ŠKOLA KAO VASPITNO-OBRAZOVNA INSTITUCIJA

Škola je vaspitno-obrazovna institucija u kojoj se, s jasno određenim ciljem i

zadacima, planski, sistematski i pod rukovodstvom nastavnika, stiču znanja,
veštine i navike, razvijaju fizičke i psihičke sposobnosti, obogaćuje i svestrano
razvija ličnost.

Njene ciljeve, zadatke, sadržaje i organizacijske forme određuje društvo

prema svojim potrebama i mogućnostima, prema potrebama i mogućnostima
mladih ljudi, nastojeći da sadržaji obrazovanja budu na nivou naučnih i kulturnih
dostignuća, da rezultate škole stavi u službu društvenog progresa i da svi vaspitni
uticaji van škole idu onim smerom kojim ide školsko vaspitanje.

Značaj škole kao vaspitno-obrazovne organizacije, povećava se činjenicom da je

sve više mladih ljudi koji završavaju osnovnu školu, da znatan broj nastavlja
školovanje u srednjoj i višim školama, pa zato škola nastoji da produženim i
celokupnim boravkom, kao i raznim vannastavnim aktivnostima čvršće veže
učenike za sebe i snažnije usmerava njihov razvoj.

Vaspitna funkcija škole se znatno povećava u uslovima kada roditelji zbog

zaposlenosti ili drugih razloga ne obezbeđuju nivo i kvalitet vaspitanja koji se od
njih očekuje, na jednoj strani, i snažnog uticaja društvene sredine, koji nije uvek u
skladu sa ciljem vaspitanja, na drugoj strani; funkcija škole je veoma značajna i
zbog toga što mladi ljudi u njoj borave u godinama kada se najintenzivnije
razvijaju i kad je moguć najsnažniji uticaj na njihov razvoj, životnu orijentaciju i
pogled na svet.

Škola više nije i ne može biti jedini ili glavni činilac vaspitanja. Mladi ljudi
vaspitavaju se dobrim delom uz nju, mimo nje, a ponekad i protiv nje. Ne shvate
li škola i prosvetni radnici tu objektivnu stvarnost, mogu se samo zavaravati
iluzijama o svojoj svemoći ili, barem o svom svemoćnom uticaju. Društvo,
takođe, mora shvatiti tu činjenicu i ne tražiti od škole ono što ona objektivno ne
može dati, odnosno ne okrivljavati je za ono za što ona nije kriva.

Školi se često upućuju zamerke, kritike. Ona se danas suočava sa brojnim

problemima.
- “Eksplozija znanja” onemogućuje školi da obezbedi onaj nivo informisanosti koji je
potreban savremenom čoveku.
- Nestabilnost profesije zbog naglog razvoja tehnologije, uslovljava činjenicu da
škola ne može dati efikasno i odmah u praksi primenjivo profesionalno obrazovanje.
- Parcijalizacija predmeta i veštačke barijere među njima ne dozvoljavaju da se
postignu integralna znanja i potpunije razvije ljudska ličnost,
- Zastarela nastavna sredstva, rigidno i jednostrano primenjivani oblici i metode rada
podstiču verbalizam i formalizam u znanju učenika
 - U odnosima između nastavnika i učenika, mada je učinjen znatan napredak na
demokratizaciji, ima još subordinacije, umesto koordinacije, zastrašivanja umesto
podsticanja, traženja bezuslovnog poštovanja unapred datih normi.

Dakle, škola nije dovoljno atraktivna za savremenog mladog čoveka, ne daje mu

sve mogućnosti da se slobodno razvija, svestrano angažuje i stalno potvrđuje.
Savremenom društvu je stalo do toga da se ostvari kontinuitet u vaspitanju i
obrazovanju, a to je nemoguće bez prisne saradnje škole i porodice, na jednoj
strani, škole, porodice i društvene sredine, na drugoj strani.

Naravno, da bi škola mogla ostvariti funkciju objedinjavanja svih vaspitnih

uticaja, nužno je:

 da zauzme adekvatno mesto u društvu, da postane de fakto i de jure ustanova od

posebnog društvenog interesa,
 da poznaje potpuno ciljeve i zadatke svoga rada,
 da svoju vaspitnu delatnost zasniva na čvrstim pedagoškim standardima,
 da ima osnovne uslove i nastavna sredstva koja će omogućiti stvaralaštvo učenika
i nastavnika,
 da raspolaže kadrovima koji će rad škole podići organizacijski i kvalitetno na nivo
koji će garantovati ostvarivanje ciljeva vaspitanja.

 Današnja škola, na žalost, to nije uvek u stanju, jer nema dovoljno ugleda u
društvu, nije organizacijski osposobljena, nema pedagoške moći da pridobije
sredinu za delatnost koju obavlja i da menja njene sadržaje i metode vaspitnog
rada.
Sistem obrazovanja nastavnog kadra, pored svih veoma pozitivnih promena
poslednjih godina, ne odgovara dinamičnim potrebama naše škole, zahtevima
koje društvo postavlja pozivu vaspitača i potrebama savremenog mladog čoveka.

U tom smislu, možemo postaviti sledeća pitanja:

û ko je sve poslednjih 30 godina dobio zvanje nastavnika (kakva je opšta kultura

prosečnog nastavnika, pismenost, pedagoško-psihološka i metodička sprema,
osposobljenost za predmet koji “predaje”),
û pod kojim uslovima je obrazovan nastavnički kadar (koliko je trajalo školovanje,
kakvi su bili nastavna baza, nastavni planovi i programi, tehnička baza nastave, sistem
organizacije i izvođenja nastave i nastavnički kadar),
û kako su mladi nastavnici i sa koliko stručne pomoći uključivani u praktični rad u
nastavi (ko ih je i kako primio, koliku i kakvu im je pomoć pružao, kako je tekao proces
njihove adaptacije na školske i mesne prilike i kako ih je sredina primila),
û šta se sve od njih danas traži (kao vaspitača, predavača, javnih i kulturnih
radnika),
û kako se vrednuje njihov rad (koliko su merila vrednovanja objektivna i
stimulativna),
 û kakav je formalni društveni i materijalni položaj prosvetnih radnika (koliko se
ceni poziv vaspitača, kako ga tretira sredina, kako su nagrađeni prosvetni radnici u
odnosu na druge struke istih kvalifikacija)…

Ako marljivije analiziramo ova pitanja, onda ćemo videti da tu postoji veliki broj
problema koji, direktno ili indirektno, manje ili više, negativno utiču na
atraktivnost nastavničkog poziva, njegov društveni tretman, ugled nastavnika i
kvalitet njegovog rada
Značajan problem predstavlja i materijalno stanje naših škola.

Iz zvaničnih analiza se vidi da mnogi objekti izvođenja nastave ne odgovaraju

ni minimalnim pedagoškim standardima.

Školske zgrade, u velikom broju slučajeva, nisu dobro locirane, niti su dovoljno
prilagođene potrebama savremene nastave.

Njihova pedagoška fukcionalnost ne odgovara opšteprihvaćenim zahtevima, loše

su opremljene i neretko bez odgovarajućih prostorija (sala, laboratorija,
kabineta, radionica, biblioteka, čitaonica) i drugih prostora potrebnih školi
(vrtova, igrališta, dvorišta).

Tako, na primer, u većini naših škola na jednog učenika umesto 2,4 m2 školskog
prostora, dolazi nešto manje od jednog kvadratnog metra.

Ako bismo poštovali minimalne pedagoške standarde, zatvorili bismo znatan broj
osmogodišnjih i srednjih škola.
Rđavi materijalni, kadrovski i drugi uslovi za normalan vaspitno-obrazovni rad u
školi i nedostatak čvrstog programiranja rada razlog su:

► što u nastavi preovladavaju didaktički materijalizam, metode usmenog izlaganja,

razgovora i rada sa udžbenikom;
► da su u nekim školama, naročito, opšteobrazovnim, dominantna sredstva koja se
koriste u nastavi - tabla, kreda i knjiga;
► da se pretežno koristi frontalni oblik rada, zanemaruje grupni i individualni,
► da se sporo uvode inovacije u organizaciji, tehnici i tehnologiji nastave.

Zbog ovoga se često ne može obezbediti odgovarajuća naučnost u interpretiranju

nastavnog gradiva, njegovo efikasnije prilagođavanje psihofizičkim
sposobnostima učenika, svesnost i aktivnost vaspitanika u nastavnom procesu,
povezanost nastave sa životom, teorije s praksom, trajnost znanja, veština i
navika.

Škola koja nije u stanju da ostvari ono osnovno, naočigled učenika i roditelja,
teško može imati ugleda u sredini, biti inicijator čvršće povezanosti faktora
vaspitnog delovanja, njihova koheziona snaga i nosilac progresa.
 Iako je danas jasno da je svaki učenik posebna ličnost, koja zahteva, bar donekle,
individualizaciju rada u nastavnom procesu, u nastavi za učenike istog uzrasta se
uzimaju isti sadržaji, realizuju se na isti način, u isto vreme, istim metodama,
tempom.

U nastavnom procesu se odvija jednostrana komunikacija, pretežno od nastavnika

ka učeniku, a ređe obratno. Nastavnik iscrpljujući svoju energiju u “predavanju i
ispitivanju”, nema vremena da se bavi učenicima, te zbog toga gubi prisan kontakt
s njima ili biva površan do nedopustivog stepena.

Kod većine učenika i roditelja stvara se utisak da je za uspeh u školi presudna

memorija, određen stepen truda i poslušnost, da je glavni cilj škole sticanje
znanja, veština i praktičnih sposobnosti, a da je udžbenik jedini ili glavni izvor
znanja i kriterijum obrazovanosti. U ovakvoj situaciji se rad učenika ocenjuje
prema tome šta pokazuju u trenutku kad su pitani, a ne prema tome koliki su
stepen svestranog razvoja ostvarili.
Da bi vaspitno-obrazovna delatnost škole bila bogatija, sadržajnija i efikasnija,
potrebno je sistematski planirati i temeljno programirati sve aktivnosti škole,
nastavnika, učenika i drugih činilaca koji, direktno ili indirektno, mogu pružiti
pomoć školi.

Da bi škola bila sposobna za poreobražavanje društva, integraciju svih vaspitnih

faktora i uspešno vaspitanje i obrazovanje mladih ljudi, značajno bi bilo da joj se
obezbede:

1. adekvatno mesto u društvu kao institucije od posebnog društvenog interesa;

2. neophodni materijalni uslovi za organizaciju i izvođenje moderne vaspitno-
obrazovne delatnosti;
3. kvalitetni kadrovi koji će svojom opštom kulturom, stručnom i pedagoškom
spremom, demokratskom orijentacijom, ličnim kvalitetima i pedagoškim entuzijazmom
garantovati ostvarenje osnovnih ciljeva vaspitanja;
4. konkretizacija, razrada i prilagođavanje osnovnih ciljeva vaspitanja i obrazovanja
društvenim potrebama i mogućnostima, kao i potrebama i mogućnostima vaspitanika;
izrada savremenih udžbenika i priručnika, raznovrsnih nastavnih sredstava i stvaranje
uslova za modernizaciju, racionalizaciju i individualizaciju nastave;
5. povezivanje škole sa životom, teorije s praksom, učenja s proizvodnjom;
razvijanje raznovrsnih aktivnosti unutar škole koje će obezbediti potpunije i kvalitetnije
vaspitanje i obrazovanje, punije i svestranije angažovanje učenika i nastavnika;
6. mogućnosti iskorišćavanja rezultata pedagoških istraživanja na kojima će temeljiti
svoje programe rada, svoju vaspitno-obrazovnu delatnost, izgrađivati vlastite standarde i
afirmisati ih u sredini u kojoj deluju. Važan uticaj na razvijanje određenih osobina
ličnosti, pored nastavnog programa i vaspitnih ciljeva koje škola sistematski nastoji
ostvariti, imaju organizacija školskog života i ličnost učitelja. Organizacija života može
počivati na principu autoritativnosti, a može se temeljiti na razvijanju demokratskih
odnosa. Učitelji, kao i roditelji, predstavljaju za dete uzore na koje se dete ugleda, i
osobine njihove ličnosti i njihov postupak prema deci mogu biti od presudnog značaja za
formiranje ličnosti.

7. permanentno podizanje kvaliteta vaspitno-obrazovne delatnosti, uslova za

svestran razvoj učenika i mogućnosti za brže završavanje školovanja;

8. uslovi za efikasno vaspitno-obrazovno delovanje na okolinu; objedinjavanje

delovanja svih vaspitnih faktora i stvaranje što potpunijih uslova za stvaralački i slobodan
razvoj ličnosti;

9. mogućnosti za osnivanje službe profesionalne orijentacije u školi, pedagoško-

psihološke službe, službe za socijalna pitanja i zdravstvene probleme;

10. veća pomoć prosvetno-pedagoških ustanova, mesnih i opštinskih foruma i

masovnih organizacija u rešavanju raznih vaspitno-obrazovnih i drugih problema.
Uspešan rad sa roditeljima škola može ostvariti onda kada se obezbede
sledeći uslovi:

1. čvrst, realan i prihvatljiv plan saradnje porodice i škole, kao rezultat

zajedničkih dogovora;
2. materijalni uslovi za rad sa roditeljima (odgovrajuće prostorije, biblioteke za
roditelje i sredstva za stalno održavanje kontakata);
3. aktima o raspodeli plata obezbedi materijalni stimulans nastavnika za rad sa
roditeljima;
4. stalna pomoć prosvetno-pedagoških zavoda, mesnih društvenih činilaca,
masovnih organizacija i stručnih društava u radu sa roditeljima (razgovorima,
predavanjima, kursevima i drugim formama rada);
5. saradnja sa roditeljima na bazi uzajamnog razumevanja, poštovanja i
pomaganja;
6. odmah na početku školske godine treba utvrditi raspored poslova koje će sa
roditeljima obavljati direktor, zatim, razredne starešine, a koje pedagog ili psiholog i
ostali nastavnici.
7. formirati zajednicu porodice i škole, pažljivo sačiniti plan rada i uslove za njegovu
doslednu realizaciju;
8. u dogovoru sa roditeljima sačiniti program njihovog opšteg, pedagoškog i
psihološkog obrazovanja, vodeći računa o mogućnostima njegove realizacije.
Angažovanje faktora društvene sredine u pružanju pomoći školi moguće je
ako se:

1. ostvari čvrsta veza sa organima mesnih zajednica i društveno-političkih

zajednica, opština, predstavnicima društveno-političkih organizacija, kulturnih institucija,
sportskih društava i drugih činilaca društvene sredine koji mogu na razne načine, pružiti
pomoć i podršku školi u njenom svakodnevnom radu.
2. odmah na početku školske godine planira u kojim područjima je moguća
saradnja sa faktorima društvene sredine, pod kojim uslovima, u kojim vremenskim
okvirima i ko će biti nosilac pojedinih oblika saradnje;
 3. konkretnije programira učešće faktora društvene sredine u nastavnom radu,
razvijanju i podsticanju demokratskih procesa u školi, organizovanju društvene
aktivnosti, radu sa roditeljima, vannastavnim aktivnostima, zabavnom životu škole i
značajnim akcijama koje škola preduzima u toku jedne školske godine.
4. planira u kojim aktivnostima društvene sredine škola može pružiti svoju
pomoć društvenim organima, društveno-političkim organizacijama, kulturnim i sportskim
društvima, dobrotvornim društvima i humanitarnim organizacijama;
5. koliko je moguće, s obzirom na kadrovske i druge uslove, programira
konkretno učešće škole u organizovaju i realizovanju prigodnih svečanosti, radnih akcija,
kulturnih i sportskih priredaba, akcija humanitarnih organizacija i drugih delatnosti u
kojima učenici i nastavnici mogu dati svoje doprinose.

CILJ I ZADACI VASPITANJA

CILJ VASPITANJA
 U prošlosti se na cilj vaspitanja nije uvek jednako gledalo. Ne samo da su u
pojedinim istorijskim epohama i različitim zemljama ciljevi vaspitanja
formulisani različito, već se nejednako gledalo i na samu mogućnost utvrđivanja
vaspitnog cilja, kao i na potrebu određivanja cilja

 Tako je, prema jednom shvatanju, ne samo potrebno već i moguće utvrditi cilj
vaspitanja i to univerzalni cilj vaspitanja, takav cilj koji će biti nepromenjiv i
večan, takav opšti cilj koji će važiti za sve društvene zajednice i za ljude, koji
može i treba da se realizuje uvek i svuda. Dakle, dužnost pedagogije je da utvrdi
takav vaspitni cilj koji bi bio izvanprostoran i vanvremenski. Razvila se i
posebna grana pedagogije (pedagoška teleologija), koja je uzimajući u pomoć
etiku, religiju ili aksiologiju, nastojala da utvrdi večne ideale, univerzalne
vrednosti i dobra, pa da pomoću njih izgradi vaspitni ideal. Ovakav stav
zauzimaju predstavnici pravaca religijske, kulturne i uopšte idealističke
pedagogije.

 Prema drugom shvatanju cilj vaspitanja nije ni potrebno ni moguće utvrditi.

Prema ovom shvatanju problem vaspitnog cilja i ne spada u pedagogiju, a
pedagoška teleologija, kao nauka o cilju vaspitanja, uopšte ne postoji. Ovakav
stav vrlo je blizak pedagoškom naturalizmu i pedocentrizmu.

 Cilj vaspitanja je uvek bio društveno-istorijski uslovljen i određen. Svako

konkretno društvo je kroz njega saopštavalo svoje interese u odnosu na proces
razvoja i ponašanja ljudi, a posebno u odnosu na pravce formiranja mlade
generacije

 Sparta – hrabar ratnik i zdrav muž i otac porodice

 Kvintilijan – dobar govornik
© Lok – vaspitanje mladog džentlmena
 ª Keršenštajner – radan, disciplinovan i „upotrebljiv“ građanin ...

