Muslimanski svet se protezao od Bliskog istoka i dalje preko Severne Afrike i Spanije.

Unutar
njega razvijene su razlicite tradicije filozofije, verske i naucne misli, ali su do 12 veka ostale
skoro potpuno nedostupne Latinskim naucnicima na zapadu, kao i Grckim naucnicima u svetu
Vizantije. Od 11 veka pa nadalje, rast veze izmedju Hriscana i Muslimana u Mediteranskom
svetu- na primer kroz Latinsko osvajanje Iberskog poluostrva povecavaju broj prevoda sa
Arapskog na Latinski jezik. Arapska filozofija-Fa safa bila je u velikoj meri inspirisana /Grcima-
njihova znacajna imena- al Kindi,al Farabi,al Gazali, Ibn Gabirol(poznat hriscanima kao
Avicebron i Avicebrol-ukoro su postala znacajna imena na Latinskom zapadu,ova dvojica
posebno, ovi mislioci su znali mnogo vise o mislima i pisanju starih Grka od bilo kojih njihovih
Latinskih savremenika. Ali Arapi su pisali i razmisljali unutar kulture i civilizacije Islama.
Raspon misli Avicene ili Ib Sina bio je enciklopedijski. Njegova Shifa(Healing)- nudi posebnu
sintezu raznih disciplina filozofije, logike, fizike i metafizike.

Avicenina interpretacija Aristotelove metafizike bila je posebno uticajna, ukljucujuci i njegova

Razmisjanja o razlici izmedju egzistencije i esencije, izmedju kontigentnog I nuznog bica. Za
Avicenu, esencija ne objasnjava egzistenciju: esencija onoga sto moze postojati, ne objasnjava
ono sto postoji: egyistencija zahteva neko drugo objasnjenje. Esencija sta vise nije ni univerzalna
ni posebna, mora se uzeti u obzir bez obzira na postojanje. Samo jedno bice je nuzno, ono nema
esenciju, samo egzistenciju, ono sto je neophodno( a sta karatkerise) ovo bice je to da je ono
takodje celina. Svako drugo bice je jedino moguce- zavisno bice, nije nuzno ili moze ili ne moze
postojati. Takvo bice je slozeno kroz postojanje esencije i faktora koji uzrokuje postojanje ove
esencije. Avicena transcendentira distinkciju izmedju supstance I akcidentalnosti i ne smatra
egzistenciju kao akcidentalnost supstancije. Medju ostalim temama na kojima se Avicennaini
pogledi najcesce prozivaju i o cemu se raspravljalo na Latinskom zapadu je Aristotelova doktrina
materije i forme. Sva fizicka bica konstituisana su od supstance koja ima formu. Sva fizicka bica
imaju telesnu formu, ali Avicena dalje tvrdi da pored toga da ( u slucaju zivotinje ili coveka)
takvi oblici imaju i formu animalnosti i covekolikosti.

Ovo je postalo osnova za raspravu Latinskog zapada u 13 veku nad 'mnostvom oblika'. Po
pitanju Boga i inteligencije Avicenna je u velikoj meri bila Platinain: od Boga dolazi prva
inteligencija, a od njega se spusta hijerahijski na bica kroz nebeske sfere. Stoga Bog upravlja
svemirom putem svog razmisljanja. Prema epistemologiji Avicena je podelio ljudski intelekt na
dva aspekta, receptivni aspect koji se osnosi na culne impresije I dozivljena iskustva, I intuitivni
aspekt kojim shvatamo principe. Da bi se postiglo intelektualno znanje o univerzalnim formama,
ljudskom umu treba prosvetljenje. Ljudski intelekt je moguci intelekt,on moze biti prosvetljen
od strane aktivog intelekta koji je spoljasnji . Ovaj aktivni ili agentski intelekt je jedinstven,
jedan univerzalan. Averros ili Ibn Rushd je mozda imao jos veci uticaj na srednjevekovnu
zapadnjacku misao nego Avicena.
Bio je je izuzetno temeljan komentator Arostotelovog rada , a kada su njegovi komentari
prevedeni na latinski,oni su predstavljali vrlo detaljan vodic za tumacenje Aristotelove misli.

Najznacajniji prevodilac radova Averrosovog rad Majk Skot, koji je preveo aristotelske radove u
Toledu od 1215, i na Siciliji u sluzbi Kralja Federika II od 1227.- preveo je sjajne komentare
Averrosa o Aristotelovih dela O nebu O dusi, Metafiyika I Fizika. Po ugledu na Nicomachean
etici Averros je napisao svoje delo Sredisnji komentari ili Parafraze 1177. Ovo je prevedeno na
latinski jezik u Toledu 1240 od strane Hermana Nemca i na hebrejski jezik od strane Samjuela
Marsejskog. Medju mnogim doprinosima, Averrosova tumacenja Aristotelove fizike pokazala su
se kao polazna tacka nebrojnim srednjovekovnim debatama o prirodi kretanja, vanzemaljskoj
realnosti vremena i broja i definiciji mesta.

