22.4.2019.

Merenje bzine SVETLOSTI

Merenje brzine SVETLOSTI

Svetlost je pojava koje je postojala još pre nego je čovek nastao. A kada je i čovek postao deo
ovoga sveta svetlost je bila njegov nerazdvojni pratilac. U prvo vreme čovek skoro da i nije bio
svestan njenog prisustva. Zapravo shvatao je svetlost na sličan način kao i vazduh, kao pojavu koja
mora da postoji zato što on postoji, ili možda obratno da on postoji zato što ona postoji. No kako je
vreme odmicalo interesovanje čoveka se pomeralo od osnovnih potreba ka potrazi za saznanjem koje
može da zadovolji neke druge potrebe. Tako je još od najdavnijeg vremena postojala čovekova
potreba koja je htela da zadovolji svest o sopstvenom postojanju i svetu u kojem on postoji.
Među mnogim razmišljanjima ili istraživanjima koja su vekovima ljudi činili postajalo je i ono koje je
pokušavalo da dokuči prirodu svetlosti koja je bila svedok njihovog svakodnevnog postojanja. Tako su
prvobitna shvatanja o svetlosti bila vezana za prirodu božanstva koja su kroz nju (svetlost) delovala i
davala ljudima osnovu za život. Iz opisa tih božanstva nije se videla niti prikazala prava priroda
svetlosti. Naprotiv prava istina se udaljavala od stvarne spoznaje, ka potrebama onih koji žele da
predstavljaju neka od tih božanstava, odnosno ka potrebama sveštenika. Možda ili upravo zbog toga
trebalo je da prođe dosta vremena, kako bi se istinski trud o pravoj spoznaji svetlosti uzdigao iznad
nečijih ličnih interesa i tražio objašnjenje za pravi uzrok i izvor ove pojave.
Moglo je da postoji više pokušaja pojedinaca u ljudskoj istoriji koji su hteli da nađu objašnjenje ove
prirodne pojave, ali ono što postoji u istoriji zabeleženo kao pravi eksperiment o spoznaji prirode
svetlosti, izgleda da nije počelo pre Isaka Njutna. U osnovi ono što je zaokupilo njegovu pažnju bilo je
prelamanje svetlosti i spektar koji je svetlost davala kada prolazi kroz prizmu. Zainteresovan time
odlučio je da posveti pažnju proučavanju tog fenomena. Neki navode da je umesto vereničkog
prstena kupio prizmu i na taj način se posvetio naučnom istraživanju. Između ostalog Isak Njutn
(1643. - 1727) je definisao univerzalni zakon gravitacije, osnovne zakone mehaničkog kretanja, zakon
hlađenja u nauci o toploti i zasnovao korpuskularnu teoriju svetlosti, koja se sigurno zasniva na
proučavanju prelamanja svetlosti. U svojim proučavanjima dolazi do niza otkrića iz oblasti optike. No
pored svih otkrića koja je dobio proučavanjem prelamanja svetlosti Njutn nije ni mislio o tome da
postoji neka brzina kojom se ona prostire kroz prostor.

