Poglavlje 1

London 1833.

Kada se u društvu govorilo o Lordu i Lady Hammond, postojao je samo jedan

zaključak o vikontu i njegovoj supruzi i niko se nije potrudio da to ospori: Nisu se
podnosili.
Ova izreka se pominjala u salonima za razgovore, sa istom neupitnom
sigurnošdu kao sto je sigurno da ce u Engleskoj padati kiša, a Irci izazivati nevolje.
Tračevima se moglo samo spekulisati o razlozima koji su podelili par, samo šest
meseci nakon njihovog venčanja, ali i o razlozima zašto osam godina kasnije Lady
Hemmond nije podarila svom mužu naslednika. Par je živeo sasvim odvojene
živote, pa čak i najneiskusnija domadica je znala da ih ne poziva na iste večernje
zabave.
Uprkos nedostatku naslednika, i bračnom otuđenju Lorda i Lady Hammond
nisu pokazivali nikakvu naznaku da de dodi do prekida braka, niti znake da de
nešto promeniti u njihovom odnosu.
Sve do petnaestog marta 1833. To je bio dan kad je jedno pismo promenio
sve, barem što se tiče Vikonta. Pismo je stiglo oko jedanaest uveče u rezidenciju
Hammond u Londonu. Međutim, Vikont nije bio kod kude. Bududi da je u tom
trenutku u Londonu sredina sezone, John Hammond, kao i vedina muškaraca
visokog društvenog položaja, bio je u gradu, uživajudi u grešnom trojstvu: pidu,
kockanju i jurenju žena.
Njegovi prijatelji, Lord Damon Hewitt i Sir Robert Jamison, vrlo rado su mu
pomagali u tim avanturama. Posle nekoliko sati provedenih u omiljenom
kockarskom salonu, malo pre ponodi stigli su u Brooks. Nastavili su da prazne
šestu bocu porta, raspravljajudi gde provesti ostatak nodi.
„Ja kažem, Hammonde, u jednom trenutku tokom večeri moramo idi na bal
Ketteringovih.“ Rekao je Sir Robert. „Samo na sat ili dva . Lord Damon i ja smo

3
obedali Lady Kettering da ćemo biti tamo , i znaš kakva je ona ako se ne pojaviš.
Gnjavide nas do besvesti. Moramo se bar pojaviti.“
„Onda ću biti prinuđen da Vas napustim pre toga .“ John odgovori i sipa sebi
čašu porta iz boce sa stola. „Viola je pozvana kod Ketteringovih na bal i prihvatila
je poziv. Zato sam ja primoran da odbijem. Znate da se moja supruga i ja nikada
ne pojavljujemo na istim dešavanjima.“
„Nijedan gospodin se ne pojavljuje na istim dešavanjima gde se pojavljuje
njegova vlastita supruga, Sir Robert.“ Lord Damon je objasnio mlađem prijatelju.
„Osim toga, bilo bi mudro da Hammond bude što dalje od tog bala. Emma Rawlins
de biti tamo, i perje bi sigurno letelo.“
John je skoro hteo da se nasmeje na tu opasku. Njegova poslednja ljubavnica
verovatno nede izazvati nikakvu emociju kod njegove žene, sem istog prezira koji je
pokazivala prema njemu ved godinama. Tužan kraj, s obzirom na divnu mladu ženu
koju je oženio. Ali brakovi su retko srećni , i on je davno odustao od glupe ideje da
de njegov biti jedan od nekoliko brakova sa šansom za sredu.
„Gospođa Rawlins je lepo stvorenje.” Dodao je Sir Robert. „Možda kad je
ponovo vidiš i zažališ što si okončao tu ljubavnu aferu.“
John je razmišljao o Emminoj posesivnosti, koja ga je gušila, posesivnost na
koju ljubavnica nema pravo, a koja je izazvala da raskine sa njom dva meseca
ranije, i isplati ugovor u celosti.
„Sumnjam. Kraj nije bio baš prijateljski.“ On okrenu čašu u ruci i uze gutljaj
porta. „Verujem da sam završio sa ženama neko vreme.“
„Uvek kažeš to!“ Damon se nasmeja. „To nikada ne traje dugo. Kada je reč o
ženama ti si kao Turčin Hammond. Trebalo bi da imaš harem.“
„Jedna žena u jednom trenutku je dovoljna, Lord Damone! Moje dve
poslednje ljubavnice su mi dale dovoljno razloga da budem umoran od romansi.“
Njegova ljubavnica pre Emme, operska pevačica Maria Allen, uvukla ga je u
dvoboj, u kome ga je njen suprug zamalo ubio pre dve godine. Allen, posle
nekoliko godina zanemarivanja svoje supruge, odjednom je odlučio da mu njene
afere sa dugim muškarcima smetaju. Obojica su ispalili po metak, i pogodili jedan
drugog u predelu ramena, tako da je čast bila zadovoljena. Allen, međutim, nije

4
bio zadovljan izmirenjem. On je na kraju otišao za Ameriku, a ona je postala
ljubavnica Lorda Dewhursta.
Emma Rawlins, međutim, nije bila sklona pronalažanju novog zaštitnika.
Pisala mu je pisma jednom nedeljno i to iz kude koju joj je on kupio u Sussexu. U
pismima ga je grdila i molila da joj se vrati. Njegovo ljubazno odbijanje u
odgovorima na pisma nije je zadovoljilo, nije prihvatala odbijanje i zato ga je
pratila po Londonu, ali on nije imao nameru da se vidi sa njom.
U stvari, od kada je raskinuo sa Emmom, John se osetio slobodnim. Nije bio
sklon novim ljubavnicama, i razlog zašto je to tako bilo je teško definisati. Odnos
sa ljubavnicom, po njegovom načinu razmišljanja, treba da bude jednostavan,
jasan, i čisto fizički. A tako retko se ispostavi da je samo takav, međutim možda je
to bio razlog njegovog oklevanja. Nije imao želje da se uplide u nove zbrke, jer je
mrzeo emotivne scene. A uvek ih je bilo. John nikada nije pričao o tom svom
razmišljnju svojim prijateljima, međutim, pošto su njegovi prijatelji gospoda, nisu
se ni raspitivali. A da su pitali, on bi izbegao odgovore na njihova pitanja sa
duhovitim dosetkama ili menjajudi temu razgovora.
„Ne, moji prijatelji .“ Rekao je on vrteći glavom . „Žene su šarmantna ,
intrigantana bića , ali su skupe na mnogo različitih načina. Nameravam da budem
bez ljubavnice ove godine.“
„Cele godine?“ Lord Damon je upitao u neverici. „Sada je mart. Ovo mora da
je jedna od tvojih šala. Ti previše voliš žene, da bi bio bez ljubavnice godinu dana.“
John se zavalio u fotelju i podigao čašu. „Samo zato što čovek nema
ljubavnicu, to ne znači da ne može da voli žene.“
Njegovi prijatelji su se nasmejali njegovom komentaru, smatrajudi da treba
nazdraviti tako važnoj izjavi. Sva trojica su podigla čaše, i više puta nazdravili u ime
ljubavi prema ženama i žestokom seksu. U roku od pet minuta boca je bila prazna.
„Pogledaj, Hammond.“ Rekao je Lord Damon sa ozbiljnim glasom. „Zar taj
sluga koji stoji na vratima nije tvoj?“
John je pogledao, pratedi pogled svog prijatelja. Sasvim sigurno, na vratima
se nalazio jedan od njegovih slugu, koji ga je tražio u masi. Kada ga je ugledao,
krenuo je brzo prema njemu i pružio mu pismo.

5
 „Dolazi sa severa, moj Lorde. Stiglo je hitno, gospodin Pershing me je poslao
da Vas odmah nađem.“
Prepiska koja je poslata hitno skoro uvek sadrži loše vesti, i John je odmah
pomislio na Hammond Park, njegovo imanje u Northumberlandu. Ali kada je
pogledao svoje ime, i način na koje je napisano na spoljašnjoj strani sklopljenog
papira, iznenadio sa kada je otkrio da rukopis nije bio od njegovog upravnika.
Bilo je od Constance, žene njegovog rođaka, a to je značilo da se loše vesti
odnose na porodicu. Njegov strah se pojačavao, dok je lomio pečat i razmotao list
papira. Ispisana su bila samo četiri reda, a mastilo je bilo umrljano suzama.
Vest je bila još još gora nego što je mogao da zamisli. Samo je zurio u reči,
čitajudi ih iznova i iznova, nije bio u stanju da u potpunosti shvati njihovo
značenje. Osedao se ukočeno, ošamudeno, nije mogao da prihvati ono što je
pročitao. To jednostavno ne može biti.
Persi. O Bože. Persi.
Bol se urezala kroz utrnulost. Pokušao je da se koncentriše šta ove vesti
znače, šta treba uraditi, ali sve o čemu je mogao misliti bilo je kako je prošlo
godinu dana, a on nije video svog rođaka, najboljeg prijatelja, a sada je bilo
prekasno.
„Hammond?“ Zabrinuti glas Lorda Damona prekinuo ga je u razmišljanju i
John je došao ka sebi.
On presavi pismo i stavi ga u džep. Boredi se da zadrži smirenost na licu, a
zatim pogleda u slugu koji je nestrpljivo stajao pored njega.
„Neka moju kočiju dovezu odmah.“
„Da, gospodaru.“
Sluga je otišao, a njegovi prijatelji su ga gledali sa zabrinutošdu. Ni jedan ga
nije pitao u čemu je problem, ali to pitanje je visio u vazduhu. John im nede ništa
redi. Podigao je čašu, i popio poslednji gutalj porta, boredi da se povrati iz stanja
šoka, koji je osetio trenutak ranije.
Kasnije, rekao je sebi , potisnuvši bol u stranu . Kasnije će tugovati . Upravo
sada, mora da misli o uticaju ovih vesti na njegova imanja. Imanja moraju da budu
na prvom mestu. Ona su uvek na prvom mestu. Odgurnuo je svoju stolicu i ustao.

6
 „Gospodo, bojim se da da vas moram napustiti. Hitan posao me zove daleko.
Oprostite mi.“
Bez čekanja da mu jedan od njih dvojice odgovori, John se nakloni, okrenu od
stola i napusti prostoriju. Do trenutka kada je stigao na ulicu, kočija ga je čekala, i
on naloži vozaču da vozi prvo do njegove kude u Bloomsbury Squareu.
Pola sata kasnije njegov sobar, Stivens, pakovao je njegove stvari za
putovanje do Shropshirea, a John je bio na putu ka balu kod Ketteringovih. Viola
mora da sazna ove vesti.
Susret de verovatno biti težak. Njegova žena je uvek bio žena dubokih strasti,
a njena najjača strast je bila njen prezir prema njemu. Ona je to jasno pokazivala u
retkim susretima koje su imali. Njeno držanje prema njemu je bilo hladno kao
najvede dubine mora. Njen život de biti pogođen vestima koje je upravo primio, na
način zbog koga de ga još više mrzeti.
Znao je da će njegov dolazak na bal Ketteringovih bez sumnje izazvati
pometnju, jer on i Viola nisu se čak ni pretvarali da njihov brak ima smisla. To je
bio prazan savez koji je trajao više od osam godina. Ali to de se sada promeniti.
Zarekao se kada je pokucao na vrata kude Lady Kettering. Uprkos gomili ljudi koja
je ispunjavala balsku dvoranu i činjenici da je njegova supruga bila sidušna žena,
John ju je lako ugledao.
Imala je na sebi balsku haljinu od tamne ružičaste svile, ali i da nije nosila
svoju omiljenu boju, odmah bi je primetio. Čak i posle toliko godina odvojenih
postelja i odvojenih života, on bi uvek mogao nadi Violu u svakoj gužvi.
Bila je to njena kosa , naravno. Blistala je na svetlosti sveća sa lustera iznad ,
kao i uvek, prelepa, zlatna boja koja ga je podsedala na sunčanu svetlost.
Bila mu je okrenuta leđima, i nije mogao da joj vidi lice, ali to nije bitno. Znao
je svaki detalj njenog lica, koje je bilo u obliku srca, krupne oči boje lešnika i duge
braon trepavice, slatka usta sa tim malim madežom u uglu, i rupica u njenom
desnom obrazu koja se pojavi kada se osmehne. Nije znao kako je to zapamtio,
zato što je prošlo mnogo godina od kada se ona njemu nasmešila, ali je zapamtio.
Viola je imala osmeh koji je mogao da otvori nebesa. Takođe je imala namrgođen
izraz sa takvim prezirom, koji je mogao čoveka da pošalje u pakao. John je bio na
obe destinacije više nego jednom.

7
 Svi gosti su bili zauzeti plesom ili posmatranjem istog, ali nije bilo potrebno
mnogo vremena da bi njegov dolazak bio primeden. Kada su primetili da je tu,
kvadrila se pretvorila u jedan veliki nered, plesači su bili previše okupirani
gledanjem u njega, da bi obradali pažnju na složene korake, i nakon nekoliko
trenutaka muzičari su prestali da sviraju. Razgovor je utihnuo, stvarajudi
neprijatnu tišinu, žamor zaprepašdenja je počeo kružiti sobom. Ovo je bila
neizbežna reakcija, John je pretpostavio, jer je prošlo dosta godina od kada su se
Lord I Lady Hammond pojavili na istom društvenom događaju.
Gledao je kako se njegova žena okrede u njegovom pravcu i on zadrža dah,
zapanjen kao i uvek lepotom njenog lica i savršenostvom njene figure. Iako je
prošla skoro godina od kako je video, izgledala je baš kao što se sedao. Gledao je
kako boja u njenim orazima polako nestaje i prelazi u kredasto belu i iako je ceo
svoj život podredila pravilima visokog društva, nije mogla da sakrije zapanjenost
njegovim dolaskom.
Kada je pošao ka njoj, ona nije imala drugog izbora nego da povrati svoje
držanje i igra ulogu njegove Vikontese, pred svim tim ljudima. Zastao pred njom i
ona ga je pozdravila, ledenom pristojnošdu, koja je bila karakteristična za njihove
retke susrete tokom godina.
„Hammond.“ Rekla je uz naklon.
On se nakloni zauzvrat.
„Lady Hammond .“ Odgovorio je , uzimajudi njenu ispruženu ruku prekrivenu
rukavicom. Spusti usne na njenu ruku kroz materijal, a zatim je pusti i okrenu se
tako da ona može položiti svoju ruku ispod njegove. Oklevala je, ali trenutak
kasnije, ona postavi svoju ruku na njegov rukav. To je bio površni dodir, ali
dovoljan. Sa obzirom na društvo, morala je da igra u skladu sa pravilima ulogu
njegove žene, i oboje su to znali, ali u privatnom životu Viola je retko bila
popustljiva. Jedna od privilegija toga što je sestra Vojvode.
Njen brat je stajao u blizini, John je mogao da oseti neprijateljsku pogled
Vojvode od Tremore, koji je delovao na njega kao da ga peče toplota iz pedi na
ugalj. Ali kada je prišao i pozdravio ga, njegov šurak, se ponašao hladno kao i
Viola. Nije ni čudo. Tremore gleda na svoju mlađu sestru kao da je anđeo.

8
 John je bio u poziciji da to zna najbolje. Viola je možda izgledala tako
anđeoski kao da bi trebalo da ima oreol iznad glave, ali njena priroda je bila
veoma ljudska i vatrena.
Tremore je, po mišljenju Johna, bio najsrećniji u svom izboru supruge . Možda
nije bila najlepša žena, ali Vojvotkinja je bila jedna od najprijatnijih osoba koje je
upoznao, žena puna razumevanja i njeno ponašanje je bilo daleko manje
neprijateljsko prema njemu, od ponašanja njenog muža.
„Hammond.“ Rekla je ona, pružajući ruku.
„Vojvotkinjo.“ On se nakloni nad njenom ispruženom rukom. „Izgledate
dobro.“ Dodao je, kako da se uspravio. „Bio sam zahvalan kada sam čuo da je Vaš
sin došao na ovaj svet zdrav i jak.“
„Da, i to je bilo pre skoro deset meseci .“ Tremore je odgovorio kroz stisnute
zube, naglašavajući činjenicu da od rođenja deteta , John ni jednom nije došao da
vidi nećaka. On čak nije otišao ni na krštenje. John je bio čovek, koji je posedovao i
zdrav razum i ludilo, ali nikada nije hteo da dovede sebe u situaciju, da ide u
posetu svom šuraku, ako je to mogao izbedi.
„Snažno, zdravo dete je blagoslov za svakog čoveka.“ Rekao je. „Sin pruža
sigurnost da su vaša imanja bezbedna. Vojvodo, Vi ste sredan čovek.“
To što je John naglasio sopstveni nedostatak naslednika, nije promaklo
Tremoreu i on skrenu pogled. Osedao je Violinu ruku kako ga steže, i John joj
dopusti da ga odvuče od Vojvode i Vojvotkinje.
„Zašto si ovde?“ Zahtevala je da zna, postavljajudi mu pitanje ljutitim
šapatom, dok su išli ruku pod ruku, kroz balsku dvoranu.
„Razlog se ne može objasniti šapatom u prepunoj balskoj dvorani. Osmehni
se Viola, ako se ne možeš kontrolisati, bar budi pristojna. Svi gledaju u nas.“
„Ako ti smeta da te gledaju, ti bi jednostavno mogao da odeš.“ Predložila je.
„Sigurna sam da ima mnogo mesta u Londonu gde bi bilo mnogo zabavnije za
tebe. Osim toga, pojaviti se na balu Ketteringovih, nakon odbijanja poziva je
vrhunac lošeg ukusa.“
Prošli su pored lepe crvenokose žene, u haljini od bledo zelene svile, koja je
zurila u njega očima kao da ga moli. Iako se John pravio da je nije video, Viola je
odmah pretpostavila najgore.
9
 „Dakle, Emma Rawlins je tvoj razlog zašto si ovde?“ Rekla je. „U tračevima se
nedeljama nagađalo da si završio sa njom, ali su očigledno pogrešili. Bože...“ Ona
udahnu, „...kako samo uživaš da me ponižavaš."
„Živim za to.“ Odgovorio je odjednom, njen prezir je imao uobičajan uticaj na
njega, terajudi ga da upotrebi najsarkastičniji odgovor. „Čupam krila leptirima,
takođe. Ipak, priznajem, mučenje mačida je moje omiljeno. Zaista dobar sport.”
Ispustila je dah ljutito, uvrijeđena, počela je da se udaljava od njega, ali on joj
to nije dopustio. Slobodnom rukom je dodatno uhvatio njenu ruku, ne
dozvoljavajudi joj da se udalji od njega. Sve vreme pokušavajudi da čvrsto zadrži
svoje emocije, nastojedi da ne razmišlja o pismu u koje se nalazilo u njegovom
džepu, da potisne i zadrži svoju bol. Svađa sa Violet bi ga samo gurnula preko
ruba.
„Prestani da pokušavaš da se svađaš sa mnom i slušaj.“ Promrmljao je.
„Imam posao na severu i moram otidi sa prvim svitanjem, posao o kojem moram
razgovarati sa tobom pre nego što odem. Moramo razgovarati nasamo.“
„Da budem nasamo sa tobom? Nema nikakve šanse za to.“ Počela je opet da
se povlači, ali on je pojačao stisak.
„Važno je, Viola. Vrlo važno, i tiče se i tebe.“
Okrenula je glavu, i posmatrala ga za trenutak, a onda nevoljno klimnu
glavom.
„Vrlo dobro, ali moradeš da sačekaš, obedala sam slededi ples. Pusti me.“
Ponovo je pokušala da se oslobodi njegovog stiska, i on je ovog puta pusti.
John je gledao kako odlazi. Kruto držanje njenih ramena, opet ga je podsetilo na
dubinu prezira koji osedala prema njemu. Pomislio je na pismo u džepu i njegovo
značenje, nadajudi se da ga ne mrzi previše da bi imao prilike da ispravio greške.
Ali ako ga mrzi, njegov život de postati živi pakao.
Zašto je došao? Viola je postavljala sebi to pitanje dok je plesala. Izbacio je iz
ravnoteže, bila je zbunjena i nesigurna. Prošla je godina od kada je John imao
potrebu da razgovara sa njom. Šta je to bilo o čemu moraju razgovarati. I zašto
večeras?
Dok je plesala sa svojim partnerom, pogled joj je lutao po plesnoj dvorani,
tražedi njega u masi, ne verujudi da je on stvarno ovde. Ipak, njegovo prisustvo
10
nije bio san. Rekao je da mora da joj saopšti važne vesti, ali kao i obično ona nije
mogla ništa da protumači sa njegovog lica ili iz njegovog držanja. Stajao je u
sredini grupe ljudi, razgovarao i smeškao se, izgledajudi kao da nema nikakvu
brigu na svetu. Viola je znala iz dugog i gorkog iskustva, da je to stvarno tako, on
bi bio bilo gde, samo ne ovde. Ali bilo je nešto u njegovom tvrdom i napetom
glasu, što je bilo nekarakteristično za njega.
Pomerila je svoj pogled sa muža, pokušavajudi da se koncentriše na plesne
korake. Do sada je trebalo da zna da je svaki pokušaj da se razumeju Johnovi
postuci, bio beskorisan. Stara bol je probadala njeno srce, i to ju je iznenadilo jer
je mislila da je tu bol prevazišla odavno.
Borila se da povrati ledenu prisebnost koja ju je služila toliko dugo, zaštitna
maska koja ju je štitila od boli, njegovih laži, njegovih žena, ali nemir je rastao u
svakom trenutku sve više i više, dok nije prerastao u nepodnošljivu napetost.
Mogla je da čuje žamor svuda oko sebe, pričali su o njegovom prisustvu,
osedala je lukave poglede najvedih tračara u Londonu, gledali su nju, njenog muža
i Emmu Rawlins. Dvadeset minuta kasnije, nakon plesa bila je napeta kao struna.
Jedva da je stigla da se vrati do mesta gde su se nalazili njen brat Anthony i
njegova supruga Daphne, John ju je opet uhvatio za ruku. Usred zapanjenih
pogleda i šaputanja, Viola i John su napustili balsku dvoranu zajedno.
Odveo ju je u biblioteku Ketteringovih i zatvorio vrata za sobom. Sredom,
nije je držao dugo u neizvesnosti. U trenutku kada su vrata zatvorila, on se
okrenuo prema njoj i prešao na stvar.
„Percy je mrtav. Kao i njegov sin.“
Viola je duboko udahnula, usled šoka.
„Kako? Šta se desilo?”
„Šarlah. Zarazili su se od crvene groznice.Vesti su mi upravo stigle.“
Odmahnula je glavom, pokušavajudi da prihvati vesti koje je čula. Percival
Hammond, rođak njenog muža i njegov najbolji prijatelj je mrtav. Bez razmišljanja,
podigla je i stavila ruku na njegovo rame.
„Žao mi je.“ Rekla je, misledi to stvarno. „Znam da ti je bio poput brata.“

11
 John otrese njenu ruku sa ramena, jer se osedao kao da ga je njen dodir
opekao i prošao je pored nje.
Okrenula se i zagledala u njegova leđa, pitajudi se zašto se trudila da izrazi
svoje saučešde. Trebalo je da zna da on to nede prihvatiti.
„Moram idi u Whitechurch na sahranu.“ Rekao je preko ramena.
„Naravno. Da li...“ Ona zastane, užasavajudi se pitanja koje nije mogla
postaviti. Sigurno nije očekivao da ga prati. Prisilila se da govori.
„Da li si večeras došao ovde, da bi me pitao da idem sa tobom?“
Okrenuo se da jepogleda. „Bože, ne!“ Odgovorio je sa takvom žestinom da ju
je trgnuo, iako ona nije očekivala drugačiji odgovor. Videvši izraz njenog lica, on
ispusti oštar uzdah.
„Nisam mislio to, na način na koji je to zvučalo.“
„Zar, nisi?“
„Ne, dođavola. Mislio sam na tvoju sigurnost. Nikada nisi imala crvenu
groznicu (šarlah). Ako kreneš sa mnom, možeš se zaraziti.“
„Oh.“ Rekla je, odjednom se osedajudi neugodno. „Mislila sam...“
„Znam što si mislila.“ Prekinuo ju je. Protrljao je rukom čelo, odjednom
izgledajudi umorno.
„Nije važno, hajde bar jednom da se ne svađamo.“ Rekao je, i ruka mu krenu
ka njoj. „Ne očekujem da ideš.“
Viola nije mogla da se otme osedanju olakšanja, ali je i dalje osedala nelagodu
znajudi da postoji još nešto o čemu joj još uvek ne govori. Ako je njegova namera
bila samo da joj kaže za smrt svog rođaka, mogao joj je jedostavno poslati poruku
pre odlaska u Shropshie, posebno zato što je ona jedva poznavala Percival
Hammonda. Proučavala je svog supruga na trenutak, čekajudi, ali on je ostao tih,
gledajudi pored nje.
„Je li to razlog zbog koga si došao večeras?“ Prošaputala je. „Da bi mi rekao
ove vesti lično?“

12
 On vrati pogled na nju. „Njegov sin je mrtav Viola, takođe. To menja sve.
Moraš shvatiti to.“
Ove reči i njihovo značenje, pogodile su je, osedala se kao da prima
najsnažniji udarac. Njena pribranost se izgubi, i ona je zurila u njega, osedajudi
iznenadnu muku i nemogudnost da to sakrije.
„Zašto bi ovo promenilo sve?“ Pitala je, čuvši dozu piskavosti u svom glasu.
„Imaš još jednog muškog rođaka. Bertram je Hammond, i on de biti taj koji de
naslediti titulu i imanja umesto Percya.“
„Bertie? To beskorisno stvorenje ne zna ni da veže kravatu.“ John reče,
osvrdudi se kratko na njene reči. Osedala je opravdanu bojaznost koja se vezivala u
čvor unutar njenog stomaka.
„Zbog našeg otuđenja, pomirio sam se sa sudbinom da ostavim svoja imanja
Percyu na brigu, jer znam da bi upravljao njima pedantno kao i ja, i njegov sin bi
uradio isto. Bertie je sasvim drugačiji. On je nespretnjakovid i rasipnik, beskoristan
kao što je bio moj otac, i pre de se pakao zamrznuti nego što de on ikada dobiti
priliku da stavi svoje pohlepne ruke na Hammond park, Enderby ili na bilo koje
moje drugo imanje.“
„Može li se ova diskusija nastaviti kada se vratiš?” Upitala je, očajnički
pokušavajudi da prekine razgovor, sve dok ne bude imala vremena da razmisli.
„Tvoj rođak je mrtav. Nisi stigao ni žaliti za njim. Da li moraš razgovarati o pravnim
pitanjima nasleđivanja sada?“
Lice mu je iznenada postalo neumorljivo, redak izraz lica na čoveku koji je
šarmantan, čije je lakomisleno ponašanje bilo svima poznato. To je bio pogled koji
je prepoznala, isti onaj koji je videla više puta tokom prvih šest meseci njihovog
braka, isti onaj koji nije bilo mogude zanemariti.
„Moja prva dužnost su moja imanja,“ rekao je, odbijajudi da bude prekinut.
„Bertie bi bio njihova propast. Dopustiti mu da ima pristup mojoj blagajni, uništilo
bi devet godina mog teškog rada. Nedu dopustiti da se to desi Viola.”
Strah je prodro kroz njene kosti kao hladnoda zime dok je gledala braon oči
svog supruga, tvrde kao dilibar.

13
 „Kad se vratim iz Shropshire,“ nastavi on, „odvojenost između nas de se
završiti. Ti deš biti moja žena ne samo u zakonitom smislu te reči, ved i doslovno i
u moralnom smislu.“
„Moralnom smislu?“ Bes i očaj ju je davio, i trebalo joj je nekoliko sekundi
pre nego što je mogla progovoriti opet. „Ti mi govoriš o moralnom smislu. Da li bi
to trebalo biti zabavno?“
„Znam da je domišljatost jedan od mojih talenata“, otegnuo je, „ali ja danas
jednostavno ne mogu smišljati doskočice. Ove okolnosti zahtevaju da raspravu o
dužnosti, a nažalost, to nikada nije zabavno.“
„Šta tvoje dužnosti imaju sa mnom?“ upitala je, ali je znala. O, Bože, znala je.
„Govorim o tvojoj dužnosti, kao moje supruge i moje Vikontese.“
Mutilo joj se u glavi, osedala se kao da de se onesvestiti po prvi put u svom
životu.
„Da“, rekao je, čitajudi joj misli kao da je otvorena knjiga. „Shvatam koliko je
moj dodir neugodan za tebe, ali potreban mi je sin, Viola. I nameravam da imam
jednog.“

14
 Poglavlje 2

Mislio je tako. Neka joj nebesa pomognu, ali, jeste. Viola je zurila u svog
muža, zapanjena, dok je njegova izjava jurcala njenim umom poput udaraca
bubnja. Želeo je naslednika. Sada, nakon svih tih godina, želeo je naslednika.
Nakon bola i poniženja koje je pretrpela, društvene cenzure i krivice koje su se
gomilale na njen račun zbog nerađanja sina, nakon svih žena u kojima je uživao,
sada je očekivao da se vrati u njen život, u njen krevet?!
„Ni za hiljadu godina,” rekla je i okrenula se kako bi otišla. Stavio je ruke na
njena ramena kako bi je zaustavio.
„Naslednik je krucijalno važan Viola, i ti to znaš. Sada kada nema Percyja,
potreban mi je sin.“
„Ved imaš sina,“ podsetila ga je i oslobodila se iz stiska. „Lady Darwinin
najmlađi sin je tvoj sin. To znaju svi.“
„Znam za tu glasinu, ali u ovom slučaju, ona je pogrešna.“ Kada je ispustila
zvuk neverice, nastavio je, „A čak i da je istina, ne bi značila ništa. Potreban mi je
zakoniti naslednik.“
„Zašto bi mene trebalo biti briga za tvoje potrebe?“
„Sviđalo ti se to ili ne, ti si moja žena i ja sam tvoj muž, a trenutne okolnosti
nas primoravaju da ispunimo ono što naše pozicije zahtevaju od nas.“
„Okolnost koja se odnosi na tebe i na tvoju poziciju ne primorava mene na
bilo šta. Nisam ja tvoja priplodna kobila. Naš brak je farsa i oduvek je to i bio. Ne
vidim razlog zbog kog bi to sada promenili.“
„Ne vidiš razlog? Ti si plemkinja, sestra Vojvode i žena Vikonta. Poznaješ
pravila koja rukovode našim životima, Viola.“ Susredudi se sa njegovim pogledom,
primetila je istovetnu odlučnost, i gotovo da je mogla da čuje sudar njihovih
tvrodglavosti, poput sudara sablji.
„Možda moram da budem tvoja žena po imenu, ali ne moram da to budem i
delima. Dođavola sa plemstvom, dođavola s pravilima i dođavola s tobom.“

15
 „Proklinji me koliko god želiš, ali mesto boravka de nam biti zajedničko kada
se vratim sa severa. Odluči da li deš radije da ostaneš u našoj vili u Chiswicku ili deš
se preseliti u moju kudu u Bloomsbury Squareu. Ako odabereš kudu u gradu,
obavesti Pershinga i pošalji svoje stvari tamo dok sam odsutan.“
„Ti i ja pod istim krovom? Sačuvaj Bože!“
„Pod istim krovom, Viola, i za istom trpezom.“ Zastao je i uputio joj vatreni,
znalački pogled. „U istoj postelji.“
„Ako misliš... ako stvarno... ako veruješ... ako…” Zastala je, previše ljuta da
prestane nepovezano govoriti. Misao o tome da on vodi ljubav sa njom nakon svih
tih žena koje je imao u svojoj postelji bila je isuviše razdražujuda, netolerantna, da
je jedva mogla da govori. Uzdahnuvši duboko, borila se za samosvesnost I
pokušala je ponovo.
„Ako misliš da du ikada više dozvoliti da me dotakneš, onda si lud.“
„Sviđalo se to tebi ili ne, vođenje ljubavi je način na koji se prave sinovi.
Nema ništa ludog kod te činjenice. Bračni parovi rade to svakodnevno, a od sada
demo to raditi i mi. Ved je prokleto vreme, ako pitaš mene, da tako i postupamo,
jer je izostanak vođenja ljubavi i izazvao sav ovaj nered između nas.“
Izgovorivši to, naklonio se, okrenuo i izašao kroz vrata. Zurila je u njegova
široka leđa dok je izlazio.
„Zaboga, koliko te samo prezirem.“
„Hvala ti što si me o tome obavestila, draga.“ Uzvratio je. „Nisam primetio.“
Zastao je na vratima sa rukom na bravi i malo se okrenuo u njenom pravcu.
Njegovo lice se videlo iz profila, a glava mu je bila spuštena, jedna lokna njegove
smeđe kose je padala preko čela. Nakon trenutka, pogledao je u nju, a na njeno
iznenađenje, na njegovim usnama se nije ocrtao lagani, bezbrižni osmeh. Kada je
progovorio, nije načinio nijednu lakomislenu opasku.
„Nikada nisam hteo da te povredim, Viola. Voleo bih kada bi mogla da
veruješ u to.“ Da nije bio takav podlac, možda bi mogla da prepozna trnuku
kajanja u izrazu njegovog lica i da pronađe iskrenost u njegovim rečima. Ali pošto
jeste bio nitkov, a bio je i lažov, on je nikada nije voleo. Svaka naznaka kajanja je
iščezla pre nego što je ona mogla biti sigurna da je ista nekada bila prisutna.

16
 „Ne možeš to stvarno da želiš. Znaš koliko te mrzim, a opet očekuješ od
mene da te prihvatim u svoju postelju.“
„Krevet je najudobnije mesto,“ rekao je, „ali ako imaš drugih predloga, bidu
otvoren. Znam da je prošlo puno vremena, ali kao prisedanje, maštovito vođenje
ljubavi je bilo jedna od naših omiljenih zabava.“
Ispustila je zvuk uvređenosti, ali pre nego ga je mogla pretočiti u reči, on je
nestao. Arogancija tog čoveka. Kipedi, počela je da korača bibliotekom, a njeno
neprijateljstvo prema njemu je bilo toliko modno u tom momentu da je jedva
mogla da veruje da su njena osedanja nekada bila sušta suprotnost tome. Kada je
prvi put ugledala Johna Hammonda, devet godina pre toga, desilo se nešto nalik
na scenu u romanu. Preko prepune plesne dvorane, pogledao je u njenom pravcu,
nasmešio se, a ceo njen život se u tom momentu promenio.
Tada mu je bilo dvadeset i šest i bio je najzgodniji čovek kog je ikada videla,
sa očima boje viskija i telom čoveka vičnog sportu. Tek što je prethodne godine
došao do titule, a da je bio i trgovac a ne vikont, ona ne bi mogla manje da mari za
to. Te nodi na plesnom podijumu, beznadežno se zaljubila u tog snažnog, naočitog
čoveka, a njeno sedamnaestogodišnje srce je bilo zarobljeno njegovim
razarajudim osmehom. Iako je nevoljko to priznavala, sada je fizički bio čak i
privlačniji nego što je bio tada. Nekarakteristično za ostale muškarce u srednjim
tridesetima, nije poprimio pivski stomak niti je krenuo da delavi. Ne John. I dalje je
imao telo Korindanina, a zrelost ga je samo učinila jačim.
Ispod širokog ogrtača njegovog večernjeg odela, njegova prsa i ramena su
izgledala šira nego ikada, a njegove duge noge još mišidavije. I dalje je imao gustu,
divlju tamno-smeđu kosu, koja je tek malo poprimila sivu boju oko čela. Imao je i
dalje oči poput konjaka, ali sada su bile oivičene linijama. Linijama smejalicama
koje su druge žene tu iscrtale. Tolike druge žene. Viola je utonula u stolicu,
preplavljena osedajem gorčine koji nije imala godinama.
Koliko god to zbunjujude sada delovalo, ona ga je volela, silom koja je bila
izvan svakog razuma. Udala se za njega jer je mislila da sunce izlazi i zalazi svakog
dana samo da bi njega obasjalo. Kakva je samo budala bila. Rekao joj je da je voli,
ali to je bila laž. Oženio se njom ne iz ljubavi, nego zbog novca.
Sva njena ljubav je bila protradena na muškarca koji joj nije uzvradao ljubav,
na muškarca čiji je razum odlučio da mu treba žena od značaja, ali čije srce nikada
njoj nikada pripadalo. Viola je ustala. Sve to je sada bilo u prošlosti. Odavno je

17
prihvatila njegovu podmuklost i svoju glupost. Dok je on sebi obezbeđivao bezbroj
ljubavnica tokom godina, ona je potrošila svoje vreme gradedi neki svoj život.
Zadovoljavajudi život. Život posveden humanitarnom radu, dobrim prijateljima i
spokoju. Život koji nije uključivao njega. Nije imala nameru da mu dozvoli da to
promeni. Njene bračne dužnosti i njen muž mogu skupa da idu dovraga, tamo gde
su i pripadali.
***
„Ne plaši se više toplote sunca; niti besne zime; Ti si tvoje zemaljske zadatke
obavio, dom umetnošdu napunio i uzeo svoju platu...” Johna je glas iznenada
izneverio, pa je zastao za momenat, zuredi u otvorenog Shakespearea u svojim
rukama. Pokušao je da nastavi, ali činilo se da reči nede da izađu iz usta. Pogledao
je u stranu i pogledom uhvatio sivkaste ruševine Castle Neagha u daljini. On i
Percy su voleli da se igraju na tim ruševinama preko letnjih praznika, scenirajudi
opsade i bitke. Osetio je čudnovatu, tešku grudobolju, prisedajudi se tih dana.
Misledi o Harrow. I o Cambridgeu. Setio se trka čamcima koje su priređivali svakog
May Weeka. I kako je Percy uvek bio tu uz njega, pratedi ga kroz svaku stazu
dečaštva i svaku momačku avanturu, kroz svaku radost i svaku bol. Čak ni
zaljubljivanje u istu devojku nije poremetilo njihovo prijateljstvo.
Tvoj rođak je mrtav. Zar čak ne možeš ni da tuguješ za njim?
Violin reči su odzvanjale kroz tišinu koja je bila svuda oko njega, napadajudi
njegov smušeni razum. Tugovanje? Nije bilo u redu od nje da mu postavi to
pitanje. Grčio se u boli, ali da to pokaže pred ljudima, za njega je to bilo
nezamislivo. Njegove emocije su bile lična stvar, skrivene pod glazuru koju je celog
života usavršavao.
Viola je bila tako drugačija; pokazivala je ono što misli i oseda otvoreno. On
to nije mogao da razume. Nikada nije. Lagano nakašljavanje vratilo ga je na
zadatak koji je držao u ruci. John je duboko uzdahnuo i opet se pribrao. Svi su
čekali. Uz svu disciplinovanost koju je posedovao, pronašao je svoje reči iz
Cymbeline i nastavio,
„Zlatni momci i devojke svi moraju, poput čišdenja dimnjaka, da postanu
pepeo.” Jednom rukom zatvarajudi knjigu, pognuo se i zahvatio drugom punu
ruku zemlje. Držao ju je iznad kovčega koji je ležao u grobu, slušajudi vikara kako
govori iz Knjige uobičajenih molitava.

18
 Pepeo pepelu. Percy je bio mrtav.
Držao je zemlju iznad kovčega, ali nije mogao da je pusti, da padne na
uglačanu površinu. Njegova ruka se zatresla, te je pojačao stisak oko vlažnog tla
koje je držao. Okrenuo se na peti i odmaknuo se od tih utihnulih ožalošdenih,
udišudi duboko hladni proledni zrak.
Kada je stigao do ruševina Castle Neagha, odšetao je do porušene kupole. I
dalje stišdudi zemlju u jednoj šaci, bacio je na stranu Shakespeareovu knjigu.
Vođen uspomenama, spustio je slobodnu, mlitavu ruku na kamenje. Obavijajudi
prste oko izmrvljenih krajeva, izvukao je to iz zidova utvrđenja.
Sasvim sigurno, i dalje je bilo tamo, utočište koje su on i Percy napravili iza
kamena. Njihovo tajno mesto, gde su obično krili stvari – burmut i lulu za pušenje
duvana, nevaljale crteže, stvari poput tih. Sakrio je Constanceinu košulju jednom
tu, prisetio se, lepu, čipkanu stvar od delikatnog muslina čiji su krajevi bili oivičeni
žutim narcisima. Na njegovo iznenađenje, Percy mu je zadao udarac pravo preko
vilice zbog toga.
Dvanaest godina kasnije, John je plesao na njihovom venčanju. Spustio je
grumen zemlje u utočište, mrvedi je u gomilicu. Činilo se ispravnim, nekako,
ostaviti je tu, a ne pustiti je preko drvene oljupine koja je sada oblagala Percyjevo
beživotno telo. John je gledao u to skrovište i u malenu humku zemlje dugo
vremena, a vatra u njegovim grudima je samo jačala, postajala krupnija i jača, sve
dok je više nije mogao podneti. Vratio je kamen nazad na mesto, okrenuo se i
naslonio na grubi kameni zid, duboko udišudi vazduh.
Srozao se do zemlje i spustio glavu među ruke, potopljen tugom i
iznenadnom, užasnom samodom. Percy je uvek bio sjajan momak – osedajan uz
zdravu dozu rasuđivanja. Bio bi dobar za Hammond Park i Enderby, a i za druge
posede vikontije. Brinuo bi se o njima, čuvajudi ih za narednu generaciju
Hammonda. Znao je da de Percy uvek biti tu, čuvajudi mu leđa, spreman da
preuzme odgovornost, zato što John sam nije uspeo učiniti u svom sopstvenom
braku.
Sigurnost koja je dolazila sa tim saznanjem davala mu je prigodni luksuz
izbegavanja onoga što je oduvek i bila njegova dužnost – obezbeđivanje
naslednika. Uzmajudi u obzir to da on nije mogao da pomisli o prisiljavanju svoje
žene na taj čin kojeg se ona grozila, John je u Percyju i njegovom sinu video jedinu
opciju za opstanak vikontije. Nikada mu nije palo na pamet da bi njegov rođak,

19
njegov najbolji prijatelj, jedan od nekolicine ljudi na svetu kojima je verovao,
mogao umreti, baš kao i njegov sin. Da de slededi vikont od svih ljudi biti Bertram.
Sve u Johnu se bunilo protiv te misli. Morade da dobije sina ili da gleda kako
sve ono što je proteklu deceniju spašavao, opet odlazi u propast. On i Viola de
morati da pronađu način da se opet zbliže i da obnove iskru strasti koja je bila
eksplodirajuda među njima na početku. Ne mora da traje dugo – ako potraje,
verovatno de uništiti jedno drugo – ali morade da izdrži dovoljno, dok ne dobiju
sina.
„Percy je oduvek voleo Shakespearea. Hvala ti.” Constance-in meki glas je
prekinuo njegove misli, a John je podigao glavu za centimetar, zuredi u crnu
suknju od bombazina Percyjeve udovice, u ukrasnu pletenicu od crne svile na
njenom porubu. Ona vrelina koja ga je stezala u grudima opet je navirala i on
okrenu lice, težedi da zadobije pribranost.
„Zvali su ga Sova u školi, sedam se,” mucao je. “Uvek mu je nos bio u
knjigama i morao je da nosi naočare da bi mogao da čita.”
„A ostali dečaci su ga nemilosrdno zadirkivali zbog toga. Ispričao mi je priču o
tome kako su trojica njih jednom oteli njegove naočare i polomili ih. Rekao je,
kada si ti saznao šta su uradili, u besu si odleteo za njima. To je bio jedini put kada
te je video da si bio izvan sebe.”
„Percy je bio iza mene, veruj mi, i pošteno je učestvovao u tome. Istukli smo
ih do srži i skoro da su nas poslali kudi zbog toga. Nakon toga, i dalje su ga zvali
Sova, ali nikada više mu nisu polomili naočare.” Constance se spustila na zemlju
kraj njega.
„Kako su tebe zvali, John?” Okrenuo se i pogledao u ženu koju su on i Percy
poznavali od detinjstva, prisedajudi se devojke u koju su obojica bili zaljubljeni
onog leta kada su imali trinaest godina. Constance je bila prva devojka koju je
John poljubio. O njoj je pisao poeziju koja je bila jedna od najgorih ikada
napisanih. O njoj je imao skoro svaku erotsku fantaziju koju jedan momak može
da izmisli. Sklonio se po strani one jeseni pre desetak godina, pretvarajudi se radi
njih da ga ne boli. Ali, trebalo je dosta pida, mnogo neprospavanih nodi i mnogo
lepih žena, da bi preboleo Constance.
Pogledao je u sive oči i suzama umrljano lice svoje dečačke ljubavi i video je
kako njegova sopstvena tuga gleda u njega. Znao je da je njoj mnogo gore, jer je

20
izgubila i muža i sina. Usredotočio se na trivijalu stvar koja bi oboje mogla da ih
spreči od slamanja.
„Moj nadimak je bio Milton.”
„Tako je. Zaboravila sam.” Izvadila je čiodu i skinula svoj crni slamnati šešir,
puštajudi da joj padne niz leđa. Sunce je svetlucalo na njenoj tamnoj crvenkasto-
smeđoj kosi, delujudi da izgleda kao satenom obloženi mahagonij.
„Zašto Milton?” pitala je. „Ne pristaje ti nimalo.” Naterao se da se vrati opet
na nadimke iz Harrowa. Svakodnevno mu se činilo tako utešno sada, utešno i
sigurno.
„Ali, odgovara mi. Veoma, u stvari. Zar ti Percy nije nikada ispričao kako sam
ga zaradio?”
„Začudo, ali nije.” Zastala je, a zatim rekla, „Čudnovato je to koliko stvari o
životu sopstvenog supružnika ne znamo. Nakon deset godina braka, mislila sam da
znam sve ono što bi moglo da se zna o mom mužu, ali nisam bila u pravu.
Proteklih nekoliko dana, toliko ljudi mi je ispričalo priče o njemu. Neke od njih
sam ved znala, naravno, ali neke nikada ranije nisam čula. Toliko priča –“ Njen glas
je pukao a suze su svetlucale na tamnim trepavicama, pretedi da se proliju.
„Connie, nemoj plakati!” naaredio je opustošenim šapatom. „Za ime Boga,
nemoj plakati.” Okrenula je lice, dozivajudi pribranost radi njegove dobrobiti, jer
je znala koliko mrzi suze. Nakon nekoliko trenutaka opet se okrenula ka njemu,
smeškajudi se klimavim smeškom.
„Dakle, hodeš li mi ispričati kako si dobio svoj slavni nadimak?”
„Na moj prvi dan u Harrowu, upao sam u nevolju – naravno – a director
Johnson mi je rekao da, ako nastavim da činim takve stvari, nikada nedu zadobiti
raj kad umrem. Odgovorio sam mu da je to u redu, jer sam svakako nameravao da
rukovodim paklom.”
„To tako liči na tebe,” rekal je, smejudi se iako se borila sa suzama. “Uvek si
išao svojim putem.” Devet godina njegovog braka proletele su mu umom u
nekoliko trenutaka. Nije baš tako dobro rukovodio sopstveni pakao.
„Išao sam svojim putem možda malo previše,” priznao je. „Bilo je tako
razumno od tebe da izabereš Percyja umesto mene.”

21
 „Ničeg razumnog tu nije bilo. Ti si bio vikontov sin i bio bi daleko razumniji
par za devojku poput mene. Bila sam derka trgovca, devojka sa mnogo novca ali
bez veza. Ne, ne. Izabrala sam Percyja jer me je tako očajnički voleo.”
„Voleo sam te,” rekao je uz žalostan osmeh. „Nije mi to pomoglo.”
„Pa, on je bio taj koji me je zaprosio.” Constance mu se nasmešila kroz suze.
„Osim toga, ti me nikada nisi voleo, John. Ne istinski.”
Naslonio se, gledajudi je, ne mogavši da veruje šta je upravo čuo.
„O čemu ti pričaš? Kad bi samo znala koliko me je uništilo kada sam te jeseni
došao iz Evrope i saznao da je Percy ukrao tvoje srce od mene. Bio sam u agoniji
na vašem venčanju.” Odmahnula je glavom.
„Gluposti. To je bio tvoj ponos. Nikada me nisi voleo, ne na način koji je
potreban za brak. Uvek si flertovao sa mnom i šarmirao me, i sedao se mog
rođendana. Pisao si mi pisma iz škole svake sedmice, brao moje omiljeno cvede i
davao mi prave komplimente. Krao si mi poljupce iza žive ograde i izgovarao
najvatrenije reči, ali nikada nisi uradio onu jednu stvar koju čovek čini kada je
istinski zaljubljen.”
„Koju to?”
„Nikada nisi napravio budalu od sebe, zbog mene.” Trepnuo je, pokušavajudi
da shvati šta je time mislila.
„Pa,” rekao je nakon trenutka, „Napisao sam ti nešto poezije koja je bila
zaista užasna. Da li se to računa?”
„Jesi?” Pitala je, zapanjena. „Kada?”
„Kada sam bio u Cambridgeu. Nikada ti to nisam pokazao.”
„To je ono o čemu sam govorila. Da si mi ikada pročitao bar deo toga, samo
jednom, stvari bi možda ispale potpuno drugačije, jer sam bila ludo zaljubljena u
tebe.” To ga je zapanjilo.
„Bila si?”
„Jesam. Ali sam znala da me ti ne voliš stvarno i kada si otišao na svoje
proputovanje Evropom, prebolela sam te.”

22
 „Uz Percyjevu pomod.” Sada je mogao to da izgovori mnogo laganije, jer nije
osedao gorčinu. Mnogo godina je od tada prošlo.
„On me je voleo, John.”
„Znam.” John je pogledao preko ramena, gledajudi u kamen iza kog je bilo
njihovo tajno skrovište i prisetio se izgleda Percyjevog lica kada je pronašao
košulju. “Uvek te je voleo, Connie. Kao što rekoh, bilo je veoma razumno s tvoje
strane što si izabrala njega.” Počela je da se smeje.
„Izneo je jednu od najmanje povezanih prošnji ikada izrečenih na May Day
svečanosti, pred Lord i Lady Moncrieffe, gospođicom Dansons, vikarom i Gospod
zna još pred koliko njih. Pred svim tim ljudima, u sred seoskog zelenila, kleknuo je,
priznao večnu ljubav najstrastvenijim rečima koje možeš da zamisliš i rekao da
ako se ne udam za njega i ne prekrratim mu bedu, didi de ruku na sebe i time me
osloboditi.” Pogledao ju je sa sumnjom.
„Naš Percy?”
„Da, naš razumni, strogi, smireni, razboriti Percy. Uzimajudi u obzir njegovu
prirodu, nijedna žena ne bi mogla da odoli takvoj prosidbi. Ja nisam mogla.”
John je pokušao da zamisli Percyja na kolenima kako blebede izjavu ljubavi i
očajnički preti samoubistvom. Nije mu uspelo. Nije mogao da zamisli tu sliku, čak
iako je nagrada koja se dobijala tim potezom bila Constance.
„Usredio me je, John. Veoma me je usredio.”
„Drago mi je zbog toga, Connie,” rekao je i misledi to. “Vas dvoje ste jedini
ljudi koji su ikada marili za mene u celom mom životu.”
„A tvoja žena?” Pitanje je bilo obzirno i porezalo ga je poput noža. Nije želeo
da razgovara o Violi, ne sa Connie, od svih ljudi. Ne danas, od svih dana. Zaustio je
da izgovori opasku, ali mu za inat ništa nije palo na pamet. Constance ga je
proučavala bez reči u periodu koji mu se činio kao večnost. Zatim je spustila svoju
ruku na njegovu.
„Kada bih mogla da ti poželim samo jednu stvar, dragi moj, želela bih ti sredu
u braku. Žene, John. Tračevi...“

23
 „Nisu vredni pomena,” sasekao ju je. „Preklinjem te, ne brini zbog
palacajudih jezika prodavaca skandala. Pričaju sve vreme a ne govore ništa.
Zapanjujude, ali tako je.”
„Zabrinuta sam za tebe.”
„Nema potrebe za tim,” rekao je kao iz topa. “Ja sam zadovoljan.”
„Zadovoljstvo je veoma dobro.” Nežno je izdahnula. „Ali John, iako je brak
veoma težak, može da ti priušti mnogo srede. Moj jeste.” Njen glas se razlomio u
jecaj. „Oh, za ime Boga, šta du sada bez Percyja? I bez mog sina, bez mog dragog
sina-“
Spustila je lice među svoje dlanove. Ovog puta nije je opominjao zbog plača.
Nije rekao ni reč. Nije bilo šta da se kaže, nije bilo zabavne anegdote da je
nasmeje, niti protivotrova za bol. Niti za jedno od njih. Sklopio je oči, podigao lice
ka suncu i naslonio svoju težinu na ruke, nosedi se sa zvukom njenih jecaja jer je
tako trebalo, osedajudi kako njene suze deru njegovu tugu, kao da je svaka bila
bič. Zavideo joj je na tome – na daru suza. On nikada nije mogao da plače. Sada
mu je bio trideset i pet, a poslednji put je plakao kada je imao sedam godina. U
dečijem delu u Hammond Parku, zurio je u staklenu zdelu u kojoj mu je bio donet
desert. Slušao je dadilju koja mu je donela vesti o njegovoj sestri, Kate. Prisetio se
kako su se suze kotrljale niz njegovo lice i kako su se boje džema i kreme i fila od
vanile maglile i mešale. Prezirao je taj desert sve do dana današnjeg.
Slušao je Conniene jecaje i poželeo je da i on to može. Da legne, zabije svoje
lice u hladnu travu i oseti katarzično olakšanje, dernjanjem poput bebe. Ali
njegove oči su bile suve, a njegov stomak je bio težak poput olova, da je pretio da
mu poreže srce. Prstima je obavio busene sa obe strane kukova, ukočio vilicu i nije
se pomerao.
Sedeli su tako dugo vremena pre nego što je ona konačno podigla glavu.
„Šta de se desiti sa Hammond Parkom?” upitala je, brišudi suze vanjskom
stranom ruku. “Bertram de naslediti sve nakon tebe, zar ne?”
„Ne ako se ja pitam.” Izvukao je platnenu maramicu iz džepa i dao joj istu.
„Osim toga, ako Bertie ikad postane vikont posle moje smrte, zažalide dan.
Jer du se vratiti kao duh i proganjati ga.” Skoro da se nasmejala iako su joj suze i
dalje bile u očima.

24
 „Da li postoji ikakva šansa da se t ii tvoja žena pomirite?”
„Ved jesmo,” slagao je. „Viola i ja oboje znamo svoje dužnosti. Molim te da se
ne zamaraš oko Hammond Parka. Sve de ispasti kako treba.” John je govorio sa
mnogo više sigurnosti nego što je zapravo osedao, jer je znao da što se Viole tiče,
dužnost nikada ne bi bila važnija od ljubavi. A ljubav prema njemu je nešto što
Viola nije osetila dugo, dugo vremena.
****
Mesec dana kasnije, John je otkrio koliko je samo bio u pravu kada se radilo o
Violinim stanovištima prema ljubavi i dužnosti. Do trenutka kada je pomogao
Constance da završi poslove koje je započeo Percy, šarlahna groznica se smirila i
rizik od infekcije je prošao, a on je mogao da se vrati u London. Ali kada je stigao
tamo, saznao je da njegova žena nije preselila stvari u njegovu gradsku kudu. Niti
je bila u Enderbyju, u vili u Chiswicku izvan Londona gde je provodila vedi deo
godine. Sluge nisu znale njenu lokaciju, jer je sa sobom povela samo jednu
sluškinju i jednog slugu, ali John je imao prilično dobru pretpostavku o tome gde
je ona otišla. Kada se obratio u dom vojvode od Tremorea u Grosvenor Squareu,
njegove sumnje su bile potvrđene. Tamo se sklonila.
Mogao je da zamisli Violu na pragu Tremorea, kako pita da se skloni tu od
sramotnog izgovora kojeg je nazivala mužem. Tremore je bio ohol prema njemu
više nego ikada pre. Došao je u sobu za primanje gostiju, podnosedi vojvodino
držanje koje je inače bilo namenjeno slugama, loše vaspitanim običnim ljudima i
Johnu. Ono što njegov šurak nije shvatao o njemu, bilo je da njega zapravo ta
oholost ne plaši uopšte. Hvala Bogu, Tremore nije pokušao da vodi učtiv razgovor.
Odmah je prešao na stvar.
„Pretpostavljam da si došao da vidiš moju sestru.” Pošto nije imao strpljenja
da se nadmudruje s njim baš sada, uzvratio je ovom čoveku jednako oštrim
pogledom.
„Ne,“ odgovorio je, „došao sam da povedem svoju ženu.“
****
Viola je gledala u svog brata zapanjena. „Dakle Hammond može da me
prosto odvuče i ne postoji ništa što ti možeš da uradiš?“

25
 Anthony je gledao u nju bez reči. U njegovim očima boje lešnika koje su bile
poput njenih, prepoznala je pogled koji je sadržavao pregršt emocija koje je ranije
videla. Bes usmeren ka Hammondu, saosedanje sa njenom situacijom, kajanje
zbog blagosiljanja tog braka uopšte. Ali Viola je videla još nešto – neizbežnost.
„Kako mogu da pođem s njim?“ zavapila je, osedajudi kako je lanci njenih
bračnih zaveta stežu oko vrata poput omče. „Nakon svega što se desilo, kako
mogu da živim s njim, kao njegova žena?“
„Ti jesi njegova žena,“ rekao je njen brat, stegnuto glasa, kao da su ga
sopstvene reči gušile. Pogledao je u čašu viskija u svojoj ruci. „Koliko god da bih ja
želeo da je drugačije.“
Viola se okrenula ka drugoj ženi koja je bila u biblioteci, upudujudi joj
moledivi pogled, pogled koji je zahtevao od njene snahe da progovori.
„Zar ne postoji ništa što možeš da učiniš, Anthony?“ upitala je Daphne svog
muža. „Ti si vojvoda, na kraju krajeva i imaš ogroman uticaj.“
„Moj uticaj je beskoristan u ovoj situaciji, draga. Hammond ima zakonsko
pravo koje je na njegovoj strani, pa čak ni ja ne mogu da zaštitim Violu od toga.“
Sa čašom u ruci, Anthony se podigao iz stolice i prešao preko sobe kako bi seo kraj
sestre na mali divan. „Kada bih mogao ignorisati Hammonda i sprečiti da te
povede sa sobom, mogao bi da podnese tužbu protiv me u Parlamentu i da te
natera da mu se vratiš koristedi dekret. Ako želiš da mu se opirem, uradidu tako.
Ali, izgubidu.“ Bilo je i više nego primamljivo da ga zamoli da to i učini, uprkos
ishodu koji bi bio neminovan.
„Bio bi to popriličan skandal, zar ne?“
„Da, i ti bi bila kriva za njega, Viola, ne on. Sa njegovim pojavljivanjem na
balu kod Ketteringa prethodne nodi i vešdu o smrti njegovog rođaka, govorkanja
su se proširila Londonom.“
„Šta ljudi govore?“ Njen brat nije odgovorio, ali, nije ni morao.
„Nema sumnje, Hammondu tapšu jer je konačno svoju neposlušnu ženu
doveo u red,“ rekla je, besna zbog nepravde tog zaključka. Anthony to nije ni
potvrdio ni porekao. Umesto toga, predao joj je čašu sa viskijem.

