Ево само неких назнака. 3 јуна 2019.

године пуштен је у пробни рад подводни кабл великог транзитног

капацитета између Црне Горе и Италије. До 2031. године предвиђен је потпуни завршетак Трансбалканског
коридора, који повећава постојећи транзитни капацитет измећу балкански земаља и земаља Централне
Европе, као и повезивање на новоизграђени, горепоменути подводни кабл према Италији. Његова изградња
је увелико у току. Повећање производног капацитета у свим земљама Балкана, изградњом нових нуклеарних,
термо, хидро и гасних централа, као и ветропаркова и мини хидроелектрана. Поставља се питање чему ће
служити повећана производња струје, с` обзиром да се на овим просторима незаустављиво смањује број
становника, а индустријска производња тихо умире? Но, инвеститори и банкари спремни су да испоруче
најновију и најмодернију опрему, уз истовремени притисак да се затворе стара, неефикасна и еколошки
неприхватљива постројења. Ево пар примера:
- највећа инвестиција енергетске групе RWE ван Немачке је у хидроцентралу „Белане“ у Бугарској.
Потписан је и меморандум о сарадњи са Србијом. Један од пројеката је предвиђао је изградњу
термоцентрале на југу Србије, где би се допремао угаљ са КиМ. Основна идеја била је да ЕПС и RWE
постану сувласници косовске енергетске компаније, али је право на изградњу термоцентарле „Косово
Ц“ добила америчка компанија "Countour Global".
- енергетски концерн E.ON кренуо је у велику експанзију у Русију и на Балкан. План је био да се уложи
63 милијарде евра у изградњу у 18 термоелектрана на гас у Русији. Али санкције су овај план
онемогућиле на неодређено време. E.ON је добро позициониран у Бугарској и Румунији, које су
велики и поуздани извозници струје, где ради на проширењу постојећих капацтета. Започети су
преговори и са осталим балканским земљама, укључујући БиХ и Црну Гору о изградњи нових
термоцентрала и хидроцентрала.
Nemačka je u Ruru i Saru locirala srce svoje teške industrije upravo zbog velikog bogatstva u uglju (pre svega
lignita). Nemačka, stoga, daje petinu svetske proizvodnje lignita i sa proizvodnjom od oko 200 miliona tona godišnje
obezbeđuju polovinu potrebne električne energije. Ali, zbog enormnog zagađenja, oni su među prvima krenuli u
osvajanje novih tehnologija sa jedinim ciljem da se ono dovede na minimum. Tako je u okolini Lajpciga u 2000.
godini podignuta TE „Lipendorf“, trenutno najčistija i najmodernija u Evropi. Radni vek je predviđen do 2040.
godine. Projekat je koštao 2,3 milijarde evra. Ona zagreva dobar deo Lajpciga, a zamenila je staru elektranu.
Jednostavno rečeno, to je centrala na ugalj bez dimnjaka. Po rečima, Luca Dornberga, portparola elektrane, to malo
štetnih materija koje elektrana ne uhvati u tri stepena filtracije, putuje zelenim cevima do dva tornja za hlađenje.
Voda u kotlovima se može grejati na višim temperaturama, jer su u izgradnji korišćeni vrhunski čelici. Ugalj se sa
površinskih kopova dovlači trakama dugim 14 kilometara, do dva kotla koji svakog sata progutaju 750 tona mlevenog
uglja. Tako je rudnik koji snabdeva elektranu veći zagađivač od nje same. Oko elektrane se sade šume i otvaraju
jezera. Češka polako prelazi sa uglja na gas. Od prvobitnih sedam projekata gradnje i obnove termoelektrana na
ugalj, realizuju se tri: TE „Tusimice”, TE „Prunerzat” i TE „Ledvicama”. Zanimljivo je da je u Velikoj Britaniji,
francuska kompanija „Alstom” u Devonu podigla termoelektranu na ugalj, snage 885 megavata. Filijala nemačkog
E.ON-a za Englesku gradi i dva nova bloka od 800 megavata u TE „Kingsport” na mrki ugalj. Britanci rade na TE
„Drakelow” na ugalj. S druge strane, Britanci će ugasiti desetak TE na ugalj, ukupne snage 12.000 megavata, zbog
strogih propisa Evropske unije.
Naši istočni susedi Bugari su re- novirali dva bloka u TE „Marica istok” snage od po 670 megavata, menjajući stare
od 500 megavata. Rumuni su već odmakli na radovima u TE „Rovinari” od 1.720 megavata. Čak su i Francuzi krenuli
sa izgradnjom TE na ugalj i rudnika kod Nijevra. Reč je o termoelektrani od 1.000 megavata.
U zemljama Evropske unije ugalj učestvuje sa više od 50 odsto u proizvodnji električne energije. Svetski savet za
energetiku prognozira da će se u naredne dve decenije proizvesti dvostruko više uglja nego danas. Razlog je vrlo
jednostavan: ugalj je i dalje najjeftiniji energent i pred tom matematikom nema odbrane. Tona evropskog uglja
ugovara se za oko 55 dolara, a američki je još jeftiniji – za oko 50 dolara. Vodeća italijanska energetska kompanija
ENEL investirala je četiri milijardevra u prelazak dela termoelektrana sa nafte na ugalj. Ulaganja u nove tehnologije
su dodatno motivisala evropske eksperte u termoenergetici da se vrate dobrom starom uglju. Doduše, gasne
termoelektrane su jeftinije, jer se brže grade, ali su mnogo skuplje u eksploataciji. Cena kilovat-časa u
termoelektranama je između 1.400 i 1.500 evra, a u termoelektranama na gas između 600 i 700 evra. Pre samo
nekoliko godina, cena kilovat-časa u TE na gas bila je upola manja.
Poljska je odavno poznata kao velesila po floti termoelektrana na ugalj (mrki i lignit). Region Šleske je, uz ukrajinski
Donjeck, najpoznatiji evropski ugljeni basen. Tri najpoznatija poljska rudnika kamenog uglja nalaze se u Gornjoj
Šleskoj, sa rezervama od čak 16,6 milijardi tona. Od 130 lokalnih nalazišta, eksploatiše se samo 47. Glavno polje
kamenog uglja je Gornoslaskije Zaglebije Veglove i predstavlja jedno od najbogatijih nalazišta u svetu. Reč je o uglju
izuzetno velike kalorične vrednosti. U Šleskoj se trenutno ugalj vadi u 40 rudnika. Reč je o jamskoj eksploataciji na
dubini od 130 do 250 metara. Od ukupne proizvodnje, 34 odsto je ugalj za koksovanje, a ostalo služi za
termoelektrane (samo 15 se nalazi u Šleskoj). Stručnjaci procenjuju da je tokom decenija eksploatacije samo u
Šleskoj iskopano oko deset milijardi tona, mahom, kamenog uglja. Doduše, njega ima i u Donjoj Šleskoj, preciznije u
Valvricku i Kamijenskoj gori, ali je taj rudnik zatvoren kao nerentabilan još 2000. godine. U zlatna vremena u
Šleskoj se proizvodilo 130 miliona tona kamenog uglja godišnje.

Rehabilitacija zagađenih rejona

Poljska, danas, godišnje proizvodi oko 100 miliona tona, uz tendenciju smanjenja proizvodnje i gašenja rudnika.
Razlog je okretanje prirodnom gasu, kao ekološki čistijem energentu. Jer, 40 odsto ukupnog industrijskog zagađenja
u Poljskoj potiče iz oblasti Šleske. Šume, reke, celokupna flora i fauna bukvalno nestaju. Zbog nekontrolisanog
ispuštanja otpada, prašine i sistematskog uništavanja životne okoline, ova teritorija jedna je od najugroženijih na
planeti. Po rečima dr Pjotra Skubala, sa Ekološkog odeljenja na Univerzitetu Šleska, uništavanje biljnog i
životinjskog sveta ima elemente ekološke katastrofe, dok je među stanovništvom veliki procenat smrtnosti i plućnih
bolesti. U oblasti grada Bitom česte su pojave rođenja dece pre vremena, sa telesnom težinom ispod 2,5 kilograma.
Uz ogromne napore poljske vlade i pomoći specijalizovanih firmi iz sveta, ovaj proces je zaustavljen i u toku je
višedecenijska rehabilitacija životne sredine, uz strogu ekološku kontrolu. Uloženo je na desetine milijardi evra u
sisteme za prečišćavanje i filtriranje.
Inače, kod Lođa se nalazi najveća evropska termoelektrana TE „Belhatov” (na lignit) koja, posle dogradnje novog
bloka od 858 megavata, raspolaže sa impresivnih 5.258 megavata instalisane snage. Posao vredan 1,6 milijardi evra
odradila je francuska kompanija „Alstom”. Ista kompanija radi i na modernizaciji TE „Tural” (pojačanje pre- ostala
tri bloka sa 200 na 235 megava- ta). Ukupna snaga posle modernizacije TE „Tural” biće 2.150 megavata. Radi se i na
zameni starih blokova u TE „ Patnov”, kao i na TE „Lajiska” od 450 megavata. Sa nemačkom firmom „RWE Stoen”,
poljska kompanija „Weglow” dogovorila je izgradnju dve nove termoelektrane u Šleskoj oblasti. Vrednost posla je 1,5
milijarda dolara.
Rusija je sa 173 milijarde tona utvrđenih rezervi uglja druga na svetskoj rang-listi. Godišnje proizvodi 330 miliona
tona uglja (šesta na svetu), ali je i značajan izvoznik sa 120 miliona tona. Prema planovima Ministarstva energetike,
do 2020. godine trebalo bi da se proizvodi između 441 i 496 miliona tona godišnje. Posle reforme rudarstva, oko 80
odsto proizvodnje obezbeđuju nezavisni proizvođači. U Rusiji radi preko 600 termoelektrana. One se sve više
lociraju u Sibiru, gde su ogromne rezerve uglja, ali i prirodnog gasa. Ne treba zaboraviti da je vek i po ugalj bio
dominantni energent ruske industrije. Stranci, koji stalno kucaju na vrata ruskih rudarskih kom- panija, znaju da su
njihove rezerve procenjene na preko 170 milijardi tona, a glavni resursi se nalaze u Sibiru i na Dalekom istoku. Reč je
o basenima „Pecora“ (rudnik „Vorkuta“) na Uralu, rudniku „Komi“ i istočnom basenu Donjecka. U Sibiru uglja ima i
oko reke Lene i duž transsibirske železnice.

