15.

Sastav I nadležnosti Saveta ministara

Savet ministara okuplja vlade država članica i organizovan je u nekoliko sektorskih saveta
nacionalnih ministara. On obavlja kako izvršenjetako i zakonodavne funkcije: utvrđuje
srednjoročni i dugročni program javnih politika i on je dominantan dom zakonodavnom
procesu EU. Savet obično odlučuje jednoglasno, ali koristi i sistem glasova kvlalifikovanom
većinom za izvestan broj važnih pitanja. Evropski parlament se sastoji od *** poslanika, koji
se biraju na izborima širom Evrope koji se održavaju na 5 godina. EP ima različita ovlašćenja
konsultovanja, izmena i dopuna i veta u zakonodavnom postupku EU. EP može da daje
amandmane na budžet EU. On nadzire korišćenje izvršnih ovlašćenja od strane Komisije i
Saveta ministara, i može da svojim negativnim glasom opozove Komisiju. Evopsku komisiju
čii politički kolegiju 27 komesara (po jedan iz svake držace članice) i birokratija od **
generalnih direktorata i drugih administrativnih službi. Komisija je odgovorna za pokretanje
predloga javnih politika i praćenje sprovođenja javnih politika nakon njihovog usvajanja, te
stoga predstavlja glavni izvršni organ EU. Najviši sudski organ je Evropski sud pravde, koji
tesno sarađuje sa nacionalnih sudovima u nadgledanju sprovođenja prava EU. EU ima
nezavisnu monetarnu vlast – Evropski sistem centralnih banaka – koji se sastoji od Evropske
centralne banke i centralnih banaka država članica Ekonomske i monetarne unije.

19.Način rada Evropske komisije: kolegijum i kabinet

Komesari EU čine Kolegijum komesara. Nekada je prema ugovoru iz Rima bilo 20 komesara iz
15 država(pet najvećih su imale po dva) ali od ugovora iz Nice i proširenja EU svaka članica
ima po jednog komesara(velike države su ovo kompenzovale u zamenu za više glasovau
savetu, zakonodavnom postupku). Kolegijum komesara je sastaje jednom nedeljno a
sastancima predsedava predsednik Komisije. Kada se pristupi glasanju za odluku se zahteva
apsolutna većina, a predsednik Komisije će dati odlučujući glas u slučajevima izgubljenih
glasova. Ovo pravilo o apsolutnoj većini znači da su uzdržavanje i neprisustvovanje glasanju
jednaki glasanju protiv. Rezultati glasanja su poverljivi ali u zapisnicima sa sednica tacno stoji
koji je komesarkako glasao. Ipak komesari su vezani principom kolektivne odgovornosti.
Funkcionisanje političkog vođstva Komisije ima još nekoliko sličnosti sa kabinetskom vladom
od kojih izdvajamo raspodelu portfelja svakom komesaru. Predsednik utvrđuje celokupan
program Komisije, tako što priprema godišnji program rada, utvrđuje dnevni red, predsedava
satancima Kolegijuma i zadužen je za generalni sekreterijat. Predsednik Komisije može
izvršiti pritisak na nacionalne vlade kako bi one predložile važnije i kompetentnije ličnosti za
komesare. Politički uticaj prvog među jednakima zavisi takođe od ličnih karakteristika i ideja
u javnim politikama. Dva najuticajnija predsednika Komisije bili su Valter Halštajn i Žak Delor.

Sledeća stvar značajna sa aspekta kabinetske vlade je sistem kabineta komesara. Njih čine
timovi pažljivo odoabranih političkih savetnika. Kabineti imaju četiri glavne funkcije: da služe
kao političke antene i filteri za zahteve političkih partija i interesnih grupa; kao savetnici za
pojedine javne politike koje čine protivtežu savetovanju službenika u generalnim
direktoratima; kao meanizmi za za koordinaciju i rešavanje sporovameđu komesarima; kao
supervizori i kontrolori rada generalnih direktorata koji su odgovorni Komisiji. Šrfovi kabineta
sastaju se svake nedelje (ponedeljkom) da bi pripremili dnevni red nedeljnog sastanka
Kolegijuma komesara.

