Filip. - Potuljena lezbijska kučka!

134
 Telefon je zazvonio baš kada je Ţanet ušla u sobu. Podigla je slušalicu. Poznati
britanski akcenat odjeknuo joj je u uhu.
- Šta radiš večeras?
- Patrik! - uzviknula je. - Mislila sam da si na safariju u Africi. Kada si se vratio?
- Juče - kazao je lord Patrik Rirdon svojim račlajućim izgovorom. - Mislio sam da
večeramo zajedno i da ti pokaţem moj nagradni trofej.
- Došao si do svog lava?
- Đavola - smejao se. - Moj novi sluga. Crni Afrikanac čiji organ visi dvadeset pet
centimetara ispod onog platna oko bedara. Kako sam ga ugledao, znao sam da moram
da ti ga dovedem.
- Ti si lud - rekla je.
- Ja lud? - pitao je smejući se. - Ne moţeš da kaţeš da ne znam šta te pali, ljubavi.
Jedini način na koji čovek moţe da se nosi s vama, devojkama, jeste da ima ogromnu
budţu. A veću od ove nećeš naći. Potrebna su mu četiri orgazma da počne da
omekšava.
- Patriče, Patriče - rekla je. - Šta ću ja s tobom? Tako si bolestan.
- Zar nismo svi bolesni, ljubavi? Dođi na večeru. I pusti me da gledam.
- Ne mogu - rekla je. - Danas ja priređujem večeru. - Nešto joj je palo na pamet.
- Zašto nam se i ti ne pridruţiš? Ako hoćeš, poslaću auto po tebe.
- U Londonu sam - kazao je.
- Pa kako si onda očekivao da dođem kod tebe na večeru?
- Nameravao sam da pošaljem avion po tebe - odgovorio je.
- Onda moţeš tako i sam da dođeš ovamo - rekla je. - Poslaću Renea da te sačeka
na aerodromu „L Burţ‟.
- Kada počinje ta tvoja večera?
- Kokteli će biti posluţeni u osam i trideset. Večera neće početi pre devet i
trideset, deset. Tek je sedam. Moţeš da stigneš.
- Ne znam - oklevao je. - Znam ja te vaše varoške večere. Obično su jako dosadne.
- Ova bi mogla da bude malo bolja - ubeđivala ga je. - Moja mlađa sestra je
upravo stigla iz Kalifornije. Nismo se videle deset godina. Ovo je neka vrsta ponovnog
okupljanja.
- Da li liči na tebe? - pitao je.
- Uopšte ne liči. Ona je tvoj tip. Preplanula, plava i lepa, kao sve one
Skandinavke oko kojih se uvek vrtiš. A ima samo devetnaest godina.
- Sada si zagolicala moju radoznalost - kazao je. - Kada već ti nećeš da se udaš za
mene, moţda će ona hteti.
- Znači dolaziš?
- Neka Rene bude na aerodromu u devet sati - potvrdio je.

Lorda Patrika Rirdona, naslednika titule i jednog od najvećih bogatstava u

Velikoj Britaniji, baš ništa nije zanimalo osim skoro fanatičnog upraţnjavanja svog
naročitog zadovoljstva. Ĉesto joj je govorio da nema motiva da radi i uvećava bogatstvo
koje je dobio kada neće ţiveti dovoljno dugo da potroši sve što je već sakupljeno, ma
kakve načine izmišljao da rasipa blago. A tome se nisu opirali ni izvršioci testamenta
kada im je to isto saopštio na prvom sastanku upravnog odbora po očevoj smrti. Oni
nisu mogli ni da poţele ništa više do da ih pusti da upravljaju njegovim imanjem, pa
su radosno preduzeli sve što su mogli u finansijskom smislu da bi njega učinili
srećnim, a sebe slobodnim da vode posao.
Kada bi se udala za njega, i kada bi joj on dozvolio da nastavi da se bavi ovim
poslom, ne bi morala da ugovara poslove kao što je ovaj koji je primorana da sklopi s

135
Kerolom. Patrik bi godinu dana odrţavao njen posao samo jednim čekom u visini nešto
većoj od njegovog jednonedeljnog prihoda. Ali nije to bilo ono što je on ţeleo. Ţeleo je da
mu ona stoji na raspolaganju sve vreme, bez ikakvih drugih zanimanja, pa da mogu da
se prepuste samo onome što je on nazivao njihovim nastranostima, hirovima i
fantazijama.
Pustila je vodu u kadu i usula mirisno mošusno ulje pripremljeno, specijalno za
nju, u parfimeriji u Grasu. Hitro je ušla u kadu i uronila tako da joj je voda prekrila
telo. Sviđao joj se miris i osećaj dok su joj kapljice ulja prianjale uz koţu i činile da
bude meka i glatka, kao svila. Soie. Svila. Jednog dana, moţda uskoro, uradiće to.
Moţda će, kada ova kolekcija bude spremna, imati vremena da se posveti tome.
Telefon je zazvonio opet, upravo kada je izašla iz kupatila. Sada je bila Stefani.
- Htela sam da čujem šta ćeš obući večeras - pitala je njena devojka.
- Obući ću smoking - odgovorila je Ţanet.
- Dobro. Onda ću ga obući i ja.
- Ne - brzo je prekinula Ţanet. - To bi bilo previše. Moja sestra će takođe nositi
smoking. Ti obuci onu divnu, ţutu dugu haljinu koju sam ti poklonila prošle nedelje.
Stefani je ćutala neko vreme.
- Vaţi - konačno je rekla.
Ţanet je primetila njeno oklevanje.
- Šta nije u redu?
- Ljubomorna sam - priznala je Stefani. - Ranije smo uvek ti i ja nosile smoking.
Ţanet se nasmejala.
- Ne budi blesava. Nemaš razloga da budeš ljubomorna. Pa ona mi je sestra.
- To nema nikakve veze - rekla je Stefani. - Prvu vezu imala sam sa svojom
starijom sestrom. Godinama smo bile ljubavnice.
- Sada baš pričaš gluposti - kazala je Ţanet.
- Mogu li da ostanem preko noći? - pitala je Stefani. - Ţelim da vodim ljubav s
tobom.
Ţanet je počela da se ljuti.
- Ne - kratko je odgovorila. - Kazala sam ti još pre nego što je došla. Dok je ona tu,
ponašaćemo se ispravno.
- Ali ona će biti ovde celo leto - kazala je Stefani. - Šta ćemo da radimo?
- Nešto ćemo smisliti - kazala je Ţanet. - Još nije nijednu noć provela ovde.
- Da li je lepa? - pitala je Stefani.
- Jeste - odgovorila je Ţanet. - Ali još je dete.
- I ja sam bila dete kada sam počela sa sestrom.
- Ako nastaviš da se ponašaš kao kreten, ne moraš ni da dolaziš - odbrusila je
Ţanet.
- Volim te - kazala je Stefani. - Nema ničeg lošeg u tome što ţelim da budem s
tobom.
- Onda se opusti. Sve će se srediti - kazala je Ţanet. Setila se nečeg. - Staviću te
da sediš pored Ĉarlsa Kerola. Budi posebno ljubazna prema njemu. Pokušavam da
obavim nešto vaţno s njim.
- Hoćeš li da se tucam s njim? - pitala je Stefani.
- Ako on to poţeli, da.
- Učiniću to. Ali samo tebe radi - kazala je Stefani. - Samo da ti pokaţem koliko
te volim.
- Tako je već bolje - kazala je Ţanet. - Još si moja devojčica.
- Uvek ću biti tvoja devojčica - rekla je Stefani.

136
 Loren je stajala ispred ogledala pokušavajući da namesti prednji deo košulje
preko grudi da se ne bi izvlačio iz pantalona kada je Ţanet ušla u sobu u bademantilu.
- Pomislila sam da bi trebalo da pogledam da li ti je nešto potrebno.
Loren je pogledala sa tuţnim osmehom.
- Mislim da ovo neće pristajati. Grudi su mi prevelike.
- Potrebno ti je prsluče da ih pridrţava - rekla je Ţanet.
- Nemam nijedno - odgovorila je Loren. - Nikada ga ne nosim.
- Moţda će ti odgovarati jedno od mojih - kazala je Ţanet. - Hodi.
Loren je pratila do njene sobe. Ţanet je otišla do ormana i otvorila jednu od fioka.
Pregledala je brzo nekoliko prslučića i konačno našla onaj koji je traţila. Okrenula se
ka sestri.
- Skini košulju i probaj ovo.
Loren je hitro skinula košulju. Ţanet je prislonila prsluče uz Lorenine grudi.
- Moglo bi da ti pristaje. Probaj ga.
Loren je provukla ruke kroz bretele i zakopčala prsluče. Ogledala se.
- Jedva dišem.
- Stoji ti zaista izuzetno dobro - kazala je Ţanet.
- Stvarno to misliš? - Loren je bila sumnjičava.
Ţanet se nasmejala.
- Nosi ga. Bićemo strašan par.
Loren se ponovo ogledala, a onda se nasmejala.
- Vaţi, ali da li nam je ostalo vremena da dunemo?
- Imamo još pola sata dok prvi gosti ne stignu - kazala je Ţanet.
- Hajdemo onda - rekla je Loren i krenula natrag ka svojoj sobi.
- Zašto ne doneseš dţoint ovamo - predloţila je Ţanet. - Tako moţemo da uţivamo
u njemu dok se ja šminkam.
Kada je Loren zavila dţoint i vratila se u sobu, Ţanet je sedela ispred toaletnog
stola i paţljivo nanosila maškaru na trepavice. Loren je uzela stoličicu, sela blizu nje i
zapalila dţoint. Polako je povukla dim, a onda sestri dodala cigaretu.
- Uzimaj majušne dimove. Ovo nije vrsta koju treba dobro povući.
Ţanet je uradila kako joj je objasnila. Posle nekoliko dimova, vratila je dţoint
Loren.
- Još ništa ne osećam.
- Sačekaj. - Loren se nasmešila i sama povukla još jedan dim. - Potrebno je
nekoliko minuta da počne da deluje.
- Kako znaš da deluje? - upitala je Ţanet.
Loren se zakikotala.
- Uvek primetim po bradavicama. One iskoče i postanu tvrde kao da ih neko
dodiruje, ili kao kad uđeš pod ledeni tuš. - Opet se zasmejala posmatrajući Ţanet. -
Tebi je počelo da deluje. Već vidim.
Ţanet je pogledala niz sebe, pa opet u Loren.
- Ali ja ništa ne osećam. Da li tebi deluje?
Loren je klimnula glavom i razgrnula bademantil.
- Uveri se i sama. - Bradavice su joj već štrčale iz bledo ruţičastih areola. Ponovo
je pruţila cigaretu Ţanet. - Uskoro će te drmnuti, što ćeš osetiti u glavi. A onda će to
nestati i osećaćeš se dobro. Zaista dobro.
Ţanet je lagano povukla dim. Pogledala je u svoje grudi. Njene tamne bradavice
već su štrčale. Pogledala je u Loren i nasmejala se.
- Pretpostavljam da deluje.
Loren je pogedala.

137
 - Naravno da deluje - rekla je. - Boţe, kako su ti velike bradavice. Moje nisu ništa
u poređenju s njima.
- Tvoje su lepe - rekla je Ţanet. Nasmejala se pošto je počela da oseća zujanje u
glavi. - Više mi se sviđaju takve bradavice od ovakvih. Lepše su.
- Ali tvoje su više seksi - rekla je Loren i uzela dţoint od Ţanet. - Harvi misli da
imaš jedno od najboljih tela svih vremena.
- Tvoj dečko? - nasmejala se Ţanet. - Kako on to moţe da zna?
- Video je tvoje slike - rekla je Loren. - Mislim da zato i hoće da dođe ovamo.
- Biće razočaran ako dođe - rekla je Ţanet. - Na fotografijama izgledam bolje nego
u prirodi.
- Ne slaţem se - rekla je Loren. - Mislim da one ne odraţavaju pravu tebe. -
Ponovo je dodala dţoint Ţanet i ustala. - Osećam se dobro.
Ţanet je povukla dim.
- I ja. Ovo je veoma dobro.
Loren se nasmejala.
- Dobro? Ovo je sjajno. Sada sam spremna. Mogla bih da letim.
Ţanet se nasmejala.
- Samo nemoj da poletiš preko stola za večerom. Morala bih da se pomučim da
objasnim šta se to dešava.
- Idem u svoju sobu da se obučem - rekla je Loren. - Pozovi me kad budeš gotova
pa ćemo smrknuti malo na brzinu pre nego što siđemo.

Moris je poranio. Potrudio se da to objasni kada je ušao u biblioteku, gde su one

čekale goste.
- Smatrao sam da je ispravno da budem malo s mojom decom pre nego što stignu
ostali.
Ţanet se nasmešila.
- Naravno. A šta misliš o maloj devojčici sada?
Moris se okrenuo ka Loren paţljivo je ispitujući.
- Više nije tako mala devojčica, zar ne? Prilično je porasla. I lepa je.
Loren se nasmejala.
- Merci, mesje markiţe.
- Zaista sam veoma srećan što te vidim. Ako išta mogu da učinim za tebe, molim
te da me pozoveš.
- Ako mi bude trebalo, zvaću vas - rekla je Loren.
Moris je mrdao glavom.
- I dalje smatram da si devojčica. A ti si se promenila.
Loren se opet nasmejala.
- A vi se niste promenili. Izgledate baš kao što vas pamtim. Ni dana stariji.
- To je dobro, zar ne? - pitao je Moris.
Klimnula je glavom.
- Divno. Svi su ostarili sem vas.
- I ja sam ostario - rekao je. - Ali u mojim godinama promene nisu ni tako nagle
ni vidljive. A tvoji hranitelji? Jesu li dobro?
- Vrlo dobro, hvala na pitanju.
Moris se okrenuo ka Ţanet.
- Ĉuo sam da prepravljaš celu kolekciju i da si pomerila datum.
Ţanet je klimnula glavom.
- I zidovi imaju uši. To smo tek danas popodne odlučili. Imamo izvanredne ideje i
smatrali smo da je sada bolje vreme za to nego da čekamo do sledeće godine.

138
 - To će biti skupo - kazao je. - Imam nešto viška novca ako ti zatreba.
- Mislim da ćemo uspeti - rekla je Ţanet. - Ali imaću to na umu za svaki slučaj.
Hvala ti.
Moris se nasmešio.
- Ne zahvaljuj mi se. Na kraju, mi smo porodica. A porodica zato i sluţi.
Tihi zvuk zvona dopro je do biblioteke. Počeli su da pristiţu i ostali gosti, a kada
je Patrik Rirdon stigao na aerodrom, svi su bili spremni za večeru.
Večera je savršeno odgovarala toploj julskoj noći. Hladna krem-supa od krompira
i luka s blagim dodatkom krastavca, meka pečena teletina sa smeđim sosom i
provansalskim začinima, sitno seckana boranija i prţeni krompirići, servirani uz
prohlađenu zelenu salatu i zreli sir ,,bri„„. Ipak je Ţanet osetila olakšanje kada je
večera završena i kada je ustala i pozvala goste natrag u biblioteku, na kafu i liker. Za
stolom se osećala napetost i pritvornost jer kao da je svako od gostiju igrao neku svoju
igru. Svi osim Lorene. Ona je bila vedra i nasmejana i ništa od onoga što je Ţanet
osećala nju nije doticalo.
Stefani je zaostala da bi uhvatila Ţanet na trenutak nasamo.
- Sestra ti je veoma lepa. Ostavila je utisak na sve.
- Drago mi je - odgovorila je Ţanet.
- A mislim da je ostavila utisak i na tebe - dodala je Stefani.
Ţanet je pogledala u nju.
- Ti si kreten.
Stefani je uhvatila za ruku.
- Zar ne moţemo da načas odemo gore? Niko neće primetiti.
Ţanet je posmatrala bez reči, a onda se naglo okrenula i pridruţila se Morisu i
Ţaku koji su razgovarali sa Ţakovom devojkom Martinom, zgodnom manekenkom koja
je radila za ,,Ţivanši“.
Stefani je prišla Kerolu koji je uz Filipa i Marlona slušao Patrikove priče o
dogodovštinama na poslednjem afričkom safariju. Pogledala je po sobi misleći da je
Loren uz Ţanet, ali nigde je nije videla.
Batler je posluţio kafu i liker, a Loren se još nije pojavila. Deset minuta kasnije
ona je ušla u prostoriju, a tada je Patrik već zaokupio opštu paţnju svojom pričom o
lovu na lavove.
- Sedeo sam tako u „lendroveru‟ u ţbunju kada sam osetio da me neko lupka po
ramenu. Beli lovac mi je gurnuo veliku pušku za slonove u ruke i pokazao pravac.
„Nanišanite zver i pritisnite okidač‟, rekao je. Lav i ja smo zurili jedan u drugoga, kako
mi se činilo, čitavu večnost. „Pucajte u jebenu ţivotinju!‟ vikao je beli lovac, „pre nego
što skotina pođe na nas!‟ Pokušao sam da pritisnem okidač. Ali prst me nije slušao.
Ukočio se, a onda je ruka počela da mi drhti i nisam skota mogao više ni na nišanu da
drţim. Upravo tada je prokleta ţivotinja jurnula na nas.
Patrik je zastao i pruţio čašu da mu je batler napuni.
- Šta si onda uradio? - pitala je Loren bez daha.
Patrik je pogledao nadmeno.
- Ono što bi svaki razuman Englez uradio u trenutku opasnosti. Bacio sam se
između sedišta i kontrolne table i zaurlao na crnčugu da sklanja jebena kola odatle.
Samo što je on upalio motor, zver se bacila na nas. U tom trenutku, prst mi se pomerio
na okidaču i puška je opalila. Ĉuo sam strašnu riku i izvirio. Lav se kotrljao po zemlji,
a onda je ustao i šmugnuo u makiju dok mu je krv kapala s repa između nogu. - Zastao
je za trenutak i gucnuo šampanjac. - „Ustrelili ste ga u jaja‟ rekao je beli lovac. I u
ovom trenutku, negde u Africi, luta krvavi lav i pita se šta to bi s njegovim polnim

139
ţivotom i lunja po dţungli pokušavajući da shvati zašto više voli da leţi i drema na
suncu nego da lovi ili tuca.
Svi su se smejali osim Lorene. Oči su joj bile vlaţne.
- Mislim da je to jako tuţno.
Patrik se zagledao u nju.
- Dozvoli mi da ti donesem čašu šampanjca.
Ostali su se podelili po grupicama zabavljajući se razgovorom.
- Ne, hvala. Ne pijem, samo uzimam dop - rekla je Loren.
- Ti si drogirana, mlada damo - rekao je Patrik glumeći strogoću.
- Jesam - odvratila je.
- A ja sam pijan - kazao je.
- Baš lepo - rekla je smeškajući se.
- Hajdemo na balkon iznad bašte - predloţio je. - Moţda će nam oboma vazduh
činiti dobro.
- Vaţi. - Izašla je za njim kroz otvorena vrata i naslonila se na ogradu. Duboko je
udahnula. - Ovde miriše lepo. Slatko i čisto.
Otpio je šampanjac koji je i dalje drţao u ruci.
- Prvi put si u Parizu?
- Rođena sam ovde - ispravila ga je. - Ali nisam bila poslednjih deset godina.
Ţivim u Kaliforniji.
- Dopada mi se Kalifornija - rekao je. - Tamo je sve tako jednostavno.
- Svi su vrlo opušteni - rekla je.
- Šta misliš o nama ovde?
Slegnula je ramenima.
- To je drugo. Sve i svi su veoma posvećeni, veoma okrenuti sebi, razumeš šta
hoću da kaţem.
- Nisam siguran da razumem - rekao je.
- Ni sama nisam sigurna da razumem.
- Imaš li gaćice na sebi? - pitao je.
- Nemam - odgovorila je i pogledala ga. - Zašto pitaš?
- Pitam se da li te je Ţanet uputila u to kako se nosi smoking?
- Ne. Zašto?
- Ne pomaţe. Mogu da namirišem tvoju macu - rekao je. - A to izaziva ţelju da
zagnjurim lice u nju.
Nasmejala se.
- Zafrkavaš me.
- Ne, ne zafrkavam te - brzo je rekao. - Treba da znaš da ja imam nos za te stvari.
Jesi li ti za velike patke?
- Otkud ti sad to?
- Samo me zanima - rekao je. - Mislim da, kada bih imao veliku patku, Ţanet bi
se udala za mene.
- Da li ti ţeliš da se oţeniš njom?
- Da - rekao je. - Ali ona me stalno odbija.
- Onda mora da je nešto drugo u pitanju - rekla je razmislivši. - Mislim da
veličina tvoje patke nije razlog.
- Tvoja sestra je najlepša i najizazovnija ţena na svetu - kazao je.
Ona se okrenula i bacila pogled u sobu gde je Ţanet ozbiljno razgovarala sa
Ţakom i Ĉarlsom Kerolom. Njeno lice je bilo ţivahno i izraţajno i kao da je nešto
posebno naglašavala. Loren se okrenula i pogledala u Patrikovo lice.
- Ti si drugi čovek koji je to rekao - kazala je. - Mislim da ste obojica u pravu.

140
 Marlon im se pridruţio na balkonu, a za njim i Filip i Stefani.
- Filip me je zamolio da te pitam da li si razmišljala o tome da postaneš
manekenka - kazao je Marlon.
- Zašto me to sam nije pitao? - Loren je bila radoznala.
- Malo mu je neprijatno jer njegov engleski nije dovoljno dolar.
Ona se nasmešila okrećući se ka Filipu i obratila mu se na francuskom.
- Ţao mi je. Nisam htela da budem neučtiva. Nisam shvatila da svi govore
engleski zbog mene.
Iznenadan osmeh ozario je Filipovo lice.
- Celo veče ţelim da razgovaram s tobom, ali sam se plašio da me nećeš razumeti.
Hteo sam da ti kaţem kako mislim da si lepa i kako bi izgledala savršeno u nekim od
mojih kreacija. Ti imaš taj izgled za kojim već dugo tragam. Nov, sveţ izgled prefinjene
nevinosti. Voleo bih kada bi ti nosila neke od modela na reviji.
- Ne znam ništa o tome - rekla je. - Ali veoma sam polaskana što tako mislite.
- Nema tu šta da se zna - rekao je Filip. - Za nedelju dana naučila bi sve o tome.
- Ali zar nisam prekrupna? - pitala je.
- To ne pričinjava teškoću - odgovorio je. - Trebalo bi da izgubiš samo dva, moţda
tri kilograma.
- Između četiri i šest funti - objasnio joj je Marlon.
- Ne znam - rekla je. - Jednostavno nikada o tome nisam razmišljala.
- Misliš li da bi tvoja sestra imala nešto protiv? - pitao je Filip.
Loren se nasmejala.
- Ne vidim razlog za to.
- Mogu li da je pitam?
- Ako hoćete - odgovorila je. - Ali nisam sigurna da je to nešto što bih volela da
radim.
- Šta bi ti volela da radiš? - upitala je Stefani.
Loren se okrenula ka njoj.
- Nisam o tome mnogo razmišljala. Ĉekam da prvo odrastem.

- Potrebna nam je cela godina da se pripremimo za nastup na trţištu. Deset

razrađenih butika u vlasništvu u glavnim prodajnim zonama u Sjedinjenim Drţavama
i pet u velikim robnim kućama širom zemlje. „Saks‟ na Petoj aveniji u Njujorku,
„Najman-Markus‟ u Teksasu, „Maršal Fild‟ u Ĉikagu, „I. Megnin‟ u Los Anđelesu, „Giris‟
u San Francisku. Moraću da uloţim dva miliona dolara. Uteruješ me u veliki rizik.
Ţanet ga je pogledala.
- Ako ih malo pritegneš, sigurna sam da će robne kuće sarađivati s tobom ove
sezone.
- Odraće nas ţive - kazao je Kerol. - Traţiće da sve ide komisiono, opteretiće nas
troškovima za reklamu i promocije i traţiti najveći mogući popust na odeću. - Srknuo
je viski. - Nećemo zaraditi ni pare.
- Ali imamo odskočnu dasku da stignemo na trţište i otkrijemo tačno gde se
nalazimo - rekla je Ţanet.
- A kako će se zvati novootvoreni butici? - pitao je on. - Tvoje ime još nije dovoljno
poznato.
- Imam ime za butike - rekla je Ţanet. - Kao Sen Loranov Rive Gauche (leva obala
Sene; prim. prev.). Ţanetin Centre Ville (centar grada; prim. prev.). ili ako smatrate da
ja bolje da zvuči više američki, onda Ţanetin Uptown. Ali to je manje vaţno. Kada
sklopimo ugovor, spremna sam da putujem zemljom, da radim na popularisanju,

141
novinama, radiju, televiziji i u trenutku kada radnje budu otvorene, biće više
Amerikanaca koji znaju moje ime nego Francuza.
- To će koštati - rekao je Kerol.
- To je tačno - odgovorila je Zanet. - Upravo zato i razgovaram s tobom. Da imam
toliko novca, radila bih sama.
Kerol je pronicljivo pogledao.
- Koliko bi koštalo da se ova kolekcija pripremi?
- Moţda dve stotine hiljada dolara. Ili tako nešto.
- Moţda bi trebalo da ti dam taj novac unapred pa da vidimo šta se događa. Onda
moţemo da odlučimo.
Ţanet se nasmejala.
- Ovu kolekciju mogu da spremim sama u tom slučaju. Nisam ja zabrinuta za taj
novac. Veći planovi mene zanimaju. Ako uradim ovo sama i postignem veliki uspeh, ti
mi nisi ni potreban. Biderman i mnogi drugi rado bi uskočili u krevet sa mnom.
Duboko je uzdahnuo i pogledao u Ţaka.
- Dama za koju radiš je veoma tvrd orah.
Ţak je ćutao.
- A ako ne pristanem? - upitao je Kerol Ţanet. Ona se nasmešila.
- Ostaćemo i dalje prijatelji.
Pogledao je u pravcu balkona gde su stajali Loren i ostali.
- Sestra ti deluje sasvim drugačije ovde nego u Kalifomiji. Mislim da je nikada
nisam video drugačije obučenu osim u farmerke.
Ţanet se nasmejala.
- Sada je u Parizu. - I ona je pogledala na tu stranu. - Znaš, ţelela bih dobro da
poslujem ne samo zbog sebe već i zbog nje. Ona ipak poseduje dvadeset pet procenata
ove kompanije, a Johan još upravlja njenim delom. Ja svake godine njemu polaţem
račune.
Aluzija je pogodila svoj cilj. On se nasmešio.
- Ne treba da mi bodeš u oko. Zašto se ne nađemo sutra i razgovaramo još o
ovome?
- Svakako - rekla je. - Odvoj vreme za nas, uključujući i Ţaka. Ali neka to bude
što kasnije. Biću zauzeta oko priprema za kolekciju sve vreme.
- Znači, krećeš u to?
- Certainement - kazala je uz malu dozu prezira u glasu. - Zar misliš, da bih
dozvolila da zavisim od nekog drugog u nečemu ovako značajnom?

Moris je na trenutak uhvatio Ţaka nasamo.

- Je li dobro prošlo?
Ţak je klimnuo glavom.
- Verujem da jeste. Sve što više posmatram Ţanet kako radi, sve više shvatam
koliko je to sjajna ţena. Ima čvrstu petlju.
Moris se nasmejao.
- A šta ako Kerol ne pristane?
- Ţanet će naći drugi izlaz. Sada sam siguran u to. Sasvim se tome posvetila.
- Imam milion franaka koje bih mogao da uloţim u nju - kazao je Moris. - Imaj to
stalno na umu i podsećaj i nju, ukoliko se ukaţe prilika.
Ţak ga je pogledao.
- Da li ona zna za to?
- Pomenuo sam joj ranije - rekao je Moris. - Ali nije bila zainteresovana, barem ne
u tom trenutku. Međutim, okolnosti mogu da se promene.

142
 Ţak se nasmešio.
- Imaću to na umu.
Prišla im je Martina.
- Prošlo je jedanaest - kazala je Ţaku. - A ja sutra moram rano da budem na
poslu. Imamo prve probe.
- Odvešću te kući - rekao je Ţak.
- Ne moraš da kreneš zbog mene. Mogu da uzmem taksi.
- Ne budi smešna. - Ţak se nasmešio. - I ja moram rano na posao.
Zabava se polako privodila kraju. Ţak, Moris i Martina su otišli prvi, a za njima i
Filip i Marlon.
- Večera je bila divna - rekao je Filip. - A tvoja sestra je prava lepotica. Voleo bih
nešto da uradim s njom. Mogli bismo da porazgovaramo o tome sutra.
- Naravno - rekla je Ţanet. - Biću rano u kancelariji.
Ostali su Kerol, Stefani i Patrik. Kerol je predloţio:
- Zašto ne bismo svi otišli do „Reţin‟ na jednu čašicu? Tamo bi trebalo da je
zabavno.
Ţanet je zatresla glavom.
- Ne mogu večeras. Imam previše posla sutra.
Okrenuo se ka Loren.
- Moţda biste ti i Patrik mogli da nam se pridruţite?
Loren se nasmešila.
- Mislim da ne bih mogla, gospodine Kerole. Počinjem da osećam umor. Putovanje
i vremenska razlika. Ovo mi je bio dugačak dan.
- Ja se večeras vraćam u London - kazao je Patrik. - Obećao sam svojoj dragoj
mami da ću doručkovati ujutro s njom. Neki drugi put.
Kerol se okrenuo ka Stefani.
- Izgleda da smo ti i ja jedini ţivi u ovom društvu.
Stefani je bacila pogled na Ţanet i samo se nasmešila Kerolu.
- Dobro - rekao je on i ustao. - Hajdemo onda. - Okrenuo se ka Loren. - Ujutro ću
razgovarati s tvojim ocem. Imaš li neku poruku za njega?
- Ne - odgovorila je Loren. - Samo ga pozdravite i recite mu da se divno provodim.
- Hoće li me Rene odvesti do aerodroma? - pitao je Patrik.
- Ĉeka te u automobilu - odgovorila je Ţanet.
Ispratila ga je do vrata.
- Sestra ti je divna devojka – kazao je Patrik. - Nadam se da ćemo se još viđati.
- Sigurno hoćete - odgovorila je Ţanet. - Biće ovde celo leto.
Pošto su svi otišli, sestre su pošle uza stepenice. Loren se zaustavila pred vratima
svoje sobe.
- Bilo je divno - kazala je. - Hvala ti. Učinila si da se osećam kao neko veoma
poseban.
- Ti i jesi veoma posebna - rekla je Ţanet. - Ti si moja sestra.
Loren se nagla i poljubila Ţanet u obraz, ušla u svoju sobu i zatvorila vrata.
Ţanet je ostala zamišljena neko vreme tu, a onda polako otišla niz hodnik do svoje
sobe.

Ţak je stajao u dnu arkada ,,Lida“ i posmatrao mnoštvo ljudi u večernjoj odeći
koji su hrlili prema ulazu u pozorište, drţeći u rukama pozivnice u zlatotisku. Iza njih
je video kolonu ,,kadilaka“ i ,,rols-rojseva“ iz kojih su izlazile zvanice. Još sat ranije
pozvani su dodatni saobraćajci da bi raskrčili zastoj na Jelisejskim poljima. Bacio je

143
pogled na sat. Bilo je skoro deset i već su kasnili. Ĉitav sat su kasnili. Trebalo je da
večera bude posluţena u deset, a revija da počne tačno u ponoć.
Ţanet je bila u pravu. Tvrdila je da će svi ostati. I ostali su. Već je spazio Dţona
Ferčajlda iz časopisa Women’s Wear kako ţurno ulazi u pozorište praćen svojom
svitom. Bila je tu i Evgenija Šepard, doajen američke modne štampe. Bilo je to više od
prikazivanja kolekcije - bio je to društveni događaj. Iznenada se pojavila madam
Pompidu, predsednikova ţena, pa su odmah nju i njenu pratnju otpratili do počasnog
stola. Madam Šlumberger. grof od Pariza, Rotšildovi, Dasoltovi i ostali stubovi
francuskog društva ţurili su u pozorište. Verovatno je ovo bilo prvi put da je iko od
njih došao u ,,Lido“.
Broj filmskih zvezda u publici mogao bi da zaseni svaku premijeru nekog
vaţnijeg filma. Briţit Bardo, Alen Delon, Ţan-Pol Belmondo, Sofija Loren, Fej Danavej,
Gregori Pek i Dejvid Niven sa suprugom i drugi - više nego što bi iko mogao da
zamisli. A francuska štampa je bila u punom sastavu. Rober Kaj iz Voga, skoro
celokupan uređivački sastav L’ Ofisjela, kao i reporteri i fotografi iz svih vaţnih novina
i novinskih kuća u Parizu.
Ali pravi trijumf Ţak je osetio dan pošto su pozivnice poslate, kada su počeli da
stiţu pozivi drugih kreatora koji su traţili pozivnice za sebe lično. A kada je video
Marka Boana, Ţivanšija, Sen Lorana, Pjera Kardena, Kureţa kako prolaze ispod
arkada, znao je da su uspeli.
Još jednom je proverio koliko je sati i krenuo unutra kada gaje zaustavio
upravnik pozorišta.
- Princeza Grejs je stigla s još četvoro posetilaca, ali nemamo sto za nju.
- Dajte joj moj sto - brzo je uzvratio. - Pored madam Pompidu.
Ĉovek je klimnuo glavom i ţurno se udaljio. Ţak se uputio u zadnji deo iza stolova
koji su bili ukrašeni crvenim balonima s imenom Ţanet de la Bovil oivičavajući
dvoranu sve do prostora iza pozornice.
Dok je prolazio dvoranom do njega su dopirali delovi razgovora. „Mora da je
potpuno luda. Ovo košta čitavo bogatstvo.‟ „Uspela je da nađe lovatora čiji je buđelar
veći i od njegove budţe.‟ „To je lord Patrik Rirdon. On ţeli da se oţeni njome.‟ „Ili je to u
pitanju, ili je madam Ponjar.‟ A onda se razlegao smeh pri pomenu imena neverovatno
bogate lezbijke.
Zaustavila ga je Bernadin Moris iz Njujork tajmsa.
- Moram rano da se javim redakciji - rekla je. - Da li bih ikako mogla unapred da
saznam šta se sprema u slučaju da moram da beţim?
- Ţao mi je, Bernadina. - Nasmešio se. - To je nemoguće. Ĉak ni sam nisam video
kolekciju.
Nastavio je dalje i zastao na ulazu da bi se okrenuo i još jednom pogledao
dvoranu. Klimnuo je glavom zadovoljno. Ţanetina ideja da zakupe ,,Lido“ za celo veče
bila je sjajna. U početku se protivio zbog cene, ali sada je bio zadovoljan što je to
uradila. Osoblje ,,Lida“ bilo je vrhunsko. Bili su naviknuti na velike skupove, na
sluţenje večere i na paţljivo kretanje da bi publika mogla da prati predstavu. Večera je
bila u toku, a plesni podijum krcat i orkestar na bini svirao je laganu, prijatnu
muziku, ni rok ni disko ludilo za ovo društvo.
- Ţelim da bude savršeno - rekla je Ţanet. - Ţelim da bude otmeno i holivudski u
isto vreme. - I tačno tako je i bilo. Nikada nije priređena revija pred ovako otmenom
publikom i nikada nije priređena revija na ovako izrazito holivudski način.
Taman je hteo da otvori vrata kada je spazio kako mu Dţon Ferčajld daje znak
rukom. Oklevao je za trenutak, a onda je otišao do njegovog stola. Izdavač mu je
pokazao praznu stolicu. On je zatresao glavom.