26
 „Evo. Popij ovo. Izgleda kao da ti je potrebno.“ Viola je zurila u vatrenu
tekudinu koja je imala boju očiju njenog supruga. Trenutak nakon toga, spustila je
čašu na sto pored sebi.
„Ne treba mi viski. Ono što mi treba je razvod.“
„Znaš da je to nemogude.“
„Znam, znam.“ Nagnula se napred, laktovima se naslanjajudi na kolena i
spajajudi ruke u jednu.
„Šta da radim?“ prošaputala je, što je gotovo ličilo na molitvu. „Šta da
radim?“
Anthony je promrmljao zakletvu i podigao se.
„Otidi du do sobe za primanje i opet razgovarati s njim,“ rekao je. „Gospod
zna, Hammond je primao moj novac u prošlosti sasvim voljno. Možda ga mogu
podmititi da ode.“ Njen brat je napustio biblioteku, a njegova žena je prešla preko
sobe kako bi zauzela njegovo mesto na malom divanu.
„Oh, Daphne,“ Viola je promrmljala naslonjena na svoje spojene dlanove,
„kako bih volela da se mogu vratiti u prošlost i uraditi drugačije. Bila sam glupava
devojka.“ Daphne, uvek dobar slušalac i odan prijatelj, nije rekla ništa. Umesto
toga, zagrlila je utešnim zagrljajem.
„Nikada nisi bila glupava.“
„Oh, ali jesam. Anthony je pokušao da me upozori pre svih tih godina,“
nastavila je. „Rekao mi je da je Hammond puki siromah. Rekao je da sam
premlada i želeo je da sačekam. Pokušao je – na najdelikatniji način, naravno – da
mi kaže o Hammondovoj reputaciji kada se radilo o ženama. Bio je baš poput oca,
rekao je Anthony, nitkov i ženskaroš. Ali, ja sam bila tako zaljubljena u
Hammonda, tako odlučna u nameri da se udam za njega, da nisam mogla da vidim
jasno. Bila sam nemilosrdna i Anthony se predao. Zašto nisam slušala?“
Daphneina ruka oko nje se stegla.
„Ne radi to. Najdraža Viola, ne grdi sebe zbog prošlosti, ne muči sebe sa onim
što ne može biti opovrgnuto.“ Viola se okrenula i pogledala u Daphneine
ljubičasto-plave oči, oči koje su tako zarobile srce njenog brata pre tri godine. Na
neki način, ona je pomogla da se Daphne i Anthony spoje i bila je oduševljena što
ih vidi kako se zaljubljuju. Ali opet, bilo je vremena kad nije mogla a da ne zavidi
27
svojoj snahi. Iskreno, prava ljubav dobrog čoveka mora da je bila predivna stvar.
Uvek je to priželjkivala. Nekad je mislila da je ima. Kako je samo pogrešila.
Naterala se da se nasmeši.
„Bolje da ideš i da se uveriš da Anthony ne ubije Hammonda,“ savetovala je,
te ustala. „Nisu baš nežni, znaš.“ Daphne je oklevala kao da ne želi da je ostavi
samu, a zatim klimula.
„Nedemo mu dopustiti da te odvede protiv tvoje volje,“ rekla je i podigla se
na noge. „Boridemo se protiv njega na sve mogude načine, ako je to tvoja želja.“
Njena snaha je napustila sobu, a Viola je odšetala do prozora. Bilo je predivno
aprilsko popodne, toplo i sunčano. Gledajudi dole na trg, mogla je da vidi
Hammondovu kočiju i počela je da se priseda još jednog proleda, devet godina pre
tog. Setila se beskonačnih puta kada je stajala baš na ovom prozoru tokom tog
godišnjeg doba, tako davno pre, zuredi u Grosvenor Square, čekajudi da se na
vidiku pojavi Hammondova kočija, bivajudi željna i nestrpljiva, preplašena i puna
nade, i tako, tako zaljubljena. Bože, kako boli uspomena na te dane, kada bi se
njeni duhovi vinuli u visine svaki put kada bi se njegova kočija nazrela, kako je
jedva mogla da iščeka dok ne čuje njegov glas u hodniku u prizemlju, kako je
mogao da joj gane srce slatkim, bolnim zadovoljstvom jednim pogledam na nju.
Da li me voliš? Naravno da da. Obožavam te.
Bolelo je prisedati se nevinosti sa kojom je verovala u njega. Bolelo je
prisedati se sopstvene ranjivosti i slepe posvedenosti sa kojom mu je dala svoje
srce, svoju dušu i svoju bududnost. Utisnula je čelo na staklo prozora, prisedajudi
se bola slomljenog srca i saznanja da su njegove reči i dela ljubavi bili lažni, da je
Anthony bio u pravu sve vreme i da je John voleo njen novac. Druge žene je želeo.
I dalje se sedala kako joj je okrenuo leđa bez pokušaja da shvati njena osedanja
povodom toga što joj je uradio, kako ju je napustio i otišao u naručje druge žene.
Zatim druge. Pa još jedne. Dok je zurila u kočiju ispod, osetila je kako njena
frustracija raste u duboki bes za koji je mislila da je prevazišla pre mnogo
vremena.
Bes zbog izdaje. Lažov. Viola je okrenula leđa tom trgu i svim tim sedanjima.
Nije više bila devojka, nije više bila zaljubljena u njega i sasvim sigurno više nije
bila budala. Mora postojati neki način kako da se pobegne iz ovog nereda, a ona
de ga pronadi.

28
 Poglavlje 3

John je uvek bio fin, ljubazan čovek, stabilnog karaktera,bilo je teško

razbesneti ga, ali kada bi neko izazvao njegov bes, kada bi bio gurnut preko
granice, rezultat bi uvek bio katastrofalan. Vedinu vremena njemu je bilo lako da
održi svoje dobro raspoloženje, zahvaljujudi svom dugogodišnjem iskustvu znao je
da pametna opaska tu I tamo može smanjiti tenziju I pomodi da se stvari reše na
civilizovan način. Bilo je takvih prilika, sredom retko, kada je, da bi se stvari rešile
na civilizovan način, bio potreban ozbiljan napor, a to se obično odnosilo ili
podrazumevo nekoga iz Tremore porodice.
„Ja sam dirnut vašom brigom za moje finansije, moj dragi Vojvodo,“ rekao je
sa namernom srdačnošdu. „Vašu ponudu sredstava vrlo cenim, ali ja sam baš pun
ovih dana.“
Gledao je kako poigrava mišid u Tremorevoj bradi, s obzirom da mu je upravo
ponudio mito da ode, nije mogao da ne oseti određenu satisfakciju zato što je
njegov šurak bio isfrustriran.
„Vaše neinteresovanje u vezi novcem me zapanjuje, Hammond. To Vas je
toliko fasciniralo u danima koju su prethodili venčanju sa mojom sestrom.“
„Ako sam i bio fasciniran vašim novcem, kako bi iko to mogao da mi zameri?“
pokazao je rukom na raskošan salon koji je bio sav u tirkiznoj, zlatnoj i beloj boji.
„Vi ste tako vešti u pokazivanju svog bogatstva.“
„Hammond,“ sa vrata se neko obratio mirnim glasom, i obojica su se okrenuli
i pogledali kad je vojvotkinja krenula da ulazi u sobu. „Hvala što ste došli da nas
posetite.“
Johnu je bilo drago zbog dolaska Vojvotkinje, ali primetio je da Viola nije bila
sa njom. Za svaki problem koji je imala u životu, Viola je uvek trčala za pomod kod
svoga brata, a on joj je uvek pomagao. John je počeo sebe da čeliči za neizbežnu
bitku koja je ispred njega. Tremore je bio jak protivnik, sa mnogo više novca i više
modi nego on, a ova sitacija je bila na putu da postane još teža, napetija, i da
potencijalno izazove emotivnu katastrofu. Viola je znala koliko on mrzi takve

29
stvari, ali ako je mislila da de on odustati od svojih namera, bila je u velikoj
zabludi.
„Vojvotkinjo,“ naklonio se i spusti poljubac na njenu ruku. „Zadovoljstvo mi
je videti Vas opet. Ali onda, videti Vas za mene uvek predstavlja zadovoljstvo.“
„Bila sam ožalošdena kada sam čula da je vaš rođak preminuo. Molim Vas
prihvatite moje saučešde.“
On se ukruti na njene reči, rana je još uvek bila sveža za njega. Proguta
knedlu koja mu se iznenada formirala u grlu, i trebao mu je trenutak da odgovori.
„Hvala Vam.“
Sreo je Vojvotkinju od Tremora samo nekoliko puta, ali je stekao utisak da je
osetljiva, pronicljiva žena, i mora da je videla nešto u njemu od onoga što je
osedao, jer je odjednom, okrenula razgovor na beznačajne teme, što je John-u
donelo olakšanje, i on i njen suprug su ležerno prihvatili promenu teme razgovora.
Seli su u pozladene, pletene stolice i razgovarali o vremenu, događajima u
sezoni, i njihovim zajedničkim poznanicima. Dylan Moore i njegovo venčanje
prošle jeseni, prestojedi performans njegove nove simfonije u Covent Gardenu.
Ali kada je prošlo više od pola sata, a Viola im se još nije pridružila, Johnovo
strpljenje je počelo da slabi.U odgovarajudem trenutku, okrenuo je razgovor na
svoju ženu.
„Oprostite mi,“ rekao je Vojvotkinji, „Ali Vikontesa i ja moramo uskoro
krenuti na put. Pitam se da li bi sluga mogao da spusti njen prtljag dole?“
„Pogledadu da li je Viola spakovala stvari,“ rekla je, razlika između njenog
odgovora i Johnovog pitanja, samo je potvrdila njegovu sumnju. Bio je spreman za
borbu.
Vojvotkinja je ustala, a za njom ustadoše i obojica muškaraca, ona im se
nakloni pre nego što ih je napustila. Po njenom odlasku on i Vojvoda pomeriše se
u suprotne straname sobe kao da je postojala predutna saglasnost između njih da
budu što dalje jedan od drugog, ako je to mogude. Ni jedan nije seo, ni jedan od
njih nije progovorio. Osedala se napetost i tenzija u vazduhu, kao nepomičnost
vrelog Avgustovskog popodneva pre početka oluje.

30
 Skoro je prošlo devet godina od kada je prvi put bio u ovoj sobi. Visoki
prozori su i dalje bili prekriveni zlatnim svilenim zastorima, baš kao što se i sedao.
Zidovi su i dalje bili bele boje sa složenim pozladenim gipsanim ukrasima. Plave i
zelene tapiserije visile su na zidovima, a tepisi plave, zelene i zlatne boje
prekrivale su pod. Tremore je bio tradiconalan čovek. Nikada nije ništa menjao.
John je imao čudan osedaj kao da se vratio unazad u prošlost.
Okrenuo se ka visokim prozorima koji su gledali na Grosvenor Square. Gledao
je kroz staklo na ovalni park koji je bio prekriven mekom travom i stablima bresta,
na kočije koje su se kretale duž ulice koja je vodila ka parku. Raskošne kočije
najuglednijih porodica, bez sumlje njihovi putnici su bili na putu ka kudi vradajudi
se iz popodnevnih poseta. Znao je da mora biti oko šest sati.
Njegova kočija, otvorena za fino letnje popodne, stojala je ispred, kočija je
bila luksuzna kao i one sto su prolazile. To nije uvek bilo tako. Poslednji put kada
je gledao kroz ove prozore, njegova kočija i njegove okolnosti su bile znatno
drugačije.
Stojedi sada ovde, posle toliko godina, još uvek je mogao da se seti kakav je
čovek bio tada, čovek koji nije nasledio samo titulu od oca i imanje, ved je nasledio
i ogromne dugove svoga oca, čovek koga su opteretili dužnostima plemida ali bez
sredstava da ih ispuni.
Pre očeve smrti, on je bio kao i vedina mlade gospode koju je poznavao-
nemarni, budalasti, i tako neodgovorni. Čovek koji je trošio svaki peni svog
izdržavanja, ne maredi odakle je došlo, bez ideje da njegov otac ima novčana
sredstva zato što je uzeo kredit.
Prislonio je čelo na staklo prozora. Te Londonske sezone, pre devet godina,
on se još uvek oporavljao od šoka, od otkrida odgovornosti koje je kao plemid
imao, one koje su njegovi roditelji besramno ignorisali. Poverioci koji moraju da se
namire. Odvodi koji su se morali popraviti da bi se ublažila epidemija tifusa među
njegovim zakupcima. Životinje koje su morale da budu nahranjene, usevi koji su
morali biti zasejani, i sluge koje su morale da prime mesečnu nadoknadu, kao i
zaostale naknade koje je morao platiti. Gledajudi u svoje zakupce, svoje sluge, on
je znao da su njegove mere primili sa nepoverenjem u očima, misledi da nije baš
veliko poboljšanje u odnosu na predhodnog gospodara.

31
 Nikada nede zaboraviti očaj koji je osedao u svom stomaku, očaj koji je
nastao jer ga je toliko ljudi posmatralo sa istim takvim očajanjem, a on nije video
način kako da im pomogne.
Osim jednog.
Zvuk koraka koje mu prilaze, naveo ga je da se okrene od prozora i pogleda,
kada je Viola zastala kraj vrata salona. Sunčeva svetlost koja se probijala kroz
prozore je obasjala njenu kosu i lice, oživljavajudi njegovo sedanje na to davno
prolede.
Devet godina, kao da je bilo juče kada je došao poslednji put da je vidi. Imao
je snažan osedaj kao da se vreme zaustavilo, Viola je izgledala divno stojedi tako
na ulazu sada, kao što je stajala i tada. Nije ni čudo što je imala red prosaca ispred
svojih vrata te sezone. Vreme je ostavilo samo jedan vidljivu razliku u njenom
držanju. Lice devojke koja je stajala na ulazu je uvek svetlelo kao sveda u njegovim
očima. Lice žene nikada nije. Njegova i njena krivica, pomislio je.Ušla je u sobu i
okrenula se ka bratu.
„Anthony, želela bih nasamo da razgovaram sa Hammondom, ako mogu.“
„Svakako.“ Ne pogledavši Johna, Vojvoda je izašao iz salona, i Viola je
zatvorila vrata za njim. Nije gubila vreme na pozdrave i učtiv razgovor.
„Ja ne idem sa tobom.“
Borba je počela, činilo mu se.
„Dobra je stvar za mene da te nadmašujem u težini, onda.“ odgovorio je
prijatno.
„Da li je tvoja namera da me izneseš odavde?“ Na njenom licu se pojavio
podsmeh, nije se iznenadio jer su podsmeh i prezir jedina osedanja koja je ona
imala prema njemu ovih dana. „Da li deš zaista uraditi nešto tako varvarski?“
„Za tren oka.“
„Kako muškarci vole koristiti silu kada drugi načini ne uspevaju.“
„S vremena na vreme je potrebno koristiti i silu“ složio se on.
“Anthony nikada nede dozvoliti da me odvedeš protiv moje volje.“

32
 „Verovatno, ali ako mi se suprostavi, ja du pisati peticiju Domu Lordova,
zahtevadu da se vratiš meni, i Tremore nede imati izbora nego da te preda. Ne
sumljam da ti je on ved rekao sve ovo.“
Nije ni potvrdila ali ni porekla, „Mogu i ja napisati peticiju Domu Lordova. U
kojoj tražim razvod.“
„Nemaš razloga za to, a osim toga izbio bi strašan skandal u društvu koji de te
pratiti do kraja života, i izazvati sramotu porodici tvoga brata, i svi bi bili na
gubitku. Jedini osnov za razvod, je da smo rođaci ili impotencija, a u našem slučaju
ne postoji ni jedan od ovih razloga. Mi nismo srodnici na bilo koji način, a za ovo
drugo niko ne bi poverovao.“
„Zbog tvoje reputacije!“ rekla je kroz gađenje. „Kako je to nepravedno, a da
sam ja imala ljubavnike, mogao bi se razvesti zbog preljube, mada je tebi preljuba
dobro poznata, i ja to mogu iskoristiti kao razlog za razvod od tebe.“
„Znaš vrlo dobro razlog zašto je to tako. Muškarac mora da zna da je njegov
naslednik stvarno njegovo dete. Žene nemaju potrebe za tom privilegijom.“
„Onda bi možda mogla da budem poput tebe i imam afere.“ Ona podiže
svoju bradu, pokazujudi mu svoj hladan prkos, kao da je kraljica na tronu, a on
običan seljak. „Da li deš se razvesti od mene ako nađem ljubavnika?“
On nije mogao da se pretvara da ga je taj komentar zabavljao. On suzi svoj
pogled i priđe do nje.
„Nemoj ni da pokušavaš Viola.“
Ona podiže svoju obrvu.
„Zabrinut, Hammond?“
„Osuda društva bi bila strašna za tebe ako uzmeš ljubavnika, a da pre toga
nisi meni rodila naslednika, ne bi to mogla da podneseš.“
„Ja sam ved kritikovana što nisam obezbedila naslednika. Možda smatram da
vredi izdržati još malo osude.“
„Ništa nije opasnije,“ uzvratio je. „Da li je to?“

33
 „Od prevarene žene,“ završila je rečenicu. „Na kraju krajeva mogao bi i ti
priznati krivicu.“ Obišla je oko njega, a zatim se udaljila kao da nije mogla da
podnese da bude u njegovoj blizini.
„A od prevarenog muškarca?“ okrenuo se ka njoj. „Šta misliš o tome, Viola?“
Zastala je na polovini salona, gledao je u njena uspravna leđa. Okrenula je
glavu, a u njenom profilu mogao je da vidi sav njen ženski ponos koji je
posedovala. To je mogao da vidi u načinu na koji joj je podignuta brada, načinu
kako je je stegla vilicu. Znao je da ne postoji šansa da prizna da je ona ta koja se
prva okrenula, ona koja je prva odustala, ona koja je prva rekla gorke reči koje su
ih odvele niz ovaj put.
Čak i dok ove misli prolaze kroz njegovu glavu, čak i ako oseda gnev kako
ključa u njemu, svestan je da to sada nije važno. Znao je da nije potrebno da bude
u pravu, samo mu je bilo potrebno primirje, dovoljno dugo kako bi dobio sina.
Pomerio se i stao iza nje, stavljajuci svoje ruke na njena ramena. Skočila je
kada je osetila njegov dodir, ali on je stisnuo u svoj zagrljaj kako bi je sprečio da se
opet udalji od njega. Nosila je svilenu haljinu zelene boje, imao je osedaj da
dodiruje kamen pod svojim prstima.
„Razvod nije opcija, Viola,“ rekao je najnežnije što je mogao. „Zato nema
svrhe želeti ga. Osim toga, ja ne planiram da mi prolazimo kroz to. Znam da ni ti to
ne želiš.“
„Izgledaš vrlo siguran u ono šta treba uraditi, a šta ne.“
„U ovom slučaju, sam siguran. Tvoja ljubav prema bratu je veda od prezira
prema meni. Nikada ne bi nanela takvu sramotu njemu, njegovoj supruzi i sinu.“
„Još uvek mogu da podnesem zahtev za legalan razvod. Posle svega, mi smo
ved godinama odvojeni. To bi bila samo čista formalnost.“
Ponestajalo joj je ideja. Mogao je da čuje očaj u njenom glasu.
„Ja nikada nedu pristati na takav razvod, i bez mog pristanka, nema šanse da
se to desi. Svi članovi Doma Lordova su oženjeni i nemaju nameru da tek tako daju
svojim ženama pravni presedan koji bi dozvolio da se razvedu od njih.“

34
 „Muškarci.“ Naglo se oslobodi i okrenu se ka njemu. „Vi imate potpunu
kontrolu nad našim životima zbog zakona koje donosite, zbog zakona koji glasi da
samo muškarci mogu donositi zakon. Kako prikladan život za muškarce.“
„Pa, da.“ Složio se. „Mi muškarci rešavamo stvari na naš način.“
„Anthony je član Doma, i vrlo je modan. On de se boriti za mene.“
„Čak ni vojvoda od Tremorea nije dovoljno modan i uticajan da promeni
bračno pravo. Nema sumnje da de prodi kroz pakao ako ga to pitaš da uradi, ali na
kraju on de opet biti prinuđen da te preda meni. Ti si moja žena.“
Odmaknula se nekoliko koraka od njega.
„Ja bih mogla da pobegnem. Da odem na kontinent.“
„Da se sakriješ?“
To ga je iznenadilo, ali i zabrinulo. Postojala je mogudnost, da ona to uradi.
Tremore je mogao održavati njene fondove gde god ona odluči da ode, a onda bi
on morao da je juri po celom svetu da bi je vratio. Ako bi mogla uspeti u toj
nameri da prođe dovoljno vremena, da prođe mogudnost da može imati dece, on
nikada nede imati zakonskog naslednika i onda bi ga nasledio Bertram.
Nije smeo sebi da priušti da ona vidi njegovu zabrinutost u ovom trenutku. S
obzirom da je bila impulsivna i jake volje, kada bi videla znake njegove
zabrinutosti zbog njene pretnje, ona bi za sat vremena ved bila u Francuskoj.
„Ja bih te uvek pronašao,“ rekao je sa više sigurnosti nego što je osedao, „I
ako mogu redi, skrivanje nije način koji bi ti odabrala. Nikada nisam mislio da ti
možeš biti kukavica, Viola.“
Pogodio je pravo u živac, i ona se namršti.
„Imati Lamanš između nas zvuči vrlo privlačno.“
„To bi bio usamljenički život za tebe. Da bi me izbegla, morala bi da se
sakriješ u neko udaljeno mesto, promeniš svoje ime, sakriješ svoj identitet. Nedeš
imati društvo. Znajudi tvoju ljubav za društvom, ubilo bi te da si izolovana bez
svojih prijatelja. Da nikada ne vidiš Anthonya i Daphne? Ne bi ti mogla da
podneseš to.“

35
 Na njegove reči ona spusti svoju glavu, a kada je opet progovorila, on je znao
da je pobedio i da ona nede pobedi u Evropu.
„Nemam druge mogudnosti,“ prošaputala je, iznenada izgledajudi tako
usamljeno i izgubljeno, da samo nije nepravedno procenjen kao brutalni gadi i
uzrok njenog sadašnjeg stanja bede, on bi je možda i sažaljevao.
„Otežavaš ovu situaciju više nego što bi trebala da bude,“ rekao je.
„Stvarno?“ kontrirala je ponovo, ljutito. „Dakle, onda od mene očekuješ da
bude lako? Samo treba da legnem pasivno i da odradim svoju dužnost kao što
rade druge žene?“
Počeo je glasno da se smeje.
„Ti? Mogao sam prosto da poželim da me grom pogodi. Imam vede šanse da
se to dogodi.“
Mogao je na osnovu ozlojeđenog izraza lica da zaključi da se ona baš ne
zabavlja kao on, i on uduta.
„Prvo, ti nikada nisi bila pasivna prilikom vođenja ljubavi, ne mogu da
zamislim da bi sada počela. Drugo, želeo bih da mislim da nedeš samo učestvovati
u stvaranju naslednika, ved osetiti zadovoljstvo u tome.“
Njegove reči izazvale su rumenilo na njenim obrazima. Osam godina je
prošlo, ali nisu nestala njena sedanja na njihov bračni krevet, i kako im je bilo.
Johnu je to izgledalo kao dobar znak,
„Ova situacija može biti i laka i teška za tebe, u zavisnosti od onoga što
odlučiš.“
„A ako odlučim da bude teška?“ uzvratila je. Ona se ukruti i pogleda u njega.
Iza meke boje mahovine, njenih zeleno-braon očiju, video je nešto drugo,
nepogrešiv odsjaj čelika koji su psedovali Tremoreovi. To je bio pogled koji je on
dobro poznavao. „Ako ja odbijem dužnost žene? Šta deš onda da uradiš,
Hammond? Odvudi deš me u krevet? Baciti me dole i prisiliti?“
Od svih žena na svetu, morao je da oženi najtrdoglaviju od svih.

36
 „Nikada nisam prisilio ženu u svome životu,“ odgovorio je „i ti bi trebala to da
znaš bolje od svih. Mnogo puta sam mogao da razvalim vrata koja si ti zaključavala
između nas.
„Zašto to nisi uradio?“
„Poklet bio ako znam. Možda zbog tvoje navike da odmah počneš da plačeš
kada te dodirnem.“
„Mislim da je otkride da me je moj suprug slagao i prevario, bio dobar razlog
za plač!“
„Ili,“ nastavio je da govori kada je ona zadutala, „Možda zato što si počela da
me optužuješ svaki put kada sam pokušao da te poljubim. Ili zato što si me svaki
put udarala pesnicama kada sam želo da te uzmem u naručje. Oprosti mi, ali biti
nateran da se osedam kao nitkov kada dodirujem svoju ženu, učinilo je da nestane
svo zadovoljstvo iz mene.“
„Nikada me nisi voleo. Šta misliš kako sam se osedala kada sam to saznala?“
Bože, smiluj se.
Čemu ovo vodi, da opet razgovaraju o osedanima? On de sigurno izgubiti ovu
bitku. Uvek je i gubi. Prekrstio je svoje ruke i samo je dutao.
„Šta misliš kako sam se ja osedala kada sam saznala da si održavao veze pre
braka? Sve vreme dok si mi se udvarao, kada god si me poljubio ili dodirnuo, kada
si mi pričao da me voliš...“ njen glas utihnuo je, ugušen njenim besom. Njene ruke
bile su stegnute u pesnice. „Sve do dana našeg venčanja, bio si u postelji Elsie
Gallant. Čak i kada si se venčao sa mnom...“
„Ne posle venčanja,Viola. Ne posle!“ on je ved objasnio tu celu zbrku oko
ogrlice i isplate Elsienog ugovora. Više puta. Nede to opet raditi. Prestala je da
steže svoju vilicu.
„Pet ljubavnica od tada, Hammond, i samo bog zna koliko drugih žena je bilo
o kojima ja ne znam ništa.“
Nije želo da pravda svoje afere, od kada ga je ona izbacila iz kreveta.
Muškarac nikada ne treba da se pravda oko te stvari.
„Obradala si pažnju na to, zar ne?“

37
 „Teško je to ne uraditi kada sve društvene novine, kao i tračare govore o
njima da najsitnijih detalja. Morala sam da sedim prekoputa Lady Darwin, piti sa
njom čaj i glumiti ljubaznost, znajudi sve vreme da si ti u njenoj postelji. Kada je
Lady Pomeroy bila tvoja ljubavnica, morala sam da izdržim njene zlobne osmehe
trijumfa i njene prekrivene nagoveštaje o vašem vođenju ljubavi na svim
večernjim sedeljkama.“
„Viola...“
„Morala sam da slušam šaputanje ljudi u pozorištu, o tome kako je divno
stvorenje Jane Morrow.“ Prekinula je, njen glas je bio leden, ruke su joj i dalje bile
stegnute u pesnice, „i kako njen nedostatak glumačkog talenta nije važan zato što
je prelepa i šarmantna domadica. Slušala sam pohvale na muzičkim događajima
kako je divna pevačica Maria Allen, i kako je došlo do nemilog događaja da njen
muž puca na tebe zato što je divno pevala u tvome krevetu! Dobro za njega, rekla
bih! I Emma Rawlins je žena ove sezone, o njenoj lepoti, talentu i veštini vođenja
ljubavi, ja sam morala da slušam.“
„Nisam sa Emmom Rawlins, nisam bio sa njom ved tri meseca. I tračevi o
tome nisu od sada, ved od ranije.“
„Ti ne mariš za poniženja koja sam pretrpela od tvojih ruku.“
„Ja sam tražio svoja zadovoljstva gde god sam mogao da nađem, kada si mi ti
okrenula leđa,“ uzvratio je, mrzedi način na koji ga je ona predstavila kao
negativca koji ispunjava svoje muške potrebe, koje su bile prirodne, i to baš kada
je ona odlučila da bude nevoljna za to.
„Zaboga, ja sam muškarac, Viola! Šta si očekivala od mene da uradim? Da
dođem u tvoju postelju i molim? Da budem monah osam godina? Nosim ludačku
košulju i šibam se svaki dan, jer sam uradio ono što sam morao da uradim?“
„Ono što si morao da uradiš?“ ponovila je sa prezirom. „Da se oženiš sa
mnom zbog mog novca, misliš.“
„Da.“ Vikao je iz sve snage. „Da, oženio sam ženu sa mirazom i prihodima da
spasem svoje posede od propasti. Uradio sam ono što sam mislio da je razuman
brak sa devojkom koja mi se sviđala i koju sam želeo. Kada me je ta devojka
izbacila iz svog kreveta, pokušavajudi da manipuliše sa svojim suzama i osedajem
krivice, ja sam otišao na drugo mesto. U mojoj poziciji, svaki drugi muškarac bi
uradio isto.“
38
 „Glupo od mene, ali ja sam jednom mislila da si ti bolji od svih drugih
muškaraca.“
„Znam da jesi.“ Pogledao je u ženu čije je lice bilo prekriveno gađenjem, a
slika divne, ranjive devojke kako stoji na vratima opet je prolazila kroz njegove
misli, devojka čija je kosa bila obojena sa svim bojama sunca, koja ga je
posmatrala sa očima punim obožavanja. Sve za njega, i postolje na koje ga je
postavila. Mrzedi ga sada zato što ju je izneverio, zato što je prestao da bude heroj
a postao je manjkav, običan muškarac. Njegov bljesak ljutnje nestao je jednako
brzo kao što je i došao.
„Šta želiš da ti kažem, Viola?“
„Ne želim ništa da mi kažeš. Samo želim da odeš. Bertram ima dva sina. Neka
oni budu tvoji naslednici.“
„Ne mogu. Nedu.“
„Onda smo se vratili na početak.“
Da, jesu, i on je bio umoran od toga, umoran od runde za rundom razgovora,
od jednom za drugom optužbom, od kamene tišine, od odvojenih kreveta koji su
ih vradali na isti problem. Ne više.Čvrsto je odlučio.
„Počeli smo naš zajednički život pre devet godina, a okolnosti nas sada
primoravaju da nastavimo taj život. Jedina stvar o kojoj možemo raspravljatio je
kuda u kojoj demo živeti. Enderby je šest milja od Londona, što je manje pogodno,
ali moja kuda u gradu je opremljena za neženje i stoga je donekle spartanska,
pa...“
„Ja te čak više i ne poznajem.“ Ona je zavrtela svoju glavu, buljedi u njega sa
strahom. “U stvari, ja te nikada nisam u potpunosti poznavala. Ne mogu živeti sa
tobom kao tvoja žena, posle svega što se desilo između nas.“
„Ništa se ne dešava između nas. Verujem da je upravo u tome problem.“
„I ti očekuješ da se ja složim sa ovim?“
On susrete njen zaprepašden i ljut pogled.
„Ne samo da očekujem, Viola. Ja zahtevam. Sutra je nedelja, neka tvoji koferi
budu spremni i spakovani za ponedeljak. Ja du dodi po tebe u dva sata.“

39
 Okrenuo se i krenuo je ka vratima salona. Nje prošao ni pola puta preko
sobe, pre nego što je progovorila.
„Zar ne vidiš da ovo nikada nede uspeti?“ rekla je za njim, nateravši ga da
zastane. „Zar se ne sedaš kako je bilo? Bio je pakao za oboje kada smo živeli kao
muž i žena.“
„Je li?“ John se okrenuo da je pogleda, prisedajudi se vremena kada su živeli
zajedno. Ali ne kasnijih godina, kada bi proveli nekoliko meseci zajedno tokom
sezone zbog privida, nije se sedao tog perioda, jer u to vreme, oni nikada nisu
govorili jedan sa drugim, čak se nisu ni viđali.
Ne, ono što je prolazilo kroz njegov um kada bi pogledao svoju ženu, su prvi
dani njihovog zajedničkog života. Tada su se borili i prepirali, kao svaki novopečeni
bračni par, verovatno više nego vedina, u stvari, oboje su imali jaku volju i čvrste
stavove. Ali da li se seda da je njegov život bio pakao pre nego što ga je izbacila iz
postelje? Njegov pogled je prelazio po figuri njegove žene, i za čudo, mogao je da
se seti samo onih sedanja sa početka. Onih slatkih.
Njeno telo, tako sitnije od njegovog, i dalje izvrsno oblikovano, figura
delikatnih kostiju i mekih punih krivina. To telo može biti skriveno ispod slojeva
muslina i svile u ovom trenutku, ali on se još uvek seda kako je izgledala bez
odede. Možda je prošlo osam godina od kada ju je video golu,ali postojale su neke
stvari koje se ne zaboravljaju.
Setio se savršenog oblika njenih grudi i vatre u njenim bokovima. Dubokog
udubljenja ispod njenog pupka, onih divnih jamica u dnu njene kičme. Zvuk
njenog smeha, prizor njenog osmeha, vapaji njenog zadovoljstva. Setio se mesta
koja je ljubio i koja bi učinila da se topi kao buter-njen vrat, pozadi na prevoijma
njenih nogu, njenog mladeža u obliku violine na vrhu njene butine, sa tim
uspomenama, osedao je da njegovo telo počinje da gori.
„Nije sve vreme bilo pakao,“ promrljao je. „Koliko se sedam bilo je i nekih
nebeskih trenutaka tu i tamo.“
Pre nego što je mogla da izgovori reč da bi mu odgovorila, on je došao sebi i
progovorio.
„Ponedeljak, Viola. Dva sata. Imaš toliko dugo vremena da odlučiš gde demo
živeti do kraja sezone.“ Otvorio je vrata salona. „Enderby ili Bloomsbury Square.“

40
 „Nigde,“ uspela je da se razdere trenutak pre nego što je izašao na vrata i
zatvorio ih za njim.

41
 Poglavlje 4

Bio je u zabludi. Besna, Viola je zurila u zatvorena vrata ne mogavši da

poveruje šta je upravo čula. Nebeski trenuci? Nakon afera koje je imao, nakon
onoga što je njeno srce sve podnelo, samo je John mogao da kaže nešto tako, sa
tim znalačkim pogledom u njegovim očima i tim nagoveštajem osmeha na svom
licu.
Nebeski trenuci, kako da ne. Pomislila je na njegove ljubavnice i udarila
pesnicom u dlan druge ruke, škripedi zubima zbog uvrede. Nebeski možda za
njega. On je bio taj koji se zabavljao.
Čak i za vrame njihovog udvaranja, on je uživao negde drugde. Dok je ona
uživala u njihovim zajedničkim trenucima na balu ili zabavi, i sredno razmišljala
kako je divno i uzbudljivo biti zaljubljen, on se zabavljao sa Elsie.
Oh, kako je bolelo kada je saznala za tu ženu. Viola je zurila u bela panelna
vrata, koja je njen muž upravo zatvorio, ali u svojim mislima videla je bledoplave
zidove sobe za zabavu Lady Chetney’s u Northumberland-u. Ponovo je osetila
slatki miris pida koji se širio kroz Chetney’s seosku kudu tog Božida. Valcer koji
sviran u Chetney’s-voj balskoj dvorani, sedala se, nije mogao da zagluši brbljive
glasove derki Lady Chetney i njihovih prijatelja.
„...šteta što je Hammond u Londonu. Nedostaje nam partnera večeras, a on
pleše tako božanstveno.“
„Da, zaista. Ne sumnjam da u ovom trenutku pleše valcer u krevetu Elsie
Gallant. Na kraju krajeva, ona je igračica.“
„Ne,ne prestao je da se viđa sa Gallant-ovom nakon venčanja sa Lady Viola-
om.“
„Ne, ni najmanje. Kako sam čula, poklonio joj je safirnu ogrlicu kada je bio u
gradu pre nekoliko meseci.“
„Nema sumnje da je nakit platio novcem koji je njegova žena dobila od svog
brata. Nakon svega, Hammond nema svog novca...“

42
 Naravno, nije im poverovala, i pokušala je da odbaci njihove reči kao
maliciozno ogovaranje, ali seme sumnje bilo je posejano. Možda da nije
pregledala upravnikove knjige troškova, mogude je da nikad ne bi otkrila
uknjiženu belešku za safirnu i dijamansku ogrlicu, ali otkrila je. I dan danas još
uvek može da vidi upravnikov stegnut rukopis u glavnoj knjizi, i da oseti slamanje
njenog glupog srca koje veruje. To je bio dan kada je naivna devojka koja obožava
odrasla i shvatila kako muškarac može da bude dvoličan.
Da li me voliš?
Naravno da te volim. Obožavam te.
Nakon povratka John je pokušao sve da joj objasni. Da, Elsie je bila njegova
ljubavnica, ali je okončao njihovu vezu pre venčanja. Da, dao je Elsie ogrlicu u
septembru, ali samo da je isplati i otkupi svoj ugovor sa njom, ugovor u koji je
stupio, pre nego što je nju sreo. Izričito je poricao da je spavao sa Elsie-om posle
venčanja, zaklinjudi se da je bio veran muž od dana venčanja. Sve i da je to bila
istina, nije bilo dovoljno, jer nije porekao da je bio sa Elsie baš na dan venčanja o
kome su govorili.
Ogorčena, čak i sada, kada razmišlja o njegovoj dvoličnosti za vreme njihovog
udvaranja, o tome kako joj je ponavljao i ponavljao kako je voli, i kako je obožava i
kako je želi, a sve to vreme držao se te druge žene. Kako je bio bez novca, morao
je nekako da se snađe da plati Elsie. Muškarci imaju svoje prioritete, zar ne?
Njene suze i srce nisu naišle na razumevanje, ved samo na njegov zajedljivi
smisao za humor. Zatvorena vrata njene spavade sobe nisu ga dovela do toga da
shvati grešku u svom ponašanju. Nije bilo ni priznanja krivice, ni reči ljubavi, ni
izvinjenja. Umesto toga, čekao je mesec dana da ona popusti, i kada nije, napustio
ju je bez razmišljanja.
Viola je savila ruke u pesnice pored tela. Znala je da vedina muškaraca ima
ljubavnice, naravno, ali sve do Elsie Gallant nikad nije mogla da razume da
muškarac može da se udvara jednoj ženi, a da u isto vreme spava sa drugom.
Nikada nije znala da ljubavnice imaju ugovore, i da je dugovanje novca ljubavnici
bio dug kao i svaki drugi dug i morao je biti ispladen čak iako muškarac prekrši
ugovor kada se oženi. Sve do Elsie, nikada nije upoznala mučni osedaj ljubomore ili
kidajudi bol slomljenog srca.

43
 Zahvaljujudi John-u, sada je znala o svim tim stvarima. Zahvaljujudi sebi, više
nije osedala taj bol. Dugo vremena joj je trebalo da prestane da zamišlja slike
njega kako dodiruje Elsie Gallant, samo kako bi otkrila da su te slike bile
zamenjene slikama drugih žena koje su došle posle Elsie. Trebale su da prođu
godine ležanja u ledenoj postelji, dok nije uspela da sačuva ponos u svom srcu,
uprkos svakoj uspešnoj ljubavnici koju je imao, sve dok nije stigla do tačke kada
više nije marila za to šta je radio i sa kime.
Sada je želeo da se vrati. A zbog čega? Sigurno nije zbog nje. Ne, hteo je da se
pomiri zbog toga što mu je trebalo nešto što samo ona može da mu da. Bio mu je
potreban zakoniti sin i naslednik, a od nje se očekivalo samo da oprosti i zaboravi.
Nokti su joj se zabili u dlanove tako duboko da je počelo da boli, i Viola je
prisilila sebe da opusti pesnice. Spustila se na ležaljku sa namerom da usredsredi
svoje napore i oslobodi se vrelog gušedeg srama koji je pretio da uništi krhki
osedaj zadovoljstva koje joj je tako dugo vremena trebalo da nađe. Sedela je tu
dugo vremena, dišudi duboko i smireno, sve dok nije povratila hladni, ledeni
ponos koji ju je štitio tako dugo. John je mogao da spava sa bilo kojom ženom koju
želi, ali ta žena nikada nede biti ona. Nikada više.
U ponedeljak, John se vratio na Grosvenor Square tačno u dva sata. Do tada
je Violin bes nestao i njeno srce se bezbedno vratilo u njenu zaštitnu santu od
leda.
Bila je u sobi za primanje, sededi za Daphne-inim stolom za pisanje,
razrađujudi planove za Fancy Dress godišnji dobrotvorni bal za londonske bolnice.
To je bila jedna od mnogih dobrotvornih priredbi koje je sponzorisala i jedna od
omiljenih. Bila je sa svojom sekretaricom, gospođicom Tate, prolazedi kroz meni
za večeru koja de biti posle plesa, kada je Quimby, Anthony-jev batler, objavio da
je John stigao.
„Lord Hammond, moja gospo.“
Viola je pogledala gore, kako je John ušao u sobu za primanje i vratilo se
sedanje na takav isti prizor pre toliko godina, Johna tako smelog i zgodnog, kako je
ušao u Anthony-ijevu sobu za primanje i kako je to dovelo do toga da se oseda
delirično srednom. Gledajudi ga sada, znala je da je bio smeliji i zgodniji nego ikad.
Ali sada, ništa nije osetila. Nemogudnost da oseti bila je divna stvar.

44
 Ustala je površno se poklonivši na njegov naklon, zatim je ponovo sela i
obratila pažnju na gospođicu Tate koja je stajala pored njene stolice. Bilo je
nepristojno što nije obratila pažnju na njega, ali nije marila zbog toga. Fokusirala
se na meni.
„Ovo su jela koje je predložio Vojvodin kuvar?“
„Da, moja gospo.“
Viola je lupkala svojim perom po stolu od ružinog drveta sa obazrivom
posvedenošdu , dugo razmišljajudi o listi sa jelima pre nego što je progovorila.
„Priznajem da nisam sigurna kada je u pitanju služenje jegulja Tate. Lady Snowden
je jedna od naših najdarežljivijih saradnica, a ona jednostavno ne podnosi jegulje.“
„Nisam izneneđen time,“ John je promrmljao i seo na najbližu stolicu. „Toj
dami mnogo više odgovaraju puževi.“
Pored nje, Tate se prigušeno nasmeja, gušedi se kad je pogledala u Violu.
Lady Snowden je hodala, govorila i kretala se tako usporeno da je to bilo dovoljno
da nekog dovede do ludila, ali to nije bio razlog da Tate nagradi Johna sa smehom.
Viola više nije smatrala smisao za humor svog muža zabavnim, a i od svojih slugu
je očekivala da se isto tako ponašaju. Zauzela je dostojanstveni, nezainteresovani
stav, odlučivši da je bolje da se pretvara kao da čak nije u sobi.
„Hmm, mislim da treba da izbacimo jegulje iz menija i da ih zamenimo sa-“
„Puževima?“ on je predložio.
Pogledala je u Tate.
„Porcijama jastoga“, rekla je završavajudi meni, i prebacila svoju pažnju na
slededu tačku obaveza.
„Sada, što se tiče liste gostiju, Tate, posladu te da je pokažeš Lady Deane
kako bi je pregledala.“
„Viola, kako si okrutna!“ John je progovorio. „Da pošalješ jadnu Tate da se
sama suoči sa tom odvratnom Lady Deane?“
Hladno je zurila u njega. „Da li je to tvoja briga?“
„Da, moram da protestujem zbog takve okrutnosti prema sluškinji. I da to
uradi u tvoje ime. Kažem da je to užasno od tebe.“

45
 „E pa to nije izraz kukavičluka, ako je to ono što impliciraš,“ Viola je
odgovorila iako je podsetila sebe da nije dužna da mu objašnjava svoje odluke. To
nije bila njegova stvar. „Nedu da joj pružim satisfakciju da dobije na visini ako je
posetim lično. Ona je baronova žena, dosta je ispod mog ranga, i nedu da joj
pružim mogudnost da ostvari društveni napredak zbog moje lične pažnje.
Posebno, s obzirom da ne mogu da podnesem tu ženu.“
„Ona de učiniti nešto pakosno da bi ti vratila. Takva je.“
Viola ga je ignorisala, i obratila je ponovo pažnju na svoju sekretaricu. „Sada,
Tate, kada joj prezentuješ listu, Lady Deane de sigurno galamiti zbog poziva Sir
Edwarda i Lady Fitzhugh. Tada moraš spomenuti taktično i pomirljivo koliko je to
mogude da Vojvoda i Vojvotkinja od Tremorea insistiraju da Fitzhughs-ovi budu
uključeni. To treba da spreči bilo kakve budalaste prepirke o njegovom rangu i
nedostatku veza i ko treba, i ko ne treba da bude pozvan na ovakve događaje. Za
božje ime, ovo je dobrotvorni bal. Između ostalog, Fitzhugh-ove derke su divne.
Zauzmi isti pristup, ako prigovori zbog poziva Lawrence-ovih devojaka.“
„Da, moja gospo,“ Tate je izgovorila sa uzdahom. Uopšte nije izgledala
spremno da bude poslata sa zadatkom da prezentuje Violinu listu gostiju strašnoj ,
odvratnoj Lady Deane.
„Bez straha, Tate,“ John je rekao, i Viola je pogledala uvis baš u trenutku da
vidi kako namiguje njenoj sekretarici. Laskavac. „Samo se seti da Lady Deane nosi
vuneno donje rublje i bideš dobro. Zbog toga je uvek tako neraspoložena, znaš.
Svrabežljive gade.“
Tate je počela da se smeje, ali za sebe, gušedi se u trenutku, prekrivajudi usta
slobodnom rukom.
Viola je uputila John-u pogled neodobravanja a zatim je počela da pregleda
listu poslednji put.
„Lord i Lady Kettering, naravno. Uvek prilažu zgodnu sumu za bolnice.
Grofica od Rathmorea, je dobra takođe. Hmm... Sir George Plowright. To je u
redu, pretpostavljam-“
„Šta!“
Pogledala je i videla da se John naglo uspravio u svojoj stolici.

46
 „Nedeš valjda da pozoveš tog pompeznog magarca?“ Pitao je zuredi u nju
užasnuto.
To joj se nije dopalo, i ta činjenica bila je dovoljna da poželi da tog muškarca
zadrži na listi. „Zašto da ga ne pozovem? On je imudan čovek i može da da veoma
darežljiv prilog za bolnice.“
John je ispustio zvuk prezira kroz zube i ustao. „Sumnjam u to. On je škrt
koliko je i arogantan. Osim kada je u pitanju njegova odeda, koja pokazuje da sav
novac ovog sveta ne može da nadoknadi užasni ukus.“ Prišao je i stao ispred
njenog stola i nastavio. „Video sam ga kod Brook’s-a prošle nodi. Senf žute
pantalone i bledozeleni prsluk. Izgledao je kao da je imao lošu ribu za večeru.“
Nede ulaziti u diskusiju o prepoznatljivoj groznoj garderobi Sir George-a.
Pogledala je u svog muža i opustila svoju vilicu.
„Propustila sam da vidim kako je lista gostiju za moj dobrotvorni bal tvoja
stvar.“
„Zbog toga što si ti moja žena, i otkad smo se pomirili, odlučio sam da je to
moja stvar.“
„Nismo se pomirili!“
„Pozivanje Sir Georgea može izazvati nevolju,“ rekao je malo pobesnevši,
neobazirudi se na njene reči. „Sedaš se šta se dogodilo prošle godine kada su se on
i Dylan borili pesnicama. To se može dogoditi opet. Ili du se možda ja boriti sa
njime nekoliko rundi ovog puta. To bi bilo gore po tebe, Viola. Znam kako bi te to
pogodilo, ako me Sir George prebije.“
Osmehnula se. „Ne plašim se toga,“ rekla je sa glumljenom slatkorečivošdu.
„Ti nisi na listi gostiju.“
„Da, jesam. Dodaj moje ime Tate, a izbaci Plowrightovo ime.“
„Nedu da te pozovem! I svidelo ti se ili ne, to što pozivam Sir Georgea nije
tvoja briga. Odlučila sam da ga uključim zato što je bogat čovek i četvrti sin
markiza, a bolnicama su neophodni fondovi.“
„Ništa od toga ga nede učiniti manjim od magarca, Viola.“

47
 Podigla je svoje ruke u gestu razdraženosti i zaškripala je zubima. Da li je
čovek živeo da je dovede do ludila?
„Ako je to naređivanje meni i mešanje u moje stvari način na koji se ti miriš
sa mnom, onda to nede idi tako.“
Ignorisao je to.
„Dylan i ja smo napisali novi limerik (šaljiva pesmica) o Sir Georgeu,“ rekao je
oslanjajudi se na njen sto. „Nekad si volela moje limerike. Da li bi želela da ga
čuješ?“
„Ne.“
Ignorisao je i to, naravno.
„Bio je vitez sa Ostrva ruma, koji je uvek bio prebrz sa svojim pištoljem.
Mnogi kažu da njegov nišan nije pogrešan, ved samo puca suviše rano za njihovu
zabavu.“
Nede se nasmejati. Tateino prigušeno kikotanje zamalo ju je onemogudilo u
tome, i ona je jako stisnula svoje usne. Za trenutak je morala da skloni pogled sa
njegovih zadirkujudih očiju,uspevajudi da se uzdrži od smeha. Tada mu je uputila
najnadmeniji pogled koji je mogla.
„Prestani Hammonde,“ naredila je.
Dečačka nevinost u njegovim smeđim očima bio je njegov odgovor, očima
koje su se širile dok je gledao u nju, sa licem tako blizu njenog lica. „Da prestanem
šta?“
„Da se zabavljaš. Radim.“ Protresla je čedno šakom punom papira i obratila
pažnju na svoju listu gostiju.
„Dođavola, prihvati to Viola. Život bi trebao da bude zabavan.“ Uspravio se
odmah od njenog stola i počeo da se smeje. „Kako ide onaj delikatno oštar tekst u
noveli Jane Austen? Ti voliš Austenovu; mora da ga se sedaš. Nešto o tome kako
mi živimo kako bi zabavljali naše komšije, a onda im se smejemo kad oni postanu
naša zabava.“
Prokleti muškarac. Proklet bio što je podseda na to koliko joj se sviđa
Austenova. Proklet bio njegov osmeh i njegov smisao za humor i ta lakoda sa

48
kojom u svemu može da pronađe zabavu. To je uvek bila jedna od njenih najvedih
slabosti kada je on bio u pitanju. Kako je uspevao da je nasmeje zbog snobovskih
grofica poput Lady Deane i pompoznih magaraca poput Plowrighta, kako ju je
činio srednom u svetu punom malicioznih ogovaranja i restriktivnih pravila i
zatvorenih umova. U zagušljivoj atmosferi ozbiljnih soba za primanje i krutih
pravila ponašanja, bio je za nju dah svežeg vazduha. Činio je da se oseda veoma
živom.
Samo onaj ko je mogao da učini da se oseda tako mogao je i da je povredi
tako mnogo. Nikad više. Ali ipak je u pravu za Sir Georgea. Pogledala je u svoju
sekretaricu.
„Ukloni ime Sir Georgea sa liste, Tate.” Bacila je pogled prema Johnu i videla
njegov osmeh. „Zbog Dylana ,“ dodala je. „Mrzela bih da izbije tuča pesnicama na
balu i da Dylan bude povređen. Možeš da ideš.“
„Da, moja gospo.“ Tate je uzela papir sa imenima iz Violine ispružene ruke, i
kako je bila žena zdravog razuma, nije pitala da li treba da doda Lorda Hammonda
na listu gostiju. Naklonila joj se, naklonila se i Hammondu, a zatim se udaljila,
zatvarajudi vrata za sobom.
John je progovorio pre nje.
„Da li su tvoji kovčezi spakovani? Imam kolica ovde da se odnesu. Mi se
možemo voziti u mojoj kočiji. Koju rezidenciju si izabrala?“
Uzdahnula je. Vodide još jednu borbu, iako ona to nije želela.
„Hammonde, moji kovčezi nisu spakovani. Pre nego što kažeš i jednu reč,
pusti me da kažem ja nekoliko reči.“
Ustala je, suočivši se sa njime preko stola.
„Oboje znamo, da možeš da me odvučeš ako to želiš. Oboje znamo da ako
želim, ja mogu da pobegnem na američki kontinent i možda me nikad ne nađeš.
Obe ove opcije su nepoželjne. Razvod nije mogud.“
„Da se ti i ja dogovorimo? Stvari su se ved poboljšale.“
Njegov glas je još bio bezbrižan i blag, ali je ona u pozadini osetila odlučnost.
Iskoristila je da pribegne nečemu što je jedino ostalo.

49
 „Pre nego što pristanem da se vratim u tvoje domadinstvo, tražim određeno
vreme da se priviknem na tu ideju,“ rekla je dostojanstveno.
„Na koju ideju da se privikneš? Da ponovo vodiš ljubav sa mnom?“
U njegovom glasu sada nije bilo bezbrižne blagosti. Nije zvučao samo kao
odlučan. Zvučao je ljutito. Šta je učinila da zbog toga bude ljut, božjeg li imena?
Bila je ovde na pogrešnom mestu.
„Na situaciju o zajedničkom životu.“
„Odugovlačiš, Viola? Nadaš se da du odustati ako dovoljno dugo odlažeš?“
Da, proklet bio. Pogledala ga je, hladno, ravnodušno, teživši da ne oseti ništa.
„Uvek si to radio ranije,“ odgovorila je sleganjem.
Usisao je vazduh, i znala je da je pogodila za odlazak od kude, ali nije dobila
satisfakciju zbog toga. Želela je samo da on ode. Da ode i nikad se ne vrati.
„Evo je,“ rekao je kao da je govorio sam sebi, dok je zurio nazad u nju.
„Ohola, nepraštajuda boginja koja gleda odozgo sa visine dole među jadne, grešne
smrtnike.“
Pomislila je da je to upravo ono što je želela da bude kada je došla za njega,
ali njegov opis ju je još pekao. Violina ruka stisnula se oko pera.
„A ispred mene je gospodar zajedljivih primedbi,“ odgovorila je.
„Oprosti mi što tvoj prezir sa visine uvek izvlači ono najgore iz mene.“
„Oh, da, zaboravila sam da je jadno stanje našeg braka samo moja greška.“
„Ne, nije samo tvoja greška. Niti je samo moja greška.“ Sada je bio ozbiljan, i
ozbiljno nije bilo provlačenja sarkazma kroz njegov glas, nije bilo privrženog
britkog smisla za humor. Stvarno je zvučao iskreno, podlac.
„Želeo bih da to možeš da shvatiš. Ja jesam.“
„Zaista si shvatio?“
„Da.“

50
 Posmatrala ga je nagnutog, bliže njoj, sa rukama naslonjenim na uglačanu
ploču njenog stola od ružinog drveta. Pogledala je dole u duge i snažne prste svog
muža i njegove otvorene dlanove. Setila se kako se osedala kada su je te ruke
milovale. Tako je znala i kako se osedala kada je zamišljala njegove ruke na telu
neke druge žene. Čak i sada, posle svega što je radio, još uvek boli kad misli o
tome, i zbog toga ga je mrzela. Ima sva prava da više ne bude povređena. Njena
ledena školjka počela je da puca.
„Ja nisam ona koja je bila neverna,“ gušila se. „Ja nisam ona koja je lagala.
Ali, ja sam ona koja je osam dugih godina provela sama.“
„Samo zbog toga što muškarac ima ljubavnicu, ne znači da nije usamljen,
Viola.“
Da li to znači da ona treba ima neku vrstu saosedanja prema njemu? Zurila je
u njegove ruke, a ponos joj je došao kao spas kao i toliko puta ranije.
„Onda idi da pronađeš novu ljubavnicu. Čekadu da pročitam u društvenim
novinama o tome kako si usamljen sa njome.“
„Evo nas ponovo,“ promrmljao je sa uzdahom. Prošao je oko stola da stane
baš iza njene stolice. „Ovo se uvek događa kada smo ti i ja u istoj sobi više od
deset minuta,“ rekao je. „Počinjemo da tražimo greške, prebacujemo krivicu,
izvlačimo ono najgore jedno iz drugog. Pre pet minuta skoro sam uspeo da te
nasmejem, a sada hvatamo jedno drugo za grlo. Kako nam je uspelo da to
uradimo?“
Ugrizla se za usnu.
Prišao je bliže. Njegovo bedro okrznulo je njena ramena. „Ne želim da svoje
živote provodimo tražedi beskrajne načine da rastavimo jedno jedno drugo na
komade. To iziskuje previše napora od mene.“
„Ni ja to ne želim,“ rekla je tiho. „Ali, ne želim ni da živim sa tobom ponovo.“
„Jasno si mi to stavila do znanja ovih godina, veruj mi. Nije potrebno da to
ponavljaš.“
Činilo se, da je sve što je rekla bilo pogrešno.
„Da li nameravaš da poštuješ moj zahtev ili ne?“ pitala je kao da je za drugi
način dolaska do pomirenja bila potpuno ravnodušna.

51
 „Ti samo odlažeš neizbežno.“
„Možda.“ Okrenula je glavu i pogledala u njega. „A možda ne.“
„Nedu otidi, Viola. Ne ovog puta.“
Naravno da de otidi. Uvek je odlazio. Samo je pitanje vremena kada de je
ostaviti. Tada de lepo lice ili lepa figura neke žene privudi njegovu pažnju, a ona de
morati da sedi preko puta te žene na nekoj zabavi. Ponovo.
Mogao je da pročita o čemu misli na njenom licu. Prošao je rukom kroz njenu
kosu.
„Koliko vremena tražiš?“
Do kraja života. Razmišljala je o tome koliko de mu dugo trebati da odustane,
ode i ostavi je na miru. „Tri meseca.“
„Ni u ludilu!“ Vratio se ponovo ispred njenog stola i pogledao je u lice. „Dadu
ti tri nedelje.“
„Ne misliš ozbiljno!“
„Tri nedelje, Viola. I tokom te tri nedelje, mnogo tog vremena provodidemo
zajedno.“
U stomaku je imala osedaj kao da je potonula.
„To nije mogude. Oboje smo angažovani, zauzeti…“
„Morademo neke od obaveza da reorganizujemo. Provodidemo vreme
zajedno.“
Obuzela ju je panika.
„Šta da radimo za to vreme? Nemamo zajedničke prijatelje. Osim Dylan-a i
Grace, naravno, i to samo zbog toga što nisu hteli da izaberu nijednu stranu. Ne
delimo interesovanja, nemamo o čemu da razgovaramo, nemamo ništa
zajedničko.“
„Znali smo da nađemo mnogo stvari za razgovor. I mnogo stvari da radimo.
Sedaš li se?“
Bilo je nešto skoro nežno u tim rečima na kraju. Ignorisala je to.

52
 „Čak ne idemo na iste zabave. Kredemo se u potpuno različitim krugovima.“
„To de se promeniti. Nede trebati dugo da Lord i Lady Hammond počnu da
dobijaju iste pozivnice po gradu. Postaradu se za to.“
„O, nebesa,“ rekla je, užasnuta. „Bila sam u pravu. Ti zaista živiš da bi me
mučio.“
„Ako ovde ikada dođe do pomirenja između nas, počede tako što demo biti
zajedno, bilo da živimo u istoj kudi, ili ne živimo.“
„Ne želim pomirenje. Ne želim da budemo zajedno.“
„Ali želiš vreme,“ ukazao je. „Želiš te tri nedelje, složila si se sa uslovima. U
suprotnom, žalidu se odmah Domu Lordova, a ti i ja demo deliti istu kudu i isti
krevet, za otprilike, dva dana.“
Nameravao je to. Kad je John imao taj tvrd pogled u očima boje dilibara, tu
nije bilo odstupanja. Naučila je to iz gorkog iskustva.
„Vrlo dobro,“ rekla je, predajudi se, čak ispunjena ozlojeđenošdu što nema
izbora, ved to mora da uradi.
„Znači tri nedelje.Ali, upozoravam te, Hammonde, uradidu sve što budem
mogla da te nateram da uvidiš da je ovaj pokušaj pomirenja uzaludan i da bi bilo
bolje da od njega sasvim odustaneš.“
„Upozoren sam onda. Budi spremna u sredu u dva sata.“
„Gde idemo?“
„Vodim te u moju kudu na Bloomsbury Squareu.“
Pogledala ga je sa sumnjom i nagoveštajem uznemirenosti. „A zbog čega to?“
„Nema potrebe da izgledaš tako zabrinuto, Viola. Ne kidnapujem te.
Jednostavno želim da vidiš mesto. Ako odlučiš da to bude naša rezidencija u
Londonu kada isteknu tri nedelje, možda deš želeti da nešto promeniš pre toga.“
„Sumnjam u to.“
„Možeš da potrošiš koliko želiš.“

53
 „Mnogo ti hvala za tvoju darežljivost, Hammonde, što stavljaš moje prihode
od Anthonya meni na raspolaganje, ali…“
„I moji prihodi su dobri,“ prekinuo je. „Imanja i investicije vikontstva su
visoko profitabilni, i to zahvaljujudi oboma.“
Mrzela je kada je bio razuman. To je učinilo da ima neki glup osedaj obaveze
da treba da bude ista kao on, ali nije želela da bude razumna kada je on u pitanju.
„Cenim tvoju ponudu da mi dozvoliš da preuredim tvoju kudu,“ rekla je
potpuno neiskreno, „ali, po mom mišljenju to je uzaludno maltretiranje.“
„Tvoja nevoljnost da učestvuješ u ovom projektu me zbunjuje,“ rekao je. „Ne
mogu da razumem zbog čega nisi presredna zbog mogudnosti.“
„Presredna?“ Pogledala je u njega i videla zadirkivanje u odsjaju njegovih
očiju.
„Da,“ odgovorio je. „Ti voliš da preuređuješ. Uvek si volela. A ovo ti
obezbeđuje savršeni izgovor da kupuješ na moj račun. Dobivši takvu ponudu žena
bilo kog drugog muškarca skakala bi obasipajudi ga poljupcima da mu pokaže
zahvalnost.“
„Možeš samo da sanjaš o tome….“
„Zaista hodu. Živim za taj dan. Naravno, kada taj dan dođe, verovatno de me
savladati šok i izdahnudu na mestu. A tebi de tada biti žao što me ranije nisi
obasula poljupcima.“
Ne zadirkuj me. Nemoj. Samo odlazi. Udahnula je vazduh i polako ga
ispustila.
„Nikad ne mogu da se odlučim koja strana tvog smisla za humor mi se manje
dopada. „Vrsta britkog humora koji druge može da saseče na delove, ili, pametna,
ljubazna vrsta humora koju drugi smatraju šarmantnom.“
„Bilo je vreme kad si ih volela obe. Ironija toga je da nijedna od njih nije
ispoljila moju najdublju prirodu.“ Uz taj zagonetni komentar se naklonio i otišao.
„Odlučila sam, Hammonde,“ viknula je za njim. „Nedemo se pomiriti!“
„Šanse da se to desi su slabe,“ složio se. „Moram da stavim opkladu na mene
kod Brook’s-a. Zgrnudu pozamašnu sumu kad pobedim.”

