карактеристична флорална метафорика „која се у поеми „Rosa canina“ транспонује

у декларативну флороцентричну перспективу (Ја гледам у свет очима биља)“ (Бешић

2006: 17)
„Једном речју, Rosa canina је изворишна, матична песма за све оне моје песме у
којима је изражен звучни набој, што, мислим, убедљиво говори да је она и даље за моје
певање изузетно инспиративна.“ (Јовановић 2018: 180)
„Између човека и топонима постоји закон спојених судова, зависност, прожимање,
допуњавање.“ Тешић (Јовановић 2018: 158)
У вези са употребом речи чудо у наслову већине песама из последњег циклуса у
збирци Александар Јовановић напомиње: „то се у њима језик ослобађа свакодневних стега
– имена места и предела се претварају у надстварне слике испуњене митским садржајима“
(Јовановић 1993: 206).
Фигуре хармоничног противуречја „бело вече“ у песми „Крушедол“ (Тешић 1986:
18)

„принцип језичке и семантичке елиптичности“ (Бешић 2006: 17)

Александар Лаковић истиче да се језикотворност у Тешићевом песничком

поступку огледа у умешном споју неспојивих појава и појмова, којим се мири и
уклапа и „оно што никада није било заједно“ (Лаковић 2006: 229).

Употребом игре речима и понављања Тешић достиже „известан ритуално-

фолклорни звук“ (Лаковић 2006: 229).

„Поред бајаличке интонације одређују га и неколико стилских фигура, на пример,

етимолошке фигуре, полиптотони, алитерације, асонанција, рефрени, анадиплоза,
палилогија и друге. Затим, битна је и употреба деминутива, одрично-потврдних и
оксиморонских дефиниција и синтагми, као и цитата“ (Лаковић 2006: 230).

„Тешићевом читаоцу је залудно и погрешно тумачити настанак деминуције

утицајем дечјег фолклора, иако су наивност и инфантилност већ заступљени у
немушто-бајаличким обраћањима вишим и непознатим силама.“ (Лаковић 2006:
233) деминутиви

„Некад сама атмосфера песме, њен предмет или мотив допуштају да се у

непосредном окружењу нађу по много чему несродне речи.“ (Јовановић 2018: 167)

„палимпсестна евокативност“ (Бешић 2006: 17)

„поступци који се примењују у народној књижевности, бајалицама, бројаницама,

загонеткама“ „мотиви које сусрећемо у овим књижевним врстама“ (Јовановић
1993: 208)
„доминантност звуковне потке и метричности“ (Бешић 2006: 17)

„У књизи Купиново су песме од три, пет, осам, десет, једанаест (читав сонетни
венац – Туч и тег уз Магистрал), тринаест слогова, као и од дистиха четири плус
осам или пет плус осам.“ (Лаковић 2006: 239)

Тешићев метар у спрези је са традицијом и сврха његове специфичности је у

успостављању дубље спојивости са традицијом. (Лаковић 2006: 241)

„Нигде није уочена таква „топонимска бројаница“ по дубини и ширини.“

(Лаковић 2006: 226)

„остале топониме који су културно-језички споменици, сведочанства једног

живота, симболи историје и цивилизације“ (Лаковић 2006: 226)

„известан број (не)стварних топонима потиче од легенди, библијских или

народних, од наивних предрасуда, затим од имена биља која имају наднаравну
моћ, као и од народне маштовитости. Такви су Купиново, Голеш, Гостиљ, Чешаљ,
Лијеска, Платичево, Чот, Ноћај, Ржиште, Горазд, Медведник, Јагодња, Борања,
Жеравија“ (Лаковић 2006: 227)

Према речима Александра Јовановића, Тешић је у збирци песама Купиново

„активирао стварна или могућа значења имена места из српске историје и културе
и развијао њихове културно-историјске или симболичке могућности“ (Јовановић
2018: 6).

„Приступајући простору као знаку у коме су често сажете читаве серије слика из
саме дубине колективне меморије, песник Милосав Тешић се доказао као
савремени песник, на сасвим изузетан начин, доводећи у склад и временску и
семантичку компоненту у својим песмама, што је превасходно засновано на
подвођењу онога што је сада под оно што је било и на додиру и сусрету разлика у
значењу“ (Лаковић 2006: 228).