144
 - U poslu sam - rekao je.
- Ova priredba mora da je skupo koštala - kazao je Ferčajld. - Najmanje pedeset
hiljada dolara.
- Tako nešto - potvrdio je Ţak.
- Zar to nije mnogo za Ţanet? - pitao je Ferčajld. - Ona se ne bavi takvom vrstom
posla.
Ţak je slegnuo ramenima bez reči.
- Dobio sam telegram iz Njujorka - kazao je izdavač. - Na Sedmoj aveniji se šuška
da će vas Kerol kupiti.
- To nije istina - kazao je Ţak odlučno. - Nema govora da bi Ţanet prodala svoju
modnu kuću.
- Da li je moguće da bi s njim ušla u posao s konfekcijskom izradom - pronicljivo
je nagađao Ferčajld. - Kerol sedi za prilično zgodnim stolom, uz njenog oca.
- Kerol radi za „Tvin Sitis‟ - kazao je Ţak. - A poznato ti je da Johan Švebel,
predsednik kompanije, ima mnoge lične i poslovne veze s porodicom De la Bovil. A
dugo godina je bio i izvršni direktor Ţanetine kompanije... otkako joj je majka umrla
do njenog punoletstva.
- To nije odgovor na moje pitanje - rekao je Ferčajld. - Ako neće da izrađuje
konfekciju, zašto Kerol sedi na tako vaţnom mestu?
Ţak je pokazao na jedan drugi sto u blizini.
- Biderman sedi ovde na još vaţnijem mestu. Zašto ne pitaš da nije moţda s njim?
- Biderman je već dobio Kardena - rekao je Ferčajld. - A čuo sam da se zanima i
za Sen Lorana.
- Bojim se da ćeš morati da pitaš damu lično kakve namere ima. Ja još nisam
upućen u njih.
- Otkud joj novac za ovu priredbu? Ĉuo sam da je prilično košta to što je odbacila
celu kolekciju i počela novu.
Ţak je okrenuo šake nagore, na karakteristično galski način.
- Ima druge izvore. Moţda od svog prijatelja bankara. Vidim da su Rotšildi ovde u
punom sastavu.
Ferčajld je pogledao po dvorani.
- A i pola visokog društva je tu. Boţe, nisam siguran da li sam došao na reviju ili
na holivudsku premijeru.
Ţak se nasmejao.
- Ţanet će biti drago da to čuje. Upravo takvu atmosferu je i ţelela da stvori. Ali
da ne bi bio u zabludi, došao si na reviju. Reviju kakvu nikada nisi video, niti ćeš
videti. U ovom ţivotu... a ni u sledećem.
Ferčajld se nasmejao.
- Neka vam je sa srećom.
- Hvala - kazao je Ţak. Hitro se udaljio od ovog stola i vratio iza pozornice pre
nego što je iko drugi od novinara mogao da ga zaustavi. Paţljivo je gazio preko kablova
koji su leţali na podu odmah uz vrata i stigao do drugog kraja ogromne pozornice koji
je pretvoren u privremenu garderobu za manekenke. Odlučili su da ne koriste prave
garderobe jer su se one nalazile na različitim spratovima zgrade i daleko za
manekenke kojima je bilo potrebno vreme da se presvuku. Pored toga, Ţanet nije
ţelela da rizikuje da joj neka manekenka padne ili zakači potpeticom suknju i pocepa
je na uskom stepeništu.
Oko garderobnog prostora bila je navučena crna zavesa. Ţak je povukao zavesu i
pogledao iza nje. Trenutno je bilo vrlo mirno. Devojke su sedele ispred stolova za
šminkanje, još u komotnim ogrtačima nalik na kimono. Na plutanim tablama

145
prikačenim za svako ogledalo nalazile su se pribodene ceduljice. Na njima su bili
zalepljeni uzorci materijala i ispisani ostali podaci o svakom modelu pojedinačno, sve
do boje gaćica i vrste nakita koji ide uz to. Uz svaku devojku stajao je i stalak na
točkićima sa modelima koji su visili po redu kojim će se prikazivati. Frizer i dva
šminkera sedeli su na kraju garderobe s izrazom dosade i odsutnosti i čekali trenutak
da manekenki poprave frizure i šminku posle svake promene modela. Madam Sen
Klod i njene pomoćnice revnosno su proveravale svaki model na stalku i njihov
poredak. Kasnije, pred sam početak revije, doći će Filip i lično proveriti svaku devojku
i svaki model još jednom. Tada će svaka devojka morati da prođe ispred njega i madam
Sen Klod na putu do pozornice. Sada nije bilo ni njega ni Ţanet.
Ţak je pustio zavesu da padne i na tihe zvuke orkestarske muzike produţio iza
pozornice, do kancelarije upravnika, koju je Ţanet uzela za sebe te noći. Otvorio je
vrata i ušao bez kucanja.
Filip je sedeo na kauču i nervozno pušio cigaretu, dok je Marlon, kao i uvek, bio
hladnokrvan i ravnodušan. Ţanet je sedela za pisaćim stolom i proučavala spisak
modela po redu prikazivanja. Digla je pogled. Glas joj je bio smiren.
- Kako je tamo napolju?
- Sve je kako si i ţelela - rekao je Ţak. - Više ne bi mogla da traţiš.
- Dobro je. - Ponovo je pogledala spisak i okrenula se Filipu. - Mislim da bi dobra
ideja bilo da prikaţemo broj dvadeset pet pre broja sedamnaest. To je svečana haljina
srednje duţine i ići će bolje ranije, pre nego što pređemo na dugačke haljine. Sada je u
sredini među njima i štrčaće kao bradavica na nosu.
Filip je ustao sa kauča i stao iza nje. Otvorio je notes i prelistao crteţe.
- Dobra ideja - rekao je. - Reći ću madam Sen Klod da promeni redosled. Ionako je
vreme da odem tamo i proverim sve.
Otišao je, a Marlon za njim. Ţak je seo na stolicu ispred nje.
- Mislim da nam treba pomoć - rekao je i mašio se za dţep.
- Ti kao da mi čitaš misli - obradovala se.
- Ništa ne brini - kazao je dok joj je davao teglicu i zlatnu kašičicu. - Biće sve u
redu.
- Ne brinem zbog toga - rekla je uz bled osmeh dok je kašičicom odmeravala dva
šmrka. - Samo pokušavam da nađem način da preţivim ovu noć. Kao prebijena sam.
- Uzmi još jednom - podstakao je. - Imaćeš dovoljno snage da ţiviš večno.
Prihvatila je njegov savet, a onda mu vratila teglicu i duboko udahnula. Primetio
je kako joj se boja vraća u obraze, a sjaj u oči.
- Ovo je bilo dobro - kazala je. - Znaš, moţda si u pravu.
Samo što je Ţak ušmrknuo koku i sklonio teglicu u dţep Filip se vratio.
- Da li je neko od vas video Loren? - upitao je.
- Ne - odgovorila je Ţanet. - Zar nije tamo ispred?
- Madam Sen Klod je nije videla. Već se zabrinula.
- Mora da je negde tu - kazala je Ţanet. - Stigla je ovamo sa mnom.
Ţak je ustao.
- Proveriću s vratarom iza scene. Niko ne moţe da uđe ovamo da ga on ne vidi.
Filip se zavalio u kauč kada je Ţak otišao.
- Samo mi treba da me još zajebe tvoja glupa sestra - gunđao je.
- Ti si je traţio - ravnodušno je rekla Ţanet. Upalila je cigaretu, pa su sedeli u
tišini sve dok neko nije kucnuo na vrata i Ţak se vratio s Loren uza se.
- Gde si bila? - Filip je skočio na noge. - Umalo nisam srčku dobio.
- Bila sam nervozna - rekla je Loren. - Izašla sam u uličicu iza pozorišta i dunula
malo.

146
 - Gospode! Sledeći put nam barem kaţi kuda ideš - rekao je Filip. - Hajde, vreme
je da te spremimo.
Loren se nasmešila. Pogledala je u Ţanet.
- Ti se nisi brinula, zar ne?
Ţanet je zatresla glavom. Loren se nasmejala.
- Sada se osećam sjajno. - Okrenula se i pošla za Filipom.
Ţanet je pogledala u Ţaka koji je i dalje stajao kod vrata.
- Oh, sranje - rekla je.
Ţak se nasmešio.
- Merde i tebi.

Uprkos kasnom početku, večera je završena u deset minuta do ponoći i stolovi su

odmah raščišćeni. Orkestar je počeo da se utišava i igrači su se vratili za svoje stolove,
a pozorište je postepeno tonulo u mrak. Ĉula se škripa stolica dok se publika udobno
nameštala, a kada se sve sasvim zamračilo, zavladalo je nerno iščekivanje.
Negde iza pozornice čula se tiho uvertira za Fausta. Zvuk je delovao skoro
sablasno u pomrčini. Onda je, odjednom, došlo do praska, kao grom da je pukao, jedan
zrak svetlosti obasjao je stub dima u sredini bine ispred spuštene zavese i iz dima je
izašao đavo.
Skakao je visoko uvis dok se njegova odeća pripijena uz telo poput koţe
napravljene od metalik crvenog lureksa presijavala u snopu svetla. Drţeći u ruci
trozubac s dragim kamenjem po vrhovima, on je igrao i pratio pistu za manekene koja
se lagano pomerala prema publici na ogromnim bešumnim točkovima, a onda je trčeći
po njoj pravio skokove i kolutove, dok je strašnim pogledom sevao po publici i pretio joj
uperenim trozupcem. Kada je stigao do kraja piste, naglo se okrenuo, kleknuo i uperio
svoj trozubac u zavesu na bini ispred njega.
Bubnjevi su zaglušujuće udarali i parali vazduh, a zatim se sve utišalo kada je iz
projektorske kabine visoko na drugom kraju sale jedan zrak obasjao zavesu na kojoj su
se pojavile reči:
Ţanet de la Bovil predstavlja Kolekciju iz pakla
Kada su se svetla ponovo upalila, đavo je nestao, a zavesa je, polako se podiţući,
otkrila sliku koja se prostirala celom pozornicom i na njoj su bili islikani u crvenoj i
crnoj boji prizori iz pakla, onakvog kakav mora da je Dante zamišljao. Pokretno svetio
iza scene davalo je ovoj slici neobičan utisak ţivotnosti i uverljivosti. U sredini slike
nalazila su se dvostruka vrata ispod ogromnog luka. Vrata su polako počela da se
otvaraju, začula se tiha muzika, a na vrhu luka, kao u vatri, zablistao je model broj 1.
Manekenka je trenutak nepomično stajala na vratima, a onda je polako krenula
napred, preko pozornice, pa niz pistu, a zvučnika kruţno postavljenih po dvorani čulo
se: „Kostim i vune, krv crvene boje“.
Salom se začuo učtiv aplauz dok je manekenka išla pistom, zastala, skinula ţaket
da bi pokazala bluzu, okrenula se i uputila nazad po pisti, a na luku je zablistao model
broj 2.
Ţak je zadovoljno klimao glavom u zadnjem delu dvorane. Bio je zadovoljan i
grupom koju je unajmio da podstiče aplauz, jer su očigledno bili izveţbani. Uputio ih je
da počnu blago i da ne preteruju osim za neke modele na kraju revije.
Vratio je pogled na pozornicu. Druga manekenka već je bila na pisti, a prva je
odlazila. Osvrnuo se po publici. Pratili su s paţnjom. Ali i oni su bili stručni. Treba još
dosta toga da se vidi pa da donesu neki sud.
Upalio je cigaretu. Za sada je dobro. Sve što je bilo moguće, učinjeno je. Ostalo je
u rukama bogova. Onda je opet pogledao na binu i nasmešio se za sebe. Ili đavolu.

147
 U trenutku kada je već dve trećine kolekcije prikazano, čudan, predvidiv nered
vladao je u garderobama. Odbačeni modeli leţali su na sve strane po podu jer su ih
manekenke u suludoj ţurbi bacale kuda bi stigle, a garderoberke i šminkerke
sumanuto su se trudile da manekenke izgledaju kao na početku revije.
Filip je bio bled i nervozan, i sav u znoju dok je pregledao manekenke i slao ih na
pozornicu da sačekaju svoj red.
- Pozliće mi - izbezumljeno je izjavio. - Pašću u nesvest.
- Dobro ti je - smirivala gaje Ţanet. - Sve ide po planu.
- Nije trebalo da im dozvoliš da dođu - vajkao se. - Hoće da me unište.
- Ne budi blesav - kazala je Ţanet. - Treba da ti je čast.
- Ustaće i otići će - kukao je. - Osećam da će to uraditi. Tako će svima pokazati
kako me malo cene.
- Svi su još ovde - rekla je Ţanet. - Sen Loran i Berţ se nisu ni makli od početka
revije. Isto je i s Boanom i Busakom. Ţivanši, Karden, svi su još ovde.
- Nešto smeraju - kazao je Filip. - Osećam to. - Uhvatio se za čelo. - Pašću u
nesvest.
Ţanet je pogledala u Marlona, a onda opet u Filipa.
- Dođi na trenutak u moju kancelariju.
- Ne usuđujem se da se maknem odavde - kazao je Filip. - Nešto moţe da krene
naopako. Siguran sam.
- Ništa neće krenuti naopako - uveravala ga je. - Imamo spremnih pet modela.
Moţeš da predahneš pet minuta.
- Vaţi - pristao je. - Ali prvo hoću da počnu da šminkaju Lorenino telo. Za to je
potrebno petnaest minuta.
Ţanet ga je posmatrala kako prilazi Loren koja je sedela za toaletnim stolom i
smireno pušila, kao da nije svesna guţve i napetosti oko sebe. Nešto joj je šapnuo na
uvo i Loren je nehajno klimnula glavom, ustala i pustila da joj ogrtač spadne s tela, pa
je ostala nasred prostorije potpuno naga. Šminkerka je brzo prišla i raspršivačem
počela da posipa podlogu za šminku po njoj. Filip je nešto rekao šminkerki koja je
klimnula glavom i nastavila da obilazi oko Loren sa raspršivačem u ruci.
Filip se vratio do Ţanet.
- Dobro. Sada mogu da uzmem odmor od pet minuta. Ali moram da se vratim
kada počne da joj stavlja zlatne ljuspice. Ne ţelim da ih bude previše, samo da naglase
ţivot ispod prozirne haljine.
Otišli su do sobe koju je Ţanet koristila kao kancelariju i Filip se bacio na kauč.
- Nikad više - kleo se. - Nikad više.
Ţanet je dala znak Marlonu da zatvori vrata. Otvorila je fioku pisaćeg stola i
izvadila teglicu s kokainom. Brzo je sipala nešto praha na staklenu površinu stola i
podelila ga u više brazdica. Podigla je slamku i pruţila mu je.
- Allons, mes en-fants - rekla je. - Svima nam je potrebna snaga.
Filip je prvi prišao stolu. Vešto je pokupio četiri brazdice pre nego što je uspela da
ga zaustavi.
- Ostavi nešto i za nas.
Ona je ušmrknula dve brazdice, a Marlon ostatak, dok je Filip ponovo seo na
kauč. Ovog puta nije se izvalio. Boja mu se vratila u lice. Zurio je u Ţanet jedan
trenutak, a onda se iznenada nasmejao.
- Majko - rekao je.
Ţanet se najsmejala.
- Dušo moja.

148
 Prišao joj je i poljubio je u obraz.
- Trebalo je da znam da ne moram da se sekiram. Osećam se bolje. - Pogledao je u
Marlona. - Neka se nose. Svi oni. Koga je briga šta oni misle?
- Tako je - kazao je Marlon.
Filip se okrenuo ka Ţanet.
- Još jedan šmrk za reviju.
- U pravu si - rekla je Ţanet i istresla ostatak teglice na staklenu površinu stola.

Ţak je pogledao na sat. Pet minuta do jedan. Skoro je bilo gotovo. Odahnuo je s
olakšanjem. Uspelo je. Niko nije napustio reviju. Svi su ostali do kraja. I predstavnici
štampe i ljudi iz struke, svi su bili očarani nečim što nikada dotad nisu videli. Polako
je prišao stolu za kojim su sedeli Kerol, Moris, Patrik, Stefani i Martin. Seo je na
slobodnu stolicu.
Kerol se nagnuo ka njemu.
- Šta misliš? - prošaputao je.
- Uspeli smo - odgovorio je Ţak. - I Evgenija Šepard i Ferčajld su javili svojim
novinskim kućama da sačekaju sa štampanjem zbog ove priče. Ĉak je i Bernadin Moris
poslala telegram da će kasnije dostaviti izveštaj. A nijedan od kreatora nije otišao. Svi
su još ovde.
- Zanima me šta će oni reći - kazao je Kerol.
- To nije vaţno - odvratio je Ţak. - Ovo će biti revija o kojoj će se najviše govoriti
ove sezone.
- To bi moglo da donese dvadeset miliona dolara sledeće tri godine - kazao je
Kerol. - To je i te kako vaţno.
Ţak je pruţio ruku.
- Gledaj. Pričaćemo posle.
Manekenka koja je prolazila iznad njih napuštala je pistu, a broj iznad luka je
bledeo. Nestao je u trenutku kada je i ona zamakla sa pozornice, a nad lukom su se
pojavila plamteća slova. Robe de Mariage (venčanica; prim. prev.).
Odmah se začulo šuškanje hartijom, a zatim je nastala potpuna tišina kada su
vrata ispod luka počela lagano da se otvaraju. Jedan uski snop svetlosti obasjao je
mladu koja je stajala na vratima, visoka, kraljevskog drţanja, potpuno skrivena velom
koji je padao s krune na njenoj glavi i spuštao se do vrhova tankih crvenih cipela.
Kada je krenula, veo se vukao po podu iza nje delujući kao da nema kraja. Polako, uz
zvuke Mendelsonove muzike, pošla je ka sredini piste i zaustavila se tamo.
Za trenutak je bila potpuno mirna, a onda je slobodnom rukom, jer je u drugoj
drţala buket kao krv crvenih ruţa, počela da podiţe veo. Izgledalo je kao da nikada
neće prestati dok konačno nije hitro prebacila veo preko glave i on je pao na pod i
otkrio prozirnu haljinu ruţičaste boje kroz koju je svetlucalo njeno bledo telo posuto
ljuspicama zlata. Pomerila je glavu, a njena duga plava kosa rasula se po ramenima
ispod tijare s rubinima. Nastavila je da šeta pistom. Sada je obasjavalo i svetio sa
pozornice i jedno iz dvorane. Bila je naga, ali ne i gola, prava mlada u venčanici koje
ide ka oltaru.
- To je Loren! - prošaputao je Kerol. - Mislio sam da će Ţanet...
- Ţanet je smatrala da će bolje biti da nastupi Loren - odgovorio je Ţak.
Loren se okretala polako na kraju piste. Iz sale se začuo pljesak. Ţak se osvrnuo.
To nije bila unajmljena grupa. Oni su još čekali njegov znak. Ovo je publika tapšala.
Loren je pošla nazad pistom, okrenula se još jednom na manekenski način,
pokazujući venčanicu, a telo joj je blistalo kao slonovača ispod svile. Krenula je ka
luku, a onda stala preplašena jer se ispod njega iznenada pojavio đavo.

149
 Stajao je neko vreme, a onda joj dao znak trozupcem. Kao omađijana, pošla je ka
njemu. Stajali su jedno naspram drugog, a on joj je stavio ruke na ramena i počeo da
svlači haljinu s nje. Stajala je kao sleđena, a kada su joj se pozlaćene grudi oslobodile
odeće, bacila mu se u naručje. Uz dijabolični osmeh pobede, poveo je ka luku. Iznenada
se začuo prasak, udar groma, oblak dima i pozornica je ostala u mraku. Oni su nestali.
Publika je podivljala.
Upalila su se svetla u sali, a manekenke, odevene u haljine koje su poslednje
prikazale, pojavljivale su se ispod luka, odlazile na pozornicu, pa niz pistu. Loren je
izašla poslednja, ponovo obučena u venčanicu, pod ruku sa đavolom koji je sada nosio
kicoški cilindar jarkocrvene boje.
Pljesak se razlegao, a fotografi su se peli na pistu, blicevi su sevali dok su oni
pokušavali da ih slikaju. Odjednom se Loren okrenula, otrčala nazad pod luk, pa se
vratila vodeći pod ruku Filipa, koji kao da se opirao. Bio je bled i nervozan, ali
nasmejan i zadovoljan u isto vreme. Aplauz se pojačao.
Ţak je uhvatio pogled vođe unajmljene grupe koji je čekao njegov znak i jedva
primetno klimnuo glavom. Istog trenutka, začulo se skandiranje.
- Ţanet... Ţanet... Ţanet...
Povici „bravo‟ prolamali su vazduh, a aplauz je postao ujednačen.
- Ţanet... Ţanet... Ţanet...
Ovoga puta se Filip vratio do luka. Pruţio je ruku i Ţanet je izašla na binu. Iznad
luka se upalilo svetio koje je ispisivalo njeno ime. Stajala je tu i smešila se zaslepljena
blicevima, vitka, visoka i prelepa, obučena potpuno drugačije. Crvene panta-lone od
teksas platna i radna košulja, crvene kaubojske čizme do listova i crvena teksas kapa
kakvu nose mašinovođe. Onda je zagrlila Filipa, pa su zajedno pošli niz pistu.
Fotografi i novinari su nagrnuli na pozornicu do njih. Uskoro su ih potpuno
opkolili, pa su počeli da se vračaju nazad.
Ţak je ustao i krenuo ka izlazu iz pozorišta. Ţeleo je da proceni utiske publike
ukoliko bude moguće. Opet se zaustavio pod svodovima posmatrajući ih kako odlaze i
osluškivao uzbuđeno brujanje glasova.
Ali Ferčajld mu je ulepšao veče. Uhvatio je Ţaka pod ruku i povukao ga u stranu.
- Ne znam ko bi kupio ili obukao ovu odeću, ali ovo je najuzbudljivija revija
poslednjih godina. Sutra će Ţanet dobiti naslovnu stranu mojih novina, a voleo bih da
razgovaram s njom samo deset minuta ako moţeš to da mi ugovoriš.
- Kada? - pitao je Ţak.
- Baš sada - odgovrio je Ferčajld. - Ţelim da dobijem prvi intervju s njom,
isključivo za Sjedinjene Drţave.
- Hajdemo - rekao je Ţak i počeo da se probija kroz guţvu. - Samo se drţi za mene.

Bilo je skoro tri sata i samo nekolicina njih je preostala od gomile koja je posle
revije nagrnula u malu kancelariju iza pozornice. Filip je sedeo na kauču zabavljen
ţivahnim razgovorom s dva reportera, dok je Marlon zaštitnički lebdeo iza njegovih
leđa.
Prazne flaše od šampanjca i čaše preplavile su radni sto za kojim su Ţanet, Ţak i
Kerol bili udubljeni u razgovor.
- Mislim da smo uspeli - rekao je Ţak. - I Gudman i Najman-Markus dolaze sutra
da pogledaju kolekciju. Saks, Maršal Fild i I. Megnin su zainteresovani.
- Gledanje ne košta - rekao je Kerol. - Kupovina je nešto drugo.
- Kupovaće - samouvereno je rekao Ţak. - Mirišemo na dobitnike.
Prekinuli su razgovor kada se pojavilo nekoliko reportera i fotografa koji su
završili sa slikanjem manekenki i modela, ţeleći da razgovaraju s Filipom i Ţanet.

150
 Ţak je ustao.
- Gde je Loren? Ĉarls traţi da se dogovorim s njom o zakazivanju fotografisanja.
Svaki fotograf u gradu ţeli da je slika.
- Malopre je bila tu - odgovorila je Ţanet. - Mislim da je izašla s Patrikom. - Pošao
je ka vratima, ali ga je zaustavila. - Mogao bi da ostaneš ovde dok ne prođe
intervjuisanje. Pokupićemo ih kada krenemo.
U prolazu, odmah kod vrata iza pozornice, Loren je oslonjena na zid zgrade vukla
duboke dimove tankog dţointa koji je drţala među prstima.
- Ovo pomaţe - kazala je i dala ga Patriku.
Povukao je dim, a onda je pogledao.
- Veoma dobro -rekao je. - Ovo nisi nabavila ovde?
- Zavrtela je glavom. - Američki je. „Harvi broj šest.‟
Povukao je još jedan dim, pa joj je vratio dţoint.
- Delovalo je kao da se dosađuješ tamo unutra. Zato sam te pozvao da izađemo.
- Da - rekla je. - To je takvo prenemaganje.
- Prenemaganje? - začudio se.
- Pa znaš. Pretvaranje, sranje, uvlačenje u dupe, svi divni i krasni. Zašto to rade?
Niko to zaista ne misli. Kladim se da kada bi svako od njih rekao stvarno šta misli,
niko ni sa kim ne bi govorio.
Patrik se nasmejao.
- Nisi baš oduševljena takvim načinom ţivota.
- Nije to moj svet - rekla je. - Dosta mi je toga kod kuće. Moji roditelji su i sami u
tim poslovnim vodama. - Nešto joj je palo na pamet. - Znaš, nikada nisam pomislila da
je Ţanet stvarno takva. Nekako sam verovala da je ona drugačija. Slike koje sam
viđala i priče koje sam čitala o njoj. Delovalo mi je kao da se dobro provodi i da ne
razmišlja ni o čemu.
- Kad bi barem bilo tako - rekao je Patrik. - Ali ona kaţe da ja to ne razumem.
- Pa, izgleda da ni ja ne razumem - kazala je Loren i pruţila mu dţoint. - Ali biće
valjda bolje. Rekla mi je da ćemo posle revije ići u njenu vilu u Sen Tropeu.
- Divno - kazao je Patrik. - Mogu da vas odvezem avionom tamo. Jahta mi je tamo
u luci. Malo ćemo se provoditi. - Povukao je dim. - Auh! - uzviknuo je i ispustio dţoint.
Pogledao je u zemlju. - Opekao me je. Izvini.
- U redu je - odgovorila je. - Šta misliš da se vratimo u zverinjak i proverimo šta
zveri rade?
Novinari su se razišli kada su se oni vratili u Ţanetinu kancelariju. Ţanet je
sedela za stolom, Kerol i Ţak na stolicama ispred nje, a Filip i Marlon na kauču.
Kerol je ustao i poljubio Loren u obraz.
- Bila si divna, šećeru - kazao je sav ushićen. - Imamo velike planove za tebe.
Loren se zbunila.
- Ne razumem.
On se nasmejao.
- Postala si zvezda, dušo. Hit revije. Svaki fotograf u gradu ţeli da te slika. Kazao
sam Ţaku da ćemo raditi samo s najboljima.
Loren se okrenula i pogledala u Ţanet.
- Ništa mi nisi rekla o tome.
- Ništa i nisam znala o tome pre revije - odgovorila je Ţanet.
- To je tačno - priskočio je Kerol. - Niko nije mogao da pretpostavi. Ali, eto ti sad.
Sviđalo ti se ili ne, bila si zvezda revije.
- Mislila sam da idemo u Sen Trope posle revije - kazala je Loren gledajući u
Ţanet. - Dogovorila sam se sa Harvijem da se tamo nađemo za vikend.

151
 Pre nego što je Ţanet mogla da odgovori, Kerol je uskočio.
- Moţeš uvek da odeš u Sen Trope. Sada je vaţno da kujemo gvoţđe dok je vruće.
Loren je ćutala trenutak.
- Radila sam ovu reviju samo iz zabave. Da sam znala da će biti još nešto, ne bih
to radila.
- Ali si je uradila - rekao je Kerol. - Sada moraš da teraš dalje.
Loren se okrenula ka Ţanet.
- Zar moram? Patrik je rekao da bi nas povezao dole avionom sutra. Jahta mu je
već u luci.
Ţanet je pogledala.
- Ne moraš da radiš ništa što nećeš, cherie.
Kerolov glas je izraţavao ljutnju.
- Šta to, kog đavola, govoriš? - viknuo je na Ţanet. - Mora to da uradi. Moji ljudi
za odnose s javnošću već planiraju da od nje naprave pokretačku snagu našeg nastupa
u Americi. Već sam ih pozvao i kazao im da se late posla.
Ţanet je presrela njegov ljutiti pogled.
- Onda im reci da nađu drugi pristup. Loren ovde nije došla da radi. Došla je da
me poseti.
- Briga me zašto je došla ovamo! - urlao je Kerol. - Neću da puknem dva miliona
dolara i da dozvolim da glupavo derište odlučuje šta treba, a šta ne treba da radi.
Nateraj je da radi!
Ţanetin glas je bio pritvomo blag.
- A ako neću?
- Onda dogovor otpada! - odbrusio je Kerol. - I ti bi sada mogla da shvatiš da više
ne donosiš odluke sama i da sam ja ovde glavni.
Ţanet ga je gledala nekoliko trenutaka, a onda se okrenula ka Loren.
- Dogovori se s Patrikom za put u Sen Trope za sutra.
Kerol je zurio s nevericom u nju.
- Bolje bi ti bilo da razmisliš još jednom. Duguješ mi sto sedamdeset hiljada
dolara trenutno, pa pre nego što odlučiš nešto, bolje vrati pare.
Loren je pogledala u sestru.
- Ako je to tako vaţno, Ţanet... - počela je oklevajući.
Ţanet je neţno prekinula. Govorila je na francuskom.
- Ne brini o tome, cherie. Pre ili kasnije ova svinja će morati da nauči da postoje
neke stvari koje njegove pare ne mogu da kupe. - Okrenula se ka Kerolu i nastavila na
engleskom: - Predlaţem da ti razmisliš o svemu. Ja sam već odlučila.
- Johanu se ovo neće dopasti - pretio je Kerol.
- Johanu se neće dopasti ni zamisao da koristiš njegovu štićenicu za sopstveni
nastup - odvratila je Ţanet.
- Dogovorili smo se - odbrusio je Kerol.
- Dogovor je načinjen sa mnom, ne s mojom sestrom - kazala je Ţanet. - A osim
toga, još ništa nije potpisano. Pa tako stvarno i nema dogovora.
- Kod tebe je i dalje mojih sto sedamdeset hiljada dolara - kazao je Kerol.
- Dođi sutra u moju kancelariju i dobićeš ih nazad - rekla je Ţanet.
- Nemaš ti te pare - zajedljivo je primetio Kerol. - Proverio sam finansijsko stanje
tvoje firme.
- To se tebe ne tiče - rekla je Ţanet. - Dođi u kancelariju sutra i dobićeš novac.
Zurio je u nju.
- Ne moţeš da sklopiš ugovor s Bidermanom ili nekim drugim dok ne dobijem
nazad svoj novac.

152
 - Znam to - mirno je rekla.
- Biću u tvojoj kancelariji u devet sati ujutro da mi daš ček.
- Biće spreman - kazala je Ţanet. - Moţeš da ga podigneš u blagajnikovoj
kancelariji.
- I bolje da bude s pokrićem - preteći je rekao - jer ga nosim pravo u banku.
Ţanet je ustala bez reči i prošla s druge strane stola. Zaustavila se ispred Kerola i
zagledala mu se u oči.
- Svinjo jedna! - izgovorila je glasom punim prezira, a šaku je podigla brzinom
koja nije mogla da se prati i šamar je odjeknuo u prostoriji. On je odskočio, a na
njegovom crvenom licu pojavili su se beli tragovi njenih prstiju. - Bolje bi ti bilo da
odeš odavde dok te ne izbacim!
Vratila se za svoj sto pre nego što je imao priliku da joj uzvrati. Rukom je pipnuo
obraz. Zurio je u nju.
- Ti si luda!
- Napolje! - iznenada je viknula. - Ili ću te ubiti!
Naglo se okrenuo i otišao do vrata, a onda se osvrnuo.
- Filipe, Marlone - rekao je. - Hajdemo!
Kreator i njegov prijatelj s nelagodom ustadoše. Bez reči su se uputili ka vratima,
a nijedan nije smeo da pogleda Ţanet u oči.
Kerol joj se nasmejao.
- Sada si propala. Filip je već potpisao ugovor sa mnom za sledeću godinu.
Pomislio sam da ćeš me zavrnut, pa sam se obezbedio.
Bez reći Ţanet je posmatrala kako zatvaraju vrata za sobom, a onda se okrenula
ka Loren.
- Neće ti smetati da te Patrik odveze kući? - pitala je mirnim glasom. - Ţak i ja
moramo da obavimo jedan posao noćas.
- Mogu da sačekam - rekla je Loren.
- Ne - odgovorila je Ţanet. - Biće bolje da odeš. Moţda ostanemo celu noć. A tebi bi
san prijao pre nego što te Patrik povede u Sen Trope.
Loren je došla iza stola, sagnula se i poljubila Ţanet u obraz.
- Izvini. Nisam ţelela da izazivam guţvu.
- Nema potrebe da se izvinjavaš, cherie. Nisi uopšte ti kriva.
- Ako to moţe da pomogne, mogu da razgovaram s tatom - rekla je Loren.
Ţanet je uspela da se nasmeši.
- Hvala ti, cherie, ali neće biti potrebno. Mogu i sama da sredim tog crva. Sada idi
i odmori se malo. - Pogledala je u Patrika. - Postaraj se da ode pravo kući u krevet.
Patrik se nasmešio.
- Da, majko.
Ţanet se nasmejala.
- Ti si dobar dečko. Tako se razgovara. - Okrenula se i ponovo poljubila Lorenu. -
Laku noć, cherie. Videćemo se ujutro.
Još jedan hitar poljubac i oni su otišli. Ţanet se okrenula prema Ţaku.
- Pa, evo nas opet na početku. Ništa se nije promenilo. Sami ti i ja.
Ţak je udario pesnicom u dlan.
- Obični sitni ljigavci! Samo nek nam se obrate. Uništiću malog skota. Ĉekaj
samo dok pustim glas da je cela kolekcija bila tvoja, a ne njegova. Svi će skočiti na to.
Svi već znaju da si odbacila njegovu prvobitnu liniju.
- Filip mi je poslednja briga - rekla je Ţanet. - Uvek moţemo da se pobrinemo za
njega. Sad moram da nabavim novac za Kerola.
- Moţda će se predomisliti - kazao je Ţak s nadom.

153
 - Ĉak i da se predomisli, ne ţelim ga. Ako ništa drugo, ova kolekcija predstavlja
dokaz da moţemo da uspemo. Kada ga isplatim, sigurna sam da ćemo naći bolji
ugovor.
- Sada je tri sata ujutro - kazao je Ţak. - Gde ćeš naći milion franaka za šest sati?
- Milion franaka - zamišljeno je ponovila Ţanet. Pogledala ga je. - Zar to nije
suma koju je Moris pominjao da moţe da uloţi?
Ţak je klimnuo glavom.
Ţanet je ustala.
- Pa šta onda čekamo? Hajdemo na II Sen Luj da ga probudimo i vidimo da li je
stvarno tako mislio.
- Znaš ti Morisa - rekao je Ţak. - S njim nije lako dogovarati se. Moraćeš da se
oduţiš za taj novac. Na ovaj ili onaj način.
- Imaš li neku drugu ideju?
- Šta je s tvojim prijateljem Patrikom? Njegova porodična kompanija upravo je
uvela „Kensingtonske tkačnice‟ u Sjedinjene Drţave. Načuo sam da bi oni vodili
trgovinu na malo. Oni će umeti da prepoznaju dobru pogodbu.
- Patrik ništa nema s porodičnim poslovima. On ide svojim putem, oni svojim. Ni
jedna ni druga strana ne ţele ništa da imaju s onom drugom. Patrik otpada. To mora
da bude Moris.
Krenula je prema vratima, a onda se iznenada zaustavila i pogledala ga.
- Gde smo pogrešili, Ţak?
- Kako to misliš? - pitao je.
- Ne mogu da shvatim. Jesmo li pobedili... ili smo izgubili?

Od ,,Lida“ na Jelisejskim poljima bilo je samo deset minuta voţnje do kuće, a tek
tada je Patrik progovorio:
- Moraš li da ideš u krevet? Ja sam napet. Ne mogu da spavam.
- Ja sam smrvljena - kazala je Loren. - Osim toga, čuo si moju sestru.
- Da. - U Patrikovom glasu osetio se prizvuk divljenja. - Jesi li ikada videla tako
nešto? Kako je ošamarila Kerola? Pomislio sam da će mu otkinuti glavu.
Loren se nasmejala.
- Ţao mi je što nije. Moja sestra ima petlju.
Patrik je klimnuo glavom.
- Ona je čvrsta dama. Ne bih voleo da joj se suprotstavim. Ona bi stvarno mogla
da ubije čoveka.
Loren se nasmejala dok se auto zaustavljao ispred njene kuće.
- Mislim da ne bi išla tako daleko.
Vozač je iskočio iz automobila i otvorio vrata Patrikovog velikog srebrnog ,,rolsa“.
Loren se nagnula i poljubila Patrika u obraz.
- Videćemo se sutra.
Patrik je pogledao.
- Kako bi bilo da mi daš da ti pipnem macu, samo za sekund? Onda bih lizao
prste sve vreme do kuće i bio srećan.
Loren se zakikotala.
- Ne budi blesav - rekla je i izašla iz automobila.
Patrik je ispratio do vrata i sačekao dok je zvonila.
- Pitam se šta li Ţak i Ţanet rade sada?
- Kazala je da imaju još posla - odgovorila je Loren.
- Zanima me da li on ima veliku patku - kazao je Patrik.
- Ne znam. A i ne zanima me - kazala je Loren. Vrata su se širom otvorila. Hitro

154
ga je poljubila u obraz još jednom. - Laku noć. Videćemo se sutra.
- Sačekaj - kazao je Patrik dok je ona ulazila u kuću. - U koje vreme?
Okrenula se i pogledala ga.
- U podne, vaţi?
- U podne će biti odlično - rekao je. - Poslaću auto da te pokupi.
Zatvorila je vrata za sobom i krenula uza stepenice. Okrenula se kada je batler
pozvao.
- Da li je sve prošlo kako treba, madmazel Loren?
- Divno - odgovorila je Loren. - To mi je bilo najlepše veče u ţivotu.

155
 2
Harvi se skotrljao sa dušeka i jakog sunca u hlad suncobrana.
- Bestraga im glava! - negodovao je.
Loren je okrenula glavu ka njemu.
- Šta je sad?
- Trideset franaka za dušek i suncobran - rekao je. - Ĉista pljačka.
Loren se nasmejala.
- Tako ti je u Francuskoj.
- Šta ako ţeliš samo da leţiš na pesku? Bez ičega?
- Gde? - pitala je pokazujući na plaţu pretrpanu ljudima na dušecima.
- Video sam nešto niţe jednu plaţu. Ljudi su doneli svoje prostirke i suncobrane.
- Moţeš i ti to da radiš. To je javna plaţa - objasnila je.
- Pa zašto i mi ne idemo tamo? - pitao je. - Barem se ne bismo osećali oguljeni.
- Moţemo da odemo sutra - rekla je.
- Sunce je isto, isti je pesak, ista je voda.
- Vaţi - rekla je. - Sutra.
Pogledao je.
- Sise su ti izgorele.
Sela je i pruţila ruku da uzme losion za sunčanje iz torbe za plaţu.
- Staviću još neki sloj.
Zurio je u nju.
- Pretpostavljam da se još nisam navikao. Nikada u ţivotu nisam video ovoliko
sisa. Gospode, šta li rade sa svim tim gornjim delovima kupaćih kostima koje ne
koriste.
- Ne znam - rekla je.
- Moţda bi neko trebalo da ide okolo i da ih otkupljuje. - Onda se iznenada iscerio.
- Zamisli samo. Mogao bih da preuzmem trţište gornjih delova bikinija.
Nasmejala se.
- Šta bi radio s njima?
- Ne znam - rekao je. - Trebalo bi da razmislim o tome. - Pogledao je sprej za
sunčanje koji je izvadila. - Sačekaj. Imam nešto bolje. - Traţio je po torbi i izvadio
teglicu gline. Skinuo je poklopac i pruţio joj je. - Evo, probaj ovo. Ali prvo moraš da se
pokvasiš.
- Šta je to? - pitala je, gledajući u teglicu.
- Hamboltova glina pomešana s uljem jojobe. Indijanci je koriste za isceljivanje
koţe. A pomaţe i da brţe pocrniš, a da ne izgoriš.
Pomirisala je sadrţaj teglice.
- Ĉudno miriše.
- To je prirodan miris - rekao je. - Sve to sranje koje kupuješ ima parfema u sebi.
- Otkud ti ovo? - pitala je.
- Ima ga po celoj farmi. Dţonijeva majka je ovo sama smućkala. Oni ga koriste za
sve. Posekotine, ujede insekata, sve što ti padne na pamet.
- To zaista deluje? - bila je podozriva.
- Ja ga koristim - kazao je. - Ovde sam samo dva dana, a više sam pocrneo od
tebe.
- Dobro - rekla je i ustala. - Skočiću u vodu začas, a onda ću da se namaţem.
Naslonio se na lakat i posmatrao je kako ide do vode. Ovde je nekako drugačije
izgledala. Bilo je čudno što je sluša kako čavrlja na francuskom. U Kaliforniji mu
nikada nije ni palo na pamet da je ona Francuskinja. Bila je jednostavno ista kao i

156
ostale devojke tamo. Ali kod nje se toliko toga promenilo za samo mesec dana otkako je
otišla.
Ĉak je i hodala drugačije. Nekako čudno, s većim zanošenjem kukova. Ranije je
pravila dugačke korake, a sada je hodala kao da su joj kukovi prikačeni za noge, a ne
za struk.
I bila je tanja, grudni koš joj je bio jasnije izraţen, a stidna kost joj je štrcala tako
da je linija ispod stomaka delovala kao da izvire između nogu poput uzvišenja koje
niče sa butina. Odjednom mu je sinulo. Shvatio je šta se desilo. Postala je zavodljivija.
U Kaliforniji je bila devojka. Ovde je postala ţena.
Nagonski je počeo da kopa po torbi traţeći dţoint. Onda se setio. Ovo je
Francuska. Nisi mogao da pušiš dţoint na plaţi. Ne samo da je zakon bio strog već su
ljudi bili previše uštogljeni. Niko ni reč ne bi rekao ako bi se neizmerno napio ili
otkačio, a niko ne bi ni mario. Niti ih je bilo briga da li si peder ili ne. Ali ako se
drogiraš, moraš to da radiš u potaji.
Izašla je iz vode i srušila se na dušek pored njega.
- Šta sada treba da radim? - pitala je. - Da se pospem ovim?
On je zatresao glavom.
- Stavi malo na dlanove, protrljaj ih dok se ne stvori pasta i onda je nanesi.
Razmaţi je veoma tanko. Vrlo malo je potrebno.
- Vaţi - rekla je.
Posmatrao je neko vreme.
- Ja ću ti namazati sise ako hoćeš.
Nasmejala se.
- Njih mogu i sama. Ali moţeš da mi namaţeš leđa.
- Uvek ti uskrate ono najslađe u ţivotu - gunđao je. - Gospode, kako sam gladan.
Kada ćemo jesti?
- Patrik bi trebalo da stigne svakog časa - odgovorila je. -Kazao je da će nam se
pridruţiti za ručak.
- Neće on uspeti - kazao je Harvi - sudeći po onome kakav je bio kada smo otišli
od njega noćas. Tako je zabrazdio da će biti dobro ako se probudi za vikend.
- Uspeće on - nasmejala se. - Ali i dalje mislim da nije trebalo da mu daš „broj
osam‟.
- Sam je traţio - rekao je Harvi. - Stalno je govorio da nijedno od tih naših sranja
nije ni sluga marokanskom hašišu koji je imao. - Nasmejao se. - Jesi li mu videla lice
samo posle dva dima? Šokirao se.
Oboje su se smejali.
- Jeste. Nikada ga nisam videla takvog. Ali ustaće on već i ušmrknuće nekoliko
brazdica. Doći će. - Okrenula se na drugu stranu. - Sad leđa.

