Циљ науке проистиче из потребе човека да сазна више како би савладао препреке на које наилази током свог

развоја. * Наука је људска, друштвена, интелектуална, сазнајна и рационална делатност. * Науку

можемо одредити као сврсисходну људску делатност која је заснована на јединству теорије и праксе и
јединству теорије и метода, којом се сазнаје објективна стварнбост о природи, друштву и човеку у свим
његовим димензијама. Научно сазнање мора се посматрати у следећим релацијама: научно сазнање се тиче
предмета науке, до научног сазнања се долази научним истраживањима, научно сазнање је истинито сазнање
о предмету науке и научно сазнање је део укупног људског сазнања итд. * Науку као истинито и методски
изведено знање о стварности одређују два њена конституитивна елемента, предмет и метод. Наука
може да се посматра као систематско сазнање истине, која се изражава као јединство теорије и праксе и
јединство теорије и метода. Уопштено можемо рећи да је задатак науке и њених истраживања да служе
човеку. Научна сазнања морају бити рационална и применљива.

* За научно сазнање је карактеристично: да се стиче верификованим процедурама, да је

систематизовано, да је планско, да је проверљиво и подложно сталној провери, да је критичко и развојно
те да се стиче научним истраживањем. Истина у научном сазнању подразумева испуњеност основних
методолошких принципа као што су: објективност, општост, систематичност и прецизност.

Објективност научног сазнања има два аспекта, однос према стварности и однос према формалним
особинама научног сазнања. Објективан однос према стварности подразумева отвореност према стварности
и новим искуствима. Принцип објективности научног сазнања произлази и из формалних особина научног
сазнања. То значи да ће сазнање бити објективно ако је непристрасно. * Да би једно сазнање имало
објективни карактер мора пружати могућност да га провере независни и за то компетентни
истраживачи. То захтева поштовање три предуслова. Први предуслов је да је сазнање исказано јасно,
прецизно и разумљиво свакој компетентној особи из области на коју се сазнање односи. Други предуслов
је да су резултати који су довели до датог сазнања јавно публиковани и доступни свима који могу да их
провере. Трећи предуслов подразумева пружање што ширих информација о искуству које је пратило
истраживачки процес (процедуре, друштвене, начин прикупљања, сређивања и анализе података и
начин извођења закључака).

Општост научног сазнања је други методолошки принцип који подразумева да је наука усмерена на
откривање општих веза и односа који постоје међу појавама или процесима у реалној стварности. Општост
сазнања најпотпунији израз добија у научним законима. * По својој логичкој природи научни закони су
општи, искуствени ставови. Они изражавају неку конститутивну особину појава одређене врсте,
односно неки релативно стабилан и нужан однос између појава различитих врста. Закони могу бити
дескриптивни, каузални (узрочни), функционални, структурални и закони развоја или еволуције. *
Општост научног сазнања своју коначну форму добија кроз научну теорију. За теорију се може рећи да
представља повезивање општих искуствених ставова путем сређивања искуствених података и
објашњавањем искуствених појава о некој стварности која је предмет одређене врсте истраживања.
Основни задатак теорије јесте да објашњава законе тиме што их тумачи и међусобно повезује. Захтеви
научној теорији укључују: искуствену проверљивост, прецизност, да повезује, објашњава и тумачи
проверавана искуствена уопштавања и законе, да може бити употребљена за предвиђање појава, да буде
хеуристички плодна и да буде перспективно применљива у неком облику људске праксе.

Систематичност научних сазнања налаже да сви основни појмови којима се непосредно кореспондира са
стварношћу буду што конкретнији и што адекватнији стварности на коју се односе, и да се из тих основних
појмова могу извести сложенији и општији појмови. Да би се остварила систематичност научног сазнања
потребно је да основни појмови који се користе у објашњавању или схватању друштвене стварности буду што
је могуће јаснији, прецизнији и конкретнији.

