Hejvud, Endru, Politika, «1.

Šta je politika», 11-29

U svom najširem značenju politika je delatnost kojom ljudi stvaraju odrzavaju i menjaju opšta
pravila po kojima žive. Neraskidivo je povezana sa pojmovima
sukoba – jer predstavlja takmičenje suprotstavljenih strana koje odražava različitost mišljenja,
sklonosti, potreba i interesa i
saradnje – jer predstavlja zajednički rad, tj. ostvarenje ciljeva kolektivnim delovanjem.
(H. Arent definiše političku moć kao usaglašeno delovanje)
Suštinom politike smatra se proces u kome se različiti pogledi i suprotstavljeni interesi
međusobno usaglašavaju. Politiku u širem značenju treba gledati pre kao na težnju za rešavanjem
sukoba nego postizanje samog rešenja, pošto sve sukobe nije moguće rešiti.
2 problema u vezi sa definisanjem značenja pojma “politika”:
1. mnoštvo asocijacija koje pojam izaziva, tj. višeslojnost pojma
npr. negativnih značenja – Samjuel Džonson (1775): politika je puko sredstvo za uspon u svetu
– Henri Adams: politika kao sistematsko organizovanje mržnje
+ postoji uverenje da se pojam politike ne može obrađivati nepristrasno
2. autori se ne slažu oko toga šta sve ne spada u disciplinu
npr. politika kao sprovođenje moći, vršenje vlasti, kolektivno donošenje odluka, raspodela
ograničenih resursa, činjenje prevara i manipulacija, itd
HEJVUD uzima sledeću definiciju kao najsveobuhvatniju -
politika je stvaranje, očuvanje i menjanje opštih društvenih pravila.
Ova definicija se ne prihvata bezrezervno jer se postavljaju sledeća pitanja:
 da li se politika odnosi i na specifične načine stvaranje, čuvanja i menjanja pravila
(mirno, rapsravom) ili na sve procese?
 Da li se politika vodi u svim društvenim institucijama ili nekim (vlada)?

Različiti pogledi na politiku (4 kom)

1. POLITIKA KAO UMETNOST VLADANJA
klasična definicija Politika kao umetnost vladanja, kontrolisanjem društva donošenjem i
izvršavanjem kolektivno donetih odluka.
Izvedena je iz izvornog značenja pojma politika iz antičke Grčke:
polis – grad-država, (različiti gradovi-države u Grčkoj sa različitim sistemima vlasti)
– tradicionalno, najviši ili najželjeniji oblik organizacije vlasti
vlast - “legitimna moć”
moć – sposobnost da se utiče na ponašanje drugih
vlast – pravo da se to čini
vlast se zasniva na prihvaćenoj obavezi pokoravanja, pre nego na manipulaciji i prinudi
vlast = moć + legitimitet
VEBER – 3 tipa vlasti prema osnovama na kojima se zasniva:
1. tradicionalna – ukorenjenja u istoriji
2. harizmatska – proističe iz ličnosti
3. pravno-racionalna – počiva na grupi objektivnih pravila

POLITIKA = poslovi POLISA, tj. Ono što se odnosi na polis, ili danas, ono što se odnosi na
DRŽAVU.
U tom smislu, fokus je na istraživanje mehanizma vladanja i na ljude koji u njemu učestvuju.
IZUČAVANJE POLITIKE = IZUČAVANJA VLASTI I/ILI IZUČAVANJE VRŠENJA VLASTI
DEJVID ISTON – politika kao autoritativna alokacija vlasti
autoritativne vrednosti = vrednosti koje imaju najveću podršku u društvu i koje većina građana
smatra obavezujućim
Politika obuhvata različite procese kojima vlast reaguje na pritiske društva u celini, posebno
raspodeljujući koristi, nagrade i kazne.
Politika = praktična politika – formalne ili autoritativne odluke u ustanovljavanju plana
delovanja u zajednici
KRITIKE OVAKVE DEFINICIJE – ograničenost (3 kritike)
1. politika se vodi u posebnim mestima (kabinetima, skupštinama, ministarstvima, itd.), a njome
se bavi posebna grupa ljudi (političari, službenici, lobisti, itd.)
- većina ljudi i institucija (obrazovne, porodica, udruženja, itd.) su “nepolitičke” jer ne učestvuju
u (vako viđenom) upravljanju državom.
2. zapostavljeni su međunarodni/globalni uticaji – transnacionalne tehnologije, multinacionalne
kompanije
- ova definicija je zaostatak iz vremena kada se nacionalna država smatrala nezavisnim akterom
u svetskoj politici
nacionalna država – oblik političke organizacije i politički ideal
1) autonomna politička zajednica koju čine veze državljanstva i nacionalnosti koje se
poklapaju
2) načelo ili idealni tip (npr. Macini: svakoj naciji država, samo jdna država za celu
naciju)
DVA gledišta na nacionalnu državu:
1) liberali i socijalisti – ND čine građanska lojalnost i privrženost
2) konzervativci i integralni nacionalisti – ND se zasniva na etničkom ili organskom
jedinstvu
Danas je jasno da upravljanje složenim društvima ne obavlja samo vlada već i mnogi drugi akteri
privatnog i javnog sektora.
VLADANJE je zamenjeno UPRAVLJANJEM

VLADANJE UPRAVLJANJE

vladati = upravljati nekim, kontrolisati nekoga - širi pojam od vladanja

vlast = svi mehanizmi kojima se održava određeni
poredak
odlike vlasti = sposobnost donošenja odluka koje
se odnose na veći broj ljudi i veština da se one
sprovedu
institucije vlasti prepoznate su u svakoj društvenoj
instituciji
često označava propisane i zakonske procese koji
se sprovode na državnom nivou u cilju održavanja
javnog reda i omogućavanja kolektivnih akcija
suštinske funkcije vlasti = zakonodavstvo,
izvršavanje, presuđivanje
vlast se ponekad izjednačava sa izvršnom vlašću,
tj. administracijom
- odnosi se na različite načine usaglašavanja
društvenog života
osnovni oblici = tržišta, hijerarhije i mreže
šira upotreba pojma svedoči o brisanju razlika
između države i društva do koga dolazi zbog
promena poput:
- razvoj novih oblika javnog upravljanja
- porast saradnje javnog i privatnog sektora
- rastući značaj političke mreže
- veći uticaj nadnacionalnih i lokalnih
organizacija, itd.
2 viđenja upravljanja:
1) upravljanje kao prelazak sa komandnih i
kontrolnih mehanizama na dogovaranje i
pregovaranje
2) upravljanje kao “manje vlade” i slobodno
tržište

3. ovom definicijom politika se svodi na partijsku politiku.

Oblast političkog svedena je samo na one državne aktere koji su svesno motivisani ideološkim
verovanjima i koji teže da ih ostvare članstvom u formalnoj organizaciji poput političke partije.
Političari su “politički”, a državni službenici (npr sudije) su “nepolitički” - naravno, dok god
deluju neutralno i nepristrasno.
Ipak, veza između politike i državnih poslova objašnjava zašto se negativne /pežorativne
predstave dovode u vezu sa politikom – narone predstave: političari su dvolični, željni vlast, itd.
SLEDI – uspon antipolitike / odbijanje ljudi da učestvuju u mehanizmima konvencionalnog
političkog života jer se politika vidi kao samoslužeća, dvolična, neprincipijelna.
 Makijaveli - “Vladalac” (1531) – dao realističan opis politike, msli se i da je taj
opis privukao pažnju podlih, surovih političara i manipulanata
Sa druge strane, tu je i liberalni pogled – poedinci gledaju sopstvene interese, a politička moć
kvari time što podstiče one na vlasti da koriste svoju poziciju z aličnu korist i nanošenje štete
drugima.