Patrik se teško budio. Otvorio je polako oči, a u kabini je bilo mračno. Ni najmanji
snop svetlosti nije prolazio kroz dvostruke zastore koji su prekrivali okrugle prozore.
Pruţio je ruku iza zastora i pronašao dugme na zidu iza ogromnog kruţnog naslona na
krevetu. Svetlost je lagano počela da se probija dok je elektromotor povlačio zastore po
šinama.
Jedva je uspeo da sedne, pa se osvrnuo i ugledao jednu golu zadnjicu kako viri
ispod prekrivača. Tu je bila devojka koja je spavala pored njega. Neţno je pljesnuo.
- Budi se, En.
Zadnjica se zatresla, a glas se čuo ispod prekrivača.
- Nije En, Meg je.
Ponovo je pljesnuo zadnjicu.

157
 - Svejedno, budi se. - Podigao je slušalicu internog telefona koji je stajao pored
kreveta.
Javio se stjuard.
- Dobro jutro, milorde.
- Dobro jutro. Koliko je sati?
- Jedan po podne, milorde.
- Popio bih čaj - rekao je.
Začuo se Megin glas i dalje prigušen pokrivačima.
- Ja bih sok od pomorandţe i kafu.
- I sok od pomorandţe i kafu - dodao je Patrik.
- Da, milorde. Odmah.
Patrik je vratio slušalicu na postolje i pogledao devojčinu zadnjicu.
- Zaista imaš slatko malo dupe.
Devojka se protegla, okrenula i sela pored njega u krevetu. Zatresla je glavom, a
duge crvene lokne su joj uokvirile lice. I sam osmeh joj je odavao irsko poreklo kada bi
ozario njeno pegavo lice i uglove njenih plavih očiju.
- To si i sinoć rekao, a onda si zaspao pre nego što sam se vratila iz klozeta.
Nasmejao se.
- Onaj Amerikanac, Lorenin prijatelj, kao da deli tempirane bombe.
- Sam si kriv - rekla je. - Stalno si navaljivao da duneš.
- Ne sećam se - rekao je. - Šta je bilo s En?
- Ustala je rano. Rekla je da ide na plaţu.
Na vratima se čulo tiho kucanje i stjuard je ušao sa doručkom na posluţavniku.
- Dobro jutro, milorde. Dobro jutro, gospođice. - Spustio je posluţavnik na krevet
između njih.
Patrik ga je pogledao.
- Ima li poruka?
- Da, milorde. Gospođica Ţanet je zvala. Kazala je da će stići na aerodrom u Nici
letom u šest sati večeras s jednom prijateljicom i pitala je da li biste bili ljubazni da
pošaljete helikopter po nju?
Patrik je klimnuo glavom.
- Pobrini se za to. - Uzeo je čajnik. - Kaţi kapetanu da odveze brod do plaţe
Morea. Obećao sam nekim ljudima da se nađemo tamo u dva sata.
Stjuard je izašao iz kabine, a Meg je sela puštajući da joj čaršav kojim se uvila
padne oko struka.
- Mogu li da ti sipam čaj?
- Molim te. - Posmatrao je kako sipa čaj i kako joj se čvrste, pune grudi nadimaju
kada se nagnula nad čajnik.
- Mleka?
- Da, hvala - odgovorio je i dalje uţivajući u njenim grudima.
- Je li ovo u redu? - Bacila je pogled na njega drţeći bokalčić s mlekom. - Imaš
čudan izraz lica.
- Malo sam iznenađen. - Nasmešio se i zbacio pokrivač sa sebe otkrivajući joj
ukrućen ud. - Ukrutio mi se.
Spustila je bokalčić i pomazila mu penis.
- Baš slatko -rekla je.
On se opet nasmešio.
- Kako bi bilo malo da mi popušiš?
- Svakako - odgovorila je. - Ali moţeš li da sačekaš samo minut? Ne mogu da
stavim u usta ništa pre nego što popijem sok i kafu.

158
 Kao da se sve promenilo onog trenutka kada je Ţanet izašla iz helikoptera i stala
na travnjak. Sunce je zalazilo za planine iza Sent Maksima, a Harviju se učinilo da je
ona izronila iz zemlje dok su zlatasti zraci prolazili kroz njenu tanku haljinu čiji je
donji deo pridrţavala uz bokove kada je protrčala ispod elisa.
Samo minut kasnije, pre nego što se pozdravila s njima, sjatio se tu ceo Sen
Trope. Automobili su se redali na prilazu ispred kuće, a ljudi kao da su izvirali sa svih
strana. U roku od sat vremena tišinu vile zahvatilo je opšte ludilo jer su svi vikali,
vrištali i smejali se i kao da niko nikoga nije slušao. A moţda je tako samo Harviju
izgledalo jer uglavnom ništa nije razumeo od onoga što su govorili. Nije znao ni reč
francuskog.
Krenuo je preko zakrčene dnevne sobe do stepenica. Nije bio ljubitelj šampanjca.
On će sebi priuštiti nekoliko dimova.
Loren ga je uhvatila u dnu stepeništa.
- Kuda ćeš?
- Moram da dunem - rekao je.
Pogledala je po sobi i nasmešila se.
- Mislim da bih mogla i ja.
U njegovoj sobi bilo je mnogo tiše. Zavio je brzo jedan dţoint i upalio ga. Povukao
je dim i pruţio joj dţoint.
- Je li uvek ovako?
Ona je slegnula ramenima uvlačeći dim duboko u pluća.
- Ne znam. Ovo mi je prvi put.
- Više mi se sviđalo kada smo bili sami u kući - rekao je.
- Kuća je njena - rekla je Loren.
- Znam - kazao je Harvi. - Ne prebacujem joj. Tvoja sestra je nešto drugo. Ima li
nekog u gradu da ga ona ne poznaje?
Loren se zakikotala. Osetila je travu.
- Mislim da nema.
- To ti se sviđa? - pitao je.
- Nije to moj stil, ali baš kao i ti, i ja sam ovde gost. -Vratila mu je dţoint. - Ovo je
dobro. Koji je to broj?
- Ovaj je nov. Broj dvanaest. Diţe te pravo uvis - kazao je.
- Šta je s onim bez semena?
- Napredujemo - rekao je. - Potrebno je vreme.
- Imaš li još one Hamboltove gline kod sebe? Zaista deluje i volela bih da dam
malo Ţanet.
- Naravno - rekao je. - Hoće li se dugo zadrţati?
- U ponedeljak ide u Njujork. Nešto je iskrslo. Inače bi ostala cele nedelje.
- Ona se baš bacila na posao, zar ne?
Loren je klimnula glavom.
- Ko je ta devojka s njom? Stefani?
- Devojka.
- Devojka... devojka. Ili...?
Loren nije odgovorila.
- Hej, nemam nameru da njuškam - rekao je.
- U redu je - kazala je. Otišla je do prozora. Pošao je za njom, pa su posmatrali
helikopter na travnjaku. - Šta misliš o Patriku? - pitala ga je.
- Dopada mi se - kazao je Harvi. - Otkačen je. Ali je dobar.
- Voleo bi da se Ţanet uda za njega - rekla je.

159
 - Oh. - Povukao je još jedan dim i pruţio joj dţoint. - Mislio sam da je u vezi s
onim dvema devojkama. Znaš da su obe u kabini s njim.
- Da - odgovorila je. - Ne kapiram baš to.
- Već nas je dvoje koji ne kapiraju - nasmejao se. - Ovo je stvarno sasvim drugi
svet. Ovo sigurno nije rajska pećina.
I ona se nasmejala.
- Sigurno nije.

Izgledalo je kao da nikada niko ne spava. Kasno u noć Patrik je priredio večeru
na svojoj jahti Sanjar u luci u Sen Tropeu. Sluţena je hladna zakuska, a ljudi su
dolazili i odlazili po sopstvenom nahođenju. Posle izvesnog vremena, Harvi nije mogao
da utvrdi ni broj gostiju. U jednom trenutku pretpostavio je da ih ima više od
četrdesetoro.
Muzika koja se razlegala sa stereo-zvučnika po čitavom brodu bila je skoro
prigušena glasovima koji su pokušavali da je nadjačaju. Niko nije govorio normalnim
tonom. Nije ni bilo svrhe - da je neko i pokušao, niko ga ne bi čuo.
Noć je prolazila, sto s posluţenjem kao da se nikada nije praznio jer je svaki put
kad bi hrane nestalo s jedne tacne, na njeno mesto stizala puna. Oko ponoći svi su bili
dobro raspoloţeni, a to nije poteklo samo od šampanjca i vina. Iskusnim čulima, Harvi
je u vazduhu osetio miris droge, različit od poznatog mirisa marihuane i sličniji
opojnom hašišu.
Nije mu trebalo mnogo vremena da otkrije da su društvom kolale velike količine
debelih cigareta s mešavinom hašiša i duvana, spravljenih na engleski način. Odmah
je uzeo jednu. Dobro je udarala, ali ne tako dobro kao njegove.
U jedan sat prešli su u diskoteku po imenu ,,Papagaj“ na drugom kraju zaliva.
Podijum je bio zakrčen igračima koji su skakali i znojili se. Sa malog podijuma na
međuspratu čula se jedna glasna ţivahna grupa. I ovde je buka nadjačavala svaki
razgovor, pa su svi vikali. Harvi se zagledao u podijum za igranje, ali nije mogao da
razlikuje jednu devojku od druge. Sve su bile skoro istovetno obučene. Sve su nosile
tanke providne bluze kroz koje su im se jasno ocrtavale grudi, tesne šortseve ili
izuzetno kratke suknje, neke s bikinijem ispod njih, neke bez ičega, i cipele s
potplatom i visokim potpeticama ili čizme. Kose su im bile ili veoma duge i puštene do
ramena ili struka, ili ošišane veoma kratko kao dečaci. Za razliku od njih, muškarci su
bili jednostavno obučeni, uske crne ili bele panta-lone i košulje štampane jarkim
bojama. I ovde se u vazduhu osećao miris hašiša.
Harvi nije igrao. Sedeo je za udobnim malim stolom, drţao čašu šampanjca koji
mu se nije pio i posmatrao šta se dešava na podijumu. U Francuskoj su momci igrali s
momcima, devojke s devojkama, ili sami i niko kao da nije obraćao paţnju. Posmatrao
je Lorenu kako se kreće po podijumu; odskakala je od ostalih. Francuskinje kao da su
poskakivale gore-dole uz muziku, skoro kao lutke na ţici, dok je ona delovala kao da
jezdi u ritmu. Smeškala se Patriku koji je igrao s njom.
Potraţio je Ţanet na podijumu. Nije video ni nju ni njenu devojku. Posle nekog
vremena, ugledao ih je kako se vraćaju iz toaleta i idu ka njegovom stolu. Ţanet je
šapnula nešto svojoj prijateljici koja je produţila do podijuma i počela sama da igra.
Ţanet je sela pored njega.
- Da li se zabavljaš? - pitala je, a glas joj se gubio u buci.
Klimnuo je glavom posmatrajući je. Oči su joj blistale. Podigao je prst, liznuo ga,
a zatim blago dotakao ivicu njenog nosa. Olizao je prst i nasmešio se.
- Razbacuješ mnogo praha.
Nasmejala se. - Kako si znao?

160
 - Znam ja znanje - rekao je. - Ako hoćeš, kada se vratimo kući, imam nešto zaista
posebno.
- Ĉula sam - rekla je. - Loren mi je ispričala sve o tebi. Ono što moţemo da
nabavimo ovde u Francuskoj nije tako dobro. Ali bolje išta nego ništa.
- Valjda - rekao je. - Ali presečeno je spidom ili strihninom. To mi se ne sviđa.
Mnogo gadno se spuštaš onda.
Patrik i Loren su se vratili za sto.
- Ovde postaje dosadno - rekao je Patrik. - Šta mislite da odemo preko, u
„Kraljevu pećinu‟?
Ţanet je odmahnula glavom.
- Ne bih. Ţak stiţe iz Londona ujutru i treba da razgovaramo nešto poslovno.
- Mislio sam da si došla ovamo na provod - prebacio joj je Patrik.
Ţanet se nasmešila.
- Provodim se. Vi ostali nastavite. Ja ću se vratiti u vilu.
- Nema govora - kazao je Patrik. - Idemo svi s tobom.
U vilu su stigli u tri sata ujutru, a s njima je došlo još petnaestoro ljudi. Samo što
su ušli, uključen je gramofon, a hašiš je počeo da kruţi društvom. U kući je bilo
dovoljno dima da se svako oŠamuti samo udišući vazduh. Nisu morali ni da napuštaju
diskoteku jer su gurnuli nameštaj u stranu i nastavili da igraju. Uskoro je svima bilo
toplo i znojili su se, pa su devojke počele da skidaju gornje delove odeće. Prve su to
uradile Meg i En, devojke koje su bile u društvu s Patrikom, a za njima i ostale, sve
dok Loren i Ţanet nisu jedine ostale u bluzama.
Zabava se preselila na terasu, a onda su se odjednom svi poskidali i obreli se u
bazenu. Loren je prišla Harviju dok je on posmatrao ostale kako se prskaju u bazenu.
- O čemu razmišljaš? - pitala je.
Pogledao je.
- Gledam ali ne verujem. - Ona se nasmejala. - Ti deluješ prilično normalno -
nastavio je.
- Ne mogu da se dignem na njihovom sranju - rekla je.
- Kao i sa svim drugim stvarima, zavisi na šta se navučeš - odgovorio je. Bacio je
pogled okolo. - Gde ti je sestra?
- Otišla je u krevet - odgovorila je Loren. - Zašto?
Pokazao joj je.
- Njena devojka se nabacuje nekoj drugoj devojci tamo na drugom kraju bazena.
Loren je pratila njegov pogled. Ćutala je neko vreme.
- To nije moja stvar - rekla je.
Prišao im je Patrik.
- Ogladneo sam. Kako bi bilo da odemo do „Gorile‟ na jaja i šunku?
- Divna ideja - rekla je Loren. - Umirem od gladi.
- Ja nisam gladan - rekao je Harvi. - Mislim da ću da legnem. Ja sam dečko sa
sela. Nisam navikao na sitne sate.

Ţak nije gubio vreme. Ţanet je bila u bazenu u jedanaest sati ujutro kada je on
stigao. Uredno se pridrţavala svog rasporeda koji je ustanovila tokom godina koje je
provodila na jugu Francuske. Svakog jutra bi preplivala bazen pedeset puta. Pri-
metila ga je krajičkom očiju kako se pribliţava, ali mu se nije javila dok nije završila
poslednji krug. Onda je izašla iz bazena, a sunce joj je kupalo nago telo prepodnevnim
sjajem dok se nije uvila u veliki peškir.
- Telo ti i dalje izgleda izvanredno - rekao je.
- To zahteva naporan rad - odgovorila je. - Ne postajem mlađa.

161
 Nasmejao se.
- Imaš ti još mnogo da prođeš.
Prišla je stolu i podigla zvonce koje je stajalo na njemu.
- Jesi li doručkovao?
- U avionu - rekao je. - Ali popiću kafu s tobom.
Posluţitelj je došao i Ţanet je naručila kafu. Sela je u stolicu preko puta Ţaka i
počela da suši peškirom kosu, a onda je rastresla i ostavila da se osuši na suncu. Uzela
je cigaretu iz paklice sa stola i zapalila je.
- Kako je bilo u Londonu?
- Bolje nego što smo se nadali - odgovorio je. - Imamo narudţbine za otprilike
pedeset hiljada funti.
Klimnula je glavom. Deset, petnaest hiljada funti bio je njihov prosek u Londonu.
- Zaradićemo ove godine - rekla je.
- Ali i dalje imamo teškoća. Šta ćemo sada? Moris hoće da razgovaram s
Johanom.
- Moţda i nećeš morati - rekao je Ţak. - Iskoristio sam priliku i pozvao Dţona
Ferčajlda. Veoma je zainteresovan. Kao što ti je poznato, njemu se jako dopala naša
kolekcija. A dopada mu se i to da ima moć da utiče na ljude. Lično je pozvao
predsednika „Kensingtonskih tkačnica‟ i nakon sat vremena oni su pozvali mene.
Posluţitelj je doneo kafu i otišao. Napunila je njegovu šolju, a zatim i svoju.
- Veruješ li da su zaista zainteresovani? - pitala je. - Ili su samo učtivi prema
Ferčajldu?
- Zagrejali su se - rekao je ubedljivo. - Osetio sam im to u glasovima. Zbog čega bi
inače zakazali sastanak s izvršnim potpredsednikom, predsednikom i
predsedavajućim odbora? „Kensington‟ je velika kompanija, drugi po veličini
proizvođač veštačkog vlakna posle „Di Pona‟, drugi po veličini proizvođač pamučnog
platna posle „Berlingtonskih tkačnica‟. Imaju pogone po ćelom svetu i prave sve, od
najfinijih i najskupljih do najjeftinijih materijala. Oni ne mogu da budu samo učtivi
prema nekome. A što je još vaţnije, očigledno nisu zainteresovani da ulaze u nešto za
šta ne smatraju da će im doneti veliko trţište za njihove proizvode.
Ćutala je neko vreme.
- Nadam se da si u pravu. Juče mi je delovalo kao da je smak sveta.
- Nije smak sveta - uveravao je. - Vraćam se večeras u Pariz. Skupiću naše stvari
i naći ćemo se na aerodromu „Orli‟ u ponedeljak ujutro.
Kada je otišao, ispruţila se na dušeku da upije malo sunca. Samo što je legla,
jedna senka joj je pala preko očiju. Podigla je pogled. Harvi je stajao iznad nje.
- Dobro jutro - rekla mu je i ne pokušavši da se pokrije.
- Dobro jutro - kazao je. Pruţio joj je teglicu. - Loren misli da bi ti se ovo dopalo.
Sela je i uzela teglicu od njega.
- Šta je to?
- To je glina iz severne Kalifornije. Indijanci su je koristili da bi zaštitili koţu i
lečili rane. Otkrio sam da je to najbolji preparat za sunčanje koji sam probao.
Skinula je poklopac sa teglice.
- Meni izgleda kao prah.
Nasmejao se. - To i jeste prah. Ne obraćaj paţnju na miris. Nestaje čim je
navlaţiš vodom i razmaţeš.
- Da li stvarno deluje? - pitala je sumnjičavo.
- Pomogla je meni i Loren - rekao je. - Izgleda da se s tim bolje crni, a ne moţeš da
izgoriš. Stavi malo sada. Sva si bela. Videćeš kako brzo deluje.
- Vaţi - pristala je. Umočila je prste u bazen, a onda pomešala malo gline u

162
rukama i počela da je utrljava po ramenima. - Ovako?
- Još tanji sloj. Ne treba da sasvim prekriješ koţu. A moţeš da je maţeš i po licu. -
Ispravio se. - Je li Loren već sišla?
- Nisam je videla - odgovorila je Ţanet.
- Nije u sobi - kazao je.
Ţanet se nasmešila.
- Deluješ zabrinuto.
- Nisam zabrinut - brzo je rekao. - Ali obično se nađemo rano da bismo izbegli
guţvu na plaţi.
- Da li je otišla u luku na doručak s ostalima? - pitala je Ţanet.
- Jeste - odgovorio je. - Ali to je bilo u četiri ujutro.
- Onda je verovatno bila previše umorna da se vrati, pa je ostala na Patrikovom
brodu. Verovatno će stići na plaţu kad i mi.
Klimnuo je glavom.
Ona je namazala glinom prednji deo tela, pa se okrenula na stomak.
- Da li bi mi namazao leđa?
- Naravno. - Kleknuo je i počeo da razmazuje glinu u tankom sloju po njenoj koţi.
Zaustavio se uz samu zadnjicu, preskočio je i nastavio da joj maţe noge.
Ona je okrenula glavu i pogledala ga.
- Nemoj da zabušavaš. - Nasmešila se. - I to moţe da izgori na suncu.

Ţanet je bila u pravu. Sanjar je bio usidren u zalivu kada su stigli. Loren, Patrik
i njegove dve devojke već su bili ispruţeni na dušecima. Loren je jedina bila budna -
ostali su čvrsto spavali.
Ustala je kada su naišli. U glasu joj se osećalo uzbuđenje.
- Patrik hoće da nas povede brodom na Sardiniju.
- Gde je to? - pitao je Harvi.
- U Italiji - odgovorila je Loren. - Patrik kaţe da plaţe nisu tako pretrpane i da je
voda mnogo čistija.
- Divno - rekla je Ţanet. - Biće zabavno, a Sardinija je jako lepa. Mogli bismo svi
tamo da se nađemo sledećeg vikenda. Tada ću se vratiti.
Patrik je otvorio oči i zaklonio ih dlanom od sunca, čkiljeći u Ţanet.
- Sestra ti je lujka - gunđao je. - Probudila nas je jutros u osam sati.
- Nisi morao da ustaneš - rekla je Loren.
- Ne ţelim da me neko optuţi da nisam dobar domaćin - kazao je on. Okrenuo se
ka Ţanet. - Šta je sad s tvojim odlaskom u Njujork?
- Moram da idem - rekla je Ţanet. - Ali vratiću se za vikend.
- Sranje - rekao je Patrik. Seo je. - Hoćeš li ikada provesti neko vreme s nama ili
da prestanem tome da se nadam.
Ţanet se nasmešila.
- Nikad se ne zna.
Zagledao joj se u oči.
- A kakve sam sve divote spremio za tebe.
Nasmejala se.
- Zar baš vi Englezi ne kaţete „posao pre provoda‟?
- Nisam čuo za to - odvratio je.
- Nisi ni imao prilike - kazala je. - A sada, budi dobar dečko i nemoj da se duriš.
Idite na Sardiniju i lepo se provedite. Mama će doći za vikend, pa ćemo onda iskoristiti
priliku.
Patrik je klimnuo glavom.

163
 - Sledeće nedelje će iskrsnuti nešto drugo.
Ţanet se nasmejala.
- Nemoj biti pesimista jer ću pomisliti da si brodu dao pogrešno ime.

Patrikove devojke su napustile brod drugog dana boravka u Porto Ćervu. Harvi je
izašao na palubu u osam sati ujutru i video ih kako stoje na zadnjem delu dok su im
prtljag spuštali niz most do automobila koji ih je čekao.
- Hej, kuda ćete vas dve? - pitao je.
- Nazad u Sen Trope - odgovorila je Meg.
- Ĉemu ţurba? Vraćamo se tamo za vikend.
En ga je prezrivo pogledala.
- Patrik je odlučio da postane kaluđer. Izbacio nas je iz kabine.
- Osim toga, nismo došle ovamo da bismo leţale na brodu svake večeri, izluđujući
se od dosade. On bi samo da puši travu i filozofira s tvojom devojkom - dodala je Meg.
- Nisam primetio da puno pričaju - rekao je Harvi.
- Kako bi i mogao? - prekorela ga je Meg. - Uvek si drogiran više od njih.
I poslednji komad njihovog prtljaga spušten je na obalu. En je pogledala Harvija.
- Pa, ćao, dragi moj. A ako ţeliš mali savet, drţi svoju devojku na oku jer će ti je
prepodobni Patrik preobratiti i preoteti.
Posmatrao ih je kako odlaze i ulaze u automobil. Video je kako idu niz dok, a
zatim uz drum, pa nestaju iz vidokruga. Vratio se unutra kroz glavni salon do
trpezarije. Seo je za sto.
- Šunku i kajganu, gospođine? - pitao je stjuard.
Zamalo da pristane, ali se prisetio da je vegetarijanac.
- Bez šunke - brzo je rekao. - Samo kajganu. –
Sada, kada je već razmišljao o tome, uvideo je da su devojke u pravu. Skoro sve
vreme su Loren i Patrik bili zadubljeni u razgovore. Zamišljeno je jeo jaja. O čemu su,
kog đavola, imali da pričaju toliko?

- Celog ţivota samo sam slušao o svom ocu - kazao je Patrik. - Od vremena kada
sam se upisao na Iton, oni su pravili poređenja. I nijedno nije bilo u moju korist.
Stalno sam im govorio da ja nisam otac. Ja sam ja. Ja sam drugačiji. Ali to njima nije
bilo vaţno. Morao sam da budem kao otac. Tako sam im na kraju rekao da odjebu.
Loren je naga leţala na stomaku na pustoj peščanoj plaţi. Nagnula je glavu preko
ramena da bi mogla da ga vidi.
- Zar nikada nisi poţeleo nešto da radiš?
- Šta mi je ostalo da uradim? - pitao je Patrik, očima prateći ljupku liniju njene
zadnjice. - Otac je već sve uradio.
Loren je opet zagnjurila lice u ruke.
- Mora da postoji nešto što bi voleo da radiš - rekla je.
- Naravno da postoji - potvrdio je Patrik.
- Šta je to? - pitala je prigušenim glasom ispod ruku.
- Voleo bih jezikom da pređem između tvog dupeta do mace i nazad - rekao je
Patrik.
Nasmejala se.
- Mislim, ozbiljno.
- Ja i jesam ozbiljan - rekao je.
- Rekla sam ti da nisam za prijateljsko tucanje - kazala je. - Smatram da to treba
da znači nešto više od sporta.
- Nemoj mi reći da se nikada nisi tucala s Harvijem - izazivao je.

164
 - Ne kaţem ja to - odgovorila je. - Ali mi to ne radimo redovno. Tu i tamo, kada
smo raspoloţeni. Ali ne tako često. Volimo jedno drugo, ali ne na taj način.
- Ja ne traţim ni toliko - rekao je Patrik. - Samo malo da okusim da bih se uverio
da ti se sviđam.
Okrenula se smejući se.
- Sviđaš mi se - rekla je. - Ali još nisam spremna da se tucam s tobom. Zato
prestani da me gnjaviš i dodaj mi tu teglicu Hamboltove gline pre nego što procvrčim.
- Zašto se ne zavališ, a ja ću da te namaţem? - pitao je.
Opet se nasmejala.
- A, ne. Samo ćeš se napaliti... a onda ćemo se svađati.
- Obećavam da ću se suzdrţavati sve vreme.
Pogledala ga je.
- Ozbiljan si?
- Ĉasna reč - kazao je.
- Vaţi. - Legla je na pesak i zatvorila oči. Trenutak kasnije osetila je sveţinu
vlaţne gline na njegovom dlanu dok je paţljivo mazao. Bilo joj je prijatno, naročito
kada je premazivao njene suncem pregrejane grudi. Osetila je toplinu kako se razliva
po njoj. Bio je to stvarno dobar osećaj. Iako to nije ţelela, osetila je kako joj bradavice
očvršćavaju, a toplota raste između nogu.
Naglo je sela i uzela teglicu iz njegove ruke.
- Dosta -rekla je odsečnim glasom.
- Zašto? - pitao je povređeno. - Drţao sam reč.
- Tačno - kazala je, razmazujući glinu po sebi. - Ali ja sam počela da se palim. A
još nije vreme za to.
Odjednom se naljutio.
- Svakim danom sve više ličiš na sestru - odbrusio je. - Ti samo voliš da izazivaš.
Gledala ga je neko vreme, nesposobna da progovori. Onda je osetila kako joj
naviru suze i okrenula je glavu od njega.
- Zaista to misliš? - pitala je povređena stegnutog glasa.
- Šta očekuješ da pomislim? - I dalje je bio ljut. - Šetkaš gola ispred mene kao da
nisam ljudsko biće. Kako očekuješ da se osećam?
- Nisam mislila da je to nešto - rekla je. - I ostale devojke su gole sve vreme. I
niko ne obraća paţnju.
- Briga mene za ostale devojke - rekao je. - Zato sam ih i oterao.
- To je tvoja stvar - kazala je još stegnutog grla. - Nisam ti ja traţila to.
- Ne, nisi - rekao je. - Nisam to ni pomislio. Moţda ti ličiš na Ţanet više nego što
sam i slutio. Moţda i ti voliš devojke ili velike patke.
Skočila je na noge brzo, navukla bikini i počela da trči niz plaţu što dalje od
njega. Potrčao je za njom, uhvatio je i okrenuo je k sebi.
- Kuda si pošla? - pitao je.
- Bilo kuda! - odbrusila je. - Samo da odem od tebe. Zaista si bolestan!
U očima joj je primetio iskren bol i suze, pa se pokajao isto onako brzo kao što se i
razljutio.
- Ţao mi je. Nisam tako mislio. Bio sam ljut.
Oslobodila se njegovih ruku.
- Ostavi me na miru - viknula je. - Hoću da se vratim na brod.
- Veoma mi je ţao - ponovio je. - Znaš, ti mi se jako sviđaš. Više nego što sam
ikada mislio da bi neko mogao da mi se dopadne. Molim te, nemoj da se ljutiš na mene.
Ovo se neće ponoviti.
Drţala je ruku ispred nosa i šmrcala dok ga je posmatrala.

165
 - Nisi mislio ozbiljno ono što si rekao o mojoj sestri, zar ne?
- Naravno da nisam - odlučno je rekao. - Samo što me i ti obeshrabruješ isto kao i
ona. Poznato ti je šta zaista osećam prema njoj.
- Šta osećaš prema njoj?
- Volim je - polako je rekao i pogledao je u oči. - Ali nisam zaljubljen u nju - neţno
je dodao. - Zaljubljen sam u tebe.

166
KNJIGA ČETVRTA

Madam

167
 1
Kada je izašao iz kupatila, ona je sedela naga na ivici kreveta i drţala ogledalce u
ruci dok je drugom paţljivo popravljala šminku.
Zaustavio se zureći u nju, peškira vezanog oko struka, još vlaţne koţe.
- Šta to radiš? - pitao je, a oštri grčki izgovor nadjačao je francuski.
- Popravljam šminku - odgovorila je ne diţući pogled sa ogledala.
- Zašto? - pitao je. - Mislio sam da ćeš prenoćiti ovde.
- Predomislila sam se - odvratila je i dalje ga ne gledajući.
- Trebalo je da razgovaramo o poslu - kazao je. - Ne očekuješ valjda da odlučim o
poslu od deset miliona dolara posle jednog tucanja na brzaka.
- Tačno tako - sloţila se. Ustala je i pogledala ga s visine. Bila je za glavu viša od
njega. - Dobio si šta si ţeleo. Više ne moraš da gubiš vreme na sranja. A ni ja.
Prošla je pored njega do kupatila i čučnula iznad bidea. Brzo je odvrnula slavine i
napunila ga vodom.
On je došao za njom i posmatrao je kako uzima frotir za pranje i kako se sapuna,
- Da li je to jedini razlog zbog koga si legla u krevet sa mnom? Novac?
Pogledala ga je i izdrţala njegov pogled bez treptaja.
- Da li ti nešto bolje pada na pamet? Briga me da li si i deset puta bogatiji nego
što je Onazis ikada bio. Ĉak si ruţniji od njega i ni upola tako privlačan.
- Ti si obična kurva - ţeleo je da je uvredi.
Nije odgovorila.
- Ĉak da ti je pička optočena zlatom i dijamantima, zašto misliš da vredi deset
miliona dolara?
- Ništa ja ne mislim - bezlično je rekla i ponovo pustila vodu da se ispere. - Ti si
taj koji je upravo lizao i tucao. Kaţi ti meni. - Pogledala je dole u slavine dok ih je
zavrtala, a onda ponovo u njega. - Osim toga, došla sam ovamo da razgovaram
poslovno s tobom. Ne da se tucam s tobom. To je bila tvoja ideja.
- Kučko! - izdrao se i besno izleteo iz kupatila.
Kada je nekoliko minuta kasnije izašla iz kupatila, sedeo je u fotelji odeven u
ogrtač, i pijuckao konjak. U tišini je posmatrao kako podiţe kombinezon i oblači ga i
tako pokriva svoje zanosne grudi, a onda kači uski pojas oko struka i seda na ivicu
kreveta okrenuta licem prema njemu i paţljivo obuva čarape. Uprkos besu, osetio je
kako mu toplina opet obuzima telo. Kučka je znala sve trikove. Nikada nije oblačila
gaćice. Nikada ih nije nosila, sama je rekla. Ustala je i zakačila suknju koja se
obmotavala oko tela, a zatim zakopčala jednostavnu belu svilenu bluzu. Obula je
cipele sa visokim potpeticama.
- Ţanet - pozvao je.
Pogledala ga je bez reči.
- Ţeleo sam da razgovaram o poslu s tobom.
Progovorila je bez prizvuka prekoravanja u glasu.
- Zaista nemamo o čemu da razgovaramo. Dobio si papire još pre dve nedelje.
Sigurna sam da su ih tvoji finansijski stručnjaci pretresli i da si ti već odlučio. A
mislim da sam ja odgovorila na jedino preostalo pitanje. Sada samo treba da kaţeš da
ili ne.
- Nije to tako jednostavno - rekao je.
- Moţda - odgovorila je i slegnula ramenima na karakteristično galski način. -
Tvoj problem je moţda zamršen, ali moj je prost. Potrebno mi je deset miliona dolara
da povratim plasman svoje linije pre nego što me „Kensington‟ proda Japancima. Au
revoir, Niko.
Njegov glas je zaustavio na vratima.
168
 - Šta ćeš učiniti ako ti ne dam novac?
Okrenula se i pogledala ga osmehujući se.
- Snaći ću se - mirno je rekla. - Nije mi prvi put da se nađem u ovakvoj situaciji. A
moţda nije ni poslednji. Ali uvek preţivim.
- Pozvaću te ujutru - rekao je. - Moţda bi nešto moglo da se uradi.
- Ne moraš da se trudiš - mirno je rekla. - Mislim da već znam tvoj odgovor. A
znaš ga i ti.
Gledao je kako se vrata zatvaraju za njom, popio još jedan gutljaj konjaka, a onda
otišao do prozora i pogledao na ulicu. Izasla je iz kuće, a vozač joj je otvorio vrata i ona
je ušla u auto. Stajao je tako sve dok ,,rols“ nije skrenuo na uglu i nestao iz njegovog
vidokruga, a zatim se teškom mukom vratio u sobu. Preplavilo ga je čudno osećanje
tuge. Da je ovo moglo da mu se desi kada je bio dvadeset godina mlađi. Ovakvu ţenu
čovek moţe samo jednom u ţivotu da upozna. Moglo je to da ispadne jako lepo.

Potonula je u meku koţu sedišta u desnom uglu putničkog dela ,,rolsa“ i upalila
cigaretu. Zamišljeno je gledala kroz prozor na prazne ulice Neija dok je automobil
grabio ka autoputu za Pariz. Začudo nije osećala ni potištenost ni razočaranje zbog
ishoda svoje posete Grku. Od samog početka njihovog razgovora znala je da neće dobiti
odgovor dok ne ode u krevet s njim. Tako je moralo da bude. Ĉovek kakav je Niko
Karamanlis nikada se ne bi zadovoljio dok sve ne utvrdi.
Ipak, vredelo je pokušati. Nikad se ne zna. A nije bilo mnogo muškaraca koji su
imali toliko novca koliko je njoj potrebno. Grci i Arapi. Izgleda da su oni bili jedini koji
uspevaju u ovom rastrzanom ekonomskom svetu neprestanog nedostatka snage.
A od te dve grupe, više je volela Grke. Oni barem nisu bili toliki stranci. Bili su
Evropljani.
Bacila je pogled na sat dok se auto kretao autoputem. Svetleće brojke pokazivale
su devet i četrdeset pet. Pritisnula je dugme i sačekala da se staklo koje odvaja vozača
od putničkog dela podigne i zatvori. Uzela je telefon između sedišta i javila se kući.
- Residence de la Beauville - čuo se batlerov glas.
- C’est Madame - rekla je. - Ima li poruka?
- Samo jedna, madam - odgovorio je. - Markiz je zvao i zamolio da mu se javite
odmah, bilo u koje doba da dođete. Rekao je daje veoma hitno i da će biti kod kuće celo
veče.
- Hvala, Ţil - kazala je i spustila slušalicu. Oklevala je malo pre nego što je
pozvala Morisa. Trenutno nije imala ţelju ni sa kim da razgovara. Ali onda je podigla
slušalicu i pozvala ga.
Njegov promukli glas čuo se iz slušalice:
- Oui?
- Ţanet ovde.
Glas mu je bio ispunjen uzbuđenjem.
- Gde si ti? Pokušavam da te dobijem celo popodne.
- Na autoputu iz Neija - rekla je.
Zakikotao se.
- Tucala si se sa Grkom. Mogao sam ja da ti kaţem da je to gubljenje vremena.
- Otkud znaš da je to u pitanju? - pitala je.
- Sada je deset do deset - rekao je. - Da je bilo nešto, ti bi još bila tamo.
Iznervirala se.
- Zovem te zato što si rekao da je hitno.
- I jeste - kazao je. - Moram da govorim s tobom. Moţeš li da dođeš ovamo
večeras?

