Д И О Д О Р С А С И Ц И Л И Ј Е

1. живот

Грчки историчар Диодор, рођен у граду Агирију у североисточном делу Сицилије

као Помпејев, Цезаров и Августов савременик, доживео је многе судбоносне
догађаје I века пре н. е. У тим бурним временима он се посветио стрпљивом
сакупљању историјске грађе и писању обимне светске историје. Није се, као многи
историчари пре и после њега, укључио у јавни живот, па су зато информације о
околностима његовог живота и рада веома оскудне. Антички писци ретко га помињу,
али зато за хришћанске ауторе постаје прворазредни историографски ауторитет.
Еусебије у својој Хроници наводи податак да се Диодор прославио четврте године
182. олимпијаде (49/8), што са-времени истраживачи доводе у везу са првом
едицијом његове историје, то јест, једног њеног дела. Сам Диодор даје нам
неколико података о својим путовањима, раду и историјским догађајима свога
времена. Тако сазнајемо да је током 180. олимпијаде (60-56) посетио Египат (I,
44, 1; I, 83, 8), где је тада владао Птолемеј XII Нови Дионис. Године 56. већ је
започео писање свог дела, јер у 44. поглављу прве књиге каже да Македонци
владају Египтом 276 година, што нас, рачунајући од Александровог освајања Египта
332. го-дине, доводи до 56. године. Хронолошки је последњи догађај, који узгред
помиње у оквиру основног тока излагања, Августово протеривање грађана
Тауроменија и оснивање римске колоније на месту некадашњег грчког града (XVI, 7,
1), што се обично датује у 21. годину, али је могуће да се одиграло и 15 година
раније.
Говорећи о свом историографском раду, Диодор (I, 4, 1) каже да је читавих
тридесет година посветио сакупљању материјала, напорним и опасним путовањима и
писању. Као циљ својих путовања помиње највећи део Европе и Азије, Египат и Рим.
У Риму је најдуже боравио, користећи богат историјски материјал сакупљен у
престоници моћног царства. Претходно је, дружећи се са Римљанима на Сицилији,
савладао латински језик.
На оснону ових података, можемо закључити да је Диодор рођен око 100. пре н.
е., да је истраживањима и писању посветио период од 60. до 30. године пре н. е.,
и да је доживео стварање Августовог принципата.

2. ДЕЛО ДИОДОРА СА СИЦИЛИЈЕ

2.1. НАСЛОВ И САДРЖАЈ
Диодор из Агирија аутор је дела познатог под именом Историјска
библиотека, као што нам каже Плиније Старији у уводу своје Namralis historia
(praef. 25). То је историја света у четрдесет књига, од митских времена до
Цезаровог првог конзулата (60/59. године) или Цезаровог покоравања Британије
(55-54).
Наиме, у вези са завршетком Диодоровог дела постоји следећи проблем. У уводу (I,
4, 7) Диодор каже да је од XVIII до XL књиге описао догађаје од Александрове
смрти до почетка рата између Римљана и Келта: први догађаји овог рата одиграли
су се током прве године 180. олимпијаде, када је Херод био архонт у Атини
(60/59). Међутим, на неким познијим местима најављује да ће описати и Цезаров
поход на Британију (III, 38, 2; V, 21, 2; 22, 1). Највише збуњује то што у петом
поглављу прве књиге, непосредно иза реченице о првој години 180. олимпијаде као
завршетку свог дела, неочекивано каже да су се последњи догађаји описани у
Библиотвци одиграли 730. године након прве Олимпијаде (776-730=46/5), то јест,
да цела његова историја обухвата период од 1.138 година, рачунајући од
Тројанског рата (1184-1138=46/5). Ово јасно показује да је Диодор током рада
мењао свој план, што, наравно, није ништа необично, али да није стигао да уради
коначну редакцију и уклони сличне контрадикторности (на самом крају свог дела, у
XL, 8, он каже да се управо то и десило, мимо његове воље).
Неки историчари сматрају да је ова хронолошка забуна симптом Диодоровог
сазревања као историчара, од хроничара који се труди да сакупи што више
материјала, временом се развио историчар који за завршетак свог дела не одабира
било који датум, већ такав који представља значајан догађај у светској историји.
Последњи сачувани наративни фрагмент (XL, 5a) бави се Катилинином завером 63.
године. Неки пак историчари сматају да је Диодор у петом поглављу једноставно
преписао коначан збир година из неке хронолошке табеле којом се користио, а чија
је завршна година била 46/5.