Ugalj iz Donbasa bez premca u svetu

Ukrajina je oduvek bazirala svoje energetske planove za Donbas, region na krajnjem istoku zemlje koji se delom širi i
na Rusiju. Zahvata teritoriju od 60.000 kvadratnih kilometara. Po utvrđenim rezervama antracita i kamenog uglja
na drugom je mestu u svetu, odmah posle američkih saveznih država Pensilvanije, Vajominga i Montane. Antracit se
koristi u TE, a kameni ugalj za koksovanje. Glavni centri su Sakartick, Horlivka i Krasnijlic.
Kod Slovjanska pronađene su ogromne količine mrkog uglja i novo okno – Novodmitrovskoje, koje ima pet debelih
horizonata kamenog uglja sa pola milijarde tona utvrđenih rezervi. U južnom Donbasu rezerve su dve milijarde tona
uglja (sa vekom eksploatacije od 27 godina u aktivnim rudnicima, 69 godina u rudnicima u izgradnji i 76 godina u
rezervnim rudnicima). Od 29 rudnika u Donbasu samo su tri sa površinskom eksploatacijom. Najveća nalazišta
antracita i kamenog uglja (petina rezervi) nalazi se na dubini od 500 do 1.800 meta- ra. Ukupne rezerve u Donbasu
su dovoljne za bar dva veka nesmetane eksploatacije. Po kaloričnoj vrednosti (7.600– 8.800 kilokalorija) antracit i
kameni ugalj iz Donbasa su bez premca u svetu.
Ukrajina ima preko pola miliona rudara. Posle ras- pada SSSR-a, rudarstvo je u njoj zapalo u duboku krizu. Nekada
se proizvodilo 146 miliona tona uglja godišnje, a danas samo oko 90 miliona tona, sa čime ne mogu da se zadovolje
ni domaće potrebe. Vlada u Kijevu uložila je deset milijardi dolara u oživljavanje rudnika i za smanjenje učestalih
nesreća (eksplozija i požara). Svetska banka, koja je kreditno pratila Ukrajinu na ovom poslu, predložila je, ipak,
zatvaranje dve trećine rudnika zbog zastarelih mašina i ogromnih gubitaka. Ukrajinski rudar proizvede godišnje
samo 100 tona uglja, u Rusiji je to duplo više, a u Severnoj Americi i do 4.000 tona. Tona ukrajinskog uglja košta 50
dolara, a u svetu je duplo jeftinija.

Prema podacima koje iznosi Debriv - asocijacija proizvođača lignita – nove i efikasnije termocentrale mogu da
proizvedu više struje po toni uglja i fleksibilnije su u odgovoru na fluktuacije napona u mreži do kojih dolazi zbog
rada vetroturbine i solarnih panela.

Nova termocentrala na ugalj u Moorburg-u, kompanije Vattenfall, koja ima kapacitet od 827 MW, ima efikasnost od
neverovatnih 46% i emituje 25% manje ugljendioksida od starih termocentrala. Njen termoblok A je osposobljen da
startuje proizvodnju u roku od 15 minuta na nivou od 250-300 MW, što je ravno proizvodnji oko 100 vetroturbina.

I termocentrala na lignit BoAplus, kompanije RWE, za sada u fazi planiranja, imaće izuzetnu efikasnost od oko 45%
kao i sposobnost da brzo reaguje na fluktuacije u mreži, odnosno kompatibilna je sa proizvodnjom struje iz
obnovljivih izvora.

Njenu gradnju nažalost, odlaže još nedovljna sigurnost oko politike vlade u proizvodnji struje.

Dosadašnja energetska politika Nemačke u vezi struje stavila je proizvodnju struje iz obnovljivih izvora na prvo
mesto, dok su termocentrale na ugalj posmatrane kao dopuna u njihovom radu. Danas postaje jasno da će u
doglednoj budućnosti ostati korišćenje uglja za proizvodnju struje - mada to još nije jasnije definisano preciznim
merama državnih vlasti. Zato i proizvođači struje pomalo oklevaju sa novim i većim investicijama u najnovije visoko-
efikasne termocentrale na ugalj.
ukrajinski Donjeck, najpoznatiji evropski ugljeni basen. Tri najpoznatija poljska rudnika kamenog uglja nalaze se u
Gornjoj Šleskoj, sa rezervama od čak 16,6 milijardi tona. Od 130 lokalnih nalazišta, eksploatiše se samo 47. Glavno
polje kamenog uglja je Gornoslaskije Zaglebije Veglove i predstavlja jedno od najbogatijih nalazišta u svetu. Reč je o
uglju izuzetno velike kalorične vrednosti. U Šleskoj se trenutno ugalj vadi u 40 rudnika. Reč je o jamskoj
eksploataciji na dubini od 130 do 250 metara. Od ukupne proizvodnje, 34 odsto je ugalj za koksovanje, a ostalo služi
za termoelektrane (samo 15 se nalazi u Šleskoj). Stručnjaci procenjuju da je tokom decenija eksploatacije samo u
Šleskoj iskopano oko deset milijardi tona, mahom, kamenog uglja. Doduše, njega ima i u Donjoj Šleskoj, preciznije u
Valvricku i Kamijenskoj gori, ali je taj rudnik zatvoren kao nerentabilan još 2000. godine. U zlatna vremena u
Šleskoj se proizvodilo 130 miliona tona kamenog uglja godišnje

Iako ovo nije prvi susret ove vrste u ovom formatu, sastanak kvadrilaterale – Grčke, Bugarske, Rumunije i Srbije u
Beogradu, uslovno rečeno je iznenađenje čak i za pažljive posmatrače političkih događaja u Srbiji., a glavna tema
sastanka bili su jačanje saradnje u oblasti energetike, saobraćaja, infrastrukture i bezbednosti.
Dogovoren je i niz zajedničkih projekata u oblasti infrastrukture i energetike.