169
 - Zar to ne moţe da čeka do sutra? - pitala je.
- Ne - odgovorio je. - Sećaš li se šta smo razgovarali pre nekoliko godina kada sam
ti dao milion franaka?
- Pričali smo o mnogo stvari - oprezno je odvratila.
- Ne ţelim da pričam preko telefona - kazao je. - Radi se o tvojoj majci i banci u
Švajcarskoj. Ovde mi je čovek koji ima zanimljive podatke za nas, ali neće da ih
saopšti nikome osim tebe.
Razmišljala je kratko, a onda se setila. Moris je imao suludu ideju da je njena
majka ostavila hrpu zlata na čuvanje u švajcarskoj banci. Takođe je smatrao da je
Johan oduvek znao za to i da je uzeo zlato za sebe.
- Dolazim - rekla je. - Treba mi otprilike sat vremena.
Prekinula je vezu i ponovo spustila staklo.
- Rene.
- Oui, madam - odgovorio je ne osvrćući se pozadi.
- Idemo u markiţev stan na II Sen Luju.
- Merci bien, madam.
Pritisnula je dugme i staklo se ponovo podiglo. Na autoputu nije bilo saobraćaja.
Ne bi trebalo da putuju više od sat vremena. Hitro je otvorila tašnu i potraţila bočicu u
njoj. Ako već treba da se suoči s Morisom, neće biti na odmet da bude budna.
Zaklonivši šakama lice da je vozač ne bi video u retrovizoru, brzo je uzela dva
kratka šmrka, a onda vratila bočicu u tašnu i zavalila se. Trenutak kasnije osetila je
kako joj se u glavi razbistrava. Mozak su joj preplavila sećanja.
Bilo je to pre šest godina. Tada se radilo o tome da treba da isplati Kerola i
traţila je novac da ostane u ovom poslu. Sada je trebalo da isplati „Kensingtonske
tkačnice“ da bi mogla da zadrţi upravu nad svojim poslom pre nego što oni sve
upropaste tako što će se sjediniti sa još jednim ogromnim konglomeratom. Ništa se
nije promenilo, osim uspeha.
A u ovom trenutku, rezultat uspeha je bio taj da je porasla cena slobode. Deset
miliona dolara. Šest godina ranije to je vredelo samo nešto više od milion dolara. Ali
onda su tu bili Loren i Patrik.
Sada nije bilo nikog osim nje.

170
 2
Prošlo je šest godina od noći kada su prikazali crvenu kolekciju i kada su posle
revije ona i Ţak otišli do Morisa. Bilo je veoma čudno što je on još bio budan i kao da ih
je očekivao. Odmah je prešao na stvar.
- Uprskala si dogovor s Kerolom?
- Da - odgovorila je.
- Onda ti je poznato i to da je Filip potpisao za njega?
U njenom glasu osetilo se iznenađenje. Bacila je pogled na Ţaka, a onda ga
vratila na Morisa.
- Kako si saznao? - Ali dok je postavljala pitanje, znala je odgovor. ,,Pešovani“ su
imali svoj svet u kojem nije bilo tajni.
On se nasmešio ne odgovorivši joj. Ušao je njegov sluga sa posluţavnikom na
kojem su bili kafa i sendviči, spustio posluţenje na stočić i izašao iz sobe. Moris ih je
pozvao da se posluţe.
- Pomislio sam da biste nešto mogli da pojedete.
Gledala ga je.
- Šta još znaš, Morise?
- Do Filipa je došao preko Marlona - odgovorio je. - Ali sada to nije vaţno.
C’estfait. To je gotovo. - Prišao je stočiću i sipao kafu u šoljice, pa joj je pruţio jednu. -
Uzmi - kazao je skoro neţno. - Topli napitak će nam svima prijati.
- Hvala. - Srknula je kafu. Bio je u pravu. Počela je bolje da se oseća.
- Koliko je potrebno da skineš Kerola s vrata? - pitao je.
- Milion franaka - odgovorila je.
Dugo je posmatrao bez reči, a zatim otišao do pisaćeg stola i otvorio jednu fioku.
Brzo je izvadio čekovnu knjiţicu, ispisao ček i pruţio joj ga.
Pogledala je u ček. Milion franaka. Onda je pogledala u njega.
- Ne znam šta da kaţem.
Opet se nasmešio.
- Ne treba ništa da kaţeš. Mi smo porodica.
Zavrtela je glavom u neverici. Ovo nije ličilo na Morisa. Ćutala je.
- Ali time si sredila samo Kerola - upozorio ju je. - Ovo ne rešava stvarni problem.
Na koju stranu sada?
- Naći ću nekog drugog za saradnju - rekla je. - Posle večerašnje revije to ne bi
trebalo da pričinjava prepreku.
- Patrikova kompanija „Rirdon grupa‟ upravo je kupila „Kensingtonske tkačnice‟ u
Americi i čujem da su zainteresovani za konfekciju - rekao je Ţak. - Siguran sam da bi
Patrik bio od pomoći u tome. A ima i drugih.
- Treba raditi brzo - kazao je Moris. - Ne smeš dozvoliti da izgubiš zamah koji ti je
ova revija dala.
- Znam to - rekla je Ţanet. - Ţak ide u London sutra ujutru da sagleda prilike
tamo.
Ţak je pogledao, ali ništa nije rekao. Upravo je prvi put čuo za to.
- U tom slučaju moţda bi Ţak trebalo da ode kući i malo se odmori da bi mogao da
porani - kazao je s osmehom Moris.
- Biće mi dobro - brzo je rekao Ţak.
Moris se opet nasmešio.
- Siguran sam da hoće. Ali ima nešto što bih voleo da razgovaram sa Ţanet.
Porodične stvari.
Ţak je pogledao u Ţanet. Ona mu je neprimetno klimnula glavom.
- Onda ću učiniti tako - kazao je. Pruţio je ruku Morisu. - Dodao bih svoju
171
zahvalnost Ţanetinoj.
- Ne morate da se zahvaljujete - branio se Moris. Sačekao je da se vrata za Ţakom
zatvore, a onda joj ponudio fotelju ispred svog pisaćeg stola. - Sedi. Mora da si
iscrpljena.
Potonula je u fotelju i nemo ga posmatrala.
- Hoćeš li konjak? - pitao je.
Klimnula je glavom.
Napunio je dve čaše i jednu joj pruţio, a onda i sam seo za sto. Podigao je čašu.
- Ţiveli.
Otpila je gutljaj. Osetila je kako je tečnost greje dok silazi niz stomak. I dalje nije
govorila.
- Da li Loren ostaje u Parizu? - pitao je.
Odmahnula je glavom.
- Ne. Sutra ide u Sen Trope s Patrikom. Ja neću ići do vikenda.
Klimnuo je glavom.
- Ova kolekcija bi trebalo da učini svoje. Uz malo sreće, po meni bi mogla i da
zaradiš ove godine.
- Ĉim zaradimo, vratiću ti novac - kazala je.
Mahnuo je rukom.
- Nije to vaţno. Ne brine me to, zaista.
Popila je još jedan gutljaj konjaka.
- Dobro, Morise. Sada smo sami. Moţeš da prestaneš da se igraš. Šta ti tačno
hoćeš?
Nasmejao se. A onda mu je smeh nestao iz glasa.
- Novac. Koji drugi motiv bih imao?
- Koliko? - pitala je.
- Dvadeset miliona dolara - rekao je.
Piljila je u njega.
- Ti si lud. Moj posao ne donosi toliki novac.
- Ne zanima me tvoj posao - rekao je. - Ne ţelim da učestvujem u tome. Nije mi
vaţno ni da li ćeš mi vratiti zajam ili ne.
- Pa gde onda očekuješ da nađem toliki novac? - pitala je.
- U banci u Švajcarskoj - kazao je. - Kada je tvoja majka prešla iz Francuske u
Švajcarsku da se nađe s generalom, otišla je u automobilu čije su stranice i vrata bili
ispunjeni zlatnim „napoleonima‟. Ništa od toga se nikada nije pojavilo.
- Otkud znaš za to?
- Znam - odgovorio je. - Samo nisam nikada bio u stanju da dokaţem.
- Da li si pitao majku?
- Da - odgovorio je. - Ali ona je, naravno, poricala. S obzirom na ono što je osećala
prema meni, nisam ni očekivao da mi kaţe. - Ćutao je trenutak. - Johan zna gde je to.
Zurila je u njega.
- Otkud ti ta ideja?
Nasmešio se.
- Isplatio te je, zar ne?
- Taj novac je dobio od svog tasta.
- To je ono što je ţeleo da svi pomislimo - kazao je Moris. - Ali to sam proverio.
Ništa nije dobio od tasta. Ne pre nego što je preuzeo preduzeće i spojio ga sa starčevom
kompanijom.
- To je tačno - kazala je Ţanet - kako da otkrijem šta je posredi?
- Ne znam - rekao je Moris. - Ali pre ili kasnije moraće da izađe na videlo.

172
Vremenom sve izađe. A kada se to desi, ja ću ti biti ortak.
Dovršila je konjak.
- Ne mogu da verujem.
Nasmešio joj se.
- Verovala ti ili ne, da li smo se dogovorili?
Nasmejala se.
- Ako je to sve što ţeliš, dogovorili smo se.
- Daću da se napravi ugovor ujutro - kazao je Moris. - Oboje ćemo ga potpisati.
- Ti zaista veruješ u to, zar ne? - pitala je.
- Da - kazao je.
Ustala je.
- Ovo je bio jako dugačak dan. Mislim da je vreme da pođem.
On nije ustao.
- Sećaš li se kada si bila devojčica da si nosila crne gaćice za mene? Da li ih i dalje
nosiš?
- Ne. - Nasmešila mu se. - Sada sam odrasla. Sada ih ne nosim uopšte.
Nasmejao se i ustao iz fotelje da je otprati do vrata. Otvorio ih je, a ona se
okrenula i poljubila ga u obraz.
- Laku noć, Morise.
Zagledao se u nju.
- Sledeći put kada budeš videla Johana, zašto ga jednostavno ne upitaš za ovo?
- Nisam ga videla skoro deset godina. Zašto misliš da bih mogla sada da ga
vidim?
- Nikad se ne zna - rekao je. - Ali ako ga budeš videla, seti se da ga pitaš.
A nedelju dana kasnije, posle vikenda u Sen Tropeu, ona se ipak videla s
Johanom. Ali nikada nije postavila to pitanje. Bilo je tako glupo da neko poveruje u to.
Otvorila je vrata i on je stajao tu, oduzet vraćanjem u prošlost. Tanja. Samo što nije
izgovorio njeno ime naglas. Bila je ista majka.
- Johane! - uzviknula je i uzela ga za ruku i uvela u apartman. Zatvorivši vrata
za njim, poljubila ga je u oba obraza. - Johane - ponovila je.
Odjednom se osetio čudno i ukočeno, isto kao što se osećao s njenom majkom.
- Ţanet - rekao je. Ali čim je izgovorio njeno ime, čudno osećanje ga je napustilo.
Treptao je očima. - Iskreno sam srećan što te vidim - rekao je i zaista je tako mislio.
Ona se nasmešila. A i osmeh je bio nalik na majčin.
- Nisam pomislila da ću te videti u Njujorku.
- Došao sam na sastanak odbora - kazao je. - A kada sam čuo da si u gradu,
morao sam da te pozovem.
- Drago mi je što si se javio - rekla je. - Mogu li da te posluţim nekim pićem?
- Samo kafom - odgovorio je. - Imam još sastanaka popodne.
- Nisi se promenio - nasmešila se. - Kafa je već spremna. - Prišli su stolu i seli. Za
trenutak se zagledao kroz prozor. Bilo je toplo u Njujorku. Central park je bio pun
ljudi, a zgrade na Zapadnoj strani su lelujale u vrelini, ali u zatvorenom apartmanu na
dvadeset drugom spratu hotela ,,Pjer“ bilo je lepo i ugodno zbog klima-uređaja.
Posmatrala ga je dok im je sipala kafu. Johan se promenio. Primetila je kod njega
jako osećanje samopouzdanja koje ranije nije imao. Moţda zato što mu je plava kosa
posedela, moţda zato što je bio nešto teţi, moţda zato što se oblačio kao Amerikanci,
manje uštogljeno nego što je radio u Evropi. Ali moţda najviše zbog toga što je delovao
zadovoljno.
- Bez šećera - rekao je smeškajući se. - Moram da pazim na liniju. Ona se
nasmejala.

173
 - Svi pazimo.
Uzeo je šoljicu.
- Pričaj mi o Loren. Da li uţiva?
- Mislim da uţiva - odgovorila je Ţanet. - Upravo sada je na jahti jednog mog
prijatelja na Sardiniji. Videle smo se u Sen Tropeu za vikend.
- Da li je i njen prijatelj tamo?
- Harvi? - pitala je.
- Da.
Klimnula je glavom.
- Loren ga poznaje godinama - kazao je. - A Hajdi se uvek brine zbog njega. Misli
da on loše utiče na nju.
Ţanet se nasmešila.
- Mislim da Hajdi nema zbog čega da brine. Harvi je sladak dečko i Loren ga vrti
oko malog prsta, a ne on nju.
Johan se nasmejao.
- To joj i ja govorim.
- Kako je Hajdi? - pitala je Ţanet.
- Veoma dobro - odgovorio je Johan. - Oboje smo dobro. I veoma srećni. - Pogledao
je po apartmanu. - Pomislio sam da će i Ţak biti ovde.
- Morao je da ode na neki sastanak - rekla je Ţanet. - Zamolio me je da te
pozdravim i da ti se izvinim što nije mogao da te sačeka.
- Razumem - kazao je Johan. Pogledao je. - Šta se desilo s tobom i Kerolom?
- Zar ti nije ispričao?
Johan je klimnuo glavom.
- Naravno. Ali to je bila njegova verzija. Voleo bih da čujem i tvoju priču.
- Ne postoji moja priča - rekla je Ţanet. - Jednostavno, on je hteo da radim neke
stvari koje ja nisam ţelela.
- Kakve stvari?
Pogledi su im se sreli.
- Hteo je da Loren nastupa u promocijama. Rekla sam da to nije postojalo u
našem ugovoru... Ona je samo tada učestvovala na reviji i nikada više. To nije njen
način ţivota. Kada je to čuo, počeo je da navaljuje. Vratila sam mu novac. To je sve.
Johan je klimnuo glavom. Srkao je kafu.
- Kazao mi je da te Filip Fajar napušta i prelazi kod njega.
- To je tačno - rekla je Ţanet.
- Da li će ti to nauditi? - pitao je. - Zato što mogu da ga zaustavim ako hoćeš.
Ţanet je odmahnula glavom.
- Ne moraš ništa da preduzmeš. Filipov ugovor ionako ističe ove godine, a nisam
ni nameravala da ga obnavljam. Prevazišla sam ga na razne načine i smatram da se
moda kreće sasvim u drugom pravcu. Ţelim da budem slobodna da pratim taj pravac
bez borbe sa sopstvenim kreatorom na svakom koraku. To sam naučila na ovoj
kolekciji.
- Ali finansijski? Ĉuo sam da si imala teškoća.
- To je istina - rekla je. - Ali sredila sam ih. Barem ćemo dosta zaraditi ove
godine. To će biti od pomoći.
- Znaš da uvek moţeš meni da se obratiš - rekao je.
Pogledala ga je za trenutak, a onda trepnula i klimnula glavom.
- Oduvek sam to znala, Johane - rekla je. - Ĉak i kada mi je bilo najgore.

174
 Ţak je sedeo turobno raspoloţen na sedištu do Ţanetinog dok se avion na letu ,,Er
Fransa“ broj 070 dizao sa međunarodnog aerodroma ,,Kenedi“ u nebo nad Njujorkom.
Ţanet je pogled sa prozora skrenula ka njemu.
- Prelećemo preko Kipa slobode.
- Da je bilo po mome, drugačije bismo to uradili - prebacivao joj je.
Iako neraspoloţena, nasmešila se.
- Ništa nismo izgubili - rekla je. - A mnogo smo naučili.
- Naravno da smo naučili - gorko je odvratio. - Naučili smo kako smo zaista glupi
i naivni.
- Osećaćeš se bolje kada popiješ nešto - rekla je.
- Potrebno mi je više od toga - rekao je. - Ĉim isključe znak za pojaseve i pušenje,
idem u klonju da dobro šmrknem nekoliko puta.
Nasmejala se.
- Biću odmah iza tebe.
- Do đavola! - ljutio se. - Kako smo mogli da budemo tako glupi? Oni su hteli
Ţivanšija od početka. Nisu bili ni toliko pošteni da nam kaţu da je „Rirdon grupa‟ već
pregovarala s njim.
- To im ne zameram - rekla je. - Da sam ja na njihovom mestu, i sama bih radije
traţila Ţivanšija nego Ţanet. Na kraju, on se već dokazao. I postao je jedan od
najboljih.
- Dovukli su nas čak ovamo samo da bi izvukli podatke od nas - rekao je.
- I mi smo izvukli od njih - odvratila je. - Sada barem znamo šta traţe. Osim toga,
ni sa Ţivanšijem još nisu potpisali. Moţda nikada i neće. Njemu je nezavisnost mnogo
potrebnija nego nama.
Tiho zvonce oglasilo je da se gasi svetio koje obavezuje na vezivanje pojaseva i
zabranu pušenja. Ţak je skočio na noge.
- Dupli viski sa ledom - rekao je stjuardesi kada je pošao u toalet.
- Šampanjac - naručila je Ţanet i sama ustajući. Sačekala ga je ispred toaleta i
preuzela bočicu od njega kada je izašao. - Da li se sada osećaš bolje?
- Ovo mi je dobro došlo - kazao je mrzovoljno. - Do sada je ovo jedina dobra strana
celog putovanja.
Zaključala je vrata i pogledala se u ogledalo. Svetla u toaletima u avionima
nikada nisu bila laskava. Delovala je umorno. Ispod očiju je imala tamne senke.
Otvorila je bočicu i pomoću zlatne kašičice uzela dva šmrka. Duboko je udisala da bi
kokain prodro u nju. Osetila je kako je podiţe. Stavila je malo na prst i utrljala u
desni. Svideo joj se ukus. Zatvorila je paţljivo bočicu i stavila je u tašnu.
Opet se ogledala. Više nije delovala onako umorno. Hitro je popravila šminku -
malo pudera ispod očiju na jagodice, sjaj za usne i mogla je da se vrati na sedište.
Ţak je ustao da je propusti. Pruţio joj je čašu šampanjca i podigao svoje piće.
- Ţiveli - rekao je. - Izgledaš bolje.
- Eto šta malo šminke moţe da učini - nasmejala se.
Oboje su srknuli piće.
- Šta sada? - pitao je Ţak.
Slegnula je ramenima.
- Videćemo. Ove godine ćemo barem nešto zaraditi, pa nećemo biti u neposrednoj
opasnosti.
- Veruješ li da je Johan mislio ozbiljno kada ti je rekao da moţeš od njega da
traţiš novac? - pitao je.
- Sigurna sam da jeste - rekla je. - Ali neću mu traţiti. To bi značilo da ţivim
zauvek u majčinoj senci i da nikada ne postanem svoj čovek.

175
 Ćutao je neko vreme.
- Šteta što tvoj prijatelj Patrik nije uključen u porodični posao. Da jeste,
verovatno bismo to isterali.
Zamišljeno ga je pogledala. Imao je Patrik svojih ćudi. Ali pod određenim
uslovima ona bi mogla da ih usmeri da idu njoj na ruku. Trenutno nije imala šta da
izgubi.
- Moţda još to moţemo - rekla je.

Svetla su bila uključena, ali je vila delovala prazno kada su Loren i Harvi ušli
oko ponoći. Harvi je spustio kofere.
- Moţda se još nije vratila iz Njujorka - rekao je.
- Rekla je da će se vratiti za vikend - odgovorila je Loren.
Ţanetin glas se začuo sa balkona na vrhu stepeništa:
- Loren?
- Da - viknula je Loren. - Nadam se da te nismo probudili.
- Niste - rekla je Ţanet. - Jedan prijatelj iz luke javio mi je pre pola sata da ste
upravo stigli, pa sam se obukla da pođem da vas dočekam. Je li i Patrik s tobom?
- Ne - odgovorila je Loren. - Samo Harvi. Patrik je ţeleo da legne rano. Da li je u
Njujorku sve dobro prošlo?
- Odlično - rekla je Ţanet. - Videla sam se s Johanom. Pozdravlja te. Jeste li se
lepo proveli na Sardiniji?
- Bilo je sjajno - rekla je Loren. - Plaţe su velike i mirne. Nije kao ovde.
Ţanet je silazila niza stepenište. Bila je odevena u prozirnu crnu bluzu i tesnu,
veoma kratku suknju, što je obično nosila u Sen Tropeu. Oči su joj se sijale, a na
obrazima je imala šminku sa zlatnim prahom.
- Šta je s noćnim ţivotom? - pitala je. - Ĉula sam da je tamo otvorena odlična
diskoteka.
- Nismo izlazili noću. Jednom ili dva puta smo išli u restoran, ali smo uglavnom
ostajali na brodu - odgovorila je Loren. - Kao da se i nije nešto naročito dešavalo.
- To baš ne liči na Patrika - rekla je Ţanet. - On je uvek raspoloţen za izlaske.
- Odoh ja u krevet - objavio je Harvi. - Biće dobro za promenu da spavam u
krevetu koji se ne pomera. I dalje se osećam kao da hodam po palubi.
- Proći će te to do jutra - smejala se Ţanet dok se on peo uza stepenice.
Loren je sačekala da Harvi zatvori vrata njegove sobe, pa se okrenula ka Ţanet.
- Imam jedan dţoint. Hoćeš li da ga podelimo?
- Naravno - odgovorila je Ţanet. Posmatrala je Loren kako pali dţoint. - Da li je
sve u redu? Deluješ veoma ozbiljno.
- Sve je u redu - brzo je odgovorila Loren i dodala joj dţoint.
Ţanet je povukla dim.
- Imaš li problema s Harvijem?
- Ne. - Loren je odmahnula glavom. Pogledala je u sestru. - Šta misliš o Patriku?
Ozbiljno.
- Patrik je dobar - odgovorila je Ţanet. - Vedar je i veseo i voli da se provodi.
- Rekao mi je da je bio zaljubljen u tebe i da je hteo da se oţeni tobom - rekla je
Loren.
Ţanet se nasmejala.
- Ili je bio naduvan, ili pijan ili luckasto raspoloţen i mislim da je jedini razlog što
me je zaprosio bio taj što je znao da neću pristati. - Onda je primetila izraz Loreninog
lica. - Da li te uznemirava?
Loren je zatresla glavom.

176
 - Zapravo ne.
- Pa šta je onda?
Loren joj se zagledala u oči.
- Jesi li zaljubljena u njega?
Ţanet se nasmejala.
- U Patrika? Nikada. On je fin momak, ali ja sebe ne vidim uz njega.
Izvesno olakšanje pojavilo se u Loreninim očima.
- Sada se osećam bolje.
- Zašto? - A onda je, pre nego što je Loren stigla da odgovori, Ţanet shvatila. - Jesi
li se ti zaljubila u njega?
- Jesam - odgovorila je Loren, spustivši pogled za trenutak, a onda ga opet
dignuvši. - I on kaţe da je zaljubljen u mene i da hoće da se oţeni mnome. Ali nisam
htela da mu odgovorim dok ne saznam šta ti osećaš. Nisam ţelela da se isprečim
između vas.
- Između Patrika i mene nema ničega što bi ti mogla da poremetiš - brzo je rekla
Ţanet. Uhvatila je Loren za ruku. - Ali ti si još dete, imaš samo sedamnaest godina.
Jesi li sigurna da poznaješ sebe dovoljno, da si sigurna u svoja osećanja?
- Znam šta osećam prema njemu - kazala je Loren. - Volim ga. Ali rekla sam mu
da se ne bih udala odmah. Ne pre osamnaeste godine.
- A šta je on rekao? - pitala je Ţanet.
- Rekao je da je to u redu. Ali ţeli odmah da objavi našu veridbu.
Ţanet je ćutala kratko.
- Jesi li vodila ljubav s njim?
- Nisam još - odgovorila je Loren. - Nisam ţelela dok sasvim ne razjasnim svoj
poloţaj.
- Šta je bilo s one njegove dve prijateljice? - pitala je Ţanet.
- Otišle su sutradan po dolasku na Sardiniju - odgovorila je Loren. - Patrik mi je
rekao da je s tim gotovo. Ozbiljno je počeo da razmišlja o tome da se uključi u posao,
kao što je njegov otac ţeleo.
Ţanet je povukla dim, a onda vratila dţoint Loren. Nasmešila se bojaţljivo.
- Onda mora da ima ozbiljne namere s tobom - rekla je. - Jer pravo je čudo da je
uopšte i razmišljao da počne da radi.
- On stvarno zna mnogo toga o poslu - brzo je uzvratila Loren. - Jedino što je
Patrikov otac imao odveć vaţnu ulogu u poslu da je on pobegao od njega. Ali otac mu
više nije ţiv.
Ţanet je klimnula glavom. Mogla je to da prihvati. Sagnula se i poljubila Lorenu
u obraz.
- O tome ti treba da odlučiš, draga - rekla je. - I kakvu god odluku doneseš, moţeš
da računaš da ću te u tome podrţati.
Loren je spontano zagrlila.
- Drago mi je. Mama i tata će se izbezumiti kada im budem rekla.
- Sigurno ćemo uspeti da ih urazumimo - rekla je Ţanet pokazavši glavom ka
stepeništu. - Da li on zna išta o tome?
Loren je odmahnula glavom.
- Ne. Nikome nisam ţelela ništa da kaţem dok ne popričam s tobom. Sada mogu i
njemu da saopštim.
- To moţe da čeka do ujutro - rekla je Ţanet. - Uznemiriće se. On je zaljubljen u
tebe.
- Harvi? - Lorenin glas je bio pun neverice. - Ništa ti ne znaš o nama. Mi smo već
godinama drugari. Neće ga to uopšte uznemiriti.

177
 Rekla je to, ali istog momenta dok je izgovarala reči, shvatila je da uopšte neće
biti tako.

U njegovoj sobi je gorelo svetlo. Primetila gaje ispod vrata dok je prolazila pored
njih. Zastala je za trenutak, a onda tiho kucnula. Ĉula gaje kako se kreće po sobi, ali
nije odgovorio. Kucnula je opet. Glasnije ovog puta.
- Harvi.
Glas mu je bio prigušen.
- Da?
- Jesi li u krevetu? - Odjeknulo je pitanje u hodniku.
Posle nekoliko sekundi otvorio joj je vrata i zastao na njima.
- Šta hoćeš? - upitao je. Glas mu je bio promukao.
- Hoću da razgovaram s tobom - kazala je.
Ćutao je i samo je posmatrao, a onda se naglo odmakao.
- Dobro.
Na krevetu mu je stajao otvoren kofer, a odeća pored kofera. Okrenula se ka
njemu kada je zatvorio vrata.
- Šta to radiš? - pitala ga je.
Prošao je pored nje do kofera i u njega ubacio gomilu majica.
- Šta misliš da radim? - pitao je. Nije sačekao odgovor. - Idem kući sutra.
Bez reči ga je gledala dok je slagao košulje u kofer.
- Nemaš razloga da ideš - rekla je.
Okrenuo se i pogledao je. Uvređenost koja se osećala u njegovom glasu zapaţala
mu se i u očima.
- Nemam? Nisam ja tako glup. Verovatno misliš da sam budala.
- Ne mislim da si budala, Harvi - neţno je rekla.
Okrenuo je lice od nje. Nije ţeleo da pri meti da mu se pogled zamaglio. Glas mu
je bio napet i stegnut.
- Nije mi ni bilo stalo da dođem u Evropu. Došao sam da bih bio s tobom.
- Moţeš da ostaneš sa mnom - rekla je.
Zagledao joj se u oči.
- Znaš da ne mogu. I ja znam da ne mogu. Pa koga onda pokušavaš da zavaraš? -
Nije odgovorila, pa je on nastavio. - Zar misliš da nisam primetio šta se događa? Šta se
dešava između tebe i Patrika?
- Ništa se nije desilo - rekla je.
- Ne? - u glasu mu se osećala zluradost, koja je i njega samog iznenadila. - Mogao
sam da odem sa broda s one dve devojke, a ti ne bi ni primetila da me nema.
- Harvi, Harvi - meko je rekla i prišla mu. Stavila je ruke na njegove. - Mi smo
prijatelji. Ţelim da ostanemo prijatelji zauvek.
Zagledao joj se u lice i više nije mogao da zadrţi nalet suza. Zagrlio je i priljubio
njenu glavu uza svoje grudi.
- Znaš, Loren - kazao je promuklim glasom. - Oboje smo bili deca. Ali oduvek sam
znao da te volim. Ali klinci ne govore o ljubavi. To je za odrasle i smatrao sam da ima
vremena za to. Moţda sam pogrešio, ali nije mi padalo na pamet da ćeš se zakačiti za
matorca.
I Loren se rasplakala.
- Nije on matorac - šmrcala je zagnjurena u njegove grudi. - Nema još ni trideset
godina.
- Opet je dvanaest godina stariji od tebe. To je mnogo.
- Nije mnogo - bila je uporna. - Moj otac je šesnaest godina stariji od mame.

178
 - I čudno priča - kazao je Harvi. - Nikada ne razumem ni reči od onoga što priča.
Pola vremena moram da nagađam šta je hteo da kaţe. Zašto ne govori engleski kao i
svi mi?
- Zato što je Englez - rekla je. - A oni govore drugačije od Amerikanaca.
- Kladim se da mnoge stvari rade drugačije od Amerikanaca - rekao je.
Neţno je stavila prst na njegove usne da bi ga sprečila da govori i zagledala mu
se u lice.
- Harvi, udaću se za njega.
Osetila je kako mu se vilica opušta ispod njenog prsta, a usta su mu se otvorila
kada je odgurnuo od sebe. Zabezeknuto je posmatrao.
- Do đavola! Tvoji će te ubiti!
- Ne, neće - rekla je.
I dalje je zurio u nju.
- Ovo je zaista ozbiljno - rekao je.
- Znam. I malo zastrašujuće.
- Aha - rekao je. Razmislio je trenutak. - Jesi li sigurna da ne prenagljuješ?
- Sigurna sam - rekla je. - Zaljubljena sam u njega.
- Oh, brate! - uzviknuo je. - Ovo je da poludiš. Udaja i sve to. Pa to je za ceo ţivot.
- Da - rekla je.
Otišao je do kofera i doneo jednu bočicu.
- Ovo je sve što je ostalo od „broja trinaest‟. Ĉuvao sam ga za teške prilike, kao što
je ova sada.
- Kako on deluje? - pitala je dok je on zavijao dţoint.
- Daje ti samopouzdanje - objašnjavao je. - Daje ti osećaj da nema stvari s kojom
ne moţeš da se nosiš.

Valijum ga je obeznanio i ničeg nije bio svestan dok ga koţni kaiš po leđima nije
ošinuo i probudio.
- Šta kog đavola? - promrmljao je okrenuvši se u krevetu da bi upalio svetlo u
kabini.
- Gospode! - viknuo je kada ga je kaiš ponovo pogodio baš kada je upalio svetlo.
Zurio je u Ţanet koja je stajala uz krevet i u njene grudi koje su se snaţno dizale i
spuštale ispod prozirne crne bluze oivičene ukrštenim tregerima njene kratke koţne
suknjice. Podigla je kaiš, a on je na trenutak ugledao njene jake bele butine ispod
suknje, a iznad crnih koţnih čizama koje su dopirale skoro do bedara. Pokušao je da se
okrene i izbegne udarac, ali ga je stigao po rukama. - Jesi li luda? - urliknuo je.
- Ti, skote, ljigavi! - kazala je hladnim glasom. - Kazao si da voliš batine? Pa, sada
ćeš dobiti batine kao nikada u ţivotu!
Kaiš je pao još jednom i on je skočio od bola.
- Stani! - vikao je. Iskočio je nag iz kreveta i potrčao ka kupatilu. Nemilosrdno ga
je pratila i udarala kaišem. Sakrio je lice u ugao kabine i ostavio leđa izloţena
udarcima. Posle nekog vremena počeo je da plače, noge su mu se tresle, pa se srušio na
pod i pokrio lice šakama.
- Molim te - rekao je detinjim glasom. - Nemoj više da me kaţnjavaš. Biću dobar.
Uradiću sve što kaţeš.
Njen glas je i dalje bio hladan.
- Liţi mi čizme, ti, malo đubre!
- Da, da - rekao je kroz plač i dopuzao do nje na kolenima. Naslonio je lice na
bliţu čizmu i počeo da je liţe.
Kaiš ga je pogodio posred leđa.

179
 - I drugu.
- Da - kazao je i prešao na drugu čizmu. - Pusti me da ti budem rob.
Kaiš se ponovo spustio na njegova leđa.
- To je sve što ţeliš da budeš?
- Da - prošaputao je. - Tvoj rob. Samo to.
Udarila gaje po licu.
- Liţi mi pičku - naredila je podiţući prednji deo suknje.
Podigao se na kolena i zario lice između njenih nogu. Ona mu je stavila ruku na
teme pritiskajući mu glavu uza sebe.
- Brţe liţi - naređivala je.
Pomamno je pomerao glavu uz nju, a rukom posegnuo ka svom ukrućenom udu i
počeo da masturbira. Iznenada se njeno koleno pokrenulo i drmnulo ga ispod brade
tako da je pao na uznak.
Kaišem ga je udarila po ruci.
- Nisam dala dozvolu svom robu da se igra svojim petlićem - hladno je izgovorila i
otišla na drugu stranu kabine i sela u fotelju da ga posmatra.
On se naslonio leđima uza zid i, podigavši kolena na grudi, čučao je i zurio u nju,
a suze su mu se slivale niz obraze. Vladala je tišina. Zapalila je cigaretu i dugo niko
nije ništa govorio.
Konačno, on je prekinuo tišinu.
- Ljuta si na mene.
- Ja se ne ljutim na svoje robove - rekla je. - Samo sam razočarana.
Nije odgovorio.
- Nisi dovoljno muško da sebi nađeš pravu ţenu nego si izabrao dete. - Ugasila je
čizmom cigaretu u tepih. - Da li si joj ispričao kakav si u stvari? Da voliš da budeš rob,
da si voajer? I da te, zapravo, jedino to i uzbuđuje?
Ćutao je.
- Šta misliš kako će se ona osećati kada to otkrije? Da li misliš da će onda
poverovati u tvoje priče da je voliš, da ćeš početi da radiš i postati čovek kakav je bio
tvoj otac?
- Ali ja stvarno to mislim - viknuo je. - Ja je zaista volim. Već sam poslao
telegram u firmu da stiţem na posao.
Počela je da se smeje.
- Koliko će to da traje? Jedan mesec, moţda dva. A onda ćeš poţeleti da opet
budeš rob.
Suze su se ponovo slivale niz njegove obraze. Dopuzao je do nje i, klečeći kao u
molitvi, skupio dlanove ispred njene fotelje.
- Nemoj joj reći - preklinjao je. - Molim te, nemoj da joj kaţeš.
Gledala ga je odgore bez reči.
- Obećavam da ću biti dobar - kazao je. - Ona je poslednja prilika koja mi se
ukazala.
- Kazao si da ćeš početi da radiš? - pitala je.
- Da, jesam.
Duboko je udahnula.
- Onda bih mogla da ti pruţim priliku. Ali prvo moraš da se dokaţeš.
- Sve ću učiniti - rekao je. - Samo mi pruţi priliku.
- Tiče se tvoje kompanije - rekla je.
- Svejedno mi je - uveravao je. - Samo nemoj da joj kaţeš.
Ustala je i lagano počela da se svlači. Kada je na kraju stala iznad njega, bila je
potpuno naga, osim što je nosila duboke crne čizme. Podigla je kaiš iznad glave i uz

180
fijuk ga udarila njime po leđima. Na koţi su mu se pojavili otoci, a ona ga je udarala i
udarala sve dok se konačno nije sklupčao ispred nje, u punoj erekciji. Onda je prestala,
a grudi su joj se nadimale od napora.
- Da li bi voleo da me vidiš kako se tucam s tvojim Afrikancem? - hladno ga je
pitala.
- Da, da - odgovorio je i počeo divlje da masturbira.
Ponovo ga je udarila kaišem.
- Onda prestani da se igraš svojim bednim petlićem dok ti ja to ne dozvolim, robe.
Dovedi ga ovamo.
Zagledao se u nju.
- Nećeš reći Loren?
- Neću, robe, ako budeš radio što ti kaţem - rekla je prezrivo. - A sada, dovedi ga
ovamo.
Posmatrala ga je kako uzima slušalicu. Kada je ponovo spustio, počela je da se
smeje.
- Ĉemu se smeješ? - pitao je.
- Svima nama - rekla je. - Ceo svet je lud. I svi dobijamo upravo ono što ţelimo.

Bilo je sedam sati ujutro i zlatno sunce je obećavalo još jedan dan nemilosrdne
avgustovske ţege. Parkirala je auto u dvorištu svoje vile i izašla iz njega. Prišla je kući
iscrpljena, hodajući na kao olovo teškim nogama. Afrikanac je bio baš onakav kakvim
ga je Patrik opisivao. Nije bio ljudsko biće. Bio je seks mašina. Njene prepone i anus
bili su otečeni i bolni. Njegovo ţivotinjsko, divlje razarajuće telo nateralo je na niz
pomamnih, neobuzdanih orgazama. Sada je samo ţelela da uroni u kadu, da se opusti i
ode na spavanje. I nije je bilo briga da li će prespavati ostatak vikenda. Više od onoga
što je prethodne noći učinila nije ni moglo da se uradi.
Začula je korake na stepeništu kada je ušla u dnevnu sobu. Harvi je silazio noseći
svoj jedini kofer. Zastali su oboje za trenutak, oboje pomalo iznenađeni ovim susretom.
- Dobro jutro - rekla je.
Stigao je do dna stepeništa i spustio kofer. U glasu mu se osećala nelagodnost.
- Dobro jutro. Nisam očekivao da ću zateći ikoga budnog.
- Ja upravo stiţem kući - rekla je.
- Da. - Pogledao je. - Mora da je to bila strava ţurka.
- I bila je - potvrdila je. Nasmešila se. - Prijalo bi mi malo onog tvog
visokokvalitetnog praha za šmrkanje.
- Naravno - brzo je rekao. Kopao je po dţepu ţaketa i izvukao jednu bočicu. Pruţio
joj je malu plastičnu slamku. - Koka je već prosejana - rekao je. - Samo zahvati malo
krajem slamke i ušmrkni.
Klimnula je glavom i učinila kako joj je rekao. Koka kao da joj je udarila u mozak
i prasnula.
- Mon Dieu! - uzviknula je. - Osećam se kao da mi je upravo otkinut vrh glave.
Uzeo je natrag bočicu i kruto joj se nasmešio.
- Dobro te je udarilo, ali bićeš dobro za koji sekund.
Bio je u pravu. Odjednom je njene iscrpljenosti nestalo. Pogledala je u njegov
kofer.
- Zna li Loren da odlaziš?
Odmahnuo je glavom.
- Zar ne bi trebalo da joj kaţeš?
- Pokušao sam sinoć, ali je ona samo zahtevala da ostanem.
- Pa zašto onda ne ostaneš? - pitala je.

