„Тензија у поезији“

Ален Тејт

*У овом тексту Тејт издваја тензију као заједничко својство свих песама које
сматрамо „ваљаном поезијом“. Тензија је, за Тејта, појава да једно песничко дело има
посебно својство као крајње дејство целине, а та целина је „резултат“ конфигурације
значења, чије испитивање и вредновање спада у дужност критичара.
Када је реч о горе поменутом коришћењу масовног језика у поезији, Тејт напомиње да
је то грешка како у писању поезије, тако и у критичкој теорији. Као пример Тејт (исто
као Емпсон ) узима пример енглеског песништва 19. века које је за њега „поезија
саопштавања“: песници су се трудили да стих искористе у сврху преношења идеја и
осећања за које су потајно мислили да их боље може пренети наука. Насупрот томе, за
Тејта, „ваљана поезија представља јединство свих значења између најудаљенијих
крајева интензије и екстензије“. Разоткривање деловања тог сједињеног значења,
према њему, дар је искуства и културе, ту могу помоћи дедуктивне моћи, али је
запажање тензије пре последица одгајања наших пуних људских моћи и посебна
примена тих моћи на само један посредник искуства – на поезију.
Тејт напомиње да тензија није израз који користи као општу метафору, већ је то
посебна метафора која „се добија одрубљивањем предметака логичким изразима
екстензија и интензија“. Значење поезије је њена тензија, целокупна организација
екстензије и интензије које у њој можемо наћи. Најдаљи преносни смисао који смо у
стању да изведемо не побија екстензије дословног исказа. Са друге стране, можемо да
пођемо од дословног исказа и да постепено развијамо сложености метафоре: на
сваком ступњу можемо се зауставити ради исказивања дотле појмљеног значења, и на
сваком ступњу то значење биће логички доследно. Значења која одабирамо у
различитим тачкама дуж бесконачне црте између крајње интензије и крајње
екстензије мењаће се у складу са нашом личном побудом, занимањем или приступом.
Стратегија је она тачка на интензивно-екстензивној лествици у којој песник развија
своје изворе значења. Нпр. метафизички песник започиње на крају екстензивне
(денотативне) црте, а романтичарски или симболистички песник на интензивном крају
– а сваки од њих, „мучним подвигом уобразиље“, настоји да своја значења потисне
што даље ка супротном крају, не би ли на тај начин заузео читаву лествицу.