Трупа Књижевна боемија

Додела награде Стеван Сремац

29. 11. 2018.

Калча у позоришту
Ликови:

Наратор првог дела – Сања

Калча – Буца

Саветка (жена) – Нике

Ђока (син) – Драгица

Грађанин – Тићма

Професор – Јована

Глумац (Курјак) – Маре

Глумац (Калча) – Натке

Глумац (Ивко) – Тики

Глумац (Непознати) – Јоле

Николица: Кида форографије

Музика: Одјавна песма из филма Ивкова слава

...

Драгица: О позоришту и о представама скоро је свуд у свету подељено мишљење, па

једни мисле овако а други онако. Једни тврде да је позориште једна културна и корисна
установа; да је оно народна школа, зато га и сами посећују често. Други, опет, поричу то, и
веле да је позориште јавна залудница, луксуз, па чак и да сеје разврат и не само да га
сами не посећују никад, него и друге одвраћају од позоришта, па се чак и хвале: како
волију те паре дати за ћебапчиће и добро вино него за позориште. Тако су, дакле, о
драмском позоришту подељена мишљења свуда у свету, па и у славном и царском граду
Нишу, али о овом очекиваном, мајмунском позоришту, зачудо да је мишљење било
неподељено! Сви су се силно заинтересовали за њ. Сви су признавали потребу и умесност
таквог једног позоришта, и сви су га једва чекали да стигне, и сви су се решили да га
посете. (Величанствена шетња мадам-Помпадуре)

Наратор Сања: Читава недеља иде зборење по сокаци и по мале: ће се представља Калча
и Ивкова слава у позориште у „Европу“ кафану.

Ђокица Драгица: Што је тој, тато, какве су тој комендије по Европу сас тебе?

Калча Буца: Што да ги правим, сине, с'с џимпири. Мож ли искочиш на крај!

Ђокица: Неје ли и тој Сремац писуваја.

Калча: Е, шће му правиш: много смо прекарали и тој ће прекарамо.

Калча: Што је Саветка, има ли нешто за казување, ја ли за питување?

Саветка Нике: А,а – за питување је, Калчо, него срамујем се.

Калча: Питуј га де – не срамуј се.

Саветка: Викала ме комшика Перса: у недељу ће се преставља у Европу кафану – како си

ти ишеја у лов и ништо за славу Ивкову. Па тој искам да те питам – што је тој? Какво је тој?

Калча: Тој ништа! Зебеци (глумци) се изобучу у преврнуте аљине, у туђо, у женске аљине,
па тг ће искочу и ће приказују како је било и што је било. Ништо – јанлш работа, само да
узимају паре на народ!

Саветка: Калчо, ћу те молим дидемо а за плаћање ћу продам једне чарапе.

Калча: Ич не бери гајле: мен су ме викали с позивницу. Од управу су ги послали да ми
рекну да дођем на преставу и да су за мен и моју фамилију оставили место. Па кд ти
викаш Саветке, ми дидемо, пошто нема плаћање ништо, дидемо да видимо тај сојтарилк.

...

На путу до позоришта

Грађанин Тић: Помози бог! Чича Калчо, ми дођомо при теб има нешто да зборимо.

Калча: Де, казујте зашто имам идење. Саветка се жива искида много гу стеза
штримфлетна на десну ногу.

Грађанин Тић: Па ми... Ти знаш овај представа... ти тој не треба да даш, за тој смо дошли
да се упишеш у социјали, па да ги ми подвикнемо на туј господу што исмејују сиротињу.

Калча: А што је тој социјали?

Грађанин Тић: Па социјали су, ете, такој ти ми, радници: шуштери, казанџије, кујунџије,
абаџије, од работу што живу. Ми тражимо да се смањи работа, треба да тражимо да осам
сата на дн да радимо...

Калча: Осам сати... Па ја откако сам се родија несам осам сата работија, те ћу сг да се
уписујем у социјали за осам сати работење. Кршите си главу, мангупштине – ако ви је ћеф
сто сата радите тој ли ме брига. Ако има негде социјали што работу по два сата на дн, туј
ви да ме викнете – ћу се упишем. Будале једне! Па ја се по пет д'на не враћам из лов – они
ће ми приказују осам сата работење.

Саветка: Ајде, Калчо, пожури.

Калча: Аман! У четрир пођосмо, а у девет ће почну.

Саветка: Ама ми боље да смо порано, зашто, кој ће се мува после кроз светину.

Наратор: Отидоше. У Европу никој жив. Чекаше, чекаше, једва се почешсе збирају људи.
Т'г ги приђе јед'н и постави ги у најпрве столице. На Калчу не беше право што Саветку
викав госпођа. Учини му се како неје она, како је она, ама поубава му искачаше него дом.
Сети се да је то од лампе. Пуна кафана с'с лампе.