Ipak, prvi teoretičari društvenog ugovora tvrdili su da bi se društvo raspalo u ratu svih protiv svih
bez postojanja nekakavog mehanizma za alokaciju „autoritativnih vrednosti“. U tom smislu,
zadatak nije ukidnaje politike već nalaženje načina da se ona vodi u okvirima kontrole i
ograničenja koja bi garantovala da vlast ne bude zloupotrebljena.
2. POLITIKA KAO JAVNI POSLOVI
- Širi koncept: razlika između političkog i nepolitičkog se poklapa sa podelom na javnu i
privatnu sferu zivota.
- potiče još od Aristotela: čovek je politička žiotinja i može da vodi “dobar život” jedino u okviru
političke zajednice.
PITANJE: gde je granica privatno.javno?
a) Tradicionalno viđenje

Javno: JAVNO Država – vladin aparat

– državne institucije: vladin aparat, sudstvo, PRIVATNO Civilno društvo / autonomna tela
policija, vojska, sistem socijalne sigurnosti, itd. - Preduzetništvo
– javne su jer - Sindikati
a) odgovorne su za kolektivnu organizaciju - Porodica
života zajednice - Klubovi
b) porezom se finansiraju na teret javnosti - Itd
Privatno:
– civilno društvo*:
porodične, rodbinske grupe, sindikati, klubovi, privatni preduzetnici, lokalne grupe
– privatne su jer su ih stvorili i finansirali građani radi zadovoljenja sopstvenih interesa, a ne
interesa društva u celini
*civilno društvo:
- prvobitno – politička zajednica, društvo u kome vladaju zakoni iza kojih stoji država
- češće – opis ustanova koje su privatne u smislu da su nezavisne od vlade i da su ih organizovali
pojedinci zarad svojih interesa, čime se CD odvaja od države – odnosi se na područje
autonomnih grupa i udruženja
- Hegel pravi razliku između porodice i civilnog društva, gde je CD sfera sebičnosti.

b) Alternativna podela
JAVNO Javna sfera
javno-privatno=lično-političko - Politika
- Trgovina
javno: - Rad
- sve one institucije koje su u širem smislu - Umetnost
“javne” pošto su otvorene institucije koje deluju - Kultura
u javnosti i do kojih javnost ima pristup - Itd.
privatno: PRIVATNO Lična sfera
- porodica, dimaćinstvo, lični odnosi - Porodica
- Domaći život
SLEDI – ekonomija se premešta u javnu sferu, - Itd
što je dobro.

FEMINISTIČKA KRITIKA: politika se zaustavlja n akućnom pragu i na taj način se osporava

politički značaj nekog nekorektnog “privatnog” ponašanja.

Predstave nastale shvatanjem politike kao javne delatnosti

1. pozitivne
Aristotel – politika je plemenita i prosvećena aktivnost baš zbog javnog karaktera
Hana Arent – “Položaj čoveka” (1958) – politik aje najvažniji oblik ljudske delatnosti jer
uključuje međusobne odnose slobodnih i jednakih građana; na taj način ona daje smisao životu i
potvrđuje jedinstvenosti svakog pojedinca.
Žan-Žak Ruso – smao direktnom i neprestanom participacijom svih građana u političkom životu
država se može povezati sa opštim dobrom.
Džon Stjuart Mil – uključivanje u “javne” poslove ima obrazovni karakter jer promoviše lični,
moralni i intelektualni razvoj pojedinca.
2. negativne - kao oblik neželjenog mešanja
Liberalni teoretičari
– prednost civilnom društvu u odnosu na državu
– privatni život spada u domen izbora, lične slobode i individualne odgovornosti
– politika je neprirodna jer sprečava ljude da se ponašaju kako bi želeli i treba je držati izvan
privatnih aktivnosti.

3. POLITIKA KAO SPORAZUM I SAGLASNOST

Politika kao sredstvo rešavanja sukoba saglasnošću, predusretljivošću i pregovorima, pre nego
silom; ne odnosi se toliko na oblast gde se politika void.
Politika = umetnost mogućeg
Političko rešenje – mirna rasprava i arbitriranje umesto surovosti i krvoprolića

KORENI: Aristotel
Politeja - idealni oblik vladavine jer kombinuje osobine aristokratije i demokratije

KO VLADA
Jedan čovek Nekolicina većina
KO IMA Vladari Tiranija Oligarhija Demokratija
KORISTI svi Monarhija Aristokratija Politeja

MODERNI ZASTUPNICI: Bernard Krik

„U odbranu politike“
Politika – aktivnost kojom se, u okviru određene jedinice vlasti, zadovoljavaju različiti interesi
time što se deo vlasti daje njihovim predstavnicima, srazmerno doprinosu bogatstvu i opstanku
celokupne zajednice.
Ovde je reč o širokoj raspodeli vlasti.
SLEDI – kada društvene grupe poseduju moć, onda njihovi interesi moraju biti zadovoljeni – oni
ne mogu jednostavno biti uništeni.
Tu postoji vera u delotvornost razgovora i rasprave: društvo je određeno konsenzusom, a ne
nepomirljivim sukobom.
▲↑ liberalno-racionalistički pogled ▲↑

Ovo je pozitivno viđenje politike – ona je civilizovana i civilizujuća snaga, ljudi bi trebalo da se
u nju uključe.
BK – glavni neprijatelji politike: želja za izvesnošću po svaku cenu koja se iskazuje kroz
političke ideologije, slepu veru u demokratiju, uticaj fanatičnog nacionalizma i uveravanja nauke
da će otkriti objektivnu istinu.
KRITIKE:
1. koncept je biased – naginje obliku politike u zapadnim pluralističkim demokratijama
2. izjednačio je politiku sa slobodnim izborima i takmičenjem partija
3. tako, van slike ostaju jednopartijske države ili vojni režimi.

4. POLITIKA KAO MOĆ (najšira i najradikalnija definicija)

Politika se sagledava na delu u svim društvenim aktivnostima i u svakom deliću ljudskog
ponašanja.
Adrijan Leftvič – “Šta je politika? Aktivnost i njeno izučavanje” (1984) –
“Politika je u središtu svih kolektivnih društ. aktivnosti, formalnih i neformalnih, javnih i
privatnih, u svim grupama ljudi, institucija i društvima.”
Harold Lasvel – „Politika: ko dobija, šta, kada, kako?“ (1936) –
• politika se bavi proizvodnjom, raspodelom i upotrebom resursa u okviru društvene stvarnosti
• politika je moć – sposobnost da se postigne željeni cilj bilo kojim sredstvima
• osnovno svojstvo politike: prisustvo nedostataka: dok god su ljudske potrebe i želje
neograničene, resursi za njihovo ostvarenje su uvek ograničeni.
SLEDI:
Politika = borba za ograničene resurse
Vlast = sredstvo kojim se ta borba vodi

Među zastupnike ovog shvatanja moći spadaju feministkinje i marksisti.