Predsednici komisije ( Žak Santer i Romano Prodi)

25. Zašto države članice i Savet delegiraju izvršnu vlast Komisiji(potražnja za izvršnom
vlašću)

Stvorivši jedinstveno tržiste vlade država članica EU suočile su se sa problemom kako

upravljati tim tržištem. Brojni su razlozi zašto je u interesu vlada da Komisiji dodele
ovlašćenja za upravljanje. Prvo, protreban je neko da formuliše zakonodavne ideje.
Upravljanje tržištem od 450 miliona potrošača i usklađivanje 27 postojećih regulatornih
režima zahtevalo bi zakonodavnu specijalizaciju. Svaka vlada je mogla da se specijalizuje u
određenoj oblasti i na taj način promoviše samo sopstvene ekonomske i sektorske interese.
Da bi se to izbeglo, svaka vlada bi mogla da daje svoj predlog za svaki zakonodavni akt što je
preskupo. Alternativa – ovlašćenja da predlaže zakonodavne akte moglo je biti dodeljeno
jednom nezavisnom autoritetu koje bi vodilo računa o pojedinačnim i
kolektivnim(evropskim) interesima. Drugo, vladi je potreban agent koji bi izvršavao i
administrirao akte pošto bi bili usvojeni. Ovo bi mogle da rade države pojedinačno, ali dokle
god nema poverenja među vladama EU u njihovom je interesu da Komisiji poveravaju
nadgledanje transponovanja i sprovođenja zakonodavnih akata EU. Treće prenošenje
određenih funkcija predlaganja i sprovođenja akata na nadnacionalnog agenta, olakšano je
činjenicom da su vlade prvenstveno zainteresovane da budu reizabrane. Vlade tu mogu
napraviti određenu ogradu od Komisije: ako je akt „popularan“ vlade mogu tvrditi da je to
njihova zasluga, a ako je „nepopularan“ mogu tvrditi da ih je naterao Brisel.

Nadležnost koje Savet prenosi Komisiji nisu uniformni za sve oblasti javne politike zbog dva
ključna faktora: nivo neslaganja država o javnoj politici i nivoa stručnih informacija koji je
neophodan u određenoj oblasti. Države su sklonije da Komisiji poveravaju stvari gde postoji
visok stepen homogenosti vlada i visok stepen ekspertize, dok u obrnutoj situaciji stvari
poveravaju svojim administracijama. Takođe, Komisija ima veći stepen diskrecionih prava( u
odnosu na Savet) prilikom sprovođenja odluka u slučajevima kada se zakonodavni akti
usvajaju jednoglasno, nego kada se usvajaju kvalifikovanom većinom.

33. Zakonodavna politika EP

Evropski parlament nema određeno serište. Najveći broj plenarnih sednica se održava u
Strazburu, sedište sekretarijata parlamenta je u Luksemburgu, a največi deo posla se obavlja
u Briselu.

EP više liči na Kongres SAD-a nego na parlamente evropskih država. Komisiji nije potrebna
konstantna podrška EP kako bi vršila upravljanje; izglasavanje nepoverenja komisiji u sistemu
EU više liči na postupak impičmenta nego na uskraćivanje podrške vladi od strane
parlamentarne većine u parlamentarnim sistemima. Zauzvrat ne postoji vlada EU koja
sprovodi želje parlamentarne većine u EP. Dakle, EP je relativno nezavisan zakonodavni
organ, slobodan da menja predloge propisa koje je predložila Komisija i usvojio Savet.

Ponašanje članova EP

Članovi EP se biraju na opštim izborima od 1979. godine. Mandat im je pet godina. Šanse za
reizbor nisu zasnovane na njegovom učinku u Parlamentu, nego zavise od popularnosti
njegove partije u matičnoj državi i stranačkog rukovodstva koje određuje redosled na listi
članova za EP.

Karijera u EP je tradicionalno smatrana kao vežba za ozbiljan posao u domaćoj politici ili kao
starački dom na kraju domaće političke karijere.

Dva tipa ciljevazbog kojih članovi EP žele da naprave karijeru u EP:

1.) jačanje položaja u EP ( viši položaj u EP, ulazak u krug partijskog rukovodstva)

2.) politički cilj - promovisanje ideoloških stavova ili interesa svog biračkog tela
korišćenjem uticaja EP na zakonodavni procesu EU ili na izvršnu granu vlasti EU.

Da bi obezbedili reizbor poslanici moraju zadovoljiti interes svoje matične partije; a da bi

obezbedili napredak u okviru EP i željene poltičke rezultate, moraju zadovoljiti zahteve
odbora EP i rukovodstva političke grupacije kojoj pripadaju.

