За оне који желе да знају више.

Први васељенски сабор

На Првом васељенском сабору у Никеји (325 г.) је састављен Символ вјере од 8. чланова
у којима је садржано учење о Богу Оцу и Сину, јер је свештеник Арије из Александрије
погрешно учио о Сину Божијем да Он није вјечни Син Божији, него да је најсавршеније
створење. Свети Оци су одбранили праву вјеру да Син Божији није створен, него је вјечан.
Син се вјечно рађа од Оца. Бог Отац не би био вјечни Отац да није вјечно имао Сина кога
вјечно рађа.

Први члан говори о Богу Оцу. Од другог до осмог члана је укратко изложена вјера
Цркве у Сина Божијега. Осми члан је само кратко казивао да „вјерујемо у Светога Духа“
јер како нико није до тада погрешно учио о Светоме Духу нити доводио у питање Његову
божанску природу није ни било потребе да се подробније излаже вјера у Свеога Духа.

Други васељенски сабор

На Другом васељенском сабору у Цариграду (381 г.) борећи се против заблуда

цариградског епископа Македонија и духобораца који су доводили у питање божанску
природу треће личности Свете Тројица – Светога Духа, Свети Оци су саставили сажето
Исповједање вјере у Свету Тројицу: Никејско – цариградски Символ вјере који има 12.
чланова и који и дан данас исповиједа Црква на свакој Светој Литургији, као и на
крштењу.

Трећи васељенски сабор

На Трећем васељенском сабору 431. г. у Ефесу о је од погрешног учења цариградског

епископа Несторија одбрањена вјера да је Пресвета Дјева Марија заиста Богородица, јер је
родила Бога у човјечијем тјелу.

Четврти васељенски сабор

На Четвртом васељенском сабору 451.г. у Халкидону (данас мјесто Кадике у Турској) је

осуђена јерес монофизита који су погрешно учили да Исус Христос има сано једну
природу и то божанску. (грчки „монос“ - једна и „физис“ природа) Монофизити су
погрешно учили да је људска природа у Христу једноставно ишчезла. Свети Оци су
дослиједно одбранили на основу Светог писма и Светог предања да је Христос једна
божанска личност – онај који постоји одувијек као Син Бога Оца тј. друга личност Свете
Тројице, али када се оваплотио од Марије Дјеве постао је и човијек па има двије природе:
божанску и човјечанску. Он је потпуни Бог и потпуни човјек. Богочовјек.

Пети васељенски сабор

 је одржан 553 године у Цариграду.Осуђено је учења Оригена да ће сви спасити и
вратити у јединству с Богом без обзира како су се кроз свој живот опредјелили. То би
значило да ће се спасити без покајања и да ће им Бог наметнути спасење. Ово учење је
осуђено јер није имало основу у Светом Писму и искуству Цркве Христове.

Шести васељенски сабор

у Царииграду 680 године одбрани вјеру од монотелита, јеретика који су учили да

Христос није имао двије воље – божанску и човијечанску, већ само божанску. Свети Оци
су посвједочили оно што и сви претходни сабори да је Христос Богочовјек – савршени Бог
и савршени човјек у двјема природама и са двије воље и енергије, гдје је човјечанска у
складу божанском. Јер да Христос није имао човијечанску вољу зар би се у Гетсиманском
врту прије страдања потресно молио Богу Оцу ако може да га мимоиђе страдање. Али
каже: нека буде воља твоја . . .

О поштовању икона

На Седмом васељенском сабору у Никеји 787. године Свети Оци су устали у одбрану
поштовања икона. Онима који су сматрали да је то повратак у идолопоклонство те да се
коси са другом божијом заповијесшћу коју Бог даје пророку Мојсију на планини Синај
„Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им слаужити“, објаснили
су да то није повратак идолопоклонству јер се хришћани не клањају материји од које је
икона начињена него ономе који је на њој – прволику – тј Богу или Богородици и
Светитељима које је Бог прославио и у којима је диван Господ. А сама чињеница да је Син
постао човјек – примио тјело – постао видљив даје основа за сликање икона и поштовање
да се преко њих одаје поштовање Господу Богу. Иконе у православној Цркви су прозори у
небо, којима је доживљавамо реалност царства Божијег овде на земљи.

Недеља Православља

Да ли сте знали? Писано предање казује да је још у првом вјеку апостол и јеванђелист
Лука први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на
њеним рукама, због чега се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа.

Чудотворна икона Богородице Тројеручице 8. вјек. У то вријеме се појавила

иконоборачка јерес. Један од њених највећих противника је био Јован Дамаскин. Зато што
је писао против иконоборства, одсечена му је десна рука. Држећи одсечену у здравој руци,
Јован Дамаскин се молио цјелу ноћ пред иконом Пресвете Богородице да му исцјели руку
како би наставио да пише о поштовању светих икона. И чудо се заиста догодило. У знак
захвалности светитељ је дао златарима да искују руку од сребра и да је поставе на икону.
Након чудесног исцељења Јован Дамаскин се замонашио. Монашки живот је проводио у
лаври Светог Саве Јерусалимског, у коју је понио и икону своје Добротворке Тројеручице.
У лаври су се налазиле још две светиње: чудотворна икона Богородице
Млекопитатељнице и патерица - игумански штап Светог Саве Јерусалимског. Према
предању, овај светитељ је на самрти прорекао да ће у манастир доћи један царски син
његовог имена - Сава, и да ће при његовом поклоњењу причвршћени штап пасти на
земљу. Завјештао је да се новом Сави као благослов дају обје манастирске светиње.
Његовом завјештању Јован Дамаскин је додао своје - да се том царском сину да и икона
Богородице Тројеручице.