Prvo merenje brzine svetlosti

U ranom sedamnaestom veku, mnogi su verovali da ne postoji tako nešto kao ,brzina svetlosti',
zapravo mislilo se da svetlost pređe bilo koju razdaljinu u jednom istom trenutku. Međutim Galileo
Galilej (1564. - 1642.) se nije složio sa tim mišljenjem pa je pomislio da će biti u stanju da izmeri
brzinu svetlosti.
Tako da je jedne tamne noći, Galileo poslao svog pomoćnika sa upaljenim fenjerom koji je bio
prekrivenim kofom na udaljeni brežuljak. Galilej je takođe imao fenjer pokriven kofom. Kada su
obojica bili na svojim mestima, Galilej je podigao kofu sa svog fenjera i omogućio da svetlost putuje
kroz prostor, a to znači i prema pomoćniku. Ovaj je imao zadatak da u trenutku kad ugleda svetlo sa
Galilejevog fenjera odmah i sam otkrije svoj fenjer. Svetlost vidljiva iz njegovog fenjera stigla bi do
Galileja koji je merio ukupno vreme, od kad je podigao kofu do prijema svetlosnih zraka iz drugog
fenjera. Prilikom ovog eksperimenta nije se mislilo o prirodi izvora svetlosti, gde je jasno da
svetlost iz fenjera ne može biti jednaka, niti može da se poredi sa onom svetlosti koja je
dobijena od Sunca. Zapravo o tome se ne misli ni danas iako je prošlo toliko dugo vremena. No
imao je Galilej drugih problema sa kojima se suočio u to vreme.
On je mislio da može, na osnovu rastojanja između sebe i pomoćnika, kao i na osnovu izmerenog
vremena da odredi brzinu svetlosti. Ali tada je nastao veliki problem. Svaki put kad bi ponovio
eksperiment Galilej je dobijao različite rezultate, pa iz tih rezultata on nije mogao da izvede nikakav
zaključak. Trebalo je da prođe mnogo godina posle Galileja, kada je postalo jasno zašto Galilejev
pokušaj nije uspeo. Vreme koje je bilo potrebno Galileju i njegovom pomoćniku da reaguju na uočenu
svetlost fenjera bilo je mnogo veće u odnosu na vreme potrebno svetlosti da prevali put između njih
dvojice. Ako je za njihovu reakciju od trenutka kada uoče svetlost bila potrebna jedna sekunda, za to
vreme svetlost bi 14 puta obišla Zemlju. A u osnovi je jasno da to ne bila ona svetlost koja je
dobijena iz fenjera, po čemu se opet vidi da viđenje i priroda svetlosti pre svega zavisi od
izvora iz kojeg nastaje.

IDEJA O STACIONARNOM ETERU

https://www.analogija.com/strane/merenje.html 1/5
22.4.2019. Merenje bzine SVETLOSTI

Mnogo godina pre ,preciznog' merenja brzine svetlosti bilo je poznato da je za prostiranje zvučnih,
odnosno mehaničkih talasa, neophodno postojanje sredine kroz koju bi se ovi talasi kretali. Postojanje
sredine kroz koju talas putuje uslovljeno je time što se talas prostire prenošenjem vibracija sa jedne
čestice na drugu. Izgleda razumljivo zašto su ljudi smatrali da je i za prostiranje svetlosti, odnosno
elektromagnetnih talasa, neophodno postojanje sredine kroz koju bi se oni kretali, zapravo da mora
postojati neka materija (supstanca) čije bi čestice vibrirale i na taj način prenosile svetlosni talas.
Znalo se da u ogromnom prostranstvu između planeta i zvezda nema nikakvog materijalnog
medijuma, jer ceo taj prostor bio je vakum. Tako da vakum, u osnovi predstavlja bezvazdušni prostor,
gde gravitacija sav vazduh ili druge oblike atmosfere na ostalim planetama zadržava u svojoj
blizini. No niko još uvek ne razmišlja o tome da je prostor između planeta i zvezda uvek
ispunjen energetskim tokovima, među kojima, jedan mnogo mali deo prenosioca energije jeste
i svetlost. Ipak u ono vreme niko nije mogao da veruje kako se svetlost prostire 150 miliona
kilometara od Sunca do Zemlje kroz prazan prostor. Tada niko nije verovao da za prostiranje svetlosti
nije potreban nikakav medijum, pa su hipotetičnog prenosioca svetlosti nazvali svetlosnim
(lumeniferoznim) eterom.Prema toj ideji etar je ispunjavao sav vasionski prostor za koji su do tada
smatrali da je prazan. Ideja o postojanju etera je delovala logičnom i etar je prihvaćen kao jedan od
materijala koji postoji u vasioni.
Neki naučnici su čak pokušavali i da izračunaju gustinu etera! Sve ideje o postojanju etera bile su
obične i lako prihvatljive, trebalo je samo detektovati taj etar. Jedan od najčešće korištenih efekata u
pokušaju detekcije etera bio je vezan za ,pomeranje' svetlosnih talasa koji putuju kroz etar. Bilo je
mnogo pokušaja detektovanja etera, ali su na kraju svi dolazili do istog zaključka, a to je da tako
nešto ne može da se otkrije.