 Svako konkretno društvo, klasa i socijalna grupacija tražili su da se, upravo,

njihove želje i interesi proklamuju za opšte i univerzalno važeće ciljeve čovekova
života, pa time i vaspitanja.

 Ranije su različita gledišta o cilju vaspitanja obično razvrstavana u četiri grupe:

hedonističko – lična sreća, fizičko i duhovno uživanje

utilitarističko – sticanje praktičnih, upotrebljivih i korisni znanja i veština
moralističko – znati šta je moralno delo i činiti dobra dela, sa stanovišta tog konkretnog
društva
socijalno gledište – ličnost sposobna za aktivan društveni život

Opšta polazišta
Filozofija, religija, ideologija, politika, kultura, CILJ VASPITANJA
tradicija, vrednosti, nauka, tehnologija, privreda, (od želje do ostvarenja)
društveno-istorijski trenutak, okruženje

Ideali, vizije, verovanja,

vrednosti: opšte, posebne,
specifične (sistemi vrednosti
određene društvene zajednice)
Idealan čovek – ličnost,
Idealno društvo i njihov odnos

Opšta politika zajednice:

stremljenja, želje, realnosti
CILJ
VASPITANJA
Pedagogija: filozofija vaspitanja, teorije i koncepcije
vaspitanja, pedagoške discipline, relevantne nauke
Ostvarivanje (proces, etape) cilja vaspitanja

operacionalizacija cilja vaspitanja

izrada sistema zadataka / taksonomije
Prosvetna/obrazovna politika
programiranje sadržaja vaspitanja

utvrđivanje i obezbeđivanje uslova: organizacija,

povratna veza

sistem, materijalni i prostorni uslovi, kadrovi

ostvarivanje procesa vaspitanja – postupci, metode

vrednovanje rezultata vaspitanja

  Cilj vaspitanja uvek predstavlja manje ili više idealno zamišljeni generalizovan
lik čoveka, ličnost određenih svojstava i sposobnosti,koje se žele i nastoje
vaspitanjem da formiraju kod svakog člana određenog društva.

 Opšti cilj vaspitanja i obrazovanja u našem društvu je slobodna, svestrano

razvijena ličnost.

 Funkcije ciljeva vaspitanja su raznovrsne: njima izričemo poželjnei očekivane

ishode akcije; usmeravamo, usklađujemo i pratimo vaspitno-obrazovnu delatnost i
postavljamo osnovu za norme i standarde vaspitno-obrazovnih postignuća.

 U savremenoj pedagoškoj teoriji i praksi postoje dva osnovna načina

formulisanja i definisanja cilja vaspitanja:

 Tako se i pojavila razlika između imperativne, odnosno normativne pedagogije,

s jedne strane, i procesualne, komunikacijske, odnosno, pedagogije
samoaktuelizacije, personalizacije i emancipacije, s druge strane. U poslednjim
decenijama XX veka sve se češće ističe da je procesualnost bitna odlika
formulisanja ciljeva vaspitanja.

 Procesualno formulisanje cilja vaspitanja, ne govori samo o tome šta se želi

vaspitanjem (kakva ličnost, njena zamišljena struktura), već i kako, na koji
način, tj. ulazi u samu suštinu i prirodu vaspitanja, što je osnovno pitanje svake
pedagogije. Ovakav pristup prihvata stav da je cilj izraz strategije, a da su zadaci
izraz taktike.

OSNOVNE DETERMINANTE
CILJA I ZADATAKA VASPITANJA
društvena zajednica

karakter ljudskog rada

sistem vrednosti, ideološka

i politička shvatanja
CILJ I ZADACI
saznanja o čoveku i njegovoj ličnosti
VASPITANJA

društvena tradicija

razvijenost pedagoške nauke

i sistema vaspitanja (školstva)

potrebe, interesi, želje i ambicije

samih ličnosti koje se vaspitavaju
 KONCEPT VASPITANJA
PREMA NAŠIM
ŠTA SE VASPITANJEM ISTRAŽIVANJIMA
SUŠTINA KONCEPTA
OSTVARUJE U ČEMU SE SUŽAVA I
OGRANIČAVA VASPITANJE

PRIPREMA ZA Sticanje, znanja, veština, navika Vaspitanje se pretvara u dril

ŽIVOT i profesionalne spreme i instrumentalizuje
••••••••••••
Vaspitanje se formalistički
FORMIRANJE Obogaćivanje unutrašnjeg života
individualizuje i njime se odvaja
LIČNOSTI i podsticanje ličnog razvoja
struktura ličnosti od njene aktivnosti
••••••••••••
Plansko vežbanje i navikavanje Vaspitanje je trening koji
OBLIKOVANJE
da se steknu poželjni omogućuje prilagođavanje sredini
PONAŠANJA
oblici ponašanja i život u zajednici

Sticanje znanja i razvoj
SLOBODNO
sposobnosti s ciljem da se
UČENJE
zadovolje potrebe i interesovanja
••••••••••••
Vaspitanje se suviše svodi na ono
što pojedinac želi, a zapostavljaju
se društveni zahtevi prema njemu

••••••••••••
Usvajanje znanja po modelu i
MODELOVANJE Vaspitanje ima izrazitu
podsticanje konformističkih
LIČNOSTI instrumentalnu funkciju
oblika ponašanja

KONKRETIZACIJA
CILJEVA I ZADATAKA VASPITANJA

 Za razliku od cilja vaspitanja koji se pretežno dedukuje iz društva i iz njegovih

ideoloških strujanja, određivanje zadataka vaspitanja predmet je istraživanja
pedagogije i s njom povezanih nauka, a i rada vaspitača-praktičara, posebno
nastavnika.

 Važno je da ciljevi i zadaci vaspitanja budu formulisani i interpretirani

(operacionalizovani) tako da ih svi učesnici prepoznaju kao svoje. Oni ne smeju
biti apstraktni, nerealni i udaljeni od života i stvarnih ljudskih potreba.

 Pošto je cilj vaspitanja dat u perspektivi, kao nešto čemu težimo i prema čemu
usmeravamo naš rad, neophodna je konkretizacija ciljeva i zadataka
vaspitanja.

 Ona se provodi na svim nivoima i u svim područjima vaspitnog rada:

- prema nivou društvene kompetentnosti (ustavi, zakoni, propisi)
- prema uzrastu (predškolski, školski, odrasli)
- prema vrstama škola i vaspitno-obrazovnih institucija
 - prema stranama vaspitanja (umno, moralno, estetsko, fizičko vaspitanje)
- prema nastavnim predmetima i programima (npr. ciljevi i zadaci nastave
maternjeg jezika)
- prema programskim celinama (ciljevi i zadaci nastave početnog pisanja i
čitanja)
- konstatovanje ciljeva i zadataka jednog nastavnog časa pri obradi određene
nastavne jedinice
Dostignuće bližih i konkretnijih ciljeva i zadataka, otvara nam vidike za jasnije
definisanje onih udaljenijih, koji su nam pre toga bili vrlo apstraktni i uopšteni. U tom
smislu treba shvatiti i svestranost, kao neomeđeni, ali ipak realno moguć prostor za
određivanje čovekovih ciljeva i zadataka vaspitanja.

Svestrani
razvoj ličnosti
a j
pitan
Ciljevi i zadaci
s
va aci
zad i vaspitanja u
Cilj jednom društvu

Ciljevi i zadaci
sistema vaspitanja
Ciljevi i zadaci školskog
sistema
Ciljevi i zadaci
osnovnog
obrazovanja i vaspitanja
Ciljevi i zadaci osnovne škole
Perspektiva ciljeva
Ciljevi i zadaci nastave maternjeg i
jezika
zadataka školskog
Ciljevi i zadaci nastave vaspitanja
čitanja
Ciljevi i zadaci obrade jedne
nastavne jedinice
  S obzirom na to da se zadacima vaspitanja određuju osobine ljudske ličnosti koje
treba razviti, sistematizacija tih osobina osnova je i za sistematizaciju zadataka. Te
se osobine, a time i zadaci, dele na tri šira područja:

kognitivno područje afektivno područje psihomotoričko područje

(koje obuhvata znanje i (koje obuhvata stavove,
intelektualne sposobnosti) mišljenja, interese,
emocionalne momente
u odnosu čoveka prema
sredini i prema samome sebi
(koje obuhvata sposobnost
upravljanja motoričkim aparatom
ljudskog organizma)

 B. S. Blum je u poznatoj taksonomiji zadataka nastave naveo upravo ova tri

područja, a njih dalje deli na pet ili šest kategorija, a ove na po devet do šesnaest
potkategorija. Ta dalja klasifikacija specifična je za svako područje.

Konkretizacija ciljeva i zadataka vaspitanja prema

područjima razvoja i stranama vaspitanja

û Jedan opšti sistem zadataka vaspitanja, koji je odavno razrašen u pedagogiji, ali se
stalno i menja, je prema stranama vaspitanja svestrane ličnosti.

û Radi potpunije analize čovekove svestranosti i razvijenije svesti o tome šta sve
kod svestrane ličnosti treba vaspitanjem izgrađivati – teoretski ga delimo na:
umno i radno, društveno-moralno, estetsko i fizičko-zdravstveno vaspitaje.

Fizičko i
Umno
zdravstveno
i radno
vaspitanje
vaspitanje

LIČNOST
Moralno i Estetsko
društveno vaspitanje
vaspitanje

Zadaci umnog i radnog vaspitanja

  Usvajanje naučnih znanja i sistema vrednosti
 Formiranje neophodnih navika i umenja (kako bismo mogli uspešno da koristimo
stečena znanja i vrednosti u svakodnevnom praktičnom radu i životu)
 Negovanje i razvijanje umnih i logičko-saznajnih svojstava i sposobnosti ličnosti
(opažanja, zapamćivanja, mišljenja,...)
 Razvijanje stvaralačkog, aktivističkog stava prema prirodi, društvu, drugim
ljudima i samom sebi
 Negovanje i razvijanje radne kulture
 Osposobljavanje za dalje obrazovanje, a posebno za permanentno
samoobrazovanje

Zadaci društveno-moralnog vaspitanja

 Izgradnja moralne svesti

 Osposobljavanje za doživljavanje moralnih postupaka, razvijanje i negovanje
moralnih osećanja
 Razvijanje moralne savesti

Postoje tri osnovna odnosa putem kojih se ispoljava moralna ličnost čoveka,
pa se i zadaci moralnog vaspitanja svrstavaju u tri grupe:

û Odnos prema zajednici

û Odnos prema drugim ljudima
û Odnos prema samom sebi

Zadaci estetskog vaspitanja

• Razvijanje sposobnosti za uočavanje i procenjivanje estetskih vrednosti na osnovu

stečenih odgovarajućih znanja
• Razvijanje sposobnosti za doživljavanje estetskih vrednosti
• Osposobljavanje čoveka za stvaranje lepog

Zadaci fizičko-zdravstvenog vaspitanja

• Razvijanje organizma čoveka u celini i svakog njegovog sastavnog dela, posebno;

očuvanje i jačanje zdravlja
• Sticanje neophodnih znanja iz oblasti fizičke i zdravstvene kulture
• Navikavanje čoveka da pravilno koristi svoje slobodno vreme
• Osposobljavanje i navikavanje ličnosti da se tokom života bavi nekom granom
fizičke kulture i sportske delatnosti

Svaki od navedenih zadataka zaslužuje posebnu analizu, naročito praktičara koji ga

realizuje.

CILJ VASPITANJA OD ŽELJE DO OSTVARENJ

 CILJ VASPITANJA
Opšta polazišta (od želje do ostvarenja)
Filozofija, religija, ideologija, politika, kultura,
tradicija, vrednosti, nauka, tehnologija, privreda,
društveno-istorijski trenutak, okruženje Ideali, vizije, verovanja,
vrednosti: opšte, posebne,
specifične (sistemi vrednosti
određene društvene zajednice)

Idealan čovek – ličnost,

Idealno društvo i njihov odnos

Opšta politika zajednice:

stremljenja, želje, realnosti
CILJ
VASPITANJA
Pedagogija: filozofija vaspitanja, teorije i koncepcije
vaspitanja, pedagoške discipline, relevantne nauke
Ostvarivanje (proces, etape) cilja vaspitanja
operacionalizacija cilja vaspitanja
izrada sistema zadataka / taksonomije
Prosvetna/obrazovna politika
programiranje sadržaja vaspitanja

utvrđivanje i obezbeđivanje uslova: organizacija,

sistem, materijalni i prostorni uslovi, kadrovi povr
atna
vez
ostvarivanje procesa vaspitanja – postupci, metode a

vrednovanje rezultata vaspitanja

PET ČINILACA ZNAČAJNIH ZA IZGRADNJU LIČNOSTI

 Upoznavanje samoga sebe,

 Biranje sebe,
 Izgrađivanje sebe,
 Upravljanje sobom i
 Ostvarivanje identiteta, integriteta i digniteta svoje ličnosti

 Upoznavanje samoga sebe podrazumeva čovekov rad na otkrivanju svojih

sposobnosti, talenata, interesovanja, strasti, težnji i želja; upoznavanje sebe kao
biološkog bića, otkrivanje odgovarajućih bioloških potreba, mogućnosti i načina
njihovog zadovoljavanja, saznanje duhovnih i socijalnih potreba, uslova i
mogućnosti njihovog zadovoljavanja.
 Šekspir je bio skeptičan o čovekovoj moći da upozna sebe, pa je samo naglašavao da
se ono, donekle, može ostvariti ako čovek prati i analizira svoje postupke i dela, jer čovek
je onakav kakva su njegova dela.
Mor je tvrdio da autentično ljudsko postupanje zavisi od toga koliko je čovek
upoznao sebe i sa koliko uspeha radi na izgrađivanju sebe.
Montenj u svojim Esejima navodi da je čovek sam sebi tajna i velika zagonetka.
Petrarka je upozoravao da ljudi troše puno vremena trudeći se da upoznaju biljni i
životinjski svet, a malo se trude, čak zapostavljaju, poznavanje ljudske prirode. Prema
njegovom mišljenju ”...znanje, koje je čoveku najpotrebnije, jeste znanje o njemu
samome ...”.
Dučić je tvrdio da čovek ne poznaje sebe koliko poznaje druge ljude. Zbog toga što
čovek ne poznaje sebe, živi u obmanama o sebi, u predrasudama o drugim ljudima i
neznanju šta o njemu misle drugi ljudi.
 Biranje sebe objasnio je Kjerkegor ovako: ”On sada, dakle, poseduje samoga
sebe, postavljenog samim sobom, što će reći izabranim od samoga sebe,
slobodnog”.U slobodi se čovek može izabrati samo ako je stalno ostvaruje i ako je
stalno stvaralački angažovan.

Čovekovo okretanje sebi ne znači okretanje leđa svojoj sredini, jer bi, u tom
slučaju, ostvarivanje njegovog Ja bilo apstrakcija. Njegovo vlastito Ja mora se ostvariti
prema čitavom njegovom konkretnom biću, ali faktori, koji su uključeni instinktivno
deluju u životu i podjednako spadaju u njegovo konkretno biće.

Izabrati samoga sebe znači biti ono što pojedinac želi i može biti, a ne ono što
drugi žele da on bude; znači verovati u sebe i raditi na svom izgrađivanju; odbaciti masku
i ponašati se prema svom unutrašnjem moralnom imperativu; znači misliti svojom
glavom i ne dozvoliti da bilo ko preuzme to bitno svojstvo ljudskog bića; znači ne
dozvoliti da bilo ko i u bilo koje svrhe (partijske, ideološke, verske) manipuliše čovekom,
raspolaže njegovim životom i upotrebljava ga kao sredstvo; znači biti siguran da je sve
vrednosti stvorio čovek, da one služe njemu i da je najveća vrednost sam čovek

 Izgrađivanje sebe je jedna od osnovnih dužnosti čoveka prema sebi kao

društvenom biću. Društvo je dužno da čoveku obezbedi mogućnosti razvoja, a on
da, uz pomoć škole i nastavnika, stiče znanje i ovladava odgovarajućim
veštinama; razvija sposobnosti, talenat, kritičko mišljenje i kreativne sposobnosti;
stiče socijalna svojstva, moralne kvalitete, demokratska uverenja, toleranciju i
humanistička opredeljenja; profesionalno se osposobljava da bi mogao ostvariti
materijalna i duhovna dobra za sebe i druge; izgrađuje sposobnosti značajne za
donošenje i realizovanje odluka, kontrolu i upravljanje društvenim procesima;
usvaja vrednosti kao što su sloboda, istina, pravda i čovečnost i opredeljuju se za
njihovo oživotvorenje.
Gete bi rekao da je najveća sreća ljudi ako se razviju kao celovite ličnosti.

Jung je ovu misao potvrdio i podržao, ukazujući da se ovim ”... iskazuje mišljenje
da krajnji cilj i najjača želja svega leži u razvitku one celovitosti čovekovog bića,
koju označavamo kao ličnost. ”Odgajanje ličnosti” danas je postalo vaspitni ideal
 nasuprot standardizovanom kolektivnom ili normalnom čoveku, forsiranom
opštom masovnosti, u ispravnoj spoznaji istorijske činjenice da su velika
oslobađavajuća dela svetske istorije proistekla od vodećih ličnosti a nikada od
uvek sekundarne trome mase, kojoj je čak i za najmanji pokret vazda potreban
demagog.