Ambiciozini planovi u oblasti energetike i infrastrukture predstavljeni su i tokom ovog sastanka. Razgovaralo se,
između ostalog, o električnoj mreži od Rešica u Rumuniji do Pančeva, ali i tome kako da Srbija dođe do gasa.
Razmatrana je i izgradnja autoputa preko Vršca do Temišvara, za koji je rečeno da je rumunska strana izradila
studiju izvodljivosti. Srbija takođe ulaže 261 milion evra u modernizaciju pruge Niš – Dimitrovgrad. 24.12.2018.
1,11,2018 ktobru 2017. Godine Kako je rekao, on je ubeđen da će se rasprava o projektima od zajedničkog interesa
nastaviti danas kako bi postignuti sporazumi bili sprovedeni u najbržem mogućem roku kako bi se obezbedila
povezanost, bezbednost i stabilnost u Jugoistočnoj Evropi.
Od 1979. SAD nisu izgradile nijednu nuklearku na svojoj teritoriji, ali odobravaju kredite zemljama koje su
zainteresovane za takve projekte. Osim toga, Danska i Švedska odlučile su da zatvore svoje elektrane najkasnije do
2015, a Nemačka planira da to učini do 2025. godine
Energija iz 438 nuklearki učestvuje u svetskoj proizvodnji struje sa 17 odsto
Будућа ХЕ "Ђердап 3" служиће за претварање мање вредне, базне енергије у висококвалитетну, вршну
енергију. То је ревизибилно, пумпно-акумулационо постројење које ће радити као интервентна електрана.
Ноћу и у периодима, када систем располаже вишком електричне енергије, исти користи за испумпавање воде
у горњу акумулацију. У врховима оптерећења ради као акумулациона електрана и обезбеђује за
електроенергетски систем неопходну снагу и потребне количине вршне енергије.
Топографски услови омогућују изградњу у четири етапе: у првој, инсталисану снагу од 600МW и годишњу
производњу од 2 милијарде kWh вршне енергије, у другој снагу од 1.200МW и производњу од 3.15 милијарди
kWh, у трећој снагу од 1.800МW, производњу од 5.2 милијарде и у четвртој инсталисану снагу од 2.400МW и
производњу од 7.6 милијарди kWh вршне електричне енергије. Уз утрошак 1.3kWh маловредне, базне
енргије, омогућује производњу 1kWh квалитетне, вршне енергије. Градиће се према пројектима
"Енергопројект"-a из Београда на 1.007.km Дунава од ушћа у Црно море, на локацијама Песача, Бродица и
Жељезнички поток. Оптимални однос између утрошене мало вредне и произведене квалитетне енергије,
неограничене количине воде за испумпавање и повољни услови градње сврставају ову електрану у
најатрактивније и најрентабилније објекте те врсте у Европи.
Пожељан партнер: термоелектрана италијанске компаније
Енергетика нам, као ниједан други сектор наше привреде, пружа увид у начин на који политичка елита води
ову земљу последњих двадесет година.
Као добар пример за ту констатацију могла би да послуже два енергетска споразума с Италијом. Они за сада
нису доступни јавности, али се зна да неће бити тендера, да договором није дефинисана власничка структура
и да ће страни партнер преузимати сву произведену струју.
Док се чека да Италијани одобре увид у обавезе које је без тендера и мимо законом прописане процедуре
српски министар енергетике преузео у вези с условима експлоатације природних ресурса (који су
власништво свих грађана Србије), вреди се позабавити насталом ситуацијом. Дакле, српски министар
енергетике потписао је споразум са италијанском владом о изградњи хидроелектрана на Ибру, Сави и Дрини
(минимум 600 мегавата, а можда и више) и ветропаркова негде на територији наше земље (капацитета 500
мегавата) које ће градити компанија по избору италијанске владе.
Познато је да је италијанска влада за тај посао већ изабрала компанију SECI Energia S.p.A. која се српској
јавности представила још у јуну ове године. Иначе, та компанија послује у склопу „Макафери групације”, коју
контролише истоимена породица. Макаферијеви су позната италијанска династија и баве се широком
лепезом послова: грађевина, дувански бизнис, шећеране, биотехнологија и однедавно енергетика. По
подацима са сајта компаније у 2008. години у енергетици су остварили укупан промет од 118 милиона евра, а
2007. године промет остварен у енергетици износио је 61 милион евра. (Водеће европске енергетске
компаније мере промет у десетинама милијарди евра.) Дакле, „Макафери групација” је класичан италијански
пример успешне компаније која диверзификацијом из свог „кор” бизниса у енергетику покушава да се
укључи у све лукративнији посао продаје „зелене” енергије на тамошњем тржишту. Ништа необично јер
таквих компаније у свету има све више. Без намере да се ико омаловажи, али, ако би се правила поређења са
италијанском А серијом, SECI Energia S.p.A. је у бизнису енергетике више Ливорно, Катанија или Лече, а
мање Јувентус, Интер или Милан. То, наравно, не значи да компанија SECI Energia S.p.A. није пожељан
инвеститор у Србији. Напротив.
Кључно питање, међутим, не тиче се перформанси италијанског партнера, већ је далеко важније да ли су
овим споразумима обезбеђени најбољи интереси Србије.
Треба погледати новчане приходе које ће држава Србија имати од овог посла. Министар енергетике је
објаснио да ће висину „комплетног промета” из овог посла опорезивати држава Србија. Али, то нажалост
није тачно.
SECI Energia S.p.A. ће за потребе експлоатације ресурса као концесионар морати да формира концесионо
предузеће у Србији. Уговором ће (како је објаснио министар) бити дефинисани власнички односи у том
предузећу, али је јасно да ће Италијани као главни инвеститори имати већинско власништво. SECI Energia
S.p.A. ће дефинисати статут концесионог предузећа у Србији, поставиће његово руководство и управни одбор
и самим тим ће контролисати све аспекте његовог пословања, укључујући и такозвани off-take agreement,
којим ће се дефинисати услови по којима продаје енергију из својих постројења у Србији. То укључује и
одабир коме и по којој цени ће енергију произведену у хидроелектранама и ветропарковима у Србији
испоручивати неком купцу на граници електроенергетског система наше земље. Компанија која преузме ову
енергију на српској граници може бити било која – њихова матична компанија (SECI Energia S.p.A.) или нека
друга. Србији је у том бизнису „свеједно”, јер се (како каже министар) њен интерес завршава на „комплетном
промету” оствареном у Србији.
Ко се само мало боље разуме у бизнис зна да ће италијански партнер настојати да приход концесионог
предузећа у Србији буде номиналан, симболички и свакако далеко испод реалне вредности коју струја
произведена у њеним погонима има на италијанском тржишту. Потпуно је легитимно и разумљиво да
приватна фирма настоји да умањи своје пореске обавезе, и то у максималној мери у којој јој је то омогућено.
А, у случају споразума то је омогућено у највећој могућој мери.
Шта је министар енергетике као представник интереса државе Србије требало да ураде у Италији?
Да, пре свега, обезбеди учешће државе Србије у коначномприходу оствареном од продаје енергије
произведене у нашој земљи. Министру, његовим заменицима (има их пет) и државним секретарима (пет)
требало је да буде познато у тренутку потписивања споразума колики је тачно тај коначни приход.Нема
апсолутно ниједног разлога зашто би Србија продавала енергетске ресурсе испод цене.
Јер, сасвим је транспарентно колико ће SECI Energia S.p.A. приходовати у Италији од 1.100 мегавата „зелене”
струје произведене у Србији. Директива Европске уније 96/92/ЕЦ довела је у Италији до усвајања законског
декрета број 79 (16. март 1999) којим је дефинисан механизам надокнаде за електричну енергију произведену
из обновљивих извора. Суштина декрета, познатог као „Берсанијев декрет”, јесте да креира обавезу свим
произвођачима и увозницима електричне енергије у Италију да у електроенергетски систем земље унесу
одређену пропорцију сертификоване „зелене” енергије. У срцу тог декрета је тржишни механизам
одређивања те надокнаде, који је заменио уобичајени фиксни, тарифни механизам. Механизам се своди на
следеће: „зелена” енергија се откупљује по цени коју чини тржишна цена електричне енергије, плус тржишна
цена „зеленог” сертификата за дати период. Како је Италија уређена земља, о којим ценама се ту ради може
се лако сазнати на сајту њихове берзе електричне енергије (www.mercatoelettrico.org.). Тако је, на пример,
данас на италијанској берзи цена обичне, „baseload” енергије (добијене из конвенционалних извора) за 2010.
годину на нивоу од 63,7 евра по мегават-часу, а цена „зелених” сертификата за исти период је на нивоу од
85,9 евра по мегават-часу (што је укупна вредност од 149,6 евра по мегават-часу). Дакле, кад би SECI данас
имао изграђених 1.100 мегавата капацитета у Србији годишње би од продаје струје произведене у Србији у
Италији имао приход од 429.352.000 евра. (видети табелу)
Зар ова сума није изазов у којем би озбиљна држава требало да обезбеди своје учешће. Формирањем, на
пример, „joint venture” предузећа у Италији, у којем би Србија била барем равноправан учесник. Профит
остварен из ове инвестиције Србија би могла да користи за даљи развој своје енергетике, смањивање цене
струје, изградњу школа, болница и помоћ најугроженијим грађанима.
Jedan kotao u Obrenovcu trosi 600 tona uglja na sat
investicije na najmanje 900 miliona evra za Kolubaru B i do 850 miliona evra za TENT B3
Nemačka, kao najmoćnija evropska ekonomija, već godinama čini sve kako bi izbegla uvoz nedostajuće električne
energije, koji se prognozira od 2015. godine. Procene su da Nemačkoj nedostaje 36.000 megavata, za šta je potrebno
uložiti oko 46 milijardi evra. Do 2020. godine obnovljivi izvori bi po tome trebalo da u energetskom sistemu
učestvuju sa dvadeset odsto. Sa 240.000 megavata instalisane snage, nemački energetski sistem je i najjači na
evropskom kontinentu, ali su potrebe 83 miliona stanovnika i zahuktale industrije iz godine u godinu sve veće.
Osnovna ideja je smanjenje zavisnosti od uvoza ruskog gasa za industriju i postepena modernizacija termoelektrana
na ugalj, u čemu se daleko odmaklo sa izuzetno modernim tehnološkim i ekološkim rešenjima. Posebno dinamično
razvijaju se vetrofarme, gde vlada učestvuje sa značajnim energetskim subvencijama.
Strukturno gledano, više od polovine proizvodnje električne energije isporučuje termosektor, sa moćnom flotom
termoelektrana na ugalj (mrki ugalj i lignit) i gas. A sa 24.000 megavata instalisane snage, Nemačka je i druga
vetrosila u svetu, odmah iza SAD. Hidrokapaciteti su skromniji i učestvuju sa nešto više od pet odsto u proizvodnji
struje (oko 5.000 megavata instalisane snage). Trenutno je u hidrosektoru najveća investicija energetske grupe
RWE, koja traži partnere za izgradnju hidroelektrane „Belene“ u Bugarskoj, snage 2.000 megavata. U Nemačkoj radi
trenutno 17 nuklearki. Od 2001, kada je odlukom savezne vlade stavljen moratorijum na gradnju novih do 2021, dve
su prestale sa radom. Instalisani kapacitet nuk- learki je oko 20.000 megavata. Ostali izvori, pre svega, solarna
energija i biomasa, učestvuju u godišnjoj proizvodnji do 10 odsto.
Kada je reč o termoelektranama, oslonac nemačke energetske snage je još proizvodnja lignita. Ova zemlja je, naime,
evropski rekorder sa godišnjom proizvodnjomod 180.000 miliona tona lignita. Godišnje se – u Šleziji, Saksoniji,
Ruru i Saru – iskopa nešto preko 200 miliona tona uglja (nekada se kopalo i više od 300 miliona tona).
Ali, to su ograničeni resursi, pa čak i izuzetno jaka nemačka privreda ne može da traži dugoročni energetski oslonac
samo na rezervama uglja. Zato je jedna od najvećih svetskih energetskih kompanija E.ON krenula u veliku
ekspanziju na Rusiju i Balkan. Do 2012. godine planira da uloži 63 milijarde evra u novih 18 termoelektrana na gas i
ugalj u Rusiji. One bi trebalo da uđu u komercijalnu upotrebu do 2015. godine, sa ukupnim instalisanim kapacitetom
od 20.000 megavata. Na Balkanu E.ON je dobro pozicioniran u Bugarskoj i Rumuniji, a vode se pregovori i u ostalim
zemljama. Na domaćem terenu planira se gradnja dve elektrane na gas i tri na ugalj, ali sa minimalnom emisijom
štetnih gasova, po čemu su stručnjaci E.ON-a prepoznatljivi u svetu.
Moćni energetski koncern već ima razvijene poslove u vetrosektoru i nuklearnom sektoru u Danskoj i Velikoj
Britaniji. Kod kuće, Nemci imaju gotove planove za 60 novih termoelektrana na gas i ugalj, ali ekonomska kriza je
dovela do odustajanja od gradnje ukupno 8.000 megavata.
Vetroelektrane su pravi ponos nemačke energetike. Prve vetroturbine su nikle početkomdevedesetih, a danas je to
sektor gde radi više od 100.000 ljudi, sa godišnjim obrtom od preko šest milijardi evra. Nemačka svake godine
podigne novih 1.500 megavata u vetrofarmama, što u dolinama reka (Rajna, Majna), što na obalama Baltičkog i
Severnog mora. Već nekoliko godina vodi skoro mrtvu trku sa SAD oko izgradnje novih kapaciteta. Ministars- tvo
energetike se ponosi da je vetrosektor premašio sva očekivanja EU i već učestvuje sa preko 10 odsto u ukupnoj
godišnjoj proizvodnji struje. Pre deset godina je donet i poseban zakon koji detaljno reguliše otvaranje, razvoj i dalja
ulaganja kompanija i države u sada već pravom bumu izgradnje vetroelektrana. Kompanija „Enerkon“ spada među
tri najveće svetske kompanije za vetrofarme. Njeni stručnjaci su dokazali da je isplativije da vetrenjače treba da
imaju tri umesto dva krila.
Oni su konstruisali i montirali jednu od najvećih vetroturbina na svetu kod mesta Dardeshajm. Sa instalisanom
kapacitetom od skoro šest megavata, megaturbina E-112 snabdeva 4.000 domaćinstava. Dardeshajm će biti prvi
gradić u Nemačkoj koji će potrebe za strujom zadovoljavati uz pomoć vetra i sunca (vetrofarma i kolektori ukupne
snage 62 megavata).
Plan je da se do 2020. godine instalisana snaga u vetrofarmama, sa sadašnjih 24.000 megavata, poveća na 40.000
megavata, s tim da većina bude na kopnu. Zato putnici koji dolaze u Nemačku iz pravca Češke, sve do Lajpciga,
Magdeburga i Drezdena vide brda prepuna vetrofarmi. Slično je i u okolini velikih luka Kil i Hamburg na krajnjem
severu zemlje.
zgradnja novog bloka od 350 megavata u Kostolcu dobila je podsticaj i ubrzanje izdavanjem sedme, najvažnije
dozvole koja se odnosi na kotao turbine i generator. Tim povodom radove su obišli Aleksandar Antić, ministar
rudarstva i energetike, Milorad Grčić, v. d. direktora JP EPS, Čen Bo, ambasador Kine u Republici Srbiji, sa
predstavnicima CMEK-a (China Machinery Engineering Corporation), izvođača radova i lokalne samouprave.
zgradnja novog bloka od 350 megavata u Kostolcu dobila je podsticaj i ubrzanje izdavanjem sedme, najvažnije
dozvole koja se odnosi na kotao turbine i generator. Tim povodom radove su obišli Aleksandar Antić, ministar
rudarstva i energetike, Milorad Grčić, v. d. direktora JP EPS, Čen Bo, ambasador Kine u Republici Srbiji, sa
predstavnicima CMEK-a (China Machinery Engineering Corporation), izvođača radova i lokalne samouprave.
Srbija će do kraja 2020. godine da ima novih 700 megavata električne energije u sistemu dobijenih iz obnovljivih
izvora, izjavio je danas pomoćnik ministra rudarstva i energetike Miloš Banjac. „Do 2020. na energetsku mrežu biće
priključeno ukupno 500 megavata električne energije dobijene iz vetroparkova, kao i još oko 150 megavata iz ostalih
obnovljivih izvora, a uz vetropark u Kostolcu koji će delimično biti izgrađen i priključen na mrežu, imaćemo oko 700
novih megavata ne mreži, što znači da ćemo povećati proizvodni potencijal za 10 odsto, jer trenutno iznosi 7.200
megavata”, rekao je on na završnoj konferenciji projekta „Smanjenje barijera za ubrzani razvoj tržišta biomase u
Srbiji”.
U Pančevu je svečanom ceremonijom obeležen početak izgradnje termoelektrane-toplane Pančevo. Vrednost
izgradnje termoelektrane-toplane je 180 miliona evra, a trebalo bi da bude završena, odnosno bude u upotrebi u
poslednjem kvartalu naredne godine. Akcionari u izgradnji TE-TO su Gasprom energoholding (51 odsto) i NIS (49
odsto). Prisustvovali su ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić, direktor "Gasprom energoholdinga" Denis
Fedorov, direktor NIS-a Kiril Tjurdenjev i potpredsednik UO "Šangaj elektrik grup".
U Pančevu je svečanom ceremonijom obeležen početak izgradnje termoelektrane-toplane Pančevo. Vrednost
izgradnje termoelektrane-toplane je 180 miliona evra, a trebalo bi da bude završena, odnosno bude u upotrebi u
poslednjem kvartalu naredne godine. Akcionari u izgradnji TE-TO su Gasprom energoholding (51 odsto) i NIS (49
odsto). Prisustvovali su ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić, direktor "Gasprom energoholdinga" Denis
Fedorov, direktor NIS-a Kiril Tjurdenjev i potpredsednik UO "Šangaj elektrik grup".