181
 Primetila je bol duboko u njegovim očima.
- To ništa ne bi promenilo. Zaista. Ona je sada u svom svetu.
- Biće joj ţao ako samo ovako odeš.
- Preboleće - rekao je. - Mogu li da pozovem taksi?
- Mogao bi - odgovorila je. - Ali niko ti neće odgovoriti. Previše je rano, a, osim
toga, moraju da dođu iz Sen Maksima.
- A da odem peške u Sen Trope?
- Tamo nema taksija. Ali moţeš da ideš trajektom do kopna. Tamo ih verovatno
ima.
- Dobro - rekao je i podigao kofer. - Ţanet, hvala ti na svemu.
- Nema na čemu - rekla je. - Šta da kaţem Loren?
- Kaţi joj da ćemo se videti kada se vrati kući - rekao je i pošao ka vratima.
- Hoćeš li da te odvezem do grada?
Zatresao je glavom.
- Ne, hvala ti. Umorna si. A i prijaće mi šetnja.
- Harvi - pozvala ga je.
- Da, madam?
- Kako da te pronađem? Ne znam ti čak ni prezime, ni adresu.
- Loren moţe da ti je da - rekao je. Onda se zamislio. - Zašto bi me ti traţila?
- Nikad se ne zna zašto. - Nije smatrala da treba da mu objašnjava kako je glina
koju joj je dao delovala i kako je upravo u tom trenutku ispituju hemičari u laboratoriji
fabrike mirisa. - Mogla bih da se nađem negde u Kaliforniji i da mi zatreba društvo za
izlazak.
Iznenadan osmeh mu se razlio po licu.
- Za to moţeš uvek da me pozoveš. - Spustio je kofer, uzeo olovku i parče papira
za cigarete iz svog pribora i naţvrljao adresu. Pruţio joj je papir. - Za svaki slučaj -
rekao je. - Do viđenja, Ţanet.
- Ne tako - kazala je dok je uzimala papirić. - Po francuski.
- Kako je to? - pitao je.
Poljubila ga je u oba obraza.
- Eto, tako. - Nasmešila mu se. - Au revoir, Harvi.

Popela se u svoju sobu i pustila vodu da napuni kadu. Dok se kada punila, otišla
je do spavaće sobe i počela da se skida. Brzo je ostala naga. Okrenula se i pogledala u
ogledalo. Oči su joj blistale, a lice nije pokazivalo tragove prethodne noći. Nasmejala se
za sebe i otišla do prozora da navuče zastore. Nema ničeg boljeg od dobrog seksa da bi
ţena izgledala lepo. Samo jedna stvar joj je nedostajala. Toplina i neţnost koju samo
ţena moţe da pruţi. Stefani je trebalo da bude tu. Onda bi bilo savršeno.
Sa prozora je videla Harvija kako ide niz put s koferom u ruci. Nakratko se
saţalila na njega i pomislila da ga pozove da se vrati. Onda se predomislila i navukla
zastore. Dobro je što je otišao. Da je ostao, samo bi dodatno oteţao situaciju. Ovako
Loren neće imati nikog drugog s kim bi podelila svoje tajne. Sve će biti jednostavnije.
Vratila se u kupatilo i sipala malo ulja za kupanje u vodu i zaronila u nju.
Začudo, uopšte više nije osećala umor. Mozak joj je grozničavo radio. Bilo je mnogo
toga što treba da uradi. Patrik još nije bio svestan toga, ali letovanje u Sen Tropeu je
završeno.
Nije imala strpljenja da leţi u kadi. Ustala je i uključila tuš. Hladna voda je
učinila da joj se telo najeţi. Nekoliko trenutaka kasnije izašla je iz kade i ogrnula se
bademantilom. Otišla je u spavaću sobu i pozvala Ţaka u Parizu.
Glas mu je bio promukao iza sna.

182
 - Da?
- Budi se - rekla je. - Idemo u London.
- Šta?
- Idemo u London - rekla je. - Razgovarala sam s Patrikom.
- On će sklopiti ugovor? - Zakov glas je bio ispunjen uzbuđenjem.
- Tako je rekao.
- Ali ima li on ovlašćenje?
- Zato i idemo u London - odgovorila je. - Da to otkrijemo. Ti odmah kreni i
obezbedi mi apartman s pogledom na reku u hotelu „Savoj‟. Naći ćemo se tamo večeras.
Spustila je slušalicu i pogledala na sat. Bilo je osam. Podesila je budilnik na
jedanaest, a zatim legla u krevet i pokrila se čaršavom. San od tri sata trebalo bi da joj
bude više nego okrepljujući.
Kada se probudi, pozvaće Patrika i reći mu da pripremi avion za let za London.
Ako dosad nije znao, sada će mu postati j isno. Ozbiljno je mislila sve što je rekla. Ako
ona ne dobije ugovor, ni on neće dobiti Loren.

183
 3
Ţanet je upalila još jednu cigaretu dok su se pribliţavali Parizu. Nagnula se na
sedištu i zagledala kroz prozor. Na svakom izlazu sa autoputa nalazila su se po četiri
reklamna panoa. Bez obzira na to s koje strane da dolazite, uvek ćete naići na ove
panoe. A svi su pripadali Ţanet. I svaki od njih je imao svoju priču.
Prvi pano na koji su naišli s desne strane bio je obasjan jarkom svetlošću kao
kontrast tamnoj noći. Crnim podebljanim slovima preko gornjeg dela panoa
jednostavno je pisalo: ŢANET DŢINS. Na slici ispod slova ona kleči, visoko uzdignute
zadnjice, glave okrenute prema objektivu, i dlanova na obrazu, dok se laktovima
oslanjala o pod. Manjim slovima postavljenim duţ panoa, od vrha zadnjice do nogu,
ispisana je rečenica: Le vrai 'Far West’ frangais.
Priča koja je pratila ovu reklamu bila je sasvim jednostavna. Dogodilo se to
jednog jutra u Njujorku, ubrzo posle sklapanja ugovora s „Kensingtonom". Predsednik
te kompanije bio je veoma neposredan.
- Sloţili smo se sa svim vašim zahtevima, madam. Imaćete svoje butike, svih
deset, kao i odeljenja u svim velikim robnim kućama u Americi. Ali mi se suočavamo s
drugim problemom i očekujemo vašu pomoć.
- O čemu se radi? - pitala je.
- O milion metara viška plavog teksas platna - kazao je. -Naţalost, izgubili smo
dva velika kupca u korist „Burlingtona‟, pa ako ne nađemo zamenu za njih, duboko
zalazimo u crveno ove godine. A sve dosad nismo pronašli nikoga.
- A kako bih ja mogla da vam pomognem? - čudila se.
- Ispitivali smo trţište. Smatramo da ima mesta za farmerke čuvenih kreatora po
popularnoj ceni. Sen Loran je već na trţištu, ali on je veoma skup, a obim proizvodnje
mu je zanemariv. Izračunali smo troškove i moţemo da napravimo dobar proizvod za
prodaju po ceni od dvadeset pet do trideset dolara. Ono što nam je potrebno jeste vaše
ime i šest osnovnih modela. O svemu ostalom sami ćemo se pobrinuti, od proizvodnje
do prodaje. Već smo smislili i naziv. „Ţanet-dţins‟.
- A kako se to uklapa u naš ugovor?
- To je posebna stavka. Plaćaćemo vam honorar od deset procenata naše bruto
zarade po prodatom paru. Vi se ne izlaţete riziku, ne treba da ulaţete. Samo moţete
da zaradite. A naša je procena da bi moglo dosta da se zaradi.
- Koliko je to? - pitala je.
- To se još ne zna. Ali moglo bi da dostigne četvrt miliona dolara godišnje.
- Vi pucate na visoko - nasmešila se. - Biće mi zadovoljstvo da vam pomognem. -
Ĉak i da dobije samo dvadeset pet procenata predviđene sume, ne bi mogla da se
poţali.
Ali kako se ispostavilo, niko od njih nije očekivao ono što će uslediti. Njen udeo u
bruto prodaji samo za tu godinu dostigao je skoro milion dolara. A to je, više nego išta
drugo, učvrstilo njen poloţaj u Americi.
Naišli su na sledeći reklamni pano, gde je prikazana kako stoji ispred šaltera ,,Er
Fransa“ i pruţa kartu sluţbeniku na rezervacijama. Bila je elegantno odevena u laki
kostim za putovanje; na panou su blago bile osvetljene rukavice koje je nosila, tašna s
kaišem preko ramena, lake cipele s visokom potpeticom i kofer s inicijalima pored
njenih nogu. Opet debelim slovima: POUR LE MONDE ENTIER (za ceo svet; prim.
prev.). Ispod njih nešto sitnije: Janette Cuir. A onda još sitnijim slovima, naspram
svakog od pomenutih artikala: Le Gant, Le Sac, La Chaussure, Le Bagage.
Ova prilika joj se ukazala ubrzo posle uspeha „Ţanet-dţinsa“ u Americi. Vito
Montesori, Italijan koji je bio vlasnik jedne od najvećih kompanija za preradu koţe u
Italiji, ponudio joj je ugovor s isključivim pravima. Zbog činjenice da su mnoga vaţna
184
imena italijanske koţne galanterije premestila proizvodnju na Daleki istok zbog niske
cene rada, i on je poţeleo da izrađuje svoju liniju. Opet se od nje traţilo da obezbedi
kreacije ili da ih odobri, a on bi preuzeo proizvodnju i marketing. Ali bilo bi veoma
zgodno ako uspe da dobije i trţište koje je već uspostavio ,,Kensington“ u Americi.
Nema potrebe pominjati, ona je uspela u tome. Ovoga puta, njen deo je predstavljao
petnaest procenata i, kao ishod, dobijala je stalni priliv od skoro četvrt miliona dolara
godišnje.
Na trećem reklamnom panou stajale su tri njene slike, a ne jedna. Bile su
postavljene tako da su delovale kao jedna fotografija, a na njima je ona leţala na pesku
u bikiniju, oslonjena na bok i lakat, i pogleda uperenog u objektiv, zatim je stajala
nasmejana na suncu, u kostimu iz jednog dela pripijenom uz telo, i najzad, u kostimu s
dubokim izrezom koji ide niz jedno rame i koji je više otkrivao nego što je skrivao. Opet
debela slova: JANETTE MAILLOTS DE BAIN (Ţanet-kupaći kostimi; prim. prev.).
Ispod ovoga, manjim slovima: Pour le Soleil, Pour la Mer, Pour la Plage. A onda u dnu,
preko celog panoa: Pour l’Ete Eternel (za večno leto; prim. prev.).
Ovo je bila njena vlastita ideja. Pošto je kupila propalu kompaniju na jugu
Francuske, odmah je načinila novi ugovor o prodaji s ,,Kensingtonom“. Prodavani po
popularnim cenama i namenjeni istom trţištu kao i farmerke, kupaći kostimi postigli
su uspeh na prečac. Prihod ovog odeljenja dosezao je do pola miliona dolara godišnje.
Poslednji reklamni pano na koji su naišli predstavljao je njen najveći rizik, na
izvestan način. I ovo je bila u potpunosti njena ideja kojom se poigravala godinama, ali
kada je Iv Sen Loran postigao nezapamćen uspeh izbacujući parfem „Opijum" i kako je
to trajalo već tri godine, konačno se uverila da treba da se okomi na izradu sopstvenog
parfema.
Paţljivo je proučila rezultate istraţivanja koje je naručila i došla do
iznenađujućih zapaţanja. Od svih prodatih parfema, a postojalo je na stotine imena,
samo su dva bila dobro poznata širokoj javnosti. Prvi je bio „Šanel 5“, s osamdeset
osam procenata prepoznatljivosti, a drugi ,,Arpeţ“, s nešto niţom prepoznatljivošću.
Nijedan drugi im se nije pribliţio, ali najbliţe je stigao ,,Opijum“, s prepoznatljivošću
od dvadeset devet procenata, a to je, prema rezultatima proučavanja trţišta,
postignuto zahvaljujući velikom i stalnom oglašavanju i predstavljanju. Na videlo su
izašle još dve činjenice. I „Šanel 5“ i ,,Arpeţ“ su stvoreni dvadesetih godina i pripadali
su aldehidskoj cvetnoj grupi mirisa, dok se ,,Opijum“, savremen parfem, izbačen 1977,
čvrsto vezivao za orijentalnu grupu i bio neposredni potomak ,,Tabua“, koji je firma
,,Dana“ lansirala 1931. godine, kao i „Mladalačke rose“, Este Loder, izbačene 1952.
godine. Dok se „Tabu“ svrstao u klasiku, ni jedan ni drugi nisu dostigli priznanje na
trţištu kao ,,Opijum“. Ali u vreme kada su oni izašli na trţište, nije bilo blagodeti
savremene marketinške mašinerije da stvori onaj nivo prepoznatljivosti koji danas
omogućuje televizija.
Ovim istraţivanjem otkrio se značaj pakovanja - izgled bočice u koju se toči
parfem, i kutije u kojoj se prodavao. I ovo je, kao i sam parfem, trebalo da kazuje samo
po sebi naziv parfema. A naziv parfema trebalo je da sadrţi određenu priču. Parfem
treba da bude jednostavan, ali trenutno prepoznatljiv.
Naziv je smislila odavno. Soie. Reč koja na francuskom znači svila. Naziv za
najintimniji, najsenzualniji materijal koji ţena moţe da odene mogao bi da se primeni i
na parfem. Drugi problem nije bilo tako lako prevazići. Prvobitni miris bio je previše
orijentalan i smatrala je da bi dobila samo kopiju „Opijuma”. Mnogo je sarađivala s
„nosevima", kako su ih zvali u parfimerijskoj industriji, pa je uspela da pomeša mirise
cvetne aldehidske grupe „Šanela 5“ i ,,Arpeţa“ i senzualnost orijentalnih mirisa. Na
taj način dobijen je izuzetno ţenstven, senzualan i sveţ miris, baršunasto cvetan. A

185
najvaţnije od svega bilo je to što je odlučila da ga ne zove parfem. Soie treba da bude
miris, nešto što čini sastavni deo ţene, a ne parfem koji ona stavlja na sebe.
Ovaj poslednji reklamni pano bio je moţda i najprijemčiviji za oko. Na prvi pogled
posmatrač je bio svestan samo bleštave bočice s malom Lalikovom kristalnom statuom
nage devojke na zatvaraču, ali tek kasnije u senci iza primetio bi i Ţanetin akt. Pre
mnogo godina akt je naslikao Dali uspevši da uhvati i prikaţe mnoge erotske strane
njenog tela i ličnosti. Senoviti bezdani njenih tamnih očiju, ruţičastocrvena donja
usna, istureni vrhovi bradavica njenih nabreklih grudi, linija stomaka koja nestaje u
senci stidne kosti, skoro nepostojećoj između nabreklih belih bokova i butina.
Zapanjujući utisak izazivalo je zapaţanje da je akt pretočen u Lalikovu statuetu na
bočici. Naziv je bio izgraviran u kristalu pisanim slovima Soie. Odmah ispod toga,
slovima tako sitnim da su se jedva videla, „od Ţanet“. Kao i na ostalim reklamnim
panoima, tekst je bio ispisan duţ jedne strane. Le plus intime. Le plus sensuel. Le vrai
aromate de la femme. Soie. L’aromate de Janette. Više od intime. Više od senzualnosti.
Pravi miris jedne ţene. Svila. Miris Ţanetin.
Na izvestan način, zbog parfema Ţanet je dospela u sadašnje prilike. Rešena da
prevaziđe Sen Lorana na trţištu, u posednjih šest meseci odvojila je više od pet
miliona dolara u gotovini da bi izbacila parfem, praktično ostavivši svoje kompanije
bez ikakvih zaliha gotovine. Samo televizijske reklame u Americi odnele su više od tri
miliona dolara, a ostatak je otišao časopisima i novinama. A u tu svotu nije uračunat
novac za popuste i podsticaje dat za pridobijanje prodavača na malo. Prema
proračunima, bilo je potrebno najmanje dve godine da se ulog povrati i još tri godine
pre nego što se ostvari dobit. Na njeno zadovoljstvo, ishod je bio daleko ohrabrujući
nego stoje predvidela. Trţište je takoreći odmah prihvatilo proizvod, što je dovelo do
promene proračuna jer se vreme povraćaja novca prepolovilo.
Ali, kako se ispostavilo, to nije bilo dovoljno brzo. Desilo se nešto nepredviđeno.
„Rirdon grupa“ je prihvatila izuzetno povoljnu ponudu za udeo jedne japanske
kompanije nestrpljive da se ušanči na američkom trţištu u upravljanju
„Kensingtonskim tkačnicama“ na američkom trţištu.
U bilo kom drugom trenutku ovo bi predstavljalo najbolju priliku koja joj se ikada
ukazala. Naime, pod odredbom ugovora koju je u poslednjem trenutku dodao njen
dovitljivi američki zastupnik Pol Gitlin, njoj je ostavljena mogućnost da ponovo otkupi
svoje ugovore i sporazume sa „Rirdon grupom“ po nominalnoj vrednosti godišnjeg
obračuna ukoliko bi oni prodali ili na neki drugi način ustupili svoj udeo u
,,Kensingtonu“. A deset miliona dolara, koliki je to iznosilo, bilo je nešto manje od
dvostruke godišnje zarade. Deset puta veća godišnja zarada smatrala bi se za pravičnu
dobit. Ali bez obzira koliko je to bilo jeftino, njoj nije bilo dostupno. Sva gotovina koja
se zatekla u njenim kompanijama bila je uloţena u ovaj parfem. Sada je opet morala
da se pribere. Kao da se ništa nije promenilo. Nezavisnost joj je izmicala kao i uvek.
Moris je sačekao na vratima svoga stana. Bio je vidno uzbuđen.
- Bio sam u pravu - rekao je. - Sve vreme sam znao da sam u pravu.
- O čemu, kog đavola, govoriš? - pitala je. - Ništa te ne razumem.
- Novac u švajcarskoj banci - rekao je. - Moţda više nećeš morati da se tucaš s
Grkom zbog novca.
- Ne znam o čemu govoriš.
- Videćeš - kazao je, uzeo je za ruku i poveo u biblioteku. - Videćeš.
Kada je otvorio vrata, jedan mladi čovek je ustao i Moris ga je predstavio.
- Mesje Tjeri, moja ćerka, madam Ţanet de la Bovil. - Okrenuo se ka Ţanet i
objasnio. - Mesje Tjeri radi za „Švajcarsku kreditnu banku‟ u Ţenevi.
Ţanet je pruţila ruku.

186
 - Drago mi je, mesje Tjeri.
Mladi bankarski sluţbenik joj je učtivo poljubio ruku.
- Ĉast mi je, madam. Ugovarajući ovaj sastanak, nisam ni slutio da ću upoznati
tako čuvenu ţenu.
- Hvala vam, mesje - odgovorila je Ţanet. - A sada bih volela da čujem zašto ste
ţeleli da me vidite?
Mladi čovek je pogledao Morisa. Očigledno je bilo da mu je neprijatno.
- Mesje markiţe, veoma mi je ţao, ali nalozi iz banke su veoma precizni. Ovo
moram da saopštim gospođi nasamo.
- Razumem - brzo je rekao Moris. - Svakako. - Hitro je izašao i zatvorio vrata za
sobom.
- Pa, mesje - rekla je Ţanet gledajući bankarskog sluţbenika.
- Ukoliko mi dozvolite, madam - počeo je Tjeri izvadivši papir iz dţepa. Glas mu je
dobio zvaničan prizvuk dok je čitao. - U skladu s nalozima koje je banci ostavila vaša
pokojna majka, imamo obavezu da vas obavestimo, po isteku perioda od dvadeset pet
godina od ulaganja, na dan 10. oktobra 1944. godine, da je ona iznajmila izvestan broj
sefova u trezoru naše banke. - Prestao je da čita i pruţio joj papir. - Postoje dva
primerka naloga. Ako biste bili ljubazni da potpišete ovaj primerak koji potvrđuje da
ste obavešteni prema uputima, smatrali bismo da smo ispunili naš zadatak.
Ţanet je uzela papir i pogledala ga. Stajalo je tačno ono što je pročitao. Ponovo ga
je pogledala.
- To je sve?
- Da - klimnuo je glavom.
- Da li to znači da su ti sefovi meni dostupni?
- Ukoliko imate ključ, svakako. Ukoliko ga nemate... onda vam nisu dostupni.
- Pa kakva je svrha vašeg iskaza?
- Ne znam, madam. Mi samo pratimo nalog.
- Ko onda ima ključ? - pitala je.
Slegnuo je ramenima.
- Prema bankarskim zakonima Švajcarske, poverljivost odnosa sa strankama je
zaštićena i nije mi dozvoljeno da vam dam taj podatak.
- Pa kako onda da uspostavim prava nad tim sefovima i njihovim sadrţajem,
budući da je moja majka očigledno ţelela da ih dobijem?
- Moţete da podnesete zahtev švajcarskom Sudu za zaostavštine i nasleđe, koji
ima vrhovnu nadleţnost u pitanjima nasleđivanja.
- Koliko bi to trajalo?
- Ţao mi je - izvinjavao se. - Ne znam to. Ponekad traje i godinama.
- Do đavola! - rekla je i ponovo pogledala papir. - Da li imate uvid u sadrţinu tih
sefova?
- Ne, madam, ono što stranka ostavi u sef nije naša briga. Bojim se da vam nisam
bio od pomoći. Ali to je sve što mogu da učinim.
- Šta ako odbijem da potpišem ovaj dokument? - pitala je.
- Onda gubite pravo na raspolaganje sefovima jer niste zvanično obavešteni o
njihovom postojanju i, opet prema švajcarskom bankarskom zakonu, moţemo i da ne
priznamo njihovo postojanje.
Beznadeţno je zavrtela glavom.
- Onda bi trebalo da ga potpišem.
- Da, madam - kazao je i pruţio joj pero.
Brzo je potpisala taj primerak i dala mu ga.
- Hvala vam, mesje Tjeri.

187
 - Nema na čemu, madam - rekao je i pruţio joj drugi primerak.
Iznenada se osmehnula.
- Kasno je, a još nisam večerala. Da li bi to predstavljalo kršenje švajcarskih
bankarskih zakona ako bih vas pozvala da mi se pridruţite na večeri?
Lagano je razvukao usne u osmeh.
- Mislim da je to dozvoljeno, madam. Ali plašim se da moram da odbijem. Imam
dogovor od ranije.
- Onda ga otkaţite. - Nasmejala se.
- Ma koliko bih to ţeleo, madam, bojim se da ne mogu. Ţena me čeka u hotelu.
Ona se ponovo nasmejala i pruţila mu ruku.
- Mesje Tjeri, vi ste veoma uviđavni. Nadam se da ćemo se sresti ponovo.
Učtivo joj je poljubio ruku.
- I ja se nadam, madam - kazao je i krenuo ka vratima.
Trenutak pošto je otišao, Moris se vratio u biblioteku. Zurio joj je u lice.
- Pa?
- Bio si u pravu - tiho je rekla i pruţila mu papir. - Ali samo saznanje da nešto
postoji, ne daje mi nikakva prava nad tim.
Brzo je pročitao sadrţaj dokumenta.
- Pa ko onda ima pravo?
- Onaj ko ima ključ - objasnila je. - A on nije hteo da mi kaţe ko je to.
Moris je zurio u nju.
- Meni ne mora da kaţe - rekao je. - Znam kod koga je ključ. A znaš i ti.
Ćutala je.
- Moraćeš sada nešto da preduzmeš - kazao je. - Ili ostani prosjakinja i kurva
celog veka.
Gledala ga je i dalje ćuteći.
- Moraćeš da u to uključiš Loren - nastavio je.
- Zar moram? - pitala je.
- Znaš Johana - odgovorio je. - Njena je polovina svega što je tamo. Neće ništa
preduzeti dok ne bude smatrao da je ona zaštićena. Jedini način da ti dobiješ nešto
jeste da mu se zajedno obratite.
- Nisam sigurna - rekla je sumnjičavo. - Loren ne mari za novac. Nikada je i nije
zanimao.
- Sada ima dvadeset tri godine - ubeđivao je. - Mora da se umorila od ţivota na toj
glupoj plaţi u Kaliforniji sama sa petogodišnjim detetom kao jedinim društvom.
- To je ţivot kakav ona voli.
- Onda ti moraš da je ubediš da njena ćerka zasluţuje bolje izglede u ţivotu nego
da raste kao skitnica na plaţi - zaključio je. - Ĉak i ako ne ţeli novac za sebe, ne moţe
da ga uskrati detetu.
- Ne znam - i dalje se kolebala. - Ponekad mislim da sam se previše poigravala s
njenom glavom.
Nasmejao se.
- Ne veruješ ti u to nimalo više od mene, Ţanet. Jedina stvar koju smo vaša
majka i ja imali zajedničko bila je sebičnost. Oboje smo ţeleli sve što smo mogli da
dobijemo. - Otišao je do bifea i uzeo bocu konjaka. - Nemoj da se kaješ zbog onoga što si
učinila. Dobila si ono što si htela, zar ne?
Nije mu odgovorila, a on je sipao konjak u dve čaše i vratio se do nje. I dalje
ćuteći, uzela je čašu i počela da pije.
On je progutao polovinu pića u jednom gutljaju i spustio čašu.
- Postoji samo jedna stvar koju nikada nisam razumeo - rekao je. - Zašto si Loren

188
gurnula Patriku. Zar sve ne bi bilo jednostavnije da si se sama udala za njega?
Otpila je još jedan gutljaj konjaka pre nego što mu je odgovorila.
- Upravo to sam i nameravala da učinim kada su se vratili sa Sardinije.
- Pa zašto nisi?
- Tvrdila je da se zaljubila u njega.
Zagledao se u nju.
- Bila je dete. Mogla si to da rasturiš.
- Moţda sam i mogla - odgovorila je i pogledala ga u oči. Popila je još jedan
gutljaj. - Moţda je i trebalo to da uradim.
Duboko u duši oduvek je znala da njihov brak neće uspeti. Onog trenutka kada je
Patrik, u vrtu doma svoje majke u Devonu, potraţio njen pogled preko belog vela svoje
neveste, znala je da je taj brak osuđen na propast. Kao i to da će ona biti uzrok te
propasti.

189
 4
Sa prozora na drugom spratu palate Rirdonovih, Ţanet je videla prve zvanice
kako stiţu na venčanje. Bacila je pogled na sat. Deset. Ceremonija je zakazana u
podne.
Podigla je pogled ka nebu. Bilo je bistro, plavo, bez oblačka. Srećna je ona mlada
koju sunce obasja na dan venčanja. Nasmešila se na tu izreku. Pogotovo u Engleskoj,
dodala je u sebi. Okrenula se nazad i uzela spisak zvanica sa toaletnog stola.
Venčanje nije bilo veliko, samo šezdeset gostiju, ali spisak je ličio na izdanje „Ko
je ko“ britanskog društva i privrede. Na čelu s kraljevskom porodicom koju su
predstavljali princeza Margareta i lord Snouden, bilo je dovoljno lordova i ledi da se
ispuni salon za audijencije u Bakingemskoj palati. Dolazi i gradonačelnik Londona.
Francusku će predstavljati grof od Pariza, njen očuh, markiz, i francuski ambasador
na Sent Dţejms dvoru. Johan i Hajdi su došli iz Amerike, biće tu i američki
ambasador.
Spustila je spisak i podigla drugi list. Ovo je bio njen lični podsetnik. Aleksandar
je doleteo iz Pariza da ne vesti napravi frizuru, a stigla je i gospođa Sen Klod da
nadgleda odevanje neveste. Prema njenom rasporedu, trebalo bi da su svi već u
Loreninoj sobi.
Uvukla se u pantalone i otišla niz hodnik. U Loreninoj sobi je bila prava ludnica.
Hajdi je već bila tu i ona joj je otvorila vrata. Ţanet ju je poljubila u obraz.
- Kako je mlada? - pitala je jer nije videla Loren u sobi.
- Nervozna je - nasmešila se Hajdi. - Ali ne toliko koliko sam ja. Trenutno joj u
kupatilu peru kosu.
- Dobro - kazala je Ţanet. - Znači da je Aleksandar već stigao.
- Jeste - klimnula je Hajdi glavom. - Došao je s dve pomoćnice. Kazao je da će i
meni napraviti frizuru.
- Divno - rekla je Ţanet. Pogledala je na drugu stranu sobe gde je gospođa Sen
Klod upravo stavljala venčanicu na krojačku lutku. - Šta misliš o venčanici?
- Oduševljena sam! - uzviknula je Hajdi. - Ovo je najlepša venčanica koju sam
ikada videla.
Ţanet je bacila pogled na nju. Iskrenost na Hajdinom licu potpuno je ubedila u to.
- Hvala - rekla je. - Ţelela sam da bude nešto posebno.
- I jeste posebna - rekla je Hajdi i pošla za njom na drugi kraj sobe. - Nikada ništa
slično nisam videla.
Ţanet se zaustavila ispred lutke. Pogledala je gospođu Sen Klod.
- Tout va bien?
- Oui, madam - odgovorila je ona. - Tres bien.
Ţanet je ponovo pogledala haljinu. Ovog jutra, u Parizu, puštena je u štampu
fotografija ove haljine. Sutra će polovina novina u svetu biti preplavljena tim slikama.
Ono što je Hajdi rekla bilo je istina. Ovakva venčanica nikada nije viđena.
U najkraćem, mogla bi se opisati ovako: sastojala se iz tri dela od neţnog
prozirnog svilenog veza boje slonove kosti na beloj osnovi. Prvi veo je padao sa
nevestine glave preko golih ramena. Drugi deo je bila bluzica bez bretela, skoro nalik
donjem rublju, koja je naglašavala obnaţenost, doseţući lak nešto ispod struka. Treći
veo je bila suknja koja je od struka padala uz telo do sredine butina, a odatle se širila
u vezenim volanima koji su se završavali u širokom luku sa šlepom. Ukupan utisak bio
je smišljen da istakne obnaţenost - svako bi pomislio da je video ono što je mislio da je
video, ali zapravo nije se videlo ništa.
Klimnula je glavom u znak odobravanja.

190
 - Pozovite me kada je obuče - rekla je. - Ţelim da budem sigurna da je sve na
svom mestu.
- Oui, madam - rekla je krojačica.
Aleksandar se pojavio iz kupatila i ugledao Ţanet. Prišao je i poljubio je u obraz.
- Sestra ti je divna - kazao je.
- A i ti si divan, cheri, jer si došao ovamo da nas doteraš - odgovorila je Ţanet. -
Veoma sam ti zahvalna.
- Nije to ništa - nasmešio se on. - To mi pričinjava zadovoljstvo.
- Ona je još u kupatilu? - pitala je Ţanet.
- Jeste - odgovorio je. - Moje devojke su počele da joj sređuju ruke i noge.
- Skoknuću tamo da je vidim na sekund - rekla je Ţanet. - Onda bi mogao da
popiješ kafu sa mnom.
- Vrlo rado - odgovorio je.
Loren je sedela u kupatilu sa peškirom na glavi i nogama u kadici s vodom.
Pogledala je u Ţanet i nasmešila se.
- Niko me nije upozorio da će to ovako izgledati.
Ţanet se nasmejala.
- Pa, šta se tu moţe. Kako se osećaš?
- Pomalo me izluđuju svi ovi ljudi oko mene. Dobro bi mi sada došao „Harvi broj
šest‟.
- Imaš li ga? - pitala je Ţanet.
Loren je glavom pokazala u pravcu tabakere koja je leţala na polici pored
umivaonika. Eno ga tamo. Ali majka je u sobi ispred i sav ovaj svet oko mene. Znaš.
Ţanet se nasmejala.
- To moţemo da sredimo. - Obratila se devojkama. - Moţete li da nas izvinite
nakratko. Sestra i ja ţelimo da popričamo.
- Oui, madam.
Izašle su iz kupatila, a Ţanet je zaključala vrata.
- Vidiš kako je to bilo jednostavno - rekla je. Otvorila je tabakeru i uzela jedan
dţoint. Pruţila ga je Loren i okrenula se ka prozoru. - Sačekaj da otvorim pre nego što
zapališ. Ne bi valjalo da se hodnicima palate Rirdonovih širi miris marihuane.
Loren se zakikotala.
- U pravu si. Pola onih starkelja ne bi znalo šta ih je snašlo. - Upalila je cigaretu i
duboko uvukla dim u pluća. Pustila ga je da izlazi polako, pa je Ţanet pruţila cigaretu.
Ţanet je uzela dim i vratila joj dţoint.
- Dobar je.
Loren je klimnula glavom.
- Harvi nikada ne omane. Potpuno si ga sludela kozmetičkom glinom. Stvarno ćeš
to uraditi?
- Pokušaću - rekla je Ţanet.
- Drago mi je - nasmešila se Loren. - Harvi je sladak dečko. - Povukla je još jedan
dim. - I dalje ne mogu da poverujem. Zaista se udajem. Ovo je kao san.
Ţanet je pogledala i obuzela je čudna tuga.
- Da - neţno je rekla. - Ovo je kao san.
Nešto manje od sat vremena kasnije bila je u svojoj sobi kada je neko kucnuo na
vrata.
- Ko je? - viknula je.
- Sluga lorda Patrika, gospođo - čula je odgovor.
Odškrinula je vrata i provirila na njih.
- Šta je bilo? - pitala je.

191
 - Lord Patrik bi ţeleo da vas vidi, gospođo - kazao je čovek.
- Zaboga, pa nisam se još ni obukla - rekla je. - Kaţite mu da ćemo se videti dole.
Slugino lice je bilo bezizraţajno.
- Mislim da bi bolje bilo odmah da se vidite s njim, gospođo.
Ţanet je zurila u njega nekoliko sekundi, a onda je klimnula glavom.
- Odmah krećem s vama. - Otišla je da ponovo obuče pantalone, pa je pošla niz
hodnik.
- Mislim da će biti bolje da idemo hodnikom pozadi, gospođo - brzo je zaustavio
sluga.
Ţanet ga je ţurno pratila do vrata na kraju hodnika, zatim kroz drugi hodnik,
obojen u sivo, koji je vodio u drugo krilo zgrade. Zaustavio se ispred jednih vrata i
otvorio ih.
- Soba lorda Patrika, gospođo - rekao je.
Našla se u maloj garderobi između spavaće sobe i kupatila.
- Nalevo - uputio je sluga.
Prošla je ispod luka i ušla u spavaću sobu. Patrik je sedeo u gaćama i zurio u čašu
s viskijem koju je drţao u ruci. Kada je ušla, podigao je pogled.
- Venčanje se otkazuje - rekao je. - Idi i reci im.
- Jesi li poludeo? - pitala je. - Zašto?
Otpio je gutljaj pića.
- Predomislio sam se.
Posmatrala ga je neko vreme, a onda se okrenula slugi.
- Hoćete li da nas izvinite, molim vas?
- Da, gospođo - odgovorio je sluga i izašao iz sobe.
Kada je čula da se vrata zatvaraju za njim, prišla je fotelji i pogledala u Patrika.
- Sada mi reci zašto - izgovorila je hladnim glasom.
Patrik je digao pogled ka njoj.
- Zato što ona ţeli bebu. Rekla je da će baciti pilule na dan venčanja.
- To nije dobar razlog - rekla je.
- Za mene je dovoljan - kazao je. - Ne ţelim da neko derište puzi oko mene.
- Dobro - tiho je rekla. Okrenula se i otišla do garderobe.
Ustao je i pošao za njom.
- Moţeš da kaţeš da mi je pozlilo.
Naglo se okrenula.
- Nemam nameru išta da govorim - hladno je rekla kada je uzela štap iz stalka za
kišobrane i pošla ka njemu.
Ispustio je čašu dok se povlačio unazad, ispruţivši ruke da bi zaštitio lice.
- Ne pali to. Ne moţeš me naterati.
- Ne mogu? - upitala je glasom hladnim kao led. Štapom ga je udarila preko
ramena. Kriknuo je i pokušao da izbegne udarce, ali ga je ona nemilosrdno pratila u
stopu i udarala preko leđa i ramena, a na koţi su mu se pojavili crveni tragovi.
Bacio se na krevet i zajecao.
- Molim te, prestani.
Ubola ga je vrhom štapa u rame i primorala ga da se okrene i da je gleda. On je
već divljački masturbirao. Besno ga je udarila štapom po ruci.
- Nisam ti dozvolila da radiš to, robe.
- Da - jecao je.
- Šta ćeš sada da uradiš? - pitala ga je.
Zurio je u nju.
- Sve što majka ţeli. Samo neću da me ona napusti zato što sam oţenjen.