1
Прецизност научног сазнања састоји се у способности да се у искуственим појавама утврде мање и теже
уочљиве разлике, које су ипак сазнајно значајне. Прецизност сазнања се мери прецизношћу изведених
закључака. Прецизност се најбоље исказује емпиријским доказима.

Метод представља начин или пут долажења до научног сазнања. * Научни метод састоји из три дела и
то: логичког, епистемолошког и оперативно-техничког. Логички део односи на логичка правила метода.
Епистемолошки (сазнајни) део обухвата теоријска сазнања о предмету који се истражује, као и основна
сазнајна начела која служе као оријентир у истраживању. Епистемолошки (сазнајни) део метода веома је
важан, зато што на основу постојећег научног сазнања о предмету сазнајемо шта је то што је још потребно
истражити, или шта је још могуће истраживати. Оперативно - технички део научног метода чине технике и
инструменти истраживачке праксе, којима се врши прикупљање и сређивање искуствене грађе.

Методологија се може дефинисати као наука о методима стицања научног сазнања, односно о методима
научног истраживања. Методологија проучава метод. То значи да она проучава путеве и средства којима
наука, ослањајући се на већ достигнуто сазнање, настоји да иде даље. Предмет Методологије као науке је
метод научног сазнања, тј. пут доласка до научног сазнања. Задатак методологије је да покаже и објасни пут
доласка до научног сазнања.

Научно истраживање може се дефинисати као сложен, организован, систематски, сврсисходан процес
стицања научног сазнања о строго дефинисаном предмету истраживања, уз примену научне процедуре.
Процес стицања научног сазнања може се схватити као пут који иде од опажања одређених друштвених
појава или процеса ка апстрактном мишљењу, а затим од апстрактног мишљења ка пракси. Основне улоге
које истраживање може имати су: проверавање, проширивање и откривање научних сазнања. Да би једно
сазнање имало научни карактер оно мора да буде проверљиво. Проверљивост подразумева могућност да се
до истог сазнања дође на другачији начин, у другачијим околностима, применом других метода или техника
истраживања. Друга улога коју истраживање може имати односи се на проширивање научних сазнања. То
значи да се неким претходним истраживањем дошло до одређеног нивоа сазнања и да је задатак новог
истраживања да та сазнања употпуни или прошири. Трећа улога коју истраживање може имати односи се на
откривање до тада непознатих научних сазнања. Та новооткривена сазнања се такође могу подвргнути
провери, а касније и проширивању путем новог истраживања. * Научно истраживање се може дефинисати
као веома сложен, организован и сврсисходан процес проверавања, проширивања или откривања научних
сазнања о одређеном предмету истраживања, уз примену одговарајућих метода, техника и
инструмената истраживања.

* Нивои научног сазнања или циљеви истраживања могу бити: научна дескрипција или описивање,
научна класификација, научно откриће, научно објашњење и научно предвиђање. Научна дескрипција
се односи на описивања појава или процеса који су предмет истраживања. Описивање се најчешће односи на
карактеристике, стуктуре, или на нека друга обележја испитиваних појава или процеса. Научној
класификацији као основ служи дескрипција. Описане појаве или процеси се путем класификације
сврставају у одређене категорије. Разврставања се најчешће врше према критеријуму сличности, или према
критеријуму различитости. Да би класификација имала ваљан научни карактер она треба да задовољи извесне
логичке захтеве као што су: доследност, целовитост или потпуност, продубљеност, искључивост и
различитост. Научно откриће је следећи виши ниво научног сазнања. Најчешће се многа истраживања и врше
са циљем да се открију узрочно-последични односи или везе одређених појава или процеса. Зато је пут ка
научном открићу велики изазов за сваког истраживача. Узрочно-последичне везе јесу везе које настају између
једне појаве која је узрок и друге која је њена последица. Научно објашњење подразумева да се процеси или
појаве који су предмет истраживања, након што су описине, класификоване, или откривене, повежу путем
одређене теорије. Теорије су најопштији ставови о везама између појава. Закони представљају уопштене
ставове којима се исказује велики број истоветних чињеница. Они објашњавају појединачне везе међу
појавама, док теорије објашњавају саме законе. Теорије се логички изводе из закона. Научно предвиђање

2
или научна прогноза је највиши ниво сазнања. Предвиђање се темељи на основу актуелних или прошлих
догађаја. Од научног објашњења умногоме зависи научно предвиђање. Што су одређене појаве или процеси
који су предмет истраживања темељније објашњени у ширем теоријском оквиру, то су могућности
предвиђања веће и реалније.