Feministički pristup
Uobičajene definicije političkog isključuju žene iz političkog života, ograničavaju ih na političku
sferu postojanja u čijem su središtu porodica i domaćinstvo. Nasuprot tome, muškarci dominiraju
klasičnom politikom i drugim oblicima javnog života.
SLEDI: (radikalne feministkinje)
lično = političko – napad na klasičnu podelu na „javno“ i „privatno“
ono što se dešava u domaćem, porodičnom i ličnom životu jeste političko i predstavlja osnovu za
druge vidove političke borbe.
•Kejt Milet – „Seksualna politika“ (1969.)
Politika = odnosi koje određuje moć, gde jedna grupa ljudi kontroliše drugu
„politika svakodnevnog života“ – odnosi u porodici, muža i žene, roditelja i dece u istoj meri su
politički kao i odnosi između poslodavaca i radnika, ili vlada i građana.
Marksistički pristup
2 značenja politike:
1 – Marks – “Komunistički manifest” (1848)
politika = državni aparat
politička moć = organizovana vlast jedne klase čiji je cilj tlačenje druge klase.
Osnova društvenog života – ekonomska baza
Nadogradnja – politika, pravo, kultura

2 – Lenjin –
politička moć – ukorenjena u klasni sistem
politika = najkocentrisaniji oblik ekonomije;
“ekonomsko = političko”, civilno društvo je u središtu politike

Ovo su negativna viđenja politike.

1. politika = tlačenje i potčinjavanje -
F – žena od strane muškaraca
M – proletera od strane buržoazije
2. ipak, politika je viđena i kao sredstvo pomoću kojeg nepravda i dominacija mogu biti
dovedene u pitanje -
F – odnosi među polovima mogu se preurediti seksualnom revolucijom
M – klasna eksploatacija biće srušena proleterskom revolucijom
3. politika ne mora da se posmatra kao neizbežna osobenost društvene stvarnosti
F – teže okončanju „politike polova“ koje bi bilo dostignuto stvaranjem neseksističkog
društva u kome bi ljudi bili vrednovani na osnovu ličnih kvaliteta, a ne na osnovu pola
M – veruju da će se klasna politika završiti uspostavljanjem besklasnog komunističkog
društva. Na taj način, i država bi odumrla kao i politika u tradicionalnom značenju.

POSEBAN DEO: LICA MOĆI

MOĆ – upotrebljena svaki put kad A primorava B da uradi nešto što inače ne bi uradilo.
Moć kao donošenje odluka – svesne akcije koje na neki način utiču na sadržaj odluka
Kit Boudling – 3 lica moći:
1. Upotreba sile, zastrašivanje (batina)
2. Uspešna razmena, obostrana dobit (sporazum)
3. Stvaranje dužnosti, lojalnosti i obaveza (poljubac)
Moć kao određivanje dnevnog reda –
a) Sposobnost da se onemogući donošenje odluka ili odsustvo donošenja odluka
b) Mogućnost da se ustanovi i kontroliše politički dnevni red, tj. onemogući postavljanje
pitanja i davanje predloga
Moć kao kontrola mišljenja – sposobnost da se utiče na druge, da se određuje šta on/a misli,
želi, treba. Iskazuje se kao ideološka indoktrinacija ili psihološka kontrola (npr. Propaganda)
Moć – najšire značenje: sposobnost da se postigne željeni efekat; moć „da“ se uradi nešto.
Obuhvata široko - od sposobnosti preživljavanja do sposobnosti vlade da podstiče ekonomski
rast
Moć u politici – odnos/sposobnost da se utiče na ponašanje drugih na način koji oni nisu
odabrali.
„moć NAD drugima“
Moć – uže značenje: sposobnost kažnjavanja ili nagrađivanja; blizu manipulacije ili prinude,
nasuprot „uticaju“ koji takođe podrazumeva racionalno ubeđivanje.
Hejvud, Endru, Politika, Beograd:CLIO, 2004, «2. Izučavanje politike» 11-49

