22.4.2019.

Brzina svetlosti

Brzina svetlosti
Brzina svetlosti u vakuumu iznosi tačno 299.792.458 m/s (približno 300.000
km/s), odnosno 1.079.252.848,8 km/h, predstavlja važnu fizičku konstantu i zato
se obeležava posebnim slovom c (od latinske reči celeritas). U različitim
sredinama (tečnostima, gasovima itd.) brzina svetlosti je različita i uvek manja
nego u vakuumu. S obzirom da je svetlost oblik elektromagnetnog zračenja, njena
brzina zavisi od električnih i magnetnih svojstava sredine kroz koju se kreće i
konstantna je za tu sredinu. Izračunava se na osnovu formule:

U vakuumu je:

Brzina svetlosti je jedan od važnijih pojmova u Ajnštajnovoj Teoriji relativnosti.

Prema istoj teoriji nije moguće kretanje brzinama većim od brzine svetlosti u
vakuumu.
Prvu poznatu i priznatu istorijsku metodu za merenje brzine svetlosti izveo je
danski astronom Ole Kristensen Remer 1675. godine. Posle Remera, Fizo bez
astronomskih metoda dolazi do brzine svetlosti koja iznosi 313.870 km/s.
Najpoznatije merenje brzine je izveo Albert Majkelson, uz pomoć rotirajućih
ogledala u Kaliforniji. Zahvaljujući tim eksperimentima, utvrđeno je da je brzina
svetlosti 299.792,458 km/s, a sam Majkelson je dobio Nobelovu nagradu 1907.
S obzirom da se osnovna merna jedinica za vreme (sekunda) može preciznije
izmeriti od osnovne jedinica za dužinu, metra, brzina svetlosti je iskorišćena za
preciznu definisiciju ove merne jedinice. Tako je od 21. oktobra 1983. godine
metar određen kao rastojanje koje svetlost pređe u vakuumu za 1/299.792.458
deo sekunde.

Merenje brzine svetlosti

https://opusteno.rs/nauka-f29/brzina-svetlosti-t21355.html 1/9
22.4.2019. Brzina svetlosti

Svetlost je pojava koje je postojala još pre nego je čovek nastao. A kada je i
čovek postao deo ovoga sveta svetlost je bila njegov nerazdvojni pratilac. U prvo
vreme čovek skoro da i nije bio svestan njenog prisustva. Zapravo shvatao je
svetlost na sličan način kao i vazduh, kao pojavu koja mora da postoji zato što on
postoji, ili možda obratno da on postoji zato što ona postoji. No kako je vreme
odmicalo interesovanje čoveka se pomeralo od osnovnih potreba ka potrazi za
saznanjem koje može da zadovolji neke druge potrebe. Tako je još od najdavnijeg
vremena postojala čovekova potreba koja je htela da zadovolji svest o
sopstvenom postojanju i svetu u kojem on postoji.
Među mnogim razmišljanjima ili istraživanjima koja su vekovima ljudi činili
postajalo je i ono koje je pokušavalo da dokuči prirodu svetlosti koja je bila svedok
njihovog svakodnevnog postojanja. Tako su prvobitna shvatanja o svetlosti bila
vezana za prirodu božanstva koja su kroz nju (svetlost) delovala i davala ljudima
osnovu za život. Iz opisa tih božanstva nije se videla niti prikazala prava priroda
svetlosti. Naprotiv prava istina se udaljavala od stvarne spoznaje, ka potrebama
onih koji žele da predstavljaju neka od tih božanstava, odnosno ka potrebama
sveštenika. Možda ili upravo zbog toga trebalo je da prođe dosta vremena, kako
bi se istinski trud o pravoj spoznaji svetlosti uzdigao iznad nečijih ličnih interesa i
tražio objašnjenje za pravi uzrok i izvor ove pojave.
Moglo je da postoji više pokušaja pojedinaca u ljudskoj istoriji koji su hteli da nađu
objašnjenje ove prirodne pojave, ali ono što postoji u istoriji zabeleženo kao pravi
eksperiment o spoznaji prirode svetlosti, izgleda da nije počelo pre Isaka Njutna.
U osnovi ono što je zaokupilo njegovu pažnju bilo je prelamanje svetlosti i spektar
koji je svetlost davala kada prolazi kroz prizmu. Zainteresovan time odlučio je da
posveti pažnju proučavanju tog fenomena. Neki navode da je umesto vereničkog
prstena kupio prizmu i na taj način se posvetio naučnom istraživanju. Između
ostalog Isak Njutn (1643. - 1727) je definisao univerzalni zakon gravitacije,
osnovne zakone mehaničkog kretanja, zakon hlađenja u nauci o toploti i
zasnovao korpuskularnu teoriju svetlosti, koja se sigurno zasniva na proučavanju
prelamanja svetlosti. U svojim proučavanjima dolazi do niza otkrića iz oblasti
optike. No pored svih otkrića koja je dobio proučavanjem prelamanja svetlosti
Njutn nije ni mislio o tome da postoji neka brzina kojom se ona prostire kroz
prostor.