Prestupnici, kriminalci, zločinci i nesrećnici regrutuju se iz redova onih koji nisu

ostvarili sebe, razvili se kao produktivna bića i celovite ličnosti. Destruktivnost se,
prema Fromu, može dovesti u vezu sa nemogućnošću razvitka sposobnosti
ljudskih bića. Ako je sprečen ili zanemaren normalan fizički, intelektualni i
socijalni razvoj čoveka, onda se osujećena energija u ovim oblastima transformiše
u životno-destruktivnu energiju. ”Destruktivnost je rezultat neiživljenog života.

Potpuniji razvoj ličnosti podrazumeva sticanje znanja, razvoj sposobnosti,

kreativno ispoljavanje, stvaralačko socijalno integrisanje, odgovorno društveno
delovanje i humanističko opredeljenje. Razvoj ličnosti podrazumeva ostvarivanje
identiteta, integriteta i digniteta; izgradnju filozofije života, autonomne moralnosti
i demokratskih socijalnih uverenja. Jedan od glavnih indikatora stepena
izgrađenosti ličnosti jeste njeno opredeljenje za istinu, slobodu, pravdu i
čovečnost. Izvesno je da će proces razvoja ličnosti doprinositi oslobađanju ljudi
od mitova, stereotipa i predrasuda.
Upravljanje sobom u našem vremenu je značajna osobina ličnosti, indikator
stepena njene opšte razvijenosti i jedno od merila karaktera. U vremenu kad se
traži slobodan i samostalan razvoj ličnosti, kad se demokratizuju društveni odnosi
i očekuje od ljudi da se ponašaju kao subjekti društvenih odnosa, kad sile represije
i vođenja slabe, kad se smanjuje autokratsko vođenje i upravljanje, moralna snaga
čoveka da upravlja sobom predstavlja bitan činilac čovekovog života i uspeha u
svim oblastima njegove delatnosti.

Za Hoffding-a je vladanje sobom bitan uslov ostvarenja integriteta i slobode

ličnosti.
Paulsen ga smatra uslovom svih moralnih vrlina, uslovom svih ljudskih vrednosti i
osnovnim oblikom ljudskog postojanja.
Le Bon je pisao da je čovek počeo da napušta varvarstvo onda kad je stekao
sposobnost disciplinovanja svojih nagonskih potreba, da se u sposobnosti vladanja sobom
nalazi značajna lična i društvena snaga i da se moć i snaga jednog naroda može dosta
precizno odrediti prema tome koliko u njemu ima ljudi koji su u stanju da razumno
upravljaju svojim životom.
Jacks tvrdi da čovek ne može izgraditi svoja stabilna ubeđenja i osećanje
odgovornosti bez samokontrole.
Bakić je vladanje sobom svrstao u listu najznačajnijih crta karaktera.
Djuj kao značajnu snagu ličnosti koja pozitivno deluje na izgrađivanje i afirmaciju
karaktera,
Poznavanje sebe i izgradnja vlastite ličnosti usmereno je u pravcu izgrađivanja
sposobnosti upravljanja sobom. Ona se izgrađuje u procesu moralne delatnosti u kojoj
ličnost analizira, prosuđuje, saznaje i čini napor da unese smisao, realnost i odmerenost u
svoje ponašanje, društvenu delatnost i ljudske odnose

 Ostvarivanje identiteta, integriteta i digniteta ličnosti predstavlja posebnu vrstu

testa koliko je ličnost poznavanjem sebe, izborom sebe, svojom izgradnjom i
upravljanjem sobom, ostvarila sebe kao prepoznatljivu personu sa jasnije
izraženim intelektualnim, moralnim i socijalnim svojstvima

Maricia je definisao ”... identitet kao unutrašnju, samostalnu i dinamičnu

organizaciju motiva, sposobnosti, verovanja i individualnih istorija”. Čovek ima vlastiti
identitet ako može dati konkretan odgovor na pitanje: ”Ko sam ja?”. Onaj ko ima
uverenje o jedinstvenosti svoje ličnosti i ko sebe doživljava različito od drugih, može
govoriti da je izgradio identitet, jer, u tom slučaju, je izgradio sebe sa jedinstvenom
ulogom u svetu, osobenim ljudskim svojstvima i pogledom na svet.

Čovek koji ima stabilan identitet, pokazuje, u svim situacijama, svoje crte ličnosti,
sledi dosledno svoje uverenje i ne dozvoljava da mu se bilo šta nametne što bi značilo
njegovo otuđenje od samoga sebe. Oni ljudi koji nemaju svoj identitet, ili im je identitet
slabo formiran, uglavnom se pokazuju javnosti kao da ga imaju, a, u suštini su ono što
im se spolja nameće.

Rodžersova (1969) piše da identitet omogućuje ličnosti njen adekvatan odnos

prema životu zato što je ona ”... svesna sebe kao entiteta sa jedinstvenom ulogom u
svetu”. Njeni stavovi su postojani, aktivnosti svesno usmeravane, suđenje objektivno,
ponašanje pod kontrolom i utemeljeno na moralnim normama koje nisu spolja nametnute.
Integritet se može smatrati posledicom ostvarivanja identiteta. Što je identitet
razvijan na stabilnijim osnovama, svestranije ostvarivan i ukoliko se jedinstvenije
manifestuje u ljudskoj delatnosti, tim se celovitost, potpunost i nedeljivost ličnosti više
ispoljava i snažnije afirmiše. Stabilno izgrađen integritet ozbiljna je prepreka faktorima
koji teže da dezintegrišu ličnost, njom manipulišu, potčine, učine zavisnom od autoriteta i
robom parcijalnih sila.

Integritet je faktor samostalnosti u delovanju, doslednosti u mišljenju i pouzdanosti

u obavljanju preuzetih obaveza. Celovite ličnosti konstruktivno deluju u društvenim
odnosima, otporne su prema negativnim uticajima, spremnije da sačuvaju svoje fizičko i
mentalno zdravlje i da se suprotstave okolini koja deluje na dezintegraciju ljudi.

Dignitet čini ljudsko dostojanstvo, uzvišenost, ugled, vrednost i čast ličnosti. On se

izgrađuje u procesu razvoja, delovanja i socijalnog sazrevanja. To je proces koji traži
dosta truda, samosavlađivanja i svesnog delovanja na svom moralnom usavršavanju; to je
permanentan proces u kome svest i savest imaju značajnu ulogu. Stoga dostojanstvo za
čoveka, koji ga ima, predstavlja svetinju koju ne dozvoljava da bilo ko i na bilo koji
način, dovodi u pitanje, a on se samo trudi da poštuje tuđe dostojanstvo.

Dostojanstven čovek je u stanju da se intelektualno i moralno digne iznad svoga

vremena, da mu objektivno sudi i realno se suočava sa njegovim slabostima.Treba se
setiti sa koliko stabilnim dostojanstvom, i po koju cenu, brane svoje stavove i svoju
naučnu poziciju Sokrat, Đordano Bruno, Jan Hus, Luter, Niče, Ibzen i drugi.

NEKE PROMENE U STRUKTURI LIČNOSTI U SAVREMENOM DRUŠTVU

1. Usamljenost čoveka
2. Emocionalna praznina čoveka
3. Problem integracije i prilagođavanja pojedinca u sredini
4. Slabost volje
5. Prepuštenost čoveka samom sebi
6. Nedostatak discipline
7. Prenaglašenost materijalnih činilaca

JAČANJE LIČNOSTI

Vaspitanje je jačanje ličnosti

 Jedan od osnovnih zadataka vaspitnog delovanja sa pojedincem i grupom je

pomoć mladim ljudima da integralno razviju svoje ljudske kvalitete, ostvare onaj
stepen mentalne stabilnosti koji je bitan za stalan uspon ličnosti, realno procenjuju
sebe i druge ljude i stvaralački se uključuju u međuljudske odnose.

 Osnovni cilj vaspitne delatnosti nije da ostvaruje uniformnost, već da razvija

raznovrsnost, nije da ograničava i kroti, već oslobađa i podstiče, nije da
mehanizuje i robotizuje, već da razvija autentičnost, slobodu i stvaralaštvo.
Maksimalno razvijati duhovni potencijal čoveka, bogatiti i proširivati granice
ljudskosti; kreirati uslove u kojima će se angažovati i potvrđivati ličnost, to je
zadatak škole i društvene zajednice u kojoj ona deluje, a to je i najbolji način da
mladi ljudi shvate smisao vaspitnog delovanja i vlastitog angažovanja.

Razvijanje realne slike o sebi,

samopouzdanja i samopoštovanja

Svi mi znamo da je u životu i delatnosti čoveka značajno koliko on sebe realno

procenjuje i koliko ga realno procenjuju drugi ljudi.

Ako je u stanju da realno proceni svoje sposobnosti i ograničenja, ljudske vrline i

mane, uspehe i neuspehe, on će pokazati veći stepen integriteta ličnosti, veći
 nivo emocionalne stabilnosti i više snage u procesu samosavlađivanja, a to su
značajni činioci za sticanje samopouzdanja.

Samopouzdanje se temelji na uverenju pojedinca da poznaje sebe, prema

tome može da određuje obim i težinu poslova koje obavlja, realno procenjuje
ostvarene rezultate i vrši korekcije težine zadataka kad je uveren da to okolnosti
nalažu. On ima poverenja u vlastite snage, spremnosti da ih u celini angažuje u
životnim aktivnostima i mudrosti da proceni njihove domete.

Na ovome se temelji i razvija samostalnost i samodovoljnost, koje pomažu

pojedincu da ne zavisi (kada to ne treba) od drugih, da se angažuje i sam
zadovoljava svoje potrebe, rešava probleme i bori se za vlastitu afirmaciju. Ovo
su činioci na kojima se razvija samopoštovanje.

Čovek koji nema realnu sliku o sebi najčešće ima ove teškoće: komunikacije,
donošenje odluka, vrednovanja, reintegracije, redukcije tenzije i samokontrole.

Mogućnost izbora, slobodnog ispoljavanja i ponašanja

 Istraživanja su pokazala da je mogućnost izbora u procesu nastave i vaspitanja

bitan uslov slobodnog ispoljavanja, a slobodno ispoljavanje faktor svestranog
i slobodnog razvoja.

 Kad učenik ima mogućnosti da bira, on se umno i fizički svestranije angažuje;

više razmišlja, sudi i zaključuje; više analizira, poredi, vrednuje; pokazuje više
originalosti, fleksibilnosti i inventivnosti; stepen njegove motivisanosti i
uključenosti u nastavni proces znatno je veći.

 Stoga su savremeni pedagozi tražili i traže da se sprovede takva organizacija

vaspitno-obrazovnog procesa, izvrši izbor sadržaja, sredstava, oblika i metoda
rada, da učenik ima mogućnosti izbora izvora saznanja, postupka i tehnika
pomoću kojih će sticati znanje, pedagoških situacija u kojima će razvijati ljudske
kvalitete vaspitača koji će najbolje ostvariti ono što bi učenik želeo.

 Jedan od faktora potpunijeg uključivanja učenika u pedagoški proces, svestranijeg

motivisanja za ono što se u njemu zbiva i unošenje više smisla u njegove tokove i
ishode jeste mogućnost ispoljavanja misli i osećanja, preokupacija i
vrednosnog sistema, stavova i uverenja.

 Bilo bi normalno da deca u komunikaciji sa roditeljima, nastavnicima i

vršnjacima proveravaju svoj vrednosni sistem, svoja shvatanja prirode, ljudskih
odnosa i čoveka i da nakon toga formiraju svoja uverenja i svoje stavove. I
ukoliko ta uverenja i stavovi budu doprinosili postizanju uspeha i afirmaciji
ličnosti i postali sastavni deo njene strukture, onda možemo govoriti o tome da
 učenik u procesu razvoja ima izbor, da njegov razvoj teče slobodno i da njegovo
ponašanje reprezentuje slobodnu ličnost.

Značaj ljubavi u pedagoškom radu

 Ljubav prema detetu, podrška i zaštita deteta u fazama intezivnog razvoja

stvara uslove za sticanje sigurnosti, a sigurnost je bitan činilac u ljudskoj
komunikaciji, značajna je za uspeh u radu i učenju, za afirmaciju ličnosti i za
razvoj realne slike o sebi.

 Maslov veruje da voljena deca imaju stabilnije psihičko zdravlje i uslove da i ona
vole.

 Istaknuti pedagozi su ukazali da je ljubav prema deci jedan od bitnih uslova za

vaspitno delovanje, razvoj i jačanje njihove ličnosti.

 S ovim u vezi naglašavali su da ljubav ne bi trebalo da podrazumeva

bolećivost, posesivnost, popuštanje detetu bez mere, davanje zamaha anarhiji i
neradu, već realna, odgovorna, dovoljno podsticajna da kod dece razvije
smisao za tzv. odgovornu slobodu, samopouzdanje i samopoštavanje.

 Ljubav vaspitača prema vaspitanicima i odgovornost za njihov razvoj je faktor

socijalizacije i personalizacije ličnosti koji tokove razvoja čini sigurnijim i
uspešnijim i isprobani postupak pomoću koga se mogu rešavati problemi koji se
javljaju u ponašanju ličnosti kao što su: strah, strepnja, nesigurnost, razni oblici
devijantnog ponašanja, primeri lošeg prilagođavanja učenika đačkim kolektivima
i druga slična pitanja.

Zadovoljavanje potrebe za druženjem

i pripadanjem grupi

Budući da je društveno biće, čovek ne može drugačije opstati u društvu nego u

spletu njegovih odnosa. U društvu čovek ostvaruje potrebu za sigurnošću,
isticanjem vlastite ličnosti, postizanjem vlasti, ljubavi, uspeha, saznanja,
materijalnih dobara, identifikacije sa drugim ljudima i ostvarenjem altruističkih
potreba.

Kolektivni odnosi su faktor vaspitnog delovanja, činilac koji doprinosi da se

koriguje ponašanje koje nije u skladu sa opšteprihvaćenim normama i da se leče
bolesna stanja.

U demokratski organizovanoj zajednici čoveku se pružaju mogućnosti da na

prirodniji način zadovolji potrebu za: druženjem, sticanjem dobara, uspehom,
afirmacijom i altruističke potrebe.
 U đačkim zajednicama mladi imaju mogućnost: da biraju i budu birani na
određene funkcije, da budu slušani i da slušaju one koje su birali kao
rukovodioce, da dožive ulogu upravljača i ulogu rukovodioca u upravljanju.

Upravljanje i rukovođenje im daje šansu da dožive praktičan smisao ispunjavanja

dužnosti prema sebi, drugom čoveku i zajednici u kojoj žive i rade. U tom procesu
razvija se društvena svest, stiču svojstva značajna za socijalizaciju ličnosti,
stiče kultura ponašanja koja doprinosi humanizaciji odnosa među ljudima i
uverenje da je moguće izgrađivati društvene odnose u kojima je čovek cilj.

Đačko upravljanje je jedno od izvanrednih sredstava vaspitanja, a rad na

njegovom razvijanju jedan od veoma značajnih vaspitnih zadataka škole. Prema
tome, učešće učenika u upravljanju se može odrediti kao cilj, sredstvo i
zadatak vaspitanja, kao pogodna forma svestranog razvoja ličnosti i jačanja
njene sposobnosti.

Potreba za afirmacijom kao činilac koji dopirnosi jačanju ličnosti

 Proces ostvarivanja potrebe za afirmacijom kompleksan je i delikatan.

 Može se pojaviti i u obliku pozitivno i socijalno prilagođene detetove

odnosno čovekove aktivnosti koja je motivirana realnim i plemenitim
ciljevima (marljivo učenje, savesno izvršavanje svojih dužnosti, učestvovanje u
radnim akcijama i javnom životu i slično). Takvo usmeravanje ovog nagona
predstavlja njegovu socijalizaciju i pravilno detetovo prilagođavanje na život u
zajednici.

 Nagon za afirmacijom može se, međutim, pojaviti i u bolesnim, socijalno

neprilagođenim oblicima, pa često i u oblicima antisocijalnog ponašanja
(grubo nametanje svojih shvatanja i svoje volje, bolesna težnja za rukovođenjem,
stav nemotiviranog otpora, ekstravagantno odevanje i ponašanje, nošenje brade ili
neuobičajene frizure kod mladih ljudi, razni izgredi, druga delinkventska dela i
slično). Tako usmereni nagon za afirmacijom razvija se obično na planu osećanja
manje vrednosti.

 Ako postoji nesklad između ambicija, sposobnosti i samopouzdanja, s jedne

strane, i želje za afirmacijom, s druge strane, mogu se javiti razni psihički
problemi kao što su anksioznost, osećanje niže vrednosti i razni vidovi
asocijalnog ponašanja.

 Treba istaći da kod čoveka postoji želja za isticanjem, ali postoji i zavist
prema onome ko bolje uspeva. Obe tendencije se mogu manifestovati u tzv.
normalnim i nenormalnim vidovima. Zadatak je vaspitanja da ih kultiviše i
stavlja u okvire koji su prihvatljivi od ranog detinjstva pa do potpunijeg razvoja
ličnosti mladih. Kanalisanje ljudskih potreba ne bi trebalo da znači ograničavanje
slobodnog razvoja, ispoljavanja i samopotvrđivanja ličnosti.
Postignuće u radu kao faktor jačanja ličnosti

û Težnja za ostvarenjem uspeha u delatnosti koju obavlja osobina je ljudskog bića

koja bitno utiče na osećanje zadovoljstva sobom i na shvatanje smisla onoga što
radi. Uspeh je činilac motivacije u radu, zadovoljstva delatnošću koja se obavlja i
faktor koji doprinosi zdravom razvoju ličnosti, dok neuspeh demotiviše,
dekuražira, stvara situacije kojima ličnost sebe potcenjuje i osnovu za formiranje
osećanja niže vrednosti.

