Антитетичка критика: Харолд Блум

На почетку текста Блум пише да постоје два циља његове књиге: (1) корективни циљ: да
се прихваћене оцене о утицају једног песника на формирање другог ослободе сваке
идеализације; (2) такође корективни циљ: покушај да се пружи поетика која би подстакла
адекватнију практичну критику.
Попут многих савремених критичара, и Блум сматра да се велики прелом у књижевној
историји догодио у седамнаестом столећу. Међутим, за разлику од других, Блум прелом
објашњава променом у прихватању претходника. Хомер, Данте и Шекспир припадају
„великом раздобљу пре потопа“ и у њиховим делима се осећа извесна стваралачка
опуштеност, то је време пре него што је страх од утицаја постао од средишњег значаја за
песничку свест. Изузев неколико изузетака, од просветитељства на овамо, песницима је
својствен изразит страх од утицаја. Модерни, и због тога „закаснели“ песник стваралачки
се буди када више не може да избегне утицај једне или више песама својих претходника
или песника-очева. Он тај утицај осећа као ограничење властитих песничких моћи, као
неподношљиво ометање његовог сопственог, имагинативног животног простора.
Закаснели писац покушава да се одбрани од песме-родитеља, тако што је драстично
изобличава током читања. Међутим, он не може побећи од претходника. Он њихове
форме искривљује у покушају да створи апсолутно оригиналну песму, али их тиме и
отеловљује. Међутим, „песнички утицај не мора да учини песнике мање оригиналним,
будући да их често чини оригиналним, али не нужно и бољим.“ „Великим песницима
енглеске ренесансе нису дорасли њихови наследници просветитељи, а цела традиција
после просветитељства, односно, романтизма, показује даље опадање у својим
модернистичким и постмодернистичким наследницима. Смрт поезије се неће убрзати због
мудровања неког читаоца, али изгледа да можемо с пуним правом претпоставити да ће
поезија у нашој традицији извршити самоубиство, да ће бити уморена својом сопственом
минулом снагом.“
Блум истиче да његова теорија представља ревизију оних појава у књижевној критици које
би Фројд заједно назвао „породична романса“. Однос читаоца и песника према родитељу-
претходнику налик на едиповски однос како га је Фројд одредио, двосмислен је, прожет
љубављу и мржњом. Међутим, у детаљном опису читања и писања књижевности, Блум
објашњава да љубав слаби стваралачки процес, док мржња, завист и страх, сами по себи,
доследно играју креативну улогу у стварању. Мржња, завист и страх подстичу несвесну,
али вешту употребу одбрамбених поступака, „ревизионистичка правила“ која треба да
„унаказе“ претходника у агресивном покушају да се угрози његов повлашћени положај у
историјском следу и умањи његова креативна снага у односу на закаснелог песника. Блум
не жели само да предложи „неку другу, нову поруку“, он жели да установи другачији и
потпунији начин читања поезије и да нас убеди да га прихватимо. Производ тог новог
начина читања је „примена антитетичке критике, опречне свим осталим критикама које су
сада у моди“.
„Одустанимо од пропалих покушаја да „разумемо сваку појединачну песму као ентитет по
себи. Покушајмо уместо тога да научимо да прочитамо сваку песму као намерно погрешан
начин да који њен писац или песник тумачи неку другу песму неког свог претходника или
песништво уопште“.
Блум, баш као и Дерида и Фиш, предлаже такав начин читања који треба да поништи сва
она значења која су у тексту пронашли претходни или традиционални читаоци. Он током
читања употребљава ревизионистичка правила као трансформаторе који прихваћена
значења преводе у нова значења.
Блум у својој тетралогији о теорији и примени антитетичке критике одређује шест
ревизионистичких правила:
(1) KLINAMEN – одступање песника од свог представника, претходникова песма је имала
правилну путању до одређене тачке, али је морала да скрене и то у правцу у којем је
кренула нова песма;
(2) TESERA – песник антитетички допуњује свог претходника, он песму-родитеља тумачи
тако што задржава њен начин изражавања али му даје нов смисао;
(3) KENOSIS – осиромашење и претходникове и сопствене песме;
(4) ДЕМОНИЗАЦИЈА – када песник у својој песми истиче опште, а занемарује
јединствене црте старије песме;
(5) ASKESIS (самоочишћење) – када се песник одриче дела свог људског и имагинативног
дара да би се одвојио од претходника и „крњи завештање претходника“ и своју песму;
(6) APOFADES – када песник поново отвара своју песму за претходника тако да испрва
делује да нема ревизионог подухвата, али сада се млађа песма „држи отворено пред
претходником, док је некад била отворена“ и заправо се обликује тако као да је млађи
песник „написао дело карактеристично за претходника“.
*МАНИФЕСТ АНТИТЕТИЧКЕ КРИТИКЕ
„Поричемо да је за читаоца икад постојао, да јесте, и да ће постојати песник као песник.“
„Сваки чин читања је... одбрамбени чин, и као такав од интерпретације неизбежно прави
грешку, погрешну процену... Читање је због тога погрешно процењивање, односно
погрешно читање“. И обзиром да је „свака песма погрешна интерпретација песме-
родитеља“, Блум закључује да „значење једне песме може бити само друга песма“.
„Закључак: Свака песма је погрешно тумачења песме-родитеља. Песма није савлађивање
анксиозности, већ је она сама та анксиозност. Песникова погрешна тумачења или његове
песме, драстичнији су од критичаревих погрешних тумачења или критике, али то није
разлика у врсти него у степену. Постоје само погрешна тумачења, и тако критика јесте
поезија у прози.“ „Критичари су од веће или мање вредности у односу на друге критичаре
исто као и песници у односу на друге песнике. Као што песник мора да се осамостали
налазећи пукотину у претходнику, тако мора и критичар. Разлика је у томе што критичар
има више родитеља, његови преци су и песници и критичари. Али они су и песникови
преци, често и све чешће како је историја дужа.“ „Критика је уметност познавања
скривених путева који воде од једне до друге песме.“