У позоришту

Ђока Драгица: Леле мајке, туго мајко.

Калча: О, мајку му, ја стари ловџија, па и ја се уплаши. Не виду се цигани – а свиру, како ће
па овој?

(Почиње представа. Причање, олицање, смех)

Саветка: Ама, кој беше оној Нишлика, познаван гу, изликује ми на Маду „Гаврила дебело
месо“ жену?

Калча: Оће да је. Ал што се укачила чк на оклукану, што си не седи овде, куд седу бајагим
људи? А онај па која беше – што је искривила онолико колбаш – пијана ли је?

Ђока: Не знам. Пристоји да је на Миту Џипало жена.

Саветка: Јок, море. Овој па несу Нишлике, овој су курветине: какво је оној наместување
колбаши, какво је оноја белење и црвенење?

Ђока: Тато, што ни се смеју овија људи?

Калча: (гледа у глумце) О, мајку му: како ја сам, како несам ја! (Пипа се за руку, па за
главу, хвата се за столицу.) Туј сам си, несам се мрднуја! Е, па кој ће да је онај тамо што се
укачија испред нас на тробозан? Оно ил сам ја ил је он! Од једнога двојица не мож да
бидну!

Део из Ивкове славе

Глумац 4 (Курјак) Маре: Море, Ивко, јадна ти слава и жалостаб Ђурђевдан, ама ми не
добисмо вечеру?

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Како, бре, не добисте? Зар не вечерасмо?

Глумац 4 (Курјак) Маре: Сећа ли се ко, браћо, да л смо вечерали? Ја се не сећам. Браћо,
оћемо ли да останемо код нашега доброг побратима Ивка на вечеру? Ко је за ти, нек
дигне руку!

Сви: Усваја се!

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Ја викам, вечерасмо, сас Сику и Маријолу

Глумац 4 (Курјак) Маре: Што кажеш?! Оно оне су вечерале, а не ми. Ми смо само
мезетисали. Је л тако?

Глумац 1 (Калча) Натке: Тако си је. Оној си беше салте мезенце.

Глумац 4 (Курјак) Маре: Уз вино, брате, а како ти мислиш? Зар онако без мезета да
пијемо ка Швабе? Да вечерамо, разуме се. Оћемо ли?
Глумац 2 (Непознати) Јоле : Има ли довољан број да потпомогну овај предлог? Који су за,
нека устану, који против нек седе!

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Ама кој ви је овој човек?

Глумац 2 (Непознати) Јоле: Ааа! Дивота. Сви су за, па и сам домаћин! Дивно, домаћине! И
он устао! Први скочио! То ми се допада!

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Ама кој ти рече да сам, ете, за тој устаја?! Кој си па ти?

Глумац 1 (Калча) Натке: Ти да си седиш; туј да седиш! Срамота, бре, резилк! Што
мислиш?! Мислиш да си ми па немамо на дом вечеру, па ти зато дођомо?! Како бре
мислиш?! Јазк, болан, од еснаф-човека сас еснаф-човеци такво зборење! И теб ти је слава,
несрећо!

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Ама чек де! Нема карање! Ако искате вечеру, е па убаво! Па ће се
намери ништо и за вечеру! Хо, мајке! О, света Богородице и ти па свети Ђорђијо како ће
овој па да бидне?!

Глумац 4 (Курјак) Маре: Па убаво ће бидне.

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Ама домаћица ми гу нема; спава!

Глумац 1 (Калча) Натке: Па ће гу пробудимо! Зар и тој па да ни је мука!

Глумац 2 (Непознати) Јоле: А, то никако! То ја нећу никако допустити. Пре ћу да погинем

крај њена кревета, него да допустим!

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Бре, бре!

Глумац 2 (Непознати) Јоле: Јесте, господо, тако је ! тако ми части моје...

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Море, каква твоја част, гуланферу ниједан, и ти ће па некога да
частиш?!

Глумац 2 (Непознати) Јоле: Госпођа је светиња за мене. И само преко мене мртва моћи
ћете до њена кревета доћи... ја не дам госпођу!

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Госпоју! Какву госпоју? Зашто госпоју?

Глумац 2 (Непознати) Јоле: Ону госпођу, нашу госпођу; жену што је сад тамо у кревету.

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Море, да оставиш ти и кревет и домаћицу!

Глумац 2 (Непознати) Јоле: Не дам ја госпођу, ту жену не дам...

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Коју жену, келешу ниједан! Ти ли си гу њојн муж, та ти да гу не
даш?

Сви: Батали, Ивко!

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Море, што да баталим; како да баталим! Ама видосте ли га што си
збори, куче, за домаћицу ми?! Он си да дава и не дава моју Кеву? Хо, мајке...