Politika je prvobitno shvatna kao deo filozofije , istorije ili prava. Krajem XIX veka, uložen je napor da se
politika izučava kao naučna disciplina. Prihvaćen je veliki broj pristupa izučavanju politike kao akademske
discipline, među koje spadaju: politička filozofija ili analiza normativne teorije, empirijska tradicija (izučava
institucije i strukture), bihevioralna analiza, mnogi i moderni pristupi kao sto je npr. teorija racionalnog izbora.
1. Filozofska tradicija - vodi poreklo iz anticke Grcke, a njeni osnivači su Platon i Aristotel. Ova tradicija se
bavi etičkim, propisujućim tj. normativnim pitanjima (propisane vrednosti i standardi ponašanja, ono što bi
trebalo da bude, a ne ono što jeste). Propisuje – donosi sudove i daje preporuke. Ovaj pristup predstavlja osnov
za tradicionalni pristup politici - uključuje analitičko izučavanje središnjih ideja i doktrina političke misli.
Javlja se u obliku istorije političkih ideja i usredsređen je na navođenje najznačajnijih mislioca i klasičnih
tekstova. Filozofska tradicija ne može biti objektivna u naučnom smislu, pošto se bavi normativnim pitanjima.
2. Empirijska tradicija (deskritivna) se može pratiti kroz Aristotelov pokušaj da klasifikuje ustave,
Makijavelijev prikaz državništva i u Monteskijeovoj teoriji o vlasti i pravu. U SAD i V. Brit. je ovo
dominantna analiza. Karakteristika – pokušaj pružanja nepristrasnog opisa političke stvarnosti. Pristup je
deskriptivan jer teži da analizira i objasni. Filozofsku osnovu deskriptivne političke analize dala je doktrina
empirizma koja se širila od 17. veka sa Dž. Lokom i D. Hjumom. Empirizam – verovanje da je iskustvo
jedina osnova znanja; posmatranjem treba proveriti sve hipoteze i teorije. Do 19.veka ove ideje su se razvile u
pozitivizmu u delima O. Konta. Pozitivizam podrazumeva da društvene nauke treba da se drže metoda
prirodnih nauka.
3. Naučna tradicija
– prvi teoretičar koji je pokušao da opiše politiku na naučni način bio je K.Marks, koristeći materijalistički
koncept istorije – ovaj pristup ističe značaj privrednog života i uslova u kojima ljudi proizvode i reprodukuju
sredstva za preživljavanje: ekonomska baza (način proizvodnje) određuje ideološku nadgradnju. Marks je težio
da otkrije pokretačku snagu istorijskog razvoja.
Princip korišćenja naučne analize nastavlja se u 19. veku kada su na univerzitetima Oxford, Columbija i u
Parizu, uvedeni predmeti iz političke nauke i kada je uveden casopis Američka revija za političke nauke.
- Zanimanje za nauku o politici ekspanziju dostiže u XX veku sa pojavom političke analize zasnovane na
bihejviorizmu (formiranje drustvenih teorija na osnovu ponašanja koje se mogu posmatrati, čime se pružaju
merljivi podaci za istraživanje). Značaj – prvi put politici je to dalo naučnu reputaciju, sada ima objektivne i
merljive podatke na osnovu kojih se hipoteze mogu proveravati. Smatralo se (Dejvid Iston) da politika moze da
prihvati metodologiju prirodnih nauka, što je dovelo do ograničenja političke analize, samo na pojave koje se
mogu direktno posmatrati (ponašanje tokom glasanja, ponašanja zakonodavaca, lokalnih političara i lobista).
- Od 60-tih god. 20.veka bihejviorizam je sve više napadan jer je opsednutost samo merljivim podacima navela
brojne politikologe da napuste tradicijske normativne misli. Ponovo se javlja interesovanje za normativna
pitanja tokom 70-tih god. u delima Džona Rolsa i Roberta Nozika, a samim tim se dovodi u pitanje naucna
reputacija bihejviorizma. Pored gore navedene kritike, ističe se da je bihejviorizam oslobođen vrednosti, jer
teži objektivnosti, tj da nije “iskvaren” etičkim i normativnim ubeđenjima, čime implicitno opravdava status
quo. PRIMER “demokratija” – umesto da znači “vladavinu naroda”, njena definicija je redefinisana na osnovu
ponašanja koje s emože posmatrati, te je počela da označava borbu za osvajanje vlasti međusobno
suprotstavljenih elita posredstvom izbora – time je dobila značenje onoga što se dešava u tzv dmeokratskim
društvima (tj sistemima razijenog zapada).
4.Poslednja dešavanja
– među novim teorijskim pristupima politici nalazi se: formalna politička teorija ili politička ekonomija ili
teorija javnog izbora. TJI je deo teorije racionalnog izbora, zasniva se na postavkama klasične ekonomije:
osnovna pretpostavka – politička pitanja s ena najbolji način analiziraju istraživanjem ponašanja pojedinaca
koji se smatraju racionalnim, samozainteresovanim akterima. Javni karakter ove teorije potiče od interesovanja
za obezbeđivanje “javnih dobara” koje daje vlada, a ne tržište, te se njihove koristi ne mogu oduzeti
pojedincima koji odluče da im ne doprinose. Ova teorija kao analitičko sredstvo, najsnažnije je utemeljena u
SAD (“Virdžinijska škola”), može da pruži uvid u aktivnosti glasača, lobista, birokrata i političara, kao i u
ponašanje država u okviru međunarodnog sistema. Na taj način je izvršen uticaj na političku analizu preko tzv.
institucionalne teorije javnog izbora, a upotrebljava se i u teoriji igara. Ovaj pristup se upotrebljava i u
oblastima: takmičenje partija, ponašanje interesnih grupa, i uticaj birokrata na politiku u teoriji igara (npr.
dilema zatvorenika). Teorija racionalnog izbora nije univerzalno prihvacena. Kritičari dovode u pitanje čak i
osnovne postavke teorije, tvrde da se ne posvećuje pažnje društvenim i istorijskim činiocima, ne ukazuje na to
da čovekova zainteresovanost za sopstvenu korist moze da bude kulturno uslovljena, a ne jednostavno urođena.
Na ovaj način je obogaćena raznolikost polit. analize jer su usvojeni različiti pristupi. Konačno, polit. filozofija
i polit. nauka nekada suprotstavljeni načini istraživanja sada su prihvaćeni kao različiti načini sticanja polit.
znanja.
- u međuvremenu dolazi do razvoja novih ideja, pomeraja:
- feminizam – podiže svest o značaju razlika među polovima i patrijahalnih struktura, čime redefiniše
“političko”
- novi institucionalizam – preusmerava pažnju sa formalnog strukturnog aspekta institucija na njihov značaj u
širem kontekstu, njihovo stvarno ponašanje i rezultate političkog procesa. Insitucija = čvrsto ustanovjeno telo
koje ima formalnu ulogu i status, a šire – podrazumeva ustanovljena pravila koja obezbeđuju normalno i
predvidivo ponašanje, “pravila igre”.
- zelena, ekološka politika – dovodi u pitanje antropocentrično naglašavanje ustanovljene političke i društvene
teorije i zastupa holističke pristupe razumevanju politike i društva.
- kritička teorija – ukorenjena u neomarksizmu Frankfurtske škole (osn. 1943.) – proširuje oblast kritike na sve
društvene aktivnosti
- postmodernizam – dovodi u pitanje ideju apsolutne i univerzalne istime i pomogao razvoj teorije diskursa.
Diskurs = odnos između ljudi posebno komunikacija, može da prikrije ili prikaže odnose moći. Kao sredstvo
