Велики снови нису били привиђења

Вук Бачановић

Када сам се 2017. из Сарајева доселио у Мостар, нисам очекивао да ћу затећи

било шта осим рушевина. Али било ми је, некако, лакше у срцу јер су те
рушевине моја дједовина. У којој никада нисам живио. И о којој сам јако
мало знао. Осим основних историјских цртица, Шантићевих пјесама које сам,
у раној младости и покушајима писања поезије гутао и цртица Зуке Џумхура.
Но, град се не може ни познати другачије него пребивањем са његовим
људима. И тако сам пошао стазама својих мостарских предака.

Спуштајући се у топле љетне вечери низ Бранковац, пожелио сам да на мене

пређе енергија моћних духова тог мјеста. Свију оних који су уз степениште уз
сахат-кулу силазили и узлазили Светозар Ћоровић, Алекса Шантић, Осман
Ђикић, Хамза Хумо, Џемал Биједић као дјечачић... у тим љетним ноћима када
је сав наш народ без обзира како се називао још увијек био млад, када су се
најљепша сновиђења још увијек чинила стварнима, када су пориви били
чисти, а свесловенско небо ту надомак омађијаних глава. Јесмо ли превише
сањали?

У Мостар сам дошао резигниран и разочаран, а у њему сам схватио да нисмо

сањали превише него премало. Један од космичких свједока овој истини јесте
и ова књига. Стотину Шантићевих вечери сабраних у једној књизи, стотину
читања и читања у читању и ишчитавања самих себе Шантићем. Од времена
Пјесниковог живота, када су његове пјесме и пјесме о њему извирале и
некако тајанствено увирале у топлу мостарску калдрму, у мирис липа и дуња,
у ледене зимске буре, које мостарски зрак чине тако оштрим и здравим, преко
ратног Београда у којем су се мостарске избјеглице окупљале чувајући
сјећање на рај из којег су неправедно изгнани, па до поновног васкрсења када
су Мостаром ходили и Алексином наградом се дичили: Скендер Куленовић,
Весна Парун, Оскар Давичо, Енвер Ђерђеку, Александар Вучо, Стван Тонтић,
Богумил Ђузел. Та дивна времена када се доимало да су све демонске снаге
поражене, а сновиђења Алексине генерације остварена. Али људи некада
помијешају снове и привиђења.
Јер снови су знаковити, пуни симбола, митских и архетипских сцена, они
човјеку откривају поруке вјечности, а привиди се догађају онда када људи
погрешно схвате сновиђења и почну да их умишљају, граде према разбору
који није јека вјечности. Тако је и Шантић, маг сновиђења, дочекао да буде
сатански искорјењен из града који је био стихом овјекoвјечен у његовој
безвременој љубави. Црква у којој је крштен оскрнављена је, спаљена и
минирана, школа коју је похађао срушена до темеља, библиотека коју је
даривао спаљена, а сам његов споменик у једном од најљепших мостарских
паркова оборен и бачен у Неретву. Његовој улици такођер је затрт траг
именом аутора расних закона НДХ, које овдје не треба ни спомињати. Све то
недуго прије него што ће и цјелокупан стари град Мостар, укључујући стари
Мост бити готово сравњен са земљом. Чинило се да је наш народ, како год да
се зва, младић из Алексина времена, ружно остарио. И да му је ум спустивши
се из свесловенских небеса излапио у караказану глупости и зла којем нема
краја и од којег нема спаса.

Међутим, ова велика и важна књига свједочи да од глупости и зла увијек има
спаса. Свједочанство је она да младост Шантићева и оних који су живјели
љубав његовог времена никада није остарјела, већ је само добра и безазлена
као дијете из Христове присподобе, привремено устукнула, не надајући се
тако подмуклим ударцима. И сада је пред нама поново процвала у своме
богосадном роду, ма којим се именом, називао који поново најдивније сазда и
Стари мост и Стари град над којим се поново уздиже и црква у којој је Алекса
крштен, као и школа коју је похађао, а Шантићеве вечери поезије поново
зборно мјесто сваког човјека који зна да су снови заиста били снови, а не
привиди.

Листајући ову дивну књигу се зато осјећам потпуно другачије од тужног

Шантића којег у претпразнично вече тјеше свијетле душе које излазе ис
старих књига. Јер, ево, ми смо написали нову књигу. Ми смо ту. Нисмо
нестали и црв зла није нас изјео. Нас не требају тјешити духови прошлости,
него ћемо ми њихова духовна дјеца тјешити њих. Да смо ту да наставимо
сањати њихове велике и сваког дивљења достојне снове. Да им поручимо да
нису протјерани, него да ће с нама вјечно заједничарити у улицама и
сокацима, степеништима и пролазима и прије свега мостовима нашега драгог
Мостара.