Najuticajniji pojedinacni rad preveden sa arapskog jezika bio je anoniman Liber de causis ili
Knjiga uzoraka. Prevod je napravio Gerard iz Kremone pre 1187. Ovo delo posluzilo je da zavrsi
raspravu o univerzumu i transcendentnom bozanstvu pronadjenom u A knjizi Aristotelove
metafizike. Predstavio je monoteisticki pogled na Boga koji je jedan i beskonacan, cisto bice i
cisto Bozanstvo. Medjutin De causis je u velikoj meri zasnovan na idejama koje je u Elementima
teologije pronasao Proklus, koji je bio Platonista, kao i na delu pod nazivom Teologija
Aristotela, koju su u 9 veku sastavili arapski autori. Kao rezultat toga, platonistcka ucenja
cirkulisala su u 13 veku pod izgledom ariatotelskog autoriteta. Toma Akvinski je prvi prepoznao
cist znacaj Libera,jer je bio zaduzen za kopiju latinskog prevoda elenata teologije koju je napisao
Viliam od Moerbeke 1268. Liber De Causis zvanicno je prihvacena u nastavni plan i program na
Falkultetu umetnosti u Parizu 19 marta 1255.

Jedan od glavnih doprinosa Liber De causis u 13 veku od strane zadadnih mislilaca bila je ideja
participacije svih bica u jedno, koje se naziva Prvo Bice. Ovo prvo bice je mera svih ostalih bica,
ona ucestvuju u Prvom bicu ali po stepenovima. Njihove moci i operacije su intezivnije, a
njihova dobrota veca, sto su blizi izboru savrsenstva i sto je vevi stepen koji oni zauzimaju na
skali bica. Stavise, sto je vece bice, to je manja kolicina koju ono ima (kvantita), dok je, obratno,
niza bica, veca kolicina. Visa bica dobijaju univerzalnije razumljivije oblike nego niza.

Od sredine 11 veka pa do ranog 13 veka prevodi su uradjeni na latnski i od mnogih drugih spisa
koji su pisani na Arapskom jeziku.. Prevodi arapskih dela filizofije uglavnom su se odvijali u
Spaniji, a medju najvaznijim su bili prevodi velike enciklopedije Aviciea, nazvane Shifa, a pre
pocetka 13 veka dosli su I prevodi dela Averrosa. Prevodi radova nauke omogucili su Latinskim
misliocima da poboljsaju svoje razumevanje prirodnog sveta i razviju filozofiju prirode. Neki
medicinski radovi prevedeni su u 11 veku od strane Konstantina Africkig. Tekst o nauci zvezda
stigao je preko Spanije i Sicilije izmedju druge i pete decenije 12 veka, a pratio je radove takvih
naucnika kao sto su Adelard, iz Batha i Herman iz Karintie. Adelard je predstavio nauku o
abakusu, I takodje je preveo i astonomske tablice sa arapskog jezika 1126. Izlozeni su radovi o
matematici, ukljucujuci algerbu, kao i radovi o optici i alhemiji.

Sve veci opseg interesovanja za nauku se dodatno ilustrovao aktivnoscu Hermana iz Karantie,.
Hermanov De essentiis (racun komologije inspirisan Platoovim Timajem) takodje je zavrsen
1143. Dominik Gundissalinus, jos jedan od prevodioca 12 veka, obezbedio je novu Filozofsku
diviziju u kojem je kvadrium zamenjen uvecanim listama nauka, ukljucujuci ne kao i ranije
aritmetiku, geometriju, muziku i astrononiju, vec i aszrologiju, nauku o tezinama i nauci
tehnickih procesa. Sto se tice astronomije, Ptolomejev univerzum je postao poznatiji: univerzum
ciji je centar bio sferican (ne ravan). Zemlja okruzena serijom od sedam globusa ili sfera, u
kojimima su fiksirana svetlosna tela, najblizi je Mesec, najdalji Saturn. Iza Saturnove sfere lezi
Stellatum koji sadrzi zvezde, a izvan toga je dalja sfera koja se zove Primum Mobile ili Prvi
Pokretac. Ali izvan toga? Aristotelov odgovor na ovo pitanje u svom delu O nebu: Iza neba nema
ni mesta ni praznine niti vremena.