društvenen analize, PM ističe pomeranje od društava oblikovanih industrijalizacijom i klasnom solidarnošću ka
postmodernost, tj ka sve vise podeljenim i pluralističkim informatičkim društvima, u kojima su pojedinci od
proizvođača pretvoreni u potrošače, a individualizam dolazi na mesto klasne, verske ili etničke odanosti.
5.Da li izucavanje politike moze da bude naucno
– misli se na naučno u užem smislu, da se i u izučavanju politike mogu upotrebljavati metodologije prirodnih
nauka. Tvrdnju da može, razvili su marksisti, pozitivisti i bihejvioristi. Da bi se ostvarila (nepristrasna) nauka o
politici, koja daje objektivna znanja o svetu politike, neophodno je razlikovati:
1. činjenice (empirijsko iskustvo) koje su dokazive, objektivne
2. vrednosti (normativna ili etička verovanja) koje su stvar mišljenja, subjektivne.
Formiranje nauke o politici je suočeno sa 3 teskoce:
1.Problem podataka - težak pristup pouzdanim podacima. Pšsto se ne mogu vršiti eksperimenti na ljudima
mora se prihvatiti doktrina determinizma (verovanje da su ljudsko delovanje i izbori u potpunosti uslovljeni
spoljašnjim činiocima, def. podrazumeva da je slobodna volja mit). Jedan primer bi bio bihejviorizam
(psihološka škola po kojoj ljudsko ponašanje može biti objašnjeno na osnovu uslovnih reakcija tj. refleksa) koji
su osnovali Dž.Votson i B.Skiner. Drugi primer je dialektički marskizam, gruba verzija marksizma.
2.Postojanje skrivenih vrednosti u političkim modelima i teorijama. Mit da su teorije i modeli o politici
vrednosno neutralne. Pristrasnost se može pronaci u teorijama biheviorizma, racionalnog izbora i sistemskoj
teoriji.
3.Mit o neutralnosti u društvenim naukama - pristrasnost imaju svi istraživači politike. Naučna objektivnost,
bez obzira na to koliko istraživačke metode bile precizne u smislu apsolutne objektivnosti i neutralnosti, nije
moguća. Najveća greška u prikupljanju pouzdanog znanja krije se u tome da se propušta da se ta pristrasnost
prizna.
6.Pojmovi, modeli i teorije - sredstva političke analize
Pojam – je opsta ideja o necemu. Vrednost pojmova – sredstva pomocu kojih mislimo, kritikujemo,
raspravljamo se, objasnjavamo i analiziramo. Pojmovi su temelj ljudskog znanja, oni daju smisao pojavama
koje opazamo. Pomažu nam da klasifikujemo pojave/pojmove uočavajući njihove slične oblike ili osobine, te
su opšti – odnosese na veliki broj predmeta. Naše znanje o svetu politike zasniva se na razvoju i unapređivanju
pojmova koji nam pomažu da ga shvatimo. Mogu biti varljivi – jer je politička stvarnost složena i stalno se
menja i jer pojmovi o stvarnosti mogu biti koherentniji, povezaniji od same stvarnosti. M. Veber je pokusao da
prevaziđe ovaj problem uvodeći idealne tipove. Idealni tip - čist tip: mentalna konstrukcija u kojoj se
prikazivanjem logične krajnosti izvlači suština iz složene stvarnosti (prvi put upotrebljen u ekonomiji). Za
Vebera je to sredstvo za objasnjavanje a ne priblizavanje stvarnosti; njegovi primeri ukljucuju tipove vlasti i
birokratiju. Prema ovom gledistu, pojmovi su stvoreni izdvajanjem sredisnjih, osnovnih osobina pojava koje
razmatramo. Samim tim ostale osobine su umanjene ili upotpunosti zanemarene.Pojmove ili idealne tipove
treba posmatrati kao manje ili vise korisne(a ne kao istinite ili lazne), jer mogu da prikriju sustinske razlike i na
taj nacin iskrive razumevanje. Problem koji se javlja je taj sto su politicki pojmovi cesto predmet ideoloskih
sporova; postoji borba za legitimno znacenje termina i pojmova. Postoje suprotstavljene verzije velikog broja
polit. pojmova, to su “sustinski sporni pojmovi”- spor je toliko dubok da nije moguce razviti neutralnu i
konacnu definiciju, jedan termin moze da predstavlja niz suprotstavljenih pojmova od kojih ni jedan ne mora
da bude prihvacen kao istinit.
Model –teorijsko predstavljanje empirijskih podataka ciji je cilj unapredjenje razumevanja isticanjem
znacajnih veza i odnosa. Modeli su siri pojam od pojmova, najcesce sastavljeni od niza ideja, predstavljaju
nesto u smanjenom obliku i teze da lice na originalni predmet. Pojmovni modeli su prevashodno politicka
sredstva, predstavljaju instrumente koje daju smisao skupu cinjenica, organizujuci ih i objasnjavajuci ih. Oni
sadrze mrezu odnosa koji isticu smisao i znacaj bitnih empirijskih podataka. Najuticajniji model dao je
D.Iston, primenom tzv. sistemske analize kojom objasnjava celokupni politicki proces kao i funkcije
najznacajnih politickih aktera. Sistem predstavlja organizovanu slozenu celinu, skup medjusobno povezanih
zavisnih delova koja cine jedinstveni entitet. Politicki sistem tezi dugorocnoj ravnotezi, tj. politickoj stabilnost
posto njegov opstanak od uskladjivanja output-a sa input-ima; inputi- zahtevi (npr. za visi zivotni standard) i
podrska (placanje poreza, poslusnost) celokupne javnosti; outputi-odluke i akcije vlade (kreiranje politike,
usvajanje zakona, nametanje poreza, raspodela sredstava). Cuvari kapija-politicke partije i interesne grupe,
sluze za regulisanje ulaska inputa u politicki sistem. Vazno je jos napomenuti da su pojmovni modeli uproscena
stvarnost koju teze da objasne, oni su sredstva za postizanje razumevanja, nisu pouzdano znanje.
Teorija – sistematicno objasnjenje empirijskih podataka koje je (za razliku od hipoteze) obicno predstavljeno
kao pouzdano znanje. Teorija je tvrdnja objasnjava skup empirijskih podataka. Nasuprot tome, model je samo
sredstvo za objasnjavanje, hipoteza koja tek treba da bude ispitana. U tom smislu teoriju treba posmatrati kao
vise ili manje istinitu. Teoriju i modeli su cesto medjusobno povezani-teorije se mogu objasniti nizom modela.
Teorije i modeli sadrze skrivene vrednosti ili predpostavke koje se podrazumevaju. Zbog toga je tesko stvoriti
teorije koje su u potpunosti empirijske jer sadrze niz pristrasnosti. Modle je reprezentacija teorije, a teorija je
reprezentacija realnosti.
Paradigme su povezani skup nacela, doktrina i teorija koje pomazu strukturisanje procesa intelektualnih
istrazivanja, tj. obrazac prema kome se odvija potraga za znanjem. Sva istraživanja politike i društva odvijaju
se u okviru određenog intelektualnog obrasca ili ideološke paradigm. T.Kun smatra da u svakom trenutku u
prirodnim naukama dominira jedna paradigma a nauka se razvija smenom stare paradigme novom. Međutim, u
iizučavanju politike, polje je puno suprotstavljenih paradigmi, a one se javljaju u vidu širih društvenih
filozofija tj ideologija – liberalizam, konzervativizam, feminizam, itd.
Nivoi pojmovne analize:
1. pojmovi (pr.moc, drustvena klasa, prava,pravo); 2. modeli ili mikroteorije (sistemska analiza, javni izbori,
teorija igara); 3. Makroteorije (pluralizam, elitizam, funkcionalizam); 4. ideoloske tradicije ili paradigm
(liberalizam, marksizam, feminizam).
Balandije, Žorž, Politička antropologija, Beograd, XX vek, 1997, «Područje političkog», 41-75