Srbija ima obavezu da do 2020. dostigne 27 odsto proizvodnje struje iz obnovljivih izvora energije, ali je isto tako
plan da naša zemlja ugasi osam EPS-ovih termoblokova u elektranama na ugalj do 2024. godine, koji ne ispunjavaju
ekološke uslove iz Direktive o velikim ložištima Evropske unije. Proizvodnja iz ovih elektrana biće nadoknađena
gradnjom osam novih vetroparkova i dve elektrane na gas i ugalj. Struja iz ugašenih termoblokova trebalo bi da se
nadoknadi proizvodnjom iz novih postrojenja. U planu je gradnja osam vetroelektrana, jedne kogenerativne
elektrane u Pančevu i bloka B-3 u Termoelektrani „Kostolac B”.

Upitani da li zaista „zelena energija” može da bude zamena ugašenim termoblokovima u kojima se iz lignita dobije
oko 70 odsto električne energije, u Savezu energetičara Srbije, naglašavaju da je Španija lep primer, ali nije ni blizu
Srbije.

Naši strateški planovi su da 2030. proizvedemo oko 45.000 gigavat-časova električne energije i to 27.000 iz uglja,
15.000 iz hidro i drugih obnovljivih izvora i oko 2.500 iz gasa i nafte. Nema čarobnog rešenja kojim bi se navedeni
odnos izvora u proizvodnji električne energije u Srbiji promenio, realno gledano, ne samo do 2030. nego i na duže. I
to ne mogu bitno da promene ni novi, obnovljivi izvori, čak i ako se održe subvencije na račun svih potrošača
električne energije.

Ako se posledice strukture naše energetske privrede ne uklapaju u planove globalnih promena, koji su takvi da ne
uvažavaju našu realnu situaciju, neka nam ti „planeri” pomognu (na nesebičan način a ne kreditima), da brže
dostignemo njihove planove. Ta pomoć je moguća kako u doniranju sredstava za obnovljive izvore tako i u čistoj
električnoj energiji, poručuju u Savezu energetičara.

Sa naše strane, neophodan je promišljen i dosledan razvoj, u kome se neće smanjivati potrošnja prirodnog gasa
prelaskom na ugalj, a da se onda u špicevima nedostatak električne energije nadoknađuje najskupljim uvozom, što je
sada u fazi ozbiljnih priprema.