Према садржају истраживања можемо сврстати у две групе: теоријска и емпиријска. Према
критеријумима припадности науци или научним дисциплинама истраживања могу бити:
интрадисциплинарна, интердисциплинарна и мултидисциплинарна. Према критеријуму општости
истраживања могу да буду: општа, посебна и појединачна. Са становишта приступа проблему
истраживања, истраживање може бити: трансверзално и лонгитудинално. Трансверзалан приступ
проблему истраживања подразумева проучавање одређених појава или процеса у исто време на различитим
местима и у различитим условима. Лонгитудиналан приступ проблему истраживања подразумева
проучавање одређених појава или процеса током њиховог трајања. Према критеријуму сврхе истраживања
се деле на: хеуристичка, верификаторна и мешовита. Према критеријуму функције коју истраживања могу
имати деле се на: експлораторна, акциона и интегрална. Према критеријуму актуелности предмета
истраживања, истраживања се могу разврстати на: реконструктивна, актуелна и пројективна. Према трајању
истраживања разликујемо: блиц истраживања, краткорочна, средњорочна, дугорочна. На основу логичког
путa сазнања у истраживању, истраживања могу бити: индуктивна, дедуктивна, аналогна. Индуктивно
истраживање се остварује путем који води од примера ка правилу, односно од појединачног ка општем.
Дедуктивно истраживање се остварује путем који води од правила ка примеру, односно од општег ка
појединачном. Аналогно истраживање се остварује путем који води од примера ка примеру, односно од
правила ка правилу која важе у друштвеним односима и процесима.

* Пројекат као циљни, практични, рационални и функционални систем састоји се из три основна дела:
нацрта научне замисли, планова истраживања, инструментарија, укључујући и план обраде. Приликом
израде пројекта истраживања често се јављају одређени проблеми који се могу сврстати у следеће групације:
сазнајни проблеми, психолошки, материјални и друштвени.

* Основни елементи који сачињавају нацрт научне замисли су: формулација проблема истраживања,
одређивање предмета истраживања, научни и друштвени циљеви истраживања, хипотетички оквир
истраживања, начин истраживања као и научна и друштвена оправданост истраживања. На избор
теме нацрта научне замисли утичу: друштвене потребе да се истражи одређена појава или процес, ниво
научне развијености и ниво научних потенцијала, научна и друштвена важност истраживања одређених појава
или процеса те научна и друштвена актуелност истраживања одређених појава или процеса.

Нацрт научне замисли почиње дефинисањем проблема истраживања. Дефинисање проблема истраживања
подразумева неколико фаза: прва, да се јасно уочи појава или процес који се жели истражити, друга, након
уочавања појаве или процеса истраживања треба ту појаву или процес довести у везу са ширим проблемима
који се јављају у друштву и трећа, прикупљање постојећих научних и других сазнања о појави или процесу
који се желе истражити. Основне функције формулације проблема остварују се кроз: значај истраживања,
резултати претходних истраживања, хипотетички ставови о проблему. Значај истраживања можемо да
посматрамо са друштвеног и научног аспекта. Друштвени значај истраживања се огледа у томе како ће
истраживање допринети сагледавању неког процеса или појаве, или како ће допринети њиховом разрешавању.
Код утврђивања научног значаја треба истаћи колико је истраживање значајно за постизање одређеног нивоа
научног сазнања, а са друге стране, колики је његов значај за методологију као науку. Други део формулације
проблема односи се на резултате претходних истраживања. У овом делу врло је важно истаћи што шире
поље сазнања о истраживаним појавама или процесима. Резултати могу се груписати у две целине. Једну
целину чине сазнања која су директно везана за истраживане појаве или процесе. Другу целину чине сазнања
која су индиректно везана за истраживане појавe или процесe.