û U mnogim društvima sistematski se podstiče razvijanje motiva postignuća. Na

osnovu istraživanja ovog motiva ukazuje se na to da njegovo razvijanje u velikoj
meri zavisi od nagrađivanja pokušaja deteta da uspe i od nagrađivanja uspeha, a
kažnjava neuspeha. I položaj deteta u porodici, ambicije roditelja, ambicije deteta
i sposobnosti učenja utiču na stepen razvoja i forme ispoljavanja motiva za
postignućem.

û Istraživanja su pokazala da posle uspeha nivo aspiracije raste, a posle neuspeha

nivo aspiracije opada. Ovo znači da nivo aspiracije deluje kao mentalno-
higijenski faktor od velikog značaja.

û Iz brojnih istraživanja proizašli su i odgovarajući zaključci značajni za vaspitni

rad u školi: učiniti fleksibilnim i obuhvatnijim sistem vrednovanja rada učenika,
svesti na minimum isticanje položaja pojedinih učenika, dozvoliti maksimum
slobode učenicima da odaberu vlastite ciljeve, da ih promene kad to njihova
iskustva uspeha i neuspeha nalažu; omogućiti uspeh na svim nivoima postignuća i
reducirati moć nastavnika.

û Vaspitanje bi učinilo veliku uslugu učeniku i društvu u kome on živi ako bi

uspelo, koliko od njega zavisi, da dovede u sklad ambicije učenika sa njegovim
mogućnostima, ako bi otklonilo uzroke neuspeha učenika koje je moguće
otkloniti, ako bi mu pomoglo da realno prihvata uspeh i neuspeh.

Sigurnost kao faktor stabilnosti ličnosti

Mnoge aktivnosti koje čovek čini i snage koje ulaže da ostvari postavljene ciljeve
uslovljene su potrebom da ostvari sigurnost u životu i stabilno mesto u ljudskoj
zajednici.

Malo dete ima sigurnost ako u trenutku buke ili objekta koji izaziva strah nađe
oslonac u roditelju ili nekoj drugoj osobi. U početku dete nalazi sigurnost u
odrasloj osobi, kasnije i u grupi kojoj pripada, postepeno (izgrađujući
samopouzdanje, veru u vlastite snage i uverenje da je prihvaćeno od grupe), izvor
sigurnosti postaje i vlastita ličnost.
 Izvor sigurnosti deteta je naše poštovanje njegove ličnosti, pažnja koju mu
poklanjamo u nastojanjima da mu olakšamo zadovoljavanje potreba i u pomoći
koju mu pružamo u težnji da mu pomognemo da postane svesno svojih
sposobnosti.

Obično se misli da sigurnost pretežno ili isključivo zavisi od održavanja stanja u

kome ličnost ima mogućnost da zadovolji osnovne potrebe, u kome ona ostvaruje
zadovoljstvo sobom i poslom koji obavlja i u kome zadržava društveni položaj.

Potreba za samostalnošću

U prvim godinama života deca su vezana za roditelje, često svoju zavisnost

ispoljavaju javno i nezadovoljna su ako roditeljska briga za njih nije permanentna.
Zavisnost dece od roditelja i odraslih izazvana je željom za ljubavlju, podrškom i
zaštitom.
ª Kako dete raste i stiče iskustva, kod njega se postepeno javlja želja za
samostalnošću. Ta samostalnost se u početku ogleda u tome što ono želi da
obavlja samo neku aktivnost, želi da ima svoj kutak, svoj svet igračaka i vreme
kad se njima igra.

ª U drugoj fazi ono želi da ima svoja zaduženja u kućnim poslovima, srećno je ako
roditelji u njega imaju poverenje i zadovoljno kad svoje poslove obavi uspešno.

ª Treći period razvoja i ispoljavanja samostalnosti karakteriše se time što dete želi
da samo bira ciljeve svoga rada, samostalno planira njihovo realizovanje,
vlastitim snagama ostvaruje postavljene ciljeve, u stanju je da donekle objektivno
vrednuje ostvarene rezultate i da elementarno procenjuje svoja ograničenja u
odnosu na postavljene ciljeve koje treba ostvariti.

ª Iz ovoga proizlazi da je jedan od kriterijuma socijalne zrelosti sposobnost učenika

da donose odluke, spremnost da u realizovanju donešenih odluka čine napor i da
preuzmu odgovornost za ispunjavanje preuzetih obaveza.

ª Proces razvijanja samostalnosti praćen je potrebom pripadanja roditeljima ili

grupi, a ta težnja za pripadnošću često se koristi i razvija na štetu razvijanja
samostalnosti. Proces razvoja u smeru nezavisnosti mora početi pre nego što dete
postane preterano zavisno.

ª U našim uslovima života još uvek se zadržalo mišljenje da bi trebalo imati više
obazrivosti u procesu osamostaljivanja ženske dece nego muške. Ovakva
pedagoška praksa posledica je “duplog pedagoškog standarda”, koji se primenjuje
u odnosu na muški i ženski pol.

ª Ostvarivanje samostalnosti je u međuzavisnom odnosu sa samopouzdanjem i

snalaženjem u savremenom svetu koji traži samostalne, ivnentivne i fleksibilne
ličnosti.
Vladanje sobom

 Pedagozi su uvek cenili vladanje sobom kao bitan činilac strukture ličnosti, koji
doprinosi njenom jačanju i afirmaciji. Stoga su tražili da se razvija od početka
vaspitnog delovanja i da čini sastavni deo vaspitanja u porodici, školi i društvenoj
sredini.

 Vaspitnim delovanjem samokontrola se može ubrzano ili usporeno razvijati,

omogućavati ili onemogućavati.

 Istraživanja su pokazala da preterana kontrola i osujećivanje samostalnosti

učenika negativno deluje na razvoj vladanja sobom, dok kontrola koja podstiče
samoinicijativu, samostalnost, izdržljivost, samokritičnost, samoodgovornost,
umerenost i skromnost ima uslove da razvija sposobnost vladanja sobom.

 Pošto vladanje sobom podrazumeva racionalno poimanje neophodnosti i

svrsishodnosti određenih oblika ponašanja, unutrašnje opravdanje i prihvatanje
normi koje regulišu te odnose, slobodno opredeljivanje za moralno prihvatljive
oblike ponašanja, ono doprinosi da se dignitet i integritet ličnosti snažnije
manifestuje u svakodnevnim aktivnostima, u ljudskoj komunikaciji i interakciji.

Zadovoljavanje potreba bitan je uslov zdravog razvoja

U pedagoškoj literaturi posebno se naglašava značaj zadovoljavanja potreba za

zdrav razvoj u ovim područjima:

a/ puniji, stabilniji i zdraviji fizički, intelektualni i socijalni razvoj;

b/ sticanje, manifestovanje i postojanost jedinstva ličnosti u dužem vremenskom
razdoblju;
c/ razvoj i ispoljavanje fleksibilnosti, originalnosti i inventivnosti u svakodnevnoj
profesionalnoj i drugoj delatnosti;
d/ formiranje odgovarajućeg socijalnog profila ličnosti, koja poseduje
karakteristike društvene zajednice kojoj pripada, koja je sposobna da se stvaralački
prilagođava i drugim uslovima i da bude nosilac društvenog progresa;
e/ sticanje oblika ponašanja koji u određenom društvu odgovaraju uzrastu,
društvenom statusu i delatnosti koju obavlja ličnost;
f/ postizanje onog stepena emocionalne stabilnosti koji će omogućiti pojedincu da
ostvari kontrolu svojih emocija, postojanost u emocionalnim stavovima i kontinuiranost u
postupcima;
g/ ostvarivanje intergrupne, intrageneracijske, intergeneracijske, profesionalne i
obrazovne mobilnosti ličnosti;
h/ realizovanje samoaktualizacije ličnosti postiže se kad ličnost zadovolji
“normalno” osnovne potrebe i kreira pretpostavke za potpunije ostvarivanje svojih
mogućnosti.
 Sve ovo upućuje na zaključak da su potrebe značajan činilac u razvoju,
ostvarivanju potencijalnih mogućnosti, socijalnoj integraciji, aktualizaciji i
afirmaciji ličnosti.

Faktori koji negativno deluju na procese jačanja ličnosti

Postoje odgovarajući činioci koji pod određenim okolnostima mogu delovati na

slabljenje ličnosti, a to su: porodica, škola, društvena sredina, zbivanja u svetu, stanje
fizičkog i mentalnog zdravlja.

 Ukoliko su u porodici nesređene prilike, ukoliko je dete potčinjeno roditeljima,

ukoliko ga oni suviše opterećuju raznim obavezama, ne ispoljavaju dovoljno
ljubavi prema njemu, ukoliko su primetni površni ljudski kontakti između
roditelja i dece ili izražena posesivna ljubav, preterana zaštita i maženje, postoje
uslovi za slabljenje snage ličnosti, razvoj crta koje neće doprinositi uspehu u
ljudskoj komunikaciji i afirmaciji ličnosti.

 Škola je vaspitno-obrazovna organizacija u kojoj se stiče organizovano vaspitanje

i obrazovanje, profesionalna kultura i podstiče svestran razvoj ličnosti. Međutim,
kad su sadržaji obrazovanja osiromašeni, kad se formalistički prezentiraju
učenicima, kad se usvajaju parcijalno, kad se moralno vaspitanje usmerava
pretežno na moralne pouke, obrazovanje, bez obzira na naše eventualne dobre
namere, postaje faktor koji osujećuje univerzalnost pedagoškoj delatnosti,
ograničava potpuniji duhovni razvoj čoveka, postaje izvor siromaštva njegovog
emotivnog života, površnosti u pristupu životnoj stvarnosti i međuljudskim
odnosima.

 Društvena sredina vrši snažan uticaj na razvoj i ponašanje mladih. Slabljenju

ličnosti i formiranju neprihvatljivih stavova i uverenja doprinose: razne moralne
deformacije, pojava birokratizma i nacionalizma, praksa u kojoj se fetišiziraju
pravne norme, prenaglašavaju zahtevi za konformističkim oblicima ponašanja,
preterano ističu materijalne vrednosti, ne uvažavaju rezultati rada, gde ne postoji
mogućnost da svaki mlad čovek ostvari pravo na rad, gde je neorganizovano
slobodno vreme mladih...
Sredstva masovnog komuniciranja (štampa, radio, televizija, knjige, bioskop i
slično) nekim svojim sadržajima mogu da: podstiču duhovnu površnost,
uslovljavaju emocionalnu prazninu i stvaraju osnovu za slabosti volje; kreiraju
fiktivne likove, nameću ih kao idole mladim ljudima i pobuđuju kod njih želju za
identifikacijom sa njima; stvaraju iluziju kod mladih da je moguće udobno živeti
bez rada…

I zbivanja u svetu kao što su: ratovi, glad, nezaposlenost, rasna diskriminacija,
terorizam i razni oblici nasilja, pojave grube eksploatacije čoveka, podela sveta na
antagonističke blokove, ugrožavanje čovekove okoline, prisustvo
 besperspektivnosti i nesigurnosti izazivaju letargiju i pesimizam, što, bez sumnje,
negativno deluje na razvoj ličnosti.

Danas je i fizičko zdravlje mnogih ugroženo (na primer, problem neuhranjenosti,

razne deformacije kičme, stopala i grudnog koša, loše držanje tela, nedostaci čula
vida i sluha i razna hronična oboljenja).

Međuzavisnost faktora koji doprinose jačanju ličnosti

Faktori jačanja ličnosti o kojima smo govorili međusobno su uslovljeni i

uzajamno povezani, njihovo delovanje je u međuzavisnom odnosu i nemoguće je
utvrditi gde prestaje dejstvo jednog a nastaje drugog. Zato se iz svega onog što
smo do sada rekli mogu izvesti zaključci.

a/ Problem jačanja ličnosti spada u područje vaspitnog delovanja porodice, škole,

vaspitača, nastavnika, školskog pedagoga i psihologa. Proces realizovanja vaspitanja
podrazumeva koordinaciju rada: roditelja, vaspitača, nastavnika, učenika, školskih
pedagoga i psihologa, kao marljivije programiranje vaspitnih sadržaja koji se realizuju
putem sredstava masovnog komuniciranja.
b/ Zadovoljavanje potrebe za druženjem, ljubavlju, sigurnošću, postignućem,
afirmacijom i samostalnošću doprinosi: ravnomernijem i celovitijem razvoju ličnosti,
ostvarivanju identiteta i digniteta, sticanju socijalnih svojstava, emocionalne stabilnosti i
socijalne mobilnosti.

c/ Nezadovoljene osnovne socijalne i druge potrebe mogu da uslove kod mladih potrebu
za: negativnim isticanjem, uzimanjem alkohola, droge, antisocijalnim ponašanjem i
bežanjem u tzv. pasivnu samoću.

d/ Proces zadovoljavanja potrebe za ljubavlju je složen, delikatan i praćen raznim

teškoćama. Neosporno je da čovek želi da voli i da bude voljen, ali se ljubav teško
ostvaruje kao ljudski odnos koji se temelji na saznanju, respektu i odgovornosti; ljudski
odnos u koji bi ljudi trebalo da stalno ulažu i čijim preimućstvima bi mogli da se koriste
tim više što više ulažu, ljudski odnos koji bi trebalo da se čuva od negativnih uticaja
objektivnih i subjektivnih činilaca.

e/ Potreba za druženjem može se zadovoljavati na razne načine. U procesu druženja

(gde se zajednički planira, planirano ostvaruje, vrši procena ostvarenog, daju nagrade,
pohvale i izriču kazne) razvija se drugarstvo, prijateljstvo i ljubav, a oni bitno utiču na to
koliko će pojedinci biti zadovoljni kolektivom, spremni da razvijaju kolektivne odnose i
bore se za njegove ciljeve.

Učenici koji su prihvaćeni u kolektivu, koji su stekli drugove i prijatelje u raznim

oblicima druženja i koji imaju uslove za afirmaciju u okviru kolektiva, zadovoljni su,
ispoljavaju veći stupanj sigurnosti i samopouzdanja od učenika koji nisu prihvaćeni u
kolektivu i koji nemaju drugova i prijatelja.
f/ Ostvarivanje samostalnosti dece u procesu vaspitnog delovanja u porodici i školi je
delikatan i odgovoran pedagoški rad, jer su istraživanja pokazala da je to dugotrajan
proces, koji traži znanje, strpljenje i mudrost; nalaže da se samostalnost podstiče od prvih
godina života i da se stalno neguje adekvatnim sredstvima, tehnikama i postupcima.
Podsticanjem i ostvarivanjem samostalnosti doprinosi se svestranijem i stabilnijem
razvoju ličnosti.

g/ Nema sumnje u to da je vladanje sobom značajna sposobnost ličnosti, moralna snaga

koja joj daje preimućstva u svakodnevnom životu i ljudskoj komunikaciji. Čovek
upravlja svojim nagonima, postupcima i govorom; samostalno donosi odluke, angažuje
snage za njihovu realizaciju, svladava prepreke, realno procenjuje svoje snage u procesu
realizacije odluke i pokazuje primetan nivo samoodgovornosti; u stanju je da kanališe
frustracije, anksioznost, gnev, mržnju i tugu; u kritičnim stuacijama pokazuje smirenost,
razboritost i mudrost u proceni situacije i iznošenju svojih stavova.

NASTAVNIK
KAO REALIZATOR
VASPITNO-OBRAZOVNOG
RADA

 U uslovima naučno-tehničkog progresa proširuje se društvena funkcija

nastavnika, znatno se više od njega očekuje kao organizatora vaspitno-obrazovne
delatnosti, povećava se njegova odgovornost u razvijanju društvene svesti mladih
ljudi i u njihovom osposobljavanju za kreativni rad u modrenom društvu.

 Klasični tip autoritativnog nastavnika sklonog da odnose u školi gleda kroz

prizmu tradicionalnih shvatanja, nespreman da prihvati učenika kao saradnika i
nedorastao za uslove u kojima će se odnosi u školi između nastavnika i učenika
zasnivati na međusobnom razumevanju, poštovanju i pomaganju, ne može
odgovoriti vaspitnoj funkciji koju mu nalaže demokratsko društvo.

 Da bi nastavnik ostvario ono što od njega traži društvo neophodno je da ima bar
minimalne uslove za to.

Teškoće nastavičkog poziva danas

♠ Ono što je dala moderna nauka nije u svim oblastima ljudske delatnosti
podjednako, pa ni približno, primenjivano. Jedna od oblasti u kojoj se manji broj
vrhunskih naučnih dostignuća koristi je prosveta. Zbog toga je tehnička baza
nastave na niskom nivou, tehnologija rada znatno je zastarela, a rezultati koji se
postižu posledica su velikih napora koje čine nastavnici trošeći rapidno svoju
energiu.
♠ O tome Filip Kums s pravom kaže: “U celini uzevši, pedagoška tehnika je još
tako reći u stadijumu zanatskog načina rada, za razliku od mnogih drugih sektora
ljudske aktivnosti”.

♠ Dok se na jednoj strani tehnička baza nastave sporo usavršava dotle obaveze
nastavnika rastu, od njih se puno traži, njihovi zadaci iz godine u godinu postaju
sve delikatniji, funkcija složenija, uslovi rada teži, a odgovornost sve veća.

♠ Od nastavnika se traži da poznaje solidno predmet koji predaje, osnove

pedagogije, psihologije i metodiku predmeta koji predaje. Sve ovo govori da se
od nastavnika traži ovladavanje sadržajima koji čine tri kompleksne profesije, a
njihovo obrazovanje, pored značajnih promena, ostalo je još uvek nedovoljno.