Srećko Đukić, stručnjak za međunarodne energetske prilike, objašnjava da je odluka Španije da zatvori
termoelektrane nešto što čeka i Srbiju, kako zbog ekoloških razloga, tako i zbog pristupanja članstvu EU i dovođenja
termoelektrana u prihvatljive ekološke okvire.
Srbija ima obavezu da do 2020. dostigne 27 odsto proizvodnje struje iz obnovljivih izvora energije, ali je isto tako
plan da naša zemlja ugasi osam EPS-ovih termoblokova u elektranama na ugalj do 2024. godine, koji ne ispunjavaju
ekološke uslove iz Direktive o velikim ložištima Evropske unije. Proizvodnja iz ovih elektrana biće nadoknađena
gradnjom osam novih vetroparkova i dve elektrane na gas i ugalj. Struja iz ugašenih termoblokova trebalo bi da se
nadoknadi proizvodnjom iz novih postrojenja. U planu je gradnja osam vetroelektrana, jedne kogenerativne
elektrane u Pančevu i bloka B-3 u Termoelektrani „Kostolac B”.

Upitani da li zaista „zelena energija” može da bude zamena ugašenim termoblokovima u kojima se iz lignita dobije
oko 70 odsto električne energije, u Savezu energetičara Srbije, naglašavaju da je Španija lep primer, ali nije ni blizu
Srbije.

Naši strateški planovi su da 2030. proizvedemo oko 45.000 gigavat-časova električne energije i to 27.000 iz uglja,
15.000 iz hidro i drugih obnovljivih izvora i oko 2.500 iz gasa i nafte. Nema čarobnog rešenja kojim bi se navedeni
odnos izvora u proizvodnji električne energije u Srbiji promenio, realno gledano, ne samo do 2030. nego i na duže. I
to ne mogu bitno da promene ni novi, obnovljivi izvori, čak i ako se održe subvencije na račun svih potrošača
električne energije.

Ako se posledice strukture naše energetske privrede ne uklapaju u planove globalnih promena, koji su takvi da ne
uvažavaju našu realnu situaciju, neka nam ti „planeri” pomognu (na nesebičan način a ne kreditima), da brže
dostignemo njihove planove. Ta pomoć je moguća kako u doniranju sredstava za obnovljive izvore tako i u čistoj
električnoj energiji, poručuju u Savezu energetičara.

Sa naše strane, neophodan je promišljen i dosledan razvoj, u kome se neće smanjivati potrošnja prirodnog gasa
prelaskom na ugalj, a da se onda u špicevima nedostatak električne energije nadoknađuje najskupljim uvozom, što je
sada u fazi ozbiljnih priprema.

Srećko Đukić, stručnjak za međunarodne energetske prilike, objašnjava da je odluka Španije da zatvori termoelektrane nešto
što čeka i Srbiju, kako zbog ekoloških razloga, tako i zbog pristupanja članstvu EU i dovođenja termoelektrana u prihvatljive
ekološke okvire.

Табела 3-4: Производња и потрошња електричне енергије у периоду 2008 – 2017. (без АПКМ)

GWh
 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017

ПРОИЗВОДЊА

Хидроелектране 10.011 11.045 12.420 9.145 9.808 10.729 11.366 10.529 11.227 9.477

Термоелектране на угаљ 24.661 24.880 23.162 26.462 24.275 26.537 20.455 25.017 25.016 24.240

Термоелектране-топлане 367 139 222 408 390 167 63 45 90 185

Остале електране 40 48 61 46 73 104 267 321 448 538

Производња укупно 35.079 36.112 35.865 36.061 34.546 37.537 32.151 35.912 36.781 34.441

Остало (УНМИК) 0 44 93 184 144 0 0 15 69 143

УВОЗ

Увоз ЕПС и снабдевача за

616 122 756 1.106 1.177 636 2.869 1.677 2.170 3.343
потребе трговине у Србији

Дугорочни уговор са ЕП ЦГ 797 1.116 1.463 630 737 1.294 0 0 0 0

Годишњи уговори 121 85 86 64 125 218 311 55 55 54

Укупно – увоз за потребе

1.534 1.323 2.305 1.800 2.039 2.148 3.180 1.732 2.225 3.397
снабдевача

УКУПНО РАСПОЛОЖИВО 36.613 37.479 38.263 38.045 36.729 39.685 35.331 37.659 39.075 37.981

Извоз ЕПС и снабдевача -

ел.ен. произведене и 173 1.442 1.286 764 251 3.140 936 2.086 3.523 1.988
купљене у Србији

Дугорочни уговор са ЕП ЦГ 1.220 1.184 1.204 1.210 1.214 1.235 0 0 0 0

Годишњи уговори 115 94 69 90 127 100 85 56 55 73

Укупно - извоз ел.ен. произ. и

1.508 2.720 2.559 2.064 1.592 4.475 1.021 2.142 3.578 2.061
купљене у Србији

Потребе пумпања 878 903 1.049 860 875 1.007 902 1.102 1.034 944

Остало (УНМИК) 59 71 145 199 196 207 180 300 445 458

Бруто потрошња 34.168 33.784 34.509 34.928 34.059 34.000 33.228 34.115 34.018 34.518

Губици у преносној мрежи 1.224 1.106 1.065 1.096 1.022 1.013 948 932 892 852

Губици у дистрибутивној
4.671 4.865 4.958 4.747 4.586 4.482 4.215 4.236 3.917 3.953
мрежи

Укупни губици 5.895 5.970 6.022 5.843 5.602 5.499 5.163 5.168 4.808 4.805

Губици у односу на бруто

17,3% 17,7% 17,5% 16,7% 16,4% 16,2% 15,5% 15,4% 14.1% 13,9%
потрошњу

Финална потрошња* 28.273 27.814 28.487 29.085 28.457 28.501 28.065 28.947 29.210 29.713

Табела 3-14: Прекограничне и интерне трансакције у тржишној области Србије од 2009-2017.

GWh
Прекограничне Прекограничне
Година трансакције – трансакције – Интерне
Трансакције
 улаз излаз

2009 6.883 8.681 3.679

2010 10.551 11.581 5.835

2011 11.171 11.481 10.004

2012 10.781 10.769 7.815

2013 10.094 13.939 11.711

2014 16.637 14.416 11.574

2015 16.165 16.910 9.835

2016 15.526 17.844 15.633

2017 19.133 17.822 15.865

Током 2017. је повећана прекогранична размена у смеру улаза и задржан обим интерних и прекограничних
размена у смеру излаза, што указује да је повећана куповина електричне енергије са страних тржишта, која је
првенствено узрокована мањом производњом електричне енергије у одређеним периодима године.
Током 2017. године, ЕMС АД је остварио приход од алокације капацитета у износу од близу 19,5 милиона €
и то по следећој структури:
Tабела 3-16: Приходи од алокација прекограничних капацитета у 2017.

Алокације Приходи (€)

Годишње 4.394.990

Месечне 12.175.336

Дневне 2.883.255

Укупно 19.453.581

У табели 3-17 су приказани подаци о пренетој електричној енергији у 2017. години у односу на билансом
планиране количине за 2017. и пренете количине електричне енергије у претходној, 2016. години. У односу
на 2016. годину, у преносни систем је ушло 2,29% мање електричне енергије (947 GWh), док је излаз из
преносног система у 2017. мањи од излаза у 2016. за 2,25 % (910 GWh). Као претходне године, билансом за
2017. планирана
је значајно већа енергија за надокнаду губитака у систему у односу на остварене губитке и у 2016. и у 2017.
години. Овакво планирање губитака није прихватљиво за Агенцију у процесу анализе оправданих трошкова
ОПС и одобравања цена за приступ систему за пренос електричне енергије.

Табела 3-17: Основни показатељи остварења плана преноса без АПКМ

2016 2017

Остварено Биланс Остварено Оств./Бил.

 Улаз (GWh) 41.401 41.255 40.454 98,06

Губици (GWh) 890 969 852 87,93

Губици (%) 2.15% 2,35% 2,11% 89,79

Излаз (GWh) 40.511 40.286 39.601 98,3

Од укупне производње електричне енергије у Републици Србији, при просечним хидролошким условима,
око 2/3 електричне енергије се произведе у термоелектранама на угаљ, а 1/3 из хидро потенцијала.
Стратегијом развоја енергетике Републике Србије до 2025. са пројекцијама до 2030. године, као и
Националним акционим планом за коришћење обновљивих извора енергије Републике Србије планирано је
значајно повећање учешћа производње из обновљивих извора, са учешћем енергије из обновљивих извора у
бруто финалној потрошњи енергије од 27% односно са планираном производњом од око 3,5 TWh до 2020.
Истовремено у ЈП ЕПС се перманентно одвијају активности на ревитализацији и модернизацији постојећих
електрана, које ће омогућити повећање енергетске ефикасности и инсталисане снаге. Започета је изградња
новог термо блока Б3 у ТЕ Костолац Б, снаге 350 МW, на костолачки лигнит (инвеститор је ЈП ЕПС). У току
су припреме за почетак изградње комбиноване гасно-парне електране ТЕ-ТО Панчево са истовременом
производњом топлотне и електричне енергије са максималном снагом од 140 МWе у кондензационом
режиму, прва фаза (инвеститори су Нафтна индустрија Србије а.д. и Гаспром енергохолдинг, Русија).
Развој производних капацитета у рудницима лигнита се усклађује са потребама термоелектрана
проширењем постојећих и отварањем нових површинских копова, који ће заменити копове који су на крају
експлоатационог века.
Tabela 2.1. Geološke rezerve fosilnih goriva (miliona ten)
Energetski resurs Bilansne i vanbilansne Ukupne geološke rezerve
geološke rezerve
Kameni ugalj 2.77 4.02
Mrki ugalj 37.7 45.17
Mrkolignitski ugalj 134.25 193
Lignit 1.583 (780*) 3.698
Nafta 10.14 50