Prvo merenje brzine svetlosti

U ranom sedamnaestom veku, mnogi su verovali da ne postoji tako nešto kao

,brzina svetlosti', zapravo mislilo se da svetlost pređe bilo koju razdaljinu u
jednom istom trenutku. Međutim Galileo Galilej (1564. - 1642.) se nije složio sa
tim mišljenjem pa je pomislio da će biti u stanju da izmeri brzinu svetlosti.

https://opusteno.rs/nauka-f29/brzina-svetlosti-t21355.html 2/9
22.4.2019. Brzina svetlosti

Tako da je jedne tamne noći, Galileo poslao svog pomoćnika sa upaljenim

fenjerom koji je bio prekrivenim kofom na udaljeni brežuljak. Galilej je takođe imao
fenjer pokriven kofom. Kada su obojica bili na svojim mestima, Galilej je podigao
kofu sa svog fenjera i omogućio da svetlost putuje kroz prostor, a to znači i prema
pomoćniku. Ovaj je imao zadatak da u trenutku kad ugleda svetlo sa Galilejevog
fenjera odmah i sam otkrije svoj fenjer. Svetlost vidljiva iz njegovog fenjera stigla
bi do Galileja koji je merio ukupno vreme, od kad je podigao kofu do prijema
svetlosnih zraka iz drugog fenjera. Prilikom ovog eksperimenta nije se mislilo o
prirodi izvora svetlosti, gde je jasno da svetlost iz fenjera ne može biti jednaka, niti
može da se poredi sa onom svetlosti koja je dobijena od Sunca. Zapravo o tome
se ne misli ni danas iako je prošlo toliko dugo vremena. No imao je Galilej drugih
problema sa kojima se suočio u to vreme.
On je mislio da može, na osnovu rastojanja između sebe i pomoćnika, kao i na
osnovu izmerenog vremena da odredi brzinu svetlosti. Ali tada je nastao veliki
problem. Svaki put kad bi ponovio eksperiment Galilej je dobijao različite
rezultate, pa iz tih rezultata on nije mogao da izvede nikakav zaključak. Trebalo je
da prođe mnogo godina posle Galileja, kada je postalo jasno zašto Galilejev
pokušaj nije uspeo. Vreme koje je bilo potrebno Galileju i njegovom pomoćniku da
reaguju na uočenu svetlost fenjera bilo je mnogo veće u odnosu na vreme
potrebno svetlosti da prevali put između njih dvojice. Ako je za njihovu reakciju od
trenutka kada uoče svetlost bila potrebna jedna sekunda, za to vreme svetlost bi
14 puta obišla Zemlju. A u osnovi je jasno da to ne bila ona svetlost koja je
dobijena iz fenjera, po čemu se opet vidi da viđenje i priroda svetlosti pre svega
zavisi od izvora iz kojeg nastaje.