Glavne zakonodavne procedure Evropske unije su konsultacije,saradnje i saodlučivanja(i

saodlučivanje verzija II,uvedena ugovorom iz Amsterdama)

29. Zakonska inicijativa?

Prva faza je predlaganje propisa od strane Komisije koja ima ekskluzivno pravo zakonodavne
inicijative.Ona predlaže propis Evropskom Parlamentu i Savetu.Na prvom čitanju u
Evropskom Parlamentu(EP) i Savetu oni usvajaju stavove o predlogu.EP usvaja mišljenje koje
obično uključuje seriju amandmana na predlog Komisije koje su sačinili odbori EP.Komisija
zatim izdaje mišljenje na amandmane Parlamenta u vidu izmenjenog predloga
propisa,objašnjavajući koje je amandmane EP prihvatio a koje nije.Savet razmatra izmenjeni
predlog Komisije.Prema proceduri konsultacija,Savet može da usvoji predlog(kvalifikovanom
većinom),izmeni ga(jednoglasno)ili odbije da donese odluku,gde u tom slučaju predlog
propisa ostaje u postupku.Prema proceduri saradnje,Savet usvaja jedinstveni
stav,potvrdjujući ili menjajući predlog Komisije.Prema proceduri saodlučivanja,ako EP usvoji
predlog bez amandmana i Savet učini isto,propis se usvaja u toj fazi.Ako Savet usvoji sve
amandmane EP (kvalifikovanom većinom,osim u izuzetnim slučajevima) predlog je
usvojen.Ako Savet ne usvoji sve amandmane EP,usvaja jedinstveni stav(kvalifikovanom
većinom)o predlogu kojim definiše svoju poziciju u odnosu na predlog u vidu amandmana na
izmenjeni tekst predloga komisije.

Na osnovu procedura saradnje i saodlučivanja ,predlog propisa ide na drugo čitanje.Prema

proceduri saradnje EP menja,odbija ili usvaja predlog apsolutnom većinom.Prema procedri
saodlučivanja,ako EP prihvati jedinstveni stav neizmenjen ili propusti da donese akt,predlog
je usvojen.U suprotnom,ako EP odbije usvajanje jedinstvenog stava Saveta,predlog propada.

Ako EP odluči da izmeni jedinstveni stav,procedura se nastavlja a Komisija tada odlučuje da li

prihvata ili odbija amandmane EP pre nego što ponovo pošalje predlog propisa Saveta.

Prema proceduri saradnje,Komisija može da povuče predlog ako se EP izjasnio negativno o

njoj.Na drugom čitanju u Savetu,prema proceduri saradnje(glasanje kvalifikovanom
većinom)Savet može da usvoji predlog ako nije bilo amandmana EP ili ako prihvati
amandmane EP koje je prihvatila Komisija.U suprotnom,ako deluje jednoglasno,Savet može
da zanemari odbijanje EP ili odbije njegove amandmane koje je prihvatila Komisija.

Prema proceduri saodlučivanja,ako Savet prihvati sve amandmane EP (kvalifikovanom

većinom one koje je prihvatila Komisija,i jednoglasno one koje je Komisija odbila)predlog je
usvojen.

Ako odbije bilo koji od amandmana EP ili propusti da donese odluku u roku od 6
meseci,mora biti sazvan *Komitet za pomirenje*.

Prema proceduri saodlučivanja ako se EP i Savet ne usaglase,nakon dva čitanja,obrazuje se

Komitet za pomirenje koga čine po 25 članova oba tela plus jedna predstavnik Komisije bez
prava glasa.Komitet ima 6 nedelja da usvoji zajednički tekst kvalifikovanom većinom članova
Saveta i prostom većinom članova EP.Ako Komitet za pomirenje ne uspe da definiše
zajednički tekst predlog propada.(prema proceduri saodlučivanja I,predlog ipak ide na treće
čitanje).

Nakon što Komitet definiše zajednički tekst predlog se upućuje na treće čitanje Savetu i
EP,koji u roku od 6 nedelja moraju ,sa kvalifikovanom većinom(Savet)ili prostom većinom(EP)
da ga usvoje.

Ova finalna faza procedure ,izmenjena ugovorom iz Amsterdama, (saodlučivanjeII)

predstavlja izmenu u odnosu na izvornu proceduru iz ugovora u Mastrihtu(saodlučivanje
I).Prema proceduri saodlučivanja I ,iako Komitet ne usvoji zajednički tekst,Savet bi mogao na
trećem čitanju da potvrdi kvalifikovanom većinom svoj jedinstven stav(kao što ga je usvojio
na prvom čitanju)a taj stav Saveta bi postao propis ,osim ako EP ne glasa protiv njega
apsolutnom većinom.