192
 - Majka te neće ostaviti - rekla je. - Uvek će biti tu. A sada, budi dobar dečko i idi
da se istuširaš i obučeš.
- Ali nisam završio - zapomagao je.
- Ako budeš dobar dečko, doći ću posle svečanosti i dozvoliti ti da završiš.
- Da, da - brzo je rekao. - Da li majka obećava da će doći?
- Majka obećava - rekla je. - Spremaj se sada.
Ustao je sa kreveta i otišao do kupatila. Stajala je neko vreme i posmatrala ga
kako pušta vodu na tušu, a zatim izašla u hodnik. Sluga je čekao ispred vrata.
- Lord Patrik se tušira - rekla je. - Moţete sada da uđete i da mu pomognete oko
oblačenja.
- Da, gospođo - rekao je sluga. - Hvala vam, gospođo. - Oklevao je trenutak. - Da li
će se venčanje ipak obaviti, gospođo?
- Hoće - rekla je.
Izraz olakšanja mu se pojavio na licu.
- Hvala vam, gospođo. Izbio bi nečuven skandal, a šta bismo s princezom
Margaretom i drugim zvanicama.
- Da - sloţila se.
- Da li ćete se snaći u povratku, gospođo?
- Sigurno - rekla je. - Uđite vi i pobrinite se za lorda Patrika.
Sat i po kasnije, na samom svršetku obreda, Patrik je preko nevestine glave,
pogledao u nju. Na usnama mu je lebdeo čudan osmeh dok je podizao Lorenin veo da je
poljubi. Gosti su se sjatili da im čestitaju, a Ţanet se povukla sa mesta počasne
deveruše da ih propusti.
- Prevazišla si sebe, Ţanet. Ovo je najlepša venčanica. - Začula je ţenski glas iza
leđa kako joj se obraća na francuskom jeziku.
Ţanet se okrenula. Bila je to Hibi Dorsi, čuvena kolumnistkinja Internešnal
herald tribjuna. Ova privlačna tamnooka ţena, uvek preplanula i crvenkasto-plave
kose, bila je jedan od najznačajnijih modnih izveštača u svetu, pisala je istovremeno i
za druge novine; bila je i saradnik francuskog Voga. Rirdonovi nisu ţeleli predstavnike
štampe, ali pošto je ona bila bliska Ţanetina prijateljica, učinjen je izuzetak u njenom
slučaju.
- Hvala ti, Hibi - rekla je Ţanet.
- Odakle ti samo ideja? - pitala je Hibi. - Nikada ništa slično nisam videla. Oni
volani na suknji kao da se talasaju i lebde za njom dok hoda.
Ţanet se nasmešila.
- To sam i ţelela da postignem. Zapravo, ideju sam dobila kada sam bila u
Kaliforniji pre nekoliko meseci, dok sam gledala Loren kako jedri na dasci po talasima.
Pomislila sam da bi bilo dobro kada bih uhvatila one bele kreste talasa koji su prskali
oko nje.
- Imaš li fotografiju venčanice da je objavim? - pitala je Hibi.
- Verovatno je jedna fotografija već u tvojoj kancelariji - odgovorila je Ţanet.
- Odlično. - Hibi je pogledala guţvu koja se napravila oko mlade i mladoţenje, a
onda se opet okrenula ka Ţanet. - Ja sam nepopravivo romantična - rekla je. - Da li je
istina da su se sreli na tvojoj reviji prošle godine i da je to bila ljubav na prvi pogled?
Ţanet se nasmejala.
- Istina je.
Hibi je uzdahnula, pa se nasmešila.
- Mislim da imam naslov za svoju priču.
- Kaţi mi - rekla je Ţanet.
Hibi je pogledala.

193
 - Bajka... koja se ostvaruje.

Loren je bila zbunjena. Medeni mesec nije bio ni nalik na ono što je očekivala. Sve
je počelo kao divan san. Posle venčanja odleteli su Patrikovim avionom do Mikonosa.
Tamo ih je čekao helikopter da ih preveze do jahte Sanjar, usidrene nešto dalje od
ostrva. Zamisao je bila da sve deluje kao romantični film. Mesec dana bračnog
putovanja po grčkim ostrvima. Ali nešto kao da je krenulo naopako još od trenutka
kada su se ukrcali u mali mlaţnjak u Devonu.
Stjuard je doneo bocu šampanjca i dve čaše čim su poleteli. Napunio im je čaše i
nestao iza zavese priručne kuhinje.
Ona je okrenula glavu od prozora, pruţila njemu jednu čašu i sama uzela drugu.
- Za nas. - Smeškala se. - Zar nije čarobno?
Nije ni okusio piće, samo je u tišini posmatrao kako ona pije, a onda je spustio
čašu na stočić koji se nalazio između njih i zagledao se kroz prozor.
- Hej - pozvala ga je. - Nisi ni pipnuo šampanjac.
Kada se okrenuo ka njoj, delovao je skoro ljutito.
- Popio sam te pišaćke dovoljno za ceo ţivot. - Pritisnuo je zvono za stjuarda. Ovaj
se odmah pojavio. - Donesi mi čist viski.
- Da, milorde. - Stjuard se za sekund vratio i doneo čašu viskija na posluţavniku.
Patrik je pogledao u čašu.
- Koliko puta treba da ti kaţem da, kada naručim viski, treba da mi doneseš celu
bocu? - odbrusio mu je.
- Izvinite, milorde - kazao je stjuard. - Odmah, milorde. - Otišao je do kuhinjskog
prostora i vratio se s bocom, stavio je na stočić, pa opet nestao.
Patrik je, bez reči, u jednom gutljaju iskapio piće i ponovo napunio čašu. Okrenuo
je lice ka prozoru, a nju nije ni pogledao, već je ponovo prineo čašu usnama.
- Šta je bilo? - pitala je zbunjenog glasa. - Da li sam nešto rekla ili uradila?
Ispio je piće i ponovo napunio čašu pre nego što joj je odgovorio.
- Ne - rekao je kratko.
- Nisi raspoloţen - kazala je.
Uputio joj je preteći pogled.
- Šta bi trebalo da radim? Da stepujem po tavanici?
- Mogao bi da se ponašaš kao što dolikuje kada se ide na medeni mesec - rekla je.
- Malograđanska sranja - odbrusio je.
- Pa sam si ovo priredio - rekla je. - Ja to nisam traţila.
Ispraznio je ponovo čašu i opet je napunio. Pruţila je ruku preko stočića i spustila
je na njegovu.
- Nemoj više da piješ, Patriče - neţno je rekla.
Zurio je u nju.
- Šta bih drugo mogao da radim? - mrzovoljno je uzvratio.
- Mogli bismo da pređemo na kauč pozadi i da se tucamo. Uvek sam se pitala
kako bi to izgledalo u avionu.
- Ja sam već to radio - rekao je. - I nije ništa naročito.
- Ali ja to nikada nisam radila - rekla je. - Prvo bih mogla malo da ti sisam, a
onda bi ti mogao malo da mi liţeš. - Iznenada se široko nasmejala i uzela mu ruku. -
Pipni mi macu. Natopljena je. Sasvim sam se napalila na samu pomisao.
- Prestani da govoriš kao obična kurva - hladno je rekao i povukao ruku. - Imaj na
umu ko si sada.
- Znam ko sam - rekla je, a u glasu joj se primećivalo da je povređena. - Ja sam
Loren. Šta bi po tebi trebalo da budem?

194
 Sipao je viski u čašu i otpio malo.
- Ledi Rirdon - zajedljivo je rekao. - Ili ja previše očekujem od tebe?
Zurila je u njega, ne mogavši da mu odgovori, u grlu je nešto gušilo, a u očima su
joj se skupile suze. Hitro je ustala sa sedišta i otišla na kauč u dnu aviona.
Sedeli su u tišini do kraja putovanja, a kada su sleteli na Mikonos, Patrik je već
popio skoro dve boce viskija, pa su morali da mu pomognu da pređe iz aviona u
helikopter. Po ukrcavanju na Sanjara jedino što je s njim moglo da se uradi, bilo je da
ga stave u krevet da spava.
Ona se skinula i sklupčala naga u krevet pored njega. Oprezno je spustila ruku
na njegovo rame. Ali on je bio daleko. Nije se pomerao. Ni sat kasnije još nije uspela da
zaspi. Odustala je od pokušaja, popila dve pilule valijuma i popušila dţoint „Harvija
broj četiri” - trave za spavanje, kako je on nazivao i odmah se uspavala.
Kada se ujutro probudila, on je stajao leđima okrenut i oblačio pantalone.
Razrogačila je oči.
- Gospode boţe, Patriče! Šta ti je to s leđima? - pitala je zapanjena.
Pogledao je u ogledalu.
- Okliznuo sam se na kamenom stepeništu iza kuće juče ujutru - odgovorio je i ne
okrenuvši
Sela je u krevetu.
- Pa ništa mi nisi rekao. Ni za vreme venčanja. Mora da te strašno boli. Trebalo je
da mi kaţeš.
Nije joj odgovorio. Samo je posmatrao u ogledalu.
- Sada mi je jasno zašto si juče onako pio. - Ustala je sa kreveta i stala pored
njega. Zagledala mu se u lice. - Trebalo je da mi kaţeš - rekla je saosećajno. - Onda bih
shvatila.
Dugo je posmatrao.
- Nisam ţeleo da te uznemirim - konačno je rekao.
Podigla se na prste i poljubila ga.
- Ţao mi je, dragi - rekla je. - Bolje da nađemo nešto da ti stavimo na to.
Uputio joj je odvaţan osmeh.
- Nije to ništa, draga. Sada i ne boli toliko.

Dve nedelje kasnije bili su usidreni blizu Krfa i ona je gola leţala na gornjoj
palubi i čekala Patrika da obavi jutarnje telefonske razgovore. Zvao je firmu dva puta
dnevno, ujutro i uveče. Uzela je konzervu preparata ,,Evijan“. Magličast osveţavajući
raspršivač prijao je njenoj ugrejanoj koţi. Protegla se na suncu. Patriku bi bolje bilo da
poţuri. Još pola sata i neće moći da se sedi na suncu.
Isprskala je preparatom dlan, a onda uronila prste u teglicu „Sunčane zemlje"
koju joj je Harvi poklonio. Naziv je dala Ţanet, a već je pripremala i pakovanje za glinu
nameravajući da s njom izađe na trţište početkom sledeće godine.
Pogledala je po telu kada je razmazala tanak sloj. Zaista je delovalo. Koţa joj
nikada nije bila tako tamna, a nije bilo ni pomena o opekotinama. Nasuprot tome,
kosa joj nikada nije bila belja, a obrve i trepavice su joj postale skoro nevidljive, čak su
joj i stidne dlačice delovale svetlije od koţe ispod njih. Začuli su se koraci na
mornarskim merdevinama i ugledala je Patrikovu glavu kako se pomalja. Zastao je na
pola merdevina.
- Naručio sam piće - rekao je. - Da li bi i ti htela jedno?
- Ne, hvala - nasmešila se. - Ali moţeš baš na vreme da mi namaţeš leđa.
Okrenula se na stomak, a on je kleknuo pored nje. Naprskala mu je vodom ruku,
a zatim ramena i leđa. Uronio je prste u teglicu i počeo da nanosi glinu. Iskosa ga je

195
pogledala. Smeškao se.
- Deluješ mi zadovoljno od jutros - primetila je.
- I jesam - kazao je. - Konačno sam naterao one skotove u upravnom odboru da
priznaju da znam šta radim.
- To je divno - rekla je. Poznato joj je bilo s koliko podozrivosti i odbojnosti su ga
dočekali u kompaniji kada je počeo da radi. Sve što je ţeleo da uradi podvrgavali su
mikroskopskom ispitivanju i osporavali na svakom koraku. - Šta ih je konačno
opametilo?
- Nekoliko stvari, ali uglavnom je to učinio ugovor sa Ţanet - rekao je.
- To me čini dvostruko zadovoljnom - rekla je i okrenula se, pa je sela i poljubila
ga u obraz. - Ponosim se tobom.
Pogledao je.
- Znaš li da je „Ţanet-dţins‟ stavka koja donosi najviše novca u celoj našoj liniji? U
Americi smo zaradili više od dva miliona dolara neto, a na trţištu smo tek osam
meseci. Prema proračunima, sledeće godine to će iznositi šest miliona. A čak su i
stručnjaci priznali da je njena ideja da se u tkanje teksas platna doda deset procenata
rastegljivih vlakana bila sjajna i da je farmerke učinila još boljim. U njima čak i debele
guzice deluju dobro. A kao vrhunac, njena kolekcija na reviji početkom ove nedelje
pokazala je Parizu i celom modnom svetu da prošlogodišnji uspeh nije bio puka sreća.
Sve ih je nadmašila.
- Osećam se glupo - rekla je Loren. - Samo sam mislila na venčanje. Sasvim sam
zaboravila da je vreme kolekcija. Mora da me smatra za obično govno.
- Siguran sam da ona to razume - rekao je.
- Da li je reviju ponovo priredila u „Lidu‟?
- Ne. Ovog puta joj je cirkus bio inspiracija. Preuzela je jedan cirkus i napravila
reviju pod šatrom na Monmartru, sa ţonglerima, klovnovima, akrobatama, lavovima i
slonovima, ćelom guţvom. A ovoga puta imala je samo svoje kreacije. Sada je dokazala
jednom zasvagda da joj nije potreban nikakav Filip Fajar ili bilo ko drugi da joj
pomaţe. Moţe sama da zauzme mesto koje joj pripada uz Sen Lorana, Ţivanšija,
Boana i sve ostale, kao jedan od vrhunskih kreatora. Samo za tri dana nakon revije,
dobila je narudţbine u vrednosti od preko milion dolara.
Loren se oduševljeno nasmejala.
- Verujem da se onaj skot Kerol grize.
I Patrik se smejao.
- I ja verujem.
- Bwana. - Crnčev glas se čuo sa merdevina. Loren je zgrabila peškir i pokrila se
kada se on popeo s dubokom čašom ledenog soka od pomorandţe i votke na
posluţavniku.
Patrik je uzeo piće. Bacio je pogled na Loren.
- Nisi se predomislila, draga?
Uvila se čvrsto u peškir.
- Ne, hvala - odgovorila je.
- To bi bilo sve, Noa - kazao je Patrik.
- Da, Bwana. - Afrikanac se okrenuo i sišao niz merdevine.
Patrik je srknuo piće.
- Ovo je dobro - rekao je i pruţio joj čašu. - Probaj.
Odmahnula je glavom. Zagledao se u nju.
- Boţe, pa ti si skoro podjednako crna kao i on.
Sela je i zabacila peškir na leđa.
- Volela bih kada bi ga se otarasio - rekla je. - Nelagodno se osećam zbog njega.

196
 - To su samo tvoje američke predrasude - nasmejao se. - Ne voliš crnčuge.
- Nije to - brzo je rekla. - Uvek bulji u mene. Osećam kako mu oči mile po meni.
Opet se zasmejao.
- Pa šta očekuješ kada sve vreme ideš okolo gola? Šta misliš da radi ostatak
posade? Isto. Samo što oni to prikrivaju bolje od njega.
- On je kao ţivotinja - rekla je. - Treba da mu kaţeš da oblači donji veš ili tako
nešto. Uvek mu se poznaje obris petla u tom uskom šortsu.
Osmeh je nestao sa Patrikovog lica.
- Ne moraš da gledaš.
- I ne gledam - rekla je. - To ne mora da se gleda da bi se videlo, tako je upadljivo.
Patrik je spustio čašu i neočekivano joj zavukao šaku između nogu, a onda je
prineo usnama i olizao.
- Natopljena si - rekao je, a u glasu mu se osetilo uzbuđenje. - Priznaj, pali te
njegova velika budţa.
- Ne budi glup - odbrusila je, ljutita. - Uzbudila sam se kada si počeo da mi maţeš
leđa.
- Hoću da te liţem - rekao je.
- Onda prestani da pričaš o tome i pređi na stvar - nasmejala se i gurnula mu
glavu među noge.

Leţala je u krevetu i posmatrala ga kako se svlači kada je osetila brundanje

mašine i pokretanje broda. Sela je i pruţila ruku ka maloj putnoj torbi u kojoj je drţala
zalihe ,,Harvija“. Ne podiţući pogled, upitala ga je:
- Kuda sada idemo?
- Na Hidru - odgovorio je.
- Još jedno ostrvo? - pitala je.
- Da. Nalazi se na otprilike dvesta četrdeset kilometara odavde. Stići ćemo
ujutru.
- Grčko ostrvo? - pitala je, podiţući jednu po jednu celofansku kesicu, zagledajući
je i odlaţući.
- Naravno - rekao je prišavši ivici kreveta. Gledao je dole u nju. To je sve što
imaju na grčkim ostrvima.
- Po čemu je ovo ostrvo tako posebno?
- Ne znam - kazao je. - Trebalo bi da je veoma lepo.
- Meni sva grčka ostrva liče jedno na drugo - rekla je i dalje birajući i odbacujući
kesice. - Imam ţuljeve na stopalima od igranja sirtakija, a ako čujem još jednom refren
pesme „Nikad nedeljom“, poţeleću da ogluvim.
- Kao da te je prošla uzomanija - primetio je. Ali ona nije reagovala. - Šta to
traţiš? - pitao je.
- Harvi je rekao da mi je spakovao novu vrstu trave - rekla je. - Evo je - uzviknula
je i pobedonosno podigla kesicu. -„Broj šesnaest‟.
- Kako je zove?
- „Trava fantazije‟ - odgovorila je, već zamotavajući dţoint. - Rekao je da te diţe
skoro na isti način kao i meskalino ili pejot.
- Fantazija - ponovio je, zakačivši se za jednu misao. Seo je na ivicu kreveta i
posmatrao je kako liţe papir za cigarete. - To bi trebalo da bude svaki medeni mesec.
Vreme fantazije.
- Ne ţalim se na naš - rekla je i zapalila dţoint. Povukla je dva jaka dima, a onda
njemu pruţila dţoint. - Probaj - rekla je. - Već osećam da deluje.
Uzeo je nekoliko dimova.

197
 - Da li ti ikada fantaziraš? - pitao je drţeći cigaretu.
- O čemu? - pitala je zavalivši se u jastuke.
Opet je povukao dim, a onda joj vratio dţoint. Prstima se igrao njenim stidnim
dlačicama.
- Na primer da obriješ macu i da ti bude neţna i ruţičasta kao u devojčice.
Povukla je dim. Harvi je bio u pravu, kao i uvek. Ova trava pravi čudo u glavi.
Zaista je osetila kako joj se vrti u glavi. Zakikotala se.
- Hoćeš li ti da me obriješ?
Klimnuo je glavom. Dala mu je cigaretu, skočila iz kreveta i otišla do kupatila.
Trenutak kasnije vratila se Venerinog brega prekrivenog penom za brijanje i s
brijačem u ruci.
- Dobro - rekla je. - Uradi to.
Mekoliko minuta kasnije stajala je ispred ogledala i proučavala svoj odraz.
Ciknula je.
- Klitoris mi je kao jezičak isplaţen između usana. - Okrenula se ka njemu. -
Sviđa ti se?
- Mislim da je divno. - Povukao je još jedan dim i pruţio joj dţoint. - O čemu
maštaš?
Povukla je dim i nasmejala se.
- Neće ti se dopasti.
- Proveri - rekao je.
- Kako izgledaš bez brade - rekla je. Opet se zasmejala. - Smešno. Evo me udata
sam za tebe, a ne znam ni kako izgledaš. Stvarno.
Zastao je za trenutak da bi sredio misli. Postalo mu je teško da ih pamti dugo da
bi ih izgovorio.
- Izgledam isto - konačno je rekao.
- Šta je isto? - kikotala se.
- Isto kao što uvek izgledam - rekao je. Počeo je da se smeje. - To je smešno, zar
ne? Mislim, isto.
- Smešno je.
- Pokazaću ti šta mislim - rekao je i pošao ka kupatilu. Pošla je za njim i
posmatrala kako utrljava penu u bradu. Kada je obrijao pola lica, okrenuo joj je tu
stranu. - Vidiš? - pitao je i spustio brijač. - Izgledam isto.
- Patriče, pa ti si stvarno lep - rekla je.
- Rekao sam ti - kazao je i uzeo peškir da se obriše.
- Ne moţeš sada da staneš - rekla je.
- Zašto da ne? - pitao je.
- Ne moţeš da ideš okolo sa bradom na pola lica - rekla je, cerekajući se. - To je
blesavo.
Okrenuo se da se ogleda. Nasmejao se.
- Potpuno si u pravu. To bi bilo blesavo. - Hitro je dodao još pene na bradu i
obrijao ostatak. Zamišljeno je prešao prstima preko obraza. - Ĉudan je osećaj - rekao
je. - Bradu nosim već osam godina. Skoro sam i zaboravio kako izgledam bez nje.
- Izgledaš mlađe - rekla je.
- Zaista ti se sviđa?
- Zaista. Nisam to znala, ali ti si jako lep. Sada ću morati da se zabrinem. Sve
devojke će te juriti.
Okrenuo se ponovo ka ogledalu i protrljao lice.
- Ipak mi je ovo čudno.
- Tako je i s mojom macom - smejuljila se. - Šta kaţeš da predstavimo to dvoje

198
čudaka jedno drugom?
Nekoliko minuta kasnije, odgurnula mu je glavu.
- Ne mogu više da izdrţim - kazala je bez daha, pokušavajući da ga navuče na
sebe. - Ţelim te u sebi.
Okrenuo se u krevetu tako da je ona sada bila odozgo.
- Popni se na njega.
- Aha - rekla je i popela se na kolena. Zatim ga je rukom usmerila ka sebi i polako
se spustila na njega. Uzdahnula je. - Oh, kako je dobro. - Polako je počela da se
pokreće. - Oh, čoveče, osećam ga. Kao usijani kamen u mojoj maci.
- Jače - rekao je. - Hoću da udaraš po njemu!
Počela je da se pomera brţe, udarajući ga telom. Nadvila se nad njega tresući
grudima po njegovom licu.
- Bijem te sisama - rekla je.
- Crne su kao crnčugine - kazao je.
- To ti se dopada? - Prikovala mu je ruke za krevet. - Sada ne moţeš da se
pomeriš. Silovaću te kao što crnje rade.
- Molim te, nemoj! - skoro da je viknuo kada je osetio da se primiče vrhunac.
- Ne moţeš da me zaustaviš! - besno je rekla. A onda je i samu zahvatilo ludilo. -
Osećam kako ti petlić štrca u meni! - Telo je počelo da joj se grči u nizu orgazama. -
Svršavam i svršavam i svršavam!
Sručila se preko njega i oboje su pokušavali da dođu do daha. Posle nekog
vremena on se pomerio. Zaustavila ga je.
- Ostavi ga unutra. Nemoj još da ga vadiš.
- Hoću da zapalim cigaretu - rekao je.
- Samo još malo. - Zagledala mu se u oči. - Da li si stvarno zamišljao da sam
crnčuga?
Klimnuo je glavom bez reči.
- Šta još zamišljaš?
- Mnogo toga - rekao je.
- Na primer?
- Hoću cigaretu - rekao je. Polako se sklonila sa njega, a on je ustao i otišao do
toaletnog stola po cigarete. Pogledao je svoj odraz u ogledalu i neko vreme zurio u
njega. Onda je pipnuo lice prstima. - Oh, sranje! - kazao je i okrenuo se ka njoj. - Šta li
je, do đavola, Harvi stavio u ovu travu? Pa ja sam zaista obrijao bradu.
- A ja sam te zaista pustila da mi obriješ macu. - Nasmejala se, ustala iz kreveta i
prišla mu. Uzela je cigaretu iz paklice, upalila je i dala mu. - Ovo je bilo najbolje
tucanje do sada. Trebalo bi češće da pušimo tu „travu fantazije‟.
Povukao je dim i konačno se nasmešio.
- Moglo bi da bude glupo - rekao je. - Izgledao bih stravično smešno obrijane
glave.
- Zar ne moţeš da smisliš neku bolju fantaziju od te? - smešila se.
Polako je usne razvukao u osmeh i vratio se u krevet.
- Mogu k‟o ništa - kazao je i zagledao se u nju. - Imam utisak da su ti se grčka
ostrva smučila.
Klimnula je glavom. Podigao je slušalicu i pozvao most.
- Zaboravi na Hidru - rekao je kapetanu. - Novi kurs je Sen Trope. - Spustio je
slušalicu i pogledao je. - Šta kaţeš na tu fantaziju?
Nasmejala se.
- Sve si bolji.
- Znao sam da ćeš biti zadovoljna - nasmešio se. - Stiţemo tamo za tri dana. Ţanet

199
priređuje svoju veliku godišnju zabavu u nedelju uveče. Iznenadićemo je načisto kada
se pojavimo.

Bilo je skoro tri sata ujutro, a zabava je bila u punom jeku. Loren je osećala da će
joj glava pući od buke. Mogla je da podnese travu i koku, ali oborio je šampanjac kojim
je Patrik nalivao od trenutka kada su stigli. Stalno mu je ponavljala da ne moţe da ga
podnese, ali on se samo smejao i nastavljao da joj sipa piće. Sada joj se vrtelo u glavi i
počela je da oseća mučninu. Traţila ga je po gomili. Ţelela je da se vrati na jahtu i da
spava.
Avgust je bio mesec zabava u Sen Tropeu i Ţanet je prevazišla samu sebe ovom
ţurkom. Posluţenje je naručila od Feliksa iz restorana „Pristanište", pa je ogromni
bife, smešten ispod nadstrešnice na terasi, bio prepun svakojake hrane. Na svim
stolovima nalazilo se čarobno ispečeno juneće i jagnjeće meso, posluţavnici s jastozima
i škampima, sveţe povrće u korpicama. Pre nego što je posluţena večera, šestorica
konobara kruţila su posluţujući kavijar u obliku visokih kupa na tacnama. Na svakom
stolu stajale su upaljene sveće, a kineski lampioni svetlucali su sa nadstrešnice i
grana drveća. Grupa „Los Paragvajanos“ svirala je flamenko pre i za vreme večere, a
kasnije su dve rok grupe zaglušile noć muzikom za igru.
Sredina velikog dnevnog boravka bila je raščišćena za igru i prostorijom nije
moglo da se prođe od guţve. Loren se polako probijala po ivici sobe do ugla gde je
Ţanet sedela skoro celo veče. To je bilo mesto sa koga je mogla da prati skoro sve što se
dešavalo.
Ţanet je blistala osmehujući se društvu s kojim je razgovarala. Niko nije morao
da je ubeđuje da je zabava uspela. Jasno joj je bilo od onog trenutka kada su se pojavili
najstaromodniji ţitelji Monte Karla u večernjim haljinama i smokinzima. To društvo
sigurno ne bi pošlo u dvosatnu voţnju da nije znalo da je zabava vaţna. I ne samo to.
Dţek Najsberg, opunomoćeni fotograf francuskog Voga, slikao je zvanice i time joj
odavao zvanično priznanje.
Loren je dotakla Ţanetinu ruku da bi joj privukla paţnju. Ţanet se okrenula.
- Oui, cherie?
- Da li si videla Patrika? - pitala je Loren.
Ţanet je pogledala po prostoriji.
- Ne, nisam. Moţda je otišao na terasu. Hoćeš li da pošaljem nekog da ga potraţi?
- Ne - rekla je Loren. - Već imaš dovoljno posla. Naći ću ga sama.
- Vaţi - nasmešila joj se Ţanet i vratila svom društvu, a Loren je pošla ka terasi.
Tamo su ljudi još sedeli za stolovima i jeli. Brzo je ustanovila da nema Patrika.
Paţnju joj je privukla vriska u bazena, pa je krenula u vrt.
Dok je prolazila pored ţivice koja je delila bazen od kuće, primetila je nekoliko
parova koji su vodili ljubav ne obazirući se da li ih ko vidi. Došla je do bazena.
Tamo se nalazilo oko dvadesetoro nagih muškaraca i ţena oko bazena ili u vodi;
još pribliţno toliko njih stajalo je sa strane i posmatralo ih vrišteći od smeha na
njihove ludorije. Patrik nije bio među njima. Još jedna grupa nalazila se na drugoj
strani bazena, pa je ona pošla ka njoj.
Tamo je Patrik stajao u grupi od otprilike devetoro ljudi. Drţao je bocu
šampanjca u jednoj i čašu u drugoj ruci. Prišla mu je s leđa i dotakla ga za ruku.
Okrenuo se i nasmešio joj se.
- Ĉekao sam da se pojaviš - kazao je nerazgovetno. Pruţio joj je čašu šampanjca. -
Popij nešto i gledaj predstavu.
Zatresla je glavom.
- Dovoljno sam popila. A mislim da si i ti.

200
 - Nemoj da kvariš zabavu - rekao je i gurnuo je ispred sebe. - Samo posmatraj.
U početku joj se učinilo da su tu samo tri nage devojke koje se valjaju jedna preko
druge po zemlji, ali onda je shvatila da ima još nekog. Moţda zato što je bio tako crn,
pa ga u polusenci nije odmah primetila. Ili zato što su nage devojke puzile po njemu i
skoro ga skrivale.
- Kako je on dospeo ovamo? - Okrenula se ljutito ka Patriku.
- Poslao sam po njega - odgovorio je. - Ĉak i crnčuge imaju prava na malo
provoda. - Pokušala je da se udalji od njega, ali on je čvrsto drţao. - Gledaj - rekao je
smejući se dok se jedna od devojaka spuštala na crnca. - Sto funti da ne moţe da ga
primi. Preveliki je za nju - viknuo je.
- Da se kladimo - prihvatio je jedan muškarac.
Patrik je pogledao u Lorenu.
- Šta misliš o ovome kao o maštariji? Da li bi volela da se pridruţiš?
- Hoću da se vratim na brod - rekla je i besno se otrgla. - Ne osećam se dobro.
Zurio je u nju.
- Auto i vozač su tamo napolju. Moţeš da ideš ako hoćeš, ali ja ostajem. Dobro se
provodim prvi put posle toliko meseci.
Skoro je utrčala u kuću, uzdrţavajući se da ne zaplače. Morala je da prođe kroz
celu kuću da bi stigla do parkirališta ispred nje. Ali čim je ušla unutra, vrelina tela i
buka učinili su svoje i osetila je kako je preplavljuje mučnina. Znala je da kroz guţvu
nikako ne bi uspela da stigne do automobila. Potrčala je uza stepenice u sobu u kojoj je
boravila prethodne godine i otišla pravo u kupatilo.
Kleknuvši na pod i obuhvativši rukama ivicu klozetske šolje, povraćala je dok su
je razdirali grčevi. Izgledalo je da će povratiti sve što je pojela u poslednjih nedelju
dana. Konačno je sve bilo gotovo i ona je sela iscrpljena.
Mirovala je neko vreme dok se nije osetila dovoljno snaţno da ustane. Otišla je do
umivaonika i pogledala se u ogledalo. Izgledala je grozno, s razmazanom šminkom po
bledom, oznojenom licu. Pustila je hladnu vodu i ispirala usta da bi se oslobodila
neprijatnog ukusa.
Umorno je otvorila tašnu i počela da popravlja šminku. Ali to je išlo sporo. I dalje
je osećala slabost i iscrpljenost. Verovatno je to bilo zbog svog onog popijenog
šampanjca. Nikada ranije nije joj bilo ovako zlo. Napor joj je predstavljalo i stavljanje
ruţa.
Kada je završila šminkanje i pošla iz kupatila, i dalje je osećala slabost i da joj
telo podrhtava. Otišla je u spavaću sobu i za trenutak zastala kraj kreveta. Nekoliko
minuta odmora i osećaće se bolje.
Sela je na ivicu kreveta i zbacila cipele, pa se opruţila. Bila je u pravu - počela je
već da se oseća bolje. Zadovoljno je sklopila oči. Podrhtavanje je postepeno prestajalo.
Pomislila je kako joj je mnogo bolje. A onda je zaspala.
Probudili su je glasovi iz susedne sobe. Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da
shvati gde se nalazi. I dalje je bio mrak u sobi, ali kroz prozor se nazirala zora. Polako
je ustala iz kreveta i otišla do kupatila. Umila se hladnom vodom posmatrajući se u
ogledalu. U lice joj se vratila boja. Dobro je bilo što je odspavala. Odmor joj je bio
potreban.
Otvorila je tašnu. Sada joj je bilo neophodno neko sredstvo da je podigne da bi
mogla da krene. Onda se setila da je zaboravila kutiju s pilulama na brodu, a da je svu
koku dala Patriku da ponese. Ponovo je začula glasove iz susedne sobe. Ţanet je bila
budna. Mogla bi od nje da uzme nešto.
Otišla je do kupatila i obula se. Otvorila je vrata ka hodniku. Kuća je delovala
čudno tiho. Došla je do ograde na stepeništu i pogledala dole. Ispod luka je pogledala u

201
dnevnu sobu. Tamo je i dalje bio krš, ali nikoga nije bilo.
Kada je ponovo čula glasove iz Ţanetine sobe, otišla je do nje i tiho kucnula na
vrata. Glasovi se nisu utišali, kao da je niko nije čuo. Polako je odškrinula vrata i
pogledala unutra. Jedan ceo zid Ţanetine spavaće sobe bio je prekriven ogledalima i sa
mesta na kojem je stajala, mogla je da vidi celu prostoriju. Telom joj je prošla jeza i
skamenila je.
Tri nage prilike videle su se u ogledalu kao na ogromnom platnu. Patrik, oslonjen
na kolena ispred Afrikanca, divlje je masturbirao dok je drugom rukom pridrţavao
njegov falus u svojim ustima. Telo mu se izvijalo od bola jer ga je Stefani bičevala po
leđima. Njeno lice bilo je izobličeno od čudne mrţnje dok je siktala:
- Plus dur! Gade! Svinjo! Suce plusfort!
Za trenutak joj se učinilo da će se onesvestiti, a onda joj je bes dao neočekivanu
unutarnju snagu. Polako je zatvorila vrata i naslonila se na njih trudeći se da povrati
samopouzdanje. Iznenada su joj mnoge stvari postale jasne. Tragovi na njegovim
leđima na dan venčanja. Zbog čega je uvek ţeleo da ona bude u dominantnom poloţaju
dok vode ljubav. Zbog čega je odbijao da se odvoji od Afrikanca. Sada se sve sloţilo.
Bila je budala što to nije ranije primećivala.
Onda je ophrvao bol i suze su joj ispunile oči. Pošla je ka stepeništu, pa je polako
sišla i krenula ka izlazu. Vrata su se otvorila upravo kada je stigla do njih i Ţanet se
pojavila. Zaustavila se i iznenađeno zagledala u Loren.
- Upravo se vraćam sa doručka u „Gorili‟ - rekla je. - Rekli su mi da si se rano
vratila na brod.
Loren je odjednom osetila sramotu. Spustila je oči.
- Nisam - rekla je.
- Pa gde si onda bila? - pitala je Ţanet.
- Zaspala sam u svojoj staroj sobi - kazala je ne diţući pogled.
- Oh - uzviknula je Ţanet.
Loren je podigla pogled.
- Da li si znala da je Patrik u tvojoj sobi s onom crnčugom i tvojom devojkom?
Ţanet nije ni trepnula kada je slagala.
- Ne. - Ali znala je, jer je ona to i priredila. Pošla je uza stepenice. - Izbaciću ih.
Loren je zaustavila.
- Nemoj da se trudiš - tupo je rekla. - To ništa ne bi promenilo.
- Šta hoćeš da uradim onda? - pitala je Ţanet.
- Odvedi me do broda - rekla je Loren. - Spakovaću se i otići kući.
Bez reči su otišle do automobila i sele. Skoro se već razdanilo kada su krenule sa
prilaza ispred kuće, uskim putem koji je vodio u selo.
Loren je pogledala sestru. Ţanet je ţmirkala na suncu, usredsređena na drum.
- Zašto mi nisi rekla kakav je on?
- Obećao je da će se promeniti - odgovorila je Ţanet skrenuvši pogled sa puta. -
Pa, eto, počeo je i da radi.
Loren se rasplakala, a bol u njoj je sve više rastao.
- Ipak je trebalo da mi kaţeš. Osećam se kao glupača. Svi su znali sem mene.
Kladim se da svi misle da sam najveća budala svih vremena.
- Svi su ljubomorni na tebe - rekla je Ţanet. - Nema nikoga ko se ne bi menjao s
tobom, čak i ovog momenta.
- Ne razumem - tiho je jecala Loren.
- Kada budeš malo starija, shvatićeš - rekla je Ţanet. Bacila je pogled na Loren. -
Ovakve stvari se stalno dešavaju. Muškarci su čudne ţivotinje, rade neobične stvari,
ali na kraju se dovedu u red.

202
 - On neće - rekla je Loren uverljivo. - Ne samo da je mazohista nego je i peder. To
nikada neće prevazići.
- Polovina ţena u Evropi nikada se ne bi udala kada bi o tome vodila računa -
rekla je Ţanet. Ponovo je pogledala Loren. - Poznato je da su i Patrikov otac i deda bili
homoseksualci. Njihove ţene su znale to i prihvatale. To ih nije sprečilo da imaju
uspešan brak i da podiţu porodicu.
Loren je prestala da plače ćutke se zagledavši u put.
- Moţda Patrik nije mrzeo oca već njegov duh u sebi. On je barem pokušao da
prekine tu tradiciju. - Ţanet je usporila da bi propustila traktor natovaren tek
ubranim kukuruzom da se uključi na put ispred njih, a zatim je polako vozila iza
njega. - Ĉekala si godinu dana da se udaš. Da li misliš da si pravedna prema sebi ako
tako brzo rasturiš brak?
- Misliš da bi trebalo da ostanem u braku s njim? - otvoreno je pitala Loren.
Ţanet je oklevala za trenutak, a onda pogledala u sestru.
- Da.
- Zašto?
- Zato što bi to mogao da bude dobar brak. Patrikova porodica je jedna od
najboljih u Britaniji, a titula se prenosi na potomke. A, kada mu umre majka, postade
jedan od najbogatijih mladića na svetu.
- Ako je to tako poţeljno, zašto se ti nisi udala za njega? Prvo je tebe prosio.
Ţanet je bacila kratak pogled na nju, a onda ga prikovala za drum. Tihim glasom
je odgovorila:
- Zbog toga što nisam u stanju da mu pruţim ono što na kraju brak čini
uspešnim. Naslednike. Imala sam nezgodu kada sam bila mlada i ne mogu da imam
decu.
Loren je uhvatila za ruku.
- Nisam znala, Ţanet. Ţao mi je.
- C’est la vie. - Ţanet je slegnula ramenima i pogledala je.
- Ali tebi je dobro. Imaš izbor. Ti moţeš da uspeš ako to ţeliš.
Loren je ukrstila pogled s njenim.
- Moţda ćeš da pomisliš da sam naivna. Ili glupa. Ili i jedno i drugo. Ali novac i
titula mi nikada ništa nisu značili. I dalje mi ne znače. - Za trenutak je ućutala.
Prolazile su uskim seoskim ulicama na putu ka luci. - Pretpostavljam da sam veća
Amerikanka nego što sam mislila. Ne umem da igram igre koje Evropljani igraju. Za
mene brak bez ljubavi i nije brak.
U sedam i trideset je uhvatila let iz Nice za Pariz, a u deset onaj iz Pariza do
Kalifornije. A tek šest nedelja kasnije, dva dana pošto je primila privremenu odluku o
razvodu braka u sudu Santa Monike, otkrila je da je u drugom mesecu trudnoće.