Ideja o stacionarnom eteru

Mnogo godina pre ,preciznog' merenja brzine svetlosti bilo je poznato da je za

prostiranje zvučnih, odnosno mehaničkih talasa, neophodno postojanje sredine
kroz koju bi se ovi talasi kretali. Postojanje sredine kroz koju talas putuje
uslovljeno je time što se talas prostire prenošenjem vibracija sa jedne čestice na
drugu. Izgleda razumljivo zašto su ljudi smatrali da je i za prostiranje svetlosti,
odnosno elektromagnetnih talasa, neophodno postojanje sredine kroz koju bi se
oni kretali, zapravo da mora postojati neka materija (supstanca) čije bi čestice
vibrirale i na taj način prenosile svetlosni talas.
Znalo se da u ogromnom prostranstvu između planeta i zvezda nema nikakvog
materijalnog medijuma, jer ceo taj prostor bio je vakum. Tako da vakum, u osnovi
predstavlja bezvazdušni prostor, gde gravitacija sav vazduh ili druge oblike
atmosfere na ostalim planetama zadržava u svojoj blizini. No niko još uvek ne
razmišlja o tome da je prostor između planeta i zvezda uvek ispunjen energetskim

https://opusteno.rs/nauka-f29/brzina-svetlosti-t21355.html 3/9
22.4.2019. Brzina svetlosti

tokovima, među kojima, jedan mnogo mali deo prenosioca energije jeste i
svetlost. Ipak u ono vreme niko nije mogao da veruje kako se svetlost prostire 150
miliona kilometara od Sunca do Zemlje kroz prazan prostor. Tada niko nije
verovao da za prostiranje svetlosti nije potreban nikakav medijum, pa su
hipotetičnog prenosioca svetlosti nazvali svetlosnim (lumeniferoznim) eterom.
Prema toj ideji etar je ispunjavao sav vasionski prostor za koji su do tada smatrali
da je prazan. Ideja o postojanju etera je delovala logičnom i etar je prihvaćen kao
jedan od materijala koji postoji u vasioni.
Neki naučnici su čak pokušavali i da izračunaju gustinu etera! Sve ideje o
postojanju etera bile su obične i lako prihvatljive, trebalo je samo detektovati taj
etar. Jedan od najčešće korištenih efekata u pokušaju detekcije etera bio je vezan
za ,pomeranje' svetlosnih talasa koji putuju kroz etar. Bilo je mnogo pokušaja
detektovanja etera, ali su na kraju svi dolazili do istog zaključka, a to je da tako
nešto ne može da se otkrije.

Romerova astronomska metoda

Prvo uspešno merenje brzine svetlosti bilo je astronomsko merenje. Posle

Galilejevog neuspeha bilo je jasno da bi za određivanje brzine svetlosti bilo
potrebno merenje vremena prolaska svetlosnog zraka preko velikog rastojanja,
većeg od obima Zemlje, ili da se koristi kraće rastojanje, ali pod uslovom da se
raspolaže preciznim časovnikom. Ubrzo posle neuspeha Galileja javila se ideja o
astronomskoj metodi, tako da je, jedno od Galilejevih ranih otkrića u astronomiji
omogućilo uspeh te metode. 1610. godine, Galilej je prvi put upotrebio teleskop u
astronomiji, kada je pomoću njega otkrio četiri najveća Jupiterova satelita
(nazvani Galilejevi sateliti).
Danski astronom Olaf (Christensen) Romer (1644-1710), je1675. godine izmerio
periode rotacije ova četiri satelita. Međutim dobio je drugačije rezultate kada ih je
opet izmerio nakon šest meseci! Romer je radio za francusku vladu, pa je
učestvovao i kao konstruktor veličanstvenih fontana u Versaju 1681. godine. Za
posmatranje noćnog neba on je koristio lično konstruisane instrumente. Posle
studija u Kopenhagenu, Romer se uputio u opservatorijum Uranienborg-a na
ostrvu Hven, blizu Kopenhagena, 1671. godine.
Tokom nekoliko meseci, Jean Picard i Romer posmatrali su oko 140 rotacija
Jupiterovog meseca Jo, dok je u Parizu Giovanni Domenico Casini posmatrao
takođe te iste rotacije. Casini je posmatrao Jupiterove mesece između 1666 i
1668, i otkrio neslaganje u njegovim merenjima, odmah je shvatio da je to zbog
kašnjenja svetlosnih zraka i tako otkrio da svetlost ima konačnu brzinu. Godine
1672. Romer se uputio za Pariz i nastavio je da posmatra Jupiterove mesece,
zajedno sa Casinijem kao njegov asistent. Romer je uporedio svoje lične podatke
https://opusteno.rs/nauka-f29/brzina-svetlosti-t21355.html 4/9
22.4.2019. Brzina svetlosti