Romerova astronomska metoda

Prvo uspešno merenje brzine svetlosti bilo je astronomsko merenje. Posle Galilejevog neuspeha bilo
je jasno da bi za određivanje brzine svetlosti bilo potrebno merenje vremena prolaska svetlosnog
zraka preko velikog rastojanja, većeg od obima Zemlje, ili da se koristi kraće rastojanje, ali pod
uslovom da se raspolaže preciznim časovnikom. Ubrzo posle neuspeha Galileja javila se ideja o
astronomskoj metodi, tako da je, jedno od Galilejevih ranih otkrića u astronomiji omogućilo uspeh te
metode. 1610. godine, Galilej je prvi put upotrebio teleskop u astronomiji, kada je pomoću njega otkrio
četiri najveća Jupiterova satelita (nazvani Galilejevi sateliti).
Danski astronom Olaf (Christensen) Romer (1644-1710), je1675. godine izmerio periode rotacije ova
četiri satelita. Međutim dobio je drugačije rezultate kada ih je opet izmerio nakon šest meseci! Romer
je radio za francusku vladu, pa je učestvovao i kao konstruktor veličanstvenih fontana u Versaju 1681.
godine. Za posmatranje noćnog neba on je koristio lično konstruisane instrumente. Posle studija u
Kopenhagenu, Romer se uputio u opservatorijum Uranienborg-a na ostrvu Hven, blizu Kopenhagena,
1671. godine.
Tokom nekoliko meseci, Jean Picard i Romer posmatrali su oko 140 rotacija Jupiterovog meseca Jo,
dok je u Parizu Giovanni Domenico Casini posmatrao takođe te iste rotacije. Casini je posmatrao
Jupiterove mesece između 1666 i 1668, i otkrio neslaganje u njegovim merenjima, odmah je shvatio
da je to zbog kašnjenja svetlosnih zraka i tako otkrio da svetlost ima konačnu brzinu. Godine 1672.
Romer se uputio za Pariz i nastavio je da posmatra Jupiterove mesece, zajedno sa Casinijem kao
njegov asistent. Romer je uporedio svoje lične podatke posmatranja sa Casinijevim, gde je uočio da
vreme perioda rotacije meseca Jo, jeste kraće kako je Zemlja bliže Jupiteru i duže kako Zemlja
odmiče od njega. Ako svetlost nema beskonačno veliku brzinu, znači da je njoj potrebno određeno
vreme da stigne od Jupitera do Zemlje.

Casini je objavio kratak članak 1675. U jednom delu se navodi: ''Ova nejednakost uslovljena je time
što svetlosti treba vremena da stigne od satelita do nas; kako se čini, svetlosti treba oko deset do
jedanaest minuta da pređe put polovine zemaljske orbite''. Casini je izgleda zapostavio svoju teoriju,
koju je Romer prihvatio kao verovatnu. Odredio je da taj period iznosi približno 42,5 sati (ili 1.76 dana)
kada se Zemlja nalazi u tački svoje orbite koja je najbliža Jupiteru.
Nakon šest meseci Zemlja će se naći na suprotnoj strani orbite oko Sunca, odnosno biće na
najvećem rastojanju od Jupitera, a Jupiter će se na svojoj putanji pomeriti zanemarljivo malo. Romer
je očekivao da može da predvidi precizno pomračenja Jupiterovog meseca opet u intervalima od po
42,5 sata, ali situacija je bila nešto drugačija. On je našao da se pomračenja dešavaju sa sve većim i

https://www.analogija.com/strane/merenje.html 2/5
22.4.2019. Merenje bzine SVETLOSTI

većim zakašnjenjem kako se Zemlja udaljavala od Jupitera, i

nakon šest meseci, kada je ona bila najdalja, ovo zakašnjenje
iznosilo je 1000 sekundi.

Jupiterov mesec
Jo, je najviše vulkanski
aktivan svet u
sunčevom sistemu i isto
tako ima najveću
temperaturu od 1727o
na površini.