Politička antropologija se od početka suočava sa raspravama koje su za postojanje političke filozofije od

suštinskog značaja. Ukazuje se na potrebu i hitnost pružanja njene moderne definicije i odbrane. Krajnji cilj
političke filozofije i političke antropologije, po Balandijeu, jeste da pronikne u samu suštinu političkog u
raznolikim oblicima kojima se ispoljava, ali i ističe, da su njihovi odnosi u znaku dvosmislenosti. Antropolozi
su, optuživali većinu političkih teorija za politički etnocentrizam. Tako R. Louvi vidi u njima promišljanje koje
je u glavnom usredsređeno na državu i koje pribegava jednostranoj koncepciji vladavine u ljudskim društvima.
Tada se, politička filozofija poistovećuje sa filozofijom države i loše se prilagođava primitivnim društvima.

I Maksimalisti i minimalisti
Velika raznolikost „primitivnih“ političkih oblika nametnula je,kaže Balandije, potrebu da se postavi pitanje o
razgraničenju područja političkog. U tom se pogledu suprotstavljaju dva tabora- maksimalisti i minimalisti.
Maksimalisti koji se pozivaju na davnašnje i još uvek cenjene izvore, smatraju da ne postoji društvo lišeno
vladavine.
Već Aristotelova „Politika“ vidi čoveka koje je po prirodi političko i identifikuje državu kao društvenu grupu
koja, samim tim što obuhvata sve ostale i nadmašuje ih po sposobnostima, može da postoji sama po sebi.
Ovakvo tumačenje vodi ka tome da se politička zajednica izjednačuje sa globalnim društvom. Nadel tvrdi da
kad se posmatra neko društvo, nalazi se politička zajednica, a političke institucije su one koje obezbeđuju
upravljanje nad društvom.
Lič zadržava tu asimilaciju i prihvata jednakost uspostavljenu između društva i političke zajednice definisane
njenom maksimalnom sposobnošću uključivanja.
Neke od funkcionalističkih analiza ne protivreče ovom širem značaju pojma političkog, poput Retklif Brauna,
koji političko uređenje vidi kao vid sveobuhvatnog uređejna kojim se obezbeđuju ustanovljenje i održanje
unutarnje saradnje i spoljašne nezavisnosti. R.Braun, drugom od tih funkcija uspostavlja srodnost svog
shvatanja pojma političkog sa onima koje je Balandije prethodno naveo.
Minimalisti se ne slažu sa stavom koji svim primitivnim društvima pripisuje postojanje nekakve vladavine.
Maks Veber je ukazivao da je politika nešto što predstoji državi, ona predstavlja jedan od njenih istorijskih
ispoljavanja. Antropolozi, stari i moderni, također se svrstavaju među one koji osporavaju univerzalnost
političkih fenomena.
Jedan od „osnivača“, MekLeod, smatra da su narodi koje on uzima u razmatranje, kao što je pleme Jurok u
Kaliforniji, lišeno političkog uređenja, te da žive u stanju anarhije.
Malinovski se slaže s mišljenjem da su nema političkih grupa kod plemena Veda i kod australijskih aboridžina,
dok R. Redfild naglašava da u slučajevima „najprimitivnijih“ društava političko uređejne može u potpunosti
izostati.
Retklif Braun u svojoj studiji o Andamancima, priznaje da ne raspolažu bilo kakvim onblikom „uređene
vladavine“. Balandije smatra da ovakve negativne konstatacije retko imaju apsolutnu vrednost, njima se
najčešće izražava samo nedostatak političkih institucija koje bi se mogle usporediti sa modernom državom.
II Suočavanje metoda
Termin „političko“ ima više značenja, od kojih neka proističu iz engleskog jezika, koji pravi razliku između
termina „polity“, „policy“ i „politics“. Treba tazlikovati:
- način na koji se organizuje vladavina u ljudskim društvima
- tipove delovanja koji se nadmeću u upravljanju javnim poslovima
- strategija koja proističe iz takmičenja pojedinaca i grupa.
- plus, Balandije dodaje i političku svest, kao četvrtu kategoriju, koja nalaže da se u razmatranje uzmu
načini tumačenja i opravdanja kojima se pribegava u političkom životu.
Od toga koji će od njih biti naglašen, a koji ne, zavise i različite definicije područja političkog.
DEFINICIJE PODRUČJA POLITIČKOG
1. Označavanje pomoću načina prostornog uređenja:
 značaj pridat teritorijalnom kriterijumu
Henri Mejn i Morgan, naročito. Područje političkog najpre biva shvaćeno kao sistem političkog uređenja koji
deluje u okviru neke ograničene teritorije- političke jedinice ili kao prostor u kome prebiva neka politička
zajednica. Ovaj se kriterijum javlja u većini definicija političkog uređenja i države.
Za Vebera, obeležje političke delatnosti, jeste činjenica da se da se ona odvija na teritoriji sa jasno određenim
granicama i na taj način jasno razdvaja unutrašnje i spoljašnje.
Redklif Braun također zadržava „Teritorijalni okvir“, među elementima kojima se definiše političko uređenje.
Evans Pričard na osnovu proučavanja segmentarnog društva plemena Nuer u Sudanu, stavlja akcenat na takvo
određenje područja političkog pri kojem se uzima teritorijalno uređenje.
2. Označavanje pomoću funkcija:
Nezavisno od teritorije, političko često biva definisano pomoću funkcija koje vrši. Funkcije su viđene kao
nešto što obezbeđuje unutrašnju saradnju i odbranu celovitosti društva od spoljašnjih pretnji. Te funkcije, po
Nadelu, doprinose „fizičkom opstajanju društva“ i omogućuju sređivanje ili rešavanje konfliktnih stanja.
Funkcijama očuvanja uglavnom bivaju pridodate funkcije odlučivanja i upravljanja javnim poslovima čak i ako
ove poslednje, predstavljaju funkcije drukčije prirode.
Među osobinama zajedničkim svim političkim sistemima, G.A. Almond ističe dve:
1. vršenje istih funkcija od strane svih političkih sistema i
2. multifunkcionalni vid svih političkih struktura, budući da ni jedna od njih nije specijalizovana.
On također razlikuje dve glavne kategorije funkcija
1. jedna koja se odnosi na politiku, koja se odnosi na socijalizaciju pojedinca i pripremu za političke uloge.
2. Drugi se odnose na vladavinu i na primenu pravila.
Političke funkcije kao i političke strukture najčešće bivaju okvalifikovane prinudom od strane vlasti.Ta je
prinuda pre opažajni nego definišući koncept i ne pokriva područje političkog.
Loše strane ovog pristupa su u tome što ostaju bez odgovora važna pitanja kao npr mehanizmi koji obezbeđuju
koheziju.
3. Označavanje putem načina političkog delovanja
Prema M.G. Smitu, politički sistem je prosto, sistem političkog delovanja. Potrebno je pak, odrediti sadržinu
političkog delovanja, inače se formalno svodi na najobičniju tautologiju. Društveno delovanje je političko onda
kada se njim nastoji postići kontrola nad odlukama koje se tiču javnih poslova (policy).
Smit suprotstavlja političko delovanje upravnom, uprkos njihovoj tesnoj združenosti nad vladanjem ljudskim
društvima:
1. političko delovanje – se odvija na nivou odlučivanja, definiše se na osnovu moći, po prirodi je segmentarno
(budući da se izražava posredstvom grupa i osoba koje se nadmeću)
2. upravno delovanje - odvija se na nivou izvršavanja, definiše se na osnovu vlasti, po prirodi je hijerarhijsko
(budući da na različitim stupnjevima, i shodno strogim pravilima, organizuje upravljanje javnim poslovim).
Balandije smatra da su politički sistemi drukčiji jedan od drugog samo u onoj meri u kojoj variraju stupanj
razlikovanja i način udruživanja ovih dveju vrsta delovanja.
D. Iston kritikuje ovakav analitički postupak, tvrdeći da zamagljuje „značajne razlike“ između raznih
političkih sistema. Iston naziv „politički sistem“ zadržava samo za onaj skup delatnosti koje podrazumevaju
donošenje odluka što se tiču globalnog društva ili glavnih delova koji ulaze u njegov sastav. Na taj način,
definiše političko, oblikom društvenog delovanja, koji obezbeđuje donošenje i izvršavanje odluka, tj. društvom
kao celinom. Delovanje je političko kada je na više manje neposredan način povezano sa formulisanjem i
izvršavanjem odluka koje u datom društvenom sistemu imaju vid prinude.
On potom razmatra uslove koji su potrebni da bi političko odlučivanje moglo biti delotvorno- formulisanje
zahteva i smanjenje protivrečnosti među njima, postojanje običaja i zakonodavstva, administrativna sredstva za
izvršavanje odluka, organizme za donošenje odluka i instrumente za „podržavanje“ vlasti. Polazeći od toga on
pravi razliku između „primitivnih“ i „modernih“ političkih sistema. U slučaju prvih, „podržavajuće strukture“
su promenjive, uspostavljeni režim retko kad biva ugrožen sukobima iz kojih se, kako tvrdi, često rađaju nove
političke zajednice..
4. Označavanje pomoću formalnih karakteristika:
Svakim od prethodnih pokušaja težilo se uočavanju najopštijih vidova područja političkog, bilo da je reč o
granicama kojima ono biva omeđeno u prostoru ili načinu i funkcijama na koji se ono ispoljava. Danas se
 priznaje da komparativna metoda nalaže da se radije pribegava apstraktnim, nego sasvim stvarnim zajednicama
i procesima. Balandije tvrdi da strukturalistička istraživanja koja se obavljaju na jednom višem nivou
apstrahovanja i formalizovanja, ne posvećuje mnogo pažnje sistemu političkih odnosa. On smatra da to nije
slučajno. Ukoliko se, ugledajući se na Liča, razlikuje „sistem ideja“ od „stvarnog“ političkog sistema,
Balandije smatra da se mora ustanoviti da se strukturalistička metoda bolje prilagođava razumevanju onog
prvog, nego analizi ovog drugog.. Balandije zaključuje da su društva bez državnog uređenja ona u kojima se do
vlasti dolazi pretpolitičkim putevima- putevima srodstva, religije i privrede. Društva sa državnim uređenjima
jesu ona koja raspolažu specijalizovanim putevima. Ti putevi su novi ali se ne ukidaju oni koji su postojali pre
njih, ako i dalje ostaju da im služe kao formalni obrazac.Tako dolazi do pomaka i do strukture u red geneza.
On se objašnjava time što tokom rasprave dolazi do prelaska iz oblasti formalnih odnosa u oblast stvarnih, iz