posmatranja sa Casinijevim, gde je uočio da vreme perioda rotacije meseca Jo,

jeste kraće kako je Zemlja bliže Jupiteru i duže kako Zemlja odmiče od njega. Ako
svetlost nema beskonačno veliku brzinu, znači da je njoj potrebno određeno
vreme da stigne od Jupitera do Zemlje.

Casini je objavio kratak članak 1675. U jednom delu se navodi: 'Ova nejednakost
uslovljena je time što svetlosti treba vremena da stigne od satelita do nas; kako
se čini, svetlosti treba oko deset do jedanaest minuta da pređe put polovine
zemaljske orbite'. Casini je izgleda zapostavio svoju teoriju, koju je Romer
prihvatio kao verovatnu. Odredio je da taj period iznosi približno 42,5 sati (ili 1.76
dana) kada se Zemlja nalazi u tački svoje orbite koja je najbliža Jupiteru.
Nakon šest meseci Zemlja će se naći na suprotnoj strani orbite oko Sunca,
odnosno biće na najvećem rastojanju od Jupitera, a Jupiter će se na svojoj putanji
pomeriti zanemarljivo malo. Romer je očekivao da može da predvidi precizno
pomračenja Jupiterovog meseca opet u intervalima od po 42,5 sata, ali situacija je
bila nešto drugačija. On je našao da se pomračenja dešavaju sa sve većim i
većim zakašnjenjem kako se Zemlja udaljavala od Jupitera, i nakon šest meseci,
kada je ona bila najdalja, ovo zakašnjenje iznosilo je 1000 sekundi.

Jupiterov mesec Jo, je najviše vulkanski aktivan svet u sunčevom sistemu i isto
tako ima najveću temperaturu od 1727o na površini.

https://opusteno.rs/nauka-f29/brzina-svetlosti-t21355.html 5/9
22.4.2019. Brzina svetlosti

Romer je izračunao da vreme koju svetlost pređe na putu koji ima dužinu prečnika
Zemljine orbite, jeste razdaljina od dve astronomske jedinice, ili 22 minuta. Ovo
vreme je bilo nešto više od prvobitno izmerenog, a ono je bilo otprilike 16 minuta i
40 sekundi. Njegovo otkriće objavljeno je 7 decembra 1676. godine u jednom
ondašnjem žurnalu, gde je naveo: 'da pređe rastojanje od otprilike 9000 morskih
milja, što je približno veličini prečnika Zemlje, svetlu je potrebno manje od jedne
sekunde'. Mogao je tada precizno da predvidi da će 9. novembra 1676 rotacija
meseca Jo, zakasniti 10 minuta.
Romer nikada nije izračunao brzinu svetlosti, možda zato što razdaljina između
Zemlje i Sunca, nije bila dobro poznata u to vreme. Ipak, kod njega u svesci
pronađen je podatak koji je izračunao, gde se brzina svetlosti kreće otprilike 1091
zemaljski prečnik u minuti.
Romerova metoda ušla je u istoriju kao prvo uspešno određivanje brzine svetlosti.
Mnogi su kasnije uspeli da upotrebe njegove podatke i da izračunaju kolika je
brzina svetlosti, a prvi koji je to postigao bio je Kristijan Hajgens. On je zaključio
da svetlost pređe 16,6 zemljinih prečnika po sekundi. Da je Romer svoja saznanja
iskoristio u njegovo vreme kad se smatralo da je prečnik Zemljine orbite mnogo
manji, tačnije 284 miliona km, umesto tačnih 300 miliona km, dobio bi malu
vrednost za brzinu svetlosti od oko 220 000 km/s.