„откривао нове, симболички издвојене микро-просторе српске духовности“

(Пантић 2002: 112)
 „Како је углавном реч о местима која су битно обележила српску историју,
тачка из које се она посматрају превазилази индивидуалну позицију лирског
субјекта и указује на дилеме пред којима се колектив налазио, духовне раскрснице
на којима је морао да застане и ослушне глас судбине.“ (Јовановић 1993: 207)

уроњеност у песничку традицију: „има стандардизованих призивања

историјских реминисценција и духовних вертикала“ (Мирковић 1989: 56)

„осећање за слојевитост митских слика и делова легенди, за танане нијансе

лексике и песничке синтаксе“ (Мирковић 1989: 58)

„...Милосав Тешић у писању песама ангажује елементе готово свих видова

људског и космичког постојања (од митологије, пантеизма, паганства, Христове
религије и историје до географије и ботанике, односно, јестаственице) и користи
обиље смислотворних концепција (романтичарски укрштај, симболистичку
звучну матрицу, веристички опис, модернистичко нагомилавање, каталогизацију
и хетерономију, актуелну стратификацију и синтетизам)...“ (Пантић 2002: 116)

„строг и доследан лексички избор“ „умеће у коришћењу традиционалних

(фолклорних и уметничких) књижевних облика“ „наглашавање мелодијске стране
песама“ (Јовановић 1993: 208)

„ову поезију доживљавамо као наставак и потврђивање оне линије која у

послератном песништву иде од Васка Попе [...], преко Љубомира Симовића и
Алека Вукадиновића до, ево, наших дана“ (Јовановић 1993: 208)

„поређење, најпре, не служи само разјашњавању једне појаве по аналогији са нечим што јој је
слично, него да има и појачајну функцију – њиме се истиче оно што се пореди на тај начин
што се изједначује са нечим необичним, значајним или уопште вредним пажње; и затим, да
поредбени сегмент конструкције може бити развијен у слику.“ (Јовановић Симић 2011: 7)

„Песма „Грк“ објављена је у Купинову, у првом циклусу по којем је збирка и

добила име. Карактеристична је међу другим песмама јер се у њој активира стари
назив сремског села, у којем се, након слома устанка и велике бежаније, био
сместио Филип Вишњић.“ данас се то место зове Вишњићево Укрштају се два
времена: „постојеће време песничког субјекта, путника кроз Вишњићево, и друго,
од пре готово два века, у којем је опет реч о једном, овога пута гусларевом доласку
у исто место.“ „То друго време, сугерисано насловом песме, постоји само у свести
лирског субјекта и израз је његове потребе за континуитетом, жеља да се иза онога
што се види открије оно што јесте.“ (Јовановић 1993: 208) „Очи које гледају на
плаве брегове преко Саве, на заранке Шумадије, јесу очи песничког субјекта ове
песме, али и Вишњићеве очи.“ „Цезура која се јавља у првом стиху (Јетким
јутром, у цезури) јесте версификацијски термин, логично присутан у песми о
песницима и поезији (у наведеном стиху наглашен стављањем међу запете), али и
знак за рез/прекид у оба живота, како Вишњићевом (излазак из херојског,
устаничког времена и простора и прелазак у туђи, њему непознат крај), тако и у
животу лирског јунака ове песме (излазак из једног, рецимо, свакодневног
времена и улазак у друго, одређеног памћењем и предањем).“ „Цезура првога од
њих изводи из оног света у који другога уводи.“ „Вишњићева свакодневица и
суморност сремских година подстицајна су му грађа да својим гласом проговори о
судбини песника након што оствари своје дело, о међусобној условљености личних
и колективних ситуација, о делотворном – једва препознатљивом, али снажном –
трајању певача буне у савременом песништву.“ (Јовановић 1993: 209)

У вези са употребом речи чудо у наслову већине песама из последњег

циклуса у збирци Александар Јовановић напомиње: „то се у њима језик ослобађа
свакодневних стега – имена места и предела се претварају у надстварне слике
испуњене митским садржајима“ (Јовановић 1993: 206).

„Топографски појмови, знани ми по чувењу или читалачки, за мене су

колико апстрактни, далеки, затамњени, па и мртви, толико и неодољиво
узнемирујући, те морам да их оживљавам. (Вероватно се због тога једна песма из
Купинова зове „Рума, оживљавање пејзажа“.)“ (Јовановић 2018: 159)

„Једном речју, Rosa canina је изворишна, матична песма за све оне моје
песме у којима је изражен звучни набој, што, мислим, убедљиво говори да је она и
даље за моје певање изузетно инспиративна.“ (Јовановић 2018: 180)