203
 5
Vratar kod „Maksima” otvorio je vrata „rols-rojsa“ i podigao kapu.
- Bon jour, madam - rekao je i poţurio da joj otvori vrata restorana. Ušla je i
zastala kada je videla šefa sale kako joj se pribliţava.
- Madam De la Bovil. - Poklonio se. - Gospodin Karamanlis vas očekuje. Molim
vas, pođite za mnom.
Prošla je hodnikom do restorana prilagođavajući oči polutami pošto je ušla sa
jakog sunca. ,,Maksim“ je u doba ručka delovao sasvim drugačije nego u večernjim
satima. Za ručak su svi vaţni redovni gosti sedeli u prednjoj sali, mnogi od njih za
istim stolom svakoga dana, dok su turisti i povremeni gosti sedeli u zadnjoj sali, gde
su stolovi bili postavljeni na podi-jumu za ples. Uveče su se prilike menjale - vaţni
gosti sedeli su u zadnjoj sali blizu orkestra, a ostali u prednjoj sali.
Karamanlis je bio redovan posetilac. Sedeo je sam za velikim okruglim stolom
blizu prozora u uglu sale, nedaleko od Robera Kaja, izdavača Voga, koji je uvek sedeo
u sredini i trenutno bio udubljen u razgovor s nekolicinom ljudi, pa nije primetio kada
je prošla pored njega. Karamanlis je ustao kada je prišla stolu. Poljubio je u ruku i
pokazao stolicu, a onda se okrenuo ka šefu sale.
- Sada moţete da otvorite šampanjac.
Ţanet se nasmešila i sela, a šef sale joj je pridrţao stolicu. Ćutke je pogledala u
Karamanlisa. Posle onoga što se desilo između njih prethodne noći, nije očekivala da
će je pozvati.
A sve je počelo tog jutra dok je kod kuće sedela za doručkom. Tačno u osam sati
čula je zvono na ulaznim vratima. Nekoliko minuta kasnije, batler je uneo kutiju s
ruţama i pridrţao je dok je ona čitala podsetnicu. Nije bilo nikakve poruke, samo
potpis: Karamanlis.
A onda, tačno u deset, dok je sedela za stolom u kancelariji, ušao je njen sekretar
Robert. I on je nosio kutiju sa crvenim ruţama. Ovog puta tu je bila i plišana kutija za
nakit i podsetnica. Otvorila je prvo kutiju za nakit.
U njoj je, na crnoj svili, leţala kratka zlatna ogrlica sa četvrtasto brašenim
smaragdima optočenim sitnim okruglim dijamantima. U tišini je posmatrala ogrlicu.
Posle nekog vremena zatvorila je kutiju i uzela podsetnicu.
- Da li bi madam ţelela da je stavi? - U Robertovom glasu se osećala
preneraţenost.
- Ne - kratko je odgovorila. - Previše je grčka.
Ovoga puta, na kartici je bila i poruka.
„Ručak. Kod ‘Maksima’. Jedan sat.“ Ali imena nije bilo. Samo inicijal ,,K“.
Odmahnula je glavom. Kratko je bila u iskušenju da mu sve vrati bez ikakve
poruke, ali on ne bi shvatio tu vrstu prefinjenosti. Njegovo samoljublje bilo je
bezgranično. Naći će se s njim za ručak i lično posmatrati izraz njegovog lica kada mu
je bude vraćala. Pogledala je sekretara koji je i dalje stajao tu s kutijom cveća u
rukama.
- Prestani da stojiš tu tako blesavog izraza lica - ljutito je rekla. - Idi i stavi ruţe u
vodu.
- Da, madam. - Poţurio je iz kancelarije.
- I, Bobi - zaustavila ga je kada je bio na vratima - stavi ih na sto na prijavnici.
Neću ih ovde.

Šef sale je spustio čaše s ohlađenim šampanjcem ispred njih i sipao malo vina u
Karamanlisovu čašu da ga proba. Karamanlis je klimnuo glavom, ali ga nije probao.
Šef sale se naklonio, nasuo čaše i otišao.
204
 Karamanlis je podigao svoju čašu.
- Dugujem ti izvinjenje i objašnjenje.
Ona nije ni pipnula svoju čašu.
- Ne duguješ mi ništa - rekla je mirno, izvadila kutiju s nakitom iz tašne i
gurnula mu je preko stola. - Posebno ovakve tričarije.
- Ali... ali ne razumeš - kazao je, skoro mucajući od iznenađenja. - Ţeleo sam da
znaš... da posle onoga noćas.:, nisam tako tvrd.
- Ne moraš to da mi objašnjavaš - rekla je zajedljivo. - Ništa i nije bilo dovoljno
tvrdo da bih išta osetila.
Sa očiju kao da mu je spala koprena.
- Kučko jedna! - rekao je bez osmeha.
Znala je da je pogodila pravo u metu. Ljupko se smeškala dok je stajala od stola.
- Do viđenja, gospodine Karamanlise - rekla je i otišla.
Nije se osvrnuo za njom. Osećao je kako ga crvenilo obliva od vrata preko lica i
drţao je pogled spušten na kutiju s nakitom na stolu. Bio je siguran da je iznenadna
tišina u restoranu značila da su svi čuli njihov razgovor. Podigao je čašu, a ruka mu je
skoro drhtala od besa koji je rastao u njemu.
Isto kao što je prestao, u sali se razgovor opet nastavio. On je polako srknuo
šampanjac. Kroz prozor je video vratara kako otvara ,,rols-rojs“ i nju kako ulazi u
automobil. Onda je vratar zatvorio vrata, a auto je krenuo.
Jedan kelner se pojavio i hitro uklonio Ţanetinu čašu i pribor za jelo. Nešto
kasnije, šef sale mu je prišao.
- Da li će gospodin Karamanlis sada da naruči ručak? - pitao je kao da se ništa
neobično nije dogodilo.
- Uzeću doverskog lista na roštilju s limunom i bez putera i krompira, i zelenu
salatu samo s limunom. - Šef sale se udaljio, a on je uzeo kutiju s nakitom i spustio je
u dţep svog sakoa. Osetio je kako mu se opet steţu usne. Ova tričarija, kako je ona
kučka nazvala, koštala ga je četvrt miliona dolara. Prvi put otkako je ona napustila
sto, podigao je pogled i osmotrio po prostoriji.
Kao da ga niko nije primećivao; svi su razgovarali uobičajeno ţivahno. Ali znao je
on šta se dešava. Do popodne će ceo Pariz brujati o tome i smejati mu se.
Iznenada mu je šampanjac postao gorak u ustima. Spustio je čašu. Bila je ista
kao i svaka druga francuska kurva koju je poznavao i koja je igrala svoju igru pred
publikom, verujući da je njena pička čini nepovredivom.
.Ali ova će uskoro otkriti da je pogrešila. U malom grčkom selu u kojem je rođen
znali su kako da srede kurve koje su prekoračile svoje povlastice. Dobijale su lekciju
koju obične nisu zaboravljale do kraja ţivota.

- Stariš, Ţak - rekla je dok ga je posmatrala s druge strane stola. - Ranije si me

uvek podsticao da grabim napred... sada te samo čujem kako govoriš da usporim. Zašto
bi bilo loše da sami pokupimo plodove svog rada?
Uzvratio joj je pogled dopustivši da mu se na licu ispolji uvređenost koju su njene
reči izazvale.
- Ţao mi je što tako misliš, Ţanet - rekao je. - Ali nisam rekao da tu ima išta loše.
Ono o čemu traţim da razmisliš jeste da li je to vredno deset miliona dolara. Trenutno,
bez ikakvih ulaganja s naše strane, zarađujemo između četiri i pet miliona dolara
godišnje, i to većinu samo na licencnim ugovorima i honorarima. „Kensington‟ je morao
da ulaţe u prodavnice, opremu, proizvodne pogone, prodaju i oglašavanje. Sav naš
doprinos bili su naše ime i modeli.
- Moje ime i moji modeli - oštro je rekla Ţanet.

205
 - Tako je. - Klimnuo je glavom. - To je naš stvarni ulog i trebalo bi da ga se
drţimo i da ga štitimo. Pogledaj samo koliko nas staje da Soie iznesemo na trţište.
Dvadeset pet miliona naših mukom stečenih franaka. A tek za tri godine moţemo da
se nadamo da vidimo značajniju zaradu. A govorimo o uspešnom nastupu.
- Pogledaj samo modnu kuću, gde takođe posedujemo sve. Radimo bolje nego što
smo ikada sanjali. Uspešni smo kao i bilo ko od njih... Dior, Sen Loran, Ţivanši. Pa
opet nam troškovi pojedu sve što zaradimo. Srećni smo ako svaku godinu završimo na
nuli.
- Ne prigovaram samo zbog tih deset miliona dolara, koje trenutno nemamo,
Ţanet. U pitanju je ono što leţi ispod toga. Trebaće nam više novca da razvijemo
usluţne delatnosti koje sada „Kensignton‟ obavlja za nas. To bi odnelo dodatnih deset
miliona dolara. A ono što ti govorim jeste da se postavlja pitanje, čak i da imamo
dvadeset miliona dolara da uđemo u taj posao, da li smo i opremljeni za to? Šta mi
znamo o proizvodnji u Juţnoj Americi i Aziji? O vođenju lanca butika na malo u
Americi? Ništa. Ispali bismo gori od najgorih amatera. Ĉak i profesionalci upadnu u
nevolju tamo gde i ne očekuju. Pogledaj Agaš-Viloa, jednog od najuspešnijih prodavača
na malo u Francuskoj. Nedavno su kupili „Korvetu‟ u Sjedinjenim Drţavama, takođe
uspešnu firmu. Ali nešto je krenulo naopako. Za veoma kratko vreme izgubili su
četrdeset miliona dolara, pa su se, zbog toga, suočili s mogućnošću da izgube upravu
nad sopstvenom kompanijom ovde kod kuće i da je prepuste bankama. - Zastao je za
trenutak da uhvati vazduh.
- Jesi li završio? - hladno je pitala Ţanet.
- Ne - rekao je. - Nisam još. Hoću da me saslušaš. Onda zaključi da li sam ostario
ili nisam. - Opet je zastao, a zatim nastavio ne čekajući da ona nešto kaţe. - A i ako
uspemo, šta dobijamo?
- Ĉuli smo da oni zarađuju dvostruko više od nas. Ali nismo sigurni da li se dobit
deli ili odakle dolazi. Ne zaboravi da su oni sklopili ovaj ugovor s nama zato što su već
imali fabrike i pogone za izradu sopstvenih materijala, kao i gotove proizvode. Oni su
uspešni na svakom nivou proizvodnje i mislim da najveći deo zarade potiče odatle, pre
nego iz maloprodaje. U maloprodaji mogu da posluju i s gubitkom jer će to sve pokriti
njihova zarada na proizvodnji.
- Ako ne grešim, najviše što moţemo da zaradimo, ukoliko platimo da izađemo, i
ukoliko budemo uspešni u svemu što sam pomenuo da bi trebalo da radimo, iznosi oko
dva miliona dolara godišnje. To znači da nam je potrebno deset godina samo da
povratimo dvadeset miliona dolara koje bi trebalo da uloţimo. A sve to još bez tačnog
saznanja za šta treba da platimo dvadeset miliona dolara, ako uopšte uspemo da ih
nabavimo. Sasvim je moguće da bi onih četiri-pet miliona koje zaradimo godišnje
potpuno nestalo, da bi ih pojeo posao o kome ništa ne znamo. To se desilo Agaš-Vilou.
To moţe i nama da se desi.
Opet je duboko uzdahnuo dok ga je ona ćutke posmatrala.
- Ja sam ti prijatelj, Ţanet. Zajedno smo izvojevali mnogo bitaka, rame uz rame,
pa smatram da nije potrebno da dokazujem ni svoje prijateljstvo, ni odanost. S
divljenjem sam posmatrao s kakvom si strastvenom snagom prerasla iz devojčice u
jaku i vaţnu ţenu kakva si danas, prvu u svom poslu. Tako, kao prijatelj, osećam
slobodu da te upozorim. Niko na ovom svetu ne moţe baš sve da ima. Uvek ostavi
nešto i za ostale da urade i zarade, pa ćeš i sama biti na dobitku. Nemoj dozvoliti da te
tvoja taština i slepo samoljublje dovedu do propasti.
Dugo su sedeli u tišini i gledali jedno u drugo. Konačno je progovorila.
- Ovo je bila prava govorancija.
Klimnuo je bez reči.

206
 - Jeste. Ne znam otkud mi. Ni sam to nisam očekivao.
- Nisam ni ja - rekla je. Opet su zaćutali za trenutak, a onda mu se zagledala u
oči. - Zaista misliš ono o mojoj taštini i slepom samoljublju?
Bilo mu je neprijatno.
- Ne znam. Pretpostavljam da mislim. Ne vidim šta bi te drugo pokretalo.
Zarađujemo koliko nam je potrebno. Do sada je sve što smo radili pričinjavalo izazov i
zabavu. Ali odjednom više nije zabavno.
- A kada bih ti dala još deset procenata zarade? - pitala je. Trenutno je imao pet
procenata. - Da li bi onda postalo zabavno?
- Mislio sam da me bolje poznaješ, Ţanet - kazao je polako omahujući glavom. -
Ne ţelim više. Imam sve što mi je potrebno. Rekao sam to za tvoje dobro, a ne da
ugrabim više za sebe.
- Šta bi rekao kada bih ti saopštila da sam spremna da to učinim uprkos tvom
savetu?
Zagledao se u nju.
- Rekao bih: „Neka ti je sa srećom, Ţanet‟.
- I to je sve?
Teško se podigao sa stolice.
- Ne, Ţanet. Rekao bih ti da ti je za to potreban neko mnogo sposobniji i s većim
poznavanjem prilika od mene.
Odjednom se naljutila.
- Bila sam u pravu! - odbrusila je. - Ne samo da stariš, Ţak, već postaješ i
kukavica, plašiš se borbe.
Ovoga puta mu se na licu i u glasu osećalo da je povređen.
- Ţao mi je što tako misliš, Ţanet. - Zamukao je i brzo se okrenuo ka vratima da
ona ne bi primetila iznenadnu zamagljenost u njegovim očima.
Na vratima se okrenuo i pogledao je. Ona ga je posmatrala u ledenoj tišini. Tuţno
je zatresao glavom. Kada bi samo jednu reč izustila. Nije ţeleo da se ovako završi. Ali
ona je ćutala. Bilo je svršeno.
Otvorio je vrata i dalje gledajući u nju. Pogledala ga je kao stranca.
- Zbogom, Ţanet - rekao je i tiho zatvorio vrata za sobom.
Zurila je u njih. Do đavola s njim! S kojim pravom sedi tu i sudi joj? Bes je počeo
da popušta ustupivši mesto iznenadnoj ţelji da potrči za njim i da ga vrati. Ali to je ono
što su muškarci ţeleli. Ţene koje trče za njima i preklinju ih da se vrate kući.
Ona to neće učiniti. Sačekaće. Vratiće se on sam. Razmisliće o svemu i ujutru će
biti u kancelariji kao da se ništa nije dogodilo.
Ali onda joj je prizvuk konačnosti u njegovom „zbogom‟ odjeknuo u mislima i
znala je da neće biti tako. Zahvatilo je čudno osećanje gubitka. Na izvestan način, on je
bio jedini pravi prijatelj kojeg je ikada imala. Uvek je bio tu. Sada je stvarno bila
sama.

207
 6
U kuhinji s prednje strane kuće Loren je jasno čula sirenu automobila sa
autoputa Pacifičke obale, koji se zaustavio ispred bele kuće na plaţi. Spustila je šolju s
kafom i ustala. Pre nego što je otišla do ulaznih vrata, bacila je pogled sa terase na
plaţu. Anitra je gola sedela u pesku i igrala se s dva šteneta. U hladu suncobrana,
njena dadilja Ţozefina, četrdesetogodišnja Meksikanka, plela je i pazila na dete.
Loren je protrčala kroz kuću do vrata, pa u dvorište, gde je otvorila kapiju. Auto
je bio ispred i Harvi je već odvezivao uţad kojima je daska za jedrenje bila privezana
za krov. Nasmejala se i prišla da mu pomogne. Harvi se uopšte nije promenio osim što
je imao novi auto, „porše 918“ umesto „folks-vagena“. Nije ostvario svoj san da postane
milioner u dvadeset i prvoj godini, ali je sa dvadeset pet bio blizu toga. A nije postao ni
rasturač droge, kako je nameravao. Umesto toga, sve je teklo veoma ispravno.
„Sunčana zemlja" je donela veliki uspeh.
Okrenuo se ka njoj kada mu je prišla i počeo da odvezuje drugu traku. Bila je
preplanula i graciozna u šortsu od isečenih farmerki i gornjem delu bikinija, duge kose
izbledele od sunca i plavih očiju koje su bleštale na tamnom licu.
- Dobro izgledaš - rekao je i poljubio je u obraz koji mu je podmetnula.
- Još kako, bledoliki - rugala mu se, podigavši dlan u indijanskom maniru.
Nasmejao se.
- Neki ljudi moraju da zarađuju za ţivot - rekao je. - Ne mogu sebi da priušte da
po ceo dan leţe na plaţi.
- Nisi ranije tako govorio - rekla je i povukla jedan od uţadi na prtljaţniku. -
Stvari su se izmenile.
Paţljivo je podigao dasku sa krova.
- Kakvi su talasi?
- Nisu loši - rekla je. - Prema radio-izveštaju, diţu se i do dva metra. Dobro ćeš se
zabaviti.
- Divno - kazao je, stavivši dasku ispod ruke i izvukavši torbu sa pomoćnog
sedišta. - Ne mogu da dočekam. Prošlo je mnogo vremena.
- Mesec i po - rekla je.
Pratio je preko dvorišta.
- Kako je Anitra?
- Nećeš je prepoznati - smejala se Loren. - Tako je velika. Uţiva s ona dva
dalmatinca koja si joj poklonio. Još nije shvatila da će uskoro biti veći od nje.
Staza je vodila pored kuće ka plaţi. Izašli su kraj terase. Harvi je naslonio dasku
u hladovinu i krenuo za njom uza stepenište na terasu. Ţmirkao je u vodu, pa u sunce.
Skinuo je, košulju i okrenuo se ka Loren smeškajući se.
- Ovo je mesto za pravi ţivot. O kakvom sam sanjao kao dečak. Samo jedrenje na
dasci i duvanje.
Nasmejala se.
- To se nije promenilo. Sve je još tu. Deca to i dalje rade.
Pogledao je preko ograde terase i ugledao Anitru kako se igra u pesku. Podigao je
ruku i mahnuo.
- Hej, Anitra! -viknuo je.
Dete nije diglo pogled nego se i dalje igralo sa štencima.
- Hej, Anitra! - opet je viknuo. - Stigao je čika Harvi.
Ništa. Dete nije davalo znake da ga je čulo. Okrenuo se ka Loren povređenog
izraza lica.
- Ne primećuje me. Nije ni podigla pogled.

208
 - Ona je ţensko - nasmešila se Loren. - Pravi se da je teško zadobiti je. Pa, nisi je
obišao jako dugo.
- Oh - rekao je Harvi. Onda se iscerio. Otvorio je torbu i izvadio jednu kutiju.
Podigao je visoko iznad glave i ponovo pozvao dete. - Hej, Anitra! Stigao je čika Harvi i
nešto ti doneo!
Dete je podiglo pogled. Trenutak kasnije, trčalo je preko peska ka njemu.
Harvi se okrenuo ka Loren smešeći se pobedonosno.
- Pravo ţensko. Uvek padaju na poklone.

Posle večere, prešli su u dnevnu sobu i ispruţili se ispred vatre na meksičkom

ćilimu. Dete je već zaspalo, a Zozefina je sređivala kuhinju.
Harvi se okrenuo na stomak i zagledao kroz francuski prozor u okean. Ĉuo je
talase, ali ih nije video. Magla se spustila po plaţi, skoro do prozora.
- Magla se baš rasula. Sablasno.
- Navikneš se na to - nasmejala se i ubacila cepanicu na vatru. Zagledala se u
nju, a onda stavila još jednu cepanicu od koje je roj varnica suknuo uz odţak. - Danas
je bilo vruće. Ali u novembru noći budu baš hladne.
- Da - rekao je. Iz dţepa je izvadio vrećicu i počeo da zavija dţoint.
- Nešto novo? - pitala je.
Odmahnuo je glavom.
- Nema više novotarija. Dţoni je prezauzet skupljanjem prašine da nema
vremena za sađenje. Sada za njega radi više od dvadeset ljudi, a majka mu ne dopušta
ni zelenu salatu da sadi. Kaţe da im tako dobro ide da ne ţeli ništa što bi moglo da im
navuče zakon na glavu. Srećan sam kad uspe da mi nabavi dobru travu od svojih
komšija.
Uvio je dţoint, liznuo papir, a onda ga izgladio prstima i upalio. Povukao je dva
duboka dima i pruţio njoj cigaretu.
- Ovo je dobro - zadovoljno je rekao. - Probaj.
I ona je učinila isto, dugo zadrţavajući dim pre nego što ga je lagano ispustila.
- Nije loše - rekla je i vratila mu dţoint. - Ali nije to kao „Harvi specijal“.
Iscerio se i ponovo povukao dim.
- To vreme je zauvek nestalo.
- Šteta - rekla je. - Bilo je tako dobro.
- Aha. - Pogledao je. - Pretpostavljam da nikada nećemo povratiti ono što smo
uloţili. Nismo uspeli da dođemo do trave koju smo ţeleli.
Nasmejala se.
- Misliš da bismo mogli to da otpišemo preko poreza?
I on se nasmejao.
- Mogli bismo da pokušamo. Ali poresko bi moglo da ima drugačije gledište. -
Pruţio joj je cigaretu i napravio grimasu dok je sedao. - Mislim da sam izgoreo danas
na suncu.
Zurila je u njega.
- I jesi. Strašno. Kako će to delovati kada upravnik „Sunčane zemlje‟ u ponedeljak
uđe u kancelariju crven kao rak? Niko neće verovati da preparat deluje.
- U pravu si - kazao je. - Ali tako mi je bilo lepo da sam potpuno zaboravio.
- Sledeći put misli na to - kazala je, glumeći strogoću. - Pravilo broj jedan.
Doktore, izleči sebe.
- Staviću malo melema sada - rekao je. - Izvući će peckanje i do jutra će mi biti
dobro. - Ustao je i otišao do svoje sobe. Nekoliko minuta kasnije, vratio se bez košulje
noseći u ruci poznatu teglicu „Sunčane zemlje”. - Moraćeš da mi namaţeš leđa - kazao

209
je. - I ona su stradala.
Uzela je teglicu iz njegove ruke i zagledala se u nju dok se on spuštao na pod,
leđima prema njoj. Plava glinena teglica u obliku Zemljine kugle sa zeleno obojenim
kontinentima i zlatnim keramičkim zapušačem koji je predstavljao sunce jasno je
ukazivala na njen sadrţaj i pre nego što bi neko pročitao čitka crna slova na zlatnoj
osnovi. SUNĈANA ZEMLJA. Za sunčanje. ŢANET. Počela je da mu maţe leđa.
- Ţanet je znala šta radi - rekla je. - Govorila je da je pakovanje najvaţnije.
- To joj niko nije osporavao - rekao je Harvi. Pogledao je preko ramena. - Uzgred,
da li znaš da Ţak nije više s njom?
- Ne, nisam znala. - Bila je iznenađena. - Nisam mesecima razgovarala s njom.
Šta se desilo?
- Ne znam - rekao je. - Saznao sam tek prošlog meseca kada sam je pozvao da
ugovorimo sastanak da bismo razgovarali o novoj kozmetičkoj liniji. Ţak nije bio tamo,
pa su me uputili na novog momka.
- Ko je on? - pitala je.
- Ne znam - odgovorio je. - Ali su mi rekli da je to zverka koja je radila za
francuski „Revlon‟. I gadan neki tip uz to. Nije ni sačekao da objasnim do kraja da
imamo tri osnovne boje izrađene onako kako je Ţanet htela, da bi mogle da se mešaju
tako da se postigne bilo koja ţeljena nijansa šminke. Jednostavno me je presekao i
rekao da njihova proučavanja pokazuju da za to postoji veoma malo interesovanje na
trţištu i da se ţenama ne bi dopala ideja da same mešaju nijanse šminke. A osim toga,
već su planirali da dogodine uvedu svoju liniju šminke.
- Nisi ni razgovarao sa Ţanet? - pitala je.
- Ne. Rekao mi je da je ona odsutna i da je na nekom promotivnom putovanju ili
tako nešto, ali da tokom novembra dolazi u Ameriku i da će me verovatno potraţiti da
se dogovorimo o novom ugovoru o raspodeli.
- Šta manjka onome koji već imate? - pitala je.
- Ništa - rekao je. - Ali on je potpisan na tri godine. Ističe sledećeg meseca, krajem
decembra. Rekao mi je i to da će verovatno traţiti da se njihov deo udvostruči, da su
troškovi veoma narasli, prema njihovom istraţivanju, da gube novac na svakoj teglici.
- Šta će biti ako ne pristaneš da im daš više?
- Već mi je naglasio da oni nameravaju da isture sopstveni preparat. Kaţem ti da
je neki kreten.
- Mogu li oni to da učine? - pitala je.
- Naravno da mogu - rekao je. - Treba samo da malo zbrljaju sastojke.
- Ali ime? - pitala je. - Da li imaju prava i na ime? Ţanet ga je smislila.
Nasmešio se.
- Tu su se prevarili. Robno ime je zaštićeno u našoj kompaniji i ne smeju da ga
dirnu.
- Dobro je - rekla je. - Ne deluješ mi zabrinuto zbog ovoga.
- I nisam zabrinut - kazao je. - Zapravo, nadam se da neće obnoviti ugovor. Ĉim
sam završio razgovor s Francuzom, pozvao sam Skviba i dogovorio se u vezi s
kozmetikom. I ako uspem da prebacim „Sunčanu zemlju‟ kod njih, dobiću čak i bolju
pogodbu.
Zatvorila je teglicu i spustila je.
- Zavij još jedan dţoint - rekla je.
- Vaţi.
Posmatrala je kako veštim pokretima oblikuje cigaretu. Zapalio je i pruţio joj je.
Povukla je dubok dim.
- Ţao mi je zbog Ţaka - rekla je. - Ĉini mi se da je oduvek prisutan. Sećam ga se iz

210
doba kada sam bila klinka. Zanima me šta se to desilo?
Uzeo je dţoint od nje.
- Moţeš da je pitaš kada je budeš videla. Ako je kreten u pravu, biće ovde do kraja
meseca i javiće nam se. - Povukao je dim. - Šta planiraš za Dan zahvalnosti? Znaš da je
za dve nedelje.
- Obećala sam mojima da ću ga provesti s njima - rekla je. - Ţude da se dočepaju
Anitre. Smatraju da su uţasno uskraćeni zato što ne ţivimo pored njih. Šta ti
planiraš?
- Ništa - rekao je. - Moji su još na krstarenju po svetu na koje je otac rešio da se
otisne kada ode u penziju. Vraćaju se krajem januara.
- Tako je majka i mislila - rekla je. - Kazala mi je da te pozovem da nam se
pridruţiš, ako hoćeš.
- Hej, pa to je divno. Da li to znači da je konačno shvatila da sam ugledan čovek?
Loren se nasmejala.
- Ako i jeste, to je samo zato što te ne poznaje tako dobro kao ja.

Stigli su do kolača, bundevare i kafe, kada je Johan pogledao preko stola u Loren.
- Zaboravio sam da ti kaţem. Ţanet je u gradu, u hotelu „Beverli Hils‟. Nisi znala?
Loren je odmahnula glavom.
- Nije mi se javila.
- Baš čudno - rekao je Johan. - Učinilo mi se da je znala da ćeš biti ovde. Pozvao
sam je na ručak, ali je rekla da ima obaveza i da će doći na piće oko šest. Ţeli da
razgovara s nama dvoma. Pitam se kako je znala da ćeš i ti biti ovde.
- Verovatno sam joj ja rekao - objasnio je Harvi. - Juče sam imao sastanak s njom
u hotelu.
- Šta se desilo? - pitala ga je Loren.
- Ništa naročito - rekao je. - Od prvog januara, „Sunčanu zemlju‟ će prodavati
Skvib.
- Znači nisi obnovio ugovor s njom?
- Tako je. - Harvi se nasmešio. - Sada ima nov način rada. Ne ugovara sama
poslove, to prepušta svom novom izvršnom direktoru. Pošto smo se pozdravili, sišli
smo u njegovu sobu. Kazao mi je šta oni ţele. Rekao sam da neću to da platim.
Odgovorio mi je da u tom slučaju nemaju izbora nego da na trţište iznesu svoj
preparat. Rekao sam da to meni ne smeta. Onda smo se vratili u Ţanetin apartman da
joj to saopštimo. Ĉini mi se da je bila iznenađena. Nije očekivala da ih tako
jednostavno odbijem. Mora da su mislili da sam budala.
Johan se nasmejao.
- Ne bi me to iznenadilo. Upoznao sam njenog novog izvršnog direktora. Svima
priča kako će preuzeti ceo svet.
- Moţda svet i hoće - iscerio se Harvi. - Ali „Sunčanu zemlju‟ neće.
- Kako je izgledala? - Loren je znatiţeljno pitala. Prošlo je nekoliko godina otkad
se nisu videle.
- Fantastično - rekao je Harvi. - Ali znaš ti Ţanet. Zar je ikada izgledala
drugačije?
- I ne zna za drugačije - rekla je Loren. - Je li bila sama?
- U društvu prijateljice, tamnokose Francuskinje, manekenskog izgleda. Nisam je
ranije viđao i nije nas upoznala, pa ne znam kako se zove. Nije bila prisutna kada smo
se videli prvi put, ali je bila tu kada smo se direktor i ja vratili.
- Pitam se zašto ţeli da nas vidi? - Loren je pogledala u Johana.
Johan je izmenjao pogled s Hajdi, a onda je ponovo pogledao Loren.

211
 - Mislim da znam - rekao je. - Ali hajde da sačekamo i vidimo šta ima da nam
saopšti.
Tačno u šest sati oglasilo se zvono na vratima. Bila je Ţanet. Sama. Loren je bio
potreban samo jedan pogled da shvati da je naduvana. Kada je pogledala u Harvija,
dobila je potvrdu. I on je to primetio, ali Johan i Hajdi nisu.
Seli su u dnevnu sobu i počeli da čavrljaju. Ţanet nije mogla da shvati kako je
Anitra porasla. Bila je previsoka za dete od pet godina. Pet i po godina, naglasila je
Loren. Osim toga, deca u Americi viša su nego u Francuskoj. To ima veze sa ishranom
ili tako nečim. Ţanet se sloţila s njom i podsetila ih da je i Patrik veoma visok.
Onda je Loren napomenula da je čula da Ţak više ne radi s njom i pitala šta se
dogodilo. Videlo se da je Ţanet malo neugodno kada je odgovorila da se Ţak umorio od
posla i da je ţeleo da se vrati svojoj prvoj ljubavi, pisanju. Rekla je da radi na
mesečnom članku za francuski Vog i na knjizi o istoriji francuske mode.
Hajdi je ljubazno upitala da li je ručala. Ako nije, moţe da dobije nešto što su
pripremili za nju. Ostalo je mnogo ćuretine i seckanog mesa. Ne, Ţanet je već jela.
Onda je bacila pogled na sat. Bilo je kasno i uskoro je trebalo da ode na još jedan
sastanak. Ţelela je da razgovaraju o veoma ličnoj stvari.
- Naravno - rekao je Johan i ustao. - Moţemo da pređemo u biblioteku. - Pogledao
je Harvija. - Izvini nas.
- Samo napred - rekao je Harvi. - Pogledaću na televiziji šta se danas dešavalo na
fudbalskim utakmicama.
Johan je seo za svoj pisaći sto. Hajdi je sela sa strane, a Loren i Ţanet u fotelje
nasuprot Johanu. Johan je klimnuo glavom.
- Molim te, počni.
Ţanet je otvorila tašnu i izvadila jedno pismo.
- Pre nekoliko meseci primila sam obaveštenje od „Švajcarske kreditne banke‟ iz
Ţeneve. - Pruţila ga je Johanu. - Ţelela bih da ga pročitaš.
Johan je uzeo naočare i stavio ih. Pročitao ga je brzo i dao ga Hajdi.
- Kada ga pročitaš, daj ga Loren.
Vladala je tišina dok Loren nije završila s čitanjem. Onda je podigla pogled.
- Šta ovo znači? - pitala je.
Ţanet je pogledala.
- Očigledno je majka ostavila nešto veoma vredno u toj banci, i to se tamo nalazi
sve ove godine.
- Znaš li šta je to? - pitala je Loren.
- Ne znam tačno - odgovorila je. - Ali mogu da zamislim.
- Pa zašto nisi otišla tamo i uzela to? - pitala je Loren.
- To moţe da uradi samo osoba kod koje je ključ - rekla je Ţanet. - A kod mene
nije.
Iznenada se začuo Johanov glas.
- Kod mene je.
- Ali nikada ništa nisi pominjao - rekla je Loren.
- Nisam ni morao - objasnio je Johan - sve dok, po mojoj proceni, ne postane
neophodno. - Izvadio je jednu fasciklu iz fioke pisaćeg stola i otvorio je. Pronašao je
fotokopiju pisma koje je Tanja ostavila u trezoru za njega. Pruţio je pismo Ţanet. -
Mislim da će ovo sve razjasniti.
Ţanet ga je brzo pročitala i pruţila ga Loren. Nakon što ga je pročitala, Loren je
podigla pogled.
- Ali i dalje ne znam šta je to.
- Zlato - kazala je Ţanet. - Bogatstvo u zlatnicima.

212
 - Otkud ti znaš to? - pitala je Loren.
- Moris mi je rekao - odgovorila je Ţanet. - Polovina je pripadala njemu, ali ih je
pre rata majka iznela iz Francuske zahvaljujući generalu Fon Breneru i stavila ih u
banku u Švajcarskoj.
Johan je pogledao Ţanet.
- Otkad veruješ onome što ti Moris kaţe?
- Zbog čega bi me lagao? - pitala je. - Ispričao mi je celu priču. O tome kako mu je
general oteo kompanije i sve stavio na majčino ime.
Johan je zatresao glavom.
- To je laţ. Obična laţ. Sve što Moris danas poseduje, čak i titulu, sve mu je
kupljeno, bilo da je to učinio general ili tvoja majka.
- Pa zašto nam onda ranije nisi rekao za to? - navaljivala je Ţanet.
- Pročitala si pismo - rekao je Johan. - Nisam mislio da je neophodno.
- Da li si ikad nameravao da pomisliš da je neophodno. - pitala je Ţanet hladno. -
Ili si nameravao da sve zadrţiš za sebe?
- Kučko jedna! - uzviknu ljutito Hajdi. - Da nije bilo Johana, ništa ne bi ni imala,
bila bi obična kurva na pariškim ulicama. Johan je bio taj koji je sprečio Morisa da sve
pokrade od vaše majke, Johan je bio taj koji vas je štitio sve vreme dok ste odrastale.
Johan je podigao ruku.
- Ne uzrujavaj se, draga - umirivao je. Okrenuo se ka Ţaneti. - I šta bi sada ţelela
da uradim?
- Daj mi ključ - odsekla je.
- To ne mogu da učinim - rekao je. - Polovina pripada tvojoj sestri.
- Moris je bio u pravu - siktala je. - Ništa nije ni ostalo. Sve si uzeo.
Johan je posmatrao.
- Nisam uzeo ništa sem onoga što mi pripada.
- To si upotrebio da otkupiš kompaniju od mene! - rekla je.
- Nije - kazala je Hajdi. Nije se obazirala na Johanovo upozorenje da se uzdrţi. -
Vreme je da saznaš istinu. Novac je bio u banci na ime tvoje majke, ali nije bio njen.
Pripadao je generalu. A kada su generalova udovica i sinovi stigli u Pariz s namerom
da podnesu tuţbu protiv tebe i majčine zaostavštine da bi povratili imovinu koja je
pripadala generalu, što je obuhvatalo vinograde, fabriku parfema i kompaniju za
flaširanje mineralne vode - sve što je sada na tvoje i Lorenino ime - Johan je uzeo deo
novca koji je njemu pripadao i isplatio ih. - Pogledala je u Johana. - Pokaţi im
priznanicu sa Fon Brenerovim potpisom.
Johan je izvadio papir iz fascikle i dao ga Ţanet. Ona ga je pročitala i pogledala
Johana.
- Kako da znam da je ovo istina?
Loren je zvučala preneraţeno.
- Nećeš valjda da pomisliš da bi tata lagao?
- Hartija trpi sve - podozrivo je rekla Ţanet. - To ništa ne znači. Ne budi naivna.
Govorimo ovde o milionima dolara.
- Ne zanima me novac - rekla je Loren. - Izgleda da mi ne uspeva da te uverim da
me nikada nije ni zanimao.
- Ne moţeš više tako da se ponašaš - odbrusila joj je Ţanet. - Imaš dete koje treba
da štitiš.
- Svoje dete ću štititi na svoj način - ljutito je odgovorila Loren. - Ne sviđa mi se to
što govoriš i ne sviđa mi se to što radiš.
- Potreban mi je taj novac - rekla je Ţanet. - I to odmah. I nameravam da ga
dobijem, makar išla na sud i celom svetu ispričala da je Johan Švebel bio u nacističkoj

213
okupatorskoj vojsci u Francuskoj i zajedno sa svojim nadređenim oficirom oteo posed
bespomoćnim Francuzima.
Loren je zatresla glavom.
- Ne verujem u ovo. Ne govoriš ti ove grozne stvari. - Pogledala je u Ţanet. - Ne bi
valjda upropastila toliko ţivota samo zbog novca.
Ţanet je ćutke zurila u nju.
Loren se okrenula ka Johanu.
- Daj joj ključ, tata. Ako je to ono što ţeli, neka joj bude.
- Polovina je tvoja, dete - rekao je.
- Nije me briga. - Počela je da plače. - To je prljav novac, okrvavljen i uprljan
mrţnjom i ne ţelim ga.
Johan je pogledao Hajdi, a ona je klimnula glavom.
- Loren je u pravu. To je krvav novac. Daj joj ključ.
Johan je oklevao još jedan trenutak. Onda ih je pogledao.
- Ne, neću to da uradim. Nije me briga šta Ţanet ţeli. Polovina svega pripada
Loren i ostaće tamo dok ne odluči šta će s tim. - Okrenuo se ka Ţanet. - Naći ćemo se u
banci u Ţenevi sledeće nedelje i prebaciću ti tvoj deo. Da li si zadovoljna?
Ţanet je klimnula glavom.
- Moram da budem. Nemam drugog izbora, zar ne?
- Nikakvog - rekao je Johan.
Hajdi je ustala zagrmevši ljutito.
- Sada izlazi iz moje kuće. Ne ţelim više nikada da te vidim.
Ţanet je ustala. Pogledala je u Loren.
- Uradila sam ovo za tebe koliko i za sebe.
Loren je podigla glavu. Obrisala je suze nadlanicom.
- Kladim se da jesi - rekla je prezrivo. - U ţivotu nikada ništa nisu učinila za
nekog ako nije bilo u tvome interesu. Slaţem se s majkom. Ne ţelim ni ja više da te
vidim.
- Ali... - Ţanet je zastala. Ništa nije ispalo onako kako je ţelela. Loren je trebalo
da bude na njenoj strani.
Lorenin glas je odjednom postao odlučan. Ţanet je već jednom ranije čula da
govori na taj način. Onda kada je rešila da ostavi Patrika.
- Nema nikakvog „ali‟. Zbogom, Ţanet.
Ţanet je gledala nekoliko trenutaka, a onda se okrenula ka vratima. Loren je bila
ozbiljna kada je rekla da napušta Patrika. A bila je ozbiljna i sada.