3
Хипотетички ставови почивају на истини и за њих постоје одређени докази. Њима се дефинише процес или
појава на коју се истраживање односи и издвајају делови или чиниоци као и својства појаве која се посматра
као „проблем“. Након дефинисања проблема истраживања, следи одређивање предмета истраживања.
Предмет најконкретније одређује сам наслов истраживачког пројекта.

* Одређење предмета истраживања има два основна дела: теоријско одређење предмета истраживања
и операционално.

Постојећа научна сазнања о предмету истраживања могу се разврстати у четири целине: проверена научна
сазнања, још неверификована научна сазнања, емпиријско-искуствена ненаучна сазнања и непостојећа научна
сазнања. За операционално одређење предмета истраживања се каже да представља конкретизацију
теоријског одређења предмета истраживања. То значи да овај део подразумева таксативно набрајање
чинилаца предмета који ће бити истражени и њихово временско, просторно и дисциплинарно
димензионирање. Операционално одређење предмета састоји се од четири основна дела и то: чиниоци
садржаја предмета истраживања, временско одређење предмета истраживања, просторно одређење предмета
и дисциплинарно одређење предмета истраживања. Део који се односи на чиниоце садржаја предмета
истраживања подразумева да се тачно наведу чиниоци који ће бити непосредно истражени.

У операционом одређењу главне појмове разлажемо на посебне чиниоце а посебне чиниоце даљом
операционализацијом разлажемо на појединачне чиниоце. Генерална хипотеза се односи на основне
појмове истраживања. Посебне хипотезе се односе на посебне чиниоце операционалног одређења предмета
истраживања. Појединачне хипотезе се односе на појединачне чиниоце операционалног одређења предмета
истраживања.

Временско одређење предмета истраживања подразумева одређење времена које ћемо обухватити
истраживањем. Под тим се подразумева неки временски период којим обухватамо истраживање и не треба га
мешати са трајањем истраживања. Просторно одређење предмета истраживања одређује простор који ће
истраживањем бити обухваћен. Дисциплинарно одређење предмета истраживања подразумева опредељење
приступа проблему с аспекта неке од наука или научних дисциплина. Трећа фаза у поступку научног сазнања
је одређивање циљева истраживања.. Циљевима истраживања се одређује усмереност хипотеза ка
одређеном нивоу сазнања.

* Циљеви истраживања деле се на научне циљеве истраживања и друштвене циљеве истраживања.

Научни циљ истраживања изражава одређени ниво научног сазнања ког реализацијом истраживања треба
остварити. Код одређења научног циља истраживања, треба прихватити као правило да се резултатима не сме
остварити нижи ниво сазнања од оног који је утврђен циљем истраживања, али да су дозвољена одступања у
правцу остварења вишег нивоа сазнања. Друштвени циљ истраживања је обезбеђивање научних сазнања на
основу којих се могу предузети одређене друштвене мере у области развоја, или у области отклањања, или
заштите друштва од деформација.

Четврта фаза нацрта научне замисли односи се на постављање хипотеза, или претпоставки на којима ће
истраживање почивати. Хипотезе представљају основне мисаоне претпоставке о предмету истраживања
које тек треба доказати, односно проверити резултатима истраживања. Хипотезама се исказује одређени
став о односима или међусобним везама које се односе на појаве или процесе истраживања.

* Правила за постављање хипотеза: Прво, хипотезе не треба да буду ни уже ни шире од предмета
истраживања. Друго, хипотезе морају бити адекватне и симетричне операционалном одређивању
предмета истраживања. Треће, хипотезе морају бити сагласне и са научним и са друштвеним циљевима
истраживања. Четврто правило је да је хипотеза теоријски или емпиријски проверљива. Генерална или
општа хипотеза својом садржином непосредно се односи на прелиминарно или теоријско одређење предмета

4
истраживања. Посебне хипотезе иду у правцу даље разраде генералне хипотезе. Оне се односе на посебне
чиноце или појмове који су наведени у операционалном одређењу предмета истраживања. Из посебних
хипотеза даљим прецизирањем изводе се појединачне хипотезе. Оне представљају даљу разраду и
конкретизацију посебних хипотеза.

