ПОЧЕЦИ СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ

Ћирило и Методије су били грчка браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу
неписменим Словенима у Великоморавској кнежевини и Панонији.Својим радом они су помагали
културни напредак Словена због чега су остали упамћени као словенски апостоли.Они су направили
глагољицу, прво писмо Словена.Након њихове смрти њихови ученици су наставили њихов
просветитељски рад.
Моравскопанонска мисија браће Константина и Методија представља почетак словенске писмености
и прекретницу у преласку Словена на хришћанство. Њих је на позив великоморавског кнеза Растислава
послао византијски цар Михајло са задатком да локалне Словене обуче за вршење богослужења на
словенском језику из верских књига писаних на словенском. За потребе тог задатка је Константин са
својим сарадницима саставио прво словенско писмо глагољицу, после чега су богослужбене књиге
преведене са грчког на дијалекат Јужних Словена који су живели у околини Солуна, а који је био
разумљив и осталим Словенима. Мисија је своје деловање отпочела 863. или 864. године и од самог
почетка се суочила са жестоким отпором германског свештенства које је те словенске просторе
сматрало својим и на њему је ширило хришћанство на латинском језику. Браћа су своје деловање
проширила и на Панонску кнежевину, али су били приморани да већ 867. године путују у Рим да
оправдају своје деловање самом папи. Током свог боравка су успели да добију дозволу папе за
богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име
Ћирило и умро . Методије се 870. године вратио прво у Панонију, а затим и у Моравску са титулом
моравскопанонског архиепископа, али је поново наишао на јак отпор германског свештенства. Отпор
германског свештенства достигао је врхунац на великом сабору на коме је сам Методије оптужен за
јерес и заточен у Регензбургу. Иако је 873. године ослобеђен на инсистирање папе Јована VIII, он је већ
880. године морао поново да путује у Рим да оправда своје деловање. Папа му је поново дозволио да
настави са ширењем божије речи на словенском језику. Он се после тог вратио свом послу, посетивши
882. године Цариград, да би 885. године преминуо. После његове смрти германско свештенство уз
подршку папе Стефана V (885—891) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у средњој
Европи протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће, али је део
словенских свештеника, међу којима су најистакнутији Климент и Наум, успео је да побегне и нађе
уточиште на Балканском полуострву, на ком су наставили рад Солунске браће. Иако је мисија сама по
себи доживела потпуни неуспех после Методијеве смрти 885. године, она је ипак индиректно постигла
свој циљ ширењем хришћанства међу Словенима и стварањем првог словенског књижевног језика који
ће свој потпуни развој започети тек међу Јужним Словенима, који су непосредно пре тога примили
хришћанство (бугарски Словени 864, Срби око 872), захваљујући деловању њихових ученика и
непосредној близини Византије која је политички, а самим тим и војно, подржавала њихов рад.

Глагољица
-Најстарије словенско писмо
-Настала по узору на грчко курзивно (косо, рукописно) писмо
-Имала око 38 слова
-Саставио ју је Ћирило

Црноризац Храбри, Слово о писменима

-Најстарија филолошка расправа писана глагољицом у 10. веку

Ћирилица
-Млађе словенско писмо
-Настала је крајем 9. или почетком 10. века по узору на грчко уставно (уницијално, краснописно) писмо
-Имала је преко 40 слова
-Највероватније ју је саставио Климент
Најстарији споменици словенског народа:
3. Мирослављево јеванђеље,12. век
-Најстарији српски ћирилски споменик
-Писан за Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање

Српскословенски
-Први српски књижевни језик
- Српска редакција старословенског језика
-Трајање: од 12. до 18. века

СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ - ОДЛИКЕ

 Епоха феудалног друштвеног поретка
 Између епохе античке културе и новог века
 Развија се под окриљем цркве, под њеним утицајем из раног хришћанства
 Учење о загробном животу
 Повлачење у усамљеност
 Одрицање од свега овоземаљског
 Самомучење-аскетизам (одрицање од задовољства)
 Ствараоци су црквени људи који на тај начин проповедају хришћанство
 Човеков живот одвија се у сенци страха од Божје казне
 Бог је створитељ свега, а човек треба својим делима да заслужи вечни живот после смрти
 Књижевне врсте: хагиографија, житије, похвала, служба, слово
 Композиција житија: 1. Богословски увод – инвокација
2. Рођење; младост у знаку врлине и побожности
3. Одрицање од овоземаљских лепота и замонашење
4. Богоугодна дела (подизање цркава и манастира, посвећеност молитви)
5. Смрт и чудеса након смрти

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара
1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање,
светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске
архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Сматра се једном од најзначајнијих
личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила
велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у
српском народу. Књижевна дела: Карејски типик, Студенички типик, Хиландарски типик, Житије
светог Симеона
Остали Савини списи су: Служба светом Симеону, Посланица игуману Спиридону (прво сачувано
приватно писмо у српској књижевности), Устав за држање Псалтира и Номоканон или
Законоправило (обиман зборник црквених и световних закона и прописа).