54
 Užasnula se od muke.
„Klade se zbog našeg pomirenja kod Brook’s-a?“
Zastao je i pogledao je iznenađen pitanjem.
„Naravno. I kod White’s-a. I kod Boodles-a, takođe kako sam razumeo. Da li
de se Lady Hammond vratiti u bračni krevet pre završetka sezone? I šta de
Hammond raditi ako se ne vrati?“
Ječala je od poniženja.
„Bože spasi nas jadne žene od gospode i njihovih klubova.“
„Glavu gore,Viola,“ savetovao je, ceredi se. „Pravi je kompliment za tvoju
tvrdoglavost i snagu volje da ti trenutne opklade daju znatnu prednost.“
„Samo zbog toga što muškarci misle da sam takva goropadnica da nedeš
modi da me prevariš!” Rekla je suvo.
Nasmejao se, bednik. Oslanjajudi se ramenom o dovratak, prekrstio je ruke.
„Nedu da diskutujem o tome šta se priča u klubovima. Nijedna žena ne treba da
zna o čemu muškarci pričaju između sebe. Tvoj pol bi bio tako zaprepašden da mi
nikad više ne bi imali to zadovoljstvo da uživamo ponovo u vašem društvu.“
„Da, bio bi to veliki gubitak za sve žene.“
„Bio bi veliki gubitak za ljudsku rasu da izumre.“ Okrenuo se i nestao kroz
sobna vrata, ali je njegov glas odjekivao nazad ka njoj dok je išao kroz hodnik ka
stepenicama. „Sreda, Viola. Dva sata.“
Uvek je uspevao da njegova reč bude zadnja. Taj grozni, odvratni muškarac.
Poslednja stvar koju je želela da radi je da provodi vreme sa njim. Još uvek je to
bolje nego da živi sa njime, i napravila je uspeh što je danas odložila sve za tri
nedelje. Samo se nadala da de strategija čekanja da on odustane uspeti, zbog toga
što drugu opciju nije imala.

55
 Poglavlje 5

Dva dana kasnije John je počeo da se preispituje da li njegova ideja da Violi

pokaže svoju kudu u gradu bila mudra.
Počeo je da iznajmljuje kudu u Londonu dve godine ranije, kada su on i Viola
prestali da se u društvu pretvaraju da imaju bilo kakav brak. On je bio taj koji je
preduzeo taj završni korak, odlučivši da nema svrhe da se i dalje pojavljuju
zajedno tokom sezone, kada su svi znali da oni žive odvojeno ostatak godine. Više
od toga, on nije mogao da toleriše još jedno prolede odvojenih spavadih soba.
Bolelo je previše, znajudi da su vrata njene sobe za njega uvek zatvorena.
Sada, kada se njegova kočija kretala prema kudi, jedini zvuk je stvarala
proledna kiša koja je padala na kožni krov kočije. Viola je održavala udaljenost
između njih, nedodirljivo držanje je postalo karakteristično za nju tokom godina,
hladna boginja koju je prezirao. To ga je uvek lako pogađalo tamo gde je
najosetljiviji i izazivalo zajedljivu stranu njegove prirode, jer je to ponašanje bilo
tako nekarakteristično za nasmejanu, strastvenu devojku koju je oženio.
Ta devojka koja mu je pružila najprijatnija zadovoljstva u životu, ali sada ona
je bila tek nešto više od nejsanih sedanja za njega. Mrzeo je osuđujude stvorenje
koje je zauzelo njeno mesto, posebno zato što je bio svestan da ima deo krivice u
toj transformaciji.
Posmatrao je svoju ženu, dok se kočija polako kretala ka New Oxford ulici.
Zurila je kroz prozor, odbijajudi čak i da ga pogleda, i dok je on razmišljao o
promenama koje su se desile kod nje, za sve ovo vreme koje je proteklo, nije
osedao ljutnju ovog puta, ved samo čudnu prazninu. Izgubio je nešto vredno pre
osam godina kada je ta devojka odlučila da nestane. Nešto lepo i krhko. Nešto što
nikada nede modi da vrati.
Njena nespremnost da vidi njegovu stranu cele priče, je nešto što ne zna da li
de se ikada promeniti. Šarm i njegova duhovitost su mu pomogli davno da je
osvoji, ali sada su stvari bile drugačije, toliko štete su naneli jedno drugom, da on
nije znao da li de šarm i duhovitost biti dovoljni da je opet osvoji.

56
 Znao je da je pre neki dan dobro odigrao, ali bezbrižno poverenje koje joj je
prikazao bilo je samo zavaravanje. Pitao se dok je gledao u njen gladak, bezbrižan
profil, da li može učiniti nešto da ga želi kao što je nekada. Pre dva dana skoro je
uspeo da je nasmeje. Možda je postojao mali nagoveštaj one devojke koju je
oženio tako davno, ali danas tog nagoveštaja nije bilo. Naterala ga je da je čeka u
slonu Tremoreove kude pola sata pre nego što je sišla dole, i nije progovorila reč
sa njime od tada. Primirije među njima, strastvena žena u postelji, i sin u naručju,
su mu sada izgledali tako daleko.
Kočija je došla do Bloomsbury Square i zastala pred vratima. Sluga je otvorio
vrata kočije, a zatim i stepenice. John je izašao prvi i pružio ruku Violi. Ona je
oklevala, ne gledajudi u njega ved gledajudi u njegovu ruku prekrivenu rukavicom.
Posle par trenutaka, ona pruži svoju ruku ka njegovoj, dozvolivši mu da joj
pomogne da izadje iz kočije i da je uvede u kudu.
U poređenju sa Enderbyem, i njihovom vilom u Chiswicku ova kuda je bila
obična. Imao je jako mali broj osoblja, zato što nikada nije priređivao zabave u
njoj. Imao je neki nameštaj, nekoliko tepiha i slika, mnogo knjiga ali ništa drugo.
Gledao je u nju dok je ona posmatrala svoje okruženje, osedao je se primoran
da progovori.
„Vidiš? Prilično je oskudno. Zato sam mislio da bi možda želela da kupiš neke
stvari za kudu.“
Nije odgovorila. Izvukla je iglu iz slamenog šesira, skidajudi šešir i tresudi ga
kako bi stresla kapi kiše koje su pale na njega, a zatim vradajudi krividavu iglu na
jednu stranu šešira.
Setio se da je uvek mrzela da nosi šešire. Kada žena ima kosu kao sunčeva
svetlost, tragedija je kriti je ispod šešira.
Posmatrala je kameni pod u holu, polirano drveno stepenište od orahovine,
zidove boje putera, a zatim bez reči, otišla je ka zadnjem delu kude nosedi svoj
šešir u ruci.
Poveo ju je u obilazak prostorija prizemnog dela kude, zatim je odveo u
kuhinju i odaje za sluge. Sve vreme nije ništa progovarala.
„Možemo da pronađemo vedu kudu u gradu za slededu sezonu,“ rekao je i
odveo je u salon. „Ova je previše mala za zabave.“

57
 Nije se čak ni potrudila da klimne glavom, i njegove crne misli koje je imao
tokom vožnje počele su da se pretvaraju u potpuni mrak. Njegovo pominjanje
sledede sezone nije izazvalo nikakvu reakciju kod nje, a trebalo je. Kada bi mogao
da izazove njenu živahnu stranu, kada bi se ona bar svađala sa njim, znao bi tada
sa čime treba da se nosi, znao bi da je osetila nešto. Ova hladna tišina bila je ono
što je prezirao, i želeo je da je prekine ali nije znao kako.
„Salon za crtanje je ovde,“ rekao je i pokazao na skup otvorenih vrata u
prizemlju.
Pošla je ka salonu, a onda je naglo zastala, malo je falilo da naleti na nju
otpozadi. „Nebesa, ne mogu da verujem.“ Promrljala je, prva rečenica koju je
izgovorila za sat i po vremena od kada su zajedno. Napravila je nekoliko koraka, a
zatim ušla u sobu i sporo se okrenula, posmatrajudi svaki detalj u zaprepašdenju.
John je gledao u nju, pitajudi se da li je ona primetila istu stvar kao i on kada
je prvi put ušao u salon.
„Roze tapete,“ promrljala je, potvrđujudi mu da jeste primetila, zaista je
primetila. Gledala ga je u neverici. „Iznajmio si kudu koja ima roze tapete.“
„To je tamno crvena boja, Viola,“ suprostavio joj se, „nije roze.“
„Tamno crvena boja?“ uzviknu ona, odmahujudi svojom glavom. ““Oh, ne,
ne, Hammond, to nede prodi. To je roze. Roze - ružičasta boja.“ Na njegovo krajnje
zaprepašdenje, ona se nasmešila. Izgledalo je kao da se sunce pojavljuje iza
oblaka. Još više začuđujude, ona je počela da se smeje, na početku polako onda
sve jače i jače.
„John Hammond, od svih muškaraca, ima salon roze boje. Ko bi to pomislio?“
Zurio je u nju, stojedi čvrsto i slušajudi njen smeh. To je bilo nešto što nije čuo
godinama, a bio mu je tako poznat. Ni jedna žena se nije smejala kao Viola. Tako
opako, i tako erotično, dok je izgledala kao anđeo, njen smeh je uvek bio u stanju
da ga izazove u sekundi. Još uvek jeste. Osetio je želju koja je odjednom počela da
plamti u njemu, neočekivanom snagom.
„Hammond, šta je bilo?“ upitala je dok je on još uvek zurio u nju, dok je
njegovo uzbuđenje raslo u njegovom telu, gusto i toplo.
„Sedam se zvuka,“ promrljao je. „Oduvek sam voleo način na koji se smeješ.“

58
 Prestala je da se smeje. Njen osmeh izblede. Antikni sat je počeo da zvoni, a
ona je odjednom delovala tako daleko.
„Četiri sata, ved?“ rekla je i uputila se ka vratima, „Bilo bi bolje da mi pokažeš
ostatak kude, brzo. Zabava Lady Fitzhugh počinje u osam, i ja moram da se vratim
u Grosvenor Square da bi se spremila.“
Naterao je sebe da sputa želju koja je tako naglo planula u njemu, ali nije
mogao da prestane da sluša njen smeh u svojim mislima, dok su počeli da se
penju na drugi sprat. Violin erotski smeh. Kako je ikada mogao da zaboravi kako to
zvuči i šta je budilo u njemu?
Na drugom spratu, skrenuo je levo i vodio je niz kratak hodnik. „Naše sobe su
ovde,“ rekao je, otvarajuči vrata na sobi. „Ovo de biti tvoja soba. Moja je tu
pored.“
Viola je oklevala trenutak, a onda je ušla u sobu. Pogledala je oko sebe, u
sivkasto plave zidove, tamno plave draperije i nameštaj od orahovog drveta, ali
nije pokazivala nikakvu reakciju i mišljenje o sobi.
„Ako želiš okrečidemo je,“ rekao je, i prilazidi njoj, stade do nje. „Znam da te
nije briga zbog plavih zidova,“ nastavio je gledajudi u nju „pa...“
Prekinuo je, gledajudi u nju dok je ona zurila pravo ispred sebe, ugledavši
tvrdodu na njenom licu zbog načina na koji je skupila obrve. Čuo je šuštanje slame,
pogledao je dole i primetio da je tako jako stegla šešir u svojoj ruci, tako da je
počeo da se savija.
Pratedi njen pogled, shvatio je da gleda kroz vrata u njegovu sobu. Vratio je
pažnju na nju dok je ona gledala u krevet, u široki obod, sa udobnim perjanim
dušekom, velikim jastucima, i kestenjastim plišanim prekrivačem. Nje mu
promakao bol koji se pojavio na njenom licu.
Osedao je potrebu da govori.
„Od kad živim ovde, ni jedna žena nije spavala u ovim sobama, Viola.“
Okrenula se bez odgovora i otišla do drvenog ormara od oraha. Okrenuvši
mu leđa, otvorila je ormar i počela da ispituje praznu unutrašnjost kao da je to
sada najvažnija stvar.

59
 Voleo bi da može da smisli nešto što bi je opet nasmejalo. Poželo je da ona
nešto kaže- da govori o nameštaju, da pomene da li joj se dopada Gainsborough-
ova slika na zidu, da kaže da, da želi da prekreči sobu-bilo šta. Kada je progovorila,
njeno pitanje ga je uhvatilo kompletno nespremnog.
„Šta je tvoja namera, Hammonde?“ upitala ga je ne okredudi se. „Kada prođu
tri nedelje, ako se ja ne budem borila sa tobom u Domu, ako nastavimo zajednički
život zajedno, da li deš odmah zahtevati svoja prava supruga?“
On trepnu. „Šta?“
„To je jednostavno pitanje.“ Pogledala je u njega, spuštajudi svoj pogled.
Zurila je u tepih ispod njenih nogu, pritiskajudi svoj šešir rukom uz butinu. Kada on
nije odgovorio, ona opet pogleda u njega. „Hodeš li?“
Bože. John ispusti svoj dah u sporom izdahu. Brutalna istina koja ih je držala
odvojenim - da de vođenje ljubavi sa njim biti toliko neprijatno za nju sada kao što
je bilo vedim delom njihovog braka - to bilo je nešto što je potiskivao iz svog uma.
Čak i pre neki dan, kada je tražila vreme da se navikne na ideju da de živeti sa njim
ponovo, on nije želeo da misli o tome. Ali sada, stojedi u spavadoj sobi koja de biti
njena, suočen sa takvim pitanjem, postavljenim na taj način, bilo je nešto što nije
mogao više da gura u stranu, ili da o tome razmišlja kasnije.
Znao je da de nastavak zajedničkog života biti neprijatan i težak, ali ona je
njega gledala kao da ga se stvarno plaši, pitajudi ga kada de početi da zahteva
prava koje ima suprug... Kako dođavola muškarac da odgovori na takvo pitanje?
John pređe rukom preko svog lica, osedajudi se izgubljeno. Viola, koja se plaši
da vodi ljubav? Sa njim?? Nije mogao da veruje.
Opet su mu pali na pamet rani dani njihovog braka, i ako je prošlo mnogo
vremena, način kako je Viola neobuzdano nekada vodila ljubav sa njim, to je bilo
nešto što on nikada nije zaboravio, nešto što je čuvao za sebe i što mu je
omogudavalo da se lakše nosi sa njenim prezirom. Gledajudi u nju sada, osetio je
zaprepašdenje koje ga je pogodilo direktno u stomak. Šta ako on nikada ne može
da učini da se ona opet tako oseda? Kakav život de imati?
„Bože, Viola.“ rekao je, osedajudi naglo nemodan strah koji je stezao njegov
stomak. „Da li je sve nestalo? Sve?“
Ona se namršti u nedoumici zbog njegovog pitanja. „Na šta misliš?“

60
 „Postojalo je vreme kada je sve što sam trebao da uradim je da te pogledam,
ili ti da pogledaš mene, i trčali bi do najbližeg kreveta.“
Ona se trže i pogleda u daljinu.
„Nemoj.“
„Nekada je bilo varnica između nas,“ dodao je. „I vatre. Sedam se kako si
volela da te dodirujem. Bog zna, da sam voleo kada si ti dodirivala mene.“ Dok je
govorio osedao je želju kako ponovo raste u njemu, želju koja je gorela duboko u
njemu kao usijani ugalj, od kada je čuo kako se opet smeje. „Nekada je bilo dobro
između nas. Sedaš se?“
Njeno lice se ispuni bojama, a brada poče da joj podrhtava. Nije ga ni
pogledala.
On je pritiskao, znajudi da mora da je podseti kako je bilo nekada između
njih.
„Vrude, divlje i dobro. Ne mogu da verujem da si zaboravila kako si se osedala
kada smo vodili ljubav. Žudnja, sagorevanje, blaženstvo...“
„Prestani!“ počela je da plače i baci svoj šešir na njega.
Šešir je udario u njegove grudi, odskoči i pade na pod, lepršavo je padao
napravljen od slame, svile i perja. On načini korak bliže njoj, njegove misli, reči,
sedanja doveli su njegovo telo do usijanja.
„Zar smo došli do toga da pričamo o načinu na koji smo vodili ljubav, kao
nešto što sam ti ja nametnuo? Zar ne postoji ni malo magije više između nas?
Nemoj mi redi da smo sve uništili.“
„Ja nisam ništa uništila!“ Eksplodirala je. „Ti si!“
John nije davao ni pet para sada za to što ga je krivila. Mogla je još uvek da
ga izazove, kao kad upališ šibicu, i on mora da sazna da li može isto da uradi i njoj.
Ako ne može, ne postoji nade za njih. Kako joj je prišao korak bliže, ona je
napravila jedan korak unazad, udarivši u otvorena vrata ormara.
„Rekla si pre neki dan da je naš zajednički život bio pakao,“ nastavio je,
prisedajudi se. „Ali kada pogledam unazad, ja ne mislim na taj način. Sedam se

61
kako nam je zabavno bilo. Sedam se da si uvek volela da vodiš ljubav ujutru, i kako
smo doručkovali u krevetu. Džem od kupina je od uvek bio tvoj omiljeni.“
Okrenula se pokušavajudi da pobegne, ali on se stvori ispred nje pre nego što
je mogla to da uradi. Bilo je dovoljno bežanja za oboje. Podigao je svoje ruke na
police ormara, zatvorivši je da ne može da se pomeri. Nagnuo se bliže njoj,
udišudi njen mekan, delikatan miris, uzimajudi vreme da bi ga prepoznao.
Ljubičice. Još uvek miriše kao ljubičice.
Mislio je na jutra kada se davno budio osedajudi taj miris svuda oko sebe. On
zatvori oči, udišudi, slike prošlosti prolazile su mu kroz glavu- njihovo venčanje,
putovanje u Škotsku, tri meseca tamo sami u kudici, vodedi ljubav i još ljubavi, sa
njenom zlatnosmeđom kosom koja je padala preko njenog lica kao zlatna sunčana
svetlost. Jesen u Northumberland-u i masivni krevet od mahagonije u Hammond
Park-u, snežna koža, miris ljubičice i Viola svuda oko njega. Požuda je prolazila
kroz njegovo telo, i mislio je kako je svih onih jutara ljubio džem od kupina na
njenim usnama za doručak. Možda je bila u pravu o njihovom zajedničkom životu
da je bio pakao, ali sada je njegovo telo bilo vrelije nego ikada, a to bi bio lep
način da sagori.
„Sedam se koliko si loša u šahu,“ nastavio je, zatvorivši oči, govoredi o svemu
o čemu je mogao da se seti u ranim danima njihovog braka. „Sedam se kako smo
se trkali konjima, i kako bi skinula svoj šešr i bacila u vazduh, smejudi se. I kako
sam oduvek voleo način na koji se smeješ.“ Otvorio je svoje oči i pogledao u nju.
„Iako izgledaš kao anđeo, imaš erotičniji smeh nego bilo koja kurtizana koju sam
ikada imao.“
„Ti bi to trebalo da znaš.“
Ignorisao je te reči.
„Sedam se kako smo se kao mačka i pas borili, a kasnije mirili.“ Fiksirao je
svoj pogled na nju, njena lepa ružičasta usta sa punijom donjom usnom, i sa
malim madežom u uglu. „Mirenje je bio najbolji deo.“
Očigledno njeno sedanje na njihove rane dane bračnog života nije izgledalo
tako ukusno kao njegovo sedanje, jer su se njena usta skupila u tanku liniju.
Prekrstila je svoje ruke i suzila pogled. Davala mu je taj pogled - taj razorni sjaj
nadmene boginje koja de ga udariti munjevitom brzinom.
„Tvoje sedanje je puno mana, Hammonde.“
62
 „Ja ne mislim tako.“ Sagnuo se bliže i nagnu glavu u stranu. „Hajde, Viola.“
promrlja i pritisnu svoje usne na njen vrat. „Hajde da se pomirimo.“
Osetio je njen drhtaj, nasmešio se, osedudi nalet olakšanja u sebi.
„Još uvek voliš kada to uradim, zar ne?“
„Ne. Ne volim,“ odbrusi mu. „Ne volim ništa što ima veze sa tobom. Ne više.“
Pustajudi svoje ruke, stavi svoje dlanove na njegove grudi i odgurnu ga.
On je povuče natrag i pogleda u njeno lice. Boginju nije više video, na njenom
mestu, tako mu Boga, bila je žena. Istina, ona žena čije je lice bilo ispunjeno
besom, bolom, konfuzijom, očajnom panikom, čak i mržnjom. Ali John je video
nešto drugo, nešto što nije video osam godina, osam hladnih godina. Nagoveštaj
želje.
„Zar nismo bili dovoljno dugo u ratu?“ promrmljao je, približavajudi svoje
usne bliže njenim. „Zar ne možemo da proglasimo primirje?“
Stavila je svoj dlan ispod njegove brade, pokušavajudi da odgurne njegovo
lice. „Želim tvoju reč, Hammonde.“
„Moju reč?“ pitao je preko njene ruke koja je bila u rukavici. On spusti bradu
i poljubi njen dlan, ona se trže i pomeri svoju ruku.
„Pre nego što počnem da razmatram da živim opet sa tobom, želim tvoju
časnu reč kao džentlmena da nikada nedeš nametati svoje pravo supruga na silu.“
John se zaledi, te reči su ga zaustavile efektnije nego bilo šta drugo što je
mogla da kaže ili uradi.Uspavio se i nagnuo glavu u nazad, potisnuvši svoj dah
uzdahom dok je gledao u plafon. Život bi bio mnogo jednostavniji, sarkastično je
pomislio, da ga je Bog blagoslovio sa poslušnom ženom. Poslušna žena. Žena koja
bi uradila ono što bi joj se reklo i volela bi to. Ali on nije imamo takav tip žene.
Umesto toga, on je imao Violu koja je bila lepa, razmažena i zapovedna. Viola,
koja ga je i dalje mrzela posle osam godina, ali je još uvek mogla da učini da se
oseda čvrst kao stena posle samo jednog malog osmeha. Sa vrhunskim naporom,
ponovo je ugasio vatru u sebi i vratio svoj pogled na nju.
„Pre mnogo vremena proglasila si me za lažova, nevernog muža i nitkova.
Zašto bi moja reč sada tebi vredila nešto?“

63
 „To je jedina karta na koju mogu da igram. I…” zaustavila se i duboko
udahnla, gledajudi u njegovu maramu na grudima. „Nadam se da tvoja časna reč
kao džentlmena znači nešto za tebe.“
„Tako da bi ti mogla svaki put moje obedanje i čast da baciš u moje lice kada
budemo u ovakvoj situaciji.“
Nije ni potvrdila ali ni porekla, ali to nije bilo važno. On nikada nede koristiti
silu nad njom, i ona je to dobro znala. Ona se plašila, ali ne njega. Plašila se sebe.
Sada mu je bila jasna ona stidljivost koju je pokazala nešto ranije. Oboje su bili
svesni te poslednje linije gde bi muškarac i žena mogli da se zaustave u vođenju
ljubavi ili gde bi mogli da završe taj čin, i ona se plašila da de omekšati, bojala se
da de vremenom, dopustiti da je odvede do te završene linije, možda i preko te
ivice. Tražila je izlaz, način kako da ga i dalje prezire i da on i dalje bude zlikovac
da joj se ne bi slučajno dopao u nekom trenutku, čak i jutro posle. Plašila se da de
možda opet biti jutra posle. Iskezio se.
„Zašto se smeješ?“
Skinuo je osmeh sa lica. „Nedu te siliti, Viola. Nikada nisam, i nikada nedu.
Izgleda da ti je potrebna moja časna reč džentlmena, imaš je.“
Video je bljesak zadovoljstva, u tim velikim izrazito smeđim očima.
„Misliš da si pobedila, zar ne?“ upita je lagano.
„Da.“
„Moje obedanje ti pruža svu kontrolu, zar ne?“
Stegla je vilicu.
„Da.“
„U pravu si. Pruža ti. I to mi ni najmanje ne smeta. Ja sam uvek uživao kada
sam te puštao da budeš na vrhu.“ Opet je sagnuo glavu i poljubi je još jednom u
vrat, zatim odstupi.
„Bilo bi najbolje da te vratim u Grosvenor Square ili demo oboje zakasniti na
naša angažovanja.“ Okrenuo se, ostavljajudi je da mrmlja.

64
 „Pa, hajde, Viola.“ Podsetio je preko svog ramena. „Rekla si da Lady Fizhugh
održava večernju zabavu u osam. A znam da ti je uvek potrebno sat vremena kako
bi se spremila za zabavu.“
„Gde ideš ti večeras?“ Zahtevala je da zna, pratedi ga dok su izlazili iz sobe.
„Temple Bar?“
John je zastao i pogledao u nju. Opet se isceri. „Da li imaš neki bolji predlog
gde bi trebalo da provedem svoje veče?“
Zastala je pored njega, i podigla svoju bradu neznatno, kao Vojvodina sestra.
„Idi u sve bordele koji ti padnu na pamet, molim te.“ Rekla je, gledajudi ga sa
oholim dostojanstvom. „Ne zanima me ni najmanje gde ideš, šta radiš, i sa kojom
ženama se viđaš.“
„To ublažava moje brige,“ rekao je silazedi niz stepenice. „Bilo bi mi strašno
krivo da sebi uništiš veče razmišljajudi o tome šta ja radim i gde ja idem.“
Odmah iza njega, ona je uzvratila,
„Ne brini, nedu!“
Tokom vožnje natrag, nije progovorila ni reč, ali Johnu sada nije smetala
njeno dutanje. Ni sam nije mnogo govorio, zapanjen onim što se upravo desilo i
dovelo do onakvog razgovora.
Bio je ushiden, zadovoljan ali i zapanjen. Sva hladnoda sa kojoj ga je držala na
odstojanju, bila je lažna. Duboko u sebi, ispod njenog slomljenog srca i
povređenog ponosa, još uvek je osedala želju za njim. Možda ga još uvek mrzi,
možda još uvek želi da ga udari po licu i da ga otera dođavola, ali nešto se
promenilo danas između njih. Omekšala je. Samo malo, na trenutak, ali ona je
omekšala.
Bilo je neverovatno. On i Viola, bili su zapaljivi kao kremen, kao barut, za
vreme njihovog udvaranja i u ranim mesecima njihovog braka, ljubav i borba
vodile su se sa istim zanosom. Ali, nakon što se sve raspalo, nikada nisu bili više
zajedno, osim nekoliko kratkih nedelja u jeku sezone.
Čak i kada su bili prisiljeni da budu pod istim krovom, oni su se retko viđali,
klimajudi samo učtivo dok su prolazili jedan pored drugog u hodnicima, kao

65
brodovi u nodi. Ona mu je na svaki mogudi način pokazivala da više ne može da ga
podnese, i on je verovao u to.
Postali su stranci. Stigao je do tačke, gde mu je bilo sve jedno što je devojka
koja ga je nekada obožavala, sada postala žena koja ga prezire.
Bio je siguran da je moralo da se desi čudo da bi opet imali u vatru.
Ali danas, u samo jednom trenutku, sve se promenilo. Nekadašnja stara želja
se vratila, i nije bilo povratka nazad.
Viola je to znala. Znala je da je on odlučan, da ima svoj put, kao što ona želi
da ima njen, znajudi da ima samo dva oružja sa kojima može da se bori protiv
njega - njegovo obedanje i čast.
Teško oružje, za oboje, ali on nede da je pobedi u ovom ratu. Namerava da
ima sina, a to je značilo povratak voljene, strastvene žene koju je imao na
početku. Strast je bila nešto što je Viola posedovala u izobilju. Spremnost je bila
druga stvar. Da bi uspeo u tome, on mora da održi tinjanje tih varnica, da želju
koja je još uvek postojala u njoj razplamsa dok ne bude spremna da izgori i izgubi
kontrolu.
Nede biti lako. Viola je takođe bila strastvena i u svome besu kao što je bila u
želji, toliko tvrdoglava u mržnji kao što je bila u ljubavi. Da bi je opet zaveo
potrebna mu je sva njegova genijalnost koju je posedovao.
Mora učiniti da to bude zabavno. To je bilo ono što su nekada imali i izgubili-
zabava. Smeh i želja, deljenje zadovoljstva jedno drugog. Mora pronadi način kako
da sve vrati nazad.
Kada su stigli u Tremore House, ušao je sa njom u hodnik, gde su zastali
odmah kod vrata, dok je Viola sluškinji pružala sat i šešir.
„Prijatan dan, Hammonde,“ rekla je i počela da se okrede od njega.
„Viola?“ kada je stala i pogledala u njega, dodao je, „Videdu te ponovo u
petak. Idemo na izlet.“
„Izlet? Gde?“
Nasmešio se. „Videdeš. Budi spremana u dva popodne.“
Ne bi ona bila Viola, kada ne bi imala neki vid prigovora.

66
 „Zašto ti moraš da biraš gde demo da idemo na izlet?“
„Zato što sam ja tvoj muž i ti deš me poslušati?“ Nije izgledalo kao da je
mnogo pogodio komentar, i on je dodao. „Zato što imam poseban plan na umu.“
„Plašila sam se toga.“
„Izleta?“ pogledala je u njega kao da je poludeo.
„Oduvek si volela izlete. Nekada je to bila tvoja omiljena zabava. Dva
popodne je odgovarajude vreme da idemo. Uvek ogladniš oko tri.“
„Zar ja nemam nikavo pravo glasa u ovome?“
„Ne, ali možeš izabrati gde demo idi slededi put. I da, bide i slededeg puta. I
još nekoliko puta, i....“
„Oh, dobro.“ rekla je ljuto. „Kada nešto odlučiš u svojoj glavi ne postoji način
da te odgovorim.“
„A ti si rekla da nemamo više ničeg zajedničkog.“
Okrenula se sa zvukom ogorčenja, i počela da se penje uz elegantno
stepenište od kovanog gvožđa. Gledao je kako odlazi, želeo je da se nasmeje od
srede kada je video kako je spustila svoje pste na stranu vrata koju je on dodirivao.
Viola se slomila kada je poljubio njen vrat. Proklet bio ako to nije bila vrsta nekog
čuda.

67
 Poglavlje 6

U petak, Viola se molila da padne kiša. Od kada je John rekao da de idi na

piknik, nadala se ružnom vremenu. Izgledalo je, međutim, da je Bog bio
ravnodušan na njene želje, baš kao i njen muž. Ni nalik na onaj dan kada su otišli
do njegove kude na Bloomsbury Squareu, baš ovaj dan je bio svetao i divan, toplo i
prijatno aprilsko popodne. Bio je savršen dan za piknik.
Odlazak na jedan takav izlet sa njime ispunio ju je užasom. Izleti su bili jedna
od njihovih omiljenih aktivnosti u prošlosti, a tu je bilo previše uspomena vezanih
za njih, uspomena na vreme kada je njihov zajednički život bio dobar. Nikada više
nije išla na izlete. I kada joj je rekao gde planira da imaju piknik, njeno protivljenje
se desetostruko povedalo.
Sledila se u pokretu, sa rukom koja je čekala da preuzme njene rukavice od
sluškinje koja je stajala pored nje u foajeu, a ona je zurila u svog muža užasnuta.
„Gde?“
Glasno se nasmejao, a njegova zabavljenost u ovom slučaju za nju je bila
neobjašnjiva. Što se nje tiče ovde nije bilo mesta za zabavu.
„Nema potrebe da izgledaš tako kao da sam od tebe tražio da trčiš gola duž
Mall-a,“ rekao je.
„Hammonde, stvarno!“, upozorila ga je i bacila značajni pogled sa strane ka
sluškinji i slugi koji su stajali pored ulaznih vrata.
„Samo idemo u Hyde Park,“ rekao je, smejudi se još uvek.
„To znači da de se kočija voziti po Row-u.“ Bila je užasnuta i to se videlo.
„Zajedno.“
„Ne mogu da shvatim zbog čega si tako zabrinuta.“
„Ti i ja napolju, vozimo se zajedno u otvorenoj kočiji?“ Počela je da oseda
mučninu. „Na dan kao što je ovaj, pola grada de biti tamo,“ zaključila je. „Svi de
videti da smo zajedno.“
„U braku smo, Viola. Ne treba nam pratilja.“
68
 Ni malo impresionirana, besno ga je gledala dok je uzimala rukavice od
sluškinje i navlačila ih.
„Ti si razlog zbog kojeg su pratilje izmišljene. Uvek si bio.“
Nacerio se na to, izgledajudi tako zadovoljno zbog njenih reči, da je poželela
da ih odmah povuče.
„Smišljao sam razne dovitljive načine da se sakrijemo od očiju tvog brata, zar
ne?“
„Ne želim da izađem sa tobom na Row.“
„Zašto ne želiš? Plašiš se da de ljudi videti kako ti ljubim vrat?“
To je upravo bilo ono čega se plašila. Viola je osetila da vrat počinje da je
pecka.
„Hammonde, prestani da govoriš takve stvari,“ naredila je sa još značajnijim
pogledom prema slugama koji su stajali u blizini. „To nije pristojno. Uostalom, to
me se ni najmanje ne tiče.“
„Ne?“
„Ne. Zbog toga što ja ne idem.“
„Šta nije u redu, Viola? Ne želiš da pokažeš svim našim poznanicima da smo
se pomirili?“
„Nismo se pomirili! Nedu da idem i da se vucaram sa tobom po Hyde Park-u,
da ljudi dobiju utisak da smo se pomirili.“
„Obzirom da još ne živimo zajedno, teško da ih se to tiče.“
„Ako si nameravao, kao što si rekao, da se potrudiš da dobijamo iste
pozivnice, trač de se raširiti dovoljno brzo, usuđujem se da kažem. Nemam želju
da ih snabdevam na ovakav način. Nedu da idem.“
„Ako nedeš da ideš sa mnom...“ Zastao je i pogledao u sluge, a zatim se
sagnuo blizu njenog uha i promrmljao tihim glasom koji niko osim nje nije mogao
da čuje. „Ako nedeš da ideš sa mnom, izvudi du te napolje i sam du te staviti u
kočiju. Bilo ko od Vojvodinih komšija, ko bude išao trgom videde da to radim, a
posle toga, mogu samo da pretpostavim da deš se boriti sa mnom ometajudi me

69
na svakom koraku. Oni de tada znati da naše pomirenje ne ide baš dobro. Da li ti
to više odgovara?“
„Dao si mi reč da nedeš koristiti silu,“ podsetila ga je besnim šapatom.
„Ne, dao sam reč da nedu upotrebiti silu da te odvučem u krevet,“
promrmljao je odgovarajudi. „Po mom mišljenju,sve drugo je fer igra.“
„Mojoj listi opisa za tebe sada mogu da dodam i grubost.“
„Da, dakle, kao što sam ti ranije ved rekao, gruba sila dolazi u obzir s vremena
na vreme.“
Viola nije sumnjala da bi on stvario svoje pretnje, i podsetila je sebe da je
njena strategija čekanje da on odustane. Posle nekog vremena on de se umoriti od
ove igre i otidi.
„Neka onda bude na naš način,“ rekla je i okrenula se prema vratima. Kada ih
je sluga otvorio, zakoračila je napolje, dodajudi. „Što pre odemo, pre de biti
gotovo.“
„To je ona Viola koje se sedam,“ rekao je pratedi je dok je izlazila na vrata.
„Smela, pustolovna, spremna sve da proba.“
Njegova kočija je stajala na ivičnjaku. Pomogao joj je da uđe u otvorenu
kočiju, a zatim je ušao za njom, smeštajudi se pored nje na sedište od savijene i
nabrane crvene kože. Na podu pored njihovih nogu bila je izletnička korpa i kožna
vreda.
Imali su običaj da idu na piknik stalno u danima njegovog udvaranja. Uz
prisustvo pratilje, naravno, ali kako ju je ranije podsetio, uvek je uspevao da joj
ukrade jedan ili dva brza strasna poljupca, što je podstaklo da se zbog tih
ukradenih momenata u njoj probudi želja za njime. To je delovalo savršeno u
prošlosti, i on je mislio da de ponovo delovati.
Nameravao je da vrati ono vreme njihovog udvaranja, nadajudi se da de
obnoviti njenu naklonjenost prema njemu, ali sa dodatkom luksuza da de modi da
je dodiruje i ljubi a da ne mora da se skriva od radoznalih posmatrača. Bili su u
braku. Mogao je da bude bestidan koliko god mu se sviđa, i znao je to.

70
 Baš kao što je i predvidela, Hyde Park je bio pun. Kočije i konjanici su napunili
Rotten Row, i spor saobradaj je učinio da njihovo putovanje u park Violi izgleda
bolno sporo. Mogla je da vidi kako se ljudi naginj bliže jedni drugima, šapududi,
bez sumnje spekulišudi o prizoru Lorda i Lady Hammond jedno pored drugog,
zajedno, van kude.
Mrzela je da bude tema razgovora, i morala je da podnese mnogo više od
udela u zurenju, šaputanju i glasinama tokom godina. Bilo je tu nekog ispitivanja
zbog toga što je bila Vojvodina sestre, ali su Hammond-ove ljubavnice iskoristile
to da je učine jednom od omiljenih meta u društvu. Znala je da je bilo mnogo onih
koji su smatrali da je odgovorna što on nema naslednika. Tokom godina tihog,
uzdržanog života i besprekornog, pristojnog ponašanja kao odgovor na glasine,
konačno je uspela da postane toliko nezanimljiva tema za društvo, da su prestali
da raspravljaju o njoj, a to je predstavljalo veliko olakšanje za nju. Sada,
zahvaljujudi John-ovoj apsurdnoj želji da se pomire, njeno ime se ponovo vuklo
po svim bulevarskim listovima.
Oboje su primetili čestitke njihovih poznanika, dok su prolazili pored njih,
učtivo tražedi neku vrstu priznanja, ali John nije zaustavio kočiju ni na jednom
mestu, što joj je donelo veliko olakšanje. Nije se zaustavio sve dok nisu stigli do
dela parka gde je bila najmanja gužva. Tada je naložio vozaču da ode u stranu i
zaustavi kočiju.
Dvojica slugu koji su ih pratili nosedi stvari za piknik, išli su iza njih, dok je
John vodio travnatoj površini, do zasenčenog mesta pored malog jezera.
„Da li de ovde odgovarati?“ upitao ju je.
Nisu imali bilo kakvu privatnost, zbog toga što je tu bilo još mnogo ljudi koji
su šetali i ko god ih je poznavao, zurio je i šaputao. Ali je bilo tiho i pogodno kao
što je bilo pogodno i bilo koje mesto u parku na dan kao što je ovaj. Bide dovoljno
dobro.
Tada je primetila da su sluge spremile debe za njih. Sela je dole. Njena krem-
bela svilena suknja raširila se oko nje. Podvrnula ju je malo da napravi mesta za
Johna, a on je seo nasuprot njoj, dok su sluge postavljale tanjire, escajg i salvete.
Viola je zurila dole u svoje ruke i trebalo joj je dugo da skine rukavice, sve dok
su se obavljale pripreme za piknik.
„Viola?“
71
 Naterala je sebe da podigne pogled.
„Hmm?“
„Nije važno šta ljudi misle.“
„Jeste, važno je.“
„Pa šta, to ne znači da treba da se pokaže.“
Pogledala je još jednom okolo.
„Do sutra, opklade u klubovima de bez sumnje biti na tvojoj strani. I svi de ti
aplaudirati ,“ dodala je, ogorčena zbog utiska, „zbog toga sto si na kraju naterao
svoju ženu da obavi svoju dužnost.“
„Ako misliš da je to ono što de govoriti, onda to znači da te ne poznaju dobro,
zar ne?“
„Misliš zbog toga što du pobediti u našem malom ratu?“
„Ne. Zbog toga što nisi goropadnica.“ Počeo je da se smeje. „Neposlušnost je
sasvim druga priča.“
Proklet bio on i njegovo šarmantno samo-omalovažavanje. Mogao je bilo šta
da kaže, bilo šta da uradi, a bila su vremena kada je mogao da učini da poželi da se
osmehuje. Skrenula je pogled i nije odgovorila.
Kada su sluge spustile izletničku korpu i kožnu vredu pored Johna, on im je
mahnuo da se udalje, koraknuli su unazad na učtivo rastojanje, dovoljno daleko
da ne mogu da čuju, ali ipak dovoljno blizu da brzo reaguju ako nešto bude bilo
potrebno.
John je otpustio trake kožne torbe i izvadio bocu vina,bocu sa koje je
kapljala voda od istopljenog leda u kojem je bila spakovana.
„Šampanjac?“ Podigla je obrvu. „Da ne preteruješ malo zbog mene
Hammonde?“
„Veoma,“ složio se dok je vadio čašu za šampanjac iz korpe. Izvukao je čep iz
boce i sipao malo penušave tečnosti u visoku kristalnu čašu.
„Šta si još poneo?“ Pitala ga je dok joj je rukom dodavao čašu, suviše
radoznala za sadržaj korpe, da bi se pretvarala da je hladna. „Školjke, možda?“
72
nagađala je. „Ili, pošto imamo šampanjac, da li si poneo jagode prelivene
čokoladom?“
Odmahnuo je glavom i spustio šampanjac na stranu.
„Ne, ne, nešto mnogo bolje, nešto što voliš više od i jedne od tih stvari.
Palačinke.“ Pružio je ruku u korpu i izvadio okruglu činiju sa zlatno smeđim
testom, i spustio je na debe. Zatim je izneo malu posudu sa džemom.
Obožavala je palačinke sa džemom. Još jedna od njenih omilljenih stvari.
Izgleda da se John seda mnogo toga o njoj, i shvatila je da je to njegova najveda
prednost. Bilo je toliko stvari koje je znao o njoj- kako postaje gladna uvek u ovo
doba dana, koju hranu voli, kako joj je bilo divno kada joj je ljubio vrat.
„Ne sumnjam,“ promrmljala je sa uzdahom, „da je džem koji si doneo od
borovnice?“
Otvorio je malu posudu, provirio unutra sa značajnim pogledom, a zatim
pogledao nazad ka njoj, smešedi se izvio jedan ugao svojih usana.
„Znaš, verujem da je borovnica,“ rekao je, pokušavajudi da izgleda iznenađen
otkridem. „Tvoja omiljena vrsta. Kakva slučajnost.“
„To je očigledni pokušaj da me smekšaš,“ optuživala je. „Da bi mi se ponovo
dopao.“
Da me nateraš da se ponovo zaljubim u tebe.
„Istina,“ složio se bezbrižno, dok je spuštao džem na stranu i sipao šampanjac
za sebe. Nagnuo se nazad, nasuprot njoj, oslanjajudi težinu na jednoj ruci, dok su
mu noge bile ispružene pored njenih, u pozi totalne nezainteresovanosti za
činjenicu da ga je razotkrila.
„Uspeva li ved?“
„Ved?“ Namrštila se na njega i srknula šampanjac. „Ti pretpostavljaš da je
tvoja pobeda samo pitanje vremena? Strašno samouvereno od tebe da misliš da
mogu biti pobeđena tako lako, pogotovo kad koristiš tako jadne taktike kao što su
izleti i šampanjac.“
Zastao je, i pogledao je pretvarajudi se da je zbunjen.
„Da li to znači da ne želiš bilo kakve palačinke?“

73
 Stisnula je usne, ponosno nagnula glavu na jednu stranu, kolebajudi se dok je
gledala testo u korpi.
„Da li si doneo slatki krem?“
„Naravno.“ Spustio je na stranu svoju čašu i pokazao još jednu posudu.
Predala se.
„Dodaj mi palačinku,“ rekla je i spustila svoju čašu šampanjca na jedan od
tanjira pored njenog krila.
Isekao je po dužini okrulo testo za nju i predao joj obe polovine zajedno sa
kašikom. „Znao sam da de podmidivanje uspeti.“
„Baš suprotno,“ rekla je dok je kašikom razmazivala veliku količinu slatkog
krema po testu u njenoj ruci. „Nisi me prevario. Palačinke, džem. Taj šampanjac.“
Uzela je veliki zalogaj njene palačinke. „Ništa od toga nede ti doneti korist.“
„Viola, sažali se na mene,“ rekao je dok je pripremao palačinku za sebe.
„Pogledaj šta sam sve prisiljen da izdržim u nameri da te pobedim.“
Nije mogla da izdrži. Nasmešila se dok ga je posmatrala kako jede svoju
polovinu palačinke u jednom zalogaju, natrpanu do vrha kremom i džemom.
„Jadni čoveče, izgledaš kao da strašno patiš.“
Klimao je da se slaže sa time dok je gutao zalogaj u svojim ustima.
„Patim. Znaš da kajsiju volim više od borovnice. Obrisao je palcem mrlju od
džema i krema iz ugla svojih usana, a zatim ga je polizao i pogledao u nju. „Ali, i
borovnica ima svojih prednosti.“
Videla je šta je u njegovim očima, a njen um, i njeno telo i njeno srce, sve su
to prepoznali. Taj vreli, poznati pogled. Unervozila se, dok je posmatrala kako
spušta ne pojedenu polovinu svoje palačinke na stranu, ali činilo joj se kao da ne
može da se pomeri, dok je on počeo oprezno na debetu da pomera svoje telo
napred, bliže njoj. Njegovo bedro okrznulo je njeno.
„Imaš džema preko celih usana.“

74
 „ To si izmislio,“ optužila je, punih usta. Dodirnula je prstima svoja usta, da se
uveri da ju je samo zadirkivao dok je gutala zalogaj svoje palačinke. „Nemam
džem na licu.“
John je ispružio ruku iza leđa, njegova podlaktica očešala je njene gležnjeve,
dok je on prstom zagrabio malo džema iz posude. Zatim se okrenuo ka njoj i
dodirnuo ugao njenih usta.
„Da, imaš.“
To je bila igra, njihova igra, ona koju su obično igrali u prošlosti. Tokom tih
izleta, kad niko nije gledao, on bi stavljao mrvicu džema na njena usta, a zatim bi
ga poljupcem uklonio.
Kada su se venčali, to je postalo deo njihovih jutarnjih rituala. Doručak u
krevetu, džem od borovnice i vođenje ljubavi. Govorio je o tome juče, i danas,
podsedajudi je ponovo, terajudi je da se seti šta je nekad osedala za nega,vradajudi
nazad stvari koje je ona prisiljavala sebe da zaboravi.
Najviše si volela jutarnje vođenje ljubavi.
Sagnuvši se napred, približio je svoja usta njenima, taj poznati pogled još
uvek mu je bio u očima, i odjednom joj se učinilo da su uzaludni njeni pokušaji da
ostane hladna i ledena. Nešto u dubini tih smeđih očiju boje konjaka moglo je još
uvek da učini da se oseda malaksalo i toplo. Nešto nežno u tom osmehu, još uvek
je moglo da raširi toplinu kroz njeno telo i da je smekša kao da je buter na
popodnevnom suncu. Sagnuo se bliže.
Mrzela ga je. Zaista jeste.
Zastao je, njegova usta bila su samo nekoliko centimetara udaljena od njenih.
„Ne želim da celo popodne provedeš sa ljubičastim džemom na licu. Mislim,
šta de ljudi redi? Mogu za tebe da ga uklonim poljupcem.“
Borila se da dođe do daha.
„Kakva plemenita i džentlmenska ponuda, ali ovo je javno mesto.“
„To nije bitno ako su dvoje ljudi venčani.“
„To ti nije bilo važno ni kada nismo bili venčani.“

75
 Tiho se nasmejao u bradu, privukavši svoje usne par centimetara bliže, i ona
je počela da paniči. Stavila je svoju šaku između njih, pritiskajudi dlanom njegove
grudi da ga zaustavi pre nego što uspe da poljubi.
„Zar nisam bezbedna od tvog udvaranja čak ni u javnosti?“
„Nigde nisi bezbedna od mog udvaranja.“
Sledila se. Dakle, on bi to uradio. Oboje su ostali nepomični, zaustavljeni
njenom rukom i njenom neodlučnošdu. Pod njenim dlanom njegove grudi bile su
kao čvrst, mišidav zid. Mogla je da zamisli kako oseda da njegovo srce lupa jako
isto kao i njeno. Uobrazilja njene mašte, možda, zbog njegove bele lanene košulje
i prsluka boje kafe bilo je nemogude biti siguran da li je to bila istina, ali nije bilo
greške u tome da mu se u očima vidi želja. Tako davno je bilo kada ju je gledao na
takav način, tako davno je bilo kad je i ona njega želela.
Nije ga želela. Ne više.
„To nije pristojno.“ Namrštila se na njega, težedi da bude ista ona ledena
boginja za koju je znala da je on prezirao. „Hammonde, zaboravljaš se.“
„Viola, nedeš valjda stvarno da mi prigovaraš za moje ponašanje?“ pitao je.
„Ne, kad imaš džem od borovnice preko celih usana.“
„Hodu.“ Podigla je prste sa njegovih grudi i obrisala lepljivi džem koji tu
stavio, pre nego što bi on mogao da nastavi sa svojom igrom.
„Samo si napravila gore,“ rekao joj je ozbiljnim glasom, smešedi se usnama.
„Samo si ga razmazala, i sad na licu imaš veliku ljubičastu liniju. Podigao je
svoju ruku i prstima prešao linijom baš ispod jagodične kosti. „Baš tu.“
Oštro je udahnula. Koliko davno je bilo kada ju je John dodirnuo ovako,
nežno i željno? Pre više od osam godina, i još i sada je mogao da učini da uzdrhti,
kao da vreme uopšte nije prošlo.
„Ljudi nas gledaju,“ prošaputala je, očajna.
Prstima joj je milovao obraz. Trepavice su mu se spustile kad je pogledao u
njena usta.
„Ako nas posmatraju, hajde da im damo nešto što de biti vredno gledanja.“
Njegov glas je zvučao nejasno, žestoko i odražavao je ono što je osedala.

76
 Bio je nitkov. Još uvek je.
Usnama je dodirnuo njene i duboko u sebi osetila je kao da lebdi. I u kratkom
trenutku se osedala kao da pada.
Tako, tako dugo. Zaboravila je sve ovo: kako je imao običaj da joj stavi mrvicu
džema od borovnice na usta samo da bi joj ga poljupcem uklonio. Zaboravila je
kakav je bio ukus njegovih poljubaca, kakav je osedaj kada je dodirne. Naterao ju
je da se se seti stvari kojih nije želela da se seda, stvari koje su joj pružale tako
mnogo radosti.
Zar ništa nije naučila? Ništa od ovog nije bilo stvarno. Manipulisao je njome
da bi dobio ono što je želeo, baš kao što je to uradio tokom udvaranja. Od Johna
je naučila najgorču lekciju koju žena može naučiti o muškarcima. Da njegova
ljubav i njegova žudnja nisu iste stvari. Nede je prevariti ovog puta.
Sa tim obedanjem došla je sebi. Trgla se nazad, gurajudi njegovu ruku na
stranu, dok se ona pomerila brzo unazad na debetu, da bi sebi dala prostora koji
joj je bio potreban da bi mogla da diše. Bacila ja izbezumljen pogled okolo, i
potvrdio se njen najgori strah.
„Ljudi baš upravo sada pričaju o nama.“
„Govore užasne stvari, naravno.“ Nije je proganjao, umesto toga se nagnuo
pozadi, spuštajudi se na laktove, činedi se mnogo opušteniji od nje. „Ljubiti
sopstvenu ženu, naročito u javnosti je vrhunac lošeg ukusa. Moji prijatelji mi nede
dati mira zbog toga.... Moradu da pokušam da zadržim svoju prisebnost slededi
put kada budeš imala džem na svom licu.“
„Mogu li da pretpostavim da jednostavno možeš da se uzdržiš od toga da ga
tamo staviš?“
„Ali, Viola, to onda ne bi bilo zabavno.“
„Znam da je život uvek zabava za tebe.“
„Bože, nadam se. Zar ne treba da bude?“
Bilo je zabavno jednom za nju, takođe, kada je bila sa njime, ali njen život
više nije bio takav. Sadržajan, da. Zauzeta poslom, da. Zadovoljavajudi, da. Nekim
trenucima srede i momentima tuge, ali nije užurban, ne uveseljava je, nije opojan i
uzbudljiv. Nije kao život sa Johnom.

77
 Navlažila je jedan došak svoje salvete u čaši šampanjca, a zatim je energično
trljala tkaninom po svom obrazu. Trenutak kasnije pogledala je u njega.
„Da li je nestalo? I nemoj me lagati.“
„Nestalo je. Ali, trljala si tako snažno, da ti je ostalo crvenilo.“
Zgužvala je salvetu i bacila je na njega. Nameravala je da baci još jedan
pogled okolo, da vidi da li može da identifikuje neka od lica onih koji su ih
posmatrali, ali se uzdržala. Čude glasine dovoljno brzo, kao što je čula i sve ostale.
Do sutra ujutru svi u njihovim krugovima poznanika de znati da je Hammond viđen
kako ljubi svoju ženu u javnosti i da se Lady Hammond nije baš snažno borila da ga
zaustavi. I govoride da je ved bilo vreme da primi muža nazad u svoj krevet i da
nauči da bude prava žena.
Viola, međutim, nije imala nameru da učini išta od toga.

78
 Poglavlje 7

Covent Garden Opera House je ponovo bila popularna posle nekoliko godina
nemira, a mnogi ugledni plemidi obnovili su svoje pretplate za lože. Zbog toga što
je Dylan Moore bio najpoznatiji engleski kompozitor, zbog toga što je nedavno
objavio svoju simfoniju, i zbog toga što de on lično dirigovati, teatar je bio pun do
poslednjeg mesta, za njegovog koncert koji de se održati tog utorka uveče.
Hammond je imao ložu, ali ju je najčešde koristila Viola. Ove večeri sa njom
su sedele dve derke Sir Edvard-a Fitzhugh-a i tri sestre Lawrence. Viola je ovo
udesila namerno, zbog toga što joj je John u subotu poslao poruku u kojoj je
izneo svoju nameru da bude sa njom na Dylanovom koncertu. Odmah mu je
poslala odgovor da ga obavesti da je sva sedišta popunila i da de morati da sedne
negde drugde. Zatim je, naravno, krenula izbezumljeno u potragu za još jednom ili
dve osobe koje su joj bile potrebne, kako bi ga zadržala podalje.
„Ovo je tako uzbudljivo,“ Amanda Lawrence, Dylanova svastika, žagorila je
iznad škripavih zvukova dok je orkestar štimovao svoje instrumente. „Sestra mi je
rekla da Dylan godinama nije dirigovao.“
„I ja sam takođe uzbuđena da vidim njegovo izvođenje,“ Viola je priznala.
„Samo jednom sam ga videla da diriguje, i to pre mnogo godina. Bila sam u školi u
Francuskoj, i brat je došao da me poseti. Dylan je u to vreme bio na turneji po
Evropi, i Anthony me je odveo na koncert.“
Amanda je bacila pogled na svoj program.
„Njegova simfonija ide posle odmora. Da li znaš nešto o ovom drugom
kompozitoru Antoine Renet-u? On izvodi violinski koncert.“
„Nisam mnogo čula o njegovoj muzici,“ odgovarala je dok su se zvona
oglasila da objave poziv da gledaoci zauzmu svoja mesta. Nekoliko minuta
kasnije, razvodnici su zamračili lampe, i prvi deo koncerta je počeo.
Viola je tome poklonila samo površnu pažnju, njen um je bio zaokupljen
drugim stvarima. Bila je potpuno svesna diskretnog zurenja uperenog u njenom
smeru iza operskih dvogleda. Prošlo je četiri dana od njenog izleta sa Johnom, i do

79
sada su svi u Londonskom društvu diskutovali o neverovatnom pomirenju Lorda i
Lady Hammond.
Na pauzi, Fitzhugh i Lawrence devojke su otišle po sladoled, a Viola je ostala
na svom mestu. Kada su se njene prijateljice vratile, Amanda nije bila sa njima, a
njena najmlađa sestra Jane je objasnila Violi.
„Videla sam da ju je vaša snaha, vojvotkinja od Tremora, upoznala sa
dvojicom zgodnih muškaraca. Jedan od njih je izgledao baš zainteresovan za nju.“
Nasmejala se. „Nismo želele da pokvarimo nešto prekidajudi ih.“
Zvona su se ponovo oglasila, proglašavajudi da počinje drugi deo koncerta, ali
se Amanda još nije vratila. Viola se nagla naprad preko šipke i pogledala sa strane
prema Anhony-ijevoj loži, pomislivši da je možda Daphne pozvala Amanda-u da
sedne sa njima posle pauze.
„Mene tražiš?“
Nepogrešiv zvuk muževljevog glasa naterao ju je da se okrene u stolici, i
gleda sa užasom kako John seda na Amandinu upražnjenu stolicu.
„Šta radiš to?“
„Pridružujem ti se, naravno.“ Naslonio se nazad na stolicu i gladio svoju
savršeno uvezanu kravatu, smešedi joj se. Na njegovom licu bio je samozadovoljan
izraz, koji je ona poželela da tresne svojom lepezom. Bio je zgodan kao i uvek,
izgledajudi baš kao gradski kicoš pun elana u svom tamno plavom odelu,
srebrnom svilenom prsluku i beloj lanenoj košulji. Ali, njegov dobar izgled i osmeh
koji zaustavlja srce ne mogu da negiraju činjenicu da je on najviše razdražuje.
„Ne možeš da sediš sa nama ,Hammonde.“
„Naravno da mogu. Ovo je moja loža, nakon svega.“
Ignorisala je tu istinitu, groznu činjenicu.
„Rekla sam ti da sam popunila sva mesta. Moraš da odeš.“
„Da odem? To nije mogude, draga moja. Dylan je i moj prijatelj, znaš, i ni za
šta na svetu ne želim da propustim priliku da ga gledam kako diriguje. Nervozan
je, inače, kao mačka na užarenoj cigli. Pre kratkog vremena video sam ga iza
kulisa. Šalje ti pozdrave.“

80
 „Šta se desilo sa Amanda-om?“
„Kime?“
„Sestrom Grace Moore,“ rekla je i udarila svojom lepezom ka njemu.
„Mlada dama koja je sedela ovde, pre nego što si uzurpirao njeno mesto.
Gosp. Amanda Lawrence.“
„Ah, da, gospođica Lawrence.“ Pokazao je levo od njih i jedan red gore.
„Premestila se u Hewitt-ovu ložu.“
„Šta?“ Viola je zaječala i prstima pritisla svoje čelo, osedajudi da počinje
glavobolja kao još jedan podsetnik na to kakav de joj život biti ako ovu apsurdnu
ideju o pomirenju ne izbaci iz glave svog muža. On de se ponašati kao zla para,
pojavljujudi se gde god da se nalazi, bez obzira na sve što je ona činila da to spreči.
Izgledalo je da on živi za to da njen život pretvori haos, a bio je u haosu od onda
kada je plesala sa njime po podu balske dvorane i tako glupo se zaljubila u njega.
„Vojvotkinja od Tremorea je bila dovoljno ljubazna da me upozna sa
gospođicom Lawrence za vreme pauze,“ John je objasnio, „a ja sam je predstavio
Lordu Damonu. Jednom ju je pogledao i pozvao je da sed sa njegovom porodicom.
Činilo se da se njegovom ocu, tetki i dvema sestrama svidela ta ideja, zbog toga
što su imali prazno mesto. Zar to nije slučajnost?“
Podigla je svoju glavu, ali nije pogledala u njega.
„Najneverovatnija slučajnost koju si ti sredio, ne sumnjam u to.“
„Ni malo. Lady H ima prehladu. Čak i ja, takav kakav sam, proračunat i
nepošten čovek, bez obzira koliko bio odlučan da imam to zadovoljstvo da budem
u tvom društvu, čak ni ja ne mogu napraviti da markiza ima kijavicu. A što se
ostalog tiče, Damon je jednom pogledao Miss Lawrence, video tu plavu kosu i te
oči boje lešnika, i bio je izgubljen, jadni čovek. Izgledao je kao ošamudena ovca.
Nikad ranije ga nisam video da tako izgleda, ali pošto sam i sam uvek gajio strast
za određenom plavušom sa očima boje lešnika, ne mogu ga kriviti što je izgubio
glavu zbog skoro isto takve lepotice.“
Uzdržala se od ukazivanja na to da ga njegove preferencije nisu sprečile da
uživa u društvu bar nekoliko crvenokosih I isto toliko brineta proteklih godina.