Глумац 1 (Калча) Натке: Е па де, ти берем буди паметан човек! Пијан човек, зар па он
знаје што збори? Он си је саг како стока, је л тако, побратиме? Пијан човек, што знаје он;
он си је како магаре, без памет па и без ред.

Глумац 3 (Ивко) Тијана: Ама па кој ви је тај?

Глумац 1 (Калча) Натке: Из наше друштво, де!

Глумац 2 (Непознати) Јоле: Па баш ако је тако, ако сам коме на терету, ја могу и да идем.

Глумац 1 (Калча) Натке: Туј да си седиш сас нас! Море, а да л му кој знаје знаје име? С
кога, бре, дође ти? Познаваш ли га, Мито? Не га познаваш. А ти, Јоване? Ни ти зар; па ни ја
га не познавам, а ни домаћин га не познава! Како бре, дође, кад те нико не познава?

ЦИГАНИ (СВИРЦИ) (Свирају и певају)

У сароша, нане пуна чаша

Уста медена! Мила, нане, бре!

Уста медена!

Сву ноћ пије, нане, вазда љуби

Уста медена,

Мила, нане, бре,

Оћем га њега!

Глумац 1 (Калча) Натке: Чули, море Сике. (Пева) Сву ноћ пије, нане, ваздан љуби Уста
медена; Мила нане, бре! Оћем га њега.А, бре Калчо, несрећо ловџијска. Ја сам стари
ловџија, а Сике мори, гурбетке, жено кисела, знашли старог ловџију Калчу.

Глумац 2 (Сике): Ћути, рђо ловџијска, на теб' ли ћу фрљим мерак?

Калча: Чујеш пријатељу, јанлш си ти за тој казување, ти говна да ручаш за тој. Право има
Сика тој што ти рече. Ашколсум, Сике!

Ђока: Ама, ћути, тато. Оној неје Сика, оној кој знаје која је караконџула!

Калча: Ако неје. Аферим, Сике, зар не видиш зебека, турија како моји мустаћи да вара овуј
светину, бајагим ја сам. Не вара се свет такој, серсему један, зар мен ме еве, туј сам, жив
сам, ти ће мене живога приказујеш.

Свирци: (Смех, вика): Браво, чича Калчо, такој ги треба!

Професор Јована : Што је, човече божи, што не седнеш једанпут, шта ти је?

Калча: Како бре шта ми је? Познаваш ли ти мен или јоксем јок?

Професор: Па шта има да те познавам, видим да си будала!

Калча: А, ја будала, а ти што си? Ти си ем серсем, ем ак будала; па ја сам тај Калча што се
онај тамо направија како мен, па л'же свет. Што се ућута, што не збориш?

Професор: (заглеђује га и смешка се. Суздржава се да не прасне у смех) Ништа, ништа. Ја

нисам знао.

(музика)

Калча: А, бре, кузун Аво, бре ћопек сој, бре арнаутко – далеко си да ти чича Калча тури
двајескињу на чело. Памтиш ли наше онодење у Сармакешову кућу, у поп Ванину малу.
А...! Мерак сам на тебе. Аво, такој бива!

(Глумица га гледа, свет се смеје. Саветка га вуче за одело)

Саветка: Седи, радседнуја се, мајке дабогда, седи, жив ме срам изеде. Каква те Ава
снашла, несрећо цинцарска, ало светска! Кој знаје која је тај жена, а ти гу правиш на
циганку!

Калча: Која да је - личи на Аву циганку, чочекињу.

Саветка: Па ја жена ли см ти, што см ти ја, те изгуби образ?

Калча: Саветке, нема зборење! Ти знаш убаво, ја сам ти казаја: Жена има слте да си ћути,
зашто је од ребро Адамово напрајена, а то је па за тој – да се мож' испребијају како ребра
на касапницу. Што бајагим да не зборим: што не ћуту они? Ете, откако су се укачили на
онај тробозан, не склопише уста, - збору си људи, никој ги не дира, а што бајагим ја да
ћутим! Море ћу да зборим, па има ли још!
Саветка: С прсти да прозбориш, дабогада, ја шугна што искачам сас зерзеле човека у свет!

Калча: Море, тг би га ти, мајке, искочила да неје џабал'к, него тој да молиш бога – не дава
Калча паре за комедије, јок!

Наратор: Оно, једно ли је било – цел ноћ иде комендија, иде булумента, што ти не
праише. Море ручаше, вечераше, па ручаше, па обедуваше, пише, кркаше, онодише се,
исто како г. Стева што је писуваја. Оно, кажем вам, једно ли је, те човек да га запамти, па
да ти га показује? Много!