СВЕТИ САВА, ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СИМЕОНА

Житије светог Симеона се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске
целине:

 Градња манастира Студенице

 Немањин силазак са престола
 Одлазак св. Симеона у Свету гору
 Смрт св. Симеона
 Пренос Немањиних (Симеонових) моштију у Србију
 Болест и смрт

1. Отац се обраћа сину и даје му савете за даљи живот:

- да се клони злих људи
- да увек указује на правду
- да не скреће са Божјег пута
- да не заборави родитељске савете и да се не меша са безумнима
- да не покушава да мења зле људе већ да се посвети праведнима
2. Опраштање са сином - отац речима показује колико воли сина говори да ће се наћи на оном
свету. Син не скрива сузе и показује велику љубав према оцу.
3. Припреме за смрт - Тражи да се положи на рогозина, да му стави камен под главу и да му
донесе икону Богородице. Седам дана није јео ни пио, само се причешћивао.
4. Благослов

ЈЕФИМИЈА, ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ

- рођена је у XIV веку
- световно име Јелена
- кћи ћесара Војихне, господара Драме
- удата за деспота Угљешу Мрњавчевића; њен живот обележен је трагедијама – смрт сина и супруга,
после чега јој је заштиту пружио кнез Лазар јер је била у сродству са кнегињом Милицом

ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ ЈЕ РЕЛИГИОЗНО – РОДОЉУБИВА ПЕСМА (ПОХВАЛА) И ЛИРСКА

ИСПОВЕСТ МОНАХИЊЕ
РАЗЛИКУЈЕ СЕ ОД ЖАНРОВСКИ УТВРЂЕНЕ ТЕМАТИКЕ ПОХВАЛЕ (Јефимијина осећајност,
страхови, стање у Србији)
У ДЕЛУ НИЈЕ ПРИСУТНА САМО ЛАЗАРЕВА ЛИЧНОСТ, ВЕЋ И ЈЕФИМИЈИНА.

КОМПОЗИЦИОНЕ ЦЕЛИНЕ
1. Заслуге и дела кнеза Лазара
2. Прилике у Србији после пораза на Косову
3. Захвалност несрећне деспотице за гостопримство на кнежевом двору

КНЕЗ ЛАЗАР
- ЧОВЕК
- РАТНИК
- МУЧЕНИК
ОСОБИНЕ: ХРАБРОСТ, ОДЛУЧНОСТ, ВАСПИТАЊЕ, УГЛЕД...

Мотиви: хваљење и слављење кнеза Лазара, хуманост и побожност владара, отпор Исмаилћанима,
Лазарево мучеништво и жртва, молитва за споменом народа, неслога српске властеле, молитва за
благостање, патња потлаченог народа, молитва за неповредивост православља и чврстину вере,
уношење Јефимијиних кротких и унижених осећања, Лазарева хуманост, Јефимијина захвалност за
гостопримство, молба за спасење народа

Монахиња говори о себи и о Србији:

О СЕБИ О СРБИЈИ

СМИРЕНО УЗБУЂЕНО
УНИЖЕНО ДИНАМИЧНО
КРОТКО УПЛАШЕНО
НЕУПАДЉИВО

Значај дела:
- родољубив садржај
- уметничка вредност - убраја се у најлепше текстове средњег века
- присутан је земаљски и небески свет, а телесна осећања нису прећутана при помену духовних
- антологијски пример старог српског веза

ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ, СЛОВО ЉУБВЕ

- Слово о љубави спаја жанрове посланице (писма), рефлексивне песме, апострофе и инвокације, али
пре свега се убраја у корпус епистоларне књижевности. Писано је у АКРОСТИХУ.

Посланица је намењена:
- Сестри Оливери (Милеви) која је одведена у Бајазитов харем
- Вереници која га је чекала 3 године
- Брату Вуку са којим је био у сукобу, као позив на помирење

Давид – симбол праштања; опрашта Саулу који га гони, љубоморан на његову снагу (поразио је
праћком Голијата)

Композиционе целине:

- Посвета, инвокација, апострофа – клише

- Глорификација природе; лепоту природе превазилази љубав
- Поистовећење Бога и љубави, љубав као праузрок свега
- Мотив братоубиства (Каин и Авељ)
- Надмоћ и снага љубави
- Порука и опомена младима
- Сазнање о личној трагедији и раздвојености
-Жеља за сусретом

Кратка анализа

• Дело је настало 1409.год.

• Деспот се обраћа топлим речима особи којој је наменио посланицу.
• Описује лепоту пролећа и лета и живот у природи.
• Бог је љубав, љубав је створила свет и она је изнад других лепота света.
• У љубави нема лажи, љубав је јасно осећање и зна се ко кога воли.
• Љубав је врлина која превазилази све друго.
• Саветује младе да се определе за духовну духовну љубав.
• Симболично показује да жели да нестану све препреке између њега и вољене особе.
• Исказује жељу да опет да види вољену особу и моли се да се то деси.
• Љубав која све може да превазиђе је оличење Божје љубави.