Fizova metoda

Prvo određivanje brzine svetlosti bez upotrebe astronomskih metoda izveo je

Armand Fizo (1819-1896) u 1849. godini. Metod koji je korišten podsećao je na
Galilejev pokušaj, ali ovaj je uspeo da prevaziđe jedini nedostatak Galilejevog
eksperimenta. Imao je mogućnost tačnog merenja kratkog vremenskog intervala
u kome svetlosni zrak prelazi relativno kratko rastojanje na Zemlji.
Aparatura za ovaj eksperiment sastojala se od jednog zupčanika koji je okretan
sistemom kotura i tegova. Izvor svetlosti bila je upaljena sveća. Na rastojanju od 8
km od sveće nalazilo se ravno ogledalo. U slučaju kada se kotur ne okreće
svetlost sveće prolazi između dva zubca, prelazi put od 8 km do ogledala i vraća
se natrag istim putem, opet prolazi kroz isti prorez i stiže do oka posmatrača, koje
se nalazi iza sveće. Ako bi se sada zupčanik zarotirao svetlosni snop koji polazi
od sveće bio bi iseckan zupcima koji prolaze ispred sveće.

https://opusteno.rs/nauka-f29/brzina-svetlosti-t21355.html 6/9
22.4.2019. Brzina svetlosti

Rezultat ovoga biće niz snopova poslatih ka ogledalu, a dužina svakog snopa
zavisiće od brzine okretanja zupčanika; što se zupčanik brže okreće snopovi bi
bili kraći. Svi ovi snopovi svetlosti putuju do udaljenog ogledala, od njega se
odbijaju i istim putem se vraćaju nazad. Kada svetlosni snop stigne nazad do
zupčanika on neometano može proći do oka posmatrača, ali isto tako može naići
naprepreku, odnosno zubac zupčanika, i tu završiti svoje 16 km dugo putovanje.
Da li će posmatrač da vidi svetlosni snop ili ne zavisi od brzine okretanja
zupčanika. Ako se zupčanik okreće sporo zubac će zakloniti dolazeći svetlosni
snop, ali ako je njegova rotacija dovoljno brza svetlost će proći kroz prorez iza
zubca i posmatrač će moći da ga vidi. Znači da svetlost pređe put od 16 km za
vreme koje je potrebno da jedan zubac bude zamenjen sledećim, a to vreme je
mogao da odredi znajući brzinu rotacije zupčanika koju je već izmerio. Na ovakav
način Fizo je dobio da brzina svetlosti iznosi 313. 870 km/s, što je za oko 5% više
nego prava vrednost, ali bilo je to vrlo precizno merenje za to vreme kada je ono
izvedeno.

Majkelsonovo precizno merenje

Sigurno najpoznatije merenje brzine svetlosti izvršio je američki fizičar nemačkog

porekla Albert (Abraham) Majkelson (1852-1931) 1906. godine. On i Edvard
Viliam Morlej (Edward Williams Morley) su 1887. izveli eksperiment za
određivanje relativne brzine kretanja Zemlje u odnosu na etar, a uz pomoć
interferometra koji je Majkelson konstruisao. Eksperiment nije dokazao kretanje
Zemlje u odnosu na etar, što je dovelo do krize u fizici koja je rešena
Ajnštajnovom teorijom relativnosti. Iz čega se vidi da je određivanje brzine
svetlosti bilo uslovljeno potrebom da se zadovolji teorija koja se u isto vreme
pojavila. Ova brzina je definisana kao mera koja je dalje mogla da se koristi u
složenim proračunima koji su sledili iz teorije. Sve to je tada bilo međusobno
uklopljeno kako bi vodilo ka željenom cilju, pri čemu su se verovatno izbegavale
one provere koje nisu vodile ka is-tom cilju. Zato uvek postoje trenuci za sumnju
https://opusteno.rs/nauka-f29/brzina-svetlosti-t21355.html 7/9
22.4.2019. Brzina svetlosti

koja vodi ka preispitivanju ustaljenih obrazaca koji su nametnuti kao dogma, jer
postoji mogućnost da su oni bili neprecizni ili možda pogrešni!