Romer je izračunao da
vreme koju svetlost
pređe na putu koji ima
dužinu prečnika
Zemljine orbite, jeste razdaljina od dve astronomske jedinice, ili 22 minuta. Ovo vreme je bilo nešto
više od prvobitno izmerenog, a ono je bilo otprilike 16 minuta i 40 sekundi. Njegovo otkriće objavljeno
je 7 decembra 1676. godine u jednom ondašnjem žurnalu, gde je naveo: ''da pređe rastojanje od
otprilike 9000 morskih milja, što je približno veličini prečnika Zemlje, svetlu je potrebno manje od
jedne sekunde''. Mogao je tada precizno da predvidi da će 9. novembra 1676 rotacija meseca Jo,
zakasniti 10 minuta.
Romer nikada nije izračunao brzinu svetlosti, možda zato što razdaljina između Zemlje i Sunca, nije
bila dobro poznata u to vreme. Ipak, kod njega u svesci pronađen je podatak koji je izračunao, gde se
brzina svetlosti kreće otprilike 1091 zemaljski prečnik u minuti.
Romerova metoda ušla je u istoriju kao prvo uspešno određivanje brzine svetlosti. Mnogi su kasnije
uspeli da upotrebe njegove podatke i da izračunaju kolika je brzina svetlosti, a prvi koji je to postigao
bio je Kristijan Hajgens. On je zaključio da svetlost pređe 16,6 zemljinih prečnika po sekundi. Da je
Romer svoja saznanja iskoristio u njegovo vreme kad se smatralo da je prečnik Zemljine orbite
mnogo manji, tačnije 284 miliona km, umesto tačnih 300 miliona km, dobio bi malu vrednost za brzinu
svetlosti od oko 220 000 km/s.

FIZOVA METODA

Prvo određivanje brzine svetlosti bez upotrebe astronomskih metoda izveo je Armand Fizo (1819-
1896) u 1849. godini. Metod koji je korišten podsećao je na Galilejev pokušaj, ali ovaj je uspeo da
prevaziđe jedini nedostatak Galilejevog eksperimenta. Imao je mogućnost tačnog merenja kratkog
vremenskog intervala u kome svetlosni zrak prelazi relativno kratko rastojanje na Zemlji.
Aparatura za ovaj eksperiment sastojala se od jednog zupčanika koji je okretan sistemom kotura i
tegova. Izvor svetlosti bila je upaljena sveća. Na rastojanju od 8 km od sveće nalazilo se ravno
ogledalo. U slučaju kada se kotur ne okreće svetlost sveće prolazi između dva zubca, prelazi put od 8
km do ogledala i vraća se natrag istim putem, opet prolazi kroz isti prorez i stiže do oka posmatrača,
koje se nalazi iza sveće. Ako bi se sada zupčanik zarotirao svetlosni snop koji polazi od sveće bio bi
iseckan zupcima koji prolaze ispred sveće.

https://www.analogija.com/strane/merenje.html 3/5
22.4.2019. Merenje bzine SVETLOSTI

Rezultat ovoga biće niz snopova poslatih ka ogledalu, a dužina svakog snopa zavisiće od brzine
okretanja zupčanika; što se zupčanik brže okreće snopovi bi bili kraći. Svi ovi snopovi svetlosti putuju
do udaljenog ogledala, od njega se odbijaju i istim putem se vraćaju nazad. Kada svetlosni snop
stigne nazad do zupčanika on neometano može proći do oka posmatrača, ali isto tako može naići
naprepreku, odnosno zubac zupčanika, i tu završiti svoje 16 km dugo putovanje. Da li će posmatrač
da vidi svetlosni snop ili ne zavisi od brzine okretanja zupčanika. Ako se zupčanik okreće sporo zubac
će zakloniti dolazeći svetlosni snop, ali ako je njegova rotacija dovoljno brza svetlost će proći kroz
prorez iza zubca i posmatrač će moći da ga vidi. Znači da svetlost pređe put od 16 km za vreme koje
je potrebno da jedan zubac bude zamenjen sledećim, a to vreme je mogao da odredi znajući brzinu
rotacije zupčanika koju je već izmerio. Na ovakav način Fizo je dobio da brzina svetlosti iznosi 313.
870 km/s, što je za oko 5% više nego prava vrednost, ali bilo je to vrlo precizno merenje za to vreme
kada je ono izvedeno.