♠ Sporo se otklanjaju uzroci koji su doveli do toga da nastavnik rutinski obavlja

svoj posao, da se ponekad ponaša kao radnik na traci i administrativno odnosi
prema učenicima i njihovim roditeljima.
► U današnjim uslovima rada teško je organizovati nastavu koja bi maksimalno
zadovoljila mentalne sposobnosti učenika, oslanjala se na njihova prethodna
znanja, tempo i način rada, temeljila vaspitno-obrazovne sadržaje na
interesovanjima i motivaciji i pratila i uvažavala specifične vrste reagovanja koje
učenici ispoljavaju u procesu nastave i vaspitanja.

► Zbog ovih razloga teško se postiže interesovanje učenika za određene sadržaje,

disciplinovanost na časovima, doživljavanje vrednosti, smisla i praktične
opravdanosti nastavnog gradiva, a sve ovo negativno utiče na kvalitet znanja
učenika, tempo njihovog intelektualnog i socijalnog razvoja i na odnose između
nastavnika i učenika s jedne strane, porodice i škole, s druge strane.

► Nastavnička delatnost spada u retke delatnosti koje se obavljaju uvek pred licem
javnosti, gde je potrebna maksimalna odgovornost za ono što će se reći, za ono
što će se učiniti i za ono kako će se ponašati. Nastavnik uvek deluje na učenike,
pozitivno ili negativno, onim što čini, onim što kaže i onim kako kaže.

► Od njega se traži visok stepen moralne odgovornosti, besprekorno ponašanje u

školi i na ulici, korektno držanje prema roditeljima i učenicima, drugarski odnos
prema kolegama, jasnost u stavovima i životnim opredeljenjima. Drugim rečima
od nastavnika se traži da bude fini intelektualac, moralno zdrava i psihički
stabilna ličnost, ličnost čvrstih i postojanih uverenja i pogleda.
 U savremenoj školi se još zadržavaju hijerarhijsko-administrativni odnosi,
uočljiva je neretko autoritativna pozicija nastavnika.

 Autoritet nastavnika, u nekim školama, formira se na osnovi njegovog

superiornog položaja kao organizatora i verifikatora vaspitno-obrazovnog rada,
privilegije da može na osnovi subjektivnog uverenja dati ocenu učenika, izricati
disciplinske mere, davati pohvale i nagrade.
  Mladi ljudi našeg vremena ne mire se sa ovakvom pozicijom, a to ispoljavaju na
različite načine. Nezadovoljstvo omladine svojim položajem u porodici, školi i
društvu ispoljavalo se ranijih godina pretežno van škole, ali su, naročito
poslednjih nekoliko godina, uočeni vidovi ispoljavanja nezadovoljstva omladine u
školama (bojkot časova, nedolazak u školu, neudovoljavanje raznim obavezama,
ispoljavanje rezignacije i ravnodušnosti prema svemu onome što se dešava u
školi, organizovanje štrajkova itd.).

 Koordinacija faktora vaspitnog delovanja (porodice, škole i faktora društvene

sredine) teško se ostvaruje u našem vremenu. Teškoće koodiniranja naročito se
ispoljavaju u oblasti ciljeva, sadržaja i principa vaspitno-obrazovnog rada.

Bitni činioci lika nastavnika

Osnovni motivi onog koji se opredeljuje za poziv vaspitača trebalo bi da budu, u

prvom redu, spremnost da služi ljudima, a ne da vlada njima i ostvaruje svoje
uske ciljeve (mada sebe ne treba otuđivati u profesiji).

Vaspitački poziv podrazumeva ljubav prema deci i želju da im se pomogne da

uče i slobodno se razvijaju, spremnost za permanentno usavršavanje u struci i
proširivanje svoje opšte kulture, razumevanje za zahteve koje društvo postavlja
vaspitačima mladih u pogledu moralnog ponašanja, predanost svome poslu i
odgovornost za kvalitet svoga rada.

Od nastavnika se traži sledeće:

poznaje predmete poznaje sebe

koje predaje, kao čoveka
da poseduje pedagogiju i i vaspitača
psihologiju poznaje vaspitne
solidnu probleme mladih da vlada
opštu kulturu koje vaspitava i sobom
njih kao ličnosti

 Veoma je značajno da nastavnik ima one karakterne kvalitete koji će mu

omogućiti da komunicira s mladim ljudima, vezuje ih za sebe, uliva poverenje
svojom ličnošću, oduševljava integritetom i vitalitetom svoje ličnosti.

 Učenici su veoma kritični ako primete da se kod nastavnika ne ostvaruje

sklad između misli, reči i dela.

 Naravno, od nastavnika se ne traži da bude savršeno biće, nego da se od njega

traži da ima stabilne karakterne i druge kvalitete i da takve kvalitete izgrađuje kod
 svojih učenika. Nastavnički poziv zahteva ulaganje energije i izdržljivost, a isto
tako emocionalnu stabilnost i mentalni integritet ličnosti. Stoga se kao kriterijumi
koji su značajni za uspešan rad nastavnika uzimaju njegovo mentalno i fizičko
zdravlje.

 Za ljudsku akciju, komunikaciju i interakciju značajna je fleksibilnost u

stavovima, sposobnosti u radu s ljudima, strpljenje, tolerancija i slično.

Značaj poznavanja cilja vaspitanja

Veoma je značajno da nastavnik poznaje osnovne ciljeve vaspitanja koji su dati u

zvaničnim dokumentima organa vlasti. U zvaničnim dokumentima ovako su dati ciljevi
vaspitanja i obrazovanja u našem društvu:

da omladina i odrasli ovladaju osnovama nauke i osposobe se za rad i

stvaralačku primenu naučnih dostignuća i tehničkih otkrića, menjajući karakter i
strukturu rada; da usvoje pozitivan i odgovoran odnos prema radu kao izvoru
svih vrednosti i merilu sopstvenog ekonomskog i društvenog položaja; da razviju
svoje sklonosti i radne sposobnosti i steknu smisao za racionalizaciju i kulturu
rada;

da se upoznaju sa suštinom društveno-ekonomskih odnosa, političkom

strukturom, pravima i dužnostima građana u demokratskom društvu i da se
osposobe za neposredno odlučivanje o uslovima i rezultatima svoga rada, za
progresivno menjanje društvenih odnosa; da ovladaju demokratskim metodama u
ostvarivanju ličnih prava i sloboda i razviju smisao za solidarnost u radu i
zajedničkom životu;

da izučavaju zakonitosti razvitka prirode, društva i čoveka i usvoje naučni

pogled na svet; da se upoznaju sa savremenim dostignućima u obalsti društvenih
nauka; da na tim osnovama neguju svoju kritičku misao, shvate protivurečnosti
društvenih procesa i lično se angažuju u borbi najnaprednijih snaga društva za
novo i savršenije; da budu trajno zainteresovani za otkrivanje istine i svesni
potrebe permanentnog obrazovanja i samostalnog učenja;
da se vaspitaju u duhu pripadnosti svome narodu, ravnopravnosti, vernosti
domovini i spremnosti za odbranu njene nezavisnosti u duhu poštovanja drugih
naroda, međunarodne solidarnosti ljudi i mira u svetu;

da obogaćuju svoju ličnost etičkim, estetskim i duhovnim vrednostima kulture

svoga naroda kao i kulture čovečanstva, i trajno se angažuju u kulturnom životu;

da u privatnom i javnom životu razvijaju humane i odgovorne međusobne

odnose i da se osposobe za ocenjivanje sopstvenih postupaka i ponašanja drugih
sa stanovišta usklađenosti ličnih i društvenih odnosa; da se pripreme za zdrave
 odnose među polovima, odgovorne odnose u braku i u vršenju roditeljskih
dužnosti;

da se fizički i psihički razviju u zdrave ličnosti koje će osećati trajnu potrebu za

fizičkom kulturom zasnovanom na savremenim shvatanjima o njenoj ulozi u
razvoju čoveka i društva.

 Poznajući osnovne ciljeve vaspitanja i obrazovanja moći će lakše doći do

konkretnih zadataka rada koji sam obavlja i koji drugima pripadaju, utvrdi puteve
i načine njihove realizacije i moguće postupke i tehnike verifikacije onoga što u
radu postiže.
♣ Zahvaljujući cilju vaspitanja može se lakše odrediti organizacija sistema
vaspitanja i obrazovanja, unutrašnji odnosi u vaspitno-obrazovnim institucijama i
položaj vaspitanika u vaspitnom procesu.

♣ Iz ciljeva vaspitanja proizilaze pedagoški standardi, kriterijumi za vrednovanje

rezultata rada nastavnika i učenika.

♣ Ako dobro poznaje cilj vaspitanja nastavnik će lakše izvršiti izbor nastavnog
gradiva, umešnije će pristupiti njegovoj realizaciji u razredu, uspešnije će
angažovati učenika u nastavi.

♣ Osnovni zadatak škole danas nije samo u tome da obezbedi sticanje što većeg
kvantuma znanja, mada i to ne možemo i ne smemo zanemariti, već da kreira
uslove u kojima će mladi slobodno razvijati svoje sposobnosti, sticati
profesionalna znanja, izgrađivati pogled na svet, društvenu svest i afirmisati se
kao slobodni i samostalni stvaraoci.

♣ Cilj nastave nije samo da omogući učenicima parcijalna usvajanja naučnih

činjenica i generalizacija, već je zadatak nastave da činjenice povezuje, od njih
kreira celovite sisteme kojima će učenici ovladati, razvijati svoje sposobnosti,
formirati koncepte mišljenja i pogled na svet.
► Poznavanje cilja vaspitanja omogućuje nastavniku da ocenjuje ciljeve i
zadatke svoga predmeta, načine kako ih svakodnevno realizuje i koliko njima
postiže kad završi realizaciju određenih sadržaja u toku školske godine ili jednog
stupnja školovanja.

► Kad prouči ove ciljeve i zadatke nastavnik odre]enog predmeta će lakše

postavljati obrazovne i vaspitne ciljeve i zadatke pojedinim nastavnim jedinicama.

► Na isti način će raditi nastavnici drugih predmeta koji se realizuju u osnovnim i

srednjim školama. To će im omogućiti da osete veću potrebe za koordinacijom
nastavnih sadržaja različitih predmeta, uvide potrebu usklađivanja svoga rada
sa radom drugih nastavnika, jasnije sagledaju celovite zadatke koji se
postavljaju u školi, da se sa više odgovornosti zalažu za njihovo realizovanje, za
izgradnju integralne, svestrano obrazovane i stvaralačke ličnosti.
 ► Današnja škola i rad nastavnika pate od zatvorenosti u okvire pojedinih struka,
neusklađenog realizovanja sadržaja nastavnih predmeta, nejedinstvenosti u
vaspitnom delovanju i neretko odsustva zajedničkih stavova i usmerenja u
organizovanju života i rada u školi.

OSNOVNE KOMPONENTE SVESTRANO RAZVIJENE LIČNOSTI

► Vaspitanje ličnosti se može shvatiti i klasifikovati na više načina. Savremena

pedagogija razmatra celovit razvoj ličnosti sa stanovišta objektivnih zahteva
društvenog života i praktičnog suočavanja čoveka sa njima i sa stanovišta
subjekta i njegovih svojstava, osobina i potreba.

► Od razlićitih shvatanja o vaspitanju, izdvajamo ona koja su značajna za pojedine

oblasti ličnosti. Prema tom kriterijumu, može se izdvojiti intelektualno (umno),
moralno, estetsko, radno i fizičko vaspitanje.

► U svakoj od pomenutih oblasti, moguće je i opravdano da se razmatraju i uža

pitanja, pojedini segmenti, koji doprinose boljem, potpunijem razumevanju i
određivanju načina njihovog podsticanja i unapređivanja, kao što je opravdano i
njihovo međusobno povezivanje.

► Pedagoška taksonomija podrazumeva ostvarivanje vaspitnog cilja posredstvom

vaspitnih komponenata. Komponente predstavljaju ostvarivanje zadataka u
domenu jedne od njih, obezbeđujući pogodne uslove za delovanje i u drugim
oblastima i domenima.

► Postoji međuzavisnost vaspitnih komponenata, koja je uslovljena, pre svega,

karakterom razvoja i interakcija pojava koje sadrži i obuhvata.
Iako navedene komponente predstavljaju jedinstvenu celinu (kada se govori o
vaspitanju obično se podrazumeva da je ono jedinstven, nedeljiv proces
svestranog razvoja ličnosti), radi boljeg i potpunijeg razumevanja, izlažemo ih i
prikazujemo odvojeno i sukcesivno, isticanjem suštine, značaja, zadataka,
principa i sadržaja svake od njih.

Pri tome, redosled njihovog izlaganja ne predstavlja nikakvu hijerarhiju, jer svaka
komponenta obrazovanja i vaspitanja ima svoj specifičan značaj i ulogu u
celovitom razvoju i formiranju ličnosti.

Ako hoćemo da izgradimo celovitu ličnost, svako odstupanje od celovitog

razvoja ličnosti u procesu vaspitanja dovodi do ograničavanja vaspitnog uticaja.
Montenj je, govorieći o jedinstvenosti i celovitosti vaspitanja, rekao da ne
vaspitavamo ni telo ni dušu, već čoveka.
 Većina autora smatra da se u vaspitnoj praksi mora uvek, na svakom mestu, u
svakoj prilici i u svakom predmetu voditi računa o skladnom razvoju svih
strana ličnosti, o integralnom razvijanju njenih fizičkih, intelektualnih,
moralnih, estetskih i radnih snaga i sposobnosti, osobenosti i kvaliteta.

Fizičko vaspitanje

 Pravilan telesni razvoj i zdravlje čine neophodnu pretpostavku i prirodnu osnovu

celovitog i svestranog razvoja ličnosti. Fizičko vaspitanje, raznovrsnim
sredstvima, deluje na čoveka u celini, a ne samo na čovekovo telo.

 Fizičko vaspitanje potpomaže zdrav i svestran rast i razvoj mladih, razvijanje

njihove telesne snage, otpornosti organizma i jačanje radne sposobnosti.

 Ono doprinosi da učenici izgrade realnu predstavu o svojoj snazi i o

sposobnostima njihovog organizma, da uspešno vladaju svojim telom i razumno
koriste svoju fizičku snagu; da budu snažni, zdravi, uporni, izdržljivi, okretni,
inicijativni, smeli; da neguju skladnost i lepotu pokreta.

 Cilj fizičkog vaspitanja je da doprinese svestranom, harmonijskom,

stvaralačkom i autentičnom razvoju ličnosti. Posebno osmišljenim sistemom
sadržaja, metoda, sredstava i oblika fizičko vaspitanje podstiče telesni razvoj
mladih, usavršava njihovu motoriku, razvija svest o značaju bavljenja fizičkom
kulturom i potrebi unapređivanja sopstvenog zdravlja i telesnog razvoja.
 Od nivoa razvijenosti psiho-motoričkih sposobnosti, zdravlja i fizičke kondicije, u
velikoj meri, zavisi uspešnost čoveka u obavljanju svakodnevnih i profesionalnih
zadataka, odbrambena sposobnost zemlje i čovekovo potomstvo.

 U savremenom svetu sve većeg stepena automatizacije, robotike i

kompjuterizacije sve prisutnije su tendencije smanjenja čovekovih fizičkih
aktivnosti i kretanja.

 Fizičko vaspitanje je značajan faktor održavanja, obnavljanja i uvećavanja

psihofizičke energije, povećavanja životnog optimizma i osmišljenog korišćenja
slobodnog vremena. To se pozitivno odražava na radnu produktivnost čoveka,
njegovo stvaralaštvo, mentalno i fizičko zdravlje.

 U raznovrsnim oblicima fizičke kulture mladi i odrasli mogu da zadovolje svoje

potrebe za kretanjem, igrom, druženjem, takmičenjem, postignućem i
samorealizacijom.

 Posebna je uloga fizičkog vaspitanja u stvaranju uslova za aktivan odmor i

zdravu razonodu. Fizičko vaspitanje daje značajan doprinos borbi protiv
konzumiranja alkohola, narkotika i duvana i beskorisnog provođenja vremena.
  Fizičkim vaspitanjem obezbeđuju se neophodni uslovi za stimulisanje rasta,
poboljšanje funkcija opažanja, organa za kretanje, disanje, krvotok, varenje i
centralnog nervnog sistema. Ono je značajan činilac preventivne medicine,
socijalizacije i moralnog razvoja mladih.

 Fizičkom vaspitanju postavljaju se ovi zadaci:

rast i razvoj tela,

razvoj psihofizičkih sposobnosti,
negovanje zdravlja, otpornosti
i izdržljivosti organizma i slično
higijensko-biološki

sticanje znanja, veština i navika;

vaspitno-obrazovni razvijanje psihofizičkih sposobnosti
i interesovanja, razvijanje moralnih osobina,
crta karaktera, stavova, moralnih navika,
lepote i skladnosti pokreta,
kolektivizma itd.

pripremanje mladih
za aktivan odmor
i zdravu razonodu osposobljavanje mladih da
znalački koriste svoje slobodno vreme,
podižu svoje fizičko i psihičko zdravlje,
čine život dinamičnijim i interesantnijim

Faktori i oblici fizičkog vaspitanja

ª Ostvarivanju zadataka fizičkog vaspitanja mora se pristupiti veoma studiozno.

Nepravilno organizovano fizičko vežbanje i fizičke aktivnosti dece negativno se
odražavaju na telesni rast, funkcionisanje i zdravlje organizma.

ª Nikakvi taktičarski rezultati ne smeju biti nadređeni pravilnom fizičkom

razvoju, zdravlju i moralnosti mladih ljudi.

ª Značajnu ulogu u realizaciji fizičkog vaspitanja imaju porodica, predškolske

ustanove, škole, organizacije za fizičku kulturu, sportska društva, klubovi i
organizacije i sredstva masovnog informisanja.

