НОВА КРИТИКА

НОВА КРИТИКА је такође једна врста херменеутике, она је направила револуцију у

педагошком тумачењу књижевности, ослободила је часове литературе на којима се тада
свако могао да каже нешто о тексту макар не знао ништа о аутору. За нову критику је
карактеристично минуциозно читање текста, читање изблиза, close reading.
(Нова критика је назив који обухвата делатност универзитетских критичара који су суве-
рено владали на америчкој књижевнотеоријској сцени између 1940. и 1970. године и по-
стали главна (најчешће негативна) полазна тачка за многе касније истраживачке правце
као што су деконструкција и Нови историзам. Највеће теоријско достигнуће Нове критике
било је одбацивање субјективно-импресионистичког и биографског обрасца књижевне
критике и усмеравање на аутономну вредност књижевних дела. Слично руским формали-
стима који су своје категорије изводили из тесне повезаности с развојем руске футури-
стичке поезије, и представници Нове критике били су везани за развој енглеског и америч-
ког модернизма. Међу истраживачима Нове критике (нарочито код Тејта и Брукса) мо-
жемо наћи антиципацију деконструктивизма, тачније – наглашавање напетости које граде
текст и дубоке ироничке структуре књижевног дела.)
Појам метафизичке поезије означава спајање супротних и потпуно различитих појава у
песми.
*Теорија као одбрана песништва (Песнички језик (емотиван, према Ричардсу) суштински
се разликује од референцијалног (симболичког), слично као што се поетска реч разликује
од прозне. „Реч у поетском смислу је ствар сама по себи и садржи сва своја значења, док је
реч у прозном смислу једнодимензионална и функционална.“ Ова разлика, присутна и у
виду опозиције поетике и реторике, јесте фундаментална за сваки формалистички или –
шире – модернистички став. Зато се може смело констатовати да је Нова критика књижев-
нонаучни еквивалент модернистичким естетичким теоријама.)
*психологизам и имажизам (Песничко дело упућује на „имагинативни живот“ песника ко-
ји у себи мири противречна искуства. Није – како су сматрали неки романтичари – „поези-
ја срца“ и емоција, него интелекта и имагинације.)
*Ричардс - Према Ричардсу, песма је отеловљење човекове потребе за помирењем
диспарантних појава. (Ричардс уводи фундаментално разликовање два начина коришћења
језика. Први – симболички, гради строго дефинисан однос према стварности и претендује
на истину (случај научних реченица), док други – емотиван – не упућује на стварност, из-
бегава квалификације истина–лаж, а своју утемељеност налази у изражавању људских ста-
вова. „Симболичка употреба речи је исказ, бележење, подсетник, организација и комуни-
кација референци. Емотивна употреба речи је једноставнија ствар, то је употреба речи ко-
јима се изражавају или изазивају осећања и ставови“. Референцијална употреба језичких
знакова јесте суд на који примењујемо логичке критеријуме. А емотивна употреба, опет,
води ка формулацији псеудосудова, који не могу бити верификовани односом према
стварности. На тај начин Ричардс разликује научни (симболизација) и поетски (емотив-
ност) дискурс. Ричардс је био психолог и филозоф по образовању, те не чуди што је ана-
лизу језика повезивао с тада доступним научним језиком. Емотиван став, изражен кроз по-
етске псеудоисказе, треба да се заснива на томе да се хаотични спољашњи импулси помо-
ћу интелекта (или шире: човеков нервни систем) претварају у хармоничну, уравнотежену
структуру која не подлеже верификацији путем односа према (спољашњем) предмету, већ
је сама по себи значајна. Људски ум тежи хомеостази и елиминише све импулсе који оне-
могућавају остваривање тог стања. С обзиром на то, песничко (уметничко) дело је одсли-
кавање интелектуалног рада и може се дефинисати путем равнотеже унутрашњих елеме-
ната. „Задатак песника је да [уз помоћ речи] успоставља ред и кохерентност – а самим тим
слободу – општим искуствима.“)
*esse in re (у разумевању), esse in intelectu (у интелекту), esse in anima (у души)?