Од првобитних 40 књига, до нас су у целости дошле само прва, трећа и четврта

пентада (књиге I-V и Х1-ХХ), у два рукописа из XI века, док су остале сачуване у
дужим или краћим фрагментима. Ови фрагменти потичу из следећа три извора: 1)
историјске хрестоматије састављене у Х веку по наредби Константина VII
Порфирогенита (од 53 одељка, сачувана су само четири, позната под следећим
конвенци-оналним латинским насловима: ЕхсегрШ de legationibus, De virtiitibus et
vitiis, De insidiis, De sententiis). Ови изводи су веома поуздани у односу на
садржину ексцерпираног оригинала, али не дају податке о првобитној подели на
књиге; 2) Фотијеве Библиотеке (Myriobiblon) из средине IX века, где даје
континуирани преглед последње две Диодорове пентаде (кн>. XXXI - XL); 3)
анонимног византијског ексцерптора који даје изводе из књига XXI-XXVI (Eclogae
Hoeschelianae по првом издавачу), не зависи од Константинове антологије и бележи
првобитну поделу на књиге, а акценат не ставља толико на поуку колико на след
догађаја. Поједине фрагменте налазимо и код црквених отаца и других византијских
писаца.

2.2. План Диодоровог дела

План Диодоровог дела био је следећи. У првим трима књигама бави се

варварским народима:

* Прва књига посвећена је култовима, историји, законима и обичајима Египта.

* Друга обухвата излагање о Асирији, Вавилону, Медији, Индији, Скитији,
Амазонкама, Хиперборејцима, Арабији и тзв. ?Хелијевим острвима"
* Трећа се бави Етиопијом, земљама на обалама Персијског залива и Црвеног мора,
Либијом, либијским Амазонкама и Атлантидом.
* Четврта књига представља преглед грчке религије и митологије, као ми-тографски
увод у Тројански рат (митови о Дионису, Хераклу, Аргонаутима, Тезеју, Асклепију,
Дедалу...)
* Пета, коју сам Диодор зове Острвска, описује острва и народе западног
Медитерана и Атлантског океана (Сицилија, Малта, Корзика, Сардинија, Британија,
Келти, Ибери, Лигури, Етрурци), затим, митско острво Панхеју, и острва Егејског
мора.
* Књиге VI-X сачуване су само у фрагментима;
* Шеста књига наставља приказ грчке митологије према Хомеру, Хесиоду и Орфеју
* Од седме до десете обухваћен је период од Тројанског рата до 481. године.
* Трећа и четврта пентада имају следећу хронологију: XI књига: 480-451, XII:
450-416, XIII: 415-405, XIV: 404-387, XV: 386-361, XVI: 360-336, XVII: 335-324,
XVIII: 323-318, XIX: 317-311, XX: 310-302.
* Остале четири пентаде (XXI-XL) обухватале су период од 301. до 60/59. (или 55-
54. године).
3. ДИОДОРОВО ПОИМАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Неки савремени научници имају веома лоше мишљење према његовом раду,може се
рећи потцењивачко. За њих је Диодор ограничени и небрижљиви компилатор1најниже
врсте, писац без имало истанчаности, добар само за ране хришћане и њихове ниске
критеријуме, а његова књига само серија извода из туђих дела, лишена сваке
осмишљености и индивидуалности. Само што не тврде да за њено писање нијс толико
употребљавао главу колико маказе и лепак! Иако сам Диодор јасно каже да је целих
тридесет година утрошио на писање, а нема разлога да му не верујсмо, такви
критичари не желе чак ии да му признају да је директно користио примарне изворе
за одговарајуће периоде, већ су убеђени да је у рукама држао туђе изводе или ?
изноде извода". Као аргумент помињу чак и техничку неизводљивост коришћења више
папирусних свитака одједном, као да Диодор није могао током тих тридесет година
правитн белешке из прочитаких дела. У ствари, проблем јс у томе што већина
истраживача своју пажњу не посвећује Диодоровом делу у целини, већ само
појединим одељцима који их посебио интересују.2