reda poretka u dominaciju. Štaviše, tvrditi da je struktura koja se na kraju nameće, politička, znači isto što i
izvesti zaključak bez ikakvih dokaza.
5. Vrednovanje:
Politički se ciljevi ne postižu isključivo putem odnosa koji se smatraju političkim. Granice političkog ne treba
da budu označene samo u odnosu na različite vrste društvenih veza, već u odnosu na kulturu posmatrano u
celini ili samo na neki od njenih elemenata. Lič je izneo globalnu korelaciju između dvaju političkih sistema-
što potpunija biva kultura, to je delotvornija politička inteligencija, makar zbog podvrgavanju jednom načinu
političkog delovanja. Ukazao je na mit i ritual kao na jezik čija je svrha da pruža argumente kojima se
opravdavaju zahtevi u oblasti prava, statusa i vlasti. Mit je, prema Malinovskom, društvena povelja kojom se
garantuje postojeći oblik društva. I obred može biti sakralni instrument vlasti. Izvesne ekonomske privilegije
idu zajedno sa posedovanjem moći i vršenjem vlasti. Tu su i ekonomski sukobi kao indijanski potlač koji
uvode u igru i prestiž vođa i uglednika, njihovu sposobnost da ostvaruju prevlast. Analize „Kule“ koju je
izučavao Malinovski otkriva da način na koji je tu uređena razmena tačno utvrđenih dobara, prvenstveno
predstavlja način političkog organizovanja. Pomoću ovog primera procenjujemo do koje mere politički
fenomen može biti prikriven i koliko istraživanje političkog još uvek ostaje daleko od svog cilja.
III Politička vlast i nužnost
Balandije ističe da se tokom ovog istraživanja, nužno nameću pojmovi kao što su vlast, prinuda i legitimnost.
Prema nekim autorima, vlast je samo subjektivna kategorija, pretpostavka koja mora biti proverena. Smit ističe
da je vlast sposobnost da se dele ljudi i stvari pribegavajući nizu sredstava od ubeđivanja do prinude. Za
Bitija, vlast je posebna kategorija društvenih odnosa- ona podrazumeva mogućnost da se drugi podvrgnu
prinudi u nekom određenom sistemu odnosa između pojedinca i grupa, dok za Vebera vlast predstavlja
mogućnost koja je unutar nekog određenog društvenog odnosa data jednom od njegovih sudionika da tim
odnosom upravlja po svojoj volji.
Vlast je poznata čak i rudimentarnim društvima. Ona je uvek u službi neke društvene strukture koja se ne
može održati isključivo posredovanjem običaja i zakona, nekom vrstom usaglašavanja sa pravilima. Ne postoji
ni jedno društvo u kojem pravila bivaju automatski poštovana. Funkcija vlasti je da očuva društvo kao državu i
da izvrši prilagođavanje. Čim društveni odnosi izlaze iz okvira srodstva, pojavljuje se nadmetanje. Vlast se
javlja kao proizvod nadmetanja i kao sredstvo da se ono obuzda. Iz toga proističe da je politička vlast prirođena
svakom društvu.
Karakteristike vlasti:
1. funkcije očuvanja.Vlast možemo definisati „kao nešto u svakom društvu proističe iz neophodnosti borbe protiv
entropije koja tom društvu preti neredom“. To ne znači da je prinuda jedino sredstvo, obredi, ceremonije isto
obezbeđuju periodično obnavljanje društva.
2. Vlast se pokorava unutrašnjim determinizmima i proističe iz spoljašnje nužnosti, uobličuje se i jača pod
pritiskom spoljašnjih opasnosti. Ona pruža sredstva da se učvrsti jedinstvo i unutarnja kohezija i da se zaštiti
od onoga što je strano.
Ove dv kerakteristike vlasti su DVOSTRUKI SISTEM VLASTI, DVOSTRUKI SISTEM ODNOSA.
3. asimetrija u okviru društvenih odnosa. Kad bi se društveni odnosi uspostavili na osnovu recipročnosti,
društvena bi se ravnoteža postizala automatski i vlast bi bila osuđena na propadanje. Savršeno homogeno
društvo je nemoguće. Vlast je jača što su naglašenije nejednakosti koje su preduslov za njeno ispoljavanje.
Primetna su 2 glavna vida vlasti:
1. sakralnost - Ni u jednom društvu politička vlast nije u potpunosti desakralizovana. Odnos prema sakralnom u
 tradicionalnim društvima, sam se po sebi nameće. Dirkem u svojoj studiji o elementarnim oblicima verskog
života ukazuje da se odnos vlasti prema društvu ne razlikuje od odnosa uspostavljenog između australijskog
totema i klana. Ta veza je očito u znaku sakralnog. Antropološka literatura u znatnoj meri predstavlja neku
vrstu ilustracije ove činjenice.
2. dvosmislenost - Dvosmislenost vlasti ništa manje nije vidljiva. Vlast se javlja kao nužnost, izražava prinudu
koju društvo vrši na pojedinca, utoliko je jača ukoliko sadrži u sebi delić sakralnog.U svojoj biti je prinuda, a
prekoračenje njenih granica predstavlja za grupu smrtnu opasnost. Poglavica je dužan da u svakom trenutku
pokazuje neškodljivost svoje funkcije.Vlast se održava unutar tačno određenih granica. Zahteva pristanak i
izvesnu recipročnost. Taj njen uzvratni deo predstavlja skup odgovornosti i obaveza koji se znatno razlikuje u
zavisnosti od režima koji je u pitanju, a to su smirivanje i arbitraža, odbrana običaja i zakona, velikodušnost,
saglasnost predaka... Vlast mora samu sebe da opravdava, održavajući kolektivnu bezbednost i prosperitet.
Za Vebera, legitimnost je jedna od osnovnih kategorija Veberove političke sociologije. Svaka vlast teži da
disciplinu pretvori u prihvatanje istine.
On je ustanovio tipologiju 3 vrste vlasti:
1. legalna vlast, koja je po svom karakteru racionalna,
2. tradicionalna vlast u čijoj je osnovi verovanje u svest i karakter tradicije i u legitimnost moći koja se poseduje
shodno običajima,
3. harizmatska vlast koja je emocionalnog karaktera i pretpostavlja poklanjanje poverenja nekom izuzetnom
čoveku.
Biti - Legitimnost treba smatrati distinktivnim kriterijumom svake vlasti. Vlast se može definisati kao priznato
pravo neke ličnosti ili grupe da pristankom društva donosi odluke koje se tiču ostalih članova društva.
Firt u jednoj od svojih studija napominje da vlast ne može biti potpuno autokratska. Ona traži promenjivi udeo
pristajanja onih kojima upravlja. Nasuprot Hegelovom tumačenju u političkom se nužno ne ostvaruje
prevazilaženje političkih interesa. U meri u kojoj se vlast oslanja na više ili manje naglašenu socijalnu
nejednakost, u meri u kojoj obezbeđuje privilegije onima što je vrše, ona je uvek, mada u različitim stepenima-
osporavana. Svi politički režimi bilo da se prilagođuju tradiciji ili birokratskoj racionalnosti, ispoljavaju tu
dvosmislenost koja je jedan od osnovnih atributa vlasti.
Maks Glukman pominje ritualne pobune. Najveće lukavstvo vlasti je u tome što ona sebe ritualno osporava
kako bi se što više učvrstila.
IV Politički odnosi i oblici političkog
Izgleda da sociologija i antropologija ne raspolažu za sada najadekvatnijim modelima za proučavanje oblika u
kojima se javlja fenomen političkog. Glavna prepreka je sam apriroda političkih fenomena, čije su 2 glavne
karakteristike: sintetički vid (podudaraju se sa uređenjem sveukupnog društva) i dinamizam (zasnivaju se na
nejednakosti i nadmetanju). Odgovarajući modeli morali bi da izražavaju odnose između heterogenih
elemenata i da pružaju uvid u unutarnji dinamizam sistema.
Midlton i Tajt predlažu da se politički odnosi definišu nezavisno od oblika vladavine na kojima su zasnovani.
To su odnosi koji na osnovu pojedinca ili grupe vrše vlast ili je imaju u cilju održanja društvenog poretka
unutar nekog teritorijalnog okvira. Razlikuju se u zavisnosti od toga da li su usmereni:
- unutra – dolaže do izražaja unutar političke zajednice, obezbeđujući joj koheziju, očuvanje postojećeg stanja
ili prilagođavanje
- napolje – deluju između različitih političkih zajednica, antagonistički u suštini.
Redklif Braun – političke odnose definiše shodno načinima upotrebe sile koe ti odnosi uvode i pokazuje kako
mogu delovati i unutar i između grupa.
Maket je ustanovio da se modeli odnosa sastoje od triju elemenata: učesnika, uloga i specifičnih sadržina:
Elementarni model političkog odnosa
Elementarni model Elementarni
socijalne model feudalnog
stratifikacije odnosa
učesnici Oni koji upravljaju Viši, jednak i niži, zavisno
Gospodarod i potčinjeni
Oni kojima se upravlja položaja u rasporedu slojeva
Uloga Zapovedanje i pokoravanje Umeti se ponašati u Zaštita skladui služenje
sa
svojim statusom
Specifična sadržinaZakonsko pribegavanje fizičkoj Rang
prinudi Sporazum među pojedincima
 Ovi modeli imaju operativnu vrednost.
Veber polazi od odnosa zapovedanja i pokoravanja, teži da u njega unese različite oblike opravdanja legitimne
prevlasti.
Klasifikuje oblike koje dobija „legitimna vlast“ koja ne zavisi od postojanja države:
1. legalna vlast – oličena najprikladnije u birokratiji
2. tradicionalna vlast – lične veze služe isključivo kao potpora političkom autoritetu (ovim oblikom se najviše
bave antropolozi):
- gerontokratija (vlast vezana za seniorat
- sultanizam
- patrimonijalizam (norma je običaj koji se smatra nepovredivim; način vršenja vlasti je u suštini podređen
ličnosti itd)
3. harizmatska vlast – revolucionarna, precratnička sila – sredstvo protiv prva 2 sistema; mesijanski pokreti
kritika – ova teorija udružuje različite kriterijume.
Šaper ističe da vladavina u svojim formalnim vidovima uvek podrazumeva upravu i nadzor nad javnim
poslovima od strane jedne ili više osoba čija je to redovna funkcija. Međutim, nameće se pitanje razlikovanja
različitih vidova vlasti.
Lucy Mair kao kriterijum uzima stepen diferencijacije i koncentracije vlasti. Postoje 3 tima vladavine, shodno
tome:
1. minimalna vladavina koja određuje tri pokazatelja- skučenost političke zajednice, ograničen broj pristalica
vlasti i autoriteta, slabost vlasti autoriteta.
2. Ovakvoj vrsti vladavine, bliska je difuzna vladavina.
3. Najrazrađeniji oblik vladavine jeste državna vladavina.
Ovom tipologijom prevaziđena je podela na društvo sa i bez države.