*ментални надражај, догађај, порив и организација искуства, вредност као
хијерархизација порива
*многозначност и симболизам као богатство структуре
*еквиваленција етике и естетике
*песма као рефлексија вредности и вредност песме као discordia concors
*Емпсонов амбигвитет, речи као алатке – (Вишезначност (амбигвитет) је једна од
најзначајнијих семантичких категорија Нове критике. Развијајући Ричардсову тезу о
структуралној двозначности песничког дела, Ричардсов ученик Вилијем Емпсон пише у
својој књизи Седам типова двосмислености из 1930. године да се вишезначност односи
на различита значења датог израза у речнику, али и на све, чак и најсуптилније вербалне
нијансе које омогућавају различите реакције на један те исти језички детаљ. Ова
Емпсонова књига је један од фундаменталних радова посвећених питању вишезначности
поетског текста.)
*Бруксов парадокс - Брукс уводи појам парадокса (тензије, амбигвитета) који показује да
новокритичари воле да откривају несагласја, опречности, парадоксе у песми, али увек
тежећи да створе целовиту интерпретацију.
*Воренова чиста и нечиста поезија (У есеју „Чиста и нечиста поезија“ Роберт Пен Ворен
је сугерисао да песник „доказује своју визију тиме што је подвргава ломачи ироније – дра-
ми своје структуре“. Под иронијом овде треба – најуопштеније – подразумевати структу-
ралну напетост између појединачних елемената дела, а не једну од реторичких фигура.
Иронија, схваћена као „притисак [унутрашњег] контекста“, постала је основни песнички
поступак (да употребимо терминологију Виктора Шкловског), док је стих – као збир напе-
тости супротстављених вредности – постао иронична стуктура. Како је писао Брукс, „иро-
нија је најопштије одређење оне вредности коју различити елементи у одређеном контек-
сту добијају из тог контекста“. Тако схваћена иронија (као и парадокс) јесте извор више-
смислености и јединства песничког дела које у коначној инстанци упућује на песниково
„јединство искуства“.)
*Тејтова интензија осећања и екстензија језика као разраде Ричардсовог психологизма –
(У чувеном есеју „Тензија у поезији“ Ален Тејт је писао да је најгора врста поезије она у
којој „обична личност излаже своју обичност“ кад се служи говорним језиком „зато што се
јавни говор тешко упрљао масовним осећањем“. Грешка, према критичару, лежи у томе
што се „масовни језик“ прихвата као „средство комуникације“: „Оне који се њиме служе
мање занима довођење у формални ред онога што понекад називамо ‘афективним стањем’
неголи побуђивање тог стања.“ Тејтова логика је следећа: масовна осећања су лоша, а бо-
јењем јавног говора претварају га у масовни језик који, подстичући емоције, противречи
песничком позиву које у ствари и јесте стварање „формалног реда“. Ален Тејт користи реч
тензија да би означио оно што је „целокупна организација екстензије и интензије које у
њој [поезији] можемо наћи“. Термини „екстензија“ и „интензија“ се односе на логичко
разликовање садржаја и значењски домен речи.)
*Јерес парафразе - Јавља се појам јерес парафразе којим се наглашава да је парафраза
јеретичка ствар, приступ којим се песма уништава. Такође, постоји и јерес
интенционалности, интенционалности разумеване као везивање значења са намером
аутора. (Јереси парафразе – грешка која се заснива на препричавању књижевног текста
другим речима што доводи до губитка његових књижевних особина. Јер најважније је оно
што – према речима Клинта Брукса – „стихови као стихови говоре“ или аутономни
вербални артефакти у којима се форма не може раздвојити од садржаја. „У поезији која је
стварно поезија“, пише Брукс, „форма и садржина су се тако снажно спојили да је сваки
покушај одвајања садржаја, да посебно поменемо њега, насиље над стихом и прети да се
‘форма’ редукује на реторичку љуску или паковање.“)
*Вимзетова интенционална и афективна заблуда – (интенционална заблуда – трагање за
пишчевом намером у делу; афективна заблуда – шта писац мени говори, какво осећање
буди у мени) (Одвојен од пишчеве биографије (Елиот) и проверљивих чињеница
(Ричардс), стих постаје аутономан вербални артефакт, тхе вербал ицон (дословно „вербал-
на икона“ или „вербална слика“) – према формулацији Вилјама К. Вимсата Млађег. Овако
гласи најважнија теза Нове критике с којом су се слагале све њене присталице које су
главни циљ својих кјижевних анализа усмериле ка томе да открију „шта стих говори као
стих“ а не као репрезентација другачијих система (интенције, стварности). Верно читање
се заснива на ослобађању дела свих спољашњих – историјских, политичких, идеолошких –
контекста и пажљивој анализи његових реторичких механизама.)