Данас ипак преовлађује мишљењс да би наше познавање античке историје било доста
скромније да Диодор није сачуван, а новија истраживања су расположена да му
доделе више индивилуалности него што је раније био случај.Истичу се његов лични
допринос и свеобухватно познавање и коришћењс извора. Велику штету представља
губитак последње четири пентаде: чак и фрагмеити ових изгубл.сних књига пружају
податке о непознатим догађајима и упознају иас са историјском традицијом
различитом од оне која је на крају преовладала.
Проучавањем дела ранијих историографа и удубљивањем у проблеме историографског
рада и метода, Диодор јс стигао до следећег поимања историчаревог задатка. Више
од свих осталих историографских врста, општа историја и њени писци заслужују
похвалу целог људског рода. Писци општих исгорија сопственим напорима омогућују
читаоцима стицање најразнонрснијих знања и искустава, пружајући им прилику да,
без излагања опасностима, уче на туђим грешкама и успсеима. Општа историја је
корисна у свим животним околностима. како младим људима тако и cтаријима:
политичаре и војсковође подстиче на залагање за отаџбину, а рђаве иојсдиице
одвраћа од лоших дела (I, 1).
Ево шта Диодор каже о историји: Историја је чувар врлине славних људи, сведок
злоће лоших, доброчинитељица људског рода, пророчица истине, метропола свеукупне
филозофије, трајнији чувар предаје о догађајима од свих споменика. Основно добро
које пружа људима је корист, односно поука и искуство који из ње произлазе (I,
2)
Диодорово поимање историје може се окарактерисати као морализаторско: по њему,
историја треба да хвали и куди по заслузи, а њена порука је да се злочин не
исплати, да је судбина променљива и да човек не може да се поузда у тренутну
добру срећу. У том погледу, он дели убеђења својих славнијих претходника -
Тукидида и Полибија, на пример. Диодор воли да говори о славним и патетичним
догађајима, неочекиваним исходима догађаја и променама, што му пружа могућност
за морализацију, драматику и патетику. За разлику од тога, његови описи битака
су често конвенционални и реторски обојени што производи утисак монотоније.
Иако историјско дело, по Диодоровом убеђењу, највећу корист читаоцима пружа када
их упознаје са што већим бројем разнородних догађаја, већина историчара,
наставља он, описује изоловане ратове једног народа или града, а само је мањи
број покушао да својим делом обухвати све догађаје од старих времена до свог
доба. Неки су при том правили грешке у хронологији, други изоставили дела
варварских народа, трећи занемарили старе митове, а четвртима, због ограниченог
људског века, није пошло за руком да окончају своје дело. Од оних који су у томе
успели, ниједан није ишао даље од македонског периода, односно од Филипа II,
Александра, дијадоха или епигона. Од тада, па до Диодоровог времена, одиграли су
се многи важни догађаји, а ниједан писац, због величине таквог подухвата, није
покушао да их обухвати једним делом. Последица тога је да су описи догађаја
разбацани у већем броју историјских дела, код различитих писаца, што отежава
њихово проучавање, разумевање и памћење. Проучивши дела свих тих историчара,
Диодор је одлучио да састави дело које би било најкорисније читаоцима и
истовремено од њих захтевало најмање напора. Биће то дело из кога ће свако
црпсти оно што га посебно интересује, као из неког великог извора, уместо да
тражи различите књиге и чита неуједиачена и обимна излагања. Посебно ће, поред
целовитог излагања, од значаја бити прецизност у хронологији (I, 3).
Поставивши пред себе тако формулисане циљеве, Диодор је, у складу са својим
способностима, које, заиста, нису биле једнаке таленту једног Тукидида или
Полибија, али ни много слабије од Херодотових или Ксенофонтових, учинио све да
на најбољи начин одговори потребама своје епохе за једном приступачном светском
историјом.

Можемо му одати признање што је за своје изворе користио најбоље историографе

класичног и хеленистичког периода, комбинујући их са другим врстама списа,
посебно хронографским и митографским. Његова Библиотека је одраз извора на
којима се базира: посебно су драгоцени они њени делови у којима Диодор описује
периоде слабо представљене другим изворима. Тако, на пример, прва књига,
највећим делом посвећена Египту, представља најпотпунији и најуспелији приказ
ове земље од Херодотове II књиге Историје. Ова књига је прави рудник
информација, а њена одлична композиција и промишљеност никако не могу бити дело
неспособног и приглупог компилатора, већ историчара који је прегледао обимну
литературу, путовао по Египту и сам сакупљао информације од локалног
становништва, посебно свештенства. С друге стране, Диодор нам једини даје
континуирани преглед хронологије за периоде између 480. и 430. године, и између
362. и 302. године. Посебно су у том погледу значајне књиге XVIII-XX, o чему ће
бити речи у наставку.

