„Језик парадокса“ (1947)

Клинт Брукс
*Бруксов парадокс
*Јереси парафразе – грешка која се заснива на препричавању књижевног текста другим ре-
чима што доводи до губитка његових књижевних особина. Јер најважније је оно што –
према речима Клинта Брукса – „стихови као стихови говоре“ или аутономни вербални ар-
тефакти у којима се форма не може раздвојити од садржаја. „У поезији која је стварно пое-
зија“, пише Брукс, „форма и садржина су се тако снажно спојили да је сваки покушај одва-
јања садржаја, да посебно поменемо њега, насиље над стихом и прети да се ‘форма’ реду-
кује на реторичку љуску или паковање.“
Према Бруксу, суштина поетског значења (за разлику од значења научних исказа), постаје
„језик парадокса“ у којем долази до помирења појединих, на први поглед међусобно су-
протстављених значења, као и – што није мање важно – песниковог ума и стварности. С
обзиром на то да песничко дело чини аутономну и органску целину, оно се не може свести
нити на песникову интенцију (ова грешка је дефинисана као intentional fallacy) нити на
утицај који врши на читаоца (грешка названа affective fallacy). Не може се свести ни на ло-
гички садржај који се у њему налази, нити се може исказати другим језиком (heresy of pa-
raphrase).
С обзиром на богат репертоар грешака или јереси које стоје на путу „правилног“ ишчита-
вања песничког текста, Нова критика се може сматрати нормативном теоријом иманент-
ног читања. Као таква, суочавала се с критиком истраживача заинтересованих за спољаш-
ње (историјске, идеолошке, политичке) контексте књижевног дела, као и за прагматичну
примену чина интерпретације. Такође се може интерпретирати као филозофска основа за
коју је књижевни текст аутономно уметничко дело које је погодно за дистанцирану и не-
пристрасну контемплацију.
*У овом тексту Брукс напомиње да услед предрасуда које имамо ми не можемо да
прихватимо да је језик поезије у ствари језик парадокса и у парадоксу видимо
интелектуално пре него емоционално, рационално пре него ирационално. Међутим, како
Брукс доказује, „постоји смисао у којем је парадокс подесан и неизбежан у поезији“.
„Језик прочишћен од и најмањег трага парадокса захтева научникова истина; а рекло би се
да се истини коју песник исказује може прићи једино помоћу парадокса“. Читалац често
може бити несвестан парадокса, али парадокс је потребан током целе песме. Парадокси
проистичу из саме природе песниковог језика: језика у којем конотације играју једнако
велику улогу као и денотације. Према Бруксу, конотације нису важне у тој мери јер се
песник означавањем као таквим уопште не користи (супротно од научника). „У оквиру
својих граница, песник мора сам да створи свој језик док пише.“ Постоји стална промена
језика, речи у поезији бивају непрестано довођене у нове и неочекиване комбинације, то
мењање је неограничено, не можемо га сачувати изван песме, можемо га само усмерити и
контролисати. Тенденција науке је да стабилизује термине, да их замрзавањем претвори у
стриктне денотације, а за разлику од тога, песниково усмерење је разбијачко. Термини се
непрестано узајамно модификују и на тај начин разбијају своја речничка значења. Са
друге стране, песник „мора да ради помоћу аналогија“. Али „метафоре се не налазе на
истом плану, нити се потпуно поклапају“ – „непрестано је присутно искривљивање
планова; неопходна сукобљавања, опречности, контрадикције“. „Чак и најдиректнији и
најједноставнији песник присиљен је на парадоксе много чешће него што мислимо,
уколико имамо довољно слуха за оно што ради.“ Да би се парадокси уочили, потребно је
пажљивије читање него што га већина нас поклања поезији.