Majkelsonovo precizno merenje

Sigurno najpoznatije merenje brzine svetlosti izvršio je američki fizičar nemačkog porekla Albert
(Abraham) Majkelson (1852-1931) 1906. godine. On i Edvard Viliam Morlej (Edward Williams Morley)
su 1887. izveli eksperiment za određivanje relativne brzine kretanja Zemlje u odnosu na etar, a uz
pomoć interferometra koji je Majkelson konstruisao. Eksperiment nije dokazao kretanje Zemlje u
odnosu na etar, što je dovelo do krize u fizici koja je rešena Ajnštajnovom teorijom relativnosti. Iz čega
se vidi da je određivanje brzine svetlosti bilo uslovljeno potrebom da se zadovolji teorija koja se u isto
vreme pojavila. Ova brzina je definisana kao mera koja je dalje mogla da se koristi u složenim
proračunima koji su sledili iz teorije. Sve to je tada bilo međusobno uklopljeno kako bi vodilo ka
željenom cilju, pri čemu su se verovatno izbegavale one provere koje nisu vodile ka is-tom cilju. Zato
uvek postoje trenuci za sumnju koja vodi ka preispitivanju ustaljenih obrazaca koji su
nametnuti kao dogma, jer postoji mogućnost da su oni bili neprecizni ili možda pogrešni! (O
čemu će biti reči u sledećim naslovima.)

Majkelson je dobio Nobelovu nagradu; "za njegove optičke instrumente, te spektroskopska i

meteorološka istraživanja koja je izveo uz njihovu pomoć". Tako da se smatra da je za svoj
eksperiment, koji je po preciznosti i eksperimentalnoj tehnici, potpuno prevazišao sve njegove
prethodnike Majkelson dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1907. godine. Princip eksperimenta je sličan
principu koji je koristio i Fizo, sa tom razlikom što je umesto rotirajućeg zupčanika Majkelson koristio
obrtno, mnogostrano ogledalo za seckanje svetlosnog talasa u pojedinačne zrake. Mnogostrano
ogledalo je bilo oblika šestougla, a na svakoj njegovoj strani bilo je postavljeno po jedno ravno
ogledalo. Ogledalo je pokretao elektromotor pa je brzina rotacije mogla precizno da se podešava.
Na početku eksperimenta sistem ogledala miruje. Svetlost dolazi sa izvora (sijalice), neometano
prolazi paralelno jednoj strani ogledala, stiže do udaljenog ogledala, odbija se, i vraća se nazad istim
putem do oka posmatrača. Ako se ogledalo pokrene da rotira nastupiće slične situacije kao i kod
Fizovog zupčanika. Ako ogledalo rotira nedovoljno brzo, sledeća strana ogledala neće zauzeti dobar
položaj da omogući odbijenom svetlosnom snopu da stigne do posmatrača, ali ako bi brzina rotacije
bila dovoljna, sledeće ogledalo bi se našlo u odgovarajućem položaju i svetlosni zrak bi stigao do
https://www.analogija.com/strane/merenje.html 4/5
22.4.2019. Merenje bzine SVETLOSTI

posmatrača. U slučaju kada posmatrač uspe da vidi svetlost koja se odbila

sa udaljenog ogledala obrtno ogledalo ostvari jednu šestinu obrta za
vreme koje je potrebno svetlosti da ode i vrati se nazad. Kako je poznata
brzina rotacije, lako se određuje vreme putovanja svetlosti, a kada su
poznati vreme i pređeni put vrlo je jednostavno odrediti i
brzinu. Majkelson je radi veće preciznosti merenja pored šestostranog
ogledala koristio i ogledalo sa 8, 12 i 16 strana.

Sva ta ogledala bila su postavljena na planini Maunt Vilson u Kaliforniji. Udaljeno ravno ogledalo bilo
je postavljeno na planini Maunt San Antonio, udaljenoj približno 35,5 km (22,5 milja). Iz razloga što je
tačnost rezultata mnogo zavisila od tačnosti merenja rastojanja između ovih ogledala, Služba za
obalska i geodetska premeravanja izmerila je to rastojanje isključivo za Majkelsonov eksperiment sa
greškom manjom od 5 cm. Zahvaljujući preciznosti sa kojom je obavljana svaka etapa eksperimenta
rezultati se mogu smatrati tačnim do manjeg dela od jednog procenta.
Kasnije Džon Hal je bio vodeća osoba u naporima da se izmeri brzina svetlosti, koristeći lasere sa
ekstremno visokom stabilnošću frekvencije. Tačnost merenja bila je ograničena izborom definicije
metra. Uz pomoć najboljih merenja 1983. godine brzina svetlosti je definisana tačno na 299 792 458
m/s.
Kao rezultat prvog i kasnije izvedenih eksperimenata dobijena je brzina svetlosti od približno 300.
000 km/s (preciznije 299. 792. 458 m/s (?)).

https://www.analogija.com/strane/merenje.html 5/5