ИЗВОРИ
Питање извора једно је од основних питања у вези са Диодоровом Библиотеком, што
је разумљиво ако имамо у виду да је рсч о делу деривативне природе. Преглед
савремене литературе показује да је истраживање Диодорових извора често било
неуспешно, односно да није постигнута сагласност међу истраживачима о Диодоровој
методи у коришћењу извора. Вез обзира на то што он понекад изричито помиње
ауторе на чијим делима базира своје излагање, поједини истраживачи сматрају да
их није користио директно, већ преко посредника. Још је тежи случај са књигама у
којима Диодор не каже ништа о својим изворима: наслови и садржина дела свих
важнијих античких писаца који нису сачувани нама су углавном познати из друге
руке, али су веома често постојећи фрагменти недовољни да би се у свим приликама
могло доћи до сигурног одговора на питање које је од њих Диодор читао и користио
за одговарајућс делове Библиотеке. Професорка Рицл се посебно задржала на
изворима за оних шест књига које је превела, XVI1-XX, књигама посвећеним походу
Александра Великог и ратовима међу његовим наследницима али је томе прикључила и
и фрагменте XXI и XXII књиге, који се завршавају тамо где почињу Полибијеве
Историје.

У XVII књизи Диодор нам даје живописну причу о владавини Александра Великог.
Његова верзија показује знатна слагања са онима које налазимо код Квинта
Курција, Помпеја Трога (односно Јустина), и у такозваној Епитоми из Меца
(Epitoma Remm Gestamm Alacandri Magni el Liber de Morte ejus, рукопис из IV-V
века, чува се у француском граду Мецу), али не и са Аријановом и Плутарховом.
Диодоров извор или извори, наклоњени су свом јунаку и приказују га обдареног
свим особинама идеалног владара: амбицијом, личном храброшћу, великодушношћу,
благошћу, хуманошћу, праведношћу, умереношћу. Александар је пред-одређен да
влада светом, по својим успесима нимало не заостаје за Хераклом или Дионисом.
Нажалост, Диодор ни овај пут не наводи свој извор или изворе, што је, разумљиво,
резултирало великом расправом међу савременим истраживачима. Мишљења су
подељена:једни мисле да је Диодор направио мозаик од више аутора (укључујући
Аристобула, једног од два главна Аријанова извора, Клитарха и, можда, мемоаре
неког анонимног на-јамничког официра у Александровој војсци, чије постојање је
само хипотеза), док неки сматрају да је Диодорово коришћење неког секундарног
извора базирано на главним Александровим историчарима. Поједини аутори
(Wachsmuth и Fontana) такође су мислили да Диодор није користио монографије
посвећене Александровом походу, већ неког писца опште историје који је обухватио
и тај период и прерадио Александрове историчаре (Диила Атињанина или Дурида са
Сама, на пример). У ствари, ситуација са сачуваношћу свих поменутих историчара
је таква да се не може ни побити ни доказати хипотеза да их је Диодор користио,
нити се, пак, може са сигурношћу тврдити да је користио само једног или више
писаца. Иако данас преовлађује мишљење да би Клитарх из Колофона, писац Историје
Алвксандра Великог објављене између 323. и 300. године, могао бити основни и
једини извор на који се Диодор ослања у XVII књизи, мислим да не смемо искључити
ни могућност коришћења других извора, јер би то било потпуно у складу са
Диодоровом историјском методом, па би му, чак, више одговарало него ослањање на
само једног аутора.

Диодорова XVIII књига представља најстарији и најкомплетнији преглед

драматичних збивања између 323/2. и 318/7. године. Губитак свих савремених
извора и Аријановог одличног дела о догађајима након Александрове смрти чини је
веома драгоценом. Додатне информације о истом периоду налазимо код Јустина
(сажетак XIII и XIV књиге Помпеја Трога), Корнелија Непота, Плутарха, Страбона,
Паусаније, Полијена, Фронтина, Елијана, Суиде и Квинта Курција. Истраживање
Диодорових извора ни овом приликом није стигло до поузданих закључака. Још од
средине прошлог века преовлађује мишљење да је Хијероним из Кардије, писац
поуздане Историје дијадоха, био Диодоров главни извор за XVIII, XIX и XX књигу.
Но, има и супротних мишљења: да је Хијероним коришћен из друге руке, посредством
Агатархида из Книда (II век пре н. е.), да је главни извор био Дурид са Сама или
Диал из Атине, или да је Хијероним, као основни избор, комбинован и допуњаван
другим изворима. Поређење Диодоровог текста са сачуваним Хијеронимовим
фрагментима не показује нарочита слагања, али би главне карактеристике Диодорове
XVIII књиге, често имтирање службених докумената, благонаклон став према
Антипатровим мерама у Грчкој по окончању Ламијског рата, изразито повољна оцена
Еумепа, Деметрија Полиоркета и Филе, прецизно излагање миоштва техничких детаља
о војскама и сукобима - говориле у прилог извора попут Хијеронима - савременика
и учесника у многим важним догађајима, верног сарадника Еуменовог, Антигоновог,
Деметријевог и Гонатиног.