81
 „Lord Damon je razvratnik i nedisciplinovan čovek najgore vrste!“ rekla je
umesto toga. „On pijanči sa tobom redovito.“
„To je najpodlija uvreda, priznajem ti, ali Lord Damon je isto i najstariji sin
markiza. Pomisli kakav bi genijalan potez bio takav brak za sestru seoskog plemida
iz Cornwall-a kao što je Miss Lawrence. Rekao bih da je to vrlo razumna partija za
udaju.“
„Osedajnost je najvažnija stvar u braku,“ uzvratila je nazad, sedajudi se reči o
tome zašto je odabrao nju. „Ljubav, naravno, nema ništa sa time.“
„Ne bih mogao to da kažem. Damon mi je izgledao kao zaljubljen muškarac,“
rekao je ignorišudi žaoku upudenu njemu i njegovom izboru za brak. Između
ostalog, čini se da si se ti prihvatila projekta lansiranja Grace-inih sestara u dobro
društvo i ja ti pomažem u tome. Kako možeš da prigovaraš kad sam upravo jednu
od njih upoznao sa bududim markizom?“
„Obedala sam Dylan-u prošle jeseni da du sestre njegove žene uvesti u dobro
društvo, ali njima nisu potrebni udvarači kao što je Lord Damon. Kao bududi
markiz, možda je dobra partija za brak, ali je katasrofa za sredu. Amanda je slatka
devojka.“
„To je baš ono što Damon-u treba da se smiri.“
„Stvarno?“ usprotivila se uglađeno. „To nije uspelo kod tebe.“
„Nisam se oženio slatkom devojkom.“
„Baš ti hvala. Ako si mislio da me pridobiješ komplimentima kao što je taj,
štedi svoj dah.“
Lampe su se zamračile još jednom. Osetivši olakšanje zbog skretanja pažnje,
Viola se nagla preko ograde, gledajudi kako je Dylan Moore stupio u prostor za
orkestar, zauzeo svoje mesto na podijumu, naklonio se publici i okrenuo se licem
prema orkestru. Ukoliko je Dylan i bio nervozan, nije to pokazao.
John se pomerio napred u svojoj stolici, i nagnuo se bliže njoj, spuštajudi
svoje podlaktice na ogradu. Njegova ramena dotakla su njena.
„Nisam se oženio slatkom devojkom,“ ponovio je šapatom pored nje, „zbog
toga što nisam želeo slatku devojku, želeo sam strastvenu devojku.“

82
 „Želeo si bogatu, mislio si.“
„Ne, bila mi je potrebna bogata.“ Nije zvučao ni najmanje postiđeno. „Želeo
sam strastvenu devojku. To sam i imao sve dok ona nije zaboravila šta je strast.“
„Kako si okrutan!“ Uzviknula je. Ali, njene reči su izgovorene baš u trenutku
kada je počela muzika, i to je bila sreda, zbog snažnih uvodnih nota simfonije koje
je izvodilo stotinu članova orkestra, niko drugi nije mogao da čuje njene reči.
Nagla se još bliže svom mužu, ali je svoj pogled zadržala na koncertu ispod njih.
„Ako sam zaboravila na strast,“ rekla mu je oštrim šapatom, „to je tvoja
krivica.“
„Da, jeste.“
Tiho priznanje ju je iznenadilo, i okrenula je glavu da ga pogleda. Bio joj je
toliko blizu da su njene usne skoro dotakle njegove, ali činilo joj se da ne može da
se pomeri.
„Johne ovo je prvi put da sam ikad čula da prihvataš krivicu za nered u
našem braku.“
„Da, zapravo, užasno je teško za muškarca da prizna da je u nečemu
pogrešio. To je prikladno nedostatku iskustva, naravno. Zbog toga što mi skoro
nikad ne grešimo.“
Stisnula je svoje usne.
„Ah,“ mrmljao je, „ skoro da sam dobio osmeh tu, zar ne?“
„Ne.“ Okrenula se od njega. „Umišljaš stvari ponovo.“
„Umišljam?“ Prstima je okrznuo njen obraz, i ona je skoro odskočila sa svoje
stolice. Stegnula je svoju izrezbarenu lepezu od slonovače snažno jednom rukom,
a prste druge ruke uvila je oko izrezbarene ograde ispred nje, napeta i oprezna,
bolno svesna zurenja prema njima, dok je on stavio ruku iza njenog vrata. Njegovi
prsti su opisivali poput pera lake krugove po njenoj koži. Njegove usne okrznule
su njeno uvo.
„Nemoj. Ljudi nas gledaju.“
John kao John ignorisao je to.

83
 „Ako si zaboravila sve o strasti, i to je moja greška, onda ja treba da ispravim
tu grešku, zar ne misliš?“
„John-“ ukočila se zaboravljajudi sve ono što je htela da kaže dok je on ljubio
njeno uvo i palcem počeo da miluje liniju njene vilice.
„Mogu da smislim sve razne načine da te podsetim,“ nastavio je. „Ako mi
dopustiš.“
Zatvorila je svoje oči. Zašto joj ovo radi? Zaboravila je na strast, to je bila
istina, ali to joj se sve sad vratilo sa osvetom. Sada ga je prebolela, i nije želela da
se seda te strasti koju je jednom osedala za njega. Nije želela da se seda jutarnjih
vođenja ljubavi sa njime, trkanja sa konjima sa njime, i kako je mogao da je natera
da se smeši i nasmeje samo što je bio blizu pored nje. Nije želela da oseti tu vrstu
vrtoglave srede nikad više. Bilo je suviše bolno kada se završilo.
Otvorila je oči i obazrivo okrenula glavu u njegovom pravcu, ali nije pogledala
u njega. Umesto toga, njen pogled je tražio jednu određenu ložu među mnogima
koje su okruživale drugi red u Covent Garden-u. Bila je dovoljno sigurna da je
Lady Pomeroy tamo, i taj prizor u mraku, prizor upadljive lepote bio je dovoljan da
ohladi bilo kakvu strast koju bi John mogao da pokuša da izazove u njoj sada.
Koliko su je samo puta, tokom ljubavne veze te žene sa Johnom, neke
neinformisane a nekad I zlobne domadice prisiljavale da sedi preko puta Anne
Pomeroy za vreme čaja ili za vreme kartanja? Violina bezbedna ledena čaura, njen
veran prijatelj koji ju je štitio tako dugo vremena, obmotala se oko nje ponovo.
„Znaš mnogo više od mene o strasti i o zadovoljstvima vođena ljubavi od
mene, Hammonde,“ rekla je. „Imao si mnogo više iskustva.“
Odlučivši čvrsto da ga ne gleda, znala je da su obe njene rečenice i smer
njenog pogleda pogodili pravo mesto. Pored svog uha čula je kako je oštro uvukao
vazduh. Njegova ruka skliznula je sa njenog obraza, i on se bez reči naslonio
leđima na svoju stolicu.
Ponovo bezbedna koliko je mogla biti, naslonila se nazad na svoje sedište,
pustivši ogradu i popustivši snažan, napeti stisak na njenoj lepezi. Njen pogled se
premestio na binu ispod i pokušala je da se koncentriše na muziku. Ali, koliko god
se nadala uspehu Dylan-ovog izvođenja, i koliko god da je bila sigurna da de to biti
trijumf, nije mogla sama doneti presudu o svemu tome, pošto joj se činilo da je

84
sve što je čula bio Johnov glas koji joj obedava strast, kada je ona znala da strast
nije dovoljna.
Kada se simfonija završila finalom, veselim zamahom struna, truba i cimbala,
gomila je odmah bila na nogama, urlajudi sa odobravanjem. Tako je i Viola ustala,
prenuta iz svog sanjarenja. Pljeskajudi zajedno sa ostalima, videla je da se Dylan
okrenuo i poklonio publici, i bila je tako sredna zbog svog prijatelja da je za
trenutak zaboravila na svoje nevolje.
Dok je John nije podsetio na njih. Usred podizanja zavese, nagnuo se bliže
njoj ponovo.
„Bez obzira na to šta du morati da uradim, nateradu te da osetiš strast Viola.
Strast koju smo nekad imali. I više od toga, nateradu te da je osetiš ponovo.
Zaklinjem ti se. Videdemo se u četvrtak. U dva sata. Tvoj je red da izabereš gde
idemo ovog puta.“
Otišao je pre nego što je imala priliku da mu odgovori. Zurila je dole u gomilu
koja se kretala ispod nje i imala je mučni, drhtavi osedaj da de njen muž uspeti. To
je upravo bilo ono čega se plašila.
U četvrtak, je shvatio da se kaje zbog činjenice da je Violi dopustio da izabere
gde de izadi ovog puta. Zaječao je.
„Ti nisi ozbiljna.“
„Oh, ali jesam.“ Uputila mu je trijumfalni osmeh dok se pela u njegovu kočiju.
„Želim da provedem popodne u Anthony-ijevom muzeju. Čula sam ga da spominje
ovog jutra da de ceo dan biti tamo.“ Nasmešila se široko. „Može lično da nas
povede u obilazak. Zar to ne bi bilo fino?“
To de biti pakao. U kočiji se smestio na sedištu pored nje, pokušavajudi da
nađe izlaz iz ovoga.
„Viola, istorija je dosadna do suza.“
„Obično mi je bila dosadna. Ali proširila sam svoja interesovanja.“
„Uključujudi i rimske antikvitete?“
„Da.“ Pogledala ga je hladno, staloženo i oh-tako-zadovoljna sobom. „Ovo de
možda delovati kao šok na tebe, ali ja sam uspela da stvorim za sebe zaista

85
upotpunjen i zadovoljavajudi život bez tebe. Razvila sam interesovanja za mnoge
stvari.“
To je verovatno bila istina, ali ni za sekund nije poverovao da je izabrala
Tremore-ov muzej zbog toga što je razvila opčinjenost krhotinama rimsko-
britanskog posuđa. Ne, izabrala je muzej zato što je bila sigurna da de njen brat
biti tamo da prati svaki njegov pokret kao soko, nadmeno i neprijateljski, i da se
potrudi da onemogudi bilo kakvo udvaranje njegovoj ženi. I ona je znala to isto.
Dok su se vozili u muzej u otvorenoj kočiji, proučavao je njen profil na
sunčevoj svetlosti. Upravo je bacila izazov njegovom smislu za humor, i to ga je
nateralo da obeda sebi da de pre nego što napuste muzej danas, ukrasti najmanje
jedan poljubac od nje. Sa njenim bratom koji lebdi okolo, morade da pribegne
maloj dovitljivosti kako bi je izdvojio nasamo, a on je imao običaj da bude dovitljiv
kada se radilo o takvim stvarima tokom njihovog udvaranja. Počeo je da smišlja
planove.
Kako se ispostavilo, Tremore je bio u muzeju taj dan, ali je vodio u obilazak
grupu venecijanskih antikvara kada su stigli, i nede biti dostupan najmanje
slededih dva sata, a mogude i više.
Bio je John-ov red da se smeši pobedonosno.
„Dakle, sada,“ mrmljao je, gledajudi svoju ženu dok su stajali u ogromnom
hodniku muzeja, „Tremore ne može da nam se pridruži. Zar to nije šteta?“
Primetio je da sada nije izgledala baš tako zadovoljna sobom.
„Vratidemo se kasnije,“ rekla je.
„Ne, ne,“ rekao je pokušavajudi da se ne nasmeje. „Ovde smo, posle svega. U
ostalom, razvila si takvu strast prema antikvitetima, i treba da si sposobna da me
vodiš u pravi obilazak ovog mesta.“
Sada je on bio taj koji odlučuje o izazovu, i ona je to znala. Njena brada
podigla se prkosno uvis.
„U redu, onda.“ Rekla je sa dostojanstvom. „Odakle želiš da kreneš?“
„Još uvek ne znam.“ Gledao je okolo i gore u visoku tavanicu prekrivenu
kupolama, i zidove i podove od travertina i mermera, i u hodnike koji su se račvali

86
u svim pravcima. Bila je to veličanstvena zgrada. Morao je da prizna da kad
Tremore nešto uradi, on to uradi kako treba.
Uzeo je odštampanu mapu od mladida koji je stajao u blizini i otvorio je. Brz
pregled mu je predočio sve što treba da zna o dizajnu mesta.
„Vidim da imaju novo krilo.“
„Da,“ odgovorila je dok je popuštala traku ispod svoje brade. Gurnula je svoj
šešir iza, i on je spao iza nje i ostao da visi između njenih lopatica. „Još uvek tamo
nema mnogo toga. Nekoliko soba sa antiknim oružjem. U tom delu zgrade bila
sam samo jednom ranije.“
„Odlično mesto za početak, zar ne misliš?“ Dao joj je mapu u ruke. „Vodi nas
tamo.“
Muzej je bio pun ljudi, naročito u novom krilu, i oni su proveli slededih sat
vremena probijajudi se usred mase koja se okupila oko izloženih bronzanih štitova
i gvozdenih koplja.
John je iznenađeno primetio da je dokazala da je više zainteresovana za
antikvitete nego što je on mislio.
„Kada si zavolela istoriju?“ pitao je dok se naginjao nad vitrinom u kojoj su
izloženi noževi sa dragim kamenjem.
„Mislim da je Anthonyev i Daphnen entuzijazam zarazan. Oni toliko govore o
tome da niko ne može da ne postane entuzijasta zajedno sa njima.“ Gestikulirala
je prema noževima. „U ostalom, dragulji su me uvek fascinirali.“
„Sedam se toga.“ Odlučio je da je vreme da preduzme prvi korak i pogledao
preko sobe prema vratima. Sedajudi se mape, znao da postoji put kojim je želeo da
ide i počeo je vešto da vodi Violu u tom pravcu, gledajudi jedan po jedan
eksponat.
Kada su zastali da se dive komplikovano izrezbarenim štitovima od kalaja,
nagnuo se bliže ka njoj.
„Idem da vidim šta ima dole,“ pokazao je prema vratima koja su vodila u
dugački hodnik. „Vratidu se.“
Odmah se pobunila.

87
 „Ali tamo dole nema ničega. Taj deo muzeja još nije otvoren.“
„To ne znači da tamo nema ničeg da se vidi, zar ne?“ Namignuvši joj, kliznuo
je u hodnik, a zatim požurio dole njegovom ogromnom dužinom do drugog kraja,
prolazedi pored nekoliko soba u kojima su bile korpe pune polomljenog posuđa,
krhotinama i polusklopljenih mozaika. Razumljivo, to su bile radne sobe za ljude iz
muzeja. Zaustavio se na kraju hodnika i pogledao levo i desno. Dugačka galerija
prostirala se u oba pravca, osvetljena četvrtastim prozorima, smeštenim na šest
metara visokoj tavanici. Otišao je levo, prolazedi pored korpi sa posuđem, ali
ničega više nije bilo. Nije bilo ni znaka od ljudi.
Violini koraci odzvanjali su kamenim podom, govoredi mu da ga je pratila, baš
kao što se i nadao.
„Johne?“ pozvala je.
„Ovde sam dole,“ viknuo je odgovorivši, i slušao dok su se njeni koraci
približavali. Video je kako je zakoračila u galeriju i zastala, dok je on gledao pravo
u nju.
„Viola,“ nežno je pozvao i video da se okrede u njegovom pravcu. Prizvao ju
je rukom sa mesta gde je stajao na kraju galerije. „Dođi ovde dole da vidiš ovo.“
„Šta da vidim? Tamo dole nema ničega.“
„Kako znaš? Sama si rekla da si samo jednom bila u novom krilu. Da li si
ovamo dolazila?“
„Ne, ali rekla sam ti da ovaj deo zgrade nije čak još ni otvoren. To piše i u
mapi.
„Zaboravi mapu.“ Prošao je nekoliko koraka natrag i napravio predstavu
gledajudi u dva kraja još jedne prazne galerije. „Meni se čini da ovde dole ima
mnogo toga da se vidi,“ rekao je, i vratio pogled na nju trudedi se da deluje što je
nevinije mogao.
Namrštila se, na njenom licu bio je ljupki izraz zbunjenosti. Pogledala je dole
u mapu, a zatim nazad u njega. „Šta ima tamo dole? Još posuđa, pretpostavljam.“
„Gomila toga, i neke druge stvari, takođe.“
Stupila je korak bliže. „Kakve stvari?“

88
 „Želiš li listu? Dođi i sama pogledaj.“
Nestao je iza ugla i zakoračio u nišu u kojoj je razumljivo trebala da bude
statua, ali je trenutno bila prazna. Naslonio se jednim ramenom na kameni zid,i
čekajudi slušao kako se približava. Pala je na to. Uvek jeste, blagoslovio je njenu
poverljivu dušu. Nacerio se. Kada je naišla iza ugla, i videla ga kako stoji u niši,
smešedi joj se, njen namršen zbunjeni pogled pretvorio se u dubok i mrki pogled.
„Prevario si me.“
„Naravno da jesam.“ Odmakao se od zida, smejudi se dok je klizio svojim
rukama oko njenog struka i privukao je bliže. „Obično sam to radio sve vreme,
tražedi načine da budeš sa mnom nasamo. Zar se ne sedaš?“
„Sedam se. Pusti me i prestani da budeš smešan.“
Počela je da se udaljava od njega, ali on joj nije dopustio. Umesto toga,
povukao ju je sa sobom nazad u nišu.
„Hammonde, šta to radiš?“
Vešto ih je doveo okolo u uski prostor, tako da su njena leđa bila pribijena uz
zid.
„Sada si u zamci . Da bi izašla, moraš da platiš cenu. Sedaš se kako te stvari
idu, zar ne?“
Sedala se. Zuredi u njega iz senovitog ugla u kojem ju je uhvatio u zamku,
liznula je svoje usne kao da su odjednom postale suve.
„Nedu te poljubiti.“
Njegov osmeh se produbljivao, dok se dlanom oslanjao na zid i sagnuo bliže
njoj. Svojom slobodnom rukom igrao se trakama njenog šešira. Povukao je
odvezujudi ih, i njen slamnati šešir sleteo je na pod iza nje.
„Svaki put padneš na ovaj trik,“ rekao je preletevši prstima preko dugmeta
njene šal kragne. „Mislim da je to zbog toga što potajno želiš da te poljubim, ali,
jednostavno ne možeš da budeš poštena i to priznaš.“
„Ako padam na tvoje trikove, to je zbog toga što si ti majstor obmane.“
Pomerila se kao da de da iskorači iz niše, kao da je očekivala da de je pustiti da
prođe. Nije je pustio.

89
 Umesto toga, stegnuo je prste oko dugmeta kragne na njenoj ključnoj kosti, a
šakom slobodne ruke obuhvatio je njen vrat sa strane.
„Pravila su pravila,“ rekao je, milujudi njenu vilicu svojim palcem. „Prvo
moraš da me poljubiš.“
„Činili smo takve budalaste stvari za vreme našeg udvaranja, ali mi se više ne
udvaramo.“
„Ne udvaramo se?” Kontrirao joj je sa sarkastičnim zabavljenim tonom glasa,
gušedi preveliko uzbuđenje koje je osedao ovog trenutka. „Ovo mi baš izgleda kao
zavođenje. Mnogo uzbuđujudeg iščekivanja i mnogo rada i genijalnosti sa moje
strane. Kada sam se oženio mislio sam da nedu morati više da pribegavam
ovakvim radnjama udvaranja, ali ti me prisiljavaš da preduzmem očajničke mere.“
„Prisiljavam te? Od svih smešnih…“ prekinula je, ugrizla se za usnu i još
jednom pokušala da prođe pored njega. Nije hteo da joj dopusti, i ona je
uznemireno uzdahnula. „Pusti me Hammonde.“
„Pustidu te, obedavam.“ Kliznuo je rukom sa zida i obavio je sa strane oko
njenog struka, još uvek se igrajudi dugmetom njene kragne. „Ali, prvo moram
dobiti poljubac.“
Određeni muški glas odjeknuo je do njih sa drugog kraja galerije, prekidajudi
bilo kakav odgovor koji je mogla da smisli.
„Gospodo, znam da ste željni pogleda na rimsko-britansko posuđe koje smo
sakupili ove godine a koje još nije na izložbi. Pratite me.“
„To je Anthony!“ Viola je prošaputala, spuštajudi mapu i gurajudi Johna
izbezumljeno sa obe ruke. „Pronadi de nas.“
John se nije pomerio.
„Pa šta? Sad smo venčani, sedaš li se?“
„Pusti me odavde.“ Kad se još uvek nije pomerio, očajanje joj se pojavilo u
glasu. „Dovešde Venecijance ovamo!“
Držedi je na mestu sa obe ruke oko njenog struka, John se nagnuo nazad da
pogleda izvan niše i niz dugačku galeriju, gde se Vojvoda od Tremorea zastao, a

90
zatim se okrenuo na desno. Pratio ga je red postarije gospode, a oni su se kretali
ka dubljim delovima novog krila.
„Ne, nede,“ John joj je odgovorio šapatom. „Idu na drugu stranu.“
Odmah su nestali iz vidokruga, i njihovi koraci više nisu mogli da se čuju, a on
je ponovo obratio pažnju na zadatak od životne važnosti u njegovim rukama.
„Otišli su,“ rekao je približavajudi se ponovo svojoj ženi. „Sada, gde smo ono
stali.“
Pogledala je okolo, kao da pokušava da otkrije način kojim de da pobegne, ali
nije bilo ni jednog. Bila je sa tri strane opkoljena kamenim zidovima. Saterana u
došak, spustila je svoju vilicu.
„Želim da me pustiš.“
John je odmahnuo svojom glavom.
„Želim moj poljubac.“
Ispustila je zvuk nestrpljenja.
„Muškarci su takva deca.“
Podigao je ruku sa njenog struka, da obuhvati dlanom njen obraz, i osedaj
njene meke, nežne kože na njegovom dlanu, učinio je da se njegova želja pojača.
Palcem je milovao maleni mladež u uglu njenih usana, i duboko je udahnuo miris
ljubičice. Lagana bol zbog žudnje u njemu počela je da ga pali još više.
„Moje misli u ovom trenutku, su sve osim detinjastih, veruj mi.“
Nagoveštaj panike joj se pojavio na licu.
„Nedu te poljubiti.“
Još uvek milujudi njen obraz, kliznuo je slobodnom rukom oko njenog struka.
„U redu. Savršeno sam zadovoljan time da samo stojim ovde i da te grlim.“
„Misliš da demo ostati ovde ceo dan?“
„To zavisi od tebe. Hajde, Viola. Skupi se.“ Sagnuo je glavu, pomerajudi nazad
svoju ruku dok je svojim prstima kliznuo u njenu kosu, rastresajudi komplikovani

91
čvor na njenom potiljku. Ukosnica je pala udarajudi u kameni pod kod njihovih
nogu sa tihim zveketom.
Približio je svoja usta njenima i gledao u njene razdvojene usne. Njene guste
smeđe obrve delom su se spustile. O, da, setila se ove njihove igre, kao što se i on
sedao. Samo zbog toga što je prošlo tako dosta vramena od kada su se udvarali,
on obuzdavao, kontrolišudi žudnju u svom telu, čekao je da želja u njoj plane.
Svojim usnama je lagano okrznuo njen obraz, baš na ivici njenih usana.
„Jedan poljubac,“ nagovarao ju je. „Daj mi samo jedan i pustidu te.“
„Ne, nedeš.“ Jako je zažmurila. „Suviše te dobro poznajem, da bih poverovala
u to. Postadeš još slobodniji.“
„Samo ukoliko ne kažeš ne.“ Igrao se dugmetom na kragni, otkopčavajudi ga,
zatim je sklonio čipkani šal, izlažudi kožu njenog vrata i ramena iznad duboko
zaobljenog dekoltea njene haljine.
„Šta to radiš?“ Posegnula je za kragnom, ali ju je on ispustio na pod.
„Uzimam tu slobodu. Predugo si neodlučna.“ Sagnuo je glavu i poljubio
otkrivenu kožu duž njenog vrata sa strane, udišudi njen nežni poznati miris.
Ispustila je mali, drhtavi dah. Njen vrat, njena slaba tačka, to je bila njegova
prilika. Toplo se nasmejao uz njen vrat, voledi to kako je reagovala.
Koraci su odzvanjali po kamenu, a glasovi muškarca i žene dolebdeleli su do
njih iz daljine. Očigledno je i nekom drugom muškarcu palo na pamet da muzej
pruža mnogo mogudnosti da mogu da osame svoje žene.
„Moraš da me pustiš,“ Viola je prošaputala, ali ovog puta ne tako energično.
„Neko de nas videti.“
Neobeshrabljen nečim tako trivijalnim kao što su udaljeni glasovi, spuštao je
poljupce duž krivine njenog vrata i ramena, dok je rukom klizio na dole.
„Moraju da prođu celom dužinom galerije, a mi demo ih čuti na vreme.
Uostalom…“ Prekinuo je, zaboravljajudi šta je hteo da kaže, dok svoj dlan savio
oko njene pune okrugle dojke, čulo se njeno lagano dahtanje. Slojevi tkanine su
mu smetali, ali savršeno jasno se sedao sočnih oblina njegove žene. Uzbuđenje u
njemu je raslo kao plima i zaboravio je bilo šta što je hteo da kaže.

92
 Klizila je svojom rukom između njih, uvijajudi prste oko njegovog ručnog
zgloba kao da hode da spusti njegovu ruku. Umirio se, napet, čekajudi u agoniji
dok je njenu dojku držao svojim dlanom. Setio se pravila koje su davno uspostavili.
Bilo da ju je ljubio ili ne, ako ga zaustavi, on staje. Ali, ne pre toga.
Pomerila je ruku, njena šaka je preklopila njegovu, ne pritiskajudi baš njegovu
ruku na njenu dojku, ali ne odbijajudi ga. Predutno ohrabrenje. Nije ga još
zaustavila.
John je preko tkanine svojom rukom obuhvatio njenu dojku, svojim prstima
je prelazio napred i nazad po goloj koži baš iznad okruglog dekoltea njene haljine.
Osetio je ukus kože njenog vrata stalno je po malo grickajudi celim putem do
njenog obraza.
Njeno disanje se sada ubrzalo, i ona se uvijala u njegovim rukama.
„Neko de nas videti,“ ječala je nežno, zvučedi odjednom uzbunjeno, očajno i
ljuto. „Oh, Johne, neko de nas videti.“
„Onda je bolje da me brzo poljubiš.“
Ispustila je zvuk bez reči, okrenula se licem ka njemu, i dala mu ono što je
želeo. Njena usta dodirnula su njegova i otvorila su se, šaljudi blještavo
zadovoljstvo kroz njegovo telo. Podigla je ruku i njome prekrila njegov obraz. Na
svojoj koži osetio je njenu glatku i hladnu rukavicu, njena usta bila su vruda i
slatka. Zatvorio je oči, uživajudi u zadovoljstvu, tako davno zaboravljenom, a ipak
tako poznatom. To je bila Viola; setio se njenog ukusa dok ju je ljubio, sedao se
nabrekle punode njene donje usne dok ju je sisao, sedao se savršene linije njenih
zuba dok ih je istraživao svojim jezikom.
Odjednom je prekinula poljubac, okrenuvši svoje lice na stranu. Pomerila se
u njegovom zagrljaju, i ispustila slab zvuk- protesta, možda.
Pored krvi koja je kolala njime, i njenog nežnog malog prigovora, čuo je još
nešto, lupanje koraka koji su krenuli dole u galeriju ka njima, i John je znao da
nema više vremena. Barem za danas.
Otrgnuvši se, pritisnuo brzi poslednji poljubac na njen vrat sa sa strane,
povukao se nazad i pustio je. Sagnuo se da podigne njenu šal kragnu i šešir sa
poda i dao joj u ruke. Dok su se koraci približavali, on je pričvršdivao svoju kravatu,
i naginjudi se provirio iz niše, težedi da silom obuzda svoje uzbuđenje i povrati

93
izgled duševnog zdravlja. Stariji, pognuti gospodin, u prašnjavom crnom odelu i sa
naočarima je išao ka njemu.
Pored njega, John je mogao da čuje šuštanje slame i tkanine dok je Viola
nameštala svoj šešir, navlačila svoju kragnu, i ispravljala svoju pogužvanu odedu.
„Konačno!“ John je uzviknuo i iskoračio iz odvojene niše. „Lutali smo okolo
pokušavajudi da pronađemo izlaz, ali je sada ovde neko ko može da nam
pomogne.“
Stariji čovek se zaustavio i zaškiljio, viredi dole u dugačku galeriju.
„Da li je neko sa vama gospodine?“
„Moja žena i ja smo gledali novu kolekciju antiknog oružja. Izgleda da smo se
izgubili.“
„Mogu da kažem da jeste. Taj put u opšte nije ovde dole.“
John je prikazao sebe glupavo zbunjenim.
„Zar nije?“ Okrenuo je glavu u Violinom pravcu. „Izvini, najdraža. Izgleda da
sam nas vodio pogrešnim putem.“
Izveo je ne-baš-tako-nežan udarac nogom zbog takve primedbe.
„Zar niste uzeli mapu kada ste ušli?“ čovek je pitao.
„Mapu?“ John je prstima pritisnuo čelo kao da pokušava da razmisli. „Ne, ne
verujem da jesmo.“
„Ja sam gospodin Addison, pomodnik direktora antikviteta.“ Dao je znak
jednom rukom. „ Ja du uputiti Vas i Vašu ženu do naoružanja.“
„To je veoma ljubazno od Vas.“ John je pogledao u nišu i ispružio ruku Violi,
dodajudi kroz šapat, „dugme na kragni.“
Prikačila ga je, prodorno ga gledajudi kao da je sve to njegova krivica. Držala
je svoju bradu oholo, do nivoa arogantnosti kako priliči Vojvodinoj sestri,
odgurnula je nazad nekoliko ispalih uvojaka kose koji su joj pali preko lica, a zatim
je svoju ruku stavila u njegovu i zakoračila u galeriju.
„Zašto, sačuvaj me Bože!“ stariji čovek je uzviknuo, „Lady Hammond!“

94
 „Dobar dan, gospodine Addison.“ Pokušala je da zvuči dostojanstveno, John
je znao, ali još uvek je bilo crvenila na njenim obrazima, bila je na ivici da izgubi
glas, a odeda joj je bila pogužvana, čemu je on doprineo sa velikim zadovoljstvom.
„Ponovo ste se izgubili, moja Lady?“ Gospodin Addison odmahnuo je glavom
prema njoj.
Nemodno se osmehnula, kao ograničena žena, osmehom koji imaju samo
blesavi starci i glupi mladi.
„To je novo krilo, gospodine. Ono me zbunjuje.“
„Stalno vam govorim da ponesete jednu od mapa kada idete da lutate po
muzeju,“ rekao je, odgovarajudi na njen osmeh popustljivo jednim od svojih
osmeha. Stavio je naočare gore na svoj nos. „Vidim da Vam danas Vaš muž pravi
društvo.“
John se naklonio.
„Lord Hammond.“ Predstavio se kada je Viola to propustila da učini.
„Zadovoljstvo mi je, moj Lorde. Dođite ovuda da vidite naoružanje.“
Pratili su ga idudi nekoliko koraka iza gospodina Addison-a dok ih je on vodio
van galerije.
„To je bilo blizu,“ John je mrmljao u njeno uvo, nežno se smejudi, razveseljen
celim iskustvom, pogotovo što je zadovoljio strast koju je pobudio kod svoje žene,
što je predstavljalo njegov poen za celo popodne. „Nisam se ovoliko zabavljao
godinama.“
Frknula je.
„ Ne očekuj da deš imati išta više od toga,“ šapnula mu je nazad. „Bar ne sa
mnom. Nemam nameru da dozvolim da me ponovo prevariš.“
„Ne?“ Bacio je pogled sa strane prema njoj i nacerio se. „Sada je to izazov
kome ne mogu da odolim.“

95
 Poglavlje 8

Viola je zurila u svoj lik u ogledalu u garderobi modistkinje, ne zapažajudi svoj

odraz, ni kostim koji je trebala da nosi na dobrotvornom balu. Sve što je mogla da
vidi, bio je poročni osmeh njenog muža. Nemoralni,besramni muškarac, zaista je
to bio, koristio je sve vrste trikova i smicalica na njoj, baš kao što je to obično
radio, i kao što je i rekao, uvek je padala na to. Morade bolje da pazi na svoje
ponašanje u bududnosti. Tako je bio dobar u tome da je prevari.
Takođe je bio dobar i u drugim stvarima.Prstima je dodirnula svoja usta,
ponovo osedajudi nežnu toplotu njegovog poljupca, čak I ako je sebe podsedala da
je dobar u ljubljenju zbog toga što je to radio toliko mnogo puta. Ta istina i bolno
podsedanje nije pomoglo.To je doprinelo da se oseda još smušenije i očajnije.
Šta se to desilo juče? Zatvorila je oči, razmišljajudi o ukradenim trenucima u
muzeju, i znala je odgovor. Izgubila je glavu, baš kao naivna devojčica od devet
godina.
Tako davno je bilo kada ju je John dodirnuo na takav način, ali vreme nije
pravilo razliku u načinu na koji mu je odgovorila. Vreme nije poduprlo njen ponos
dovoljno da ukloni uzbuđenje izazvano njegovim rukama i njegovim ustima.
Obavila je ruke oko sebe i otvorila oči. Gledajudi u svoj odraz, osvrnuvši se na
sebe, videla je svu svoju zbunjenost i patnju, i nije mogla da razume sopstveni um
i sopstveno srce. Šta nije bilo u redu sa njom? Ponos ju je održao svojom kada joj
je slomljeno srce, pomogao joj da drži glavu visoko kada se on okrenuo drugim
ženama. Pomogao joj je da se pretvara pred njim i pred svetom da nije marila za
ono što je radio, omogudio joj je da nađe zadovoljstvo u životu, u dobrotvornom
radu i dobre prijatelje. Gde je sav njen ponos bio juče?
Povredide je ponovo ako mu dozvoli. Hode. Njegova prevara da je odvuče u
prazne hodnike i ukrade poljupce može biti neškodljiva jednom, ali je sada znala
da je I dalje mogao da je laže o najvažnijim stvarima gledajudi je u oči, a ona je
uvek želela da mu veruje. To je ono čega se plašila. Kako je lako bilo da mu veruje.
Da li me voliš?
Naravno da te volim. Obožavam te.

96
 Prekinulo ju je kucanje na vratima, i na njen poziv da uđe, Daphne je ušla u
garderobu modistkinje, nosedi kostim Kleopatre.
„Onda?“, pitala je, gladedi teške uvojke svoje crne perike „Šta misliš?“
Mislim da gubim razum.
Ulažudi napor, Viola je izlazak u muzej prethodnog popodneva izbacila iz svog
uma. Bilo bi u redu i da izgubi svoj razum, samo da mu ne dozvoli da ukrade njeno
srce. Osetivši olakšanje zbog odvradanja, okrenula se prema svojoj snaji, i
nasmešila se.
„Da li je Kleopatra nosila naočare?“
Daphne je napravila izraz lica. Smejudi se, rekla je.
„Nedu ih nositi na balu, najdraža. Šta misliš o kostimu?“ Igrala se sa širokom
ogrlicom od dragulja iznad graciozne bele haljine. „Da li je suviše budalasto od
mene da izaberem nešto ovakvo?“
Viola je pogledala u svoju najbolju drugaricu na svetu, razmišljajudi kakva je
žena bila Daphne kada su se upoznale pre dve godine - sramežljiva, stidljiva,
toliko nesigurna u sebe, a toliko zaljubljena u Anthonya, i jako se trudila da to
sakrije. Sada je bila drugačija. Imala je strastveno uzvradenu ljubav svog muža i
odgovornosti njene uloge kao Vojvotkinje od Tremorea, koje su odnele mnogo od
Daphne-ine stidljivosti i zamenile je dozom samopouzdanja. Ali bili su trenuci, kao
što je ovaj, kada bi stidljiva žena koju je Viola upoznala, provirila napolje.
„Upšte nije budalasto,“ Viola ju je uveravala. „Zasto misliš da je tako?“
„Uvek sam želela da budem Kleopatra,“ Daphne je priznala. „Još nisam
sigurna da mogu da budem uverljiva u toj ulozi. Čak I ako je to samo zbog Fancy
Dress bala, mi svoje uloge tobože treba da igramo celo veče.“
„Ti meni izgledaš vrlo kraljevski,“ rekla je Viola smejudi se. „I Anthony je čini
mi se voljan da bude tvoj Marc Antony. On bi uzeo celo Rimsko carstvo ako bi mu
ti to tražila.“
Daphne je izvila usta u osmeh koji je malo podsedao na mačku ispred posude
sa mlekom.

97
 „Istina je. Takođe, više volim što je tako. Jednom mi je rekao da imam svu
mod nad njim zbog toga što žene imaju svu mod sveta nad muškarcima samo ako
je upotrebljavaju kako treba. Dugo mi je trebalo da shvatim šta je mislio pod
time.“
Viola je uzdahnula.
„Ako to razumeš, ti objasni onda meni,“ rekla je suvo. „Baš sada mi je
potrebno nešto od te modi.“
Njena snaja bledo se osmehnula, i Daphne je pogledala u nju sa
nagoveštajem sažaljenja. Viola to nije pogla da podnese. Okrenula se u pirueti.
„Šta misliš o meni kao francuskoj markizi?“
„Mislim da izgledaš divno. Kao i uvek.“
„Hvala ti, ali šta misliš o kostimu? Da li je autentičan?“
Daphne je nagnula glavu.
„Ako želiš zaista da budeš autentična, moradeš da napuderišeš svoju kosu.“
Viola je pogladila tamno plavi somot njene nadsuknje. „Zar to nede napraviti
mnogo nereda?“
„Bar ga više ne prave sa šederom.“
„Puder za kosu je bio pravljen sa šederom? Zar to nije privlačilo sve vrste
insekata?“
„To je sigurno bilo nezgoda.“
„Kako je to grozno.” Teško da de je to odbraniti od Hammonda, ali bi možda
bilo vredno pokušati. Podsetila je sebe da nede više razmišljati o njemu. „Da li
nadsuknja stoji kako treba na rubu?“, pitala je, ponovo se okredudi u krug.
„Izgleda da je malo kriva.“
„To je široka suknja, mislim, nije vreda.“ Daphne je podesila jednu od strana
široke suknje. „Ako ne želiš da brineš o puderisanju svoje kose, možeš da ideš kao
grčka princeza pre dve hiljade godina. Tada možeš da nosiš kupu od masti na glavi
umesto pudera za kosu.“

98
 „Mast?“ Viola je okrenula lice ka ogledalu i pogledala u odraz svoje snaje.
„Zašto bi na kugli zemaljskoj ja trebala da nosim mast na svojoj glavi?“
Njen užasnut izraz je učinio da se druga žena ponovo nasmeje.
„Mast je bila parfemisana, i na vrudini se topila oslobađajudi miris.“
„Znaš veoma zanimljive stvari, Daphne. Hvala ti za sugestije, ali ostadu sa
ovim što imam. Ne mogu da zamislim šta bi Lady Deane rekla ako bih se pojavila
na balu sa parfemisanom mašdu na glavi.” Viola je pogladila nadsuknju koja je
stajala preko široke suknje na njenim kukovima. „Pošto znaš tako mnogo, draga
sestro, kako da izbegnem da puder padne na ovaj tamno plavi somot?“
„Nosi periku. Mnogi ljudi su je nosili pre osamdeset godina.“
„Ne, postade mi vrude, i svrbede me glava. Mrzim to.“
„Znači zbog toga stalno bacaš svoje šešire! Sada razumem.“
Čulo se grabanje na vratima, i Mirelle, najpoznatija Londonska modna
dizajnerka je ušla u garderobu.
„Vaša svetlosti. Lady Hammond.“ Naklonila se prvo Daphne, a zatim Violi.
„Nadam se da Vam se dopadaju Vaši kostimi? Da li ima nešto što biste želeli da se
promeni? Stojim vam na raspolaganju.“
„Meni se moj baš mnogo dopada,“ Daphne je rekla.
Modistkinja je pljesnula rukama zadovoljno.
„Vaša svetlost je veoma ljubazna.“ Okrenula se ka Violi. „A Vama, moja
Lady?“
„Mirelle, šta drugi koriste kao puder za svoju kosu? Talk?“
„Danas se za perike pravi veoma fin puder za kosu, moja lady. Vidite, koriste
ga advokati i sudije. Možete napuderisati svoju kosu time. Ali ako mi je dopušteno
da dam svoje mišljenje o tome, bila bi šteta da se Vaša kosa pokrije puderom.
Tako je divne boje, i u kombinaciji sa bledo plavom svilom i tamno plavim
somotom, deluje veoma lepo, veoma privlačno.“

99
 Ti strasni trenuci u muzeju bljesnuli su ponovo u njenom umu, i Viola je
osetila da njeni obrazi gore u mučnom sedanju. Nije bila sigurna da želi da bude
privlačna. To je bilo suviše opasno.
„Hvala ti, Mirelle.“
„Slažem se sa njom,“ Daphne je dobacila. „Žena iz bilo kog doba koja ima
kosu tvoje boje ne treba da je prekriva puderom.“
„Onda ga nedu stavljati.“ Rekla je sebi da je to zbog toga što puder pravi
nered. Činjenica da je Hammond uvek voleo boju njene kose nije imala ništa sa
time. Pritisla je ruku na niski dekolte jako stegnutog korseta od izvezene plave
svile. „Ali, imademo drugi problem. Bal je, ali nikad nedu modi da plešem valcer ili
seoski ples u ovome. Nije ni čudo što su mogli da plešu samo menuet u doba
moje prababe.“ Pogledala je u Mirelle. „Možete li malo popustite struk?“
„Znate, može samo malo, ili de se pokvariti linija korseta.“
„Popustite najviše što možete, Mirelle. U suprotnom nedu biti sposobna da
dišem.“ Razmislila je o svom izboru poslednji put, a zatim je klimnula. „Zaista mi
se mnogo dopada haljina. Vez je divan.“
„Uvek mi je drago da budem na usluzi, moja lady.“
Mirelle se povukla i jedan asistent je pomogao Violi da ponovo obuče svoju
odedu. Posle toga, ona i Daphne su napustile modistkinju.
„Znaš, Mirelle je bila u pravu,“ Daphne je rekla dok su ulazile u Anthony-ev
fijaker. „Zaista izgledaš prelepo u toj haljini.“
Viola se naslonila nazad na sedište kočije pored svoje snaje i pogledala je
razočarano.
„Na svetu ima mnogo lepih žena, Daphne, ali lepota nije dovoljna da zadrži
vernost muža. Šta je dovoljno?“
Daphne je obavila ruku oko njenih ramena grledi je.
„Ne znam, draga. Zaista ne znam.“
„Ne znam ni ja,“ prošaputala je. „Volela bih da znam.“

100
 ****
John je znao da zavođenje sopstvene žene zahteva očajne mere. Znao je
takođe da de biti primoran da izdrži određenu količinu patnje.
Držao se van Grosvenor Squarea nekoliko dana, govoredi sebi da de joj
njegovo odsustvo nedostajati, ali istina je bila da je njemu bilo potrebno vreme da
obuzda sopstvenu žudnju. Sedanja iz muzeja, sedanje na ukus Violinih usana,
nežni, sočni osedaj nje u njegovim rukama, opsedali su njegove snove sve vreme
dok se držao sa strane i dominirali njegovim mislima ta tri duga dana. Ali to je bila
slatka patnja.
U ponedeljak popodne odlučio je da ima dovoljno kontrole da je vidi ponovo,
ali ovog puta je sumnjao da de uspeti da ukrade nekoliko poljubaca u tamnom
došku. Verovao je da de danas morati da izdrži drugu vrstu torture. Nameravao je
da vodi Violu u kupovinu.
Njegov predlog da preuredi kudu na Bloomsbury Squareu nije dočekan baš sa
entuzijazmom kao što se nadao, ali ako počne da bira stvari za kudu, možda de
početi da se oseda kao deo nje, a to samo može da pomogne njegovoj stvari.
Takođe je znao koliko njegova žena voli da kupuje.
Kada je John posetio Violu na Grosvenor Squareu to popodne, ponovo joj je
predložio ideju da idu u kupovinu za njihovu kudu u gradu, ali je otkrio da opet
nije dočekana sa entuzijazmom s njene strane.
„Ne želim da idem,“ rekla je i sela na sofu u Tremore-voj sobi za primanje.
„Ne osedam se dobro.“
„Da li ti je bilo ko ikada rekao da si loša lažljivica? Stavi šešir, donesi svoju
torbicu i idemo našim poslom.“
„Rekla sam ti da ne želim da preuređujem tvoju kudu.“
„To je takođe i tvoja kuda. Dao sam svoju časnu reč kad smo se venčali, sedaš
li se? Sa svim svojim ovozemaljskim dobrima, tebe darujem, i sve to.”
Prekrstila je ruke.
„Nisi imao bilo kakva ovozemaljska dobra.“

101
 „Imao sam imovinu. Titulu. Nekoliko užasnih slika prethodnog vikonta. Šta, to
se ne računa?“
„Zašto ne povedeš Lady Pomeroy u kupovinu? Ona voli Bond Street, i voli da
troši Pomeroyev novac.“
Proučavao ju je, i znao je da mu je bacila Anne-u u lice da bi ga oterala.
Pretpostavljao je da bi mogao da joj ispriča o Anne-i.
Otvaranje te teme bilo bi slično silasku u zmijsku gnezdo, I sigurno ne bi
prošao bez povrede. Mogao je da joj kaže kako je to bila prazna ljubavna afera,
ublažavanje fizičkih potreba i ništa više, ali sumnjao je da de to napraviti bili kakvu
razliku. Pričanje o tome može samo da pogorša stvari. Sigurno bi završili svađom, i
uostalom kakva korist bi bila od ponavljanja cele stvari? Njegova veza sa Anne-om
završila se pre pet godina. Bududnost je bila ono što je važno. Sem toga, razuman
čovek nikada ne skače u zmijsku gnezdo.
„Da li ti više odgovara da šetaš do Bond Streeta, ili da uzmeš moju kočiju?“
pitao je blago.
Ispustila je zvuk nestrpljenja, ustala i otišla do kamina.
„Rekla sam ti da ne želim da idem u kupovinu,“ rekla je preko ramena.
„Viola, ti voliš da obilaziš prodavnice, a znaš koliko ja to mrzim. Pomislio sam
da deš hteti da skočiš zbog prilike da me mučiš proveravajudi udobnost jastuka za
stolice i birajudi turske tepihe. Da ne spominjem juvelirnice, gde možeš da me
obrlatiš da potrošim nečuvenu sumu na savršeno beskorisne tričarije od rubina i
dijamanata koje možeš pokazati svojim prijateljicama.“
Okrenula se.
„Ne treba mi nakit od tebe,“ rekla je hladno. „A, što se tiče ostalog, rekla sam
ti ranije, ne želim da trošim prihod koje dobijam od Anthonya na tvoju kudu, čak
iako si ti taj koji kontroliše taj prihod.“
Odlučila je da se svađa sa njime danas, ali je i on baš odlučio da ne dozvoli da
se to desi.
„Ako ne želiš da kupuješ onda demo raditi nešto drugo.“ Razmišljao je
trenutak. „Šta ako odemo da posetimo sve naše prijatelje? To bi bilo zabavno.

102
Možemo da sedimo na njihovim sofama i da se držimo za ruke kao da smo
zaljubljeni. Venčani parovi nikad se ne drže za ruke, pogotovo mi. Kako bi bili
šokirani.“
„Nedu idi da posetim moje prijatelje i da se držim za ruke sa tobom.“
„Oh, u redu onda, ako hodeš da budeš tako neromantična.“ Nacerio joj se
poročno. „Možemo da se vratimo u muzej tvog brata, čuo sam da su neke veoma
delikatne rimske freske sklonjene negde gde je samo antikvarima dopušteno da
ih vide. Ti si Tremore-ova sestra, tako da možemo da uđemo da ih pogledamo.
Hajde da uradimo to.“
Okrenula je lice na stranu.
„Ne bih rekla.“
„Razumeo sam da su baš erotične,“ nastavio je i shvatio da je pocrvenela.
Počeo je da se smeje i stao je ispred nje, pognuvši glavu da je dobro pogleda u
lice. „Do vraga, Viola, ti si ih ved videla, zar ne? Ušunjala si se unutra i krišom
gledala kada veliki brat nije gledao?“
„Ne budi absurdan.“ Njeni obrazi postali su još rumeniji, i znao je da je u
pravu. Pomisao na Violu kako se šunja u Tremoreovom muzeju da gleda erotične
slike, podigla je njegove nade visoko.
„Radoznalost te je savladala, zar ne?“ zadirkivao ju je. „Želeo bih da sam se
setio da ih pogledam onog dana kada smo bili tamo. Kako izgledaju? Da li su bili
veoma nemoralni? Hajde Viola,“ nagovarao ju je da progovori. „Možeš da mi ih
opišeš. Nakon svega, ja sam tvoj muž.“
Ostala je tiha, besno se crvenedi, i znao je da te freske mora da su zaista bile
veoma erotične. Nije čudo da se Tremore-u i njegovoj ženi dopada da petljaju oko
svog imanja, iskopavajudi te antikvitete. Pogledao je dole niz telo njegove žene,
počevši sam da zamišlja neke erotične slike, i izgubio i ono malo interesa što je
imao da je vodi u kupovinu.
„Znaš, što više mislim o tome,“ rekao je, „više mi se dopada ideja da se
vratimo u Tremore-ov muzej. Verovatno na tim freskama nije prikazano ništa što
nismo radili u ostalom, činjenica je da ako soba može da se zaključa, možemo da
probamo neke od…“

103
 „Dobro, dobro!“ uzviknula je, podižudi dlanove prema njemu kao da hode da
ga spreči da govori. „Idi demo u Bond Street, za Boga miloga!“
Okrenula se i izašla napolje iz sobe za primanje, njena bledo žuta svilena
suknja i čipkane podsuknje zavijorile su se za petama njenih odlučnih koraka.
„Ali, predomislio sam se,“ viknuo je za njom, smejudi se. „Želim da se vratim
sa tobom u muzej i pogledam te nevaljale freske.“
„Nema šanse!“ Dobacila je preko ramena dok je napuštala sobu. Vratila se
nekoliko minuta kasnije sa slamnatim šeširom na glavi ukrašenim ljubičastim i
žutim cvetovima dan i nod i izvezenom torbicom i rukavicama na rukama.
Zaustavljajudi se na ulaznim vratima, rekla je, „Pa, hajde onda,“ i nestala, krenuvši
ka stepenicama, ne čekajudi ga.
Udaljenost od Grosvenor Squarea do Bond Street-a bila je samo dva bloka.
Kako nije izrazila šta joj odgovara, a bio je tako lep dan, predložio je da prošetaju.
Pristala je, ali kada joj je ponudio svoju ruku, nije je prihvatila, i šetali su ka Bond
Street-u jedno pored drugoga bez dodirivanja. Dvojica sluga pratili su ih na
diskretnom rastojanju, spremni da nose pakete za njima ako bude bilo
potrebno.Kada su skrenuli na Bond Street, zastala je, a on se zaustavio pored nje.
„Šta želiš da kupiš?“ pitala je.
„Nemam ideju. Ovo je tvoja teritorija, ne moja. Jedine prodavnice u koje
idem često su obudari i knjižare. I s vremena na vreme, posedujem svog krojača.“
Raširio je ruke pokazujudi na ulicu ispred njih. „Ti nas vodi.“
Pogledala je okolo, razmišljajudi trenutak.
„Možda de Bell’s biti dobro mesto za početak.“
„Bell’s?“
„Draperije. Čula sam da su dobili neki veoma lep somot, a tebi su potrebne
nove draperije u nekoliko soba. One koje imaš malo su u lošem stanju.“ Dotakla je
prstom u rukavici svoje usne, razmišljajudi. „Mada, možda deš hteti prvo da
okrečiš neke od soba. Videdemo.“
Sedanje ga je pogodilo i počeo je da se smeje.

104
 „Sedaš li se kada si počela da preuređuješ Hammond Park?“ pitao ju je dok su
nastavljali da šetaju. „Obojila si glavnu odaju tamno crvenom bojom i zamrzela si
je kada je bilo gotovo. Svidela mi se i želeo sam da je zadržim takvom kakva je.
Imali smo veliku svađu povodom toga.“
„I ti si pobedio,“ odgovorila je, zaustavljajudi se ispred radnje sa draperijama,
čekajudi da joj otvori vrata. „Obično i jesi pobeđivao u to vreme,“ dodala je preko
ramena dok je prolazila kroz vrata. „Razdražuje me kad pomislim koliko puta sam
ti popuštala.“
Pratio je unutra, u prepunu radnju.
„Ne znam,“ mrmljao je pored nje, „više mi se dopada da sam te
slatkorečivošdu privoleo da vidiš stvari na moj način. Koliko se sedam uvek mi je
trebalo nekoliko poljubaca da te ubedim da budeš na mojoj strani. To je bio
zabavni deo.“
„Želim da prestaneš da iznosiš takve stvari!“
Ponovo je pocrvenela, činedi da se nasmeje dok je pratio do dugačke tezge
gde su uvijeni uzorci somota ležali u gomilama. U bojama koje su bez sumnje
najmodernije ove sezone. Zaustavio se malo iza nje, gledajudi preko njenog
ramena u tkanine.
„Da li te uznemiruje to što spominjem kako smo se obično ljubili i mirili?“
pitao je nežno, da dame koje su se kretale pored ne bi mogle da čuju.Podigla je
pogled ka njemu razdraženo.
„Zar moraš da lebdiš pored mene kao senka?“ pitala je i odmakla se korak u
stranu od njega.
„Vidim da nedeš da odgovoriš na to.“ Obišao je oko tezge, pomerajudi se da
stane nasupro njoj. „Znaš, danas si bodljikava poput kestena.”
„Imam pet dobrih razloga za to,“ dobacila je šapatom. „Ne, šest, ako računaš
Elsie.“
Nije odgovorio na to. Umesto toga, podigao je uzorak mahovina zelenog
somota, znajudi da ona voli tu boju.
„Šta misliš o ovome?

105
 Viola je pogledala u to, nagnuvši glavu na jednu stranu.
„Bio bi dobar u tvojoj biblioteci,“ rekla je posle kradeg vremena. „Sa onim
zidovima boje butera i svim knjigama u kožnom povezu, izgledalo bi baš
atraktivno. Šta misliš?“
„Da li se tebi dopada?“
Pogledala je dole u tkanine raširene preko stola. „Nije važno da li se meni
dopada.“
„Meni je važno Viola.“
Nije odgovorila. Stajala je pognute glave, trljajudi somot među prstima u
rukavici.
„Da li ti se dopada?“ ponovio je.
Prebacila je težinu sa jedne noge na drugu, uzdahnula i pogledala u njega.
„Da, da, dopada mi se. U redu?“
Mali ustupak, ali ga je prihvatio. Nacerio se. „Znao sam da de ti se svideti.
Zato sam ga I kupio.“
„Kako si znao da bi mi se svidelo?“
„Voliš zelenu. Setio sam se. Više nego dobro za mene, zar ne misliš?“
„Ne treba da izgledaš tako zadovoljan sobom.“ Sa tim rečima je zadutala,
prekidajudi tišinu samo povremeno da se raspita o njegovom mišljenju o različitim
tkaninama.
Nastavili su da se kredu putem duž tezge, a ona je nastavila da govori tako se
bezlično izražavajudi, da je to bilo kao da ju je unajmio da mu uredi kudu. Želeo je
osmeh, smeh I poljubac. Dođavola sve, hteo je da je zadovolji.
Kada je uočio uzorak tkanine u boji koja joj je bila mrska, to mu je dalo ideju,
i on je uhvatio komad tog somota.
„Predomislio sam se o tome da imam zelenu boju u biblioteci,“ rekao je.
„Umesto te, želim ovu.“

106
 Pogledala je uvis, zuredi u tkaninu u njegovoj ruci, a zatim je pogledala u
njega kao da je izgubio razum.
„Šta?“
Nastojao je da izgleda ozbiljan.
„Da, ova mi se više dopada od zelene.“
„To je narandžasta,“ rekla je u užasu.
Pogledao je u parče somota, pretvarajudi se da je stvar gotova, a zatim je
pogledao u nju nevino, širom otvorenih očiju.
„Dopada mi se narandžasta. Šta nije u redu sa narandžastom?“
„Mrzim je! To je užasna, jeziva boja.“
„Ali, Viola, meni se dopada.“
Njen izraz lica postao je veoma tvrdoglav.
„Naša biblioteka nede imati bilo kakvu narandžastu boju!“
„Konačno!“ uzviknuo je, i bacio uzorak u vazduh, zaradivši zurenje od
matrona, i zbunjeni pogled od nje. „Konačno pobeda.“
Bacila je nelagodan pogled okolo. „O čemu to govoriš?“
Nacerio joj se, i nije ga bilo briga i da je svaka žena sa Mayfair-a bila u radnji.
„Nazvala si je našom bibliotekom.“
Trznula je svojom bradom i pogledala na stranu.
„Nisam,“ promrmljala je.
„Jesi,“ rekao je, „i ne možeš to da vratiš nazad.“
Pogledala ga je ponovo u oči.
„To je bio trik, Hammonde,“ optužila ga je. „Ne želiš zaista narandžastu, zar
ne?“
„Naravno da ne. Ali, to ne menja činjenicu da si je nazvala našom
bibliotekom. Ti znaš šta to znači?“ Pogledao ju je trijumfalno. „Dobio sam poen.“
107
 „Poen? O čemu to govoriš?“
„Ako dobijem dovoljno poena pobeđujem.“
„Poeni, zaista. Da li to onda igramo drugu igru?“
„Istu igru. Zove se “Pobediti Violu“.“
Uprkos njenim najvedim naporima, mali nagoveštaj osmeha pojavio se na
njenim ustima.
„Znači ja du biti nagrada u ovoj igri kao što sam i tvoj protivnik?“
„Pa, da. Koliko poena mi je potrebno da pobedim?“
Ispustila je zvuk koji je mogao biti i smeh, ali je prstima pritisnula usne,
odmah ga ugušivši. Posle sekund, dva, spustila je ruku, i ponovo još jednom
počela da sortira uzorke na tezgi.
„Koliko Viola?“
„Hiljade i hiljade.“
„Nije fer. Daj mi broj.“
„U redu,“ zastala je, a zatim rekla, „osamnaest hiljada sedamsto četrdeset
dva.“
„Da li je to sve? Mnogo si blaga prema meni. To znači, naravno, da dobijam
još jedan poen.“
To ju je nateralo da ponovo podigne pogled.
„Zbog čega to?“
„Da me zaista mrziš toliko koliko stalno govoriš da me mrziš, rekla bi mi da mi
je potrebno milion poena najmanje. Vidiš li kakva je ova igra?“
„Tako si nečuven!“ podigla je gore parče tkanine, u nijansi bež boje sa
izvezenim zlatnim listovima po njemu. „Šta misliš o ovome za tvoj muzički salon?“
„Šta misliš o ovome umesto toga?“ Podigao je uzorak somota boje lavande,
Iako je još jednom pokušao da izgleda ozbiljno, ovog puta nije mu to sasvim
uspelo.

108
 Nasmešila se široko ovog puta.
„Lavanda Johne? Ne sigurno za muzički salon. Ali bila bi to savršena boja za
tvoje odaje za spavanje.“
Spustio je uzorak i nagnuo se nad tezgom, bliže njoj.
„Da li dete to dovesti tamo,“ pitao je tiho.
Nije čak ni oklevala.
„Ne.“
„Nema veze, onda,“ rekao je i uspravio se. „Bio sam spreman da podnesem
žrtvu, ali vidim da bi to bilo uzaludno. S obzirom na to, postoji samo jedna korisna
namena za somot te boje.“
„Koja namena?“
„Kaput za Sir Georgea.“
Ovog puta se nasmejala, i njegovo raspoloženje podiglo se za još jedan
stepen.
„Taj jadni čovek,“ rekla je. „Ti i Dylan ste ga zaista ismejali. Da li ste vas
dvojica opet sastavili limerik (pesmica) o njemu?“
„Ne, ali nam je iskrsla jedna pesmica za Lady Sarah Monforth. Ona je jedna
od tvojih najdražih prijateljica,“ dodao je lukavo, „tako da sam siguran da želiš da
je čuješ.“
„Ne želim.“
Pogledao je okolo da bude siguran da niko ne može da čuje, još jednom se
nagnuo nad tezgom. Tihim glasom rekao je,
„Bila jednom lady zvana Sarah, sa srcem suvim kao Sahara. Postelja njena
bila bi hladna kao more, a razgovor sa njom kao da si se razboleo od malarije.“
Prasnula je u smeh, zaboravljajudi za trenutak da bi ona trebala da ga mrzi.
„To je jedna od najužasnijih pesmica koju sam ikada čula,“ rekla mu je, još se
smejudi. Smejao se sa njom.