Tabela 2.3. Ukupne geološke rezerve uglja Republike Srbije (hiljada t)

AP Kosovo i Ukupno
Ugalj Srbija bez AP AP Vojvodina
Metohija Srbija
Kameni 8.215 8.215
Mrki 111.294 111.294
Mrkolignitski 536.678 8.729 545.407
Lignit 3.989.333 15.746.000 275.000 20.010.333

У току су активности на ревитализацији и модернизацији хидроелектрана Ђердап 1 (до краја 2017. године су
ревитализована четири агрегата – А1, А2, А5 и А6 и тиме се добило око 60 MW додатне снаге за производњу
електричне енергије), хидроелектране Зворник (током 2017. године завршена је ревитализација другог
агрегата, уз повећање снаге од око 10 MW) као и припремне активности за ревитализацију ХЕ Потпећ, ХЕ
Бистрица, Власинских ХЕ и ХЕ Ђердап 2.
Da li je memorandum o saradnji sa kompanijom RWE, ipak, potpisan?
- Bilo je razgovora sa predstavnicima RWE, ali u vezi sa drugim projektom. Želeli smo da grade termoelektranu na
jugu Srbije i da se za njen rad koristi kosovski ugalj. EPS ne može da udje na teritoriju KIM i gospodin DJordjevic to
dobro zna. Ideja je bila da pokusamo da dodjemo do uglja na teritoriji gde je sada vecinsko albansko stanovnistvo i
da iskoristimo jaku nemacku kompaniju da sagradi termoelektranu tamo gde mi ne možemo. Za Kolubaru nam nije
potrebna podrska stranaca, ali za planove na Kosovu jeste. Moja ideja je bila da postanemo suvlasnik Kosovske
energetske korporacije i da koristimo ugalj koji ovako verovatno nikada necemo moci da dobijemo. Gospoda iz EPS
su ocito imala neki svoj interes i to su stopirali. Cutao sam o ovome do sada, ali sam spreman da se upustim u
polemiku i da vidim sta to DJordjevic hoce. Da li ne razume ili sve ovo radi s nekom namerom ili je vodjen nekim
privatnim interesom.
Dosadašnja energetska politika Nemačke stavila je proizvodnju struje iz obnovljivih izvora na prvo mesto, dok su
termocentrale na ugalj posmatrane kao dopuna ali postaje jasno da će u doglednoj budućnosti ostati korišćenje uglja
za proizvodnju struje - mada to još nije jasnije definisano preciznim merama državnih vlasti. Foto, Solarna energija,
velika energetska nada, naišla je na prepreku u pouzdanom snabdevanju energijom. Solarne farme, operateri i
vlasnici solarnih panela na krovovima svojih kuća u Nemačkoj koštali su više od 8 milijardi evra subvencija (10,2
milijarde dolara) u 2011.godini ali je struja koju su generisali činila samo oko 3 odsto od ukupnog napajanja, i to u
nepredvidivim vremenima .

Iako se Srbija priprema za priključenje Evropskoj uniji, domaća javnost je veoma loše obaveštena o stanju i
procesima energetske tranzicije (transformacije), koja se odvija u evropskom sektoru energetike - posebno u
proizvodnji električne energije - kao i o obavezama koje u procesu ovog priključenja stoje pred srpskom
elektroprivredom.

Ovaj proces energetske tranzicije u EU predvodi Nemačka, pa će ovde biti najviše reči o procesima transformacije u
sektoru proizvodnje električne energije u toj toj zemlji (1) – uz neke generalne napomene koje se tiču svih zemalja u
udruženoj Evropi.

Kontroverzni pravac evropske energetike

Evropska unija je za svoje zemlje-članice donela obavezujući energetski plan poznat kao plan ’20-20-20’ - da do
2020. godine ostvari proizvodnju 20% ukupno utrošene energije onom energijom koja je proizvedena iz obnovljivih
izvora, sa tendencijom da ovaj procenat dalje poveća na 27% od 2030. godine, i sa planovima da se ovaj procenat
dalje uvećava. Istovremeno, EU traži od svojih članica da smanje ispuštanje gasova sa efektom staklene bašte (GHG -
koji dolaze uglavnom od sagorevanje fosilnih goriva) za 20% do 2020, za 30% do 2030, sa planovima da se
ispuštanje ovih gasova i dalje smanjuje. Kao i da uvede štednju u potrošnji energije - prvo za 20% do 2020. godine.

Ovaj generalni pravac u sektoru energetike EU proizveo je dosta poremećaja i kontroverzi: iako je značajno povećano
učešće struje iz vetroturbina i solarnih panela – korišćenje uglja za proizvodnju struje raste i sada je najveće za
poslednjih 20 godina; stim u vezi je i podatak da ispuštanje ugljendioksida i ostalih štetnih gasova (GHG) poslednjih
nekoliko godina raste umesto da opada; umesto da opada cena struje za domaćinstva – ona sve više raste poslednjih
godina; iako se gasi sve veći broj starih termoelektrana na ugalj – još više se grade nove i efikasnije termoelektrane
na lignit.

Evropski parlament je, u cilju štednje i boljeg korišćenja energije i smanjivanja aerozagađenja (CO2), jos 2004.
godine doneo Uredbu za promociju kogeneracije (Directive 2004/8/EC), odnosno za objedinjivanje i kombinovanu
proizvodnju struje i grejanja u termocentralama (CHP – combined heat and power) - jer se u proizvodnji struje u
termoelektranama baci i do dve trećine toplotne energije u obliku vrele vode.

Inače, u proizvodnji struje u termoelektranama se ne može iskoristiti više od polovine toplotne energije, dok je u
praksi efikasnost (koeficijent iskorišćenosti) u pretvaranju toplotne energije u struju prosečno 30-35% (novije
termoelektrane imaju efikasnost i do 40%). Kogeneracijom se ovaj procenat efikasnosti u korišćenju toplotne
energije penje i do 80%.

I na ovom planu predvodi Nemačka koja planira da do 2020. godine jednu četvrtinu struje u termoelektranama
proizvode u sklopu kogeneracije (danas ima oko 12 odsto).

Neophodna interventna struja

Sve veće učešće struje dobijene iz obnovljivih izvora dovodi i do novih problema sa kojima se nije računalo –
isprekidanosti u snabdevanju strujom (intermittency) iz ovih izvora (vetra, sunca). I to je problem sa kojim se danas
najviše suočava Nemačka koja dobija oko 25% struje iz vetroturbina i solarnih panela. Nagli razvoj oblačnosti ili kada
vetar naglo prestane da duva – dovode do naglog pada u proizvodnji struje. Da bi se održao stalan napon u mreži
neophodno je brzo uključivanje struje iz klasičnih termocentrala, koje zbog toga moraju da drže reserve u proizvodnji
bez obzira da li se ta struja koristi ili ne. Da bi se lakše razumelo šta to znači - ovi proizvođači su u obavezi da reaguju
(ubace dodatnu struju u mrežu) u roku od petnaestak minuta ili čak u roku od 30 sekundi. (2)
Ova interventna struja je danas oko 40 puta skuplja po MWh od standardne velikoprodajne cene struje u Nemačkoj
(doskora je bila i do 400 puta skuplja) što je dovelo do stvaranja ‘balancing market-a’ na kome se ta struja kupuje.
Prema nekim informacijama, proizvođači struje danas u Nemačkoj dodatno ostvaruju oko 10 odsto ukupne zarade
na ovom interventnom tržištu struje.

Velikoprodajne cene struje na nemačkom tržištu su danas izuzetno niske, oko 37 evra po MWh, što je dovelo do
zatvaranja niza postojećih, uglavnom starijih termocentrala.

U isto vreme, cena struje za domaćinstva u Nemačkoj je najviša u Evropi (doduše u Danskoj je nešto malo viša) i
iznosi oko 29 evrocenti za kWh – što znači da je maloprodajna cena struje za domaćinstva (retail price) oko osam
puta viša od velikoprodajnih cena struje.

Inače, u Nemačkoj se proizvodi oko 45 odsto struje iz uglja a oko 25 odsto struje dolazi iz obnovljivih izvora (tokom
2013.); ostali deo struje proizvodi se u nuklearnim centralama (koje se zatvaraju do 2022. godine) uz nešto manje
struje iz hidrocentrala i centrala na gas.