Варијабле или променљиве су нужни, саставни чиниоци сваке хипотезе. У сваком истраживању постоје две
врсте варијабли и то: независна и зависна варијабла. Независне варијабле су оне варијабле које врше неки
утицај, оне представљају узроке неке појаве, а зависне варијабле су су оне на које се врши утицај, односно
које представљају последице таквих утицаја. Квалитативним варијаблама се исказују променљива својства,
облици, односи појаве или чинилаца који се истражују. Квантитативне варијабле се односе на димензије,
количине, учесталост и друге квантитативне одредбе појаве или чиниоце појаве која се истражује. За
индикаторе или показатеље најчешће се каже да представљају спољашње испољавање унутрашњег стања
одређене појаве или процеса које можемо опазити у стварности. Дакле, ношење мајице са симболом
организације је спољна манифестација која одражава идентификацију запосленог са организацијом као
унутрашњом чињеницом. У овом случају спољна манифестација је мајица која се види, а унутрашња
манифестација (или стање) је идентификација запосленог са организацијом која се не види. Разликујемо
експресивне и предикативне, квантитативне и квалитативне и објективне и субјективне индикаторе.

Начин истраживања може се схватити као систем мисаоних и техничких поступака којима се реализује
истраживање. Тај систем је одређен проблемом, предметом, циљевима и хипотезама истраживања. У начину
истраживања кокретно се наводе методе, технике и инструменти који ће бити коришћени у истраживању.

На крају сваког пројекта истраживања говори се о његовој научној и друштвеној оправданости. То значи да
се у овом делу истраживања износе предвиђања која треба да допринесу науци и развоју друштва.

* Резултати истраживања морају се посматрати са два аспекта и то: доприноса науци и доприноса
друштву. * Научни доприноси се остварују као хеуристички (који открива) и верификаторни (који
проверава) резултат али и у спознаји конкретне појаве и доприносу методологији. * Друштвени допринос
истраживања огледа се у његовој могућности да помогне у решавању неких друштвених проблема, односа
или процеса. У посматрању међузависности научног и друштвеног доприноса истраживања могу се
уочити релације: научно оправдано истраживање је и друштвено оправдано, недовољно научно
оправдано истраживање може бити друштвено оправдано, научно неоправдано истраживање може
бити друштвено оправдано и неоправдано научно истраживање може бити друштвено неоправдано.

Процес реализације истраживања обухвата: планирање, припрему и реализацију.

Планирање истраживања је врло сложен процес којим се повезује научна замисао са практичним
делатностима истраживања. Основна функција планирања је синхронизација свих делатности, учесника и
средстава у одређеном простору и времену. Планирање истраживања обухвата: термински план, план кадрова
и план средстава. Термински план садржи прецизно одређење времена истраживања. Он садржи попис свих
функција, делатности, радњи, поступака, чинова и операција које ће се обављати у одређеним роковима и
трајању. План кадрова садржи одређење на бази којих одређених особина се бирају кадрови. План
средстава садржи одредбе о материјално-техничким средствима и потребном износу финансијских средстава.
Тим за истраживање треба да сачињавају: носилац - руководилац пројекта, методолог, научни сарадници,
стручни сарадници и стручно-технички сарадници. Припрема истраживања обухвата: избор кадрова, обуку,
предистраживање.

Реализација истраживања укључује: прикупљање података, сређивање и обраду података и коришћење

резултата.

5
Један од најчешће навођених начина класификације метода је подела метода на: Основне методе, Опште
научне методе, Посебне методе друштвених наука, Методе прикупљања података.