109
 „Znam, ali mislim da sam dobio najmanje deset poena za to.“
„Deset? Dadu ti dva. Toliko je grozno da ne zaslužuje više.“
„Naravno da je grozno. Misli na temu. Osim toga, da li si ikada pokušala da
rimuješ bilo šta sa imenom? To teško ide. Biti primoran da izdržiš razgovor sa tom
damom za vreme večere, je više nego što bi bilo koji muškarac trebao da izdrži.
Osedam da je malarija bila blagi način da se to opiše. Precizno, takođe.“
„Precizno, kako to?“
„Pored nje, uvek sam dobijao to ošamudeno, prilično mučno osedanje. To
dolazi zbog slušanja nekoga čiji je um zaista prazan i bez ikakvog mozga
prisutnog.“
Ponovo se nasmejala, i kada je pogledao u nju, njenu blistavu kosu boje
zlata, i sjaj njenog osmeha, odahnuo je. Osam godina ih je možda oboje
promenilo, ali jedna stvar još uvek je bila ista. Kada se Viola smešila I smejala bilo
je kao da je sunce izašlo. Znao je da mu je pod hitno bilo potrebno više pesmica.
Odjednom, sav njen smeh je prestao i sva ta blistavost je iščezla sa njenog
lica. Sunce je zašlo za oblak, i bilo je kao da je jezivi vetar upravo tiho prošao kroz
radnju. Okrenuo se da vidi šta je izazvalo taj strašan izgled na njenom licu.
Lepa, smeđokosa žena sa šeširom boje crvene višnje nagnula se nad tezgu u
centru sobe, gledajudi u bale tkanine i smešedi se dok je razgovarala sa drugim
ženama koje su je okruživale. Pogledala je gore i uhvatila njegov pogled. Kada mu
je klimnula u znak prepoznavanja, prolazna nežnost joj se pojavila na licu. Kao
odgovor na to naklonio se i ona je sklonila pogled.
Lady Darwin.
Dosta vremena je prošlo od kada je zadnji put video baronicu, pomislio je.
Dve godine, najmanje, možda i više. Dobro je izgledala, i bilo mu je drago zbog
toga. Peggy je uvek bila topla, dobra žena.
Video je da je njen pogled prošao pored njega i okrenuo se nazad baš na
vreme da vidi kako Viola nestaje na vratima radnje. Osetio je mučni osedaj u svom
stomaku, plašedi se da se bilo kakav napredak koji je napravio udvarajudi se
ponovo svojoj ženi upravo pretvorio u prah i pepeo.

110
 Poglavlje 9

Pakla mu.
John je krenuo kroz radnju u pokušaju da stigne svoju ženu, ali dok je stigao
da obiđe ogroman pult, dve krupne dame sa rukama punim paketa su blokirale
izlaz ispred njega, obe insistirajudi da ona druga ima pravo prvenstva pri izlasku.
Morao je da sačeka dok nisu odlučile koji je pravilan način izlaska I činilo mu se
kao da je prošla večnost dok je uspeo da se izvuče iz radnje. Izašao je na vreme da
vidi kako njegova žena nestaje iza ugla u pravcu Brook ulice, hodajudi najbrže što
može.
„Viola, sačekaj!”
Potrčao je za njom, vičudi njeno ime, potpuno slep za zapanjene poglede koji
su ga pratili, ne maredi što se nalazi u Mayfair-u. Najuglednijem delu grada gde
niko ne trči , a kamoli još I pri tome viče. Sustigao ju je na uglu Davies-ove ulice.
„Gde si krenula?”
„Kudi.”
Spustio je ruku na njeno rame.
„Grosvenor Square nije tvoj dom.”
„Sada jeste.” Otrgla se iz njegovog stiska I nastavila da korača. „I bide zauvek,
ako bude po mome.”
„Zar ne možemo da pričamo o tome?”
„A sada bi želeo da pričaš, umesto samo da se okreneš I odeš.” Prebacila mu
je I ne gledajudi ga. „Kako osvežavajuda promena sa tvoje strane, ali ne. Ne želim
da pričam jer više nema šta da se kaže. Ne želim da te gledam. Ne želim da
provodim vreme sa tobom. Ne želim da biram stvari za tvoju biblioteku. Želim da
se udaljiš I da me ostaviš na miru. Ne želiš da ti Bertram bude naslednik? E pa baš
šteta, to nije moj problem.”
Stigli su do kraja bloka kuda i krenuli da pređu preko Duke ulice, kako su
zakoračili teretna kola su naišla i on je zgrabio da ne izleti ispred njih.
111
 „Pažljivo Viola, za ime Božije!”
Sačekala je da teretna kola prođu zatim se izvukla iz njegovog stiska, ponovo,
i krenula da prelazi ulicu, ali je ovaj put gledala da li nešto ide. Ostao je sa njom
dok nisu prešli ulicu, ali kada je ona krenula ka trgu, on se zaustavio i gledao kako
odlazi, čekajudi da vidi hode li bar baciti pogled preko ramena da vidi da li je prati.
Ali ona se nije ni jednom okrenula.
Pitao se ima li koristi da je I dalje prati. Pitao je da nastave razgovor ali kako
je to ona precizno naglasila, nisu imali više o čemu da pričaju. Gledao je kako
prelazi preko trga ka kudi svoga brata. U besu je lupio pesnicom u dlan zaklinjudi
se da nije gotovo.
Vrag ga odneo samo što su počeli da se slažu. To što su naleteli na Peggy
Darwin je najgora stvar koja je mogla da se desi. Nije mogao da se ne zapita da li
de se ovako nešto dešavati svaki put kada izađu zajedno. Jer ako se bude
dešavalo, propao je. Još uvek se nije okrenula da vidi da li je prati. Možda bi
trebao da je pusti da ode.
Naravno da des otidi, ti uvek odlaziš.
Ali ne ovog puta. John je brzo prešao preko Grosvenor trga I ušao u kudu
taman kada je ona bila na najvišem stepeniku zakrivljenih, dugačkih stepenica.
„Viola, sačekaj!”
Nije se zaustavila.
„Ko je sada onaj koji odlazi?” Vikao je za njom.
Njegove sopstvene reči su mu se vratile kao eho niz stepenice, ali njenog
odgovora nije bilo. Ignorišudi znatiželjne poglede Tremore-ovih slugu, krenuo je uz
stepenice, preskačudi po dve odjednom, žuredi da je stigne, što nije uspeo sve dok
nije skrenula za ugao hodnika na drugom spratu. Stigao je taman na vreme da mu
zalupi vrata pravo u lice, ali je zgrabio kvaku I naglo otvorio vrata pre nego što je
uspela I da pomisli da ih zaključa.
To su bile Violine spavade odaje. Njena lična služavka, Celeste Harper, je bila
u sobi, iznosedi haljine na krevet.
„Harper,” tiho je rekao. „Ostavi nas.”

112
 „Ne, Celeste.” Viola mu je kontrirala. „Ostani tačno gde jesi.”
John nije više ništa rekao, ali nije ni morao. On je bio gospodar I on je
ispaladivao plate, hitro se naklonila oboma I istrčala napolje.
„Kako se usuđuješ da me pratiš na ovaj način i da tako naređuješ mojim
služavkama?” Viola je povikala istog trenutka kada su se vrata zatvorila. “Ovo nije
tvoja kuda, izlazi odmah odavde ili du pozvati Anthonya da te izbaci!”
„To što se kriješ iza bratovih skuta nede ništa rešiti.”
„Izlazi. Nađi sebi neku ženu koja de želeti tvoje društvo!”
„Dosta mi je više ovoga. Bože sveti, ali dosta mi je. Nemam nameru da
nastavljam rat sa tobom pri čemu deš mi svaki put gurati pod nos stvari na koje
više ne mogu da utičem. Ne postoji ništa što mogu da uradim da promenim
prošlost. Ne postoji ništa više što mogu da ti kažem po tom pitanju!”
„Kako to misliš ne postoji ništa što možeš da mi kažeš? Zašto ne probaš nešto
vickavo, nešto pametno, nešto što de me nasmejati i skrenuti mi pažnju sa ove
neprijatne situacija. Zar to nije ono što uvek uradiš?”
To ga je pogodilo, duboko, ali je odbio da joj pokaže koliko ga je povredila.
„Veoma čudno, moja draga, ali ne mogu da se setim ni jednog vickavog
komentara. Ne mogu ni da pomislim trenutno na to da te nasmejem. A voleo bih
da mogu. Ne postoji ništa što bih želeo da ti kažem o Peggy ili Anne ili Elsie ili bilo
kojoj drugoj ženi sa kojom sam bio. Jednostavno deš morati da pređeš preko
toga.”
„Da ti oprostim i zaboravim? To je to? Kako prikladno za tebe!”
„Da li želiš da ti pričam o Peggy da bi imala još više razloga da me mrziš?”
Upitao je frustriran uzaludnošdu razgovora. „Da li?”
Nije odgovorila.
„Za neke žene sa kojima sam spavao nije me bilo briga,” nastavio je
podstaknut njenom dutnjom. „Kao na primer Anne Pomeroy. Ona je koristila
mene, ja sam koristio nju. Sebično, ali tako je bilo. Ali Peggy je bila drugačija.
Peggy i ja smo imali jednu zajedničku stvar. Usamljenost naših praznih,
beznačajnih, bezosedajnih brakova.”

113
 Bol se ocrtavao na njenom licu, taj bol je i njega povređivao ali se nije
zaustavio.
„Peggy i ja smo tešili jedno drugo. I veruj mi, oboma nam je trebala uteha.”
„Dosta!” Prekrila je uši rukama. „Ne želim da slušam o tome.”
„Ali mora da želiš da slušaš o tome jer neprestano to pominješ i ubijaš me u
pojam sa time. Peggy I ja smo bili ljubavnici godinu dana, bila je zabavno društvo i
topla ljubazna žena. I oboje smo uživali u tome dok je trajalo.”
„Dovoljno je loše što sredem tvoje ljubavnice na svakom koraku, ne moram
još I da slušam kako pričaš o njima.”
Pokušala je da obiđe oko njega ali ju je zaustavio.
„Zašto ne, zar ti stvarno smeta?”
Video je bol na njenom licu i znao je da ga je on prouzrokovao ali ga to nije
zaustavilo. Još jače je gurao osedajudi se okrutno, napadno i do sto đavola krivo.
„Zar je ledenoj kraljici ikada iko bio potreban?”
Okrenula je lice od njega. Iz profila je mogao da vidi kako joj usne drhte
stisnute u tanku liniju.
„Mogao bi da kažem da mi afera sa Peggy nije ništa značila, jer to je ono što
muževi obično pričaju svojim ženama, ali u ovom slučaju to bi bila laž.”
„A tebi je tako teško da lažeš.”
„Ta veza nije bila beznačajna. Ali u njoj nije bilo ni ljubavi, nije bilo ničeg ni
blizu tome. To je bila veza između dve usamljene osobe, koje su razvile naklonost
jedna ka drugoj I bile željne toplog ljudskog dodira.”
„Peggy Darwin je zaljubljena u tebe.”
„Glupost.”
„Nije glupost. Bila je luda za tobom. I svi to znaju. Svi, osim tebe!”
Krenula je da se okrene od njega, ali je on zgrabio za ramena.

114
 „To nije bila ljubav, Viola. To je bila požuda i neko sa kim posle možeš da
popričaš, da olakšaš usamljenost, I to je sve.”
Odmahnula je glavom u neverici, ali nije ga pogledala. Zgrabio joj je bradu i
podigao lice i tada je ugledao suze. Pale su na njegovu ruku i izgorele mu kožu kao
kiselina.
„Sveti Bože!” Naglo je pustio i povukao se panično ka prozoru, mrzedi je zbog
zidova između njih starih osam godina, mrzedi sebe još više što joj je dao toliko
razloga da ih podigne.
„Šta želiš od mene, đavo te odneo, ženo, šta želiš?”
„Ne želim ništa od tebe. Ti si taj koji nešto želi. Nešto što ti ne mogu dati.
Nestalo je, Johne i ne možeš ga vratiti nazad. Neke stvari se prosto ne mogu
popraviti.” Sa tim rečima se okrenula I potrčala ka vratima.
„Koliko puta treba da ponovim. Ne mogu da učinim ništa u vezi prošlosti!”
„Da, možeš.” Zaustavila se na vratima I okrenula. „Možeš da naučiš nešto iz
nje. Ja jesam. Naučila sam da ti nikada više ne verujem.”
Sa tim rečima, nestala je.
Naslonio se na ram prozora I zurio u njen krevet koji se nalazio u kudi njenog
brata, u blede, magnolija roze haljine na njemu, i njen smeh od ranije mu je
odzvanjao mislima. Dekorisao bi svaku kudu koju ima sa tapetama roze boije samo
da ponovo čuje njen smeh. Kao da bi to nešto vredelo. A znao je da ne bi.
Okrenuo je leđa krevetu I zurio kroz prozor, boredi se sa nagonom da glavom
razbije staklo na njemu.
„Prokletstvo,” mumlao je žaledi za oštrim rečima koje joj je izgovorio
okrutnim rečima, namenjenim da je povrede. „Prokletstvo, prokletstvo,
prokletstvo.”
Bili su u istoj ovakvoj situaciji toliko puta ranije, gde bi Viola bila hladna a on
besan, gde bi ona bila povređena ali I on, gde ona nije bila u stanju da mu oprosti
a on je proklinjao zbog toga odustajudi od svega. Kada je otišao našao je žene
koje ga nisu osuđivale, koje ga nisu vređale I koje ga nisu prezirale.

115
 Možda je bila u pravu da neke stvari nije mogude popraviti. Bez obzira šta bi
rekao ili uradio ili pokušao, ništa nije bilo dovoljno dobro. Mogao bi da uzme zavet
celibata I preseli se u neki manastir u Italiji I opet ne bi bilo dovoljno. Sve dok živi I
diše, ništa ne bi bilo dovoljno. Ne za Violu.
Par koji se šetao ispod prozora mu je privukao pažnju, shvatio je da su to
Vojvoda I Vojvotkinja od Tremorea. Šetali su jedno pored drugog, stazom duž ivice
ovalnog parka, dok je Tremore sam gurao kolica ispred sebe. Izveli su bebu
Nicholas-a u šetnju. Becham, dadilja, koračala je nekoliko koraka iza njih.
John je gledao kako se zaustavljaju kraj klupe od kovanog gvožđa. Vojvotkinja
je podigla Nicholasa iz kolica, sela na klupu, i postavila ga na svoja kolena, držedi
ga rukom oko struka. Njen muž je seo pored nje, ležerno prebacivši ruku preko
naslona klupe iza leđa svoje žene. Izgledali su kao svaki par koji je imao dovoljno
srede da bude u braku punom ljubavi, smejudi se I pričajudi dok su se igrali sa
svojim sinom.
Bili su slika prave porodice.
Onda se pojavila Viola, prolazedi kroz prednje dvorište kude da Im se
pridruži. Šešir joj je bio u ruci, a njena zlatasta kosa je sijala na suncu kao zlato.
Zastala je pored klupe, bacivši šešir na travu pored dok je pružala ruke da
uzme Nicholas-a od njegove majke. Podigla ga je u vazduh visoko iznad glave I
krenula da se veselo okrede u krug, smejudi ka bebi zabačene glave. Nešto, bolno I
teško kao fizički udarac, pogodilo je Johna u sred grudi.
Pokušao je da skrene pogled ali je bio kao paralizovan. Postavio je dlanove na
staklo sa obe strane svoje glave I zurio u svoju ženu koja je držala bebu koja nije
bila njegov sin I nikada se u celom svom životu nije osedao tako bespomodan, tako
ljut, I tako tužan.Možda bi to trebao redi Violi, mislio je. Nema sumnje da de je
njegova bol obradovati.
****
„Moj Bože, kako je porastao!” Viola je spustila bebu i privila ga uza sebe dok
je sedala na klupu pored svoje zaove. „Više ne mogu da ga dugo držim tako
podignuto!”
„On veoma voli kada ga tako držiš!”

116
 Daphne je posegnula za detetom ali se Viola okrenula držedi ga van domašaja
njegove majke.
„Pusti me da ga držim,” molila je. „Nisam imala prilike da ga vidim celog
dana!”
„Ali sada je vreme za njegovo spavanje!”
„Još par minuta!” Privila je bebu bliže uz sebe, ali on je počeo da se migolji u
njenom naručju tako da ga je uspravila I postavila na svoja kolena, držedi njegove
ručice svojima. Bebini prstidi su čvrsto uhvatili njene I čelo mu se naboralo dok se
koncentrisao da stoji na njenim kolenima.
„Čvrsto stoji.” Rekla je posmatrajudi ga. „Još koji dan i hodade sam.”
„Još malo,” složila se Daphne. „Uspeva da se sam uspravi, ali čim korakne
napred, padne opet na guzu.”
„Celo jutro pokušava da ustane.” Anthony se nagnuo preko svoje žene da bi
posmatrao Violu I bebu. „Dok je bio sa mnom u radnoj sobi, posle doručka, stalno
je grabio ručicama ivice otomana i pokušavao da se uspravi. I svaki put kad padne,
ponovo ustaje i pokušava. Tvrdoglav momčid, ovaj moj sin.”
„To me ne iznenađuje.” Viola poče. „On….”
Klepetanje točkova kočije po putu je prekinulo i svo troje su podigli pogled
kad se Johnova kočija zaustavila na prilazu Anthonyeve kude na dvadesetak
metara od njih.
Viola je gledala kako John izlazi kroz vrata I penje se u otvorenu kočiju, sa
tako mrkim izrazom na licu da je bila sredna što nije pogledao u njihovom pravcu.
„Hammond se opasno mršti,” Daphne je mrmljala dok je kočija kretala. „Šta li
mu se desilo?”
„Loše varenje?” Predloži Anthony, pun nade.
„Stvarno, Anthony!” Daphne ga ukori. „To je veoma neljubazno od tebe!”
„Verujem da sam ja uzrok.” Viola promrmlja podižudi Nicholas-a da položi
glavu na njeno rame, dok je gledala kako kočija odlazi. Skrenula je na trgu i nestala
sa vidika, ostavljajudi je da se pita da li de John provesti veče tražedi novu ženu
koja de mu pružiti utehu. Ako nađe neku dovoljno primamljivu, možda je ostavi na

117
miru. Čudno kako joj ta pomisao nije donela zadovoljstvo. Samo je doprinela da se
čvor nervoze I stresa samo čvršde veže u njenom stomaku. Čvršde je zagrlila bebu.
„Da li ste se vas dvoje opet posvađali?” Upitala je Daphne.
Viola okrenu glavu da pogleda svoju zaovu.
„Zar se ne posvađamo uvek?”
Anthony oštro uzdahnu i ustade.
„Ako dete vas dve da pričate o Hammondu, ja du otidi.”
„Nedemo raditi ništa slično.” Viola ga je uveravala. „Moj muž je poslednja
stvar o kojoj želim da pričam. Ostani.”
Anthony odmahnu glavom.
„Ne, stvarno, moram idi. Imam sastanak sa Dewhurstom u White’s-u da
diskutujemo o predlogu revizije zakona o reformama.Dodi du na vreme da vas
ispratim na zabavu Monforthovih ove večeri.”
Viola odmahnu glavom.
„Ja nedu idi, ne mogu da podnesem Saru Monforth. Pravidu se da sam
bolesna i ostati kudi.”
„Ja imam mnogo više razloga da ne volim Lady Sarah nego ti,” Daphne se
smejala. „Anthony se zamalo oženio sa njom umesto sa mnom.”
„Pomisao na to me još uvek natera da zadrhtim!” Reče Viola.
„Ni jedna od vas dve nema razloga da ne voli Lady Sarah.” Anthony je
protestvovao. „Na kraju se ipak nisam oženio sa njom!”
„Dragi brate, čak ni ta sredna činjenica nije dovoljna da me natera da je
zavolim. Daphne, mislim da bi trebale obe da ostanemo kod kude. Mogle bismo da
igramo karte i da se opijemo maderom.”
„I da ostavim slobodan put Lady Sarah da flertuje sa mojim zgodnim
mužem?!” Daphne je zadirkivala pravedi se da je ozbiljna. „Nikad!”

118
 „Kao da bi to nešto značilo.” Anthony je spustio poljubac na vrh glave svoje
supruge. „Vratidu se do sedam sati da vas pokupim.” Rekao je i otišao, ostavljajudi
dve žene same.
„Zar deš me zaista napustiti I ostaviti na milost I nemilost Lady Sarah?” Upita
je Daphne.
„Da, želim da provedem mirno veče.” Poljubila je svog nedaka u glavu.
„Nicholas de mi praviti društvo. On je bolji sagovornik od Lady Sarah.”
Daphne se nasmeja.
„Kada govoriš tako, maltene mi je žao jadne žene. Tako mi je drago što
nikada nisi mene mrzela.” Nešto je proletelo kraj Violinog ramena privlačedi joj
pažnju I ona ispusti uzvik neverice. „Oh, Viola ode tvoj šešir!”
Viola se okrenu na vreme da vidi kako proletni povetarac kotrlja njen šešir
preko trave. Vratila je Nicholas-a nazad majci i potrčala za šeširom. Jurila ga je
tridesetak metara i kad je konačno uspela da ga uhvati za rub, vetar joj ga je opet
istrgao iz ruku. Bez daha, ali sa šeširom, vratila se i sela kraj Daphne.
„Bolje da ga odmah staviš na glavu!” Posavetovala je zaova, mazedi bebu po
leđima dok je Viola sedala kraj nje.
„Nedu!” Umesto toga stavila ga je u krilo, čvrsto držedi trake šešira. „Sa
ovakvim vetrom morala bih da koristim šnalu da ga pričvrstim,a od toga bi sigurno
dobila glavobolju.”
„Zaista ne podnosiš šešire. Uvek prvom prilikom skineš šešir sa glave.”
Sedam se kako si uvek skidala šešir i bacala ga u vazduh smejudi se.
Zaboravila je na to, zaboravila je na jahanje konja sa Johnom u zoru.
Zaboravila je toliko stvari. Zaboravila je dzem od kupina, način kako ju je ljubio po
vratu. Kako ju je hvatao I zarobljavao po skrivenim mestima u kudi, kradudi joj
poljupce. Kako ju je zasmejavao. Vrelinu želje u njegovim očima. Koliko je mogao
da je povredi.
„Jedan od cvetova se pokidao.” Daphne je prebacila Nicholas-a u drugu ruku
I posegnula da dodirne iskidane ivice jednog od ljubičasto žutih cvetida, dan I nod,
koji su uokvirivali šešir. „Ne verujem da može da se popravi.”

119
 Viola je zurila u buket svilenih cvetida na njenom šeširu. Ljubičice (na eng.
viola) Cvede po kome je nazvana. Imala ih je u svom bidermajeru.
„Neke stvari se nikada ne mogu popraviti.” Prošaputala je.
„Možda možemo sutra u kupovinu da nabaviš nov? Možeš me pratiti do
Bell’s dok smo ved napolju.”
Violini prsti se zgrčiše na ivici šešira.
„Do radnje?”
„Čula sam da su dobili nove vrste somota. Želim da ih pogledam.”
Slika lepe žene sa crvenim šeširom koja se smeje iznad izloženog somota
proletela joj je kroz glavu.
„I nisu tako lepi.”
„Znači videla si ih.”
„Hammond I ja smo bili u Bell’s danas popodne.” Zastala je. „Lady Darwin je
bila tamo. Ona je razlog svađe između Johna I mene. Bila mu je ljubavnica pre
četiri godine.”
„Trenutno nema ljubavnicu. Raskinuo je sa Emma-om Rawlins,čula sam da je
ona otišla za Francusku.”
„To nije važno Daphne, prosto de nadi neku drugu. Kao što uvek i nađe. I
onda du ja morati da je viđam i slušam ljude kako pričaju o njoj, kao što sam
morala i za ostale.” Viola je mogla da oseti Daphnen čvrst pogled na sebi i
uzdahnula je.
„Ne bi trebalo da me boli pogled na Lady Darwin, ali je bolelo. Izraz njenog
lica. Bila je zaljubljena u njega jednom, znam to. I znam da je ona prošlost ali i
dalje boli Daphne. Boli svaki put. Sa svakom novom ženom. Ali ipak on očekuje da
počnem da živim sa njim ponovo kao da se ništa od toga nije desilo.”
Daphne je dugo bila tiha, odsutno je mazila Nicholas-a po leđima i sanjaredi
gledala kroz zlatni okvir svojih naočara. Nakon nekog vremena ponovo je
pogledala u Violu i pitala je potpuno neočekivano pitanje.
„Zar bi bilo toliko tragično da opet počneš da živiš sa Hammondom?”

120
 Viola je zurila u svoju zaovu, zapanjena.
„Posle svega što mi je uradio, kako možeš da me pitaš to?!”
„Znam sve o Lady Darwin, I Emma-i Rowlins I svim ostalim ženama ali da li bi
bilo mogude da ostaviš sve to iza sebe? Zar ne bi mogli da počnete od početka? Da
zaboraviš na prošlost?”
Ali ona nije želela da zaboravi prošlost. Nije želela novi početak. I sasvim
sigurno nije želela Johna. On nije bio vredan bola koji bi mogao da joj prouzrokuje.
„Niko ne može početi iz početka sa čovekom koji je poznati lažov i
ženskaroš.” Ona reče pokušavajudi da očvrsne svoje srce. „Pokazao je da je
nedostojan mog poverenja iznova i iznova ponovo.”
„Za poverenje je potrebno vreme, nešto što ste vas dvoje imali jako malo,
očigledno, iako ste u braku skoro devet godina. Možda je upravo vreme ono što je
potrebno da nađete zajednički jezik I način da živite u dobrim odnosima.”
Viola se uzvrpoljila na klupi, osedajudi se nervozno I nesigurno. Vukla je
nesvesno cvetide, kidajudi ih iz buketa.
„Hammond i ja nemamo ništa zajedničko i nikada nedemo biti u dobrim
odnosima, čak i kad sam bila ludo zaljubljena u njega i tada smo se stalno svađali.”
Onda kada nismo vodili ljubav.
Stegla je u pesnicu ruku u rukavici, gnječedi cvede, dok je mislila o zbrkanim
danima kada su njen muž i ona živeli zajedno-strastvene svađe i još strastvenije
pomirenje. Nije želela da se svađa sa Hammond-om ali takođe nije želela ni da se
pomiri sa njim. I sasvim sigurno nije više želela da priča o njemu.
Ali Daphne je bila odlučna da nastavi razgovor na tu temu.
„Oboje ste sada stariji, mudriji nego što ste bili. Zar ne postoji način da
naučite da se slažete?”
„Zar je to ono što predstavlja brak?” Ona upita gledajudi u svoju zaovu. „Da
dvoje ljudi nauči da se slaže?”
Daphnene ljubičaste oči su bile ozbiljne iza stakla naočara.

121
 „Verovala ili ne ali da, vedi deo vremena. Nije mnogo romantično,
pretpostavljam ali je istinito.”
Slagati se sa Hammond-om nije samo zvučalo neromantično ved je zvučalo i
maltene nemogude.
„Ti si sredno udata, ne možeš da me razumeš.”
„Ja razumem tvoj ponos i ti imaš sva prava da mu ne veruješ nakon onoga što
je uradio. Ali i muškarci imaju ponos, takođe i to u velikim količinama. A
Hammond I više nego drugi, rekla bih. I on sigurno ne spada u grupu ljudi koja nosi
svoje srce u rukama da svi vide.”
„On nema srce.”
„Ja mislim da ima. Ali ga vešto krije. On je velikim delom sličan meni.”
„Šta?! To je glupost!”
„To je istina. Ti si veoma različita u odnosu na mene, Viola, jer ti si otvorena I
sklona da veruješ svakoj osobi koju sretneš. Sve dok ti ne daju razlog da im to
poverenje uskratiš. A tada postaneš, I izvini što du ovo redi, ledena kao najhladniji
vetar u Škotskoj.”
To je zabolelo. I verno je oslikavalo Johnove opis njene ličnosti. Teško je
progutala.
„Kažeš da nisam sposobna da oprostim? Da sam…. Da sam kao neka ledena
kraljica?”
„Kažem da tvoja osedanja mogu biti veoma snažna i dugotrajna. Da sve vidiš
pojednostavljeno. Sve je ili crno ili belo. Dobro ili loše. Pravilno ili nepravilno.
Prijatelj ili neprijatelj. Nisu svi kao ti, moja draga. Ja nisam. I imam utisak da nije ni
vikont. Nas dvoje smo blaži, rekla bih. Umereniji. Ali imamo ponosa koliko I ti.
Samo se drugačije ponašamo. Obično tako što krijemo svoja osedanja.”
“Ne mogu da verujem da se porediš sa njime. Nisi ni malo nalik na njega! Ti
nikada ne bi lagala! Nikada se ne bi igrala sa nečijim osedanjima. Nikada ne bi bila
neverna onome ko te voli. Ti ne bi otišla kad bi postalo teško. Ako bi pogrešila i
povredila neku osobu ti bi to priznala, pokajala se i pokušala da ispraviš grešku.
Znam Hammonda mnogo bolje nego ti, i ti prosto ne znaš šta govoriš!”

122
 Daphne stavi ruku na njeno rame.
„Jednom si ga volela. Toliko znam.”
Nešto je stegnu u grudima I ona napravi grimansu.
„To je nešto, što, bojim se, svi znaju. Zato je još više ponižavajude da
izigravam budalu, zar ne?”
Beba se uzvrtela u majčinim rukama i Daphne nastavi da ga mazi po leđima.
„Mora biti teško za muškarca,” reče zamišljeno, „Da bude prezren od strane
žene koja ga je nekad volela I obožavala, da je gleda kako mu okrede leđa. Kako ga
izbacuje iz svog kreveta.” Srela je Violin pogled preko glave uspavane bebe, obrazi
su joj poprimili ružičastu boju. „Fizička strana ovaj... braka je veoma važna
muškarcima, Viola. Mnogo važnija nego nama. Mislim da to i sama znaš.”
Viola nije mogla da veruje šta čuje.
„Da li si ti to na Hammondovoj strani?”
„Ne, nisam na njegovoj strani, ja ga samo razumem.”
Za Violu je pomisao da njena najdraža prijateljica može stati na stranu njenog
omraženog muža bila previše za podneti.
„On nema stranu,” planula je. „Bar nema ni jednu opravdanu. On je bedni
lovac na miraz. Lagao me je, napustio, a zatim je menjao jednu ženu za drugom. A
društvo mene krivi za to!”
„Ne celo. Deo društva ga osuđuje jednako kao I ti. Čula sam kako pričaju o
tome. Postoje mnogi koji smatraju da Hammond nije dovoljno muškarac jer te nije
davno ved odvukao u krevet i naterao da mu rodiš naslednika. To što je njegova
muževnost dovedena u pitanje je teška stvar za podneti kod jednog muškarca,
sigurna sam u to. Hammond se ponaša kao da ga nije briga šta misle o njemu, ali
ja verujem da na taj način skriva svoja osedanja.”
Viola protrlja vrat frustrirano, misledi o trenutcima strasti koji su se odigrali u
muzeju.
„Ne vidim zašto bi neko dovodio u pitanje njegovu muževnost. Pored svih tih
žena sa kojima je bio, teško da ima šta da dokazuje po tom pitanju.”

123
 „Zar je teško da zamisliš zašto se okrenuo tim ženama?”
Peggy I ja smo tešili jedno drugo, i veruj mi oboma nam je bila potrebna
uteha.
„Okrutna si Daphne, okrutna što kažeš da je ovo moja krivica.”
„Nisam rekla ništa takvo.” Daphne je uzvratila sa svojsvenom mirnodom.
„Prosto sam pretpostavljala šta bi čovek kao Hammond mogao da misli i oseda u
proteklih osam godina. Ne poznajem ga dovoljno i mogu u potpunosti da
pogrešim u proceni njegovog karaktera. Anthony bi rekao da sam pogrešila, jer po
njegovom mišljenju tog čoveka treba obesiti, udaviti I rasčerečiti zbog onoga što
je uradio njegovoj maloj sestrici. Tvoj brat obožava zemlju kojom hodaš, to znaš.”
„Anthony mrzi Hammonda zato što on veoma dobro ocenjuje ljudski
karakter. Mnogo bolje nego ja, očigledno.”
„Stvarno?” Daphne se nasmeja. „Jer ti si ona koja je pogledala u jednostavnu,
stidljivu mladu ženu bez veza u društvu i pomislila da de ona biti mnogo bolja žena
za tvog brata nego Lady Sarah Monforth, Anthony me nije video u laskavom svetlu
tada ni malo, ako se dobro sedaš.”
„Trebalo mu je malo vremena da počne da misli isto što i ja. Ali bila sam u
pravu u vezi tebe.”
„Ako si bila u pravu u vezi mene, onda si možda bolja u ocenjivanju nečijeg
karaktera nego što to misliš. Zaljubila si se u Hammonda i iako si bila veoma mlada
ne mogu da verujem da si bila lakomislena. Mora da je imao neke dobre kvalitete i
mora da si ih ti videla u njegovom karakteru, ili se nikada ne bi ni zaljubila u njega
na prvom mestu.”
„Zaljubila sam se u njega ali nisam znala ništa o njegovom karakteru.”
Nestrpljivo je odmahnula glavom. „Sada to svakako ništa ne znači. Više nisam
zaljubljena u njega. Ta ljubav je nestala, a ljubav kada jednom ode više se ne
vrada.”
„To nije tačno. Ja sam se dva puta zaljubila u Anthonya.”
„Daphne, prekini. Ne želim da budem zaljubljena. Ne u Hammonda. Nikada
više. Zato molim te, prekini više.”

124
 Njen povišen glas je probudio bebu, koja je počela da se vrpolji I plače. Viola
je osetila glupu želju da I ona sam uradi isto.
„Sva ova priča je besmislena.” Reče mirnijim tonom.
„A šta sa drugim svrhama braka?” Daphne je upita dok je ljuljala bebu I
pokušavala da ga ponovo uspava. „Šta je sa decom, Viola? Zar ne želiš da imaš
decu?”
To pitanje je osetila kao ubod nožem. Davno je priznala sebi da nikada nede
imati sopstvenu decu I tokom godina je to I prihvatila.
„Društvo me krivi zato što Hammond nema naslednika. Da li me I ti kriviš?”
„To nije pitanje krivice, draga. Prosto sam te pitala da li želiš decu?”
„Narvno da želim!” Povikala je, povređena. „Uvek sam ih želela. Ceo svoj
život sam želela jednu stvar, imala sam običaj da sanjam o tome, divnog muža koji
de me voleti I gomilu dece oko nas. Kada sam se udala za Johna mislila sam da se
moj san ostvario.” Zagrcnula se I oči su joj se ispunile suzama. „Tada sam još bila
glupa, romantična devojka.”
„Nema ničeg glupog u želji da imaš muža I decu koju deš voleti. Muža ved
imaš, a on želi decu. Viola, zar ne misliš da je ovo druga šansa da se tvoj san
ostvari?”
„Sa Hammondom?” Ona zatrese glavom. „Ne, Daphne, ne. Čak i da razvijem
neku…neku naklonost ka tom čoveku – u šta veoma sumnjam – kakve to veze
ima? On me ne voli. Nikada nije i nikada nede, a ja njega više ne volim i nikada ga
nedu ponovo voleti. I to je sve što je važno.”
„Ako ti tako kažeš.”
„Tako kažem. U ostalom, čak i da ljubav nema ništa s tim, da brak bude samo
na osnovu toga da se podnosimo, nas dvoje smo propali i u tom slučaju. Nedemo
više pričati o tome.”
Hvala Bogu, Daphne je prestala da priča na tu temu, ali u svojoj glavi Viola
nije mogla da prestane da razmišlja o tome.
Ona i Hammond se nikada nede slagati. Prosto zato što su njoj i dalje klecla
kolena kada bi je ljubio po vrati ili dodirivao obraz. Zato što ako mu pruži jedan

125
prst, on de uzeti celu šaku. Zato što ako dozvoli sebi da poveruje njegovom
osmehu i smehu i tom vrelom pogledu, opet de biti prevarena. Ako ga primi u
krevet, rizikovade da se opet zaljubi u njega. I sve to vodi jednom zaključku.
Slomide joj srce. Ponovo.
Viola je zurila u cvede na svom šeširu. Bračni zaveti mu ništa nisu značili. Ako
mu da šta želi na kraju de je ipak ostaviti. On je sada želi, svesna je toga, ali ona
takođe zna da želja I ljubav nisu iste stvari. Hammond je želeo mnogo žena. Ona je
samo jedna od njih.
Podigla je pesnicu i otvorila je. Delidi ljubičaste i žute svile su poleteli nošeni
vetrom. Kada ljubav ne prati muškarčevu želju, onda je ona kao vetar. Nema
postojanost I ne može se uhvatiti I zadržati. Bilo bi joj dobro da to zapamti.

126
 Poglavlje 10

Zvuk mačevanja i muških kletvi je nadglasao sve ostalo istog trenutka kada je
John ušao kroz vrata u Angleo’s. Kada je bilo u pitanju mačevanje svaki muškarac
koji se nazivao korindaninom je vežbao mačevanje kod Angleo’s-a.
Dylan Moore je ved bio tu, kada je on stigao. Njih dvojica su imali običaj da
vežbaju maltene svakog dana, ali u zadnje vreme nisu uspevali da se nađu. John je
bio previše preokupiran mišlju da pridobije nazad svoju ženu da bi razmišljao o
bilo čemu drugom.
Prošla je cela nedelja od kada su videli Lady Darwin kod Bell’s-a. Od tada je
pokušavao da stupi u kontakt sa Viola-om par puta ali je ona odbijala da ga vidi.
Danas, rok od tri nedelje koji joj je dao je bio gotov ali kada je otišao po nju, video
je da njeni koferi nisu bili spakovani. Ona je ponovo odbila da ga vidi, a njen
prokletio brat mu je naredio da ode. I ukoliko nije nameravao da uključi zakon u
njihovu situaciju Viola I on su bili u bezizlaznoj situaciji.Nije znao šta da uradi I
kako da se dalje ponaša.
Osedao se kao da de da eksplodira. Nakon što je napustio Grosvenor Square
tog popodneva poslao je Dylan-u poruku u kojoj ga pita da mu se pridrži na
večernjem vežbi mačevanja kod Angelo’s, zato što je shvatio da je konačno
dostigao svoj limit I da ako ne nađe ventil za svoj bes da de eksplodirati.
Njegov prijatelj je podigao pogled, kako je ušao u prostoriju za vežbanje.
Dylan je ved bio u košulji, spreman da počne, sečudi mačem kroz vazduh.
„Tražiš od mene da se nađemo, a zatim kasniš?”
John mu nije rekao da je to zato što je potpuno izludeo. Nije mu rekao da je
to zato što je preokupiran, frustriran, zbunjen i što je najgore od svega
bespomodan.
Pogledao je u Dylana dok je besno skidao kaput, pojas i kravatu i bacio ih ka
dečaku koji je čekao kraj vrata. Sluga je izašao iz prostorije i John je uzeo svoj
omiljeni mač sa držača na zidu.

127
 „Bolje se pazi večeras,” upozorio ga je. „Veoma sam loše raspoložen i imam
nameru da se iskalim na tebi.” Presekao je sečivom kroz vazduh. „Žene su
đavolska rabota.”
„Bračni problemi?” Moore ga je upitao, gledajudi ga sa simpatijama.
„Ne znaš ni pola od toga!”
Dvojica muškaraca su se okrenuli jedan ka drugom, stali u poziciju en garde,
ukrstili mačeve i krenuli. John je prvi napao i njihova sečiva su se sudarila dok je
zvuk odjekivao kroz prostoriju.
„Tračevi lete po celom gradu.” Moore je rekao parirajudi mu. „Čuo sam da de
se Lord i Lady Hammond pomiriti. Ili možda ipak nede?”
„Pomiriti?” John se povukao, a zatim brzo još dvaput napao, primoravajudi
protivnika svojim sečivom da se povuče unazad par koraka.
„Sklon sam i sam da posumnjam u to. Potrebno je dvoje ljudi da bi se
pomirenje ostvarilo.”
Moore mu je ponovo parirao, jer su njih dvojica bili jednake veštine, I uskoro
se John povlačio. Za par trenutaka su opet bili u sredini prostorije.
„Zajedno sedite u Covent gardenu,” nastavio je Moore dok su kružili jedno
oko drugog isturenih mačeva. „Piknik i vožnja kočijom.” Počeo je da se smeje.
„Ljubiš sopstvenu ženu u parku, Hammonde? Vodiš je u muzej? Zajedno kupujete
u prodavnici? To mi veoma zvuči kao pomirenje.”
„Pre je to kao privremeno primirje između bitki. Izvrsna izvedba u Covent
gardenu.” Reče trudedi se da skrene priču. „Briljantna simfonija, najbolja stvar
koju si napisao zadnjih godina, rekao bih!”
„Hvala!” Moore se nasmejao, John mu je parirao, i mačevi su ima se ponovo
zvučno sudarili. “Čuo sam da je i Lady Darwin bila u kupovini istog dana. Rekao bih
da to znači da je primirje gotovo I da bitka ponovo besni.”
Mogao je i da pretpostavi da Moore nede tako laku pustiti tu temu. Čovek je
uživao u mučenju svojih prijatelja.
„Šta te se tiče moj brak?” Pitao je dok su ponovo počeli da kruže jedan oko
drugog prikovanih pogleda, čekajudi da onaj drugi napravi potez.

128
 „Ne tiče me se.” Moore je odgovorio rugajudi se. „Zar je mogude da nisi
uspeo da je odobrovoljiš I umiliš da ti se vrati sa dva, tri poljupca?”
John je odbio da bude isprovociran.
„Očigledno ne.” Opušteno je odgovorio.
„Poslala te do đavola, zar ne?” Moore je dovoljno poznavao žene, da mu
odgovor na to pitanje nije ni bio potreban tako da ga nije ni sačekao. „Kada si
odlučio da ti je potreban sin I prišao joj sa tim ciljem, šta si mislio da de se desiti?
Zar si mislio da de ona uvideti neophodnost toga I pristati? Da de razumeti I izvršiti
svoju dužnost?”
„Odbij.”
Moore je počeo da se smeje, u njegovom smehu se osedala velika doza
podrugljive zabavljenosti.
„Ili si možda očekivao da de ti tvoja žena upasti u krevet posle par nedelja
udvaranja samo zato što si takav legendaran ljubavnik?”
Mooreova zabavljenost zajedno sa Violinim prezirom gurnula je Johna još
više preko ivice ludila.
„Ja nemam ženu,” povikao je, napadajudi.Njegov protivnik mu je parirao, a
zatim su se zaustavili, sečiva položenih ka zemlji, ukrštenih zglobova. „Nemam
ženu več osam i po prokletih godina!”
„Ne? Ako ti nemaš ženu, ko je onda ta lepa plava žena koja sebe naziva Lady
Hammond?” Moore je potisnuo svojim zglobom, gurajudi mač ka plafonu, prošao
pored Johna okrenuo se I napao.
Predvidevši taj potez John je izbegao sečivo, prošao pored svog protivnika I
dok se Moore okrenuo John je ved zadao smrtoosni udarac. Vrh mača je bio tačno
na sredini grudi njegovog prijatelja.
„Znaš na koga mislim.” Moore je nastavio dok je pratio Johna do sredine
sobe. “Malog stasa,” nabrajao je dok su se okretali jedan ka drugom. „Oči boje
lešnika, lepa usta, koliko se sedam oženio si se sa ženom takvog opisa pre skoro
devet godina.”

129
 „Dvoje ljudi koji žive u odvojenim kudama i spavaju u odvojenim posteljama
ne predstavljaju bračni par.” Napao je, udarajudi u Mooreov mač svojim. „To je
vic,” rekao je ponovo napadajudi. „Bio je vic od samog početka i svi su to znali.”
Moore ga je pogledao u oči.
„Vic Hammonde? Ne vidim da se smeješ. Bide da je vic na tvoj račun.”
John nije odgovorio. Krenuo je ka levo, a zatim napao desno, pokušavajudi
opet da ga pogodi u grudi, ali ovaj put njegov protivnik se nije dao zavarati. Moore
je ispratio njegove kretnje ali u suprotnom smeru, I John-ovo sečivo pogodi zid.
Pre nego što je uspeo da se povrati osetio je vrh sečiva na svojim rebrima.
„Pogodak!” Objavi Moore. „Nisi skoncentrisan.”
„Stvarno? A ipak sam uspeo da te pogodim pre par minuta!”
Ponovo su zauzeli stav en garde, ukrstili mačeve i otpočeli. Nekoliko minuta
bili su tihi, jedini zvuk koji se čuo bilo je zveckanje i struganje pri sudaranju
mačeva, ali nije dugo prošlo pre nego što je Moore ponovo počeo.
„Imam predlog za tebe.” Napao je, promašio I povukao se. „Može ti pomodi
da ostvariš mir sa svojom ženom.”
„Ti si u braku, koliko beše, sedam meseci?” John je uzvratio brišudi znoj sa
čela slobodnom rukom. Sada je bio njegov red za ruganje I on mu se nasmejao.
„Sačekaj da prođe bar toliko godina pre nego što počneš da mi deliš savete po
pitanju braka!”
„Ozbiljan sam Hammonde.” On zakorači u nazad I uperi vrh mača ka plafonu
kao znak da se borba zaustavi. „Poslušaj me, hodeš li? Znaš da nemam običaj da se
mešam u afere mojih prijatelja, ali imam sugestiju za tebe. Nede ti se svideti ali
gledano dugoročno može ti pomodi.”
Iskrenost koja se čula u Moorevom glasu izazvala je radoznalost kod Johna.
„Kakva sugestija?”
„Reci Violi da želiš da postanete prijatelji.”
To je bilo toliko apsurdno da je to pokazao tako što je zagroktao prezirno.
„Mislio sam da si rekao da si ozbiljan? Viola i ja prijatelji?! Kakva ideja!!!”

130
 „Veoma sam ozbiljan! Postani joj prijatelj!”
„Blagi Bože, čoveče,” reče John sa neveselim smehom. „Gde si bio poslednjih
osam i po godina? Potpuno si poludeo ako misliš da demo ona I ja ikada biti
prijatelji. Za devet godina koliko se znamo, ona i ja smo bili mnogo stvari ali nikada
nismo bili prijatelji.”
„To je razlog više da pokušaš sada. U ostalom kod mene je upalilo. Grace I ja
smo bili prijatelji pre nego što smo postali ljubavnici.”
„Ona je bila tvoja ljubavnica.”
„Nakon što mi je postala prijateljica.”
„Ako je i bilo tako to nije bilo na tvoj podsticaj. Znam te, Moore, to mora da
je bila Graceina ideja.”
„Naravno. Ja sam je prezirao, ali na kraju to je bila najbolja stvar koja je
mogla da mi se desi.”
„Vi ste bili par u fazi udvaranja. Viola I ja smo ved u braku. Potpuno drugačija
situacija.” Nestrpljivo je odmahnuo mačem. „Hajde da nastavimo meč.”
„Zašto je drugačije? Ja sam sada oženjen čovek i ne vidim razliku. Grace i ja
smo i dalje prijatelji.”
„Grace I ti se ne svađate kao pas i mačka. Ona te ne prezire.” John je ponovo
zauzeo en garde položaj i pozvao ga mačem. „Hodemo li da pričamo ili da se
mačujemo?”
„Viola bi opet mogla da se zaljubi u tebe. Da li se toga plašiš?” Moore je
zauzeo isti položaj I ukrstio mač sa Johnom. „Ili se plašiš da deš se ti zaljubiti u
nju?”
Na te reči nešto u John-u je puklo.
„Ljubav, ljubav, ljubav!” Povikao je konačno gubedi kontrolu nad svojim
emocijama. „Muka me hvata od te reči!”
Napao je brzo I snažno, koristedi svaku trunku svoje veštine da natera
Moore-a da se povuče ka zidu. Misledi o tome koliko puta mu je Viola bacila u lice
svoju ljubav, sedajudi se kako je opisala njegovu vezu sa Peggy Darwin kao ljubav,

131
osedao se divlje i ogorčeno, i iskalio je svou frustraciju na protivniku, napadajudi
sve dok nije uočio priliku I zabo svoj mač u Moore-ov stomak.
„Pogodak!”
Moore ga je gledao zapanjen intenzitetom njegovog besa.
„Očigledno sam te pogodio u živac.”
Teško dišudi, John se odmakao korak unazad I spustio sečivo. Okrenuo mu je
leđa.
„Ljubav! Ljudi se dobacuju sa tom rečju celo vreme, naročito žene! A šta ona
znači? Vedina ljudi koja koristi tu reč u stvari misli na požudu. Ili idealističku
naklonost. Nekada i jedno i drugo. Da li je to ljubav?”
„Ako sam ne znaš odgovor na to pitanje, ja ti ne mogu pomodi.” Moore ga je
pratio do središta prostorije. „Znam da sam je ja našao.”
„Kako?” John je zahtevao okredudi se da ga pogleda. „Kako si našao? I kada si
našao kako si znao da je prava stvar u pitanju? Kupid je odapeo svoju strelu, a
anđeli su zapevali! Jesi li tako znao?”
„Kako prezrivo pričaš o ljubavi. Nisam ni shvatao do sada koliko duboko je
usađen tvoj cinizam, Hammond. Tvoj prezir prema ljubavi je mnogo gori nego što
je moj ikada bio, ako je to moguda.”
„Ja nisam cinik kada je u pitanju ljubav, niti osedam prezir, ja samo….”
Ja prosto ne znam šta ta reč znači.
To shvatanje ga je zakovalo u mestu. Zurio je u svog prijatelja, a u stvari je
gledao kroz njega kao da nije ni prisutan. U svojoj glavi video je svoju ženu kako
podiže bebu u vis I smeje se. To čudno, prazno osedanje se vratilo, praznina koja
ga je proganjala kao duh zadnjih nedelju dana. Praznina u njemu koju je uvek
gurao u stranu I skrivao, ali koja je bila tu od kada zna za sebe.
„Hammond?” Moore-ov glas ga je prekinuo u mislima. „Šta se dešava?”
„Šta?” John je trepnuo, zuredi u svog prijatelja, pokušavajudi da misli.
„Samo stojiš tu i zuriš u mene kao da si gromom pogođen. Zar ti je loše?”

132
 „Ne.” On odgovori terajudi sebe da kaže bilo šta. „Možda, ne znam.” Zatrese
glavom pokušavajudi da rasčisti misli. „Hajde da završimo za večeras.”
Šta je ljubav, u stvari?
Pitao se u sebi iznova I iznova, dok su ostavljali mačeve, uzimali svoje kapute
i napuštali dvoranu za mačevanje.
Prelepo majsko popodne se pretvorilo u oblačnu, hladnu prolednu nod. I dok
su on i Moore stojali na ulici, čekajudi svoje kočije, njegov prijatelj je ponovo
progovorio, zadirkivanje je nestalo iz njegovog glasa.
„Hammonde, razmisli o onome o čemu smo pričali. Pitaj Violu da budete
prijatelji.”
„Kao što sam ti ved rekao, nikada nede pristati na to. Pre de mi se nasmejati u
lice.”
„Makar joj predloži. Mnogo dete se bolje slagati ako pokušate da budete
prijatelji.
John je pogledao svog prijatelja ispod oka, skeptičnim pogledom.
„Kažeš mi da ako počnem bolje da se slažem sa svojom ženom van kreveta
da de to dovesti do boljeg slaganja u krevetu?”
Moore mu se naceri.
„To zavisi od toga koliko dete dobri prijatelji postati.”
Uprkos svom crnom raspoloženju, nije mogao da se ne nasmeje domišljatosti
svog prijatelja dok je njegova kočija prilazila Angleo’s sa podignutim krovom zbog
mogudnosti kiše.
„Stvarno si đavo, znaš to?”
„Naravno da jesam!” Moore je odgovorio dok je ulazio u svoju kočiju.
„Možda sam oženjen ali I dalje imam reputaciju koju moram da održim.” Njegova
kočija je krenula I on je ostavio Johna na pločniku da gleda za njim.
Dylan se ležerno naslonio na naslon u svojoj kočiji, smešedi se. I zaista je bio
đavo. U potpunosti je razumeo kroz šta je Hammond prolazio trenutno I znao je
da de uskoro biti još gore. Vikont je bio dovoljno očajan da pokuša da se sprijatelji

133
sa Violom. Jadničak. Prijateljstvo sa ženom koju očajniči želiš u krevetu je pakao
na zemlji.
Ali opet čovek mora da prođe kroz pakao da bi stigao do raja.Na kraju ,
Hammond de dobiti sina kog želi ali uz put može dobiti I ženu koja ga voli. Dylan je
znao da vrednost toga se ne može ničim meriti.
On je voleo Hammonda, a Viola mu je bila jako draga, I nadao se da de njegov
predlog dovesti do rezultata. Možda na kraju I budu u srednom braku.
I ta misao ga je naterala u smeh. Dylan Moore kao provodadzija? Ko bi to
mogao da zamisli? Nije mogao da dočeka da dođe kudi I ispriča Grace.
****
Misao o prijateljstvu nije bilo ono što je prolazilo kroz Johnove misli dok je
čekao kočiju. Ved misli o ljubavi.
Šta je ljubav? Pisci su pisali o njoj, ljudi kao što je Moore su stvarali muziku u
ime ljubavi, a svi ostali su se konstantno zaljubljivali ili su pričali o ljubavi ili patili
zbog nje. Ali šta je ljubav?
Razmišljao je o Mooreu. Od svih ljudi na svetu on bi izabrao Moorea kao
jedinog čoveka koji se nede nikada oženiti. Ali ipak, jeste. I to za svoju ljubavnicu.
John nije mogao da shvati šta je to bilo u Grace da natera Engleskog
najozloglašenijeg zavodnika da se zaljubi u nju. Bila je prelepa žena, naravno,
ljubazna, onaj tip osobe koji se lako voli. Ali Moore je bio lud za njom, zaljubljen u
nju sa tolikim intenzitetom da je to bilo zastrašujude.
Johnova kočija je prišla ivici trotoara, krenuo je da se popne i vođen
impulsom odmahnuo vozilu da nastavi, a on peške krenuo kudi. Bio je to dug put
do kude ali njemu se šetalo. Veče je bilo prohladno i svež vazduh je izazivao dobar
osedaj na njegovoj koži. Uvek može da uhvati neku kočiju ako počne da pada kiša.
Postojale su različite vrste ljubavi, pretpostavljao je.
Pomislio je na svoju sestru, Kate. Izvlačedi sedanja na vreme kada je bio mali
dečak, bleda sedanja na njene zagrljaje I njen smeh I na prazninu koja je nastala
kada je ona umrla. Voleo je svoju sestru. Toliko je znao.
Pomislio je na Percya i Constance, prijatelje za koje je oduvek mario i koji su
oduvek marili za njega, prijatelje u čiju naklonost i poverenje nikada nije sumnjao.

134
Proveo je mnogo vremena pokušavajudi da ne misli o Percyu, jer kada je mislio to
je bolelo kao otvorena rana. Bolelo je jer je voleo svog rođaka kao brata. Voleo je I
Connie sa poštovanjem I naklonošdu koju je davao samo malobrojnima, ali da li je
ikada bio zaljubljen u nju? Razmišljao je o rečima koje je izgovorila na Percyevoj
sahrani i znao je da bi odgovor bio ne. Kada se udala za njegovog rođaka umesto
za njega on se opijao neprestano sedam dana, nekoliko meseci se kurvao uokolo I
preboleo je. Da je to bila prava ljubav, iskrena ljubav, zar bi je neko preboleo tako
lako I sa tako površnim metodama? Naravno da ne.
Ispred njega trotoar se naglo proširio i pojavio se trg, što ga je prenulo iz
misli. Zaustavio se i onda shvatio da je kenuo u potpuno pogrešnom pravcu.
Trebao je da krene istočno u Brook ulici, umesto toga on je krenuo zapadno i
našao se ispred impozantnih vrata od kovanog gvožđa koja su okruživala park oko
Grosvenor trga.
Dođavola. Zar mu nije bilo dosta ovog mesta? Da je imao imalo pameti,
otišao bi odmah, udaljio se I našao sebi ženu koja de ga voljno prihvatiti u svoj
krevet.
Ali umesto da se okrene I ode, John je krenuo dalje ka trgu dok se nije našao
ispred vrata na ulazu u park. Obuhvatio je rukama rešetke, zuredi između njih ka
mestu gde je stajala klupa kraj koje je njegova žena tako veselo držala Nicholas-a
pre nedelju dana.
Razmišljao je o svojim roditeljima koji nikada nisu pokazali naklonost, a kamo
li ljubav jedno prema drugom i ironija situacije kako se njegov brak okrenuo i
postao sličan njihovom ga je pogodila. Hladnoda između njegovih roditelja je
nešto što je sa jasnodom pamtio iz svojih dečačkih dana. I uprkos tome koliko se
trudio da bude potpuno različit od svog oca, shvatio je da je za poslednjih devet
godina postao ista bezosedajna varalica kao što je I njegov otac bio.
Počelo je da pada, lagana kišica koja je nakvasila njegov kaput I dospela do
košulje. Vazduh je postajao sve hladnije I on je znao da je bilo glupo da samo stoji
tu. Trebao je da krene ka svojoj kudi pre nego što se kišica pretvori u pravi pljusak
koji de ga potpuno potopiti.
Okrenuo se, ali umesto da ode počeo je da zuri u lampama osvetljen salon za
crtanje u Tremore kudi. Uhvatio je tračak zlatne kose kako prolazi kraj prozora.
Violina kosa.

135
 Mislio je o devojci kakva je bila pre devet godina, otvorena, ranjiva,
strastvena devojka koja ga je obožavala na način koji je za nju predstavljao ljubav.
Pitao se tada, kao što se pita I sada, kako se neko može zaljubiti za jednu nod,
posle dva plesa I malo razgovora, bez ikakvog stvarnog poznavanja te osobe. To
nije bila ljubav jer to nije bilo stvarno. Nije verovao u to tada, kao što ne veruje ni
sada.
Znao je od početka da je imao mod nad njom, ali do dana današnjeg nije
shvatio kako. Protiv volje svog brata, znajudi da je on bez para, da je neodgovoran,
divalj, sa lošom reputacijom, ona se ipak udala za njega tri meseca pošto ga je prvi
put videla, kada ni jedna žena sa imalo zdravog razuma ga ne bi ni pogledala. Zato
što ga je volela. Pomislio je na Percy-ija na kolenima u blatu kako preti da de se
ubiti ako se Connie ne uda za njega. Sve samo zato što je voleo.
John pređe rukom kroz svoju mokru kosu I obrisa kišu sa lica. Šta je to bilo u
vezi ljubavi što je dovodilo do toga da ljudi izgube svoj zdrav razum?
Ostao je stojedi u parku još dugo vremena, izgubljen u kišici I magli, gledajudi
u prozore Tremore kude, I po cenu života nije mogao da nađe odgovor.