Nemci između planova i stvarnosti

Časopis PEI (Power engineering International) je nedavno objavio izuzetno informativan prilog o struji u Nemačkoj,
naslovljen sa ‘Promena nemačkog energetskog pejzaža – Ugalj i energetska transformacija’. (1)

Ovde je naveden samo kratak pregled ključnih informacija iz članka:

- Prema nemačkom planu za energetsku transformaciju (Energiewende) planirano je smanjenje u ispuštanju gasova
sa efektom staklene bašte (GHG) za 70% u odnosu na 1990. godinu – i to do 2040. godine; i smanjenje za 80-95% do
2050. godine;

- Do 2050. godine Nemačka je planirala proizvodnju od oko 80% struje iz obnovljivih izvora;

- Ovi planovi se za sada ne ostvaruju i stanje na terenu je znatno drugačije: Proizvodnja struje iz uglja tokom 2013.
godine porasla je za 44% u odnosu na prethodnu godinu; u 2013. godini iz uglja je proizvedeno 44,5% struje, najveći
procenat za poslednjih 20 godina;

- I pored uvođenja sve veće proizvodnje struje iz obnovljivih izvora, karbonska emisija (GHG) se uvećala za 4% u
periodu od 2010. do 2012. godine, a tokom 2013. godine porasla je za dodatnih 0,8% - što mnogi pripisuju
termocentralama na ugalj;

- Nemačka bi trebalo da zatvori kapacitete od 10 GW struje iz nuklearnih centrala do 2022. godine – ali njih ne mogu
u potpunosti da zamene pogoni na obnovljive izvore energije;

- U Nemačkoj se otvaraju nove termocentrale na ugalj i novi rudnici uglja; Nove termocentrale uglavnom koriste
lignit; Zatvaraju se starije termocentrale;

- Potrošnja uglja u Nemačkoj dostigla je svoj najviši nivo od 1990-tih, sa proizvodnjom lignita, kao najjeftinijeg,
kojim je u 2013. godini proizvedeno 162 milijarde kWh električne energije, ili 26% ukupno proizvedene struje, što je
porast u odnosu na 160,7 milijardi kWh koliko je proizvedeno tokom 2012. godine – navodi industrijska grupa
Energiebilanzen;

- Samo u toku 2012. godine u Nemačkoj je pušteno u pogon 2743 MW novih termocentrala na lignit, dok je iz
proizvodnje struje isključeno 1321 MW starijih termocentrala;

- Nemačka agencija za energiju (German Energy Agency) procenjuje da bi električne centrale na ugalj i gas trebalo da
proizvode oko 60 GW struje, ili dve trećine nacionalne potrošnje struje – sve do 2050. godine;

- “Po sadašnjim tržišnim cenama koje su manje od 37 evra po MWh nije moguć ekonomski opravdan rad
konvencionalnih termocentrala” – kaze Peter Terum, CEO iz velike energetske kompanije RWE.
- Predstavnik velike energetske kompanije E.ON, Markus Nitschke, kaže da zbog sve većeg učešća struje iz
obnovljivih izvora, rastu troškovi rada i održavanja termocentrala: zbog promenljivog snabdevanja strujom iz
obnovljivih izvora česte su promene napona u mreži što zahteva brzo uključivanje i isključivanje u proizvodnji
konvencionalnih termocentrala - što nepovoljno utiče na mašine i materijal;

- E.ON je već do sada zatvorio termocentrale kapaciteta 11 GW i planira da zatvori još 5 GW kapaciteta u 2015.
godini;

- RWE će zatvoriti proizvodnju struje u termocentralama kapaciteta 2,2 GW a i EnBW planira da zatvori niz
termocentrala;

- Operativni troškovi u proizvodnji struje su viši kod starijih termocentrala nego kod novijih:

Proizvodna cena struje kod starijih termocentrala, koje koriste mrki ugalj i imaju 34% koeficient efikasnosti, iznosi
33 evra za MWh, što znači da se profitabilnost tokom 2013. godine dostiže sa cenom od 38 evra po MWh; to su
termocentrale izgrađene od druge polovine 1960-tih do 1970-tih godina;

Termocentrale izgrađene tokom 1950-tih godina imaju koeficijent efikasnosti 30% i proizvodna cena struje u njima
iznosi 38 evra po MWh – a sa tom cenom one prave gubitke i zrele su za gašenje;

Novije termocentrale sa koeficijentom efikasnosti od 35% odsto i više, mogu da rade uspešno i sa današnjim cenama;

Nejasne državne mere za budućnost uglja

Prema podacima koje iznosi Debriv - asocijacija proizvođača lignita – nove i efikasnije termocentrale mogu da
proizvedu više struje po toni uglja i fleksibilnije su u odgovoru na fluktuacije napona u mreži do kojih dolazi zbog
rada vetroturbine i solarnih panela.

Nova termocentrala na ugalj u Moorburg-u, kompanije Vattenfall, koja ima kapacitet od 827 MW, ima efikasnost od
neverovatnih 46% i emituje 25% manje ugljendioksida od starih termocentrala. Njen termoblok A je osposobljen da
startuje proizvodnju u roku od 15 minuta na nivou od 250-300 MW, što je ravno proizvodnji oko 100 vetroturbina.

I termocentrala na lignit BoAplus, kompanije RWE, za sada u fazi planiranja, imaće izuzetnu efikasnost od oko 45%
kao i sposobnost da brzo reaguje na fluktuacije u mreži, odnosno kompatibilna je sa proizvodnjom struje iz
obnovljivih izvora.

Njenu gradnju nažalost, odlaže još nedovljna sigurnost oko politike vlade u proizvodnji struje.

Dosadašnja energetska politika Nemačke u vezi struje stavila je proizvodnju struje iz obnovljivih izvora na prvo
mesto, dok su termocentrale na ugalj posmatrane kao dopuna u njihovom radu. Danas postaje jasno da će u
doglednoj budućnosti ostati korišćenje uglja za proizvodnju struje - mada to još nije jasnije definisano preciznim
merama državnih vlasti. Zato i proizvođači struje pomalo oklevaju sa novim i većim investicijama u najnovije visoko-
efikasne termocentrale na ugalj.
Vlada Kosova i američka kompanija "Countour Global" postigli su pre dva dana dogovor o izgradnji termocentrale.
Iznos investicije procenjuje se na milijardu i 300 miliona evra, a očekuje se da će termocentrala biti u funkciji do
2023. General Electric je dobio posao ugradnje generatora u Kosovo e Re. Ovim projektom je planirano da se izgradi
nova elektrana snage 500 MW, obnovi postojeća elektrana Kosovo B i ugasi energetska jedinica Kosovo A, koja se
smatra najvećim izvorom zagađenja na Kosovu. Projekt, vredan oko 2 miljarde dolara, uključuje razvoj novog
rudnika lignita za potrebe Kosova B i novoizgrađene elektrane i treba da zadovolji rastuće potrebe za električnom
energijom, čiji je uvoz u poslednjoj deceniji iznosio preko 500 miliona evra godišnje. Ali, postojeće obaveze prema
evropskoj Energetskoj zajednici da se 25% ukupne energije proizvede iz obnovljivih izvora biće teže postići sa novom
elektranom. Nevladine organizacije protive se izgradnji skupe elektrane i predlažu povećanje energetske efikasnosti,
razvoj obnovljive energije i obnovu Kosova B, navodeći ekološke i socijalne posledice novog projekta za stanovnike
Kosova.
На Сл. 10.3 приказан је планирани систем ЕМС за 2031. годину.

Таб. 8.4: Тотали моделованих земаља за тренутно стање

Тотали моделованих земаља за тренутно стање

Моделована држава Зимски максимум Летњи максимум Летњи
(MW) (MW) минимум
(MW)
Албанија -167 -581 -320
 Аустрија -1499 -1917 -1304
Босна и Херцеговина 595 129 129
Бугарска 285 904 297
Грчка -2 -582 -951
Хрватска -1395 -1387 -924
Мађарска -2411 -2330 -499
Црна Гора 77 -121 -246
Македонија -210 -137 -245
Румунија 1294 511 416
Србија -1323 -383 482
Словенија 303 229 -333
Словачка -1197 -361 211
Украјина (Бурштинско острво) 559 122 542
Извоз региона -5090 -5904 -2745

Као што се према приложеним резултатима може видети, за све разматране режиме
важи закључак да се електрична енергија кроз регион креће од источног према
западном делу, при чему се као значајни извозници издвајају, пре свих, Румунија (у
режиму зимског максимума) и Бугарска (у режиму летњег максимума). Насупрот
њима, државе увозници електричне енергије су Грчка, Хрватска и Мађарска, без
обзира на конкретни режим рада који се анализира.

Република Србија се, при стању система у коме се тренутно налази, понаша као увозник
или извозник, зависно од режима који се посматра. Приметно је да је потреба за
електричном енергијом на територији Србије задовољена у режиму летњег минимума,
док се у друга два режима јавља потреба за увозом електричне енергије из суседних
електроенергетских система.