У XIX и XX књизи Диодоров извор за догађаје у Грчкој и Азији био би и даље

Хијероним, коришћен, највероватније, директно, и допуњен другим непознатим
изворима. За догађаје у Италији и Сицилији Диодор је користио Тимеја и Дурида
(Историја Агатокла). Приказ Агатокловог успона и каријере спада међу најуспелије
у целој Библи-отеци, а подударање два Дуридова фрагмента са Диодоровим текстом
потврђује да је овај аутор послужио као предложак.
Извори за XXI и ХХП књигу, због фрагментарног стања у коме су ови одељци
дошли до нас, не могу се утврдити.

ДИОДОРОВА ХРОНОЛОГИЈА

Пишући синхронистичку историју света, Диодор се суочио са озбиљним проблемом

усклађивања изворног материјала датованог по различитим системима, односно
његовог свођења под одговарајуће атинске архонте, олимпијаде и римске конзуле и
утврђивања грчко-римских синхронизама. Није, дакле, било довољно да добро
одабере своје изворе и састави осмишљено и уравнотежено излагање, већ је, на
сваком стадијуму свог рада, морао располагати и поузданим хронолошким оквиром за
координацију догађаја датованих по различитим календарима. Наиме, његови извори
великом већином нису били анали, већ су грађу распоређивали по годинама
владавине краљева, локалним календарима (македонски је, на пример, почињао
месеца октобра) или ратним кампањама. У петом поглављу I књиге Диодор наводи да
за догађаје пре Тројанског рата не даје стриктну хронологију јер за тај период
није пронашао ниједну поуздану хронолошку таблицу, а да у даљем излагању следи
Аполодора из Атине. Атињанин Аполодор, Аристархов ученик, саставио је средином
11 века пре н. е. хронолошки преглед најважнијих догађаја од свршетка Тројанског
рата до 144. године пре н. е., познат под насловом Chronikа. Поред политичких и
ратних догађања, бележио је и важне датуме из културне историје. Диодор цитира
његове податке у два наврата, и оба пута реч је о белешкама из књижевне историје
(XIII, 103, 5: Еурипидова смрт; Знамо да је његово дело наставио Кастор из Рода,
чија је хроника завршавала 61/60. године пре н. е. За разлику од Аполодора,
Кастор је обухватио и догађаје пре Тројанског рата. Како га Диодор нигде не
помиње и још посебно истиче да није пронашао ниједну поуздану таблицу за период
пре Тројанског рата, вероватно га није ни користио. Представу о сличним делима
можемо стећи на основу хронике анонимног аутора откривене на једном натпису са
острва Пара -тзв. Маппог Рапит. Његов аутор даје преглед догађаја од првог
атипског краља Кекропа, датованог у 1581/80. годину, до 264/3. године, датујући
све догађаје по атинским краљевима и архонтима.
За рнмску историју, Диодор је користио конзуларне фасге са именима конзула и
диктатора, без четири такозване ?године диктатора" (333, 324, 309 и 301) и пет
година анархије (375-371). Римску годину повезивао је са текућом годином
олимпијаде, а како ми користимо Варонов систем који укључује и 4 диктаторске
године и пет година анархијс, Диодор је често у заостатку за традиционалним
римским датовањем (до девет година)
За сваку годину Диодор наводи име атинског архонта и римских конзула, а
сваке четврте и олимпијаду. Како су архонти ступали на службу месеца јула,
Диодор често под именом једног архонта износи догађаје целе године када је овај
почео службу. На пример, под именом архонта за 318/17. годину он излаже догађаје
из целе 318. године, без обзира на то што они делом припадају претходном
архонту, такође, догађајс из прве половине 317. године већ излажс под именом
следећег архонта. На тај начин је његово излагање заостајало за правим датумом
одигравања описаног догађаја, што га је онда приморавало да прибегне
нагомилавању догађаја из више година под именом једног архонта. У коментару уз
текст превода, читалац ће наћи сва потребна објашњења која се тичу конкретних
случајева Диодорове погрешне хронологије (то каже Рицл)

* Подаци о саставу војске по контигентима сачувани су само код Диодора. Код

многих других писца (Аријан, Калистен, Птолемеј) забележена је само укупна цифра
пешадије и коњице.

1 Biicherfabricant (израз Е. Schvvarza)

2 М. Рицл је баш љута што се они тако односе према Диодору, немој случајно да га
увредиш на испиту.

- 1 -