ª Najznačajnije mesto u ostvarivanju zadataka fizičkog vaspitanja u školi pripada

nastavi fizičkog vaspitanja. U školama se organizuju raznovrsne sportske sekcije,
 sportska takmičenja, sportske priredbe, kursevi i druge aktivnosti kojima se
razvija fizička kultura i pružaju mogućnosti da učenici zadovolje sportsko-
rekreativna interesovanja i potrebe.

ª Letovanja, zimovanja, logorovanja, planinarenja, nastava u prirodi i druge

rekreativno-zabavne i sportske aktivnosti imaju veliki značaj za razvoj fizičke
kulture mladih, njihovo zdravlje i vaspitanje uopšte.
 U fizičkom vaspitanju postoje brojni oblici koji se iskorišćavaju u vaspitno-
obrazovnom radu. Njihovo iskorišćavanje zavisi od uzrasta učenika, uslova u
kojima škola radi, vrste škole i slično.

û Igre se koriste u osnovnoj školi, a naročito u vremenu od I-III razreda. Pored

igara u ovom periodu se sa decom rade jednostavne vežbe, organizuju razne
aktivnosti i drugi slični oblici fizičkog vaspitanja.

û Od III-V razreda, pored igara, imamo vežbe oblikovanja, neke sportove

(dostupno uzrastu) i razne druge telesne aktivnosti. Ovde se vodi računa da deca
izgrade osećanje za prostor, vreme, da ostvaruju kontrolu tela, ulažu napor i
slično.

û U vremenu od VI-VIII razreda kao oblici fizičkog vaspitanja javljaju se pretežno

vežbe oblikovanja i sportovi (plivanje, skijanje, odbojka, košarka, fudbal i
drugi).

û U srednjoj školi koriste se složeniji oblici fizičkog vaspitanja i nastavljaju

sportske aktivnosti koje su počele u osnovnoj školi.

U realizaciji spomenutih sadržaja fizičkog vaspitanja nastavnici se koriste

sledećim nastavnim metodama: metoda izlaganja, kooperativne aktivnosti,
objašnjavanja, demonstracije, simulacije, rada sa udžbenicima i drugim štampanim
materijalom. Od prirode gradiva i raspoloživih sredstava, kao i od uzrasta učenika, zavisi
koju ćemo od metoda najviše koristiti i kako ćemo ih i koliko kombinovati.

Intelektualno vaspitanje

 Naučno-tehnološka revolucija u osnovi je izmenila odnose između nauke i

proizvodnje, nauke i obrazovanja, proizvodnje (rada) i obrazovanja. Razvoj i
procvat nauke i tehnike neposredno utiču na obrazovanje, njegov sadržaj,
metode, tehniku i primenu.

 Napredak nauke i tehnike dovodi do neprestanog proširivanja obima znanja

neophodnog u svim domenima rada. Doživeli smo “eksploziju” znanja koje se
povećava geometrijskom progresijom. Svakih 5 - 10 godina udvostručava se masa
informacija, a u nekim područjima ovaj porast je znatno veći i brži.
  Zbog toga učenje danas mora biti više od običnog zapamćivanja. Ono mora
obuhvatiti: razumevanje, poimanje, identifikovanje informacija i njihovo
transformisanje u generalizacije, pojmove, principe, zakone.

 Učenici moraju znati kako da upotrebe i primene ono što su naučili ili kako to
mogu saopštiti. Ako se želi ići “u korak sa vremenom”, obrazovni sadržajji
moraju da budu dinamični kao što je to slučaj i sa savremenom naukom.

 Na pitanje šta je vredno znati, američki didaktičar Džerom Bruner odgovara da

nije toliko bitan ekstenzivan obim znanja, koliko razvijena snaga razuma i
svesna sposobnost ponašanja – ono što će detetu ostati stalna svojina i u situaciji
kada se vreme i okolnosti promene.
 Intelektualno vaspitanje obuhvata sticanje znanja (o prirodi, ljudskom društvu
i čoveku), veština i navika (higijenskih, kulturnih, radnih), izgrađivanje
intelektualnih sposobnosti (pažnje, pamćenja, suđenja, govora i mišljenja,
interesovanja za objektivnu spoznaju, istinoljubivosti, samostalnosti, kritičnosti),
izgrađivanje naučnog pogleda na svet i povezivanje nastave sa životom,
teorije s praksom.

 Suština ovog vaspitanja odnosi se i na prenošenje i usvajanje vrednosti:

kulturnih, naučnih, tehničkih radnih, etičkih, estetskih i drugih, što zajedno stvara
osnovu i za ostvarivanje ostalih komponenata vaspitanja.

 Od posebnog je značaja negovanje kulture intelektualnog rada.

 Sposobnosti sticanja znanja, uviđanja, rešavanja problema i samostalna

stvaralačka delatnost imaju široko vaspitno značenje.

U procesu intelektualnog vaspitanja koristimo se ovim sredstvima:

► nastavnim predmetima,
► posrednim i neposrednim iskustvom i
► stvaralačkim ostvarenjima koje mladi čine.

Sva ova sredstva su međusobno povezana, uzajamno uslovljena i stoga ih je teško

razgraničiti i odvojeno tretirati.
 usvajanje naučnih znanja,umenja i navika
i formiranje osnove za pogled na svet

razvijanje intelektualnih sposobnosti

Intelektualno vaspitanje
treba da sadrži sledeće
razvijanje motivacije za učenje

osposobljavanje učenika za samostalno

sticanje znanja, za samoobrazovanje i
razvijanje kultura i tehnika
intelektualnog i drugog rada

Intelektualno vaspitanje temelji se na sledećim značajnim principima:

• vaspitne usmerenosti nastave (nastava ne daje samo znanja već i razvija ličnost u
celini),

• svesnosti i aktivnosti (od učenika se očekuje pravilan odnos prema ciljevima i

zadacima nastave, maksimalno ulaganje napora u nastavi, svesno usvajanje i
razumevanje znanja, njihovo primenjivanje u praksi, stalan rad na razvoju i
afirmaciji svoje ličnosti, doprinos nastavi i vaspitanju),

• očiglednosti (pokazivanje predmeta i pojava učenicima, demonstriranje objekata,

modela, slika i crteža, adekvatno prezentovanje sadržaja u interesu da usvojeno
znanje bude konkretno, ispunjeno sadržinom, savladano sa razumevanjem i
primenljivo u životu ličnosti),

• sistematičnosti i postupnosti (obezbeđuje se da se poštuje logika nastavnih

predmeta, da se učenicima da sistematizovano znanje, da se ono približi psihičkim
mogućnostima učenika, da se ostvari integritet znanja, a da bi se to postiglo nužno
je voditi računa da se u obradi gradiva ide od bližeg ka daljem, od jednostavnog
ka složenom, od lakšeg ka težem i od poznatog ka nepoznatom)

• odmerenosti nastave uzrastu učenika (od uzrasta učenika, njihovih opštih

sposobnosti, prethodnih znanja zavisi tok i ishod nastave).
Intelektualno vaspitanje se realizuje pomoću sledećih nastavnih metoda:

demonstracije žive reči

(demonstriranje i posmatranje objekata
i pojava u prirodi, demonstriranje pojava
i procesa u laboratoriji, demonstriranje
slika, crteža, grafikona itd.),
(predavanje, pričanje, objašnjavanje,
opisivanje i razgovor kao sastavni delovi
metode žive reči koji se upotrebljavaju
u nastavi svih predmeta)

rad s udžbenikom i drugim štampanim materijalom

(uvođenje učenika u tehnike kako se knjigom treba koristiti, osposobljavanje mladih

da se samostalno služe knjigom i da im ona postane stalan izvor saznanja o prirodi,
ljudskom društvu, njegovim odnosima, čoveku i njegovoj funkciji).

Ovde se koristi i metoda istraživanja, otkrivanja i druge.

Kojom ćemo se metodom nastavnog rada koristiti u konkretnoj situaciji zavisi od

sledećih bitnih činilaca:

♣ cilja koji želimo ostvariti,

♣ prirode gradiva koje realizujemo,
♣ od psihofizičkih osobenosti i prethodnih znanja učenika,
♣ raspoloživih nastavnih sredstava i
♣ od opštih uslova u kojima realizujemo određeno gradivo.

Retko se koristimo samo jednom metodom u procesu nastave zbog toga što
kombinacijom više njih postižemo bolje efekte rada, snažnije vežemo učeničku
pažnju i više ih motivišemo za nastavni rad.

Teorija formalnog i materijalnog obrazovanja

◘ Po teoriji formalnog obrazovanja umne sposobnosti su, kao i telesne snage,

urođene i mogu se uvežbavanjem na odgovarajućim sadržajima usavršavati, a
onda primenjivati na drugim sadržajima koji se susreću u životu.

◘ Zbog toga nije najvažniji sadržaj na kome se vežba, nego vežbanje kao takvo.
Ovde je važna forma, a ne sadržaj.

◘ Sadržaji se biraju prema tome koliko pružaju mogućnosti za vežbanje i razvijanje

duhovnih moći.
 ◘ Teorija materijalnog obrazovanja ukazuje na to da se obrazovni nivo učenika
ceni prema tome kolikom količinom znanja raspolaže.

◘ Zato se traži da se na učenika prenese što veća količina znanja i ocenjuje se

materijalna korisnost znanja, njegova praktična vrednost i upotrebljivost u
određenoj delatnosti.

◘ Ovo je uslovilo preveliko gomilanje gradiva, preopterećivanje učenika,

tendenciju da se kod njega razvijaju reproduktivne snage, a u školi frontalni
oblik rada, upotrebu verbalnih metoda i učenje bez razumevanja.

◘ Sticanje znanja i razvijanje ljudskih sposobnosti mora se ogledati u

njihovom dijalektičkom jedinstvu.

Estetsko vaspitanje

Suština estetskog vaspitanja

 Estetsko vaspitanje pomaže izgrađivanju sposobnosti za estetsko posmatranje,

doživljavanje, suđenje i izgrađivanje estetskog ukusa potrebnog za razvijanje i
negovanje estetske kulture učenika.

 Posebna je uloga estetskog vaspitanja u izgrađivanju i negovanju sposobnosti za

stvaralaštvo.

 Estetsko vaspitanje doprinosi razvijanju i konstruktivnom usmeravanju estetske

imaginacije i negovanju stvaralačkih snaga koje učeniku omogućuju da u
uočavanju, doživljavanju, ocenjivanju i stvaranju lepog nađe smisao i uživanje i
da na taj način razvija, oplemenjuje i obogaćuje svoj unutrašnji život koji će,
pored ostalog, pomoći mladim ljudima da se uzdignu iznad svakodnevnih sitnih
ljudskih slabosti, da ispune život lepim u školi, porodici i društvenoj sredini.
 U organskoj povezanosti sa drugim komponentama vaspitanja estetsko vaspitanje
doprinosi razvoju estetske kulture, podsticanju i usavršavanju ukupne čovekove
duhovnosti, moralnosti i stvaralaštva.

 Čoveku data prirodna mogućnost da opaža, doživljava, izražava i stvara lepo

mora se planski i sistematski razvijati i usavršavati u procesu estetskog vaspitanja.
Samo u tom slučaju ove dispozicije mogu postati sposobnosti

 Estetsko vaspitanje nije namenjeno samo, ili prvenstveno, talentovanim,

umetnički nadarenim učenicima. Estetska kultura je sastavni deo opšte kulture
čoveka.
  Estetsko vaspitanje ima šire znčenje od umetničkog vaspitanja, jer je
usmereno na razvoj integralne, svestrane ličnosti, na razvoj intelektualnih, voljno-
delatnih i emotivnih sfera ličnosti.

 Lepo kao estetska kategorija ne obuhvata samo lepo u umetnosti, već i u

prirodi, životu, međuljudskim odnosima, radu i njegovim produktima.

Estetsko u objektivnoj
stvarnosti
(u društvu, radu, svakodnevnom
životu
i prirodi)

Izvori
estetskog
vaspitanja
Umetnost
(književnost, muzika,
Subjektivno estetsko
likovna, pozorišna,
(svest, ukus, estetske
filmska i
ideje i ideali)
primenjene
umetnosti)

Zadaci estetskog vaspitanja

a) razvijanje sposobnosti za uočavanje i procenjivanje lepog, sticanje znanja i

shvatanje estetskih vrednosti,
b) razvijanje sposobnosti, potreba i navika za doživljavanje estetskih vrednosti,
c) razvijanje sposobnosti, potreba i navika za stvaranje lepog,
d) stvaranje uslova da se život i ljudski odnosi učine lepim.
 Posebni zadaci su: produbljivanje estetskih zapažanja, razvijanje i
upotpunjavanje predstava o lepom, razvijanje estetskih potreba i interesovanja, sticanje
znanja, umenja i navika, razvijanje estetskih pogleda, ubeđenja, ideala ukusa i
sposobnosti za estetsko procenjivanje.

Principi estetskog vaspitanja su:

kvalitetnosti sadržaja i sredstava prilagođavanja uvažavanja interesovanja

u estetskom vaspitanju uzrasta učenika učenika

konkretnost očiglednost svestranost dostupnost

svesna aktivnost individualizacija

učenika

Metode estetskog vaspitanja su:

izlaganje demonstracija razgovor vežbanje i navikavanje

ekskurzija podsticanje i razvijanje stvaralaštva panel diskusija

metoda posmatranja metoda slobodnog izražavanja metoda estetske analize

Faktori estetskog vaspitanja su: škola, porodica i društvena sredina, a posebno razne
organizacije i kulturne institucije (pozorište, muzeji, galerije, bioskopi, domovi kulture,
izložbe, kulturno-umetnička društva i slično), posebno masovna sredstva komunikacije
(štampa, radio, televizija, internet).

Sredstva estetskog vaspitanja:

a) Umetnost sadrži mnoga znanja o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, o životu, radu

idejama drugih. Umetnost u delima estetičara snažno je sredstvo estetskog
vaspitanja. Najvrednije sredstvo su sama umetnička dela iz raznih oblasti
umetnosti.
 b) Priroda kao sredstvo. Ona je prvi vaspitač deteta u estetskom pogledu i vrši uticaj
na čoveka u razvijanju smisla za doživljavanje lepog. Ona inspiriše, zadovoljava i
afirmiše čovekovo estetsko ja.

c) Život i odnosi. Ovde deluje urbanizacija, načini stanovanja i odnosi u sredini.

Primenjena umetnost, arhitektura i način života.

Moralno vaspitanje

 Moralno vaspitanje doprinosi izgrađivanju moralne svesti i savesti, moralnih

osećanja i interesa, moralnih stavova i uverenja, moralnog posmatranja i
suđenja.

 Moralno vaspitanje potpomaže razvijanje i negovanje humanih odnosa među

ljudima, negovanje prijateljstva i čovečnosti, postizanje sklada između misli,
reči i dela u svakodnevnom životu i radu.

 Moral je sistem osećanja dužnosti i savesti, predstava o dobrom i rđavom, pravila

i normi koje imaju za cilj učvršćivanje određenih društvenih odnosa i regulisanje
ponašanja ljudi u društvu, saglasno njegovim bitnim odnosima.

 Moral je ontološki konstituent ljudske prirode, bitan činilac u socijalizaciji,

humanizaciji i personalizaciji ličnosti. To je složena i mnogostruka pojava
društvenog života. Obuhvata principe, norme, pravila i zahteve koji određuju i
regulišu ponašanje ljudi u svim oblastima društvenog i ličnog života, odnosima
prema stvarima i pojavama realnog sveta i uzajamne odnose u ispunjavanju
obaveza prema društvu, drugim ljudima i samom sebi.

 Adekvatno shvatanje morala implicira aktivnost čoveka u usvajanju moralnih

normi, moralnom rasuđivanju i delanju.

 Svojom aktivnom moralnom delatnošću čovek saznaje svoju ljudsku suštinu,

nalazi sebe samog i ostvaruje svoju autentičnost u svim dimenzijama svog
ljudskog bića.
Organizacija i izvođenje moralnog vaspitanja

1) Programiranje rada
Istraživanja koja smo obavili (među nastavnicima i učenicima) i delikatne
moralne dileme našeg društva pokazuju da bi bilo neophodno šire postaviti moralno
vaspitanje u osnovnim i srednjim školama, sastaviti za njega marljiv plan i program i
organizovanije ga izvoditi.

2) Sadržaji moralnog vaspitanja.

Sadržaj se određuje uvažavajući osnovne postavke cilja vaspitanja, moralne
probleme društvene zajednice, mogućnosti škole, uzrast i interesovanja učenika.
Sadržaj moralnog vaspitanja mogao bi obuhvatiti, pored ostalog, sledeće probleme:
û prvi oblici društvene svesti,
û razvoj i odnos običaja, morala, prava i religije, suština morala,
û ličnost i društvo, odnos pojedinca prema društvu, odnos društva prema pojedincu,
û razvijanje poželjnih moralnih osobina potrebnih za korektan odnos prema drugim
ljudima,
û negovanje moralnih osobina značajnih za prihvatljiv odnos prema zajednici,
û izgrađivanje moralnih svojstava za razuman odnos prema sebi,
û moralne vrednosti demokratskog društva,
û čovek kao aktivni činilac u društvenom i političkom delovanju
û rad kao merilo vrednosti čoveka i njegove društvene pozicije
û razumevanje i solidarnost među ljudima
û stvaranje uslova za human odnos između muškarca i žene;…

3) Praktično izvođenje moralnog vaspitanja

 Moralno vaspitanje bi trebalo organizovati tako da se skladno dopunjavaju

vaspitno-obrazovna nastojanja škole, uticaji društvene sredine i moralna
delatnost dece i omladine.