Louvi - između političkih sistema sa plemenskim poglavicama i monarhijskih sistema još uvek nije strogo
ustanovljena. Poglavica i kralj ne razlikuju se po opsegu i snazi vlasti koju vrše već po prirodi te vlasti. To u
svojoj analizi političkog uređenja kod američkih indijanaca sugeriše Louvi. On razlikuje titularnog i snažnog
poglavicu. Titularni ne raspolaže u potpunosti upotrebom sile i ne donosi zakone, za njega su karakteristični
retorika, izmiriteljska sposobnost i velikodušnost, dok drugi raspolaže prinudnom vlašću i potpunim
suverenitetom.
U monarhijskim društvima sistem staleža, kasta i klasa čine glavnu armaturu društva, a ne jednakost u njima
utiče na sve preovlađujuće društvene odnose. Postojanjem jednog ili više centara moći, definišu se dve obično
upotrebljavane kategorije – centralizovana i federativna monarhija. J. Vansina ukazuje na klasifikaciju
strukturalnih modela. Navodi pet kriterijuma za koje su karakteristični heterogeni kriterijumi: despotizam,
klansko srodstvo suverena podređenih poglavica, inkorporacija i subordinacija starih oblika vlasti, aristokratija
koja ima monopol na vlast, te federativno uređenje. Raznovtrsnost političkog uređenja više je priznata, nego
što je nauka njome ovladala. Najviše pada u oči kašnjenje političke antropologije kako na nivou deskriptivnog
istraživanja, tako na nivou teorijske razrade. Dok god se u pozavanju političkih odnosa i procesa ne bude
napredovalo na nivou sistematskog ispitivanja njihovih mnogostrukih ispoljavanja, teškoće neće biti nimalo
umanjene. Glavnu prepreku predstavlja sama priroda političkih fenomena- njihov sintetički vid, sveukupnost i
njihov dinamizam, nadmetanje. Modeli koji su neophodni za njihovu klasifikaciju, moraju biti u stanju da
izražavaju odnose između heterogenih elemenata i da pružaju uvid u unutrašnji dinamizam sistema.
Antropološki modeli nisu naročito pogodni. Političko ostaje sveobuhvatni sistem koji još uvek nije na
zadovoljavajući način formalno protumačen. Za sad ostaje komparativno proučavanje srodničkih sistema.