136
 Poglavlje 11

Viola je rano otišla u krevet. Anthony i Daphne su otišli na bal, ali ona je
imala glavobolju i odlučila je da ostane kudi. Okupala se u toploj kupki, popila čaj
od vrbine kore i peperminta koji je kuvarica spremila, obukla nodnu haljnu i uvukla
se u krevet oko devet sati. Iako je čaj ublažio glavobolju, spavanje se pokazalo kao
malo teži zadatak. Navikla na kasne nodne sate tokom sezone koje je provodila
budna, nije mogla da zaspi. Nakon sata prevrtanja i bacakanja, odustala je i sišla u
prizemlje da potraži Quimbyja. Rekla je batleru da de biti u biblioteci i zamolila ga
da joj se pripremi šolja običnog čaja, te da joj se pošalje.
Uputila se u biblioteku, pradena slugom koji je upalio vatru, kako bi se
ublažila vlaga i oštrina koje su se osedale u zraku. Nakon što je obavio svoj
zadatak, sluga je otišao, a Viola je uzela knjigu sa jedne od polica. Sklupčala se u
uglu malog divana, razmišljajudi o tome da čita dok joj se ne prispava.
Ali, nije imala šanse za to. Para još nije prestala da izlazi iz šoljice čaja, i tek
što je došla do druge stranice Dumasovog romana, pre nego što ju je glas
prekinuo.
„Zdravo, Viola.”
Preplašena, ugledala je Johna na vratima. Zalupila je knjigu i skočila na noge.
„Šta ti tražiš ovde?”
„Grejem se i sušim.”
Naslonio se ramenom na kvaku, a dok ga je posmatrala, shvatila je da je
raspojasan. Nije bio u večernjoj odedi. Bio je obučen u jutarnje odelo. Bilo je
izgužvano i vlažno od lagane kiše koja je padala napolju. Njegova kosa je bila
uvijena oko kragne, baš kao i uvek kada je vreme vlažno, a njegovo rublje je bilo
opušteno. Nije se čak ni obrijao. Senka brade na njegovom licu je nešto što nije
videla godinama. Ne od onih dana kada su spavali skupa i kada bi se svakog jutra
budila uz bockavi osedaj njegovog obraza na njenom ramenu.
Provela je celu sedmicu izbegavajudi ga, a sada, baš kada je spustila svoju
odbranu, evo njega. Znala je da mora da mu kaže da ode, ali umesto toga, samo

137
ga je posmatrala, sedajudi se gorenja koje je osedala na ramenu od njegove oštre
brade kada bi je poljupcima budio.
Možda je došao da se ugreje, ali ona je počela da oseda toplinu, koja nije
imala nikakve veze sa vatrom u kaminu. Popravljala je pramen kose koji je ispao iz
pletenice i zarila prste u bujnu mekodu tepiha ispod golih stopala, bivajudi svesna
u šta je obučena.
„Quimby je trebao da te najavi.”
„Ne budi preka prema Quimby-ju. On je odličan batler. Pokušao je da mi kaže
da nisi kudi, ali znao sam da to nije istina. Pošto tvoj brat nije ovde da to spreči,
mimoišao sam batlera i svakako se popeo. Neverovatno nekulturno od mene, ali
tako je.”
„Kako si znao da sam kudi?”
„Zato što sam proveo poslednja dva sata u parku. Video sam te ranije u sobi
za primanje, baš kad je padao mrak, pre nego što su služavke navukle zavese.”
„Dva sata!” Viola je zurila u njega, zapanjena. „U parku, po ovom vremenu?
Zbog čega?”
„Zar ne možeš da pogodiš?” Uspravio se i ušao u biblioteku, ali zastao je na
određenoj udaljenosti od nje. „Pokušavao sam da skupim hrabrost da dođem i da
ti kažem da se pomirimo.”
Želeo je da se pomiri. Znala je šta to znači. Činilo se kao da mu je žao. Znala je
da to ne znači ništa. Pre nego što je progovorila, on je to učinio prvi.
„Kada smo se posvađali, rekla si da mi ne veruješ, i imala si svako pravo.
Samo sam...“ Zastao je, duboko udahnuo, a zatim lagano izdahnuo, kao da
pokušava da smisli šta de sledede redi. „Samo sam želeo da te vidim.”
„To si došao da kažeš?”
„Da.” Nasmešio se. „Veoma otrcano, znam, pogotovo nakon dva sata
provedena na kiši, smišljajudi šta redi, ali, postalo mi je hladno.”
Ta toplina je počela da se širi njom poput toplog meda, i pokušala je da se
podseti da su to sve samo reči. Mogao je da kaže bilo šta i da to zvuči kao

138
Božanska istina. Kako je ikada mogla da poveruje u bilo šta što je rekao? Želela je
da veruje, doduše. Jako je želela.
Sekunde su otkucavale. Sat je označio pola jedanaest.
Uzvrteo se.
„Idem ja,” rekao je, i načinio korak. „Vidim da si želela ranije u krevet.”
„Ne moraš da ideš.”
Šta ona to govori? Ali reči su sada bile izgovorene. Nije mogla da ih povuče
pa ih je pokušala ublažiti.
„Mislim...smrzao si se i moraš prvo da se ugreješ. U suprotnom, mogao bi se
prehladiti, a...a...to bi bilo loše.” Njen glas je utihno.
John se okrenuo. „Da li želiš da ostanem?”
Pogledala je u pod, potpuno svesna sebe. Želela je, neka joj Gospod
pomogne.
„Da.” Pogledala je i videla ga kako se smeši. „Bar neko vreme,” dodala je
odmah.
Jadni čovek. Njegov osmeh je postao još širi.
Sela je na mali divan.
„Mislila sam da možemo da porazgovaramo o nekim stvarima.”
Njegov osmeh je nestao, a on je zarežao, podižudi pogled ka nebesima.
„Bože, pomozi mi. Prvo stajanje na kiši, zatim razgovor o nekim stvarima.”
Uzdahnuo je i skinuo svoj vlažni kaput. „Pretpostavljam da te stvari nisu
jednostavne? Irska politika, na primer? Ili kako da se suzbije siromaštvo unutar
Britanskog Carstva? Ili kakve bi bile posledice od ukidanja Žitnih zakona?”
Kako li mu je uspevalo? Uvek je nalazio načina da je nasmeje. Pošto je sela na
divan, a nakon što je raširio svoj kaput na stolici kraj vatre, seo je pored nje.
„O čemu želiš da pričamo?”
Razmišljala je na momenat.

139
 „Ne znam tačno,” rekla je uz nešto nalik smehu, što je zvučalo jednako
nervozno koliko je ona i bila. „Uvek sam mislila ako ikada budemo seli i
razgovarali, da du imati mnogo da kažem, ali sada sam poprilično izgubljena.”
„Nalazili smo mnogo tema o kojima bismo pričali.”
„I oko kojih bi se svađali.”
„Istina.” Prostrelio ju je iskrivljenim pogledom. „To se nije promenilo, za
slučaj da nisi primetila.”
„Jesam.” Zastala je, a zatim rekla, „U braku smo devet godina, a i dalje, ja te
ne poznajem, John, ne zapravo. Na mnogo načina ja te ni ne razumem. Ne
verujem da sam ikada. Tokom našeg zabavljanja i prvih dana braka, uvek sam bila
otvorena prema tebi. Govorila sam ti toliko stvari o sebi, o mojoj porodici, i o
stvarima koje volim i o kojima razmišljam. Ali kada god bih te pitala o tebi – kako
je izgledalo tvoje detinjstvo, ili šta misliš o – oh, ne znam – bilo čemu ličnom, uvek
bi izrekao neku opasku i promenio temu.”
„I?”
„Možda si moj muž, ali si za mene stranac. Osedam kako bi to trebali
popraviti, ali ne znam kako. Ako te budem pitala o nekim stvarima, hodeš li mi
odgovoriti?”
„O mom detinjstvu? Bilo je poput nodne more. Dovoljno rečeno. Veruj mi, ne
želiš da čuješ, a ja svakako ne mogu da podnesem da pričam o tome. Svakako, zar
nije važnije da pričamo o nama?”
„Ako te budem pitala bilo šta što ima veze sa nama i ti ne budeš želeo da
raspravljaš, ti deš skrenuti sa teme.”
Dutao je momenat, a zatim rekao.
„Ne, nedu. Pitaj me šta god želiš. Pucaj.” Naslonio se na naslon i okrenuo
glavu ka njoj, kako bi mmogao da je posmatra. „Upozoravam te. Ne mogu
garantovati da de ti se moji odgovori sviđati, ali bide iskreni. Pošteno?”
Suočena upravo sa onim što je tražila, Viola je razmislila za trenutak, pitajudi
se koliko de njena pitanja biti tupava. Ali rekao je da može da ga pita bilo šta, tako
da de iskoristiti tu priliku.

140
 „Da li si voleo svoje ljubavnice? Bilo koju od njih?”
„Ne.”
„Da li si voleo mene, John?” Ved je znala odgovor, ali nikada joj nije priznao
naglas. Želela je da to čuje od njega. „Kada si me pitao da se udam za tebe i kada
si mi rekao da me voliš, da li si to mislio?”
„Ja...” Rukom je protrljao oči i ispustio uzdah. Zatim je spustio ruku i susreo
se sa njenim pogledom. „Ne.”
To je bilo to. Potpuna, brutalna istina. Nije pokušao da objasni svoja dela niti
da ih opravda. Ovo je bio odgovor koji je očekivala, potvrda onoga što je znala
ovih osam godina, ali čak i sada je imao mogudnost da je povredi. Ipak, bolje je
iskren, povređujudi odgovor nego laž. Toga je dobijala na pretek.
„Da li ti...” Oklevala je. Postavljati mu pitanja bilo je teže nego što je
zamišljala. „Da li imaš dece sa bilo kojom od žena sa kojima si bio?“
„Ne.“
„Da li si siguran?“
„Jesam. Postoje načini da se to spreči...postoje navlake koje muškarci mogu
da koriste. Ne funkcionišu baš uvek, ali...” Zastao je i uskomešao se pored nje, u
nelagodi. „Zaboga, Viola, ne pitaj me da o takvim stvarima raspravljam sa tobom.
Ne mogu to da činim.“
„Mnogi ljudi govore da je najmlađi sin Peggy Darwin tvoj, čak iako je Darwin
priznao.“
John joj se primaknuo bliže. „Ne, Viola, ne. Rekao sam ti, on nije moj. Znam
da ta glasina kruži okolo godinama, ali ona nije istinita.“
„Zbog tih...navlaka koje ne funkcionišu uvek?“
„I zato što umem da računam. Peggy i ja smo raskinuli našu vezu godinu dana
pre nego što je William rođen, a nijedno dete ne može da ostane u utrobi
dvanaest meseci. Nijedna žena mi nije došla sa tvrdnjom da nosi moje dete.“
Iako je znala da on možda i laže, verovala mu je. Izabrala je da mu veruje, a s
tim izborom nastupilo je ogromno olakšanje.

141
 „Mogu li ja da postavim pitanje?“ Zastao je, a zatim rekao, „Volela si me.
Zašto?“
Iznenađena, ne samo pitanjem nego i iznenadnim intenzitetom njegovog
glasa pri pitanju, zurila je u njega.
„Zašto sam te volela?“
„Da, zašto? Mislim, nisi me ni poznavala. Čak ni sada, baš kao što si rekla, mi
se ne poznajemo. Ipak, rekla si mi da si me volela. To mi je zbunjujude, Viola.
Zašto si se, za ime Boga, ikada zaljubila u momka poput mene?“
Mrštio se, a nešto na njegovom licu ju je podsedalo na dečaka u školi koji
čeka objašnjenje komplikovanog matematičkog problema. Očekivao je odgovor
koji de imati smisla. Podigla je ruku bespomodno.
„Zaboga, ne znam. Pretpostavljam, zato što si ti to činio jednostavnim. Kad
god bih bila s tobom, sve na svetu je bilo dobro i ispravno, i bila sam sredna. Nebo
je bilo plavlje a trava zelenija...” Zastala je i pogledala u stranu. „To zvuči blesavo,
znam, ali tako sam se osedala. Ne mogu da ti kažem zašto, ali jesam te volela.“
Bolno je progutala i pogledala u njega. „Volela sam te više od svog života.“
Posegnuo je jednom rukom kako bi joj dotakao lice, dlanom joj prelazedi
preko obraza, dok su se njegovi prsti igrali sa kosom na njenom čelu.
„Nikada nisam želeo da te povredim, Viola. Gospode, ako ne veruješ u bilo
šta drugo što kažem, veruj u to. Kada smo se venčali, nadao sam se da du biti
sredan. To je sve što neko i može očekivati od života svakako. Ali to nije bilo
dovoljno za tebe, zar ne? Biti sredna?“
Odmakla se od njega.
„Da si ikada bio zaljubljen, ne bi postavio takvo pitanje.“ Zapanjena
sopstvenim rečima, proučavala ga je sa drugog kraja malog divana, a nekoliko
stopa udaljenosti koje je upravo postavila između njih, činile su se kao milje. „Da li
si ikada bio zaljubljen?“
Skrenuo je pogled. „Ne.“
Možda nije mogao uopšte da voli. Ona to nije izgovorila, ali taj neizrečeni
zaključak visio je u zraku. Okrenula se, naslanjajudi se na divan, gledajudi ispred
sebe.

142
 „Nikada nisi bilo zaljubljen ni u mene ni u bilo koju drugu ženu. Zasigurno je
da ni sada nisi zaljubljen u mene. Dakle, daj mi jedan dobar razlog zbog kog bih
trebala da razmotrim pomirenje s tobom. Neki drugi razlog sem onog da sam ja
tvoja žena i da nemam izbora i da naše društvo živi po određenim pravilima.“
„U redu.“ Krenuo je ka njoj, krčedi sebi put preko divana do nje. „Zato što te
nasmejavam. Zato što, kad te poljubim, omekšaš i zadrhtiš i to mi se dopada. Uvek
mi se dopadalo.“ Stavio je ruku oko njenih ramena, ignorišudi njenu ukrudenost.
„Jer, svaki put kad te dodirnem, sve na svetu nestane, i ostanemo samo nas dvoje.
Zato što, čak i kad se svađamo, pola mog uma pokušava da smisli način kako da ti
skinem odedu. To je najiskreniji odgovor koji ti mogu dati.“
Nede biti prevarena ovim.
„Ovo sve, naravno, nisi nikada osedao sa drugim ženama sa kojima si bio.“
„Nije isto.“
„Kako je drugačije?“
Ispustio je zvuk nalik na smeh.
„Zato što ni jedna druga žena na svetu nikada ne može da me izludi toliko da
poželim da razbijem svoju glavu o prozor.“
„Nije dovoljno dobro.“
„Zato što si ti moja žena, a ja sam tvoj muž. Zato što želim decu, Viola. Mislim
da ih i ti želiš.“
„Ono na šta misliš je da želiš naslednika.“
„Ne, ne mislim to.“ Mora da je shvatio koliko to neverovatno zvuči, uzimajudi
u obzir da je to razlog zbog kog želi da mu se ona vrati, te je izmenio svoj odgovor
odmah. „Mislim, potreban mi je naslednik, da, ali ja želim decu. Zar brak ne služi
tome?“
„Zato što je brak razumna odluka,“ rekla je, dok je turobnost počela da
navire iz njenih reči.
„Za mene i za mnogo drugih ljudi koje poznajemo. Ne gleda svako na brak na
način na koji ti gledaš, Viola. Ne radi se uvek o ljubavi. To je jedno od pravila koje
rukovode našim životima.“

143
 U tome je bio u pravu. Pomislila je na titularne porodice koje su poznavali.
Anthony i Daphne su bili izuzetak – ali za vedinu njima poznatih parova, brak nije
bio vezan za ljubav. Bio je to savez radi osiguravanja naslednika, koji je vodio
zasebnim životima i uzimanjem ljubavnika po sopstvenom izboru. Videla je kako
joj se bududnost proteže pred očima – bududnost koju je mislila da de izbedi kada
se udala za Johna – brak bez ljubavi.
Mogla je da ima ljubavnike, pretpostavljala je, da olakša samodu, ako ih bude
želela, ali nije mogla da zamisli da bude dotaknuta od strane bilo kog čoveka a da
to nije John. Ipak, nešto ju je izazvalo da postavi to pitanje.
„Pravila se odnose i na nas, pretpostavljam? Mislim, mogla bih biti poput
Peggy Darwin i imati sopstvenog ljubavnika, ako ga budem želela.“
„Ne, ne bi mogla!“ Reči su izletele iz njega neočekivanom silom, eksplozivne
poput pucnja, odjeknule su prostorijom.
„Ali ti bi mogao. Zapravo, ved jesi. To nije fer.“
„Šteta.“ Okredudi se, pogledao je u nju, prkosedi tome šta je fer a šta ne.
„Moj naslednik, Viola, ničiji drugi. To je dio pravila, takođe.“
„Ali, šta nakon toga? Ti deš svojim putem, a ja svojim? Onda deš opet da imaš
ljubavnica koliko god budeš želeo, baš kao pre? Jedina razlika u tome de biti što du
i ja biti slobodna da činim kao i ti? Da li de tako funkcionisati, John? Ako ti se
vratim, da li de tako stvari da stoje za nas?“
„Nadam se da ne.“
„Bez ljubavi, kako bi moglo biti drugačije?“
„Što se mene tiče, to zavisi od tebe. Da li deš me izbaciti iz kreveta? Jer, ako
hodeš, ja du verovatno da potražim ljubavnicu. Jednostavno je.“
„Kako pogodno za tebe, da sva bududnost našeg braka leži na meni.“
„Pa i jeste tako.“
Možda bi se nasmejala na to, osim što ništa u toj situaciji nije bilo zabavno.
„A ako budem verna žena, hodeš li ti biti veran zauzvrat?“

144
 Prkos je nestao, a durenje je preuzelo njegovo liice poput senki. Sklopio je
ruke. „Nijedan muškarac nikada ne odgovara na takvo pitanje.“
„Ne? Zašto ne?“
„Ako ti kažem da, nedeš mi verovati. Ako ti kažem ne, time du upropastiti
svaku šansu da te vratim u svoj krevet. Ako kažem da ne znam, osuđen sam jer ti
nisam dao konkretan odgovor. Šta god da kažem, bide pogrešno, i ja gubim.“
„Ovo nije igra! Ne radi se o pobeđivanju ili gubljenju. Želim...” Zastala je, te
promenila tok svojih reči. „Ne, ja zaslužujem iskren odgovor na moje pitanje. Ako
ti se vratim i ako ti budem verna žena koja ti je podarila decu, da li deš mi biti
veran muž?“
„Ne znam.“
Protresla je glavom, zuredi u njega u neverici.
„Ne znaš? Kakav je to odgovor?”
„Iskren! Rekao sam ti, to je za čoveka pitanje bez mogudnosti pobede. Šta
god da sam odgovorio, ne bi te zadovoljilo. Da li du dati sve od sebe da budem
veran muž? Da. Da li du uspeti? To, opet, zavisi od tebe. Možeš li mi biti dobra
žena? Možeš li biti saputnik pun ljubavi i pažnje? Mogu li se osloniti na tebe, da
nedeš udariti u plač i zalupiti mi vrata od spavade sobe? Mogu li se osloniti na tebe
da se nedeš pretvoriti u neopraštajudi ledenu kraljicu kada stvari ne budu išle po
tvome?”
To je bolelo. Ugrizla se za usnicu, posmatrajudi ozlojeđenost na njegovom
licu, ozlojeđenost koja je usmerena ka njoj, a ona je nije zaslužila.
„To je tako okrutno.”
„Želela si istinu.”
„Za Boga Miloga!” Skočila je na noge, sada istinski ljuta. „Pričaš kao da sam
nerazumna. Nije nerazumno za ženu da očekuje od svog muža da joj bude veran!”
I on se podigao na noge.
„Niti je nerazumno da muž od svoje žene očekuje da se ta njegova vernost
isplati!”

145
 Zvuk jecanja s druge strane zatvorenih vrata prekinuo je bilo kakav odgovor
koji bi ona mogla da da. Oboje su se okrenuli kako su se vrata otvorila, a Beckham
je ušla unutra, dok joj je uplakani Nicholas bio u rukama a na licu joj se videla
ometenost.
„Oprostite mi, gospodine,” rekla je dadilja Johnu uz usputnu ljubaznost.
Viola je odahnula zbog ovog prekida. Počela je da shvata šta je značilo ono da
joj se možda nede dopasti iskreni odgovori na pitanja.
„Šta je bilo, Beckham?”
„Veoma mi je žao, moja gospo, ali tražim Mr. Poppina.”
„Oh, zaboga.” Pogledala je u Nicholasa. „Poppin je nestao, zar ne?”
„Bojim se da je tako,” odgovorila je Beckham. „Znam da je beba bila sa
Njenom milosti ranije ove večeri, pa sam se nadala da su možda ovde ostavili
Poppina.”
Viola je pogledom prešla preko biblioteke.
„Ne vidim ga.”
„Ko je Mr. Poppin?” upitao je John nadglašavajudi dečije jecaje.
„Njegova omiljena igračka, gospodine,” objasnila je dadilja i opet se obratila
Violi. „Ne mogu da shvatim kako sam uspela da ga ušuškam, a da ne primetim da
nedostaje, ali očigledno jesam. Zaspao je bez nje, bio je jako umoran. Ali nešto ga
je probudilo i mora da je shvatio da igračka nije kraj njega, jer je počeo da plače iz
sveg glasa. Ne verujem da de ponovo zaspati bez Mr. Poppina.”
Viola je pogledala u bebu koja je plakala kao da se približio kraj sveta.
„Šta se desilo, Nicky?” zapevušila je i posegnula ka njemu. Poljubila ga je u
vlažne obraščide. „Poppin se igra skrivalice sa tobom opet?”
Nicholas se nede umiriti uz nekoliko malenih poljubaca. Zaškripao je glasnije
a Viola je pogledala u Beckham uz uzdah.
„Morademo da pronađemu tu igračku.”
„Tako se čini, moja gospo.”

146
 Krenula je da vrati bebu dadilji, ali Johnov glas ju je zaustavio.
„Mogu li...“ Zastao je, sklopio ruke iza svojih leđa i pogledao u stranu. „Nije
važno.”
Viola je pogledala u njega, proučavajudi ga. Nije više bilo besa na njegovom
licu. Izgledao je smrtno ozbiljan i kao da mu je bilo neugodno. Skoro da ga je bilo
sramota. Nije se mogla setiti da li je ikada videla Johna posramljenog, i nije mogla
a da ne bude radoznala.
„Šta si hteo da pitaš?”
Posmatrala je kako prebacuje svoju težinu s jedne na drugu nogu. Nije je
gledao, iako je uputio nelagodan pogled ka dadilji pre nego što je pažnju usmerio
na bebu.
„Samo sam se pitao da li bih mogao da ga držim,” promrmljao je, „ali onda
sam shvatio da bi to zvučalo isuviše blesavo.”
„Želiš da držiš Nicholasa?” upitala je zapanjena, nesigurna u ono što je čula.
Muškarci nikada nisu želeli da drže bebe, pogotovo ne one koje su plakale iz grla.
Ali on je brzo klimnuo glavom, pa je shvatila da je tako mislio.
„Uopšte nije blesavo,” rekla je, i prišla korak bliže svome mužu. „Evo.”
Krenula je da mu preda Nicholasa, ali on nije ispružio ruke kako bi uzeo bebu
od nje.
„Ne znam kako da to uradim,” rekao je, izgledajudi odjednom uspaničeno.
Namestila je Nicholasa na svoje rame kako bi mu pokazala.
„Baš ovako. Vidiš?”
Nakon nekoliko trenutaka klimnuo je glavom i okrenula je bebu na drugu
stranu. Naginjudi se ka svom mužu, predala mu je uplakano dete.
Uzeo je bebu na način koji se činio nesiguran i poput nekakve probe. Jedva
da je mogla da poveruje. Prvo sramota, a zatim nesigurnost, od Johna, od svih
muškaraca. Kakvo čudnovato veče. Naslonio je Nicholasa na svoja prsa, dok je
bebino dupence počivalo na njegovoj nadlaktici, a njegova ruka na bebinoj glavi, u
istoj poziciji u kojoj ga je i ona držala.

147
 U tom momentu, iz neobjašnjivog razloga poznatog samo anđelima, Nicholas
je prestao da plače.
U iznenadnoj tišini, Viola je zurila u svog muža. Izgledao je kao da drži čudo u
svojim rukama i osetila je da se tlo pod njom otvara. Svađe, nepoštene reči i
očekivanja su otklonjena, a čudna, zaglušujuda, bolna radost ju je udarila po
prsima. Nije mogla da se pomeri, i nadala se da nije Cupid taj koji je upravo ispalio
strelu u njeno srce.
„Blagosloveni da smo svi,” mrmljala je Beckham. „Umete sa bebama,
gospodine.”
John se nagnuo kako bi pogledao u detetovo lice u svom naručju.
„Izgleda da je obrostrano,“ rekao je, smejudi se oduševljeno.
Beba je zurila u njega, dok je skupljala obrvu u mrštenju i zagonetci, kao da je
nesigurna kako da se ponaša u naručju ovog stranca. Zatim se nasmešio i
progugutao nešto sasvim nerazumno što je potpuno sumnjivo ličilo na gugutaj
privrženosti, iako mu je lice i dalje bilo orošeno suzama.
John je naslonio svoje čelo na bebino.
„Kada bi ljudi saznali za ovo, ne bih se živ izvukao od prozivki u klubu. Bolje je
da ovo držimo za sebe, stari moj.”
Beba je grgoljila kao odgovor na to, a Viola je posmatrala kako je podizala
ruku kako bi potapšala obraz njenog muža. John je namestio glavu kako bi mogao
da duva u bebin dlan, a to ju je zasmejavalo, izgledajudi da uspeva da šarmira
Nicholasa bez imalo truda. Čak ni bebe nisu bile imune na njega.
Cupkao je dete, smeštajudi ga čvršde na svoju ruku, a činilo se da mu je sada
mnogo ugodnije što ga drži, nego što je to bilo par momenata ranije.
„Kakav si samo dasa kada ne plačeš. Imaš majčine oči, primedujem. Nema
ženskog srca koje de ti odoleti kroz dvadeset godina.”
Dete se uskomešalo i utisnulo ruku u Johnova prsa, zaranjajudi prstima u
opuštene lanene nabore i u svilenu kravatu. Ispustio je uznemiren zvuk i pogledao
u Johna migoljedi se.

148
 „Nisi zainteresovan da budeš srcelomac mase, a?” rekao je John. „Ne mogu
redi da te krivim. Žene su stvorene da pretvore muške živote u haos pri svakoj
mogudoj prilici. Kloni se toga koliko god budeš mogao.”
„To je grozna stvar za redi!” protestovala je Viola. “Nicholas, nemoj ga
slušati.”
„Nede,” rekao joj je John. „Mi muškarci se nikada ne sklanjamo od toga. To bi
bilo kao da igle kompasa ne pokazuju na sever ispravno. Prosto nije mogude.”
Beba je gurnula Johna u prsa obema rukama.
„Pop,” rekla je. „Pop-pop.“
„Da, znam,” rekao je, klimnuvši uz potpuno razumevanje. „Hvala ti na
podsedanju na taj važan posao.” Počeo je da korača po prostoriji, sa bebom u
naručju, pravedi veliku stvar oko potrage za Mr. Poppinom. Dok je zavirivao pod
klavir, ispod stolova i između stolica, nastavio je da priča svom nedaku u mudrim
tonovima.
„Nevolja je u tome, dečače, što su nama žene važnije od bilo čega drugog, i
one to znaju. Nije da bi bilo koja od pripadnica tog pola iskoristila tu činjenicu
protiv nas, jelte.“
Kleknuo je sa bebom u naručju, tražedi ispod stola od ružinog drveta.
„Ali važno je da jedan muškarac bude svestan toga.“
Uspravio se i zastao kako bi pogledao u nedaka.
„Budi posebno pažljiv oko pitanja iz kojih ne možeš izadi kao pobednik,“
savetovao je bebu, koji je zurio u njega u smrtnoj fasciniranosti. „Udi de ti pod
kožu sa tim jednom za sva vremena. Zapamti moje reči.“
Viola je ispustila ljutiti uzdah, ali John na to nije obradao pažnju.
„Naravno, u takvim okolnostima,“ nastavio je dok je koračao u njenom
pravcu, „mi često napravimo najgoru mogudu stvar – svetimo se i kažemo nešto
što zna da povredi.“ Zastao je u blizini mesta na kom je ona stajala i susreo se sa
njenim pogledom. „Uvek to zažalimo i osedamo se poput nitkova.“
Nastavio je svoju potragu, prolazedi kraj nje bez ijedne dodatne reči.

149
 Upravo je dobila izvinjenje. Za sve svađe koje su vodili za devet godina
njihovog poznavanja, John joj se nikada nije izvinio za bilo šta. Nikada nije bio čak
ni blizu. I dalje su to bile samo reči, ali ipak reči koje nikada ranije nije čula.
Zapanjena, okrenula se, gledajudi ga kako kruži sa druge strane malog divana,
gde je ispustio uzvik trijumfa.
„Ah, tu smo!“ Jednom rukom čvrsto držedi Nicholasa, kleknuo je na kolena,
posežudi rukom ispod divana. Podigao se skupa sa smeđom, krznenom igračkom
medveda. „Mr. Poppin, pretpostavljam.“
Uz uzvik oduševljenja, Nicholas je jednom rukom obgrlio igračku. Naslonio se
na Johnova prsa uz štucanje i zahvalan uzdah i zario lice u Johnov vrat. Njegova
slobodna ruka je mlatarala u zraku, a zatim potapšala muškarčev bradom ogrubeli
obraz te se konačno smirila, stisnute šake na svili njegovog prsluka boje plavog
patlidžana.
Njeno srce se stegnulo pa im je okrenula leđa, jer je sam pogled na njih
pričinjavao bol. Mislila je na ono što je zahtevao od nje i na ono što nije bio
spreman da da zauzvrat. Trepdudi, zurila je u knjige rasute po pisadem stolu. Beba
je bila nemoguda stvar. Morala je biti nemoguda. Taj san je davna prošlost.
„Vidi, vidi, pa ovo je nesvakidašnje,“ rekao je John.
Posložila je knjige na gomilu i naterala se da progovori.
„Šta je nesvakidašnje?“
„Postoji bar jedan član porodice Tremore koji je na mojoj strani.“
Ukrutila se, pokušavajudi da podigne svoje zidove.
„Nemoj se uobraziti zbog toga,“ odgovorila je i očeličila se kako bi pogledala
u njega. „Mrzim što ti moram ovo redi, ali Nicholasu se svi dopadaju.“
„To možda i jeste istina, ali ja sam poseban. Spasio sam Mr. Poppina.“
Poljubio je bebu u čelo. „Tvojoj tetki se ne dopadam, Nicky,“ mrmljao je, „ali znam
da de tebe poslušati. Pohvali me, hodeš li? Ti si dobar momak.“
Pokazala je Beckam da uzme bebu. Dadilja je došla do Johna. Oklevao je,
nesiguran, ali Viola nije mogla da podnese da ga gleda kako drži bebu ni momenat
duže.

150
 „Mora se vratiti u krevet, Hammonde. Kasno je.“
„Naravno.“ Predao je bebu Beckam, koja je uzela dete i otišla u jaslice.
Nicholas ili je bio preumoran ili presredan zbog povratka Poppina da bi osedao
nedostatak tečinog šarma. Nijedan jecaj nije odzvonio u sobi sa druge strane
zatvorenih vrata.
Tišina je bila čudna i poražavajuda.
Napravio je korak ka njoj.
„Viola...“
„Ved je veoma kasno.” Zakoračila je unazad i sudarila se sa pisadim stolom iza
sebe.
„Nije kasno.” Nastavio je da korača ka njoj sporim, smelim koracima, dajudi
joj dovoljno vremena da ga izbegne. Iz nekog glupog razloga, ona to nije učinila.
Zastao je ispred nje. Njegove trepavice, guste i tame, spustile su se za
milimetar. Uzeo je pletenicu njene kose u svoju ruku, podigao je ka svojim ustima
i poljubio, udišudi duboko.
„Ljubičice.”
Počela je da se trese iznutra i prste je ispreprela oko ivica pisadeg stola iza
sebe. Pomislila je na sve nemogude, romantične snove svojih devojačkih dana i
podsetila sebe da su sada to bili mrtvi snovi.
Pomerio je pletenicu preko njenog ramena i pustio da joj padne niz leđa.
Zatim je podigao obe ruke na njeno lice. Prstima je prelazio preko jagodičnih
kostiju, nežno nazirudi obrise njenog nosa, te lukove u koje su bile oblikovane
njene obrve. Gurnuo je prste u kosu koja se nalazila na njenom čelu i obuhvatio joj
rukama obraze, milujudi joj usne palcima. Sve to je činio bez ijednog pogleda u
njene oči, zadržavajudi pogled na sopstvenim rukama i obrisima njenog tela dok ju
je dirao. U svakom njegovom pokretu videlo se promišljanje i namera.
Milujudi beleg na rubu njenih usana vrhom svog palca, spustio je drugu ruku
na njen struk i obuhvatio delikatni muslin u svoju šaku.
„Došao sam s razlogom,” podsetio ju je i tada ju je pogledao u oči. „Došao
sam da se pomirimo poljupcima.”

151
 „Nisi rekao ništa o delu sa poljupcima.”
„Opet sam te nasamario.” Nakrivio je njenu bradu i pokrio njena usta
svojima.
Johnov poljubac, učinkovit sada koliko je bio i u muzeju, modan kao što je
uvek i bio, činio je tako jednostavnim da se sve ostalo na svetu zaboravi. Johnove
ruke, tako sigurne, kredudi se njenim bokovima, privlačedi je bliže, a prsti su mu se
širili preko njene zadnjice. Johnova usta su otvarala njena.
Jednu ruku je sklonila sa stola i podigla je ka njegovom neobrijanom obrazu,
dodirnuvši kožu oštru poput peska. Njene usne su se odvojile. Pramenovi kose su
mu bili vlažni poput teške svile u njenim prstima, a ruku je pomerila ka pozadini
njegove glave, produbljujudi poljubac.
Njegov jezik je sreo njen a njegove ruke su je stegnule oko bokova, držedi je
zarobljenu uz sto dok ju je kušao. Poljubac je probadao, goredi tamo gde je
njegova strnjikava brada ogrebala kožu oko njenih usta. Jutra sa Johnom, erotične
slike koje su je progonile godinama, slike koje je mislila da je napokon zakopala,
sada su navirale da je zadirkuju i muče. Sedanja na njegove ruke kako je dodiruju
na jutarnjem suncu u velikom krevetu od mahagonija u Hammond Parku jurila su
njenim mislima, šaljudi naelektrisano uzbuđenje koje je pulsiralo njenim telom
sada, navodedi je da pribije svoje telo bliže uz njegovo. Njena ruka je zagrlila
njegov vrat.
Ispustio je grub zvuk tu uz njena usta i prekinuo poljubac. Nagnuo se na
stranu a pokretom ruke je sklonio sve sa stola, time gomile knjiga bacajudi po
strani ili po podu. Zatim su njegove ruke obuhvatile njenu zadnjicu i podigao ju je
kako bi je postavio na sto.
Posegnuo je za pojasom omotanim oko njenog struga, odvezujudi mašnu
jednim brzim pokretom. Razdvojio je krajeve i skinuo njen ogrtač. Njegovi prsti su
sada dodirivali njene grudi kroz nodnu haljinu, trljajudi napred, nazad njene
ukrudene bradavice. Užitak je rastao u njoj, užitak davno zaboravljen, užitak koji je
izazivao uzdahe i drhtanje od uzbuđenja. Njena ruka je jače držala njegovu kosu i
ona ga je povukla bliže, navodedi njegovu glavu ka svojim grudima.
On je umio vrhove njene dojke svojim jezikom, vlažedi muslin. Njegova ruka
je obuhvatila drugu dojku, a palcem i kažiprstom je nadraživao njenu bradavicu

152
kroz tanku tkaninu. Oštar osedaj se javljao svakim dodirom njegovih usta i svakim
pokretom prstiju dok je sisao i dodirivao i zadirkivao kroz nodnu haljinu.
Držala je njegovu glavu među svojim rukama, pokušavajudi da ga privuče čak
i bliže. Bila je izgubljena u vreloj, zahtevajudoj potrebi za njegovim rukama i
usnama. Prošlo je toliko vremena otkada je poslednji put osetila Johnove ruke na
sebi, tako mnogo od osedanja ove divlje, senzualne želje. Mogla je da čuje meke,
prigušene zvukove koji su dolazili iz njenog sopstvenog grla, zvukove želje i bolne
potrebe. Čula je sebe kako uzdiše njegovo ime.
Uspravio se, kredudi jednom rukom ka vrhu njene nodne haljine. Počeo je da
otkopčava bisernu dugmad dok je drugom rukom podizao krajeve nodne haljine
nagore, iznad njenih kolena.
„Bože,” jecao je uz njeno grlo, „koliko mi je ovo nedostajalo.”
Nedostajalo, šta? Imati ženu?
Ta pitanja su sada odjeknula njenim umom, a sa njima je došla i stvarnost,
hladna poput hladne vode koja je zapljuskuje. Blagi Bože, šta ona to radi?
Ukrutila se dok se njegova ruka kretala između njenih bedara i čvrsto je
stegnula svoje noge, zaustavljajudi ludilo pre nego što ode daleko.
„Ne, John,” dahtala je, hvatajudi ga za zglob. „Ne.”
Umirio se, dok mu je ruka i dalje bila između njenih bedara, a njegov oštar
dah se mešao sa njenim.
„Viola.” Njegova ruka je se borila sa njenim stiskom, pomerajudi se još malo
uz njeno bedro.
Gurnula je njegovu ruku.
„Pusti me.”
Oklevao je i taj momenat opiranja ju je podstaknuo.
„Pusti me, pusti, pusti!”
U panici, očajna, udarila je dlanom o njegovo rame, zabadajudi se u njega.
Okrenula se na stranu, bacajudi se sa stola, saplidudi se o krajeve svog ogrtača u
svojoj žurbi da pobegne od njega.

153
 „Poludela sam,” mrmljala je, odmahujudi glavom. „Mora da sam poludela.
Šta sam ja, proždrljivica za kazniti?”
„Viola...”
Zvuk njegovog glasa naterao ju je da zastane par koraka od njega. Okrenula
se, stežudi svoj ogrtač oko tela da zaštiti svaki deo od njegovog pogleda.
“Ne mogu da verujem kako lako pravim budalu od sebe, zbog tebe, i koliko
često.” Utisnula je prste u čelo, jednom, dva puta, tri puta, pitajudi se šta se desilo
sa mozgom unutar glave.
“Umem da budem tako, tako glupa.”
Gledao je u nju, i dalje teško dišudi, dok mu je lice odavalo nevericu
poprilično drugačijeg sadržaja od njene. Zakoračio je ka njoj, posegnuvši da je
dodirne.
Izbegla ga je, pomerajudi se izvan domašaja.
„Ne mogu čak ni da te krivim za to. To je nagore od svega. Nije da si me lagao
ili nešto poput toga. Priznao si da me nikada nisi voleo. Nisi mogao da mi obedaš
da deš mi biti veran. Ipak, trideset minuta nakon toga bila sam spremna da ti se
dam. Gde mi je pamet, zaboga? Gde je moje samopoštovanje?“
„Samopoštovanje?“ Protrljao je rukama lice, uzimajudi vazduh dubokim
udisajima. „Zaboga, ženo, tvoje samopoštovanje nije problem. Niti tvoja pamet.
Tvoj tajmnig je problem.“
„Osam godina bez tebe, gradila sam svoj život,“ nastavila je, ignorišudi ga,
dajudi lekciju sama sebi, „i nakon samo par izleta sa tobom i nekoliko ukradenih
poljubaca i ja se ponašam bezobzirno poput jedne od tvojih konkubina.“
„Ti si moja žena! Ne postoji ništa nepristojno u tome da želiš da vodiš ljubav
sa svojim mužem. A želela si, neka sam proklet ako nisi. Zašto si zastala?“ On je
prošao rukama kroz svoju kosu i okrenuo se uz još jedno proklinjanje. „Dođavola,
Viola,“ rekao je preko ramena, „ponekad se osedam očajnički čak i kada te
razumem.“
„Želela bih da odeš.“

154
 Prešao je preko sobe, još više se udaljavajudi od nje. Leđima joj okrenut,
popravio je svoju odedu dok je ona popravljala svoju. Nijedno nije progovaralo.
Nekon nekoliko trenutaka došao je do stolice na kojoj je ostavio kaput ranije te
nodi. Obukao ga je.
„Tri nedelje su prošle. Sutra u podne du dodi po tebe. Bolje bi bilo da nodas
odlučiš u kojoj kudi želiš da živiš. U suprotnom, Tremore može da očekuje poziv iz
Doma Lordova dan nakon toga.“
Krenula je da se opire, ali kada joj se okrenuo licem, zadutala je i odustala.
Bilo je prkosa na njegovom licu, prkosa njenim željama, izazova u podizanju
njegovih obrva, ponosa u mrštenju i odlučnosti u položaju vilice. Znala je taj stav
veoma dobro. Raspravljanje je bilo uzaludno.
„Dao sam ti svoju reč,“ podsetio ju je grubim, krutim glasom i dodao,
„Potreban mi je voljan partner, tako da ne trebaš da brineš o tome da deš morati
da mi se podaješ tek tako. Ne pada mi na pamet da te tretiram kao da si
konkubina.“
Uz naklon, napustio ju je.
Odlično za njega da joj kaže da ne treba da brine. Briga nije zapravo bila njen
problem. Nije briga to što ju je grizlo. Nije joj se od brige utroba okretala sa
strahom i činila da želi da se ukrca na slededi brod za Francusku.
Bilo je to, što ju je taj čovek toliko povredio, čovek kojeg bi trebala da prezire,
može da drži uplakano dete u svom naručju i da ga nasmeje. Bilo je to zbog toga
što je i nju i dalje mogao da nasmeje, i posle svega što joj je uradio. Bilo je zbog
toga što ju je jednim poljupcem mogao otopiti u baricu i što je mogao da je zapali
samo dodirom. Nije više bila blesava devojka, ali i dalje je želela tog čoveka. Mogla
je da se zaljubi u njega opet i iznova.
Bilo bi to tako, tako lako.
Lako da pristane i da mu da sve što želi, a da ne dobije ništa zauzvrat.
Čak ni obedanje da de joj biti veran.
Ne, nije bila zabrinuta. Bila je prestravljena.

155
 Poglavlje 12

Tek kada je počela da se probija hladna svetlost dana, John-ov bes i želja su
se smirili do tačke, gde je njegov mozak počeo opet da funcioniše i on je počeo da
misli jasno. Morao je da misli. Morao je da razmisli koji de mu slededi potez biti.
Zurio je u tanjir ispred sebe, gurajudi viljuškom hranu po njemu. Da je imalo
razmišljao prošle nodi, a teško da jeste, razmišljao bi o prednosti i blagoslovenoj
mogudnosti koja mu se pruža, a koju treba iskoristiti što je pre mogude. Verovatno
je trebalo da se još sporije udvara, nagovara je, pre nego što je domami do njenih
odaja. Ali nije. Napravio je još vedi problem zbog svog zapovedničkog ponašanja,
podsedajudi je da je ved prošlo tri nedelje. Ako ona danas ne pođe sa njim, on de
morati da ode do Doma Lordova, sada više nije bilo povratka nazad. Čak i onda,
kada budu živeli zajedno, on de ipak morati ozbiljno da joj se udvara ako želi da je
odvede u krevet.
Ispustio je svoju viljušku u tanjir, i u besu opsovao. Ni jedan muškarac ne bi
trebalo da trpi ovakvo ponašanje od svoje žene. Vedina muškaraca na njegovom
mestu bi je dovuklo u bračni krevet i završilo sa time. Ali šta bi drugi muškarci
uradili njemu ne znači ništa. On nije takav tip muškarca, nikada nije ni bio.
Bože. Želeo je svoju voljnu ženu. Strastvenu ženu. Da li je to bilo previše da
traži?
Rekla je da ne može da mu veruje. Nije napomenuo da poverenje treba da
bude obostrano, kako bi se izbegla mogudnost da neko bude povređen. Obedao
je Violi, da nede odlaziti u krevet druge žene, osim njenog, ali nede poštovati to
obedanje ako ga bude odbacivala svaki put kada je ljuta. Nede biti žrtva ženine
seksualne ucene, a to je upravo ono što ona radi, iako nije svesna toga. Kako bi
mogli rešiti to?
Razmišljao je o predlogu koji mu je predložio Dylan Moore, da on i Viola
treba da postanu prijatelji. Izgledalo je kao luda ideja, ali ipak Moore je prilično
lud, uvek je i bio.
John uzdahnu i sede, gledajudi na stolu u male staklene teglice u kojim se
nalazio džem, od kupina i kajsija. Hammond park.
Uspomene na te dane je gurnuo duboko u sedanje, ali godinama su se
zadržala u njegovim mislima, maglovito, kao polu zaboravljeni snovi iz mlaosti.

156
Ipak, sada se pojavljuju, terajudi ga da se vrati u vreme kada je bio zadovoljan, čak
i sredan. Kada je i Viola takođe bila sredna. Bio je siguran u to. Mora da postoji
način da povrate sve. Nije želeo da veruje da je sve izgubljeno.
Postati prijatelji.
John se uspravi u svojoj stolici, gledajudi u džem od kajsija. Možda Moore
hode nešto da mu poruči. On i Viola su bili nekada prijatelji. To je ono što su imali
tada, leto u Škotskoj i jesen u Northumberland-u. Bili su ljubavnici, takođe,
ratovali su i svađali se kao ljubavnici, ali su se smejali i zabavljali zajedno, bio je
zadovoljan izborom svoje žene više nego što je uopšte i mogao zamisliti. Ali onda
je sve pošlo po zlu.
Želeo je - Bože, želeo je - da može sve biti kao pre, da opet doručkuje sa njom
u krevetu, da ljubi džem od kupina na njenim usnicama. Sada to izgleda kao
nemoguda misija.
„Jutarnja pošta, moj gospodaru.“
Iznenađen, pogleda gore u Pershing-a, koji j stavio gomilu pisama na sto
pored tanjira. Obično je John sekretar donosio jutarnju poštu.
„Gde je Stone, danas?“ upitao je batlera.
„Gospodin Stone je bolestan, ima boginje. Po savetu svog zeta lekara, prešao
je u kudu svoje sestre u Clapham, da ne bi bio zarazan za okolinu. Gospodin Stone
je rekao, da mu je veoma žao što narednih desetak dana nedi biti na usluzi Vašoj
milosti.“
„Pošalji mu poruku, uveri ga da mi je draži odsutan sekretar, nego bolesno
domadinstvo. Reci mu da ostane u Clapham-u dok se potpuno ne oporavi.“
„Da, moj gospodaru.“ Batler se povukao.
John je pregledao svoju poštu, slagajudi je dok je odlazio.
Pozivnica za Lorda i Lady Hammond na večerašnju zabavu u kudi Lady
Snowden. Grofica Snowden je imala bolje mišljenje ovog jutra o njegovom braku
od njega. Poruka od Tattersall-a da je kobila koju je kupio pre dve nedelje
dostavljena na imanje u Northumberland-u. Kupio je ždrebicu za Violu. Bila je
vatrena, četiri godine stara, čistokrvna, brza, ali s obzirom na trenutno stanje
stvari, on i njegova supruga se skorije nede trkati konjima, a ova de kobila
verovatno klecajudi otidi u grob pre nego što je Viola zajaše. Pošto na poruku nije
trebalo odgovoriti, bacio je u vatru kamina kako bi izgorela, pretvarajudi se u
pepeo i dim. Izveštaj njegovnog upravnika o Hammond Parku. Račun njegovog
157
krojača, drugi od obudara, čizme i odelo koje je nosio na Violinom dobrotvornom
balu, bal za koji još uvek nije primio pozivnicu od svoje supruge. Još jedno pismo
od Emme Rawlins.
Zastao je nad presavijenim, zapečadenim mirisnim papirom. Divio se daminoj
upornosti. Koliko je do sada poslala pisama? Desetak, barem. Prvih nekoliko je
pročitao - izvinjenja za njenu posesivnost, onda kritika o njegovom hladnom
odgovoru, osudu njegovog hladnog držanja i nepažnje. Nakon njih, on je ostala
pisma ignorisao, ne maredi da ih pročita ili da odgovori na njih. Čuo je da je
prodala kudu koju joj je kupio i da živi u Francuskoj. Nadao se da de tamo ostati,
bacajudi njeno neotvoreno pismo u vatru.
Zadržao je samo izveštaj njegovog upravnika, koji de pročitati u kočiji na putu
ka Grosvenor Squareu, a pozivnicu je ostavio na sto za doručak, na nju de
odgovoriti kada bude pitao Violu šta želi. Dao je instrukcije Pershing-u da račune
ostavi na Ston-ov sto, kako bi ih platio kada se vrati, a zatim je otišao na sprat da
se okupa i obrije.
Dok mu je sluga pomagao oko njegove jutarnje rutine, pokušavao je da
predvidi šta de biti Violin slededi korak. Njegova supruga može biti nepredvidiva
kao vreme, ali ako mora da pretpostavi, verovatno de odbiti da ga vidi i
najverovatnije de ga naterati da ode u Dom Lordova kako bi je vratio. Ali kada je
stigao u Grosvenor Square tog popodneva, otkrio je da ne odbija da ga vidi, ali niti
se slaže da ga primi. Umesto toga, ona je napustila grad.
„Gde je otišla?“ pitao je, gledajudi u lepe ljubičaste oči vojvotknje od Tremor-
a, jer je ona bila ta koja mu je prenela ovu vest.
Vojvotkinja nije odgovorila na njegovo pitanje. Umesto toga ona je mešala
kašičicom svoj čaj, gledajudi u njega iza zlatnog okvira njenih naočara.
„Pre nego što odgovorim na to pitanje, želim da ti postavim jedno pitanje,
Hammonde.“
„Naravno.“
„Ako Viola odbije da se vrati tebi, da li stvarno imaš nameru da se obratiš
Domu Lordova kako bi je vratio?“
Malo se nasmejao. „Vojvotkinjo, ponekad mislim da čak ni Dom Lordova ne
može naterati moju suprugu da se vrati, ako to ona ne želi,“ rekao je unosedi malo
šale u celu priču.

158
 Vojvotkinja nije izgledala zadovoljno sa odgovorom. Nastavila je da gleda u
njega sa njenom mirnom ravnodušnošdu. Udahnuo je duboko i počeo da izdiše
polako, razmišljajudi koji odgovor da joj da kad i sam nije znao odgovor na to
pitanje. Dao joj je svojoj najiskreniji odgovor koji je imao.
„Odbijam da prihvatim tu mogudnost da ona nede hteti da mi se vrati,“
odgovorio je. „Odbijam tu mogudnost u potpunosti.“
„I koliko dugo deš odbijati?“
Stegao je vilicu. „Dok je ne nateram da shvati kako stvari stoje i ona sama
počne da odbija, takođe.“
„To može trajati dosta dugo.“ Izvadi malu srebnu kašičicu iz svoje šoljice i
postavi je pored nje na tacnu.
Nije mogao da se ne složi sa time. Dutedi je klimnuo glavom.
„Da.“
„Ljubav nije razlog zbog kojeg želiš opet da osvojiš Violu.“
Da li je ovo bila optužba? Osuda?
Pre nego što je mogao da odluči, uzela je gutljaj čaja i ponovo progovorila.
„Viola je u Endebyu.“
Vojvotkina neočekivana predaja ga je iznenadila, iako je to pokušao da
sakrije, ona je primetila.
„Nisi očekivao da du ti redi, zar ne?“
„Ne,Vojvotkinjo. Nisam.“
„U nastavku potrage za Vašom suprugom, morali biste prvo da pogledate u
Enderby-iju, a sluge su mogle da Vam kažu da je tamo. Oni su, na kraju krajeva,
pladeni od strane Vas.“
„Da li je to jedini razlog što ste mi rekli?“
Te lepe oči boje lavande su se raširile.
„Koji bi drugi razlog postojao?“
„Mora da postoji. Rizikujete bes svog supruga, zato što sedite i pijeta čaj sa
mnom.“
„Istina.“

159
 Nije izgledala zabrinuto zbog toga, sumnjao je da je mirna i blaga
Vojvotkinja, drži na dlanu svoje ruke Vojvodino oholo srce. Ljubav je bila tako ne
objašnjiva.
„Ako opet povredite Violu, Tremore de Vas verovatno izazvati na dvoboj.
Ubide Vas sigurno, i to bi ga verovatno vrlo obradovalo, verujte mi.“
„A Vi?“ pitao je iz radoznalosti. „Da li delite istu odbojnost prema meni?“
„Ne.“ Rekla je. „Ja, ne.“
Kroz osmeh je prokomentarisao.
„ Ne mogu da zamislim zašto ne.“
„Ne?“ Na njenom licu je video saosedanje dok je gledala u njega, zbog čega je
počeo da se meškolji u stolici. „Znam kako se očajno osedate, Hammonde. Za
razliku od mog supruga i njegove sestre, ja sam bila bez novca i sredstava, i to su
bili najstrašniji trenuci u mome životu. Ja bih sve učinila-učinila, da se oslobodim
tog terora. Da sudbina nije postavila na moj put Vojvodu od Tremora i brod za
Englesku, možda bi bilo lako prisiljena da se udam za novac.“ Zaustavila se na
trenutak. „Ili, još gore.“
„Drago mi je što se to nije dogodilo,“ rekao je, misledi iskreno iz svog srca.
„Imate još jednog saveznika osim mene, znate.“ Ona se malo nasmeja. „Moj
sin je pokazao veliku naklonost prema Vama, kako mi je rečeno.“
Uzvratio joj je osmehom, setivši se Nicolas-a i Mr. Popin.
„ Čuli ste za to, zar ne?“
„Od Beckham.“
„On je dobar momak, Vojvotkinjo.“ Kako je izgovorio te reči, John je osetio
zavist koju je pokušao da sakrije u sebi, istu zavist koju je osedao dok je gledao
kroz prozor ove iste sobe, dok je posmatrao Tremore-ovu porodicu dok je šetala
kroz park. Njegov osmeh je izbledeo, okrenuvši glavu kako ne bi gledao u osedajne
oči vojvotkinje. „Vrlo dobar momak.“
„Hvala Vam.“ Ona ustade. „Nadam se da ste iskreni u želju da imate pravi
brak i porodicu, Hammond. Ako nije tako, neka Vam je Bog u pomodi.“
John takođe ustade.
„Zato što de me Vaš suprug izazvati na dvoboj?“

160
 „Ne.“ Odgovorila je odjednom. „Zato što du Anthony-ja sačuvati od nevolje, i
ispaljivanja hica iz pištolja u Vas. I to zbog gluposti, ako ništa drugo.“
„Verujem da to zaista mislite,“ promrljao je, primetivši iznenadnu odlučnost
na njenom licu.
„Ja to zaista mislim.“ Rekla je pruživši mu ruku.
„Onda se možete opustiti i ne razmišljati o tome, Vojvotkinjo“, rekao je
nagnuvši se nad njenom rukom kako bi je poljubio. Uspravivši se, nastavio je,
„Zato što sam iskren. Takođe tvrdoglav, priznajem Vam. Ciničan, naravno. Loš
muž, možda. Ali iskren.“
„Nadam se, za Vaše dobro i za Violino.“
Otišao je, ne znajudi još uvek zašto je vojvotkinja imala dobro mišljenje o
njemu, ali bez obzira na sve on joj je bio zahvalan. Otišao je kudi u Bloomsbruy
Square, ali nije počeo da se pakuje da ode za Enberby.
Nije hteo ništa da uzme zdravo za gotovo. Viola je očigledno odlučila da ne
vodi pravnu bitku sa njim, ali još uvek nije bila spremna da prihvati poraz. Veče
pre toga u bibloteci Tremore to mu je jasno stavila do znanja. Zarad toga, znao je
da je njegov najbolji potez bio da svojoj supruzi da prostora za disanje. Njegov
izostanak, sarkastično je pomislio, možda de to omekšati njeno srce - za promenu.
John je dozvolio da prođe nedelju dana. A zatim je u pratnji svog ličnog sluge
i par svojih slugu otišao u Enderby, stigli su sat vremena pre večere. Njegov
dolazak je izazvao malo uzbuđenje za upravitelja Enderby-ja, zato što godinama
nije dolazio na ovo imanje, a nije prethodno poslao obaveštenje da de dodi.
Upitao je Hawthorne-a, sadašnjeg batlera u Enderby-ju, gde bi Viola mogla biti.
„Verujem da Lady Hammond drema, moj gospodaru. Hodete da odete do
salona i sačekate, dok ja pitam?“
„Očekujete da sedim kao posetilac u svojoj dnevnoj sobi, i ohladim glavu,
Hawthorne?“ tiho je upitao kroz osmeh.
Batler je pocrveneo, zbog svoje nesmotrene greške.
„Ne, moj gospodaru“, kruto je rekao.
„ Dobro.“ John nije video potrebu da još sramoti momka. „Da li ste moje
stvari poslali gore u moju sobu? I pokažite mom ličnom slugi, Stephens-u, kako
stoje stvari ovde u Enderbyu. Upoznaj ga kako funkcioniše perionica, daj te mu
vreme kada se služe obroci i tako. Znate šta trebate da radite, naravno.“

161
 Izgledajudi kao da mu je pao kamen sa srca, jer ga gospodar nije kritikovao,
Hawthorne samo klimnu glavom.
,,Da, moj gospodaru.”
John se okrenuo i krenuo prema širokim, krivudavim stepenicama,
postavljajudi jednu ruku i držedi se za gvozdenu ogradu stepenica. Iako je Enberby
bilo jedno od njegovih imanja, ono je postalo Violina primarna rezidencija gde je
boravila ovih godina, a nakon njihovog razlaza pre dve godine, postala je njeno
jedino prebivalište. On je vedi deo godine provodio u Hammond Park-u, ali nije
mogao da se seti kada je poslednji put bio ovde, pre četiri godine, možda. Proveo
je vedi deo svog detinjstva ovde, i posle studija na Cambridge-u, ovde je bio
njegov dom sve do smrti oca. Tačno se sedao gde su se nalazile spavade sobe.
Viola je dosta uradila u kudi, primetio je kako su postavljene stepenice. Video
se ženski uticaj u kudi, pastelne boje i cvede. Njegov otac bi se okretao u grobu,
John je mislio, trudedi se da nadje neku utehu u tome.
Stao je ispred vrata Violine sobe, otvorio ih, a zatim ušao unutra bez
stvaranja ikakvog zvuka. Video je da ona zaista drema. Ušao je u sobu i zatvorio
vrata za sobom.
Stvarala je zvuke pomerajudi se i mrmljajudi u snu, ali se i dalje nije probudila.
Okrenula se na svojoj strani, okredudi svoje lice prema njemu, jedan labav pramen
kose je pao preko njenog lica. Izgledala je tako tamno žuta i zlatna, kao uspavana
lavica.
Nakašljao se, i ona se opet promeškolji. Polako, otvorila je oči.
„Udobno?“ upitao je.
„Ti!“ Ustala je odjednom iz kreveta, potpuno budna.
Podsetio je sebe da je prebrzo i previše pretiskao one nodi pre nedelju dana.
Lagani, ne pripremljen pristup je bio najbolji.
„Hteo sam da uvijem pramen tvoje kose, i da te ljubim kako bih te probudio,
ali ti si se sama prebrzo probudila.“ Razočarano je odmahnuo glavom. „Vraški
dobar plan je upropašden.“
Suzila je svoj pogled. Da je ona lavica, do sada bi imao tragove kandži. Kao
što je i ranije radila, dala mu je jedan mrki pogled.
„Šta ti radiš ovde?“
Pokušao je da joj uputi pogled izvinjenja.

162
 „Ovo je moja kuda.“
To nije uspelo da preseče led kod Viole. Pokazala je na vrata iza njega.
„Izlazi iz moje sobe.“
Uradio je suprotno. Udaljivši se od zatvorenih vrata, gledao je oko sebe,
pokazajudi veliko interesovanje za nameštaj. „Da li je ovo tvoja soba? Oh, a šta
sam ja mislio? Okrečena je u roze boju. Naravno da je ovo tvoja soba.“
Otišao je do vrata koja su vodila ka njegovoj spavadoj sobi, onda zastao i
pogledao u nju. „Nisi okrečila i moju sobu u roze, zar ne?“
„Volela bih da sam se toga setila.“
John je ispustio vazduh sa uzdahom olakšanja, to je bio deo njegovog
pretvaranja.
„Uživaj u svojoj dremci, draga. Videdu te za večerom. Da li se držimo
vremena na selu ili gradskog vremene za večeru? Nije bitno, raspitadu se kod
Hawthornea. Da li bi volela da igramo šah posle večere, ili bi više volela piquet?“
Počela je da trese glavu.
„Oh, ne. Oh, ne. Ti ne ostaješ.“
Pretvarao se da je zbunjenn.
„Da li želiš da se vratiš u grad i da boraviš u Bloomsbury Squareu? Lično, ja
bih više voleo da ostanemo ovde do kraja sezone. Bide mnogo manje ogovaranja.“
Stavila je svoje ruke preko lica.
„Bog me mrzi. Mora da me mrzi, da te postavi na ovaj način ispred mene.“
Ispustio je zvuk lažnog stresa dok je otvarao vrata svoje sobe.
„Učinila si da zvučim kao kuga u Egiptu.“
Podigla je glavu. „Kako odgovarajudi opis za tebe!“ počela je da plače dok je
hodala za njim, počevši da ga gura kroz vrata. „Nisam mogla izabrati bolji. Molim
te idi?“
Odlučio je da se ne igra sa svojom sredom, dozvolio joj je da ga izgura kroz
vrata.
„Idem,“ rekao joj je okrenuvši se da je pogleda. „Šta si odabrala za večeru?
Nadam se sa nije ništa strašno.“
Ona se slatko nasmešila. „Otrov.“
163
 ,,Ah, moje omiljeno.“
Vrata su se zatvorila ispred njegovog lica. Stao je i čekao.
Posle nekoliko trenutaka, čuo je ono što je čekao sa druge strane zatvorenih vrata.
„Nepodnošljiv čovek!“
Uz osmeh on je povukao zvono za Stephensa i počeo je da se presvlači za
večeru.