84.Policijska I pravosudana saradnja

Evropski savet je 1975. Ustanovio Trevi grupu za saradnju između ministara unutrašnjih
poslova I policijskih agencija, koja se bavila borbom protiv terorizma. Ona formalno nije bila
deo institucija EU. Glavne aktivnosti su joj bile razmena informacija o teroristickim
aktivnostima, bezbednosni aspekti sistema vazdušnog saobracaja, nuklearne elektrane I
saradnja u razvoju taktike I opreme za borbu protiv terorizma, da bi 80ih bile proširene na
borbu protiv huliganstva I teških međunarodno organizovanih krivičnih dela(trgovina
oružjem,drogom, pljačke). 1988. Pokrenut je “trevi projekat 1992” kako bi se proucile
posledice programa jedinstvenog tržištana prekogranična bezbednosna pitanja. Ugovorom iz
Mastrihta institucionalizovana je Trevi grupa putem odredbi osaradnji u oblasti pravosuđa I
unutrašnjih poslova(treći stub). Osim odredbi o imigracijama I azilu, ove odredbe su
obuhvatile I pravosudnu saradnju u građanskim I krivičnim stvarima, carinsku saradnju u
prevenciji terorizma, trgovine drogom i sl., kao I formiranje Evropske policijske
službe(EUROPOL). Ovo je bila institucionalizacija postojece prakse međuvladinog delovanja.
Komiteti trevi grupe postale su radne grupe COREPER-a(odlučivanje jednoglasno, Komisija,
EP I ESP isključeni).

Napredak je bio spor uglavnom preko neobavezujućih instrumenata. Ministri pravosuđa I

unutrašnjih poslova usvojili su akcione planove(obavezujuće) za borbu protiv zavisnosti od
droge, organizovanog kriminala, trgovine ljudima, iskorišćavanja dece I fudbalskih huligana,
ali nisu stvorili zajednicku evropsku praksu. Savet je 1991, usvojio konvenciju o EUROPOL-u
ali je on poceo da radi tek 1998. Uprkos sporom napretku, članice ove politike nisu
premestile u prvi stub, za razliku od politike imigracije I azila. Ove politike su ostale u
preuređenom trećem stubu : Naslov IV Ugovora o EU. Prema ovim odredbama članice
usvajaju zajednčke politike u ovim oblastima: 1. Prevencija, otkrivanje I istraga krivičnih
prestupa; 2. Prikupljanje, čuvanje, obrada, analiza I razmena informacija o krivičnim
postupcima, uz zaštitu ličnih podataka; 3. Osposobljavanje EUROPOL-a za podršku
prekograničnim istragama, za preduzimanje istraga u posebnim slučajevima I uspostavljanej
baze podataka o prekograničnom kriminalu.

Savet I dalje odlučuje jednoglasno, ali Komisija deli pravo iniciranja javnih politika sa
Savetom, a EP mora biti konsultovan. Stare zajedničke akcije iz trećeg stuba zamenjene su sa
novim pravnim instrumentima: odlukama(uredbama) I okvirnim odlukama(uputstva). ESP
ima ograničena prava jurisdikcije. Ima nadležnost sudske kontrole nad odlukama I okvirnim
odlukama I može suditi u sporovima članica oko interpretacije akata iz trećeg stuba. Članice
mogu dobrovoljno prihvatiti jurisdikciju ESP u odlukama o prethodnom pitanju.

Događaji od 9.11 podstakli su EU na akciju. U oblasti policijske saradnje, 2002. Odlukama

Saveta ustanovljen je Evropski policijski Koledž za obuku na evronivou, Evropska mreža za
hapšenje osoba odgovornih za genocide, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine, mehanizam
za ocenu pravnih sistema država članica za borbu protiv terorizma. U oblasti pravosudne
saradnje, 2002. Odlukama Saveta osnovana je Evropska pravosudna služba, kako bi se
unapredila saradnja u istragama, gonjenju, nalgogu za hapšenje osumnjičenuih za teška
prekogranična dela. 2003. pojednostavljena procedura ekstradicije između članica I potpisan
sporazum sa SAD o međusobnoj pravnoj pomoći u borbi protiv terorizma I međunarodnog
kriminala.

Zaključak je da su nadležnosti EU u unutrašnjoj bezbednosti relativno ograničene. EU je

daleko od posedovanja monopola legitimne upotrebe fizičke sile. EUROPOL I EUROJUST
nemaju nezavisne nadležnosti(predlagani Ustav je trebao da zameni EUROJUST sa Evropskim
javnim tužiocem).