Емил Штајгер, Умеће тумачења

- Тек данас се објашњава да се истраживача тиче једино песникова реч, да је његова

брига само оно што је остварено у језику.
- Херменеутика нас је одавно научила да целину разумевамо на основу
појединачног, а појединачно на основу целине. То је херменеутички круг.
- Што је једно песничко дело савршеније, то је свака појава у њему више равна свим
другима.
- У лирском стилу се не репродукује никакав догађај.
- Вредност лирских стихова састоји се у том јединству значења речи и њихове
музике. Зато су свака реч, чак и сваки слог у некој лирској песми неопходни и
незаменљиви. Што је песма више лирска, то мање допушта измене.
- У лирском песништву, метар, рима и ритам настају заједно са реченицом. Једно се
не може одвојити од другог, те, дакле, није оно садржај, а ово облик. Из тога следи
да у лирском песништву мора постојати толико метричких творевина колико има
различитих расположења.
- Све право лирско песништво мора имати ограничен обим. Лирски песник ништа не
„постиже“. Он се препушта – то треба дословно разумети – надахнућу. Надахнуће
му даје и расположење и језик.
- Оно што лирско песништво чува од расплињавања једино је понављање. Оно
најопштије је такт као понављање једнаких временских јединица. Да ли се такт и
ритам приликом природног говорења узајамно приближавају или се веома разилазе
од суштинског је значаја за песников стил.
- Језик је у лирици често у великој мери лишен језичке јасноће. Када лирски песник
озбиљно говори овако јасно логички, у песми нам недостаје музика, јер певање и
мишљење једно друго не трпе.
- Лирика се улива у човека. Да би уливање успело, читалац мора бити отворен. Он је
отворен онда кад је његова душа у оном расположењу у коме је и песникова. Тако
се лирска поезија показује као уметност самоће, коју је само у самоћи кадар да чује
онај у коме влада исто расположење. Али са друге стране права лирска поезија је
јединствена, непоновљива и она открива нова расположења, која још нисмо
осетили. Дакле, лирика мора удовољити опречним захтевима.
- Унутрашње и спољашње, субјективно и објективно у лирској поезији уопште нису
раздвојени. Лирски песник не оприсутњује ни прошлост ни садашње догађаје, и
једно и друго му је једнако блиско и ближе од сваке присутности. Он се у то
претапа, што значи „евоцира“. Евокација је назив за одсуство растојања између
субјекта и објекта, за лирску прожетост, у лирском песништву можемо евоцирати
садашње, прошло, чак и будуће.
- Морамо да се навикнемо да озбиљно узмемо оно што стоји у песмама и лирској
речи признамо да пружа сведочанство о човеку као и нека драмска реченица.