* У основне методе спадају: анализа, синтеза, апстраховање, конкретизација, специјализација,

генерализација, индукција и дедукција. У опште методе спадају: статистичка метода, метода моделовања,
аксиоматска метода, аналитичко-дедуктивна и хипотетичко-дедуктивна метода.

Статистичка метода – Масовна појава је свака појава која с еу времену и простору појављује у великом броју.
Статистичку масу или популацију представљају оне истоветне појаве које су изабране за потребе анализе.
Поједини елементи статистичке масе представљају статистичку јединицу. Својства статистичких јединица
називају се статистичким обележјима или варијаблама. Статистичком методом се истражују масовне
појаве прикупљањем, обрадом и приказивањем података о тим појавама, али се и откривају законитости тих
појава. Задатак статистичке методе јесте да: открије битне карактеристике посматране појаве, открије
повезаност посматране појаве са другим појавама, открије узроке и последице њиховог стања и промена и на
послетку да открије законитости у појавама и објасни њихово збивање. Примена статистичке методе
подразумева фазе: идентификације статистичке масе, формирања узорка, прикупљања података, формирања
статистичких серија, статистичку анализу, исказивање и представљање података, тумачење резултата и
извођење закључака те извођење правилности и законитости.

Статистику можемо поделити на: дескриптивну статистику (прикупљање, обрада и повезивање података),
статистичку анализу (прибављање нумеричких информација, њихова интерпретација, доношење закључака и
формирање законитости) и статистичку теорију (изналажење статистичких метода).

Статистичка јединица у функцији истраживања мора бити одређена просторно и временски. * Особине по
којима се статистичке јединице међусобно разликују или не називају се статистичким обележјима.
Обележја могу бити нумеричка (бројчано изражавају квантитативне разлике) и атрибутивна (описно
изражавају квалитативне разлике). Обзиром на њену унутрашњу структуру, статистичка јединица може бити
проста (манифестује се у најједноставнијем облику) или сложена (јединица која у себи комбинује неколико
фактора). Основна јединица популације или елемент или случај, јесте основни чинилац скупа који се
истражује.

Статисткички скуп или статистичка маса или популација представља скуп свих јединица с одређеним
заједничким карактеристикама. Елементи или јединице статистичке масе могу бити особе, објекти, пословни
субјекти, вредности односно сви елементи за које се утврђују одређена својства. Статистичка маса би требала
бити хомогена у погледу конститутивних особина и диференцирана у погледу посматраних одлика.
Идентификација статистичке масе подразумева: прецизно одређивање својстава, проналажење и утврђивање
извора података, вредновање извора података и откривање броја и распореда статистичке масе. Чиниоци који
одражавају статистичку масу су квантитативни, квалитативни, географски и хронолошки.

Део скупа на основу кога доносимо закључке о извесним карактеристикама датог скупа назива се узорак.
Адекватан узорак мора да испуни принципе непристрасности, репрезентативности и економичности.
Величина узорка зависи од нивоа поузданости, варијабилности основног скупа и максимално дозвољене
грешке. Једноставни случајни узорак је онај узорак у којем сви чланови популације имају једнаку шансу да
буду изабрани у узорак. Стратификовани случајни узорак је образован по стратумима који означавају
одређене слојеве или одређене хомогене групе. Неслучајни или намерни узорци се бирају на основу
слободне процене истраживача о томе који чиниоци популације треба да сачињавају узорак, а може бити
пригодни узорак (од јединица којима се располаже у том тренутку), квотни узорак (на основу припадајућег
дела-квоте јединица из целе популације) или добровољни узорак (чланови популације који сами исказују
жељу да буду део истраживачког процеса).

6
* У методе прикупљања података спадају: метода испитивања, метода посматрања, метода
експеримента, методa анализе докумената и метода студије случаја.