164
 Poglavlje 13

Naravno da de je John pratiti na Enderby, Viola je prvih nekoliko dana

provedenih ovde bila kao na iglama, gledala kroz prednje prozore vile svakih
nekoliko minuta, očekujudi da vidi njegovu kočiju. Ali kada je prošlo nedelju dana
bez ikakvog znaka od njega, došla je na pomisao da je konačno odustao od
pomirenja, a to je da se nezamislivo ipak dogodilo.
Počeo joj je nedostajati.
Posebno uveče, sededi pored kamina sedajudi se strastvenih trenutaka u
biblioteci na Grosvenor Squareu. Ona je čak počela i da sanja o njemu, o
njegovim poljupcima i dodirima, otežavajudi razvoj situacije, I to takav da ako bi
on ikada saznao za to, ona bi bila veoma ponižena.
Večerajudi te večeri držala je glavu pognutu, proučavajudi ga brzo, krišom ga
gledajudi dok je sedeo na čelu dugog stola za ručavanje. Čudila se što ga tamo vidi.
Čudno joj je bilo da ga ima u ovoj kudi koju je smatrala vlastitom. Ali nije bila
njena, naravno. Kao što ju je podsetio ranije, bila je njegova. I on je bio njen
gospodar.
Šta želiš, Viola?
Njegovo pitanje je odjeknulo kroz njen um. Nekoliko nedelja ranije njen
odgovor je bio jednostavan i jezgrovit: otidi. Sada, nije znala šta bi odgovorila.
Njenom predahu došao je kraj, ali to nije bilo ono što ju je držalo tihom dok je on
započinjao razgovor,to je bila njena zbunjenost. I frustracija. On nije mogao ni da
joj da jednostavno obedanje za vernost. Bila je ljuta na samu sebe jer je znala da
ako joj on to obeda, ona bi bila spremna da mu poveruje, a to bi je napravilo
budalom po drugi put. Razmišljajudi o toj večeri u biblioteci osedaji su joj bili
zbrkani više nego ikad.
I bila je plašena. Nije željela biti povređena. Nije htela da mu veruje, da nađe
sredu sa njime opet, samo da bi završila sededi za stolom za čaj sa još jednom od
njegovih ljubavnica za slededu sezonu.
Šta želiš, Viola?

165
 Još uvek je htela ono što je oduvek želela: ljubav, odanost i decu. John je bio
spreman samo na jedno od ovoga. To nije bilo dovoljno, i nije mogla shvatiti zašto
je mislio da su njena očekivanja vernosti nerazumna. To uopšte nije bilo
nerazumno, proklet bio, posebno kada je isto to tražio od nje.
Iznenada, John spusti svoju viljušku.
„Ovo jednostavno ne funkcioniše.“
Podigla je pogled sa svog kolača od jabuka.
„Šta ne funkcioniše?"
„To što provodim vreme za obrokom pričajudi sam sa sobom.“
„Nije mi do priče.“
„Vidim to. Šta nije u redu, Viola?“
Njen zalogaj kolača od jabuke bio je kao piljevina u njenim ustima i ona uze
gutljaj vode da ga sapere.
„Gde—„ prekinula je, nakašljavši se, gledajudi da nisu sluge u blizini, zatim se
okrenula prema svom tanjiru, ne pogledavši ga. „Shvatila sam da je Stephens
popravio tvoj krevet.“
„Jesi li imala neku drugu lokaciju za spavanje na umu za mene ?“ Pitao ju je
bez uvijanja.
„John!“ Njezini snovi o protekla dva dana su se vratili kao osveta i ona
pocrvene, bacila je poglede na Hawthornea i dva lakeja, koji su stojali pored stola.
On ju je gledao nekoliko sekundi preko dugačkog stola za ručavanje .
„Hawthorne?“
Batler je stao ispred.
„Da, Moj Gospodaru?“
„Uzmi lakeja i ostavi nas. Pozvat du te ako mi opet zatrebaš.“
Batler se naklonio i povukao, a lakej odmah za njime. Promatrala ih je u
očaju.

166
 „Nismo završili sa jelom. Zašto si ih onda otpustio?“
„Zato što sam htio razgovarati bez da ih ti koristiš kao izgovor za izbegavanje
razgovora, naravno.“
„Ti želiš razgovarati?“ To je zvučalo potpuno nevjerovatno. „Ti?“
Nagnuo se naprijed u stolici i popio gutljaj vina.
„Razmišljao sam o onome što si rekla neku večer. Rekla si da ne želiš hladni
privid braka. Kakav vedina ljudi ima, gde demo imati jedno ili dvoje dece, zatim
otidi svako svojim putem. Takav su moji roditeji imali, a ja ne želim tako nešto,
nimalo. Mislim da postoji samo jedan način da se to spreči. Da postanemo
prijatelji.“
„Šta?“ Ovo postaje sve čudnije iz trenutka u trenutak.
On kimnu. "Da. Jasno je da smo proveli više od osam godina mimoilazedi se,
bez pravog poznavanja jedno drugog. Ne vjeruješ mi, i priznajem, imaš dobar
razlog. Ja predlažem način da to popravimo tako što demo postati prijatelji."
„Nikada nisam čula nešto tako apsurdno,“ ona de podrugljivo. Ideja da bude
prijatelj sa Johnom je kao da svinji izrastu krila. „Ti i ja prijatelji? Odakle ti takva
ideja?“
„Dylan.“
„Dylan?!“
„Vjerovala ili ne, da. On je to predložio. Sviđamo mu se oboje, rekao je, i on
postaje pomalo umoran od naših sukoba. On bi voleo biti u mogudnosti da nas
oboje može pozvati na večeru u isto vrijeme, nadajudi se da demo mi sklopiti
primirje. On misli da ako se mi sprijateljimo, da de između nas sve bolje
funkcionisati.“
Nije si mogla pomodi da ne bude sumnjičava.
„Nisam znala da je Dylan bio tako optimističan čovjek,“ ona reče suho.
„On je otac sada. Mora biti optimističan.“
„Sada kada je sredno sređen i otac, on ne može idi u skandalozne avanture sa
tobom.“

167
 „To ne bi bilo važno, jer ja, i onako, ne radim te stvari. Ne više.“
"Molim te,ne pokušavaj mi redi da si uvideo grešku svojih postupaka i ne želiš
idi u Temple Bar više, jer ti ne vjerujem."
„Nedu redi nikada, ali nisam to radio u posljednje vrijeme. I nedu još dugo
vremena. Uprkos nagovaranjima mojih divljih prijatelja, ja sam vedinu svojih
slobodnih nodi provodio u mom klubu. U slučaju da nisi primetila, nisam baš neki
predmet ogovaranja ove sezone.“
To je bila istina, ali nije mogla da se ne zapita koliko dugo de to trajati.
„To je čudno,“ on de, „ali od kada se Dylan oženio, mi smo postali bliski
prijatelji. Nekada smo bili samo poznanici koji su bančili po bordelima ili sedeli
zajedno za kartaškim stolovima, ali to se promijenilo ove godine. Povremeno idem
na divlje pijanke sa Lordom Damonom i Sir Robertom, priznajem, ali sa Dylan-om
se pretežno viđam.“
„Šta ti i Dylan radite ako ne posjedujete bordele i kockarnice?“ Upita ona,
istinski znatiželjna.
„Mačevanje, uglavnom. Nalazimo se kod Angela’s-a skoro svaki dan.“
„Zavidim ti na tome,“ priznala je jedudi svoj zadnji zalogaj kolača od jabuka sa
šlagom. „Uvijek sam željela naučiti mačevati dok sam bila devojčica, ali mi nisu
dozvoljavali.“
„Zašto ne?“
„Madame Dubreuil's Academija u Parizu bila je najprestižnija u Evropi.
Djevojke da u njoj uče atletiku?“ Ona je napravila grimasu lica punu šoka i užasa.
„Nikada!“
On se nasmiješi. „Šta si ti radila?“
„Nosila knjige na glavi dok sam ih vjerovatno trebala čitati. Vidiš, smatralo se
da je važnije da se nauči graciozno žensko umede hodanja nego učenje grčke
istorije ili matematike. Postala sam najuspješnija u hodanju, sviranju klavira i
akvarelu i vezenju jastuka.“
„Ali ne i mačevanju?“
„Ne,nažalost.“

168
 Pogledao ju je i nagovještaj nestašluka prešao mu je preko lica. Čak I sa
mjesta gde je sedela mogla mu je vidjeti osmieh u uglovima očiju.
„Želiš li naučiti?“
Ona se namršti, zbunjena.
„Naučiti mačevati, misliš?“
„Da.“ Ustao je i došao do kraja stola. Kretao se iza stolica. „Završila si svoj
desert. Hajde.“
„Idemo?“ Ona ponovi, okredudi se, dok ga je pratila pogledom. „Gdje?“
„Na čas mačevanja.“ Počeo je povlačiti stolicu od stola. „Rekla si da bi želela
naučiti.“
„Kada sam bila dete! To je bilo davno, Johne.“
„Znam da si u dvadeset šestoj godini i da si verovatno dovoljno stara za grob.
Ali mislim da imamo vremena da uguramo nekoliko lekcija iz mačevanja.“ On je
uhvati za ruke i povuče na noge. „Gledaj to ovako. Ti me mrziš, nije li to tačno?“
„Da,“ reče ona.
„Dobro, onda, ovo ti je savršena prilika da me ubodeš sa mačem.“
Trebalo joj je samo dve sekunde da se predomisli.
„Šta čekamo?“
„Znao sam da de ti se ideja svidjeti.“ Nagnuo je glavu i poljubio je u vrat, ali
se povukao pre nego što je imala priliku da ga kazni. „Je li moja stara oprema za
mačevanje i dalje na tavanu?“ Pitao ju je dok se kretao prema vratima.
„Ne znam," ona odgovori, slededi ga iz sobe za ručavanje i niz hodnik do
stepenica. „Da li si je tu držao i pre?“
„Da, dok sam bio momak.“
Otišli su na tavan i njegova stara momačka oprema je i dalje bila tu,
spremljena u drvenom sanduku.

169
 Izvadio ju je napolje, uzeo je jednu a drugu dao njoj. Postavio ju je u velikom,
praznom prostoru na sred tavana i pogledao.
„Radi isto što i ja.“ Reče joj, a kad je podigao levu ruku visoko, malo iza sebe,
ona je učinila isto. Uperio je mač prema njoj desnom rukom, i ona je uperila njen
u njegovom pravcu.
„Dobro,“ reče on. „Sada gledaj mene.“
On istupi naprijed jednom nogom, savijajudi koljeno, gurajudi mač u ruci
naprijed. Laki udarac je osetila tačno ispod rebara.
Viola pokuša učiniti ono što je on učinio,ali gotovo odmah je naišla na
problem.
„Ne mogu to učiniti,“ žalila se. „Moje suknje mi smetaju.“
On se uspravi,ceredi joj se.
„Dobro, ako su ti suknje stvarno problem—„
„Ne,“ reče ona pre nego što je uspeo završiti misao.
„Ali ako bi ih samo skinula—„
„Ne! Izbaci tu ideju iz svojih misli.“
„Ta ideja nede nikada izadi iz moje svesti.“ On se okrenu . „Ali ako deš biti
stidljiva u tim stvarima, nadi demo drugo rješenje.“
Spustio je opremu i prešao preko sobe do starog sanduka. „Nekada je bilo
kostima ovdje dok sam bio momak,“ govorio joj je dok ga je otvarao. „Za
balove,predstave i slično tome.“
Preturajudi po gomili stare odede, on izvuče napolje par pantalona.
„Moje su,“ on objasni. „Kada sam bio otprilike četrnaestogodišnjak. Trebale
bi ti odgovarati.“ On izvuče staru lanenu košulju iz sanduka i dobaci joj oba
odevna predmeta.
Ona ih uhvati u naručje i sačeka, ali on se ne pomače niti okrenu leđa.
„John, ako želiš biti prijatelj, moraš biti dobar.“

170
 „Mogu biti veoma dobar prema tebi,“ reče on, čitav svet značenja u tim
riječima i načinu kako ih je izgovorio.
„To nije ono što sam mislila! Okreni se!“
Teško uzdišudi posluša je.
„Bidu iskren u vezi ovoga,“ dobacio joj je preko ramena dok je ona skidala
čipkani šal sa kragne, „iako je totalno nepravedno. Svojoj vlastitoj ženi ne mogu
zaviriti ispod podsuknje.”
„Ti si zavirio ispod previše podsuknji,“ uzvratila je dok je otkopčavala dugmad
niz prednju stranu haljine.
„Nema potrebe da zaviruješ ispod moje.“
Ona skliznu iz haljine i donjeg rublja i zbaci svoje papuče, zatim navuče
pantalone i košulju.
„U redu,“ ona reče, zakopčavajudi košulju. „Možeš se okrenuti.“
On baci jedan pogled na nju u njegovoj dečijoj odedi i zakikota se.
„Ovo izgleda bolje na tebi nego što je ikada na meni izgledalo,“ reče i
premesti se u centar sobe.
Viola zarola rubove košulje i uvuče ih pod rubove pantalona, zatim skliznu
nazad u svoje papuče i pokupi svoju opremu.
Oni se okrenuše jedno prema drugom, oštrice mačeva su ponovo usmerene
kao i pre nekoliko trenutaka, ali ovaj put je bila u stanju da istupi naprijed,
savijajudi koljena, i gurne oštricu baš kao što joj je pokazao.
„To se zove iskorak,“ on joj objasni. „Ponovi opet, samo ovaj put ciljaj negde
u moj stomak.“
Ugrizla se za usnu, krivedi glavu na jednu stranu, razmišljajudi. Spustila je
polako svoj pogled.
„Nema nepoštenih udaraca,“ on odmah reče.

171
 Viola iskorači naprijed, gurajudi oštricom svoga mača prema njegovom
stomaku, i dok je to radila, on povuče svoj mač da blokira njen potez.
„To,“ on joj reče, „odbijanje.“
Ona se uspravi uz naklon glave. „Vidim.“
„Dobro.“ suočavajudi se sa njom, uperio je mač u njenom pravcu. „Mrziš
me,zar ne?“
„Da.“
„U redu, onda. Evo ti prilike da se pokažeš.“ On zamahnu sa svojim mačem.
„Imaš me. Ubodi duboko.“
Gledajudi u njega, i izazov u njegovim očima, i ona podignu mač, ciljajudi.
Gledajudi njegov stav, Viola napade opet , ali njen ubod je bio neodlučan, i on ju je
izbjegao jednostavnim okretanjem u stranu.
„Patetično,“ reče on, odmahujudi glavom. „Ne trudiš se.“
„Ne želim da te slučajno povredim.“
Glasno joj se nasmijao.
„Kladim se da nedeš.“ On zamahnu svojm mačem. „Hajde. Pokušaj opet.
Moglo bi ti pomodi ako budeš mislila na sve razloge zbog kojih me mrziš. Zašto me
mrziš, uopšte?“
„Zašto?“ Zurila je u njega. „Kako me možeš to pitati? Toliko je razloga, da ih
ne mogu ni nabrojati sve!"
„Onda mi reci. Pokaži mi.“
Ona uputi još jedan udarac prema njemu, jače ovoga puta.
„Bolje," on reče, blokirajudi njen potez ništa više nego pokretom zgloba.
„Nastavi. Zašto me mrziš?“
„Slagao si me pre nego si me oženio, zbog toga.“ Zamahnula je je mačem na
njega. On ju je ponovo odbio.
„Vrlo dobro,“ reče on. „Može biti da imaš talenta za ovo.“

172
 „Ti si veoma privlačna meta.“
„Jesam, zar ne?“ On ju pozva da nastavi. „Nemoj prestajati sada. Želim da
izađe sva ogorčenost napolje jednom za sva vremena.“
„Je li o tome reč?“ ona upita, opet se bacajudi i potpuno ga promaši. „Ti
misliš da de ovo riješiti sve?“
„Ne." On gurnu svojim mačem, ali lagano, dajudi joj dovoljno vremena da se
odbrani podižudi svoj mač kao što joj je pokazao . „Ali je početak.“
Oboje odstupiše nazad.
„Dakle,“ on reče, „Rekao sam ti da sam te zavoleo pre nego što smo se uzeli,
a to je bila laž, i zato me mrziš?“
„Ne samo zbog toga. Tu je i Elsie.“
„Oh, da, Elsie.“ On kimnu, zvučao je tako razarajude mirno da je poželela
baciti mač na njega. Umjesto toga, ona usmeri svoj mač u negovom smeru,
povlačedi se nazad dok ju je blokirao, i bez pauze uradi to opet. Njihovi mačevi se
sudariše.
„Kada sam saznala za nju, to me razorilo. Nisam mogla da podnesem da
spavam sa tobom ponovo. Tako da si otišao od mene! Mrzim te zato što si me
napustio.“
„Čekao sam mesec dana, spavajudi sam, bio sam besan zbog činjenice da si u
susednoj sobi a ne dopuštaš mi da spavam sa tobom. Nisi popuštala. Plakala si
neprestano.“
„Čekao si mesec dana prije nego što si otišao? Kako velikodušno od tebe,
čekajudi mesec dana.“ Sa ovim rečima, osedala je kao da je oslobodila bujicu.
Koristedi mač koji joj je dao, ona je dala oduška onome što je osedala, upudujudi
udarce prema njemu sa obadve oštrice, i mačem i oštrim jezikom.
„Ostavio si me bez reči. Samo si pokupio svoje stvari i nestao. Ni zbogom,
bez poruke! Bila sam toliko zaljubljena u tebe da sam ti htela oprostiti za Elesie na
kraju, ali ti mi nikada nisi dao šansu. Ti nikada nisi pokušao da vidiš moju stranu.
Slomio si mi srce i nisi mario.“

173
 Ona se povuče. „Dva meseca kasnije, ti si se pojavio ovde. Hteo si da se
pomiriš. Sav arogantan,uobražen—„ Ona prekide i ponovo udari. Njihovi mačevi
zazvečaše zajedno—jednom, dvaput, tri puta. Ona se povuče, ubrzano dišudi.
„Nije baš tako,“ reče joj on, zabacujudi kosu unatrag, „i nisam se osedao
uobraženim, veruj mi, pogotovo kada si me ošamarila i rekla mi da idem
dođavola.“
„Ali ti nisi otišao dođavola, zar ne?“ Ona se baci na njega, on je blokira opet.
„Ti si otišao kod Jane Morrow. Mogu samo pretpostaviti da nisi želeo toliko jako
da se pomirimo.“
„Ako je to ono što si pretpostavila, onda si pogrešila.“ Krenuo je u napad,
ciljajudi svojim mačem na nju, ali lagano, dajudi joj dovoljno vremena da se
odbrani od ovog poteza.
„Šta sam ja?“ Ona uzvrati, udarivši u njegov mač, gotovo želedi da je umesto
mača njega udarila. „Na tako dobar način si mi pokazao koliko mnogo si cenio
vezu našeg braka.“
„Jane mi nije ništa značila,“ on reče, i uspravi se. „Niti ja njoj.“
„Dakle, uništavaš me po drugi put sa nekim tko ti nije značio ništa. Kako lepo.
Pretpostavljam da si je koristio da bi zaboravio mene?“
„U stvari, da.“
Nasmejala se u neverici. „A Maria Allen? Još jedan melem za tvoj ranjeni
muški ponos?“
„Nazovi tako ako želiš.“ On duboko udahnu i spusti svoj mač. „Ti verovatno
ne želiš da veruješ u ovo, ali ja sam se htio pomiriti s tobom i tada, takođe. U
Brightonu.“
Zurila je u njega začuđeno.
„Brighton? O čemu ti pričaš?“
„Pre dve godine, kada sam te pratio dole do Brightona. Sedaš se? I šta si ti
radila? Videla si me, uputila si mi tako prezriv pogled da bi se i krv zaledila kod bilo
kog čoveka, rekla si mi da se vratim svojim kurvama, zatim si se okrenula i otišla.

174
Napustila si grad pre nego što sam uspeo raspakovati svoj sanduk i pobegla kod
svog brata.“
„Moj odlazak iz Brightona nije te sprečio da potražiš Mariju, zar ne?"
„Ne. I da, dobio sam je u dvoboju. Želiš li znati zašto? Ništa posebno
plemenito, priznajem, ali redi du ti. Ja sam bio poslednji u nizu Marijinih ljubavnika
kada je njen muž odlučio da mu se ne sviđa više da bude rogonja. Pozvao me
napolje i mi smo pucali jedan drugom u rame zbog časti. Glupo, priznajem, ali
istinito.”
„Šta se desilo posle, Johne?“ ona zaplaka. „Otišla sam u Hammond Park. Od
brige za tobom, iako samo Bog zna zašto! Kada sam stigao tamo, ti si bio u
krevetu. Gubitak krvi, doktor mi je rekao. Pitala sam te da li deš biti u redu, i šta si
ti rekao? Rekao si 'Žao mi je što du te razočarati, draga, ali du preživeti. Možda bi
trebala nabaviti malo arsena'.“ Ona uputi udarac ka njemu i promaši. „Bila sam
tako uplašena da deš umreti. A ti si mi rekao tako nešto.“
„Posle Marie, šta si mi želela redi?“ on upita. „Nešto kao, ‘Izvini, stara,
ponovo sam sve upropastio, ali ako ostaneš, obedavam da du ti se iskupiti za to.'
Jeli to ono što sam trebao redi? Da li je postojala bilo koja prava stvar za redi?“
„Reči mi nisu bitne! Tvoja dela koja si napravio su bitna. Da li si i jednom
pomislio kakav se život meni sviđa, John? Gledajudi u sve tvoje druge žene znajudi
da bi radije bio s njima nego sa mnom?“
„To nije istina. Radije bi bio sa svojom ženom. Sa ženom koja je trebala biti
majka moje djece, ženom koja je trebala biti u mom krevetu ali je nije bilo u
njemu. Koja me je jasno kao kristal mrzela, koja nikada nije prestatala da me
prezire, koja nije mogla podneti da bude u mojoj blizini.“
„Da li misliš da to opravdava sve što si uradio?“
„Ne pokušavam opravdati nijednu stvar koju sam uradio. Pokušavam ti
objasniti zašto sam to uradio.“
Smirenost u njegovom ponašanju, činjenica da se nije branio niti uzvradao
samo ju je još više povredila. Podigla je svoj mač i zamahnula, kredudi u napad.
Napadala ga je ponovo i ponovo. On je odbijao njene poteze sa lakodom koja je
gotovo bila ležerna, ali se takođe povlačio unazad, dopuštajudi joj da bude
napadač i potiskuje ga preko sobe.

175
 „Mrzim te zbog svih tih žena, i ne interesuju me tvoji razlozi zbog kojih si išao
kod njih!“ Plakala je dok ga je napadala i opet napadala. „Mrzim te zbog svih žena
koje si poljubio, dodirnuo i vodio ljubav s njima, žena kojima si dao ono što je
trebalo biti moje i samo moje!"
Njegova leđa udariše u zid, i ona napade još jednom, ciljajudi svojim mačem
direktno u njegovo srce. On nije ni pokušao blokirati njen potez, i osjeti udarac u
svojim grudima .
„Mrzim te, Johne,“ ona reče, i povuče se, dašdudi. „Zato što si mi oduzeo
ljubav prema tebi i uništio je. I što si pokušao ne više nego dva neodlučna
pokušaja pomirenja. I za sadašnji povratak samo zato što ti je potrebno nešto od
mene što ti nijedna druga žena ne može dati.“
Bez daha, ona spusti ruku i ispusti mač. On zazveča na podu. Njegova slika
ispred nje poče da magli.
„Najviše od svega, Mrzim te zato što si me povredio iznova opet,“ ona se
zagrcnu, „kada sam te napokon prebolela.“
Ona se okrenu, ali naravno, on joj nije dopustio da ode. Čula je pad njegovog
mača na pod, baš pre nego što je osetila njegove ruke blizu preko njenih. On se
nije čak ni zadihao, proklet bio.
„Rekla si da želiš bolje da me razumeš, i zato sam pokušao da ti objasnim,“
on reče. "Ja ne mogu učiniti više ništa povodom onoga što je bilo u prošlosti. Nedu
opet otidi, i nedu to ni tebi dopustiti. Ovog puta, pronadi demo način da živimo
zajedno bez da ubijamo jedno drugo. Zbog toga demo postati prijatelji."
Ona odmahnu glavom. „To je nemogude.“
„Zašto?“
Ona se povuče od njega, i on je pusti. Ništa mu nije odgovorila, zato što to
bio uzaludno potrošen dah i zato što je ved bila iscrpljena. Umjesto toga, ona
krenu dole niz stepenice sa njime iza sebe, i nijedno od njih nije progovorilo dok
nisu stigli do njene sobe. Ona tu zasta i okrenu se prema njemu.
„Laku nod, John.“

176
 „Zašto je nemogude, Viola? Uvek si htela pričati o tome, dakle pričaj. Zašto je
nemogude da budemo prijatelji?“
Uzdahnula je frustrirano. „Zato, dobro, zato…“ zastala je kada je zataknuo
labavi pramen njene kose za uho. Ona odgurnu njegovu ruku. „Prijatelji veruju
jedno drugom, a ja tebi ne verujem.“
„Onda du morati da zaslužim tvoje poverenje, zar ne?“
Bio je tako prokleto razuman. Uvek je bilo opasno kada je John bio razuman.
Ona liznu svoje usne.
„To radiš da me prevariš,“ ona primeti. „Namamiš u krevet.“
On prekrsti svoje prste. „Uspeva li?“
„Ne. Nede ti to opet uspeti.“
„Onda nemaš o čemu brinuti, zar ne?“
„Nemam.“ Okrenula se i posegnula za kvakom od vrata svoje spavade sobe,
želedi očajnički da pobegne. „Zato što te još uvek mrzim.“
„Ne, ne mrziš. Ne više.“ Spustio je svoju ruku preko njene sprečavajudi je da
otvori vrata. „Ta nod u Grosvenor Squareu, kada sam došao po kiši da te vidim,
pustila si me da ostanem. Tada sam znao da me više ne mrziš.“ Sa rukom preko
njene, on se nagnu bliže. Njegovo telo se očeša o njeno, jedva, ali dovoljno da
Violino srce počne da udara u grudima kao da je ograđeno. On je poljubi u kosu,
zatim čelo, onda obraz. „Ti me ne mrziš, i ako postanemo prijatelji, nikada ni
nedeš.“ On spusti svoje usne na njeno uho. „Vidiš kako to funkcioniše?“
Tada je počelo da joj treperi u stomaku, trepet straha i boli pomešan sa
željom, i osetila je kao da se davi u sopstvenim zbrkanim osedanjima.
„Nateradu te da mi veruješ,“ on promrlja. Njegova ruka je milovala njenu
kojom je držala kvaku od vrata. "Učinidu da prestaneš da me se plašiš."
Ona zatvori svoje oči. „Ja te se ne plašim.“
Ali jeste. Oh, jeste.
I on je to znao.

177
 „Ko je sada lažov?“ on upita, i poljubi njeno uho, zatim pusti njenu ruku i
odstupi nazad. „Laku nod Viola,“ on reče, i krenu prema svojim vratima malo dalje
niz hodnik.
Viola uđe u svoju sobu i zatvori vrata. Dok joj je Celeste pomagala da se
presvuče u spavadicu, čula je lagani zvuk njegovog glasa u sobi pored njene dok je
pričao sa svojim sobarom.
Bio je u pravu. Više ga nije mrzela. Gubila je svoju volju za mržnjom i
prezirom svaki put kada su razgovarali, osedajudi sve više od stare magije kada bi
se nasmejao, svaki put kada bi je naterao da se smeje, svaki put kada bi uradio
nešto lepo, svaki put kada bi je poljubio. A bez njene mržnje, nije imala oklopa. Ni
oružja. Bila je na otvorenom, nezaštidena i ranjiva.
Šta se desilo sa njenim ponosom? Viola se pope na krevet i zagrli jastuk,
skupljajudi se u čvrstu loptu jada. Ponos, ona pomisli, bio je jako dobar, ali za
usamljen život.
Ako John i ona postanu prijatelji, ona de opet pasti na njega, i on je to znao.
Ako budu prijatelji, bide samo pitanje vremena kada de početi ponovo da mu
veruje, veruje da je bio iskren, veruje da je brinuo, veruje da bi mogao jednoga
dana da je voli kao što nikog nikada nije voleo u životu. Ako počne opet da mu
veruje, mogla bi pasti do kraja, dole, pravo u njegov krevet, sa srcem u rukama za
njega da ga opet uzme. I Bog joj pomogao posle toga ako je opet napusti, to bi joj
slomilo srce u hiljadu delova.

178
 Poglavlje 14

Slededeg jutra Viola nije sišla na doručak i John je odlučio da doručak donese
do nje. Otišao je do kuhinje I pošto je saznao da hrana nije poslata u njenu sobu,
napunio je dva poslužaonika sa njenim I njegovim omiljenim jelima I odneo ih do
njene sobe.
Kada je otvorio vrata našao ju je kako sedi na krevetu I čita pisma pristigla
jutarnjom poštom.
„Šta to radiš?” Povikala je kada je ušao u sobu praden sobaricama.
„Na šta ti liči da radim?” Rekao je pokazujudi jednoj od sobarica da spusti
poslužaonik na sto pored kreveta. Uzeo je poslužaonik od druge sobarice i
mahnuo Im da izađu iz sobe. „Donosim ti doručak u krevet.”
„Ne možeš to da radiš! Narušavaš moju privatnost na ovaj način!”
„Budalasto od tebe da mi pričaš da ne mogu da uradim nešto što sam ved
uradio.” Reče dok su se vrata zatvarala za sobaricama I oni ostajali sami. Seo je na
ivicu njenog kreveta, spustio je poslužaonik u njeno krilo I sipao Im oboma čaj. “U
ostalom, ovo je moja kuda.”
Ona zastenja i baci se na naslon kreveta od orahovog drveta.
„Predajem se,” uzdahnula je, „Nikada me nedeš ostaviti na miru.”
„Konačno počinješ da uviđaš pravu situaciju.” On reče i istrgnu joj gomilu
pisama iz ruku. Bacio ih je na pod I uzeo teglicu dzema i nož. „Dzem od kupine,
Lady Hammond?”
Bacio je podgled na nju ali ona je izgledala tako lepo na jutarnjem svetlu sa
pletenicom iz koje su ispadale vlasi njene zlatne kose, obrazima rumenim od
spavanja, da je izgubio dah. Njena spavadica je bila izrađena od nežnog muslina,
tako tankog da je mogao da vidi obrise njenih dojki iznad pokrivača, nabore
vrhova njenih bradavica i bledu liniju oreole.To je bilo dovoljno da se u trenutku
uzbudi i znao je da bi bolje bilo za njega da ona uskoro popusti. Previše čednih
doručaka sa njom u krevetu de ga izludeti. Naterao se da podigne pogled ka
njenom licu.
179
 Osetila je o čemu razmišlja I skrenula pogled dok je crvenilo na njenom licu
postajalo sve jače. Promeškoljila se na krevetu I taj pokret ga je zamalo poslao
preko ivice. Želela ga je, znao je da jeste. Bože, nadao se da jeste.
Ali nije nameravao da napravi istu grešku dva puta. Ako je ponovo pritisne,
previse brzo, opet de pobedi. Pogledao je dole na poslužaonik sa hranom I
pokušao da se fokusira na to, trudedi se da zaboravi kako ona izgleda bez
spavadice. Ostavio je lončid sa čajem, uzeo nožidem dzem I namazao ga na topao
tost premazan buterom. Nakon što je razmazao dzem, pružio joj je tost I čekao.
Ona je zagrizla usnu, neodlučna, zuredi u tost par dugih trenutaka dok uz uzdah
nije uzela.
Zahvalan, uzeo je novo parče tosta I razmazao dzem za sebe. Uzeo je viljušku
I počeo da jede jaja I slaninu sa tanjira koji je bio na njegovom krilu, gledajudi je
ispod oka, nadajudi se, čekajudi svoju priliku.
Uzela je još jedan zalogaj tosta i John zahvali Bogu na dzemu od kupina.
Spustio je viljušku i malo joj se primakao na krevetu. Ona se umirila, ruka sa
tostom je zastala na pola puta, gledajudi u njega, širom otvorenih očiju. Približio
joj se još više.
„Imaš dzem na svom licu.“
Skrenula je pogled.
„Nemoj.”
„Nemoj šta?” Promrmljao je. „Da ne pokušavam da te navedem da me
želiš?” Pružio je ruku i dotakao prstima dzem u uglu njenih usana, a zatim ga
razmazao po usnama. Dzem je bio tako lepljiv, a njene usne tako meke.
„Izvini,” reče drhtavim glasom. „Ali ne mogu da odolim. Želim te I želim da I ti
mene želiš. Želim te toliko jako da mislim da počinjem da ludim. To je razlog zbog
koga stojim napolju na kiši I idem u kupovinu. To je razlog zbog koga pokušavam
da pričam sa tobom o svemu.” Duboko je udahnuo. „I to je razlog zbog koga sam
unajmio kudu sa ružičastim salonom za crtanje. Čak I tada, kada su stvari među
nama bile loše da lošije ne mogu biti, i dalje sam imao trunku nade da deš jednog
dana živeti ponovo sa mnom.”
Njena dona usna je drhtala naspram njegovog prsta.
„Ne verujem ti.”
180
 „Nekada si me želela, Viola.” Rekao je mazedi je po usnama. „Svakog dana, za
doručak. Zar se ne sedaš? I bilo je zabavno, zar ne?”
„Da, bilo je.” Njene usne dodirnuše njegove prste dok je govorila. Podigla je
ruku i uhvatila ga oko zgloba, ali nije mu odgurnula ruku, niti je odmakla svoje lice.
„Bilo je zabavno jedno vreme.”
Nežno je izvukao ruku iz njenog stiska i položio je na zadnju stranu njenog
vrata. Lepljivi dzem na njegovim prstima se hvatao za vlasi njene kose. Povukao je
ka sebi dok se naginjao ka njoj, tako da se sretnu na pola puta.
„Znaš li kada su stvari postale loše između nas?” Upitao je dok mu je lice bilo
udaljeno par centimetara od njenog. „Krenule su na loše kada je nestalo zabave,
kada smo prestali da radimo naše omiljene stvari i kada te više nisam mogao
nasmejati.”
„Postoje neke stvari koje zabava i smeh ne mogu popraviti, John.”
„Znam.” Pogledao je u njene usne umazane dzemom. Želja je kolala njime sa
takvom silinom da nije znao još koliko dugo de se modi sudržavati. „Za to služe
poljupci.”
„To je tako prosto za tebe?” Upitala je. „Tako jednostavno?”
„Da, mislim da ti komplikuješ stvari.” Morao je da je poljubi. Samo jednom i
onda de je pustiti. Njegove usne su dotakle ugao njenih usana, kušajudi dzem sa
njene kože i zadovoljstvo je bilo tako jako, tako intenzivno da mu je trebala svaka
mrva snage da ne odbaci poslužaonik sa njenog krila I ne legne preko nje.
Sedeo je, ne mrdajudi se, boredi se protiv želje svog tela, suzdržavajudi se,
čekajudi, udišudi duboko topao miris ljubičica, dok je kušao dzem od kupina sa
njenih usana.
Ona okrenu lice od njega prekidajudi poljubac.
Znao je da mora da je pusti. Sada dok još ima snage. Još uvek nije bila
spremna i on nije želeo da opet pobegne. Ruka mu je pala sa njenog vrata i on se
nagnu unazad, boredi se da ignoriše agoniju svog potpuno uzbuđenog tela bez
nade za olakšanjem. Podigao je viljušku i nastavio da jede jaja i slaninu. Ona je
uradila isto ne dižudi pogled sa svog tanjira.

181
 Skoro su završili sa jelom, pre nego što se John osetio sposobnim da povede
ležeran razgovor.
„Pa, da li deš mi pokazati šta si napravila od ovog mesta?“ Upitao je. „Mislim
na ostatak, van tvoje sobe.“ Nastavio je pokazujudi rukama na njihovu okolinu.
„Van ove cvetne fantazije u koju si pretvorila tvoju sobu.”
„Nakon takvog komentara možeš i sam krenuti u obilazak.” Reče mu dok su
joj usta bila puna tosta. „Bez mene.”
„Ali ako sam sam, ne mogu te zarobiti u neki došak i ukrasti poljubac!”
Pobunio se i strpao slaninu u svoja usta, razmišljajudi kako de ga još jedan
poljubac danas, bez skidanja njihove odede verovatno uništiti.
Progutala je poslednji zalogaj tosta I izjavila.
„Upravo tako.”
„Ali ti voliš moje poljupce, znaš to I sama!” Zadirkivao je dok je ustajao. Uzeo
je svoj poslužaonik I stavio ga na obližnji sto.“Pašdeš mi u naručje do večeri. Obuci
se. Čekam te dole.”
„Nikada ti nisam pala u naručje!” Povika dok je otirala mrvice tosta sa
spavadice. „Nikada!”
On se nagnu ka njoj postavljajudi ruke sa obe strane njenih kukova. Dušek je
ulegnuo pod njegovom težinom dok joj se približavao.
„Još uvek nisi, ali dan je dug.” Reče i brzo je poljubi pre nego što je mogla da
ga zaustavi. Uspravi se I krenu ka vratima. „A nod je još duža!”
„Savršeno!” Ona zastenja, zvučedi kao da je čeka dan ispunjen mučenjem.
„To je prosto savršeno!”
****
Viola ga je sprovela vilom, pokazujudi mu promene koje je napravila. Veoma
mu se svideo lavirint koji je postavila u bašti, bio je krajnje ozlojeđen što je srušila
klimavu kudicu za čamce kraj reke, i obožavao je nove štale koje je sagradila
predhodne godine. Takođe je izrazio svoje odobravanje za novu žitnicu.
„Odradila si odličan posao ovde.” Rekao je i zastao kraj jezerceta, gledajudi
preko vode. „Napravila si velika pobošanja. Sve je u vrhunskom stanju.”

182
 „Hvala ti.”
Nešto mu je privuklo pažnju i on se zaustavio. Viola je gledala kako prilazi
drvenom keju koji je stajao iznad jezerceta. Pored keja ljuljao se čamac sa veslima.
„Vesla su na dnu čamca. Hajdemo na jezero. Možemo predi preko i spustiti se
niz brzak.”
Viola je osetila kako joj se stomak vezuje u čvor usled saznanja i pokušavala
da smisli bilo kakav izgovor.
„Malo je hladnjikavo za izlazak na vodu.”
„Hladnjikavo? Ni malo. Prelepo je popodne. U ostalom ne idemo na
plivanje.” Skinuo je svoj kaput i bacio ga sa strane.
„Ne želim da veslam.”
„Ja du uraditi sav težak posao.” Reče on. „Ti samo treba da sedneš u čamac,
izgledaš lepo dok ja veslam, zaljubljeno gledam u tebe I recitujem ti Shelleya.”
Gledala je kako skida kravatu, raskopčava prva tri dugmeta košulje I izvlači je
iz pojasa. Kleknuo je na kej, nagnuo se iznad čamca da dohvati vesla I njen strah
se povedao.
„Ne, Johne.” Rekla je. „Ne želim da idem.”
„To je najmanje što možeš učiniti za mene pošto si mi srušila kudicu za
čamce. Hajde Viola, budi drug. Bide zabavno.”
Ona obrisa znojave dlanove o suknju.
„Ne, Johne, ja ne ulazim u taj čamac!”
„Oštar ton njenog glasa mu je privukao pažnju. Pogledao je preko ramena.
„Zašto ne? Da li ti pripadne muka u čamcu?”
Ona pritisnu ruku preko stomaka i oseti mučninu kako se diže, mučninu
izazvanu strahom. Bez reči, odmahnu glavom.
Gledao je par trenutaka, zatim je ostavio vesla i krenuo preko keja ka njoj.
„Šta nije u redu?”

183
 „Ne umem da plivam!”
On se nasmeja.
„To je sve?”
„Sve?!” Sada je ved paničila. „Šta ako se čamac prevrne? Mogu se udaviti!”
„Nedeš se udaviti!” Prestao je da se smeje i rukom joj prešao preko obraza.
„Ja veoma dobro plivam.”
Odmahnula je glavom.
„Ne.”
„Jezerce je plitko, a rečica je spora i krivudava. U ostalom ništa ti se nede
dogoditi i ako se čamac prevrne jer du ja biti kraj tebe.” Nagnuo se i poljubio je.
„Samo treba da mi veruješ.” Rekao je i zgrabio je za ruku. „Hajde. Nedu dozvoliti
da ti se išta desi. Obedavam.”
„Sigurna sam da mi se ovo nede svideti!” Žalila se i uzdisala ali mu je
dopustila da je povuče ka čamcu.
Jednu nogu je učvrstio na drvenim daskama, a drugu prebacio preko ivice u
čamac I privukao ga bliže keju.
„Stabilan je,” rekao je. „Samo uđi unutra.”
Duboko je udahnula, zgrabila suknju da joj ne smeta, i pažljivo kročila u
čamac, držedi se za njegovu ruku kao da joj život zavisi od toga. Polako se spustila
u zadnji deo čamca, I čvrsto uhvatila za drvene ivice istog trenutka kad joj je on
pustio ruku, moledi se da se ne ponizi tako što de od straha povratiti.
On je ušao u čamac, odvezao kanap i uzeo vesla. Držedi ih jednom rukom,
drugom se odgurnuo od keja, pričvrstio vesla za držače I krenuo da vesla duž
jezerceta.
„Trebaš da mi kažeš kad god naiđemo na krivinu duž reke,” rekao joj je dok je
ležerno povlačio veslima po vodi. „Koristidu vesla da nas usmerim.”
„Upravo nailazimo na početak rečice.” Odgovorila mu je, gledajudi preko
njegovog ramena. „Sa tvoje leve strane.”

184
 Bacio je pogled iza sebe, usmeravajudi čamac dok je veslao, upravljajudi ga ka
rečici koja se nastavljala ka gustom šipražju od žalosnih vrba I breza. Kada su izašli
na dugačku pravinu, okrenuo se ka njoj.
„Da li si u redu?” Upitao je. „Nema više mučnine I nervoze?”
„Ne.” Lagala je.
„Vidiš, prvo mačevanje, sada čamci. Uskoro du ti držati lekcije iz plivanja.”
„Ne, nedeš!” Pogledala ga je u strahu.
„Da, hodu.” Nastavio je da vesla. „Bez odede,” dodao je, „pod mesečinom.”
Vrelina je obuzela. Gledala je preko njegovog ramena, brade ponosno
podignute, pravedi se da osmatra reku tražedi slededu krivinu, pravedi se da je ne
prekriva crvenilo sve do prstiju na nogama.
„Imaš veoma živu maštu.”
„Da.” Složio se, gledajudi je vrelim pogledom. Osedala je da još uvek gleda u
nju I znala je šta zamišlja u svojoj glavi. “Da, imam.”
Rečica je sporo tekla i on je lagano veslao nasuprot struji. Telo mu je bilo
snažno, a pokreti tečni I gracilni. Bilo joj je skoro hipnotički da ga posmatra I kako
su nastavljali niz rečicu morala je da se podseda da treba da gleda ispred njih I
upozorava ga na krivine.
„Veoma dobro veslaš.” Rekla je.
„Ovo nije klasično veslanje.” Rekao je. „Kada postoje samo dva vesla kao
ovde onda je ovo kajak. Veslanje je kada imamo samo jedno veslo.”
„Sve jedno, veoma to dobro radiš.”
„I trebao bih. Imao sam dovoljno prakse. Veslao sam i u Harrowu i u
Cambridgeu.” Nagnuo se u nazad pri još jednom potezu veslima. „Bio sam vodedi
veslač za naš tim na trkama čamcima na Camu, tokom Majskih nedelja sve četiri
godine dok sam bio na Cambridgeu.”
„Da li si pobeđivao?”
„Obično jesam.” Počeo je da se smeje. „Percy je bio naš krmanoš, i to veoma
dobar. Bio ja tako metodičan, mogao je bolje od bilo koga da uspostavi ritam.”
185
 „Mora da ti veoma nedostaje.”
Njegov smeh je izbledeo i on je prestao da vesla. Čamac je prestao da se
krede u napred i počeo da leluja nošen strujom, ali on to izgleda nije primedivao.
Nagnuo se preko vesala, vadedi ih iz vode. Ona je čekala, misledi da de početi da
priča o svom rođaku, ali on nije. Umesto toga je okrenuo glavu I zurio iza nje u
obale prekrivene drvedem, izgubljen u mislima.
„John, o čemu razmišljaš?”
„Toliko mi nedostaje, da me to boli.” Odmahnuo je glavom da rasčisti misli a
zatim nastavio da vesla. „Hajde da pričamo o nečem prijatnijem. Danas bi trebali
da se zabavljamo. Mogli bi da ispitamo koliko je dobro moje univerzitetsko
obrazovanje. Koju bi pesmu želela da čuješ? Izaberi neku romantičnu, onda mogu
biti strastven I vreo ne bi li te naveo da me poželiš!”
Razmišljala je da li je ved ovo radio. Da li je vodio žene na veslanje i srastveno
Im recitovao poeziju? Duboko je udahnula i stišala plamen ljubomore koju ju je
iznenada obuzeo.
„John, ne moraš da mi recituješ poeziju.”
„Ni lepšeg lica od njenog ja ne videh, ni dražeg na svetu ovom. Najdragoceniji
trenutci u mom životu su ti, kada si pored mene ti.”
Te bezbrižno izrečene reči su joj bile nepoznate, ali je zato pogled u njegovim
očima dobro poznavala. Ved ga je dva puta danas videla, jutros preko tosta u
njenoj spavadoj sobi I pre nekoliko trenutaka kada je pričao o časovima plivanja. I
svakog puta joj je bilo sve lakše da misli da nije u pitanju samo prosta želja. Teško
je progutala I skrenula pogled.
„Ne prepoznajem te stihove.”
„Bio bih iznenađen kada bi prepoznala.” Rekao je suvim glasom. „Pošto sam
ih upravo izmislio.”
Iznenađena, pogledala ga je u lice.
„Šta? Upravo sada?”
Klimnuo je. „Imao sam običaj da stalno pišem poeziju.”

186
 „Nisam to znala, u stvari, znala sam za rime koje ste Dylan i ti uvek smišljali
ali nisam znala da pišeš poeziju.”
„A ja nisam znao da ne umeš da plivaš.” Spustio je prepredeno pogled I
pogledao je kroz trepavice. „Govoredi o tome trebalo bi što pre da otpočnemo sa
tim časovima plivanja. Jezerce je ovde dovoljno plitko da možeš da staneš.
Savršeno mesto. Trebalo bi nodas da počnemo.”
„A ja mislim da bi trebalo da se vratimo ka kudi. Mora da je ved tri sata, a ja
želim da se okupam i sredim pre večere. Raspored je po seoskom vremenu i
večera je u pet sati.” Ona ga podseti.
On nagnu glavu na stranu i upita. „Imamo li kadu dovoljno veliku za dvoje?”
„Ne, nemamo.”
Počeo je da se smeje na čvrst ton njenog glasa, ali više ništa nije rekao na tu
temu. Pogledao je iza sebe i uz pomod jednog vesla okrenuo čamac.
Veslao je uz struju i nijedno od njih nije progovaralo. U svojoj glavi je
neprestano ponavljala reči pesme koju je smislio za nju. I non stop je ponavljala
sebi da nije bio iskren. Ali njeno srce nije želelo da sluša.
„S obzirom da nisi bila impresionirana mojom pesmom koju sam smislio za
tebe, evo još jedne.” Rekao je, prekidajudi tišinu.Zaustavio se I podigao vesla iznad
vode, što je prouzrokovalo da se čamac zaustavi na mirnoj vodi. „Šaljiva rima.”
„Šaljiva rima u vezi mene?” U njegovim očima je videla zadirkujudi sjaj.
„Znao sam jednu ženu iz Hampshirea, sa osmehom koji slama muška srca. Sa
zlatnom kosom koja sija kao medalja i očima boje blata. I poljupcima koji su
prokleto dobrog ukusa.”
„Šta?” Uspravila se na sedištu, osedajudi se pomalo ozlojeđeno, bez obzira na
deo koji govori da su njeni poljupci ukusni. „Moje oči nisu boje blata!”
„Upravo su takve boje!” Pokazao je na obližnju obalu jezerceta. „Upravo
tako. Zelenkasto braon. Ne da ima nešto loše u tome!” Doda kad je ona
ozlojeđeno protestvovala. „Veoma Engleski, rekao bih. I veoma poetično.”
„Poetično?” Prekrstila je ruke. „Pesnici bi trebalo da porede ženske oči sa
zvezdama I nebom I sličnim stvarima. Ako je tvoje poređenje mojih očiju sa

187
zelenkasto braon blatom deo tvog plana da me zavedeš, moram ti redi da ne
deluje!”
Zadirkivanje je nestalo iz njegovih očiju. Povuka je vesla sa držača i bacio ih
na dno čamca, krenuo je ka njoj i ona je izgubila dah od iznenadnog intenziteta
koji je odavalo njegovo prisustvo. Spustio se na kolena ispred nje i postavio ruke
sa obe strane njenih kukova, savijajudi prste oko ivice drvenog sedišta.
Nagnuo se i lagano, kratko, prešao svojim usnama preko njenih.
„A ovo?” Upitao je. „Da li ovo deluje?”
Počela je da drhti iz unutra.
„Ne!” Odgovorila je I čvrsto stisnula usne naspram milovanja njegovih usana.
„Viola, budi fer.” Mrmljao je na njenim usnama. „Jesam rekao da su ti oči
boje blata ali sam rekao i da ti je kosa kao zlatna medalja, a poljupci ukusni.”
Grickao joj je usne. „Zato mi dozvoli da te sada probam I poljubi me.”
Ona je okrenula glavu na stranu.
„Nedu te poljubiti.” Ali je pokvarila svoje pretvaranje da su joj osedanja
povređena tako što je počela da se smeje. „Ne, ne, ne pokvario si sve poređenjem
sa blatom!”
Počeo je da se smeje sa njom, dubok smeh koji je počinjao u njegovom grlu.
„Ali Englesko blato je veoma lepo!” Rekao je dok ju je ljubio u obraz. „Meni
se sviđa!”
Njegove ruke su skliznule iza nje I on ju je jednim naglim pokretom povukao
na svoja kolena. Ne očekujudi takav pokret ona se izvrnula iz njegovog zagrljaja,
smejudi se, i zaljuljala čamac.
„Johne, prekini!” Vikala je pokušavajudi da se podigne iz njegovog krila.
Čamac se ponovo zaljuljao, nagnuo na jednu stranu, pretegao i okrenuo ka vodi
šaljudi ih oboje pravo u jezerce.
Viola je osetila kako joj se voda sklapa iznad glave , gušedi njen smeh. Mahala
je rukama u panici, dezorijentisana, bez mogudnosti da išta vidi u mutnoj vodi
jezerceta. Ali u tom trenutku Johnove ruke su bile oko nje i povukle je u stojedi
položaj.

188
 „Držim te.” Ponavljao je, čvrsto je držedi u zagrljaju. „Držim te.”
Naglo je udahnula vazduh i grčevito se rukama uhvatila za nabore njegove
košulje. Panika je polako počela da se povlači kada je shvatila da je on čvrsto drži
uza sebe, da su joj noge na dnu jezerceta, a da joj voda dopire samo do ramena.
„Da li si u redu?” Odmakao se malo da bi je bolje pogledao, sklanjajudi mokre
pramenove kose sa njenog lica.
„U redu sam.” Počela je da trlja svoja ramena. „Hladno mi je, ali sam u redu.”
John se sagnuo i podigao je u naručje sa sve mokrom odedom.
„I to mi je nagrada što smišljam pesme o tebi.” Zadirkivao je dok je hodao ka
obali. „Potopljen u hladnu vodu i bez poljupca da me zagreje.”
„Tako ti i treba!” Rekla mu je dok joj je pomagao da stane na obalu kraj vode.
Okrenula mu je leđa dok se on vradao po čamac. „Oči boje blata, pa stvarno!”
Dobacila mu je preko ramena ali nije uspela da se ne nasmeje dok je podizala
svoju mokru haljinu I penjala se ka travnatom brežuljku iznad njih.

189
 Poglavlje 15

Nakon njihovog potapanja u mutnoj vodi bare, bilo je neophodno da se John

i Viola okupaju i presvuku, pre večere. Spremačica je iz kuhinje donela toplu vodu
u sobu za kupanje i napunila bakarnu kadu. Viola je prva otišla da se okupa, dok
joj je Celeste oprala kosu i umutala u peškir, a jedino o čemu je ona mogla da misli
bio je pogled u John-ovim očima dok je recitovao stihove o njoj. Da li je to zaista
mislio?
To pitanje se vrzmalo po njenoj glavi iznova i iznova, Celeste joj je pomogla
da se osuši i obuče težak ogrtač od svile ružičaste boje. Ušla je u prostoriju za
presvlačenjea koja se nalazila pored kupatila, dok ju je Celeste pratila. Služavka je
počela da vadi haljine kako bi ona izabrala šta de da obuče za večeru, ali Viola nije
mogla da razmišlja o tome.
Da li je bio iskren? Sa ostalim ženama koje je imao, kako je ikada mogla da
veruje da ona njemu više znači nego bila koja druga? I kako je mogla biti sigurna
da de to trajati? Viola je mogla da čuje kako sluge donose svežu toplu vodu u
prostorije za kupanje za Johna, i počela je da ga zamišlja kako go ulazi u kadu.
Sedala se vrlo dobro kako je njegovo telo izgledalo, njeno sedanje i mašta počeli su
da je muče sada, kao što su je snovi mučili, iz nodi u nod.
Rekao je da niko nije drag kao ona. Takođe je rekao da nema lepšeg lice od
njenog. Da li je stvarno mislio nešto od tih stvari koje je rekao? Pokušala je da
podseti sebe da reči nisu dovoljne. Da njegova želja ne znači ništa. Ali bilo je teško
brinuti o tome, jer sve o čemu je mogla da misli jeste želja koju je osetila kada ju
je poljubio i dodirnuo je.
Bilo je dobro između nas, jednom. Sedaš se?
Sedala se.
Viola je pritisnula prste na svoje čelo, bila joj je tolika zbrka u glavi da nije
mogla jasno da misli.
„Moja gospo?“ Celeste je upitala. „Da li vam je dobro?“
Spustila je ruku. „Sasvim sam dobro, hvala Celeste.“
Žena koja joj je bila služavka od njene petnaeste godine, pruži joj osmeh
olakšanja i podiže dve haljine.

190
 „Boja slonovače ili led-plava?“
„Plava“, rekla je nezainteresovano Viola, i njena sobarica je napustila
prostorije za presvlačenje sa plavom haljinom u rukama. Viola je još uvek ostala u
prostoriji. Sa druge strane vrata u prostorijama za kupanje, čula je John-ov glas
dok je razgovarao sa Stephens-om. Nije znala šta priča sa svojim sobarom, jer su u
njenoj glavi bile još uvek bile reči koje je izgovorio jutros za vreme doručka.
Želim te, i želim da i ti mene želiš. Želim te tako jako, u stvari, da du početi da
ludim od želje... čak i kada su stvari između nas bile loše, mnogo loše, ja sam i
dalje imao malu mrvu nade da deš jednog dana ponovo živeti sa mnom.
Odjednom, sve je izgledalo kristalno jasno, i sve njene pomešane emocije
spojene su u jednostavnu odluku. Udahnula je duboko, i otišla u svoju spavadu
sobu, kretajudi se do kreveta, na koji je služavka ostavila plavu svilenu haljinu.
„Celeste,” obrativši joj se, zastade pored nje, „idi i pošalji nekoga u kuhinju
da prenese da de večera biti odložena na nekoliko sati.”
Služavka ju je zbunjeno pogledala, ali je samo klimnula glavom.
„Da, moja gospo.”
„I nađi nešto da radiš dok ne pošaljem po tebe. Ako uopšte pošaljem po
tebe. Možda nedu.”
Razumevanje se pojavilo na licu starije žene, razumevanje i potpuno
zaprepašdenje. Služavka se brzo nakloni i napusti sobu, ostvaljajudi Violu samu.
Otišla je do svog toletnog stočida i podigla je češalj. Rasčešljala je pramenove
svoje vlažne kose, ali nije ih uplela u pletenicu. Pustila je kosu da joj slobodno
pada, spustila je češalj na stočid i vratila se kroz prostorije za presvlačenje.
Još uvek je bio u prostorijama za kupanje - mogla je da čuje prskanje vode i
njegov glas dok razgovara sa slugom. Spustila je svoju ruku na kvaku, zastala je
dovoljno dugo kako bi udahnula duboko, a zatim otvorila vrata.
Ležao je u bakarnoj kadi, dok su mu ruke bile položene sa obe strane, a
Stephens je stojao blizu držedi peškir u rukama. Obojica su pogledala gore
iznenađeni kada su videli da je ušla.
Ignorisajudi slugu, ona je pogledala u svog muža.
„Da li si mislio?” upitala je direktno. „Ono što si rekao?”

191
 Pogledao je u Stephensa i dao mu brzu poruku. Sluga spusti peškir na
tapaciranu klupu u blizini kade i otvori vrata kako bi napustio prostoriju, zatvorivši
ih za sobom.
Viola je spojila svoje prste na šakama, čekajudi. „Da li si?”
John se zavalio u kadu, slabo se smeškajudi dok je gledao u nju.
„Šta, da li sam mislio?” pitao je, zvučedi neveno, dok je vrud pogled u
njegovim očima ocrtavao nešto sasvim drugo. ,,O tvojim očima da su bile boje
blata?”
Vrpoljila se, premeštajudi se sa jedne na drugu nogu, izgledajudi stidljivo i
zbunjeno, pitajudi se da li je mogla napraviti tako veliku grešku.
„Ne.” prošaputala je, i njen strah je počeo da se vrada. Njeno srce je počelo
jako da lupa u grudima, toliko glasno da je bila sigurna da je i on mogao na
drugom kraju prostorije da ga čuje, a ona je i dalje stajala u agoniji neizvesnosti.
,,Druga pesma. Ona u kojoj govoriš ‘niko toliko drag’ i ‘najdrogoceniji moment’ i
sve to. I… i ono što si rekao jutros oko toga da si se nadao da demo opet živeti
zajedno jednoga dana. Da li si to mislio ozbiljno, ili su sve to samo bile reči na koje
si mislio da želim da čujem?”
Nije odgovorio, a njena hrabrost ju je polako napuštala.
„Nema veze,” promrljala je, i okrenula se, vradajudi se u sigurnost svoje
spavade sobe. Prskanje vode je je bilo jedino upozorenje pre nego što je izašao iz
kade, a ona je napravila samo dva koraka pre nego što su je njegove ruke uhvatile
oko struka, vukudi je natrag prema njemu.
„Mislio sam to,” rekao je, njegov glas je bio nizak i dubok. Pritisnuo je svoje
usne na njen vrat. „Mislio sam sve, Viola.”
Njegovo telo je bilo mokro, njegova usta bila su vruda, oboje su osedali da u
njoj nije ostao nikakav otpor. Kao kada se brana lomi, glad koju je sputavala svih
ovih godina, oslobodila se u trenu. Ispuštajudi povik, okrenula se i zamotala svoje
ruke oko njegovog vrata. Uhvatila je svojim usnama njegove i poljubila ga je,
pokazujudi mu svoju glad, rođenu u dugim usamljenim godinama bez njega, kada
je bila sama i povređena. Naslonila se na njega ljubedi ga sve vatrenije, sa strašdu
koju je uskradivala i njemu i sebi.
Ispustio je zvuk iznenađenja sa svojih usana, ali zagrlio je čvrsto
produbljujudi poljubac, svojim jezikom ulazedi u njena usta, dok je ruke spuštao na
njenu guzu. Sve na svetu bilo je nebitno. Sve osim Johna.