 Za ovo je potreban marljiviji rad nastavnika, njihova čvršća veza sa porodicom i

faktorima društvene sredine.

 Efikasnost moralnog vaspitanja dostiže svoje maksimume onda kad se, pored
obezbeđenja objektivnih uslova, postigne jedinstvo svesti i aktivnosti.

 Tako, na primer, u razvijanju svesne discipline, umesto praznog moralisanja utemeljnog

na verbalizmu, potrebno je da učenik u svakodnevnoj delatnosti uviđa značaj
discipline, shvata i prihvata disciplinske mere koje škola daje, nastoji obogatiti školsku
disciplinu novim sadržajima i sam biti odgovoran za njeno ispunjavanje u prvom redu pred
U moralnom vaspitanju zadaci obuhvataju:
• usvajanje odgovarajućih etičkih znanja, vrednosti, normi i principa opštedruštvenog morala;
• razvijanje moralne volje, slobodu moralnog izbora, odgovorno ponašanje kao i formiranje
moralnog lika pojedinca kao člana društvene zajednice putem prakse moralnog ponašanja.
 Principi moralnog vaspitanja su:

idejne svesne moralne konkretnosti i

usmerenosti aktivnosti očiglednosti

postupnosti i odmerenosti poštovanje ličnosti

sistematičnosti uzrastu učenika učenika

kompleksni prilaz vaspitanje oslanjanje

vaspitanju u kolektivu na pozitivno

Zahteva usklađivanje vaspitnih Kolektiv učenika je društveni okvir Neophodno je pozivati

ciljeva ukupnog razvoja ličnosti.
Pretpostavlja usklađenost cilja,
zadataka, različitih metoda i
postupaka vaspitnog delovanja.
Treba imati u vidu da celina nije
običan skup delova iz kojih se
sastoji, već ona dobija
kvalitativno nova svojstva.
za ostvarivanje moralnog
vaspitanja, ali i istovremeno faktor
tog vaspitanja. Ovaj princip
zahteva organizaciju zajedničke
delatnosti i zajedničkih napora
učenika u rešavanju opštih
zadataka. Od nastavnika se
očekuje da organizuje zajednički
život učenika u kolektivu i da ih
poveže u sistem odnosa,
razumevanja i međusobne pomoći
se na ono što je
prihvatljivo, dobro i
pozitivno kod učenika.
Ovaj princip nameće
potrebu da nastavnici u
svom radu više koriste
primere koji ukazuju
zašto je, kako i kada
poželjno postupati u
određenim situacijama
 Metode moralnog vaspitanja su:

obuzdavanje i
navikavanje uveravanje diskusije
sprečavanje

kritike predavanje kažnjavanje

Sredstva moralnog vaspitanja su: nastava i učenje, proizvodni, društveno korisni rad i
aktivnosti (međusobno pomaganje, igre, sportovi, razne društvene aktivnosti, primer
nastavnika, primer ostalih, ideali, idoli, režim života, disciplina i slično), razna sredstva koja daje
porodični život, život u školi i život u društvenoj zajednici.

Društveno vaspitanje je sastavni, nerazdvojni deo moralnog vaspitanja. Ono je uslov i

rezultat razvoja celovite moralne ličnosti.

Društveno vaspitanje je usmereno na osposobljavanje čoveka za uspešno realizovanje

svojih građanskih prava, sloboda, dužnosti i obaveza koje ima u savremenom
demokratskom i pluralističkom društvu i zajednicama kojima pripada.

U procesu društvenog vaspitanja neophodno je kod mladih razvijati svest o nužnosti i značaju
sopstvenog angažovanja u ostvarivanju opšteljudskih ideala, društvenih ciljeva i vrednosti koji
život čine humanijim, slobodnijim, duhovno i materijalno bogatijim i moralno vrednijim.

Patriotsko vaspitanje

 U sadašnje vreme shvatanja o patriotizmu su se značajno promenila iz više

razloga. Pre svega, veoma je izražena tendencija objedinjavanja,
globalizacije zemalja prema različitim interesima: ekonomskim, političkim,
idejnim, vojnim,... Takvo objedinjavanje više naglašava
nadnacionalne interese i podržava ideje koje su zajedničke grupacijama država
(multikulturalno – pluralističko društvo)

 I pored takvih tendencija u svetu, pitanje patriotizma ostaje značajno, posebno

za one manje zemlje i narode koje nastoje da ne izgube vlastiti identitet i
nezavisnost, kao i za veliki broj zemalja u razvoju, a posebno za one koje imaju
svoju dugu istoriju, tradiciju, duhovnost, kulturu.

 Patriotsko vaspitanje se odnosi na stav pojedinca prema narodu kome pripada,

a obuhvata i pitanja koja su vezana za mesto i položaj sopstvene zemlje u svetu.

 Patriotsko vaspitanje podrazumeva razvijanje kod dece osećanja pripadnosti

zemlji i narodu, razvijanje emocionalnih veza i identifikaciju sa njim.
Patriotizam pretpostavlja privrženost i poštovanje dominantnih i specifičnih
vrednosti zemlje i naroda.
  Osnovu ovog vaspitanja čine: ljubav prema zemlji, narodu, jedinstvo interesa
(društvenih, ekonomskih, duhovnih, prosvetnih, kulturnih), dostignuća i duhovni
život naroda izražen u jeziku, običajima, tradiciji, nauci i umetnosti, religiji i
moralu, kao i spremnost za odbranu slobode i integriteta, nezavisnost zemlje i
naroda, veru u budućnost i prosperitet zemlje.

Radno vaspitanje

 U razvoju čoveka i društva radu pripada odlučujuća uloga. Čovek je radno,

aktivno i stvaralačko biće. Jedan od osnovnih pokazatelja čovekove vrednosti
jeste njegov rad, njegove radne sposobnosti, njegov stav prema radu i njegove
stvaralačke radne sposobnosti.

 U procesu osposobljavanja mladih za život radno vaspitanje je u istoriji ljudskog

društva imalo centralno mesto. Takvo mesto mu pripada i u savremenom svetu.

 Pogrešna su shvatanja koja su u prvi plan isticala samo razvijanje majstorstva,

spretnosti ruku mladih i ekonomsku korist dečjeg rada. Rad ima svoju punu
pedagošku vrednost samo ako doprinosi razvoju svestrane, celovite i
stvaralačke ličnosti.

 Radno vaspitanje je planski, sistematski i celishodno organizovan proces

razvoja radne kulture mladih. To je proces usmeren na sticanje znanja,
veština i navika i razvijanje sposobnosti neophodnih svakom čoveku kao
radnom, produktivnom i stvaralačkom biću.

 Radno vaspitanje u školi doprinosi sadržajnijem povezivanju škole i društvene

sredine, teorije i prakse i prevazilaženju formalizma u znanjima učenika.
 Suštinu radnog vaspitanja čini razvijanje interesovanja, volje za rad, negovanje
ljubavi prema radu i radnom čoveku, stvaranje potrebnih radnih navika,
izgrađivanje radnog potencijala, usvajanje opšte tehničke i radne kulture,
stvaranje takve radne atmosfere (u porodici i školi, đačkim organizacijama i
grupama) koja će omogućiti:

- da se individualni rad poveže i uskladi sa kolektivnim,

- da se shvati vaspitna i društvena uloga rada,
- da svaki učenik zauzme radno mesto u kasnijem životu koje odgovara njegovim
interesovanjima i sposobnostima,
- da pravilno razume i prihvati kolektivne obaveze
- da radi na moralnom jačanju i učvršćivanju kolektiva.

 Radno vaspitanje pomaže izgrađivanju svesne radne discipline, formiranju kod

učenika pravilnog shvatanja o ulozi rada i odnosu između intelektualnog i
manuelnog rada i osposobljavanju učenika da u stvaralačkom društvenom radu
nađu smisao života.
 Pedagoški pravilno odabrani i realizovani sadržaji radnog vaspitanja treba da
doprinesu ostvarivanju sledećih zadataka radnog vaspitanja:
1. Razvijanju radne i tehničke kulture mladih i njihovog pozitivnog odnosa prema
radu kao izvoru egzistencije i najznačajnijem faktoru razvoja čoveka i društva.
2. Usvajanju odgovarajućih znanja o principima savremene organizacije rada i
bitnim pretpostavkama racionalnog, ekonomičnog i visokoproduktivnog rada.
Učenici treba da poznaju naučne osnove savremene proizvodnje, principe
funkcionisanja savremenih mašina, organizaciju rada, osnovne tehnološke
procese, bitne elemente proizvodnje...
3. Ovladavanju radnim veštinama i navikama, odnosno razvijanju sposobnosti
neposredne primene stečenih znanja u praksi.
4. Buđenju i razvijanju učeničkih interesovanja, potreba i sposobnosti značajnih
za radno-tehničko obrazovanje i stvaralaštvo (stvaralačko produktivno mišljenje,
originalnost, mašta, opažanje, inventivnost, radoznalost...)
5. Profesionalnom informisanju i usmeravanju učenika (upoznavanje učenika sa
specifičnim zahtevima rada pojedinih zanimanja i usklađivanje sklonosti,
sposobnosti i želja učenika sa tim zahtevima)
6. Razvijanju pozitivnih moralnih osobina ličnosti (odgovornost, marljivost,
poštenje, entuzijazam, poštovanje svog i tuđeg rada, razvoj radne discipline,
kooperativnost,...)

Pedagoški značaj radno-tehničkog vaspitanja je u tome što doprinosi:

- uklanjanju razlika između umnog i fizičkog rada, skladnom umnom i fizičkom razvoju mladih,
- njihovom osposobljavanju da vladaju produktima tehnološke revolucije,
- povezivanju nastave sa životom, teorije sa praksom,
- razvijanju tehničke kulture,
- negovanju stvaralačkog tehničkog mišljenja
- osobljavanju mladih ljudi da odaberu profesionalnu delatnost koja će najbolje odgovarati
njihovim interesovanjima i sposobnostima.

Sredstva radno-tehničkog vaspitanja su:

nastavni predmeti društveno korisni rad proizvodni rad učenika

rad učenika u porodici društveni život

Svako od ovih sredstava na svoj način doprinosi ostvarenju osnovnih zadataka

radno-tehničkog vaspitanja.
 Principi radno-tehničkog vaspitanja su:

prilagođavanje sadržaja postupnosti i

očiglednosti
uzrasnim osobenostima učenika sistematičnosti

povezivanje teorije s praksom povezivanje nastave sa životom

princip individualizacije princip vaspitne usmerenosti

Metode radno-tehničkog vaspitanja su:

demonstracija predmeta
izlaganje razgovor
sa objašnjenjem

demonstracija radnih procesa demonstracija upotrebe raznih sredstava

sa objašnjenjem sa objašnjenjem

U nastavi radno-tehničkog obrazovanja retko se koristimo jednom metodom. Najčešće se

kombinuju dve ili tri metode u procesu realizovanja jednog sadržaja.

Radno tehničko vaspitanje ima širi vaspitno-obrazovni značaj i ne smemo ga svesti na obični
manuelni rad ili na uski zanatski rad. On mora imati opšte obrazovni karakter i
politehnički smisao.

PORODICA
KAO VASPITNI FAKTOR

Značaj porodičnog vaspitanja

 Porodica je prvi i veoma značajan (čak i nezamenljiv) faktor u vaspitanju i

obrazovanju mladih ljudi. Porodični odnosi su za dete prvi društveni odnosi. U
porodici ono doživljava prve socijalne kontakte, ostvaruje prve ljudske odnose,
doživljava njihovu psihološku vrednost, stiče predstave o svetu, međuljudskim
odnosima, saznaje logiku društvenih odnosa i sagledava svoj položaj u društvu.

 Zahvaljujući snažnom uticaju porodice na dete, njegov razvoj i ponašanje u

predškolskom dobu, taj uticaj ostaje veoma značajan, mada manje intenzivan i
efikasan, i kasnije kad dete pođe u školu, kad se pojača uticaj škole, faktora
društvene sredine i vršnjaka.

 Posebno je značajno naglasiti ulogu roditelja u vaspitanju dece. Uloga roditelja je

plemenita, uzvišena, privlačna i zanimljiva, s jedne strane, složena, delikatna i
veoma odgovorna, s druge strane. Veoma je teško biti roditelj u uslovima kad
 intenzivno deluju, na razvoj mladih ljudi, brojni faktori čije je vaspitno delovanje
neusklađeno, a često i kontraverzno.

Ograničenja roditelja kao vaspitača

U našem vremenu, pored očiglednog napretka koji je u raznim područjima učinjen,

postoji veliki broj objektivnih razloga koji onemogućavaju roditeljima da savesno ispune
svoju vaspitačku dužnost. Evo samo nekih koje želimo izdvojiti i naglasiti ovom
prilikom:
û relativno nizak kulturni i opšte obrazovni nivo velikog broja roditelja
û zaposlenost oba roditelja
û rđavi materijalni uslovi
û opterećenost određenih kategorija roditelja društvenim radom
û nedovoljna pomoć društvene zajednice zaposlenim roditeljima
û nedostatak organizovane zabave za decu i omladinu
û nedovoljna briga da se suzbiju negativni uticaji ulice
û negativan uticaj nekih masovnih sredstava

Roditelji ne shvataju dovoljno svoju odgovornost u vaspitanju

Neki roditelji ne shvataju svu odgovornost koju kao vaspitači mladih

pokoljenja imaju. Zbog toga oni ne čine dovoljno da proširuju svoju opštu
kulturu, pedagoško-psihološko obrazovanje i time kreiraju veće mogućnosti za
podizanje kvaliteta svoje vaspitno-obrazovne delatnosti.

Ovo je uzrok zbog koga:

- neki roditelji potpuno žive za svoju decu,
- drugi, pak, smatraju da je njihov zadatak da osiguraju deci hranu, odeću, obuću,
stan, a da vaspitanje treba da preuzme društvo,
- treći, smatraju da je važno imati (roditi) decu a da će sve drugo doći samo po
sebi.

U mnogim sredinama preko 50% roditelja ne dolazi redovno na roditeljske

sastanke i ne pokazuju stalnu brigu za rad dece u školi i probleme sa kojima se
susreću nastavnici. Oni ne pokazuju volju (iako uglavnom postoje minimalni
uslovi) da školsko dete ima svoje radno mesto u kući i da mu se omogući
samostalan rad posle nastave u izradi domaćeg zadatka i u učenju.
û Ima roditelja koji puno traže od svoje dece. Pored rada u školi traže od njih da
uče istovremeno strane jezike, muziku, slikarstvo i slično. Iako u osnovi dobri, ovi
zahtevi često prevazilaze mogućnosti deteta i veoma se negativno održavaju na
njegov celokupni rad i fizičko zdravlje.

û Krupnu grešku čine oni roditelji koji deci daju ono što pripada odraslima
(puno novaca, skupocene predmete, raskošnu odeću i slično), ili koji bez osećanja
mere obasipaju decu poklonima i daju im prevelike materijalne stimulanse, tako
 da to ponekad okupira dete, odvaja ga od rada i parališe njegove stvaralačke
ambicije.

û Poznato je da materijalno izobilje, preterano udovoljavanje željama i isforsirana

prava mladih utiču na to da oni traže povlastice, traže prava pre nego što su
ispunili obaveze. Takvi smatraju da sloboda znači život bez ograničenja, akcije
bez normi. Takvi obično ne znaju da cene određene vrednosti, vrednosti tuđeg
rada i sredstva kojima raspolažu.

û Neki roditelji u težnji da ostvare svoje preterane ambicije, u trci za standardom, u

težnji za užicima koje pružaju produkti savremene civilizacije, zapostavljaju decu,
nastoje im poklonima i obećanjima nadoknaditi svoje odsustvo, a sve ovo veoma
negativno deluje na životnu orijentaciju, stavove i ponašanje mladih.

TAKSONOMIJA
VASPITNO-OBRAZOVNIH CILJEVA

– KOGNITIVNO PODRUČJE –
(Blumova taksonomija)

I – ZNANJE
1. 00. ZNANJE – kao prisećanje - mogućnost učenika da se seti i iskaže pojedinačne
činjenice kao i opšte pojmove (univerzalije), da opiše metode i procese, tendencije,
modele i strukture.

1.10. Znanje pojedinosti – prisećanje izolovanih delova informacije

1.11. Znanje terminologije;
1.12. Znanje specifičnih činjenica.
1.20. Znanje puteva i načina tretiranja činjenica, postupanja sa
pojedinostima
(osmišljavanje plana za povezivanje delova sadržaja)
1.21. Poznavanje pravila;
1.22. Poznavanje smerova i nizova;
1.23. Poznavanje klasifikacija i kategorija;
1.24. Poznavanje kriterijuma;
1.25. Poznavanje metodologije.
1.30. Znanje opštih pojmova i univerzalija u nekoj oblasti - poznavanje
njegove
teorije i sheme sadržaja
1.31. Znanje principa i generalizacija;
1.32. Znanje teorija i struktura.
– KOGNITIVNO PODRUČJE –
(Blumova taksonomija)

II – INTELEKTUALNE VEŠTINE I SPOSOBNOSTI

2.00. SHVATANJE – odnosi se na viši nivo razumevanja

2.10. Prevođenje – da matematički obrazac iskaže rečima i obrnuto;
2.20. Tumačenje – da ono što mu je saopšteno ili što je pročitao može sažeti u
teze;
2.30 Ekstrapolacija (proširivanje) – da na osnovu naučenog može predvideti
šta će se desiti u promenjenim uslovima.

3.00. PRIMENA – da pomoću onoga što je shvatio rešava problem u određenim i

konkretnim okolnostima, a da mu se ne daju dopunska uputstva.