Метода анализе је поступак научног истраживања и објашњавања стварности путем рашчлањивања

сложених мисаоних на једноставније саставне делове, те изучавање сваког дела за себе и у односу на друге
делове или целину. Анализа се може разврстати на неколико врста као што су: Анализа садржаја (којом се
научно сазнаје садржај једне појаве), Структурална анализа (којом се научно сазнају чиниоци састава
предмета истраживања), Функционална анализа (којом се научно сазнаје веза и међузависност унутар
предмета истраживања), Компаративна анализа (којом се научно сазнају одређене сличности и разлике
чинилаца предмета истраживања) и Каузална анализа (којом се научно сазнају одређене законитости
постојања предмета истраживања).

* Метода синтезе је поступак научног истраживања и објашњавања стварности путем спајања

једноставних мисаоних творевина у сложене, а сложенијих у још сложеније. Поједностављено речено,
синтеза представља спајање више елемената у једну целину.

Метода апстракције се може одредити као мисаони поступак којим се одвајају небитни а истичу битни
елементи и особине одређеног предмета или појаве истраживања.

Метода конкретизације је мисаони поступак супротан апстракцији. У њој се одређује однос општег,
посебног и појединачног полазећи од апстрактно – општег. Потом се иде ка посебном и на крају ка
појединачном.

* Метода дедукције је поступак научног сазнања којим се из општег сазнања изводе посебна, са
неупоредиво већим степеном поузданости. Дедукција омогућава да се на темељу општих судова изводе
појединачни судови, закључци и тврдње. Она служи и да се открију нове спознаје, докажу нове чињенице,
нове законитости или научне истине.

Индукција као основна научна метода подразумева да се на основу анализе појединачних чињеница и
случајева долази до општих закључака. Индукција омогућава да се, на темељу појединачних чињеница и
сазнања, долази до уопштавања и формирања законитости, односно спознаје нових чињеница и нових
законитости.

* Циљ методе анализе садржаја јесте: да опише садржај неке поруке, да нам омогући да описане
садржаје порука разумемо, да оно што је описано по потреби класификујемо, да оно што је
класификовано објаснимо. * Под методом анализе садржаја можемо подразумевати скуп
истраживачких поступака који омогућавају објективан, систематски, квалитативан и
квантитативан начин тумачења садржаја неке поруке на основу које закључујемо о мотивима или
начинима реаговања учесника у комуникацијском процесу. За анализу садржаја посебно су важни: садржај
поруке, пошиљалац и прималац поруке. Најчешће се постављају следећи циљеви: а) информисати
примаоца поруке, б) утицати на понашање примаоца поруке и в) изменити ставове, схватања и уверења
примаоца поруке. Врсте анализе садржаја: Квантитативна анализа, Квалитативна анализа, Мешовита
анализа која у себи комбинује и сједињује квантитативну и квалитативну анализу. Код квантитативне
анализе садржаја се мери учесталост или понављање основне јединице у истраживаном материјалу.
Квалитативна анализа подразумева анализу која се односи на то: Ко шаље поруку, Шта је циљ поруке, Како
је порука саопштена, Коме је порука упућена.

Метода испитивања је веома честа, сложена али и омиљена метода многих истраживача приликом
прикупљања података о друштвеној стварности. Под испитивањем се подразумева процес прикупљања
података путем говорног или писаног комуницирања, која се одвија између испитивача и испитаника, с циљем
добијања научно утемељених или друштвено корисних податакa.

7
* У пракси често се дешава да се у реализацији испитивања могу јавити одређене потешкоће које могу
бити епистемолошке, психолошке или друштвене. Потешкоће које имају епистемолошки карактер
најчешће настају када током испитивања исказе о стварности дају лица која нису у одговарајућој мери
оспособљена, едукована или стручна за појаве, процесе, или односе за које дају исказе. Тешкоће психолошке
природе извиру из различитог степена менталне зрелости, нивоа интелигенције, психичке сређености,
степена и врсте образовања испитаника. * Друштвене потешкоће се односе на језик, културу, традицију,
обичаје, систем вредности, религију или животно искуство.