214
 7
Johan je već čekao kada je stigla u banku. Zadrhtala je kada je izašla iz taksija i
poţurila unutra, uvijena u pelerinu s kapuljačom postavljenom vizonskim krznom
kojim je štitila lice od sipljive decembarske susneţice koja kao da neprestano pada po
ulicama Ţeneve.
Mladi čovek koji joj je doneo u Pariz obaveštenje iz banke, dočekao je na vratima.
- Madam De la Bovil, veoma mi je drago što se ponovo srećemo.
Grčevito je pretresala pamćenje da se seti njegovog imena i uspela je.
- Mesje Tjeri. - Nasmešila mu se.
- Gospodin Švebel vas čeka u mojoj kancelariji - rekao je. - Molim vas, pratite me.
Poveo je do kancelarije u zadnjem delu banke, kroz vrata na kojima je stajao
natpis „privatno”. Johan je stajao uz prozor i posmatrao ulicu. Kada ih je čuo, okrenuo
se.
- Dobro jutro, Johane - rekla je.
Nije joj uzvratio pozdrav.
- Predlaţem da iznajmiš sef pre nego što siđemo - rekao je bez suvišnih učtivosti.
Zagledala ga je trenutak, a onda se okrenula Tjeriju.
- Mislim da je to dobra zamisao. Mesje Tjeri, molim vas.
- Svakako, madam - rekao je mladi čovek. Sa stola je uzeo neke papire. - Budite
ljubazni i popunite ovo, to je samo trenutak.
Sela je u stolicu koju joj je ponudio i brzo ispunila obrasce i gurnula mu ih preko
stola. Pregledao ih je.
- Vrlo dobro - rekao je i okrenuo papire. - Sa ove strane je obrazac na kojem
moţete da upišete naslednika kojem će sef pripasti u slučaju vaše smrti. Ako ţelite da
odredite naslednika, međutim, biće nam potrebna dva svedoka koji će potvrditi vaš
potpis i ime korisnika. Naravno, sve će biti strogo poverljivo, prema švajcarskim
bankarskim zakonima.
Razmišljala je kratko.
- Ţelela bih da odredim naslednike.
- Vrlo dobro - rekao je Tjeri. - Pozvaću dva sluţbenika banke da potvrde
dokument.
- Sačekaću napolju - rekao je Johan.
- Da li je to neophodno? - upitala je bankarskog sluţbenika. - Zar ne moţete vi i
mesje Švebel da budete svedoci?
- Naravno - odgovorio je Tjeri. - Ali u tom slučaju, razumećete, banka ne moţe da
osigura poverljivost. - Okrenuo se ka Johanu. - Uz svo duţno poštovanje, gospodine
Švebelu.
- To me ne brine - rekla je.
- Vrlo dobro - kazao je bankarski sluţbenik. - Upišite imena naslednika i srodstvo
s njima u određenu rubriku. Zatim se potpišite tamo gde je predviđeno. - Dao je Ţanet
pero i pogledao Johana. - Gospodine Švebelu, da li biste bili ljubazni da pratite kako
madam De la Bovil piše?
Johan joj je prišao i zagledao se u obrazac dok ga je popunjavala. Brzo je upisala
imena na linijama predviđenim za naslednike. Loren Rirdon, sestra, i/ili Anitra
Rirdon, sestričina. Zatim na liniji ispod svoje ime. Bankarski sluţbenik je gurnuo
jastuče za pečate ka njoj.
- Potreban nam je i otisak vašeg palca - izvinjavao se. Pruţila je ruku i on joj je
pritisnuo palac na jastuče, a onda i na dokument. - Pomerajte levo-desno prst - rekao
je. - Sada, gospodine Švebelu, vaš potpis.

215
 Johan je hitro potpisao. Onda je i sam bankarski sluţbenik potpisao dokument.
Ustao je.
- Izvinićete me za trenutak, uzeću vaš sef i odmah se vraćam s ključem.
Vrata su se zatvorila za njim, a oni su nastavili da sede u tišini neko vreme. Ona
je uzela cigaretu i zapalila je. On je otišao ponovo do prozora i zagledao se napolje.
Progovorio je ne okrećući se.
- Svaki put kad pomislim da sam te prozreo, ti učiniš nešto što me potpuno
iznenadi.
- Nemam nameru da umrem - rekla je.
Tjeri se vratio u kancelariju. Dao je ključ Ţanet.
- A sada budite ljubazni i pođite za mnom.
Sišli su u trezor. Brzo je proverio broj Johanovog ključa i, stavivši svoj ključ u
bravu, okrenuo ga i sačekao da Johan učini isto sa svojim ključem. Vrata su se širom
otvorila. Isto je učinjeno i sa Ţanetinim sefom. On je takoreći bio pored Johanovog.
- Ostavljam vas same - rekao je Tjeri. - Kada budete spremni da krenete,
pritisnite dugme blizu vrata trezora i vratiću se da vas pustim napolje.
- Hvala vam - rekao je Johan. Sačekao je da se vrata trezora zatvore, pa se
okrenuo ka Ţanet. Klimnuo je glavom i brzo navalio da vadi platnene vreće sa
zlatnicima iz duboke kutije i da ih reda po drvenom stolu iza sebe. Konačno je izvadio
sve trideset tri vreće. Onda je traţio po kutiji još nešto - platnenu vreću, nešto manju
od ostalih. Začkiljio je da pročita oznake na njoj, pa je spustio pored ostalih. Pogledao
je Ţanet.
- To je to.
Zapanjeno je podigla poslednju vreću i odvezala uzicu kojom je bila stegnuta.
Istresla je sadrţaj na sto i gledala kako se zlatnici kotrljaju. Bez daha je podigla jedan
i zagledala ga. Nikada tako nešto nije videla, a uprkos maloj veličini, bio je teţak.
- Šta je to? - pitala je teško dišući dok joj je srce snaţno udaralo.
- Zlatni napoleoni, „lujevi‟, kako ih zovu, po Luju Napoleonu koji je dao da se
iskuju - odgovorio je Johan.
- Boţe - skoro je prošaputala. - Koliko vrede?
- Tvoj deo iznosi trideset tri hiljade tri stotine trideset tri komada - rekao je. - Po
današnjoj ceni zlata, vrede oko pet miliona dolara.
- Pet miliona dolara - rekla je. Moris je prevario. Gurnuo ju je u ovo ubedivši je da
će biti dovoljno novca da otkupi nazad svoju slobodu od ,,Kensingtona“. A ovo nije bilo
dovoljno.
- To je mnogo novca - rekao je. Pokazao je na svoj otvoreni sef. - Da li ţeliš da
proveriš onu kutiju? U njoj je potpuno ista količina zlatnika kao ova na stolu.
Zatresla je glavom.
- Ne moram to da radim. Verujem ti.
- Konačno - suvo je rekao. Zalupio je vrata svoje kutije i ispravio se. - Predlaţem
da staviš svoje vreće u sef.
Ona je još zurila u zlatnike.
- Da - rekla je.
- Hoćeš li da ti pomognem? - pitao je.
Pogledala ga je.
- Molim te.
Hitro su stavljali vreće u kutiju. Na kraju je ostalo samo ono što je prosula na sto.
Počela je da ih skuplja u vreću. Stajao je i posmatrao je.
- Ne moraš da mi odgovoriš ukoliko ne ţeliš, Ţanet, ali šta se to desilo da ti je
tako očajnički potreban ovaj novac?

216
 - Ţelela sam da otkupim slobodu od „Kensingtona‟ - tiho je odgovorila. Nije bilo
svrhe sada da mu kaţe da to ne bi bilo dovoljno.
- Zbog čega, zaboga? - glas mu je izraţavao nevericu. - Oni su napravili odličan
posao. Mora da si na dobitku najmanje četiri miliona godišnje.
Nije odgovorila.
- Ne moram da ti dam ovaj savet - rekao je - ali ipak hoću. Bio sam odgovoran za
tebe toliko godina, pa sam stekao naviku koje ne mogu lako da se oslobodim. Cena
zlata raste svakog dana. Pre dve godine to što imaš vredelo je samo milion dolara.
Otad je skočilo pet puta. A čuo sam da vlada Sjedinjenih Drţava namerava da „naduva‟
trţište i onda pusti nešto sopstvenih rezervi zlata na prodaju. A onda će zlato da
probije plafon. U ovo vreme sledeće godine vrednost ovoga što ti imaš moţe da postigne
pet puta veću cenu.
Zurila je u njega, ćuteći, pošto je spakovala i poslednji zlatnik u vreću. Zategla je
uzicu.
- Hoću da ti kaţem... čuvaj zlato. Zaboravi isplatu „Kensingtona‟. To zlato će
vredeti dvadeset pet, trideset miliona dolara za otprilike godinu dana. Nećeš poţiveti
dovoljno dugo da zaradiš više novca od onoga za isplatu „Kensingtona‟.
Bez reči je spustila i tu vreću u kutiju, zatvorila je i izvukla ključ. Pogledala ga je.
- Kako da znam kada da prodam?
- Onog časa kada pređe osam stotina dolara po unci - rekao je. - Moţe da dostigne
i cenu od hiljadu, ali nije vaţno. Kada dođe do osam stotina, tada ću prodati Lorenin
deo.
Polako je klimala glavom. Zapravo je govorio isto što i Ţak. Potrebno je mnogo
godina da se izvuče zarada od isplate „Kensingtona”. A ona nije imala toliko vremena
da ga provede u borbi. Ţak je opet bio u pravu. U čemu je suština napora ako izostaje
zadovoljstvo?
Johan je zazvonio bankarskom sluţbeniku.
- Hotel mi je tu iza ugla - rekao je. - Da li si za kafu?
- Ne, hvala - rekla je. - Doletela sam jutros iz Pariza, a imam rezervaciju za
povratni let u dva sata. Imam vremena taman da stignem na taj let.
Tjeri se pojavio i otvorio im rešetke trezora. Pratili su ga uza stepenice do
prizemlja. Zahvalili su mu se, a on se naklonio. Bio je srećan što im je bio na usluzi,
rekao je, dok im je otvarao vrata.
Izašli su na ulicu. Susneţica ih je ošinula po licu. Ţanet je podigla kapuljaču
preko glave. Ulicom je mileo taksi i Johan ga je zaustavio. Otvorio joj je vrata i pustio
je da uđe.
Pogledala ga je iz taksija.
- Ţao mi je, Johane - rekla je. - Ali - hvala ti.
Odmahnuo je rukom.
- I meni je ţao. Zbogom, Ţanet.
Onda je zatvorio vrata i ispravio se. Neko vreme je gledao za taksijem. Potom se
okrenuo i odlučno krenuo ka hotelu. Nije bio siguran da li su mu oči bile zamagljene od
suza ili susneţice. Ali pred očima mu je lebdela slika uspavanog deteta u majčinom
naručju, onog dana kada su prvi put ušle u generalovu kuću u Varšavi.

Kada je stigla u Pariz, padala je kiša. Ali barem nije bilo snega kao u Ţenevi i nije
bilo toliko hladno. Rene je čekao na izlasku iz aerodroma i otvorio joj je vrata ,,rolsa“.
Kada je ušla, seo je za vozačko sedište. Veliki auto se tiho odvojio do ivičnjaka.
- Kuda idemo, madam?
Bacila je pogled na sat. Tek je prošlo četiri.

217
 - U kancelariju, Rene - rekla je.
- Oui, madam - rekao je. U retrovizoru su im se sreli pogledi. - Da li vam je let bio
ugodan, madam? - učtivo je pitao.
- Bio je, hvala. - Klimnula je glavom. Onda je pritisnula dugme i staklo kabine se
podiglo. Nije bila raspoloţena za priču i zavalila se u sedištu i zatvorila oči. Boţe, kako
je bila umorna. Ĉinilo joj se da je uvek umorna, uvek neispavana zbog leta u više
časovnih zona, uvek u presedanju s jednog aviona na drugi.
Nekada je imala vremena i za sebe. Ali više ne. Prvi put je shvatila koliko je Ţak
štedeo tih svakodnevnih poslova. Ovaj novi čovek je bio divan, pod njim su firme i
pogoni uspešnije radili, ali jedna stvar je bila pogrešna. Ljudi s kojima je radila, vaţni
kupci i izvršni direktori koji su se dogovarali sa Ţakom, svi su sada ţeleli da pričaju s
njom. A dan nikada nije bio dovoljno dugačak da ih sve primi.
- Evo nas, madam. - Trgla se kada je vozač otvorio vrata i progovorio. Zadremala
je. Nasmešila se dok je izlazila iz automobila.
- Hvala, Rene. Moţeš da dođeš po mene u sedam. - Stala je ispod kišobrana koji
joj je drţao vratar i pošla ka vratima preduzeća. Vratar ih je otvorio, propustio je i
pošao unutra da bi joj pritisnuo dugme na liftu.
Robert je dočekao i uzeo joj kaput.
- Da li ste dobro leteli, madam?
- Veoma dobro, hvala - rekla je i sela za svoj sto. - Da li su stigli završni crteţi?
- Trebalo bi da su na putu ovamo, madam - rekao je. - Odmah ću proveriti.
- Hvala - rekla je. Utonula je u stolicu.
- Telefonske poruke su vam na stolu, madam - rekao je Robert.
Bacila je pogled na sto. Da, poruke su bile tu, uredno poredane jedna iznad druge
u redovima po pet komada. Tako nije morala da ih podiţe da bi videla ko je zvao.
Jednim pogledom je mogla da vidi imena. Napravila je grimasu. Mora da ih je
najmanje dvadeset. Nije se potrudila da ih pročita. Umesto toga, podigla je pogled ka
sekretaru.
- Ima li nečeg značajnog, Bobi? - pitala ga je.
- Ne, madam - rekao je. - Sve moţe da čeka do ujutru.
- Dobro - rekla je. - Potrebno mi je da odvojim vreme da pregledam crteţe.
Ĉim je izašao, ona je otvorila fioku i izvadila teglicu s kokainom. Ušmrknula je u
obe nozdrve pomalo i zavalila se čekajući da počne da deluje. Osetila je da joj se bistri
u glavi. Delovalo je, ali nije bilo dovoljno. Iz kutije s pilulama izvadila je „deksamir” i
progutala ga s vodom iz bokala koji je stajao na stolu. Ova mešavina je delovala. Kada
su kreatori došli sa crteţima, oči su joj bile sjajne i pokrenula se. Radila je s njima do
šest sati bez prestanka.
Kada je i poslednji kreator izašao iz njene kancelarije, naslonila je vrat na ram
stolice. Ţak je bio u pravu. Više nije zabavno. Sada se već bolje osećala zbog toga što
nije mogla da skupi dovoljno novca da isplati ,,Kensington“. Iako je bilo loše,
zamišljala je kako je tek moglo da bude da je uspela u tome.
Robert je ušao u njenu kancelariju.
- Mesje markiz je napolju.
Pogledala je u poruke, a zatim u raspored sastanaka. Njegovog imena nije bilo u
njemu.
- Da li se najavio telefonom?
- Nije, madam - kazao je Robert. - Ali zahteva da se vidi s vama. Kaţe da je
veoma vaţno.
Razmišljala je za trenutak, a onda klimnula glavom.
- Uvedi ga.

218
 Moris se smeškao kada je ušao. Ona nije ustala, pa je on obišao oko stola i
poljubio je u obraz koji mu je okrenula.
- Bon jour, Ţanet.
Pokazala mu je na stolicu ispred pisaćeg stola.
- Bon jour - umorno je rekla.
Seo je i zagledao se u nju, i dalje se smeškajući. Klimao je glavom pre nego što je
progovorio.
- Pa? - pitao je.
Zurila je u njega.
- Pa, šta?
Lice je razvukao u još širi osmeh.
- Ne igraj se sa svojim dragim taticom - rekao je. - Neizvesnost me ubija. Znam da
si se našla s Johanom u banci u Ţenevi danas u jedanaest sati i da ste oboje izašli u
jedan sat i da te je stavio u taksi za aerodrom.
U glasu joj se osećala neverica.
- Naloţio si da me prate!
- Naravno - smeškao se. - Zar i sama ne bi tako postupila da si na mom mestu?
Na kraju, vratila si se iz Kalifornije početkom nedelje a nisi mi se ni javila. A znam i to
da si se srela s Johanom i Loren prošlog četvrtka. Hajde, ubija me ova neizvesnost.
Kaţi svom ortaku koliko miliona treba da podelimo.
Dugo ga je posmatrala. Kroz glavu joj je prošao odsjaj zlatnika iz trezora. Tamo je
leţala njena sloboda, ne sa „Kensingtonom“. A nije bilo razloga da deli s njim nešto
zbog ušljivih milion franaka, nikako posle svega što joj je učinio od detinjstva
naovamo. Moţda bi, da nije bilo njega, i ona bila srećna kao Loren i imala svoje dete.
Iznenadan talas mrţnje prema njemu učvrstio je njenu odluku.
- Ništa.
Zurio je u neverici u nju.
- Ništa?
- To sam rekla. Tamo nije bilo ničega - hladno je rekla. - Ne znam otkud ti to
obaveštenje. Ali nije tačno. Tamo nema „Kensingtona‟ za mene. Bio je to divan san dok
je trajao, ali sada je gotovo s njim.
- Ne verujem ti! - podigao je glas. - Mora da je bilo nečega. Laţeš!
- Bilo je - rekla je. - Dokumenata koja je general dao majci da mu sačuva.
Dokumenata koja dokazuju šta je kupio i šta joj je poklonio. Uključujući i tvoju titulu,
koju je kupio da bi se ti oţenio mojom majkom.
- Nije istina! - glas mu je postao još prodorniji. - Sve je bilo u gotovini.
Nasmejala se, shvativši da je obaveštenje koje je dobila od Johana potvrđeno.
- Ali general je bio Nemac. A znaš kakvi su oni. Oni vode urednu dokumentaciju.
Ĉak i o onome što bi moglo da bude štetno po njih. To smo otkrili i za vreme suđenja za
ratne zločine.
- Laţeš! - vikao je. - Pokušavaš da mi baciš prašinu u oči. Bilo je novca i sada
pokušavaš da ga zadrţiš za sebe!
Odjednom je sva mrţnja prema njemu pokuljala iz nje. Šta god da mu priredi, ne
bi bilo ništa u poređenju s onim što je on učinio njoj. Glas joj je postao hladan.
- Moţda i laţem - rekla je i s uţivanjem posmatrala kako se grči. - Ali to nikada
nećeš saznati, zar ne? I ništa ne moţeš da uradiš po tom pitanju. - Ustala je. - A sada,
napolje!
- Ništa? - zaurlao je, iznenada skočivši sa stolice i pruţivši ruke da je ščepa.
Bila je previše brza za njega. Izmakla se i sa stola dohvatila kao brijač oštar noţ
za otvaranje pisama. Zaustavio se ispred nje, a vrh noţa mu je stajao uz vrat, odmah

219
iznad kragne, između jabučice i brade. Očima su sevali jedno na drugo u uzajamnoj
mrţnji. Usne je razvukla preko zuba, kao ţivotinja koja se kezi. Glas joj je bio nalik na
reţanje.
- Ne povlači se, Morise! Daj mi priliku da završim ono što je majka počela!
Duboko je uzdahnuo i koraknuo unazad, upravo kada su se vrata kancelarije
otvorila i ljudi pokuljali na njih.
- Neće se na ovome završiti! - zakreštao je, bezuspešno pokušavajući da stiša glas.
- General je pokušao da me prevari i umro je, takođe i tvoja majka. I ona je mrtva.
Neće ti uspeti.
Podigla je pogled i videla ljude kako zure u njih. Iznenada je osetila iscrpljenost.
- Izlazi, Morise - rekla je umornim glasom. - Dok nisam naloţila da te izbace.
Tada je postao svestan prisustva ljudi iza sebe. Pogledao je u njih, pa u nju.
- Ovo nije kraj - rekao je, a glas mu je opet bio sabran. - Jednom, kada najmanje
budeš očekivala, platićeš mi. Pamti to! - Onda se okrenuo i izašao, koliko god je mogao
prkosno. Ljudi su se u tišini razmakli da ga propuste, a onda opet nagrnuli na vrata.
Robert joj je prišao kada se svalila u stolicu.
- Da li ste dobro, madam?
- Odlično sam - rekla je. Pogledala je u ljude na vratima, u njihova bleda,
uplašena lica koja su zurila u nju. - Vratite se za svoje stolove! - odbrusila je. - Još
nema sedam sati.
Lica su ţurno nestala sa vrata. Pogledala je u Roberta.
- Zatvori vrata - rekla je. - A onda mi donesi konjak.
- Da, madam - rekao je Robert. Brzo joj je sipao piće i dodao čašu. Posmatrao je
kako ispija polovinu pića u jednom gutljaju. - Mogu li još nešto da učinim za vas,
madam?
Osetila je kako joj tečnost pali grlo.
- Ne, hvala ti, Bobi - rekla je. - Samo me ostavi samu neko vreme. Biće mi dobro.
Gledala je kako zatvara vrata za sobom, a onda spustila glavu na prekrštene
ruke na stolu. I dalje je osećala podrhtavanje u sebi i znala je da je noge ne bi drţale
da tog trenutka nije sela. Uţas koji je osećala donosio joj je i zadovoljstvo istovremeno.
Njena mrţnja prema njemu mogla je jedino da se meri sa ţeljom koju je imala da je on
kazni. Butine su joj bile natopljene sokovima koji su navirali iz nje.
Otvorila je fioku i izvadila pregršt papirnih maramica iz kutije, pa je podigla
suknju i počela da se briše. Suknja joj je bila isflekana i morala je da se presvuče.
Polako je ustala i otišla do kupatila. Istuširaće se na brzinu. Osećala se na sopstvenu
čulnost.
Već drugi put te godine bila je glavna tema razgovora na prijemima u Parizu.
Prvi put je to bilo zbog Grka. Sada zbog očuha.

220
 8
Kao što je nepodnošljivo hladno bilo te zime, tako je i nesnosna bila vrućina
tokom odrţavanja revija u Parizu krajem jula i početkom avgusta. A u širokom
predvorju gradske većnice bilo je još toplije. U zgrade francuske vlade još nisu uvedeni
klima-uređaji.
Više od dve stotine ljudi tiskalo se u prostoriji koja je mogla da primi dvostruko
manje posetilaca. Šampanjac nije uspeo da se ohladi, a predjela su se raskravila na
vrućini. Fotografi i reporteri su se gurali oko malog postolja u dnu prostorije. Svi su
odahnuli s olakšanjem kada se jedan čovek, oznojen, u teškom crnom odelu, popeo na
postolje. Priredba će uskoro početi. Uskoro će svi moći da odu.
Ĉovek je progovorio u mikrofon.
- Dame i gospodo. - Iz zvučnika nije dopirao zvuk. Lupnuo je po mikrofonu. Nije
bilo nikakvog zvuka. Ponovo ga je lupnuo. I dalje ništa. Slegnuo je ramenima i
odustao. Ovog puta je skoro vikao. - Dame i gospodo, gradonačelnik Pariza.
Prostorijom se razlegao pljesak kada se gradonačelnik pojavio na vratima svoje
kancelarije. Delovao je sveţe i opušteno, a tako je i trebalo da bude - njegova
kancelarija je imala klima-uređaj. Podigao je ruku da utiša skup i nasmešio se.
- Dame i gospodo - rekao je, a glas mu se razlegao po celoj prostoriji i bez
mikrofona. Znao je kako da nastupi. Bio je profesionalac. - Znam da svi jedva čekate
da odete svojim poslom. Mnoge od vas čekaju večere i drugi vaţni poslovi, pa ćemo biti
kratki koliko je to moguće. Pre svega, ţeleo bih da se zahvalim svima koji su odvojili
vreme da se nađu ovde i odaju priznanje ţeni koja je toliko učinila da se ime Pariza
pronese kao ime najvaţnijeg grada u svetu mode. Mlada ţena koja je rođena i odrasla
u ovom gradu, koja se uzdigla na sam vrh svoje struke, kao jedan od najvećih modnih
poslenika u svetu. Ţena koja nastavlja tradiciju Koko Šanel i Elze Skjapareli, koja će
ostaviti svoj pečat u svetu mode i u godinama koje dolaze.
- Ţeleo bih, stoga, da mi se pridruţite u dobrodošlici i pozdravima dobitnici
ovogodišnje Medalje časti grada Pariza, ţeni koja je doprinela u velikoj meri kulturi i
odevanju u svetu i koja je bila jedna od najboljih predstavnika pariške industrije i
šarma svih vremena. Dame i gospodo, dozvolite mi da vam predstavim gospođu Ţanet
Mari de la Bovil!
Vrata privatne kancelarije ponovo su se otvorila i Ţanet je stupila na postolje. I
ona je bila sveţa i nasmejana. I ona je dolazila iz gradonačelnikove rashlađene
kancelarije. Prešla je preko postolja i stala pored gradonačelnika.
Jedan pomoćnik se pojavio noseći plišano jastuče sa ordenom okačenim o
tradicionalnu crveno-belo-plavu lentu. Gradonačelnik je podigao orden iznad njene
glave i zastao da bi fotografi mogli da dođu do izraţaja; onda je, najzad, paţljivo
poloţio preko njenih ramena ne poremetivši nijednu vlas njene kose. Pravi
profesionalac.
- Madam Ţanet - rekao je, okrenuvši se publici tako da su fotografi mogli da
slikaju. - Oslovljavam vas „madam Ţanet‟ jer znam da vam se tako obraćaju prijatelji i
saradnici. Velika mi je čast što mogu da vam predam ovu medalju u znak zahvalnosti
za sve što ste učinili za Pariz i za Francusku. Vaše ime će krasiti našu istoriju lepotom
koju ste stvarali za sve nas. - Sagnuo se ka njoj i poljubio je u oba obraza. - Budi
kratka - šapnuo joj je u uho. - Znoje se kao svinje i dvorana smrdi.
Ţanet mu se nasmešila.
- Mesje gradonačelniče. - Okrenula se ka sali i ponovo se nasmešila. - Dame i
gospodo. - Zastala je kratko, a onda se glasno nasmejala. - I ja ću biti kratka. - Opet je
zastala. Podigla je obe ruke do usana i dobacila im poljubac, širokim pokretom ruku. -
Hvala vam. Sve vas volim. Hvala vam.
221
 Fotografi su slikali samu Ţanet, Ţanet i gradonačelnika, ali ljudi su već počeli da
odlaze. Bilo je završeno. A kada su fotografi prestali da škljocaju aparatima,
gradonačelnik je poljubio Ţanet u ruku i otišao. I za njega je bilo završeno.
Ţanet je utonula u zadnje sedište ,,rolsa“. Rene je pogledao u retrovizor.
- Ĉestitam, madam - rekao je. - To je jako lep orden.
Odjednom je shvatila da je i dalje nosila medalju na lenti koju joj je
gradonačelnik poloţio preko ramena. Brzo je skinula i zagledala se u nju. Bila je od
pozlaćenog bakra. - Da, lep je - zamišljeno je rekla. - Hvala.
- Kuda sada, madam? - pitao je.
Iznenađeno je podigla pogled. Kako je to bilo glupo. Njeno odeljenje za odnose s
javnošću trebalo je da priredi večeru posle dodele medalje. Zaista su uprskali. Izgubili
su još besplatnih sto hiljada dolara vrednu štampu. Da sama ne misli na sve, ništa se
ne bi dešavalo. Do toga nikada ne bi došlo da je Ţak bio tu.
- Kući - rekla je zlovoljno. - Kući, naravno.
Skinula se i večerala u ogrtaču ispred televizora. Uhvatila je kasne vesti na sva
tri kanala. Ni na jednom od njih nije ništa objavljeno o dodeli medalje. To je bilo
previše. Sutra će dovesti novog direktora za odnose s javnošću. Ovaj ništa ne zna.
Isključila je televizor nekoliko minuta posle jedanaest sati kada je i poslednji
kanal završio svoj program. Bila je tako besna da nije mogla da spava. Uznemireno je
hodala gore-dole po spavaćoj sobi. Nije bilo šanse da zaspi.
Konačno je podigla slušalicu i pozvala Renea.
- Izvezi mi „minija‟, Rene - rekla je. - Izlazim.
- Hoćete li da vas ja vozim, madam?
- Ne - rekla je. - Sama ću voziti.
Uskočila je u pamučnu košulju i farmerke i vezala kašmirski dţemper preko
ramena. Navukla je čizme i uvukla farmerke u njih, zatim je uzela nekoliko hiljada
franaka iz komode i stavila ih u dţep na farmerkama. U poslednjem trenutku je uzela
i teglicu kokaina s kašičicom zakačenom na vrhu i stavila je u dţep na košulji.
Ogledala se pre nego što je izašla. Nasmešila se. Niko ko bi je sada video ne bi mogao
ni da nasluti daje ona ta koja je toliko mnogo učinila za visoku modu. Onda je sišla.
Rene je parkirao auto ispred ulaznih vrata. Ušla je u njega i izvezla se na ulicu.
Dva sata kasnije, sedela je sama za stolom u jednom lezbijskom baru na Levoj
obali i pijuckala brendi. Dve lezbijke su sedele za šankom uz piće, još jedna je igrala s
konobaricom koja je bila tako umorna da je jedva pomerala noge.
Ţanet je dala znak šankerki koja je teškim, tromim korakom došla do nje.
- Da, Ţanet? - pitala je.
- Šta se dešava s ovim gradom? - pitala je Ţanet. - Ovo je treće mesto na koje
dolazim u poslednja dva sata i sva su kao i ovo. Nula.
- Avgust je i pretoplo je - umorno je rekla šankerka. - Svi su otišli na jug.
- Sranje - rekla je Ţanet. - Mogla bih da odem kući.
- Mogla bi - sloţila se šankerka. Nasmešila se, pokazujući dva zlatna zuba. -
Ionako ću da zatvorim. Ne isplati se da drţim otvoreno samo zbog pivopija.
Ţanet je izvadila sto franaka i stavila ih na sto.
- Laku noć - rekla je.
- Da - kazala je šankerka, podigla novčanicu i stavila je ispod kecelje. Posmatrala
je Ţanet kako odlazi, a onda odge-gala do bara. - Ispijte, dame - rekla je. - Zatvaramo
večeras.
Ţanet je zaustavila ,,mini“ ispred kuće, izašla iz njega i zaključala ga. Dok je
obilazila oko automobila da bi stigla do stepenica, dva muškarca su se pojavila iz
senke susedne kuće.

222
 - Madam Ţanet de la Bovil? - oslovio je jedan od njih.
- Da - odgovorila je, zastavši za trenutak. A onda joj je hladna jeza prošla telom i
pokušala je da pobegne uza stepenice do vrata.
Ali trenutak oklevanja bio je dovoljan. Jedan od muškaraca uhvatio je za ruku i
grubo povukao nazad. Zurila je u njega pokušavajući da mu vidi lice u mraku.
- Hoćete novac - rekla je, skoro zagušena od straha - daću vam. Sav novac mi je u
zadnjem dţepu.
- Nećemo vaš novac - rekao je muškarac, sa čudnim naglaskom i skoro veselim
glasom. - Imamo poruku za vas od jednog starog prijatelja.
To su bile poslednje reči koje je čula. Istovremeno, osetila je prvi udarac u lice.
Osetila je kako joj se lome nos i jagodična kost.
- Oh, ne - sećala se da je pomislila, a onda joj je krv ispunila usta i pala je.
Sve posle toga doţivela je kao bolno komešanje. Ĉula je povremeno stenjanje, a
nije bila svesna da je njeno; oštri neprestani udarci u lice i telo kao da nikako nisu
prestajali. Pokušala je da zove u pomoć, ali glas joj je zapeo u grlu. Nijednog trenutka
nije sasvim izgubila svest, ali nije ni potpuno bila pri svesti, jedino što joj je preostalo
bilo je da zamumla od bola pri svakom udarcu. Potom je leţala na pločniku i osećala
njihove udarce nogom u slabine. A onda je sve prestalo, iznenada kao što je i počelo.
Osetila je više nego što je mogla da vidi da se jedan od muškaraca naginje nad
njom.
- Ovo bi trebalo da je dosta - rekao je, smejući se. Sećala se njegovog čudnog
akcenta i da je osetila kako joj pretraţuje dţepove na grudima. Htela je da mu kaţe da
novac nije tu, da je u zadnjem dţepu. Ali tada je on otišao. Ponovo se nasmejao. -
Zbogom, Ţanet.
Posle nekoliko trenutaka, pokušala je da se pomeri. Bol je kao noţem presekao i
htela je da vrisne, ali nije imala glasa. Polako je počela da puzi ka stepeništu. Delovalo
joj je kao da su prošle godine dok nije stigla do vrata. Konačno je uspela. Novih hiljadu
godina kao da joj je trebalo da se digne do zvonceta. A onda je prošlo još milion godina
dok se vrata nisu otvorila.
Ĉula je samo uţasno zaprepašćenje u batlerovom glasu.
- Madam! - onda je potonula u mrak.

Šest nedelja kasnije, sedela je u mraku svoje sobe i gledala neki glupi
poslepodnevni film na televiziji. Začulo se kucanje na vratima i batler je ušao u sobu.
- Da?
- Mesje Ţak je došao da vas vidi, madam.
- Oteraj ga - rekla je oštro. - Ne ţelim nikoga da vidim.
- Ne moţeš da ga oteraš - rekao je Ţak. - Već je ovde.
Hitro je pritisnula dugme na daljinskom upravljaču koji je drţala i isključila
televizor. Batler je otišao i zatvorio vrata za sobom. Ţak joj je prišao. Brzo je okrenula
invalidska kolica dalje od njega.
- Nemoj mi okretati leđa, Ţanet - kazao je.
- Ne ţelim da me vidiš - rekla je promuklim glasom. - Ne predstavljam lep prizor.
- To me ne zanima - rekao je. Obišao je kolica i stao ispred nje. - Znaš li koji je
danas dan?
Okrenula se tako da ne moţe da joj vidi lice.
- Dan kao i svaki drugi. Kakve veze ima?
- Ima veze, još kako - rekao je. - Danas ti je rođendan. Doneo sam ti cveće.
- Pa, sad ne samo da sam ruţna nego imam i četrdeset godina - rekla je gorko.
- Meni nikada nećeš biti ruţna - ubeđivao je. - Osim toga, to je samo pitanje

223
vremena. Danas doktori prave čuda.
- Biće im potrebno sve što postoji da mi pomognu - rekla je.
- Imaj vere, Ţanet - rekao je. - I oni će uspeti. Moraš da veruješ u isceljenje da bi
oni mogli da te zaleče.
Ćutala je.
- Ti nisi kukavica, Ţanet - nastavio je. - Ranije se nikada nisi plašila da se upustiš
u borbu.
Počela je tiho da plače.
- To je zato što nikada nisam znala šta je strah. Dok su me ta dvojica udarala
osetila sam strah kao nikada u ţivotu. A nisam se samo bola plašila, plašila sam se da
će prestati. Jer ako stane i ja prestanem da osećam bilo šta, to bi značilo da sam
mrtva.
Neţno je uzeo za ruku.
- Ko ti je to učinio, Ţanet? - meko je pitao. - Znam da policija nije uspela ništa da
otkrije, ali da li je to bio Moris? Ako jeste, reci mi i ja ću ga ubiti.
Zatresla je glavom.
- Nije bio Moris.
- Kako znaš?
- Jer znam ko je to uradio - rekla je. Setila se da je pronašla podsetnicu u košulji
te noći kada je mislila da ţele njen novac. Podsetnica je bila na njenom toaletnom stolu
kada se "vratila kući, a sluţavka joj je rekla da joj je ispala iz košulje kada je skinula
da je operu. Bila ie to jednostavna bela podsetnica samo s odštampanim imenom. Niko
Karamanlis
- Sada nije vaţno - rekla je. - Gotovo je i ţelim da zaboravim.
Ćutao je neko vreme, a onda je ustao i pošao ka prozoru. Hitro je raširio zastore i
pustio sunčevu svetlost u sobu. Isto tako hitro je i ona podigla šake i zaklonila lice.
Vratio se do nje, kleknuo ispred, uhvatio je za zglavke i polako joj pomerio ruke
sa lica.
- Pusti dnevnu svetlost unutra, Ţanet - neţno je rekao, zagledavši joj se u oči. - Ne
moţeš da provedeš ostatak ţivota krijući se u mraku.
Ona je ispitivala njegov pogled.
- Imaš još toliko toga da pruţiš - rekao je. Zastao je za trenutak. - Vidiš, nije tako
strašno, zar ne?
Ponovo se rasplakala, a suze su joj se nemo slivale niz obraze. Polako je povukao
ka sebi i naslonio joj glavu na grudi.
- Da sam znao, došao bih ranije - rekao je. - Ali bio sam u Kini i nisam čitao
francusku štampu do pre tri dana. Onda sam shvatio da moram da se vratim kući.
Vidiš, Ţanet, i ja sam se krio.
- Ţak - prošaputala je. - Ţak.
Poljubio je neţno u teme.
- Da - rekao je. - Vratio sam se. I opet ćemo nas dvoje biti zajedno. Ti i ja. I opet
ćemo se provoditi, i smejati se i voleti.
- Da, Ţak, da - šaputala je. - Pričaj mi.
Pogledao je, a suze su i njemu ispunile oči.
- Nikada neću prestati da ti pričam, Ţanet.

Kraj

224