Arapska misao bila je ugradjena u zapadne tradicije. Postojale su implikacije za recnik. U velikoj
meri recnik misli u ranon srednjem veku na Zapadu bio je obezbedjen u pisanjima Avgustina i
Boetija, i to je bio latibski recnik. Prebodioci sa arapskog jezika su bili suoceni sa arapskim
pojmovima i knceptima koje su takodje proizasli uglavnom iz grcke filozofije,ali su bili
uporedjeni sa pojmovima i konceptima koji su koristeni u muslimanskoj teologiji. Dominik
Gundissalinus pri prevodjenji Avicennine: Metafizika ( De Metaphysica) je koristio latinsku rec
ess(bice) da prevede 34 razlicita arapska izraza koja izmedju njih daju siroku lepezu znacenja
bica. Jedan od najvaznijih problema je bilo pitanje sta je to sto nas tera da mislimo> ili spoljasnja
visa sila izvan nas sto bi bio intelegentni agens koji bi mogao biti Bog ili andjeo koji bi takodje
imao moc da pomera sfere u univeryumu ili snaga u nama ondosno unutrasnji ljudski intelekt, ili
neka kombinacija ova dva. Problem je nadjen vec u spisima Aristotela, posebno u O dusi. S
jedne strane, covekov um je njegovo najsavrsenije posedovanje I aktivnost. S druge strane, vece
zivotinjske vrste koje podsecaju na coveka takodje imaju dusu ili unutrasnji vitalni izvor zivota.
Ipak covek se od zivotinje razlikuje u posedovanju razuma I inteligencije.

Dusa je zajedno sa telom, komponenta I coveka I zivotinje, I dusa ima ulogu vodjenja I
kordinacije sposobnosti zivog bica, bilo coveka, bilo zivotinje. Takva dusa ne prezivi smrt svog
subjekta. Ali um coveka koji ga razlikuje od zivotinja je cisto spiritualan I imaterijan, postoji kao
intulekalna I razumska moc. On prima pojmove I izrazava ih kao definicije, kao sto telesni organ
prima culne utiske, osim sto proces razumevanja ukljucuje I receptivni aspet ali I aktivni
odnosno apstraktni. Aktivna strana intelekta je agent internet. Ovaj intelekt je cist Intelekt I moze
ziveti nakon smrti tela. On je supstanca, ali njegov odnos prema duši ili psihi nije bio potpuno
jasan niti je bio jasan njegov odnos prema receptivnom intelektu. U knjizi 3 Deimima Aristotel
govori o intelektu da je to "ono sa kojim duša zna i misli" i da je "besmrtan i večan" (43oa17-
23), "odvojen". Sa ovim problemom kasnije su se bavili prevodioci Aristotela.

Kao što smo videli, Avicenna je smatrao da je agent ili aktivni intelekt jedinstven i univerzalan.
To je bila eksterna supstanca ili moć koja je delovala na ljudsku dušu. Augustin je pisao o
božanskom svjetlu koje osvjetljava ljudski um i omogućava mu da dođe do višeg znanja.
Aveninovo učenje je privlacilo paznju Augustinovim sledbenicima, jer Avicenna je predstavljao
intelekt kao posebnu supstancu koja je intelektualno svetlo prenela u oblik ljudske duse.
Aleksandar Aphrodizije c.2oo), čiji je prevod De Anaim postao poznat u srednjem veku, tumačio
je Aristotelovo učenje na takav način da je duša ljudskog bića, oblik njegovog tela, smrtna I da
njegov um je materijalan i čisto receptivan. Um se aktivira samo onda kada je obasjan svetloscu
iz agentnog intelekta i onda tada postaje sposoban da razume. Dakle, agentski intelekt je spoljni
um i sam je božanstvenost. Postojao je drugi stav, stav Themistius (c.317-c.388), koji je smatrao
da je materijalni um korelativ aktivnog intelekta, i oboje su u duši i oboje preživljavaju telesnu
smrt.

Al-Kindi nije identifikovao agent intelekt sa Bogom, već sa zasebnom spoljnom inteligencijom
koja je delovala pojedinačno na sva ljudska bića. Al-Farabi je postavio intelekt spoljnog agenta
na dnu hijerarhije inteligencija koja zrači na materijalni svet i omogućuje receptivnom intelektu
da zna razumljive forme materijalnih stvari. Avicenna je dozvolio da duša bude intelekt ili
sposobnost rasudjivanja koja može sticati znanje, ali da bi stekao najvišu vrstu znanja - što je
poznavanje čiste forme odvojene od pojedinačnih stvari - potrebno je da dobije svetlo od
odvojenog agentog intelekta. Averroes, s druge strane, vidio je ljudsku dušu kao čisto culnu
formu tela, ujedinjenu sa njim u životu i odvojenu od njega nakon smrti. Intelektivna duša, koja
je besmrtna, spoljna je od ljudskog bića, aktivni intelekt stupa u kontakt sa ljudskim dušama
kada ih uspješno osposobi za razumevanje istine, baš kao što su fizički objekti osvjetljeni kada ih
sunčevi zraci obasjaju. Kada su Arapi prvi put ostavili utisak na latinski svet, Avicenna je držao
tezu: Agent intelekt se pridruzuje ili zamenjuje Augustinovo učenje o božanskoj iluminaciji-
prosvetljenju. Ali kada je Averroes postao poznat, pojavili su se problemi zato sto je uništio
individualnu ljudsku inteligenciju i zamenio je jednim opstim intelektom, jednim istim za sva
ljudska bića i odvojenim.