Према функцији испитивања разликујемо научна и остала испитивања. Према стратегији испитивања се
деле на директна и индиректна испитивања. Према броју испитаника испитивања се деле на: индивидуална
испитивања (у којима учествују један испитаник и један испитивач), групна испитивања (у којима учествују
неколико испитаника и један испитивач) и колективна испитивања (у којима учествују један колектив или
заједница која даје колективни или заједнички одговор једном или више испитивача). Према начину
постављања питања и давања одговора на постављена питања разликујемо усмено, писмено и
комбиновано испитивање. Према начину рада испитивача или поступку испитивања разликујемо благо,
неутрално и оштро испитивање.

* У литератури се најчешће као основне технике испитивања наводе: анкетирање, интервјуисање и

тестирање.

Анкетирање као техника испитивања подразумева прикупљање података помоћу специјалних упитника или
анкетних листова. Предности технике анкетирања су: једноставно прикупљање података, релативно лако
прикупљање података, брзо прикупљање података и јефтино прикупљање података потребних за
истраживање. Највећи недостатак анкете огледа се у недовољној сигурности у ваљаност или истинитост
добијених података. Упитници могу да буду отворени, затворени или комбиновани. Директна питања се
користе када желимо да добијемо само један одговор на постављено питање. Када постоје две могућности за
давање одговора на постављено питање, онда се у упитнику користе питања са алтернативним одговорима.
Када се има више могућности за давање одговора онда се користе упитници са селективним одговорима.

Интервју или научни разговор је техника прикупљања података путем непосредног усменог комуницирања
између испитивача и испитаника. Интервју као поступак у истраживању може се разврставати на основу
различитих становишта попут циља испитивања, рада испитивача или броја испитаника. Са становишта
циља испитивања интервју може бити: дијагностички, терапеутски или гносеолошки. Ако је циљ разговора
откривање неке појаве, или стања, онда је то дијагностички интервју. Када је циљ отклањање откривених
појава, или стања, онда је то терапеутски (клинички) интервју. Када је циљ утврћивање узрочно-
последичних веза појава, стања и законитости понашања, онда је то гносеолошки (сазнајни) интервју. Према
раду испитивача, интервју можемо да разврстамо на неусмерени и усмерени интервју. Према броју
испитаника интервју се разврстава на индивидуални, групни и колективни. Групни интервју подразумева
разговор између испитивача и одређене групе. Прва варијанта групног интервјуа подразумева разговор
једног испитивача са више испитаника. Друга варијанта подразумева разговор који се одвија између више
испитивача са једне стране и више испитаника са друге стране. Колективни интервју се односи на
комуникацијски процес који се одвија између једног испитивача и једног колектива. Разговор или
интервјуисање се одвијају тако што се на постављено питање од стране испитивача, испитаници, дају један
одговор који изражава јединствен став колектива. Припрема за интервју обухвата: припрему материјалних
услова за реализацију интервјуа, припрему испитаника и припрему испитивача. У реализацији интервјуа
постоје три фазе: почетак интервјуисања, ток интервјуисања и завршетак интервјуисања.

* Примена методе студије случаја када није у питању „жив случај“ састоји се из следећих фаза: 1)
откривања случаја, 2) ступања у контакт са најобавештенијим и најпоузданијим актерима случаја, 3)
припрему идејне скице, 4) припрему основних инструмената за прикупљање података и избор узорка, 5)

8
вођења прелиминарних разговора на основу којих се стичу сазнања о битним актерима, догађајима, 6)
сакупљања података путем теренског истраживања, 7) сређивање података, 8) обраде података путем
анализе, синтезе и дескрипције, 9) сачињавања извештаја, 10) верификације припремљеног извештаја,
11) прегледа препорука и 12) контроле примене препорука. Предности методе студије случаја укључујуто
да: има велико упориште у пракси, односи се на реалан случај, конкретна стварност је њен предмет
истраживања, резултати истраживања су лако разумљиви, резултати се могу лако исказати, резултати су лаки
за интерпретацију, резултати сами по себи могу много да кажу о случају, резултати могу да помогну да се
оствари увид у остале сличне ситуације и случајеве, резултати су погодни за моменталну примену итд.