4.00. ANALIZA – raščlanjivanje celine na delove s namerom da se sagleda

hijerarhijski poredak celine.
4.10. Analiza elemenata – da zna razlikovati sredstva od cilja i činjenice od
pretpostavki
4.20. Analiza odnosa – da otkrije uzroke i posledice;
4.30. Analiza organizacionih načela – da prepozna organizacioni sistem nekog
sadržaja, tehniku struktuiranja.

– KOGNITIVNO PODRUČJE –
(Blumova taksonomija)

II – INTELEKTUALNE VEŠTINE I SPOSOBNOSTI

5.00. SINTEZA – sastavljanje elemenata ili prerada delova u nove celine

5.10. Izrada originalnog i samostalnog izveštaja – da saopštenjem prenese na
drugog svoje misli;
5.20. Izrada plana ili poretka operacija – da sačini pismenu pripremu za
izvođenje određenog časa ili aktivnosti;
5.30. Izrada sistema apstraktnih odnosa – da izradi shemu kojom će
klasifikovati i objasniti odnose među prividno nebitnim idejama i objektima.

6.00. EVALUACIJA – kvantitativno i kvalitativno procenjivanje

6.10. Evaluacija prema unutrašnjim kriterijumima (logička doslednost) – da u
procenjivanju vrednosti sadržaja ili metoda samostalno odredi kriterijum i da
je pri
tome dosledan u korišćenju rezultata;
6.20. Evaluacija prema spoljašnjim kriterijumima – da koristi zapamćene
kriterijume, zakone i pravila, grupne norme ili modele.
– AFEKTIVNO PODRUČJE –
(Klausmajerova modifikacija Blumove taksonomije)

1. 00. PRIMANJE (ZAPAŽANJE)

1.10. Obaziranje – učenik je svestan osećanja drugih i njihovih aktivnosti koja su za
njega
od nekog interesa;
1.20. Naklonjeno zapažanje (voljnost primanja) – učenik zainteresovano sluša
druge;
1.30. Kontrolisano ili birano zapažanje – učenik neke pomno sluša šta govore,
a druge ignoriše.

2.00. REAGOVANJE (ODGOVARANJE, ODNOŠENJE)

2.10. Pristajanje na odnose – učenik se podvrgava pravilima ponašanja grupe ili
pojedinca za čije mu je odnose stalo;
2.20. Voljno (naklonjeno) reagovanje – učenik dobrovoljno izvršava i štiti pravila
ponašanja
2.30. Zadovoljstvo u reagovanju – učenik uživa što učestvuje u
aktivnostima,igrama,pravilima

3.00. USVAJANJE VREDNOSTI I STAVOVA – VREDNOVANJE

3.10. Usvajanje vrednosti, pristajanje – učenik veruje u važnost pohadjanja škole,
aktivnosti;
3.20. Preferiranje vrednosti (naklonjenost prema vrednosti) – učenik smatra da je
njegov
rad u nekoj nastavnoj aktivnosti veoma važan;
3.30. Uverenost (pristajanje uz vrednosti i stavove) – učenik traži da i drugi potvrde
privrženost njegovom izboru.

– AFEKTIVNO PODRUČJE –
(Klausmajerova modifikacija Blumove taksonomije)

4.00. ORGANIZACIJA SISTEMA VREDNOSTI

4.10. Konceptualizacija (osmišljavanje) vrednosti – učenik sagledava smisao i
važnost
neke aktivnosti;
4.20. Organizacija sistema vrednosti – učenik pravi plan o realizaciji neke
aktivnosti.

5.00. FORMIRANJE KARAKTERA POMOĆU VREDNOSTI ILI SISTEMA

VREDNOSTI
 – KARAKTERIZACIJA –
5.10. Generalizovanje sistema vrednosti – dosledno ponašanje
Prema sopstvenim principima i orijentaciji;
5.20. Karakterizacija (formiranje ličnosti) – internalizovan potpun i dosledan opšti
ili
filozofski pogled na svet.

– PSIHOMOTORNO PODRUČJE –
(Haruova psihomotorna taksonommija)

1.00. REFLEKSIVNI POKRETI – pokreti zasnovani na bezuslovnim i uslovnim

refleksima.

2.00. VITALNI (ŽIVOTNI) POKRETI – pokreti koji se stiču u prvoj i drugoj godini
života (hvatanje, hodanje, manipulisanje predmetima itd.)

3.00. PERCEPTIVNE SPOSOBNOSTI

3.10. Kinestetičke diskriminacije – ovladanost telesnim pokretima (ravnoteža tela),
predstavljanje raznih telesnih pokreta, koordinacija telesnog pokreta sa objektima iz
okoline
3.20. Vizuelna diskriminacija – deli je na pet manjih stupnjeva:
a) vizuelna oštrina – razlikovanje finijih detalja na posmatranom objektu;
b) vizuelno praćenje – opažanje predmeta u pokretu, npr: kretanje čoveka;
c) vizuelno zapamćivanje – sposobnost reprodukcije već viđenog;
d) razlikovanje glavnih figura u pokretu – npr: koji su glavni pokreti u galopu
konja;
e) konzistentnost u opažanju – uočavanje glavnog oblika i forme u jednom
kontinuiranom procesu

PSIHOMOTORNO PODRUČJE –
(Haruova psihomotorna taksonommija)

3.30. Auditivna diskriminacija – deli je na tri stupnja:

a) primanje i razlikovanje raznih zvukova prema visini i jačini;
b) razlikovanje odakle dolazi zvuk i mogućnost praćenja;
c) samostalno reprodukovanje nekih zvukova.
3.40. Taktilna diskriminacija – sposobnost da razlikuje neke predmete kada ih
samo pipa.
U poznavanju prirode se koriste za razlikovanje raznih biljaka, plodova i sl.
3.50. Koordinirajuće sposobnosti – sposobnost istovremenog korišćenja više
opažajnih izvora
4.00. FIZIČKA SPREMNOST (kondicija) – izdržljivost, jačina, fleksibilnost i brzina
kretanja (brzo menjanje pravca kretanja, brzo zaustavljanje i startovanje itd.)
5.00. SPRETNOST – dele se na:
 a) proste adaptivne spretnosti;
b) složene spretnosti;
c) složenije adaptivne spretnosti.
Svaki nivo spretnosti deli se na početni, srednji, viši i najviši.
6.00. NEDISKURZIVNA KOMUNIKACIJA - psihomotorni pokreti koji predstavljaju
spoljni imidž učenika

UČENIK KAO
OBJEKAT I SUBJEKAT VASPITANJA

UČENIK KAO OBJEKAT I SUBJEKAT VASPITANJA

 Snažan razvoj novih drušvenih odnosa, nauke, tehnike, kulture i umetnosti

uslovio je porast društvene uloge ličnosti, a time i potrebu da se ona u procesu
vaspitanja svestranije razvija, humanizuje i osamostaljuje. Danas se, bez sumnje,
traži široko angažovanje ličnosti, visok stepen njenih kreativnih moći i
stabilna moralna i karakterna svojstva.

 U novije vreme mogli su se čuti mnogi prigovori na efikasnost vaspitno-

obrazovne delatnosti, na kvalitet znanja učenika, na njihovo društveno i moralno
ponašanje, na njihovu praktičnu delatnost.

 Razlog za to mogao bi biti i to što nam nedostaje pouzdana teorijska fundacija

postavljenih vaspitno-obrazovnih ciljeva, nedostaje čvrst vaspitno-obrazovni
sistem, njegova materijalna i kadrovska osnova i jedinstveno delovanje vaspitno-
obrazovnih faktora (porodice, škole i društvene sredine).

Cilj vaspitanja, uopšte pa i kod nas, određuje društvo, odnosno

njegovi materijalni uslovi života, stepen kulturnog, društveno-
političkog razvitka i perspektive daljeg razvoja, kao i uloga koju ličnost
ima u društvu. To je uslovilo da se ovako daju osnovni ciljevi
vaspitanja:
 razvijanje stvaralačkog
razvijanje stvaralačkog
odnosa
odnosa mlade
mlade
poboljšavanje fizičkog
poboljšavanje fizičkog generacije
zdravlja, naročito generacije razvijanje demokratske
zdravlja, naročito prema
premabudućem
budućem razvijanje demokratske
razvijanje fizičke
razvijanje fizičke pozivu i prema društvene
društvenesvesti i i
svesti
kulture pozivu i prema osposobljavanje
kulture radu
raduuopšte
uopšte osposobljavanje
i telesnog vaspitanja,
i telesnog vaspitanja, omladine
omladine zazaučešće
učešće
kaokao u društvenom
u društvenom životu
životu
uslova
uslovazaza
normalan
normalan zemlje, u organima
zemlje, u organima
stvaralački
stvaralačkiživot
život društvenih
društvenih institucija
institucija
razvijanje svestrane
razvijanje svestrane upoznavanje
upoznavanje i usvajanje
i usvajanje
aktivističke ličnosti sasa dostignuća celokupnog
aktivističke ličnosti
intelektualnim i i Osnovni
Osnovniciljevi
ciljevi
dostignuća celokupnog
čovečanstva u raznim
intelektualnim vaspitanja i obrazovanja čovečanstva u raznim
moralnim
moralnim vaspitanja i obrazovanja područjima socijalnog,
područjima socijalnog,
osobinama građanina u našim
u našim naučnog, tehničkog,
osobinama građanina društvenim uslovima naučnog, tehničkog,
demokratske
demokratske zajednice
zajednice društvenim uslovima umetničkog
umetničkog i ostalog
i ostalog
kulturnog stvaralaštva
kulturnog stvaralaštva

razvijanje duha
razvijanje duha
usvajanje
usvajanje pripadnosti
pripadnostisvome
svome
naučnog
naučnogpogleda nana
pogleda razvijanje tolerancije i i narodu
narodu
svet
svet razvijanje tolerancije
ideje ravnopravnosti
ideje ravnopravnosti i i
zbliženja
zbliženja svih naroda
svih naroda
u interesu mira
u interesu mira
i napretka
i napretka u svetu
u svetu

 Definicijama koje se mogu naći u svim opštim pedagogijama ili u zvaničnim

dokumentima prosvetnih organa moglo bi se dati nekoliko neformalnih
prigovora. Evo samo nekih:

û one više naglašavaju potrebu da se u vaspitno-obrazovnom procesu ovlada onim što

je ostvareno, nego da se mladi ljudi osposobljavaju da stvaraju novo;
û ovako dati ciljevi vaspitanja više orijentišu nastavnika da usmerava učenike na
praktična znanja, veštine i navike nego na razvijanje kreativnih sposobnosti i afirmaciju
učenika kao stvaraoca;
û ovakve odredbe više motivišu na "tehnički" nego stvaralački rad iako je poznato da
samo stvaralački rad može u punom smislu da izrazi, potvrđuje i stalno razvija ličnost.

 Osim toga, navedene odredbe su dosta uopštene, pa zbog toga i neprecizne i

nedovoljne kao polazišta u praktičnoj vaspitno-obrazovnoj delatnosti.
 Sve ovo i niz drugih slabosti, bez sumnje, utiče na to da se jasno ne zna šta
hoćemo u vaspitnom procesu: opšta znanja i opšte veštine, specijalna znanja i
specijalne veštine, ili jedno i drugo u određenim proporcijama, ili, pak, nešto
treće - čoveka stvaraoca.

 Naš školski sistem (svojom strukturom, organizacijom i rasprostranjenošću) ne daje

mogućnosti da svi mladi ljudi imaju približno jednake uslove u osnovnom i kasnijem
školovanju, da se sva deca obuhvate osnovnim školovanjem, da se kasnije opredeljuju za
onu vrstu škole za koju imaju interesovanja i sposobnosti.

 Školske zgrade, u velikom broju slučajeva, nisu dobro locirane niti adaptirane za
obrazovanje informacione ere, rđavo su opremljene i često bez odgovarajućih značajnih
prostorija (sala, laboratorija, kabineta, radionica, čitaonica i biblioteka) i drugih prostora
potrebnih školi (vrtova, igrališta i dvorišta).

 Opšte je poznato da još imamo nekvalifikovanog nastavnog kadra, a i da onaj broj koji ima
formalne kvalifikacije u znatnom procentu nije sposoban da organizuje i izvodi kvalitetnu
nastavu, niti je dovoljno stimulisan da se izgrađuje i više zalaže u radu.

Kad se ovome doda:

prosvetni radnici su nemaju vremena nemaju dovoljno dobrih
preopterećeni radom za pripremu časova udžbenika i priručne literature

glavne metode su usmeno izlaganje, kao osnovno sredstvo u radu

razgovor i rad sa udžbenikom služe tabla, kreda i knjiga

postavlja se pitanje kakav oni kvalitet znanja mogu dati, koliko podsticati učenike na
samostalan rad, koliko kod njih razvijati kreativne sposobnosti i koliko ih pripremati za
samostalan život i rad.

 Odnosima između nastavnika i učenika, u vaspitnom procesu, može se dati

veliki broj prigovora. Još uvek ima administrativnog odnosa prema učeniku,
neverovanja u njegove snage i upotrebe surogatskih mera disciplinovanja. Fizička
kazna i zastrašivanje nisu retka pojava.

 Ima nastavnika koji smatraju (ili su objektivnim okolnostima prisiljeni na to) da je

njihova dužnost da pripreme časove, održe predavanja, ispitaju učenika, daju mu
ocenu, a da je stvar učenika koliko će paziti na časovima, koliko će i kako učiti,
zašto će se i koliko interesovati i koliko će u životu efikasno primenjivati ono što
je u školi naučio.

 S druge strane, ponekad se u vaspitnom procesu polazi od činjenice da učenik

ništa ne zna, da on nije sposoban za aktivno sudelovanje u nastavi i samostalno
ozbiljnije proširivanje i produbljivanje stečenog znanja. Njemu se prezentuje
znanje rutinerski, po određenom šablonu, traži se da šablonski uči i odgovara, a
tim se, hteli mi ili ne, sputava razvoj originalnog mišljenja, ograničava aktivno
učenikovo učešće u vaspitanju i razvoj njegovih kreativnih sposobnosti.
 ► U procesu vaspitanja subjektivna strana učenika, njegova svesna aktivnost ima
značajnu ulogu. Ona je garancija razvoja mladog čoveka, bitan činilac njegovog
samostalnog stvaralačkog rada, nepresušan izvor ljudskih zadovoljstava.

► S druge strane, u sistemu faktora vaspitanja, ona čini njihovo jedinstvo potpunim,
efikasnim i stabilnim.

► Zato treba više verovati u snage vaspitanika, više ga angažovati i oslanjati se na

njega; dati mu šansu da razmišlja, samostalno rešava probleme i ispoljava se kao
prepoznatljiva ličnost. U ovakvim uslovima učenik doživljava da je subjekt
pedagoškog procesa.
Mišljenja poznatih naučnika će potvrditi i još više osvetliti ono što smo do sada rekli:

• O'Konor (O'Connor) smatra da ciljevi vaspitanja moraju sadržati svestranu

pripremu mladog čoveka za život i rad u društvu, a da je najbolja garancija za ovo
aktivno uključivanje učenika u vaspitni proces, podsticanje na samostalnu
delatnost i samoobrazovanje.

• S. Ajzeks (S. Isaacs) ističe da je dečija slobodna aktivnost u procesu vaspitanja

presudna za njihov normalan razvoj. “Iz svih ovih pravaca, čovek se vraća na
osnovni zaključak da tokom svih godina osnovne škole, ne manje nego u vremenu
ispod sedam godina, dečja aktivnost je ključ njihovog punog razvoja”.

• G. Neler (Kneller) navodi da vaspitanje treba da bude aktivno i povezano sa

interesima dece, da učenje treba da se odvija u rešavanju projektovanih problema
radije nego apsorbovanju činjenica, da vaspitanje treba da bude sam život, a ne
priprema za život, da nastavnik treba da figurira kao podstrekač i savetodavac, a
ne neprikosnoveni autoritet.

• S. Popović ukazuje na to da se aktivna priroda čoveka mora uzeti u obzir ako

hoćemo da nam vaspitanje postigne svoj cilj razvoja - svestrano obrazovane,
harmonične i slobodne ličnosti. Aktivna priroda čoveka podjednako je značajna u
fizičkom, intelektualnom, moralnom, estetskom i radnom vaspitanju. "Prema
tome, u izvesnoj meri, vaspitanik određuje svoju prirodu i tok života".

 Demokratski društveni odnosi zahtevaju da se iznad svega poštuje ljudska ličnost,

da se čoveku zaštite interesi i da mu se osigura slobodan razvoj prema
sklonostima i sposobnostima.
Iz svega što smo rekli nužno slede određeni zaključci:

1. Svesna aktivnost vaspitanika je značajan činilac njegove pravilne životne

orijentacije, punog angažovanja u vaspitnom procesu, svestrane izgradnje,
konstruktivne delatnosti, ostvarenja slobode i boljih uslova života.

2. U pedagoškoj teoriji i praksi kod nas nije poklanjana dovoljna pažnja ovom
važnom pedagoškom problemu. Stoga se u našoj vaspitnoj praksi ne poznaju
 dovoljno vrednosti, oblici i sredstva razvijanja svesne aktivnosti vaspitanika; ona
se, dakle, ne poznaje dovoljno, ne uvažava potpuno i ne razvija dosledno.

3. Ovim naša vaspitna praksa pokazuje velike manjkavosti u ostvarivanju ciljeva

vaspitanja i obrazovanja, što je, najblaže rečeno, nedopustivo.

4. Zato je potrebno otklanjati objektivne i subjektivne razloge koji ne dozvoljavaju

da svesna aktivnost vaspitanika dobije svoje adekvatno mesto u vaspitnom
procesu, životu i radu ličnosti.

5. Podsticanje svesne aktivnosti doprineće da učenik bude subjekt nastave i

vaspitanja.