Као полазна основа за модел Југоисточне Европе коришћена је верзија SECI модела за 2020.
годину која је затим ажурирана и прилагођена потребама израде Плана развоја. Регионални
модел укључује електроенергетске системе следећих земаља:

 Аустрије  Румуније
 Албаније  Србије
 Босне и Херцеговине  Словачке
 Бугарске  Словеније
 Грчке  Турске (део преносне мреже)
 Италије (део преносне мреже)  Украјине (Бурштинског острва)
 Македоније  Хрватске
 Мађарске  Црне Горе

Таб. 8.4: Тотали моделованих земаља за 2022. годину

Тотали моделованих земаља за 2022. годину
Моделована држава: Зимски максимум Летњи максимум Летњи
(MW) (MW) минимум
(MW)
Албанија -150 -150 -150
Аустрија -1510 -1710 750
Босна и Херцеговина 500 500 350
Бугарска 1000 1000 1000
Грчка 0 0 0
 Италија -3095 -3095 -2360
Мађарска -2035 -2035 200
Македонија -100 -100 0
Румунија 1200 1200 750
Словачка 1000 1000 0
Словенија 250 250 130
Србија 250 450 650
Турска 0 0 0
Украјина (Бурштинско острво) 1200 1200 200
Хрватска -1000 -1000 -1000
Црна Гора 120 120 -100
Извоз региона -2370 -2370 420

У моделима ЕЕС за 2022. и 2027. годину, који су израђени у ЕМС АД, укључени су
следећи производни капацитети, чији улазак у погон планира ЈП ЕПС, а који су
приказани у Таб. 5.3 и Таб. 5.4:

Таб. 5.3: Нови производни капацитети ЈП ЕПС до 2027. године

Планирана Инсталисана снага
Пројекат реализација (MW)
пројекта
Ветроелектрана Костолац 2020. 66

ХЕ Потпећ 2020. 13

ТЕ Костолац Б3 2020. 350

Таб. 5.4: Повећање снаге производних капацитета ЈП ЕПС до 2026. године

Назив Повећање Снаге [ MW ] Оријентациона година

ХЕ Ђердап 1

Агрегат 1 29 крај 2017. године

Агрегат 2 29 крај 2018. године

Агрегат 3 29 крај 2019. године

ХЕ Зворник

Агрегат 2 7.4 крај 2017.

Агрегат 3 7.4 крај 2018.

Агрегат 4 7.4 крај 2019.

ТЕНТ A

ТЕНТ A4 24 2018. године

Таб. 5.5: Снаге производних капацитета осталих произвођача до 2027. године

Планирана Инсталисана снага
Пројекат реализација (MW)
пројекта
TETO Панчево 2019.* 160

ТЕ Ковин 2023.** 700

ВЕ Пландиште 1 2018.* 102

ВЕ Чибук 1 2018.* 158.46

 ВЕ Алибунар 2018.* 42

ВЕ Никине Воде 2018.* 45

ВЕ Бела Анта 2019.* 118.8

ВЕ Алибунар 1 2021.* 99

ВЕ Алибунар 2 2021.* 75

ВЕ Ковачица 2018.* 104.5

ВЕ Кошава 2018./2019.* (69) 117

ВЕ Кривача 2019.* 103.32

Ukupan teoretski raspoloživ hidroenergetski potencijal voda koje otiču vodotocima na teritoriji Republike Srbije
iznosi oko 25.000 GWh/god. Najveći deo hidropotencijala (preko 70%) koncentrisan je samo na nekoliko vodotoka
sa potencijalom iznad 1.000 GWh/god: Dunav, Drina, Velika Morava, Lim i Ibar. Sa druge strane, na više reka u
Republici Srbiji hidroenergetski potencijal će moći samo delimično da se iskoristi, zbog prioritetnosti
vodoprivrednog korišćenja voda, jer su neke reke planirane kao izvorišta regionalnih vodovodnih sistema: Toplica,
Crni Timok, Rasina, Studenica, Veliki Rzav, Mlava, Lepenac, itd. Tehnički iskoristiv potencijal u Republici Srbiji
iznosi oko 19,5 TWh/god, od čega je oko 17,7 TWh/god na objektima većim od 10 MW. Do sada je izgrađeno 16
hidroelektrana i proizvodi se prosečno oko 10,5 TWh godišnje3 . Ukupni tehnički potencijal hidroelektrana snage do
10 MW se procenjuje na oko 1.800 GWh godišnje.
Italija bi mogla u potpunosti da ostavi bez struje zemlje Zapadnog Balkana ako se realizuju brojni
sporazumi o izgradnji hidroelektrana na rekama u regionu i o izgradnji podvodnog kabla od Tivta
do Italije.

U izveštaju Mreže za nadzor banaka Benkvoč (Bankwatch Network) koja okuplja evropske ekološke organizacije
navodi se da su sporazumi u mnogo čemu kontroverzni i u suprotnosti sa zakonima EU. Ova organizacija procenjuje
da bi Italija generalno gledano imala veću finansijsku korist od uvoza jeftine energije, dok italijanske firme ne bi
morale da plaćaju naknade za emisiju štetnih gasova sve dok se „prljava energija“ proizvodi u zemljama Balkana koje
nisu članice EU.

Izveštaj je objavljen 19. jula pod nazivom „Partnerstvo nejednakih“. Benkvoč se zalaže da banke odobravaju novac za
ekološki održive projekte. Organizacija se finansira najviše uz pomoć projekata Evropske komisije, evropskih vlada i
fondacija.

Italija ima velike planove o uvozu električne energije iz jugoistočne Evrope, i za to dobija podršku od Evropske
komisije i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Dok zagovornici takvih ugovora širom južne Evrope tvrde da je to odličan način da se povećaju prihodi od prodaje
energije, nevladine organizacije i nezavisni mediji su manje oduševljeni pozivajući se na ugrožavanje životne sredine,
neregularnosti u sklopljenim ugovorima i nemogućnost zemalja u regionu da zadovolje svoje potrebe za energijom iz
obnovljivih izvora i smanje emisiju CO2.

Italija nije jedina koja namerava da uvozi energiju iz jugoistočne Evrope. Gotovo sve zemlje u tom regionu su
pokazale nameru da izvoze energiju i u Grčku ili zemlje centralne Evrope. Međutim slučaj Italije trenutno privlači
pažnju kako zbog izgradnje neophodne infrastrukture tako i netransparentnosti ugovora o izvozu struje u tu članicu
EU.

Prema ciljevima EU, do 2020, udeo korišćenja obnovljivih izvora energije u ukupnoj potrošnji Italije trebalo bi da
iznosi 17%. Zaključno sa 2009, taj procenat je bio samo 8,9%, navodi se u izveštaju. Taj cilj Italija planira da ostravi i
uvozom 6.000 gigavat-časova (GWh) struje iz Crne Gore i država povezanih sa crnogorskom mrežom počev od 2016,
uvozom 3.000 GWh iz Albanije takođe od 2016, a dve godine kasnije bi trebalo da počne uvoz 600 GWh iz Tunisa.

Dok željeni nivo energije dobijene iz obnovljivih izvora ne deluje mnogo u slučaju Italije, za male zemlje jugoistočne
Evrope pomenute brojke su ogromne.
U izveštaju se podvlači da je Albanija 2009. proizvela samo 5.300 GWh električne energije, što znači da Italija
planira da iz te zemlje uveze dve trećine proizvodnje. Ti podaci postaju još alarmantniji kada se zna da je Albanija
zavisna od uvoza struje, a da je 2009. čak bila „dobra godina“ kad je reč o proizvodnji struje u toj zemlji.

U zemljama Evropske unije ugalj učestvuje sa više od 50 odsto u proizvodnji električne energije. Svetski savet za
energetiku prognozira da će se u naredne dve decenije proizvesti dvostruko više uglja nego danas. Razlog je vrlo
jednostavan: ugalj je i dalje najjeftiniji energent i pred tom matematikom nema odbrane. Tona evropskog uglja
ugovara se za oko 55 dolara, a američki je još jeftiniji – za oko 50 dolara. Vodeća italijanska energetska kompanija
ENEL investirala je četiri milijardevra u prelazak dela termoelektrana sa nafte na ugalj. Ulaganja u nove tehnologije
su dodatno motivisala evropske eksperte u termoenergetici da se vrate dobrom starom uglju. Doduše, gasne
termoelektrane su jeftinije, jer se brže grade, ali su mnogo skuplje u eksploataciji. Cena kilovat-časa u
termoelektranama je između 1.400 i 1.500 evra, a u termoelektranama na gas između 600 i 700 evra. Pre samo
nekoliko godina, cena kilovat-časa u TE na gas bila je upola manja.
Poljska je odavno poznata kao velesila po floti termoelektrana na ugalj (mrki i lignit). Region Šleske je, uz ukrajinski
Donjeck, najpoznatiji evropski ugljeni basen. Tri najpoznatija poljska rudnika kamenog uglja nalaze se u Gornjoj
Šleskoj, sa rezervama od čak 16,6 milijardi tona. Od 130 lokalnih nalazišta, eksploatiše se samo 47. Glavno polje
kamenog uglja je Gornoslaskije Zaglebije Veglove i predstavlja jedno od najbogatijih nalazišta u svetu. Reč je o uglju
izuzetno velike kalorične vrednosti. U Šleskoj se trenutno ugalj vadi u 40 rudnika. Reč je o jamskoj eksploataciji na
dubini od 130 do 250 metara. Od ukupne proizvodnje, 34 odsto je ugalj za koksovanje, a ostalo služi za
termoelektrane (samo 15 se nalazi u Šleskoj). Stručnjaci procenjuju da je tokom decenija eksploatacije samo u
Šleskoj iskopano oko deset milijardi tona, mahom, kamenog uglja. Doduše, njega ima i u Donjoj Šleskoj, preciznije u
Valvricku i Kamijenskoj gori, ali je taj rudnik zatvoren kao nerentabilan još 2000. godine. U zlatna vremena u
Šleskoj se proizvodilo 130 miliona tona kamenog uglja godišnje.