Majkelson je dobio Nobelovu nagradu; "za njegove optičke instrumente, te

spektroskopska i meteorološka istraživanja koja je izveo uz njihovu pomoć". Tako
da se smatra da je za svoj eksperiment, koji je po preciznosti i eksperimentalnoj
tehnici, potpuno prevazišao sve njegove prethodnike Majkelson dobio Nobelovu
nagradu za fiziku 1907. godine. Princip eksperimenta je sličan principu koji je
koristio i Fizo, sa tom razlikom što je umesto rotirajućeg zupčanika Majkelson
koristio obrtno, mnogostrano ogledalo za seckanje svetlosnog talasa u
pojedinačne zrake. Mnogostrano ogledalo je bilo oblika šestougla, a na svakoj
njegovoj strani bilo je postavljeno po jedno ravno ogledalo. Ogledalo je pokretao
elektromotor pa je brzina rotacije mogla precizno da se podešava.
Na početku eksperimenta sistem ogledala miruje. Svetlost dolazi sa izvora
(sijalice), neometano prolazi paralelno jednoj strani ogledala, stiže do udaljenog
ogledala, odbija se, i vraća se nazad istim putem do oka posmatrača. Ako se
ogledalo pokrene da rotira nastupiće slične situacije kao i kod Fizovog zupčanika.
Ako ogledalo rotira nedovoljno brzo, sledeća strana ogledala neće zauzeti dobar
položaj da omogući odbijenom svetlosnom snopu da stigne do posmatrača, ali
ako bi brzina rotacije bila dovoljna, sledeće ogledalo bi se našlo u odgovarajućem
položaju i svetlosni zrak bi stigao do posmatrača. U slučaju kada posmatrač uspe
da vidi svetlost koja se odbila sa udaljenog ogledala obrtno ogledalo ostvari jednu
šestinu obrta za vreme koje je potrebno svetlosti da ode i vrati se nazad. Kako je
poznata brzina rotacije, lako se određuje vreme putovanja svetlosti, a kada su
poznati vreme i pređeni put vrlo je jednostavno odrediti i brzinu. Majkelson je radi
veće preciznosti merenja pored šestostranog ogledala koristio i ogledalo sa 8, 12 i
16 strana.

https://opusteno.rs/nauka-f29/brzina-svetlosti-t21355.html 8/9
22.4.2019. Brzina svetlosti

Sva ta ogledala bila su postavljena na planini Maunt Vilson u Kaliforniji. Udaljeno

ravno ogledalo bilo je postavljeno na planini Maunt San Antonio, udaljenoj
približno 35,5 km (22,5 milja). Iz razloga što je tačnost rezultata mnogo zavisila od
tačnosti merenja rastojanja između ovih ogledala, Služba za obalska i geodetska
premeravanja izmerila je to rastojanje isključivo za Majkelsonov eksperiment sa
greškom manjom od 5 cm. Zahvaljujući preciznosti sa kojom je obavljana svaka
etapa eksperimenta rezultati se mogu smatrati tačnim do manjeg dela od jednog
procenta.
Kasnije Džon Hal je bio vodeća osoba u naporima da se izmeri brzina svetlosti,
koristeći lasere sa ekstremno visokom stabilnošću frekvencije. Tačnost merenja
bila je ograničena izborom definicije metra. Uz pomoć najboljih merenja 1983.
godine brzina svetlosti je definisana tačno na 299 792 458 m/s.
Kao rezultat prvog i kasnije izvedenih eksperimenata dobijena je brzina svetlosti
od približno 300. 000 km/s (preciznije 299. 792. 458 m/s (?)).

https://opusteno.rs/nauka-f29/brzina-svetlosti-t21355.html 9/9