192
 Njegova usta kušala su njena toplim, dubokim poljupcima i kratkim malim
grickanjima njenih usnica, dok ju je vodio kroz prostoriju za presvlačenje do njene
spavade sobe.
U njenoj sobi, pomerali su svoja tela kao da plešu. Kada je udarila svojim
leđima o zid pored kreveta, on je posegao za pojasom njenog ogrtača. Odvezao je
čvor, povlačedi krajeve ogrtača koji je počeo da klizi sa njenih ramena niz ruke.
Nagnula se napred kako bi ogrtač skliznuo na pod, podsedajudi na mekano jezerce
oko njenih nogu.
Vazduh u sobi bio je hladan, ali kada su John-ove ruke dodirnule njenu golu
kožu, toplota je počela da raste u njenom telu. Zarobio je njene grudi svojim
rukama, oblikujudi ih dlanovima. Položio je svoje prste oko njenih uspravljenih
vrhova, štipkajuči ih tako nežno dok je ljubio njeno čelo, obraze, bradu i usne.
Položila je svoje ruke na njegova široka ramena. Koža mu je još bila klizava i
mokra od kupananja, ali topla, kao vatra u njenim rukama. Pomerila je svoje ruke,
gledajudi prste kako ga dodiruju. Sedala se ovoga - njegovih čvrstih grudi,
njegovog mišidavog stomaka pod svojim prstima. John-ovo telo, njegova čvrsto
telo je i sada lepo, kao što je bilo pre devet godina. Stavila je svoje ruke na njegov
ravan stomak, ali pre nego što je mogla da ih pomeri niže, on je uzeo njene ruke i
sklonio ih dalje od sebe.
„Pssst“, rekao je dok se ona bunila.
„Ali ja želim da te dodirujem.“
„Kasnije.“ Ljubedi je kako bi udutkao njene proteste, hvatajudu njene ruke,
raširi ih i pritisnu svojim rukama iznad njene glave. Zatim savi glavi i uze jednu
bradavicu u svoje usne. Držedi je prikovanu uza zid, prvo je jednu, a zatim i drugu
bradavicu grickao i sisao.
Viola je osedala peckanje po celom telu dok se on poigravao sa njenim
grudima, stenjala je želedi još. Kad je zubima okrznuo bradavicu, njeno telo počelo
je da se grči i postaje mekanije, terajudi je da zavija od agonije užitaka. Osetila je
kako se formira vrela tečnost nisko između bokova. Pomerala se, uprkos
njegovom čekanju, njeni bokovi su se kretali, želedi više. Pomerala je svoje bokove
ka njemu, ali njegovo telo je bilo van domašaja.
„John, dodirni me.“
Njegova usta napustila su njenu bradavicu, i nežno je poljubio mekani oblinu
iznad. „Ali, ja te ved dodirujem.“

193
 „Ne zadirkuj me sada,“ preklinjala je. „Dodirni me.“
„Gde?“
„Znaš gde.“
„Ne znam.“ Nastavljajudi da joj sisa bradavicu.
Zastenja, bunedi se protiv njegovog čekanja. „Znaš, ti.“
Uspravio se, dok je njegova ruka nastavljala da se igra sa njenim grudima.
„Reci mi. Sviđa mi se kada mi kažeš. Sedaš se?“
Sedala se. Sramotno uzbuđenje raslo je u njoj, i ona je sakrila svoj vrude lice u
pregibu njegovog ramena, odmahujudi glavom. On je želeo previše, prerano.
Očešao je svojim prstima vrh njene butine. „Da li tu?“ nežno je upitao.
Klimnula je glavom ispod njegovog ramena, skliznuo je jednim prstom
između nogu, počinjajudi da miluje mokro, mekano mesto gde je najviše boli.
Stenjala je. „Volim to Johne, volim.“
„Znam, Viola.“ Poljubio je njena usta i rekao, „Ali postoji nešto što znam da
voliš još više.“
Klekao je ispred nje, znala je šta de uraditi. Počela je da drhki dok je spuštao
poljupce na dole niz njen stomak, ljubedi je spuštajudi se sve niže. Njegovi prsti
pratili su njegova usta, lagano milujudi njen pupak. Namejao se dok je vrhom prsta
dodirivao mladež u obliku violinskog ključa koji se nalazio na vrhu njene butine.
„Sedam se mladeža,“ promrljao je. „Imao sam neke proklete erocke snove u
poslednje vreme.“ Pritisnuo je svoje usne na mladež, a zatim rasiri svoje usne
ljubedi meki grm na vrhu butina. Zgrčila se nad njim, jecajudi nad telesnim
zadovoljstvima koji joj je pružio taj poljubac, rukama je zgrabio njene bokove
držedi je čvrsto pritisnutu uza zid.
Počeo je nežno da je liže, prvo dole, pa gore, njegov jezik se kretao duž
nabora njenog zadovoljstva, kušajudi je, širedi vrelo pulsiranje po čitavom njenom
telu. Zadrhtala je na svako meko pomeranje njegovog jezika, grčevito stežudi
rukama njegova ramena.
„John, oh John,“ dahtala je, pomerajudi svoje bokove uprkos njegovom
stisku. Želela je da se krede, nije mogla više da stoji i trpi to slatko mučenje.
Njegov jezik zadavao je lagane udarce na posebnom mestu, za koje je znao
da de joj pružiti najviše zadovoljstva, pružao je brza i spora milovanja, a onog
trenutka kada je mislila da de poludeti, on je popustio svoj stisak dozvoljavajudi joj

194
da se krede bokovima na njegovim usnama dok ne dostigne svoj vrhunac.
Pomerala se na njegovim usnama, kao da se vozi na talasima, osedaj ekstaze terao
ju je da ide dalje i dalje, čak i kada je usporio milovanje svog jezika prelazedi na
lagane poljupce. Uzeo je poslednji zalogaj nje, onda je stao i ustao.
Nestala je sva snaga u njoj, počela je da pada napred prema njemu, grledi ga
rukama oko struka, dok je njeno telo jos uvek pulsiralo od snage orgazma.
Pritisnuo je svoje kukove na nju, osedala je njegovo uzbuđenje, toplo i teško
na svom stomaku. Uzela ga je u ruke, njeni prsti nisu mogli da u potpunosti uhvate
njegovo koplje, počela ga je milovati, rukama istraživajudi njegov oblik, oblik koji
joj je još uvek bio poznat.
Zaustavio ju je. ,,Želim da budem u tebi”, rekao je, žuredi. Uhvatio je sa obe
ruke, i spustio ih oboje na krevet. Zatim je okrenuo na leđa, postavljajudi svoja
kolena između njenih bedara, terajudi njene noge da se rašire.
„Otvori se za mene.” Prostenjao je, nameštajudi svoje telo preko nje,
održavajudi svoju težinu na podlakticama.
„Sada, Viola, sada.”
Došao je i njegov red da bude očajan, pomislila je, uzimajudi deo zadovoljstva
zbog krivice. Njegov penis pritiskao je nabore njenog otvora, zahtevajudi da uđe, i
ona raširi noge još više, dočekujudi ga.
Ušao je, dok je ona udahnula duboko. Da, sedala se ovoga. To je bio John,
debeo i vrud, i tako teško ulazi u nju. To je bio John, koji je ljubio i grickao njen
vrat, njeno grlo, ramena, činedi da drhti dok pomera svoje kukove, rastežudi je da
primi njegovu veličinu, produbljujudi je sa svakim udarcem.
Da, sedala se ovoga, vrude slasti njega u njoj. Kada ju je vrh njegovog koplja
dodirnuo duboko unutra, dotakavši to posebno mesto, osetila je još vede
zadovoljstvo nego malopre, sedajudi se i toga, i ona povika. ,,Da, John, da!”
Pomamljena od čežnje za zadovoljstvom, i tom poslednjom, najboljom
eksplozijom, uskladila je svoje kretanje sa njegovim prodorima, počevši da se
krede u istom ritmu kao i on ispuštajudi nepovezane reči, moledi ga.
„Brže-oh-oh-molim te-da-oh-da-oh-oh-molim te!”
Održavajudi svoju težinu na podlakticama, poslušao je njene zahteve,
gurajudi teško i brzo, iznova i iznova, dok je opet nije poslao u orgazam, a ruke i
ramena su mu se treslli dok je on zadržavao svoj.

195
 „Hajde, John, hajde,” molila je, „uzmi, uzmi.” Kada je opet ceo ušao u nju,
ona je stegnula jako svoju zadnjicu, i svi njeni unutrašnji mišidi stiskali su se u
sitnim grčevima oko njegovog penisa.
Ispustio je prigušeni krik u njenu kosu, skliznuvši rukama ispod nje,
pritiskajudi je uz njega još bliže, zabadajudi se najdublje što je mogao. Strese
žestoko svoje zadovoljstvo u poslednjem oslobađanju, njegovo telo se ukruti dok
se njegov vrhunac praznio u njoj.
Srušio se na nju, dišudi teško na jastuku. Spustio je ruku na njen obraz.
„Viola,” ostao je bez daha. „Oh, Bože, Viola.” Uzimajudi vazduh u dubokim
udisajima, ljubio je njenu kosu, uvo i njeno čelo. „Mislio sam,” rekao je
promuklim, žestokim šaptom. ,,Mislio sam svaku prokletu reč.”
Smeškala se, dok mu je milovala leđa, pomerajudi svoj prst po jakim linijama
mišida i vena, uživajudi u poznatom, teškom telu svoga muža. John, pomislila je,
držedi ga čvrsto uz sebe, dobrodošao kudi.

196
 Poglavlje 16

„John?”
Probudio se na zvuk njenog glasa, shvatajudi tek tada da je zaspao. Udisao je
miris ljubičica, koji ga je u jednom trenutku izazivao, a u drugom potpuno
razbudio, dok se prisedao na strasno vođenje ljubavi pre nekoliko trenutaka.
Zagrio ju je jako kako bi mu bila bliže, pritiskajudi njena meka leđa na njegove
grudi. Protlja svoj nos u njen vrat i poljubi joj golo rame. „Hmmm?”
„Vreme je za večeru.” Viola se promeškoljila u njegovom zagrljaju. „Gladna
sam.”
„I ja sam,” rekao je osedajno, pomerajudi ruku niz njen goli kuk.
Počela je da se smeje, i odgurnula mu ruku.
„Za hranom. Želim svoju večeru.”
„Možemo li se prvo zabaviti?” širio je jednu ruku preko njenog stomaka, dok
je drugom prelazio preko njenih grudi. „Onda večerati?”
„Zabavljanje zahteva izdržljivost,” istakla je, ali čim je izgovorila, počela je da
popušta, pomerajudi svoje telo uz njegovo, pritiskajudi svoje bokove uz njegove
prepone.
Nežno, uštinuo je njeno rame, nastavljajudi da se poigrava sa njenim
grudima. Polako je mazio prstima niz stomak, osedajudi kako se njeni mišidi grče
pod njegovim laganim dodirom.
„Još uvek golicljiva, vidim.”
„John!” počela je da se smeje dok se vrpoljila u njegovom zagrljaju.
Skliznuo je svojom rukom između njenih nogu. Njen smeh, zamenilo je
jecanje čistog zadovoljstva.
Ved je bila vlažna, kad je počeo da je miluje. „Hrana ili zabava? Šta hodeš
prvo?”
„Hranu.”
„Stvarno?” mazio ju je polako, nežno, mučedi je. „Mislim da ovo više želiš.
Znam da je tako.”

197
 Mogao je da vidi njen profil u polumraku kasnog popodneva, koji se probijao
kroz pukotine draperija na prozoru. Video je kada je ugrizla usnicu, pomerajudi
svoju glavu.
„Uh-uh,” poricala je, čak i kada je počela da se pomera u ritmu dodira
njegovih prstiju. „Hrana.”
„Zabava prvo.” Gurnuo je vrh svog prsta u nju, a zatim ga izvukao, širedi
njenu vlažnost u laganim krugovima, nastavljajudi da je miluje. „Hajde, Viola.”
Hteo je nagovoriti. „Prepusti se.”
Ona opet odmahnu glavu, ali sada zadihana.
John gurnu penis između njenih butina, ali nije ušao u nju. Počeo je da stenje
dok je nastavio da je zadirkuje. Počela je da drhti sa svakim ulaskom njegovog
prsta, postajala je mekša, počinjala je da cvili što mu je govorilo da je blizu
vrhunca.
„Ako zaista želiš hranu”, nastavio je, njegov dah se ubrzavao, „Ja mogu stati
sada, da bi otišli na večeru. Hmm? Želiš da prestanem?”
„Ne, ne. Nemoj da staješ, John. Nemoj da staješ.”
„Sigurno?”
Klimnula je glavom, pomahnitalo. „Naravno.”
„Želiš me više od hrane, zar ne?”
„Da, da” govorilaj je kroz uzdahe. „Da.”
Ušao je, duboko gurajudi se u nju odpozadi, dok je nastavio da je miluje
napred. Vrhunac je došao odmah, stenjala je dok se zatezala oko njega, osedajudi
sitne grčeve ženskog zadovoljstva koji su ga poslali do sopstvenog vrhunca.
Docnije, nastavio je da joj miluje kuk dok su mišidi u njoj polako prestajali da
se grče, dok se nisu umirili. Čak i tada se nije pomerio. Voleo je ovo, da je drži na
ovaj način, deo sebe duboko u njoj. Uvek je voleo.
„John?”
Njen glas je skoro bio tužan. „Hm?”
„Da li sada možemo večerati?”
Počeo je glasno da se smeje okrenuvši se na leđa. „Nadam se,” rekao je sa
povređenim glasom. „Ako budeš nastavila da zahtevaš ove naporne

198
demonstracije moje naklonosti, moradeš da me hraniš sa vremena na vreme.”
Udarila ga je jastukom.
Tokom večere, Viola je pokušavala da ne bulji u svoga muža, ali njen pogled
stalno je lutao ka mestu gde sedi na drugom kraju trpezariskog stola. Bilo joj je još
uvek čudno što ga vidi tamo, ali osedaj je bio dobar. Bilo je to ispravno.
Pogledao je gore i uhvatio njen pogled. Podigao je obrve izgledajudi
zbunjeno.
„Buljiš u mene veoma intenzivno.” Rekao je smeškajudi se. „Zašto?”
„Pokušavam da se naviknem da te gledam u toj stolici.”
John otpi gutalj vina. „Da li je to dobar prizor, Viola?” pitao je. „Ili nije
dobar?”
Zadirkivao je.
„Dobar,” priznala je. „Čudan ali dobar. Mada,” dodala je, ali odjednom u
njenom glasu čuo se prekor, ,,Stvarno moraš da poštuješ pravila ovde u Endeby-ju
i da ne silaziš ovako kasno na večeru.”
„Strašno mi je žao.” Nasmešio se dok je ona zaustavila dah. Još uvek je
mogao da učini da njeno srce zaigra kada se tako nasmeši. „Bio sam zadržan.”
„Desert, moj gospodaru.” Hawthorne je postavio staklenu činiju ispred njega,
dok je drugi sluga postavio činiju ispred nje. Viola je uzela svoju kašičicu i uzela
zalogaj deserta.
„Odnesite ga.”
John glas je bio bez emocija dok je izgovarao te reči, ona je samo gledala u
njega. Lice mu je imalo izraz kao i njegov glas, bio je bez emocija, bio je uzrujan.
Kao da nije gledala u lice svog muža, ved u njegovu masku.
Hawthorne je pomerio desert koji je upravo postavio na sto. „Da li želite
nešto družo, moj gospodaru?”
„Samo porto.”
Batler pomeri činiju sa desertom na kolica sa ostalim posuđem. Doneo je
flašu porta i čašu, nalivši vino u čašu napusti prostoriju.
Kada je osetio njen pogled, nelogodno se pomeri u stolici. „Ne jedem vodni
kolač,” rekao je bez da je pogleda.
„Zaboravila sam koliko ti se ne dopada.”

199
 „Čudno, zar ne? Džem, biskvit, krem. Šta tu ima da se ne voli? Mora da sam
ja taj koji ima apsurdnu želju da bude drugačiji od svih u Britaniji.”
Opet se nasmejao, svojim brilijantnim osmehom, koji je zaustavljao otkucaje
njenog srca, ali ovoga puta nije mogla da mu vidi oči. Mora da bilo nečeg drugog
osim da ga ne voli. Bilo je nečeg bolnog u tom osmehu, koji je povredio i nju
takođe. Praznina. Viola je postavila svoju salvetu pored tanjira. „Hawthorne,”
rekla je, pokazujudi batleru da priđe. „Uzmi i moj takođe i pomeri ga, molim te. Ne
želim ga. I donesi mi čašu madere.”
„Nisi morala to da uradiš”, rekao je John kad je sluga odneo njen nepojeden
desert.
„Mislim da jesam. Tebi smeta čak i da ga pogledaš.”
Nije odgovorio, nije mogao. Znala je da mu smeta mnogo.
„Zašto?” upitala je.
Okrenuo je svoje lice.
„Da li ti je toliko teško, John?” upitala je. „Da mi kažeš?”
Ništa nije govorio, ona je potisnula svoje razočarenje u stranu i ustala.
„Sunce uskoro zalazi”, rekla je. „Uvek si voleo da šetaš u sumrak. Možda sam
zaboravila na vodni kolač, ali setila sam se šetnje.” Uzela je čašu svoga madere.
„Hodemo li uzeti čaše sa našim vinima i prošetati po bašti?”
Uzeo je svoju čašu porta, i izašli su napolje na svež vazduh majske večeri.
Prema nekom predutnom dogovoru, krenuli su niz šljunkovitu stazu koja je vodila
dole prema reci, a ista je oivičena živom ogradom. Dok su hodali, udisala je svež
miris procvetalih ruža, počelo je da joj se vrada sedanje, gorko-slatko, u dane
njihovog zabavljanja, kad je John pozvao nju i njenog brata ovde na večeru u
Enderby, i kako je on pokušavoa da je drži za ruke svaki put kad Anthony nije
gledao. Boravila je u ovoj kudi vedi deo godine, ali nije šetala ovom stazom od tih
dana. Bez John nije bilo isto.
„Sedaš se kada si organizovao večere ovde?” pitala je. „Pre nego što smo se
venčali? Uvek smo šetali ovuda posle večere.”
Posegao je za njenom rukom, stežudi je jako kada je pokušala da se oslobodi.
Isprepletao je njihove prste. „Sedam se, Viola.”
Odšetali su do stepenica letnjikovca, okrugle, otvorene betonske
konstrukcije, sa bakarnom kupolom koja je polako počela da zeleni od godina

200
stajanja. Popeli su se na kamenu klupu koja se nalazila u zadnjem delu letnjikovca,
i seli, kao što su nekada radili. Držedi se za ruke, gledali su u Kew Gardens sa druge
strane Temze, gledali su kako su se čamci usidrili u pristaništu duž reke jer su
završili za poslom za taj dan.
Sedeli su u tišini dok se sumrak polako spuštao. Izgledao je kao da ne žele da
razgovaraju. Nije znala zašto mu je toliko teško da se otvori. Nije razumela šta ga
sputava.
Ali u njenom krevetu, u toplom slatkom mraku, nije bilo zadržavanja. Nije
postojalo ničeg zbunjujudeg u načinu koji je dodirvao i ljubio. U načinu na koji je
vodio ljubav sa njom. Viola se naslađivala u svojoj gladi, bila je osam godina bez
njega, a on joj je ugađao što je više mogao, ali to nije bilo dovoljno.
Postojale su dalje prepreke između njih, kao i nekada. Bez ljubavi, šta bi
morala da ima da ga zadrži? Bojala se da bez obzira šta ima, bez obzira šta uradi,
nikada nede biti dovoljno da natera njega da joj kaže što ne voli vodni kolač i zašto
je njegovo detinstvo bilo nodna mora. Plašila se da nikada nede pronadi ključ
njegovog srca. Najviše od svega, bojala se da nede sačuvati sve njegove osmehe,
sve njegove poljupce, sva njegova milovanja, i svu njegovu poeziju samo za nju.
Viola je volela da vodi ljubav ujutru, i kada se John probudio, imao je nameru
da zadovolji svoju ženu, ali njegova namera je nestala u sekundi. Uspeo je da
dobije jedva, samo jedan poljubac, pre nego što su ih prekinuli.
Šuškanje ispred vrata je bilo jedino upozorenje pre nego što su se otvorila
vrata i Tate ušla u sobu nosedi gomilu pošte u rukama.
„Jutarnja pošta, moja gospo.” Rekla je i pogledala. Kada je videla da
gospodarica sedi na vrhu svog golog mužu, samo sa delimično pokrivenim
nogama, njeno lice je dobilo crvenu boju. „Oh!!” prošaputala je, i ispustila poštu
na pod. „Tako mi je žao!”
Posegnula je za kvakom na vratima, izlazedi iz sobe, zatvarajudi vrata za
sobom.
„Da li si joj video lice?“ Viola je prošaputala. „Nebesa. Kakav šok smo joj
priredili. Sasvim sam sigurna da sada misli da je vrlo neprikladno da se vodi ljubav
po danu. A ja sam čak i bez spavadice.“
John ju je okrenuo na leđa, osedajudi hladan vazduh na leđima i toplotu
njenog tela ispod njega. „Zaboravi na Tate. Gde smo ono stali?“

201
 „Hmm, pusti me da razmislim.“ Držedi polu zatvorene oči, nagnula je glavu.
„Mislim da si me ljubio.“
„Ah, tu sam stao.“ Sagnuo je glavu, i okusio njene usne. „Voleo bih da imam
sada kod sebe džem od kupina.“
Kao odgovor na njegov zahtev, opet se čulo šuškanje na vratima i sluškinja je
ušla noseči poslužavnik na kojem je zveckalo posuđe.
„Rani čaj, moja gospo. Oh!“
„Gospode, imaj milosti,“ John promrlja, dok je služavka brzo spuštala
poslužavnik na sto, zatim izlazedi iz sobe zatvorila vrata.
Čuo je nekoliko glasova žagora u hodniku, i nekoliko šokantnih kikotanja, bez
sumlje su komentarisali činjenicu da ni jedan muškarac nije spavao celu nod u sobi
svoje žene. John je čekao da glasovi utihnu u hodniku, kako bi bio siguran da neka
druga sobarica nede da uđe nosed ugalj za kamin, a zatim je nastavio istraživanje
bujnog tela njegove žene.
„Da ne želiš čaj?“ upitala ga je, gurajudi ga nazad upudujudi mu vragolast
osmeh.
„Ako nije nešto što mogu da ljubim po tebi, zaboravi.“ rekao je, skliznuvši
između njenih nogu.
Otvorila su se vrata na njegovoj spavadoj sobi. „Gospodaru?“ Stephens je
pozvao tražedi ga. „Gospodin Stone je dole, čeka Vas.“
„Stephens,“ vikao je kroz otvorena vrata koja su povezivala njihove sobe,
„gubi se odavde!“
„Da, gospodaru.“
John je čuo kako su se vrata zatvorila, ali bio je još jednom prekinut. Trenutak
je bio izgubljen.
„Podseti me da popričam sa osobljem o jutarnjoj rutini,“ John je promrljao,
okrenuvši se na leđa, odustajudi.
Viola se nasmejala i ustala iz kreveta. Prebacivši svoju raščupanu kosu preko
ramena, sagnula se i pokupila spavadicu sa poda.
„Možda si previše pohlepan“, rekla je dok je vezivala pojas na svom ogrtaču.

202
 „Pohlepan, jesam li?“ Skočio je i krenuo za njom. Vrisnula je pomerajudi se
kako je ne bi uhvatio, ali bio je brz i povuko je nazad u njegov zagrljaj. „Ti si ta
koja je pohlepna, nisi se mogla zasititi mene.“
„Šta? Ovo je nečuveno!“ Vikala je, pokušavajudi da se oslobodi njegovog
zagrljaja.
Poljubio je njen vrat. „Priznaj.“
„Nedu. Previše si uobražen.“ Izvukla se iz njegovog zagrljaja, uzimajudi zvono
kako bi pozvala sluškinju. „Osim toga, tvoj sekretar te čeka, i ja danas moram da
se vratim u grad, zato bolje da prestanemo da se izležavamo ceo dan i nastavimo
sa obavezama.“
„Zašto moramo da idemo u London?“
„Moram da prisustvujem balu. Moj dobrotvorni bal koji organizujem za
bolnice.“
„Da li moramo da idemo? Mrzim te nalickane balove.“ Protestvovao je.
„Moj dobrotvorni bal je veoma važan za mene. Osim toga, propustila sam ga
prošle godine. Ne mogu da propustim opet. I nije mi jasno što se ti žališ,“ dodala
je „Ne moraš da ideš.“
„Zašto?“
Nasmešila se, imajudi keca u rukavu prvi put. „Nikada ti nisam poslala
pozivnicu.“
„Nije važno.“ Rekao joj smeškajudi se kao da je smerao nešto. „Izdejstvovao
sam pozivnicu od Lady Deane pre nekog vremena.“ Poljubio je i otišao u svoju
sobu. „Nije ni čudo što si toliko loša u šahu,“ rekao je odmahujudi glavom.
Zatvorio je vrata, i sa druge strane je čuo nju kako govori. „Ne mogu da
verujem da sam se udala za nemogudeg čoveka!“
****
Njegov sekretar ga je čekao u radnoj sobi.
„Drago mi je da vidim da si ozdravio, Stone,“ rekao je dok je sedao za radni
sto. Dugo vremena je prošlo od kada ga nije koristio. Bio je dobar osedaj sedeti
opet za njim.
„Hvala Vam, moj gospodaru.“

203
 Sekretar je otvorio svoju radnu fasciklu. „Imate dosta dosta pošte na koju
morate odgovoriti.“
„Predpostavljam, dok si ti bio odsutan u Claphamu, prošlih nedelja, da se
nakupilo dosta računa.“
Stone je dosta dugo radio za njega, da zna da ga ovaj komentar nije
nasmejao, jadan momak, nije imao smisla za šalu. Nije promenio svoj izraz lica.
„Izvinjavam se, gospodaru.“
John uzdahnu i preda se. „Nešto važno?“
Umesto odgovora, Stone se okrenuo, i otvorio fascklu kako bi John video šta
se nalazi u njoj. Bila je puna. Bila je puna, malih, presavijeni i zapečadenih listova
roze boje. Emma.
John je zurio u pisma, dok je sav humor nestajao iz njega. Zamenila ga je
blaga iznerviranost.
„Dragi, bože,“ promrmljao je, „Koliko ih ima?“
„Pedeset devet, gospodine. Svi su poslati iz Calais-a.“
„Svi u stigli protekli deset dana?“ podigao ih je u šake, pitajudi se kakva žena
radi ovakve stvari. Pokušao je da se seti žene koja mu je bila ljubavnica preko
jeseni i zime, moga je samo da se seti nejasnih, nebitnih stvari. Crvena kosa.
Zelene oči. Sladak šarm u kojem je lako uživao, a još brže zaboravljao. „Šta
očekuje da dobije, sa ovolikim brojem pisama? Još novca?“
Stone nije odgovorio, jer je znao da je pitanje retoričko. Samo je stajao i
čekao dalje instrukcije.
„Stone, želim da- “
Otvaranje vrata ga je prekinulo.
„John, kada želiš da krenemo za grad?“ Viola je zastala na vratima, fiksirajudi
svoj pogled na roze pisma koja su se nalazila u njegovim rukama. Prebledela je u
licu, širedi oči, ali John je mogao da pročita njene misli u tom trenutku, kao da su
bile ispisane na čelu.
„Viola-“ počeo je.
„Žao mi je,“ rekla je. „Nisam mislila da Vas prekidam. Oprostite mi.“
Pritiskajudi svoju ruku preko usana, okrenula se i otišla.
„Viola!“ pozvao je za njom.

204
 Zatala je, ali zatim nastavila da se krede bez da se okrenula, nestajudi tako iz
njegovog vidokruga.
John je ispustio pisma nazad u fasciklu. „Spali ova prokleta pisma,“ rekao je
dovoljno glasno, kako bi Viola čula dok je odlazila. „Još bolje, pošalji ih nazad
gospođici Rawlins, sa pismom u kojem joj poručujem da pare nede dobiti i da
prestane da me kontaktira. Jesi razumeo?“
Nije sačekao odgovor, otišao je za Violom. Našao ju je na terasi, kako u daljini
gleda u reku. Mora da je čula odzvanjanje njegovih čizmi po kamenim pločama, ali
se ipak nije okrenula da ga pogleda kada joj je prišao.
„To su bila ljubavna pisma, zar ne“ govorila je ispuštajudi zavijauči zvuk. „Šta
ja to govorim? Naravo da jesu. Roze papir, i mogla sam osetiti miris sa vrata.“
„Žena mi šalje pisma,“ rekao joj je. „Ja njoj ne odgovaram.“
„Vidim.“ Klimnula je glavom, nastavljajudi da gleda u reku bez da se okrede.
Činjenica da je toliko mirna, podstakla ga je da govori. „Ja nemam ništa sa
Emmom. Završio sam sa njom pre nekoliko meseci.“
„Ne moraš da objašnjavaš.“
„Prokletstvo, ne moram. Nema šta da se objasni. Gotovo je.“
Omotala je svoje ruke oko sebe i okrenula svoju glavu kako bi ga pogledala.
„S obzirom na broj pisama koje ti je poslala gospođica Rawlins, ona nije
shvatila da je gotovo između Vas.“
„Trebala je da shvati. Bio sam jasan. Isplatio sam njen ugovor. Rešio sam to
mesec dana pre nego što je Percy umro. Ti si jedina žena sa kojom sam bio od
tada.“
Okrenula se i pogledala ga. „Verujem ti,“ rekla je, sa hladnim i tvrdim izrazom
lica, koji ga je povređivalo.
Nemoj, mislio je. Ne radi to.
„Da li je Emma Rawlins zaljubljena u tebe?“
„Ljubav?“ Njegov glas je bio pun prezira kada je izgovorio tu reč. Trgnula se
na grubu izgovorenu reč, ali odjednnom je vratio svoju prisebnost. „Bila je
ljubavnica, Viola. Bila je pladena. Ljubav nema nikakve veze sa tim ugovorom. Zar
ne vidiš to?“

205
 „Mislim da gospodjica Rawlins je ta koja ne vidi to,“ Viola je rekla, okredudi se
gledajudi u daljinu, John je dugo gledao u njena kruta leđa, pitajudi sebe šta je
htela da mu kaže. Nije znao šta ona želi da on uradi. Izgovorivši psovku, okrenuo
se i otišao.

206
 Poglavlje 17

Još jednom se bal za prikupljanje sredstava za Londonske bolnice pokazao

uspešnim. Hiljade funti je prikupljeno, a tokom poslednjih par godina bal je postao
jedan od najpopularnijih događaja u sezoni i onaj ko je želeo da prisustvuje
morao je da plati neumereno veliku pretplatu na članarinu.
Viola je bia zahvalna na uspehu, jer je dobrotvorno prikupljanje sredstava za
Londonske bolnice bilo među njenim omiljenim dobrotvornim poduhvatima, ali
sam događaj se pokazao izuzetno zahtevnim i iscrpljujudim poslom. John je
prisustvovao sa njom, što se nikada ranije nije desilo, i nagađanja o njihovom
zajedničkom dolasku su počela da kruže balskom dvoranom nakon par minuta od
njihovog dolaska.
Opšte mišljinje, bi naravno bilo, da su se Lord i Lady Hammond pomirili i
izgladili svoje nesuglasice. Ovog jutra to bi možda I bilo tačno, ali ove večeri, Viola
nije više bila tako sigurna u to.
Vožnja kočijom iz Chiswicka je bila tiha. John nije pokušavao da priča sa
njom, niti je ona pokušavala da povede razgovor. Pisma Ema-e Rowling su, do
sada verovatno ved bila na pola puta do Francuske ali su ipak ostala kao prepreka
između Johnai nje kao da su bila naslagana na podu kočije u tom trenutku. Znala
je da John nije razumeo zašto. Znala je da on ne shvata da i ljubavnica koja je
pladena može da se očajnički zaljubi u njega.
Na balu su otplesali jednu kvadrilu, a zatim se razišli da bi pričali sa što više
gostiju. Nakon nekoliko sati priče sa gostima uz lažan osmeh prilepljen za njeno
lice, pošto je srela vedinu žena sa liste Lady Deane, Violu je glava počela jako da
boli I ona je potražila neki miran kutak u balskoj dvorani.
Naslonila se blago na zid, pijuckala svoj punč i pogledom prelazila po masi.
Setila se tog dana pre skoro mesecec dana, kada je sa Tate prelazila preko spiska
gostiju za balI kada je John upozorio na pakost Lady Deane. To što joj nije
pokazala listu svojih gostiju dovelo je do društvenog ukora za koji je upravo sada
pladala. Zato što među svim vitezovima I plemidima, princezama I komedijašima,
sudijama sa belim perikama i grčkim muzama, bile su sve John-ove bivše

207
ljubavnice, sve osim Emme Rowlings. Lady Deane je bila veoma vredna. I veoma
pakosna.
Viola potraži njihova lica u masi. Anne Pomeroy tako sređena i elegantna.
Peggy Darwin nasmejana i lepa. Jane Morrow, plava I bademastih očiju kao što su
I njene, obitavala je na ivicama Društva, ali ipak je bila dovoljno dobro pladena
kurtizana da bi priuštila sebi pladanje ulaznice za ovaj bal. Crnokosa a Allen sa
očima kao kod srne. Njen pokušaj pomirenja sa Violinim mužem nije uspeo i sada
je bila ljubavnica Lord Dewhursta. Možda je mislila da je John-ovo učestvovanje u
dvoboju pištoljima romantičan gest. Elizabeth Blunt, još jedna prelepa i
promiskuitentna kontesa sa kojom je Viola bila primorana da pije čaj na
sedeljkama godinama unazad. Čak je i Elsie Gallant bila tu I godine nisu bile blage
prema njoj, jer je nekada živahno i lepo lice koje joj je omogudilo da bude jedna
od najpoželjnijih žena njenog doba, sada pokazivalo pravu istinu, da je postala
ništa drugo nego jedna ostarela kurtuzana.
Viola ih je posmatrala jednu po jednu I bila je iznenađena što ne oseda ni bes
ni ljubomoru. Osedala se čudno udaljenom, odvojenom od njih, sa ničim drugim
osim sažaljenja za te žene.
Nije voleo ni jednu of njih, ali šta su one osedale? Setila se kratke naznake
nežnosti na licu Peggy Darwin onog dana u prodavnici, kada je pogledala u Johna,
potvrđujudi ono što je ona ved godinama znala, a John odbijao da vidi. Kontesa je
bila zaljubljena u njega jednom. Možda sada više nije, ali je bila. Viola pomisli na
gomilu roze pisama u kutiji sa dokumentima gosp. Stone. Jadna Emma Rowlings.
A šta sa njom? Ona je bila njegova žena. Jer čak i da nije imala miraz, da nije
bila rođena kao lady, da se nije udala za njega, ona bi čak I tada bila zaljubljena u
Johna Hammonda jer je on činio tako lakim da se zaljubi u njega. A čak to nije ni
shvatao. Bio je to njegov osmeh I njegov šarm I njegova sposobnost da nasmeje
ženu. Bilo je to zato što je pamtio koju hranu žena voli I u kojim aktivnostima uživa
I kako voli da je neko dodiruje. Ali njegovo srce nikada nije bilo uključeno. Kako
ikada ona može imati njegovo srce ako ga on nikada ne daje?!
Viola pritisnu rukom čelo. Bolela je glava, bolelo je srce. Osedala je kako joj se
približavaju oni dani u mesecu, ali je znala da to nije razlog što se oseda umornom,
usamljenom I tako strašno depresivnom. Nije mogla da prestane da misli koliko se
jedna žena mora osedati usamljenom i povređenom da bi poslala toliki broj
pisama čoveku koji je zaboravio da ona postoji. Ona je razumela očajnu ljubav

208
Emme Rowlings prema čoveku koji nju nije voleo. Kako čudno da oseda simpatiju
prema bivšoj ljubavnici svoga muža.
John i ona su rano napustili bal te nodi I vratili se za Chiswick. Spavala je
sama koristedi kao izgovor svoje stanje,I činilo se da jeon to prihvatio, ali u
stvarnosti nije želela da je vidi kako leži I plače. Umesto toga je tiho plakala u
jastuk kako je ne bi čuo.
****
Povlačila se, John je mogao to da oseti. Ležao je u krevetu, zurio u plafon u
mraku i pokušavao da ubedi sebe da je u pitanju njeno stanje jer je znao kako ti
dani u mesecu mogu da utiču na ženu. Davno je naučio da je u tom slučaju
najbolje kloniti se žene dok je ne prođe.
Pokušavao je da ubedi sebe da su i ti dani u stvari uzrok njenog čudnog
ponašanja u vezi pisama Emme Rowlings ali znao je da to nije tačno. Povlačila se u
sebe.
Večerašnji bal nije ni malo pomogao. Prokleta zloba Lady Deane. Ali znao je
čak i dok je proklinjao da je to njegova krivica.
John protrlja lice rukama I upita sebe isto pitanje koje se pitao bezbroj puta
godinama unazad. Šta Viola želi od njega? Šta on može da uradi ili kaže što de
popraviti stvari? Mora da postoji način.
Godine su mu preletele pred očima kao stranice knjige, ali ono čemu se
najviše vradao su oni prvi dani i Hammond Park. Razmišljao je o jahanju u zoru I
kako se Viola tada smejala. Bila je sredna u Hammond Park-u. Toliko je znao.
Odjednom mu je postalo jasno šta mora da uradi. Mora da je odvede kudi.
Njihovoj kudi, gde ona pripada. Da spava zajedno sa njim u njohovom velikom
krevetu od mahagonija, da je pobeđuje u šahu u njihovoj biblioteci, da jaše tu
vatrenu kobilu koju je kupio specijalno za nju. Zamišljao je kako jaše ispred njega,
kako baca šešir sa glave i zvuk njenog smeha I tek tada je uspeo da zaspi.
****
Viola se nije protivila odlasku iz Londona, ali na putu do Northumberlanda
jako malo je govorila. I iako je dobio poneki osmeh i reč od nje ostala je povučena
I uzdržana. Znao je da i dalje oseda nelagodnost I da put od šest dana u kočiji to
sigurno nije poboljšao. Ali ipak dobro se sedao koliko dugo su kod nje ti dani
209
trajali, ipak kada su stigli u Hammond Park sedmog dana njena uzdržanost je I
dalje obavijala kao štit dizajniran da ga drži podalje.
Bez obzira na to, John nije imao nameru da dozvoli da vrata između njihovih
soba budu zatvorena. Te nodi kada je ušao u glavnu spavadu sobu imao je čvrstu
nameru da joj pokaže da de deliti jedan krevet.
Bila je tu kada je ušao, sedela je za toaletnim stočidem u svojoj spavadici,
češljajudi se. Zaustavila se onog trenutka kada je ušao u sobu, a zatim nastavila.
Ušao je u prostoriju za oblačenje i video da je pomodni krevet namešten, ali
nije imao nameru da ga koristi. Ni ove nodi, niti bilo koje druge, ikada više. Svukao
je odedu, izašao iz sobe za presvlačenje i stao iza njene stolice.
Ona se zaustavila, četke prislonjene uz kosu. Pogledala je njegov odraz u
ogledala, njeno lice bilo je uokvireno prizorom njegovig golih prsa.
Nagnuo se ka njoj I položio ruke oko nje. Poljubio joj je vrat. Ona je ostavila
četku, uhvatila njegove ruke I odgurnula ih.
On se uspravi, znajudi da mora da sazna sa čime se suočava.
„Da li demo se svađati nodas?” Tiho upita.
„Zašto pitaš? Zato što nisam raspoložena da vodim ljubav sa tobom?”
Postojali su trenutci kada su žene bile zaista zbunjujude.
„Pa, nešto očigledno nije u redu, i ja ne znam šta je to.”
„Samo…” Ona se zaustavi I okrenu ka njemu, gledajudi ga pod svetlom lampi
sa nekom čudnom tugom na svom licu koja je činila da mu se stomak uveže u
čvor.
„Da li si još uvek ljuta zbog Emminih pisama?”
„Nisam ljuta, Johne, nikad nisam bila ljuta.”
„Onda kakvo je ovo čudno raspoloženje? Da li još uvek imaš….” Prekide,
pokazujudi širokim pokreteom ruke ka njenom stomaku, nadajudi se da njeno loše
raspoloženje potiče od toga, ali znajudi duboko u sebi da nije tako jednostavno.
„Ne.” Odgovori crvenih obraza.

210
 „Da li si uznemirena što smo otišli iz Londona, a sezona još uvek nije
gotova?” Pokuša on sa još jednim razlogom.
„Zaboga, ne!”
„Onda zbog čega?” John upita odustajudi.
„Žao mi je te žene!” Ona bespomodno odmahnu rukama.
„Koje žene? Emme?” Bio je previse zapanjen i jedva je izgovorio sledede
pitanje. „Zašto?”
„Oh, Johne, stvarno!” Ogorčenje se pojavi na njenom licu dok se okretala ka
njemu. „Ima osedanja za tebe!” Reče mu preko ramena. „Očajnička osedanja!
Mora biti tako inače ti ne bi slala gomile pisama i ponižavala se na taj način!”
Pitao je glupo pitanje, trebao je da zna da mu se nede svideti odgovor.
Postavio je ruke na njena ramena I spustio čelo na vrh njene glave uz uzdah.
„A šta predlažeš da uradim po tom pitanju?”
„Ne znam.” Priznala je i slegnula ramenima kao da želi da pomeri njegove
ruke sa sebe.
Ali on nije. Ispravio se i našao joj pogled u ogledalu.
„Možda sam glup Viola, ali i dalje ne razumem u čemu je problem?”
„Znam tačno kako se oseda, Johne.” Viola prošaputa. „Eto sada znaš u čemu
je problem.”
Njegove ruke su stegle njena ramena.
„To nije ista stvar.”
“Upravo je ista stvar. Zar muškarci misle da ljubavnice nemaju osedanja? Da
se ne zaljubljuju? Da.“ Reče kad on nestrpljivo uzdahnu. „Ljubav. Pokušala sam da
ti kažem nakon što smo sreli Peggy Darwin u radnji. Bila je zaljubljena u tebe
jednom, takođe. Oduvek sam to znala. Zašto misliš da me je toliko bolelo da vidim
kako te gleda?”
„Nikad nisam bio zaljubljen u Peggy Darwin!”

211
 „Ne pričam o tvojim osedanjima, pričam o njenim. I osedanjima Emme
Rawlings. I o mojim. Oh, John, zar ne vidiš? Žene se tako lako zaljube u tebe. To je
u načinu kako se smeješ i stvarima koje pričaš. U svemu što radiš.”
To je bilo tako apsurdno da je skrenuo pogled.
„Ne mogu da verujem da de se žene zaljubiti zbog par osmeha.”
„Ti si neverovatno zgodan čovek i imaš toliko veliku privlačnu mod i toliko
šarma. Flertuješ sa svakom ženom, sedaš se stvari koje su im važne, obradaš
pažnju na njih. Žene su masa za oblikovanje u tvojim rukama.” Zaustavila se, a
onda meko dodala. „Ja sam bila.”
„Viola ti nikad nisi bila tako laka za upravljanje!” Uveravao je. „Da je to tako
lako,” rekao je pokušavajudi da unese humor u razgovor, „Ja bih do sada imao več
gomilu sinova!”
Ona ustade sa stolice i udalji se od njega ulazedi u krevet.
„Želim da spavam sada.”
On pogleda preko ramena ka pomodnom krevetu koji je bio namešten za
njega u sobi za oblačenje. Naslonio se na izrezbareni okvir kreveta, rukama čvrsto
hvatajudi ivicu, i ponovo je pogledao.
„Reci mi jednu stvar.” Reče I duboko udahnu osedajudi se kao da de skočiti sa
ivice litice. Rezbarije na podnožju kreveta su se urezale u njegove šake koliko jako
ih je stezao. „Da li želiš da spavam u sobi za oblačenje?”
Ona skrenu poged. „Ja…” Zastade i ugrize se za usnu.
„Da ili ne.”
„Ne želim da vodimo ljubav Johne. Ne kažem to zato što sam ljuta na tebe.”
Ona doda. „Ved zato što prosto… nisam raspoložena za to večeras.”
Samo to što je kratko držao i dodirivao pre par trenutaka bilo je dovoljno da
se uzbudi. Bide mučenje za njega da prosto leži u krevetu i drži je, ali ako je to ono
što ona želi, on de izdržati. Koliko god nodi da bude potrebno, sa svakom
mogudom šansom da je ubedi da ponovo bude njegova.
Pogledao je ponovo u oči i uradio nešto što se zakleo da Violi više nikada
nede uraditi, slagao je.

212
 „Ako ti ne želiš da vodimo ljubav, onda ni ja ne želim.”
Spustila je pogled i izgledala tako prokleto divno u tom ogromnom krevetu,
njegovom krevetu, u toj svojoj čednoj beloj spavadici, sa kosom anđeoske boje.
Još kad bi mogao čuti njen raskalašni smeh, pomislio bi da je, koliko god to bilo
neverovatno, umro I otišao u raj.
„Gde du spavati, Viola?”
Pogledala ga je i izgledalo je kao večnost pre nego što je pomerila prekrivače
i napravila mu mesta. Prepravilo ga je olakšanje, tako veliko da mu je trebalo
svako zrnce snage da ne pokaže kako se oseda. Uvukao se u krevet kraj nje i kada
je pokušala da se udalji, brzo ju je uhvatio, priljubio čvrsto uza sebe I zaronio lice u
njenu kosu.
„Johne!” Pobunila se ali mu nije odgurnula ruke ovaj put. Umirio se ležedi u
mraku i držedi je u zagrljaju. Namerno je mučio sebe, znao je to, ali je sve jedno
čvrsto držao.
Doveo je Violu u Hammond Park pretpostavljajudi da de to sve rešiti.
Zasluživao je ovo mučenje zbog takve ohole pretpostavke. Trebalo je da do sada
ved zna, kada je njegova žena u pitanju, ništa nije bilo tako jednostavno.
****
Kada se probudila, bila je sama. Viola se uspravila u krevetu sklanjajudi kosu
iz očiju. Sunčevi zraci su provirivali između draperija na prozorima i ona pogleda
oko sebe.
Tako se čudno osedala što je ponovo ovde. Čudno, a ipak tako prisno.
Naslonila se na uzglavlje kreveta i nasmešila na zidove boje trule višnje. Nedavno
je John podsetio kako su se svađali oko te boje. Ona je to bila zaboravila, ali ne i
on.
Čulo se grebanje na vratima i sobarica je ušla sa poslužaonikom.
„Dobro jutro, gospodarice.” Rekla je, smešedi se stidljivo. “Ja sam Hill, druga
sobarica. Gospođa Miller me je poslala da Vam donesem doručak. Rekla je da Vi
volite da doručkujete u krevetu.”
„Gospođa Miller je još uvek ovde?”

213
 „O da! Kaže da de biti tu sve dok ne postane toliko stara da ne može da
napravi pudding!”
Viola se nasmeja.
„Sedam se Božidnog pudinga gospođe Miller. Spremila bi ga u septembru i
naredila svakom u kudi da dođe i malo pomogne pre nego što bi ga odložila u
ostavu.”
„Još uvek to radi, moja gospodarice. Svake godine. Čak i gospodar mora dodi
da pomogne i on to rado čini.”
„Gde je moj muž ovog jutra?”
„Gospodar je sa gospodinom Whitmore, upravnikom.”
„Tako znači.” Viola je osetila trunku razočarenja dok je sobarica postavljala
poslužaonik u njeno krilo, ali znala je da on ima imanje o kome mora da vodi
računa. I znala je, jer je i sama vodila računa o Enderbryu, koliko tu posla ima,
naročito kada nije bio na imanju zbog sezone u Londonu. Znala je da ne može da
očekuje da John doručkuje sa njom svakog jutra. Čak I na početku njihovog braka
on nije uspevao da bude sa njom svaki put za doručkom.
„Mogu li da otvorim zavese, gospodarice?”
„Možeš.”
Blistavo sunce je nagrnulo u sobu kada je Hill pomerila draperije. Viola skloni
poslužaonik sa strane I ustade, a zatim priđe prozoru.
“Kako divan dan!”
“Da. Za promenu nema kiše. Gospodar mi je rekao da Vam kažem ako
odlučite da odete u šetnju pre nego što se on vrati, da se ne približavate štalama
jer njih želi lično da Vam pokaže.”
Viola se nasmeši I njeno razočaranje zbog doručka je brzo nestalo. Želeo je da
joj pokaže konje.
„Hvala ti, Hill. I pošalji moju sobaricu, hodeš li? I reci gospođi Tate da želim da
je vidim u salonu za crtanje za jedan sat.”

214
 „Hodu.” Devojka joj se nasmeja, nakloni i krenu ka vratima. „Dobro je da Vas
imamo ovde, moja gospodarice. Svima je drago što ste došli kudi.”
„I meni je drago, takođe.” Ona odgovori, misledi svaku reč.
****
To je bila kobila, najlepša kobila boje lešnika koju je ikada videla.
„John!” Povikala je smejudi se sa uživanjem kada je konjušar doveo kobilu do
nje. „Gde si je nabavio? Tattersall’s?
„Da, pre mesec dana. Sviđa ti se?”
„Sviđa? Obožavam je!” Pomazila je nos kobile dlanom. „Ona je takva
lepotica!” Naglo se okrenula, zagrlila ga oko vrata I poljubila.
„Hvala ti!” Uzviknula je radosno i opet posvetila pažnju kobili. „Hajde, da je
izvedemo na trčanje!”
Uzela je uzde, John je podigao i ona se namestila na svom sedlu. On je
zajahao svog uštrojenika I oni su krenuli. Sproveo je po imanju I okolnim farmama
pokazujudi joj poboljšanja koja je uveo tokom godina, a bilo ih je mnogo. Posle
toga su krenuli ka travnatim pašnjacima, njihovo omiljeno mesto. Pašnjaci
okruženi brdašcima, koji su se protezali miljama na imanjuHammond Park.
Uradila je tačno ono čega se sedao. Dok su galopirali, zbacila je šešir sa
glave,rastresla svoju kosu I ostavila ga da odleti na tlo iza njih. John je počeo da se
smeje, pored nje.
„Volim kada uradiš to!” Nasmejala mu se.
„Znam!”
Zaustavili su se na jednoj od litica, na kraju pašnjaka, da odmore konje, seli
na travu I gledali kako se u daljini protežu krovovi kuda zakupaca.
„Izgleda mnogo bolje, Johne. Sedam se da kad sam bila prvi put da je sve
izgledalo zapušteno.”
„Bilo je u mnogo boljem stanju kada sam te doveo prvi put, nego što je bilo
pre našeg venčanja. Pre nego što smo se uzeli bio je pravi horor.”
Viola se namršti, razmišljajudi.
215
 „Da li smo zato ostali u Škotskoj tako dugo?”
„Da. Iskoristio sam tvoj miraz da stvari dovedem u makar pristojno stanje za
tvoj dolazak. Takođe sam od tvog brata pozajmio vedu sumu novca da isplatim
dugove I popravim vodovod. Tek kada je to završeno sam te doveo.”
„Odradio si odličan posao, onda. Sve izgleda kao da lepo napreduje.”
„I napreduje, ali to je uz pomod tvog novca kao I novca od renti.” Pogledao je
I uzeo njene ruke u svoje. „Želeo sam da vidiš šta sam uradio sa tvojim novcem,
Viola.”
Podigla je njihove spojene ruke I poljubila njegovu.
„Hvala ti.”
Pogledao je dole na dolinu koja se protezala pred njima I suvo se nasmejao.
„Najčudnija stvar je, pre nego što sam nasledio titulu, mrzeo sam ovo mesto.
Nikada nisam dolazio ovde.”
Zurila je u njega, nesigurna da li ga je dobro čula.
„Ali ovo je tvoj dom. Ovo je mesto koji si zadnjih devet godina pokušavao da
spasiš. Mrziš ga?”
„Ne mrzim ga sada. Mrzeo sam ga kao dečak. Ovo je bila najhladnija kuda
koju možeš da zamisliš. Naročito nakon….” Zaustavio se, zamišljen, ali je ubrzo
odmahnuo glavom I nastavio. „Viđao sam svoju majku šest puta godišnje najviše, i
to onda kad bi se udostojila da napusti trenutnog ljubavnika sa kojim živi i dođe
kudi. Jedva je se sedam. Moj otac nije mario. Imamo je gomilu svojih ljubavnica,
osim ako nije bio previse pijan da ih poseduje. Kad god je otac bio prisutan u
rezidenciji, prizor njega onesvešdenog od pida pre deserta je bio uobičajena
pojava. Kad sam bio dečak, jedina podnošljiva pomisao o ovom mestu bila je
činjenica da du ga jednom napustiti. Svaki letnji raspust sam provodio sa Percyem
i njegovim roditeljima.”
Viola nije progovarala. Bilo je retkost da John ovako otvoreno govori o svojoj
prošlosti i nije želela da pokvari nešto tako što de ga prekinuti. Prosto ga je držala
za ruku i slušala.

216
 „To što su me poslali u školu, bila je najbolja stvar koja mi se mogla desiti,”
rekaao joj je. „Percy i ja smo išli u Harrow, i veoma retko sam viđao svoje roditelje
posle toga. Kada je moja majka umrla, došao sam kudi na sahranu iz Cambridgea,
ostao dva sata, i ponovo otišao. Nisam imao nikakvu želju da budem ovde, i dok
moj otac nije preminuo nisam se ni vradao.” Okrenuo je glavu I pogledao je.
„Rekla si da me nisi poznavala, a da si to želela. Nikada ti nisam pričao o sebi
jer nisam želeo da znaš kakav neodgovoran nitkov sam bio u to vreme. Tvoj brat je
bio u pravu u vezi mene. I ja sam mislio….” Nakašljao se izgledajudi posramljeno.
„Znao sam da se ne slažeš sa njim i da misliš da sam divan mladid. Nikada nisam
želeo da saznaš koliko nisi bila u pravu.” Stisnuo joj je ruku.
„Kada sam bio na Cambridge-u, bio sam tako prokleto divalj. Skoro da su me
izbacili par puta. Trošio sam svaki šiling svog dzeparca I više od toga. Upao sam u
dugove. Kockao sam se, kladio, opijao.”
Podigao je njenu ruku, poljubio I pustio.
„I zatim su tu bile žene.” Rekao je. „Imao sam ljubavnice od trenutka kada
sam napunio petnaest godina i davao sam im najraskošnije darove koje sam
mogao da zamislim. Zašto bi mario za novac? Bidu Vikont jednog dana. Trošio sam
toliko novca bez ikakve pomisli na to odakle on dolazi. Nisam znao i nisam želeo
da znam. Drugim rečima bio sam isti kao i svoj otac, čovek koga sam duboko
prezirao.”
Bolelo je to što govori o sebi na tako ponižavajud način, ali ipak je bila svesna
da ima dosta istine u njegovim rečima.Ako želi da ga ikada razume, mora da to
prihvati.
„Zato što sam tako dugo bio odsutan,” nastavio je. „Nisam znao da je
Hammond Park zapao u tako loše stanje, a i da budem iskren nije mi palo na
pamet da se raspitam. Posle Cambridge-a, živeo sam u Enderby-iju. Zatim sam
otišao na Grand Tour. I gde god da sam bio, otac mi je slao tromesečno
izdržavanje, a ja bih potrošio sve do poslednjeg šilinga. Zatim je on preminuo od
tifusa I ja sam se vratio u Englesku.”
On raširi ruke pokazujudi na farme zakupaca u dolini ispod njih.
„Sve je to bilo moje, a kako je samo patetično zaveštanje to bilo. Dok nisam
došao ovde, nisam znao da ako se cevi vodovoda ne poprave I voda ne pokrene,
da može izbiti tifusna infekcija. Moj otac nije bio jedini koji je preminuo. Bilo je I
217
na desetine drugih. Kada sam obišao imanje, bio sam šokiran stanjem stvari. Ne
samo vodovod ved i sve ostalo. Moj otac je doveo imanje do bankrotstva. Stanari
su bili nesredni, životinje bolesne, polja nisu bila zasađena, a zajmodavci su se
spremali da oduzmu sve što nije bilo vezano uz titulu.”
Anthony je pokušao da joj kaže kakvo je stanje Hammond-ovih finansija I u
šta se upušta, ali ona je odbila da sluša bratova upozorenja. Ali sada je slušala.
„Mora da je to bio veliki šok za tebe.”
Pokazao joj je dole, na jednu od kudica ispod njih.
„Tu je živela devojčica od dvanaest godina. Zvala se Nan. Rekli su mi da joj je
majka nedavno preminula. Gledao sam kudicu I ona je stajala na vratima, kudica je
bila u stanju raspadanja, držala je svoju malu sestricu na kuku. Bila je prljava i
mršava, haljina joj je bila sva u zakrpama I rupama. Pitala me je da li sam ja novi
gospodar I kada sam rekao da jesam, pogledala me je. Preletela je pogledom
preko mog elegantnog odela I bele košulje, a zatim me je pogledala u oči, video
sam toliki prezir u njenim očima da sam se šokirao. Taj pogled nedu zaboraviti dok
sam živ. I ono što je rekla. Do ovih dana me progoni ono što je izgovorila.”
„Šta je rekla?”
„Rekla je: Iver ne pada daleko od klade. Zatim mi je okrenula leđa i ušla u
kudicu. Te reči su bile kao udarac pesnicom u stomak i tog trenutka se nešto u
meni promenilo. Znao sam da moram da učinim nešto da poboljšam stvari. To je
bila moja odgovornost. Ja sam bio gospodar.”
„Tada si odlučio da oženiš devojku sa mirazom.”
Pogledao je sa prkosom u očima, neposramljen.
„Da. I bio sam dovoljno uplašen i dovoljno očajan da lažem toj devojci da bih
je dobio. Lagao sam je i manipulirao njome sa svakim lukavstvom kojeg sam
mogao da se setim i pustio sam je da se zaljubi u čoveka kakav je mislila da sam ja.
I uradio bih to ponovo, Viola, ne kajem se.” Zgrabio je za ramena i poljubio,
poljubac je bio grub koliko I drzak, prkostan kao i vatra u njegovim očima. Gurnuo
je u travu, zakotrljao u udubljenje tako da ih ne vide iz doline ispod njih. Nagnuo
se nad nju i jednom rukom je obuhvatio oko potiljka.
„Nikad nisam zažalio.”

218
 Podigla je pogled ka njegovom ponosnom licu, gledajudi svog zgodnog muža.
„Ni ja ne žalim, ne više.”
„Ne žališ?”
„Ne, Johne,” reče misledi tako. „Ne znam kada sam to tačno shvatila, ali ne
žalim što sam se udala za tebe. Možda sam to shvatila onog dana u čamcu, kada si
smislio onu groznu pesmu za mene.” Nasmešila se I podigla ruku da se igra sa
loknom njegove tamno braon kose. „Oduvek si bio slatkorečiv đavo.”
Njegove trepavice su se spustile I on je pogledao ispod obrva smešedi joj se.
Ruka mu se raširila na njenom kuku.
„Da li to znači da danas mogu da ukradem par poljubaca?”
Ona napudi usne, pretvarajudi se da razmišlja o tome.
„To zavisi. Da li deš se pomiriti sa mnom.”
„Ne.”
„Ne?!” Ona ponovi, a ruka joj pade. „Kako to misliš ne?”
„Nedu se pomiriti sa tobom.” Čak i dok je izgovarao te reči, zgrabio je šaku
punu tkanine njene jahade haljine i krenuo da povlači, polako, na gore. „Ja sam to
učinio prošlog puta, sada je red na tebe da se pomiriš sa mnom.”
Bio je tako nesnosan ponekad.
„Znači sada se mirimo na smenu?”
On klimnu povlačedi joj suknju uz noge. Pretvarajudi se da je ljuta, s pola srca
je pokušavala da spusti suknju nazad, ali on je uspeo da spretno pronađe put kroz
brojne podsuknje.
„Dosadilo mi je da stalno ja budem taj koji inicira pomirenje.” Reče mazedi je
po listu iznad ivice čizme.
„To je zato što uvek ti uradiš nešto loše!”
„Ženske li uobraženosti!” Skliznuo je dlanom duž njenog lista, kredudi se u
lenjim krugovima ka njenoj butini. „Mučila si me cele nodi, ležedi pored mene, ne

219
pokušavajudi da me poljubiš ili se pomiriš sa mnom i kažeš da nisi ništa loše
uradila?”
„Čitava jedna nod…” Promrmljala je, zatvorenih očiju, dok je duboko disala, a
toplota je krenula da se razvija u njenom telu, dašak želje koju su njegove ruke
uvek mogle da probude u njoj.Predavala se. I celo vreme je znala da de se predate.
„Kako mora da si patio!”
„Više nego što možeš da zamisliš! I sve sam bez glasa izdržao!” Ruka mu se
pomerila još višlje uz njenu butinu, dodirujudi prstima sam vrh njenih butina tamo
gde se nalazio njen mladež. „Hajde Viola, reci da ti je žao što si me tako okrutno
mučila!”
Zatvorila je oči I odmahnula glavom, počevši da se smeje.
„Nije mi žao!”
Johnova ruka se pomerila i smestila između njenih butina i svaka pomisao na
smejanje je nestala iz njene glave. Pokrenula se ispod njega uz meki uzdah i
njegovi prsti su pomazili kovrdže između njenih nogu tek toliko da je muči.
„Reci da želiš da se pomiriš!”
Izvila je leđa u luk nasuprot njegove ruke, uzbuđenje je počelo da kola kroz
nju dok je znalački milovao.
„Nedu redi,” prodahtala je, dok su joj se kukovi sve brže pomerali uz svako
milovanje njegove ruke.
„Reci!” Zahtevao je, milujudi je sve dok njeno uzbuđenje nije dostiglo svoj
vrhunac.
„Ne, ne, nedu!”
„Dobro!” On povuče svoju ruku I leže na leđa, udaljivši se od nje.
„O zašto me tako zadirkuješ?!!” Povika, smejudi se. Uspravila se i nagnula
nad njim. „Ti si onaj kome treba da bude žao što me mučiš na ovako okrutan
način!” Ona se zaustavi I krenu svojim šakama niz njegove grudi I ravan stomak.
„To samo znači da du morati da sprovedem svoju osvetu!”

220
 Položi ruke preko njegovih prepona i oseti njegovu erekciju. On oštro udahnu
dok je ona polako otkopčavala dugmad na pantalonama I zajeca kada ga je uzela u
ruke.
Učinila je da traje. Davno je prošlo vreme kada ju je učio kako, ali svega se
sedala. Uhvatila ga je rukama i povlačila, mazila, sve dok nije počeo da podiže
svoje kukove, a onda bi usporila, opustila stisak i prevlačila prstom po donjoj
strain njegovog penisa, gore, dole, na način za koji je znala da predstavlja mučenje
za njega. Približila se svojim usnama dovoljno blizu da može osetiti njen dah, a
zatim bi poljubila vrh. Posegnuo je rukama, da je uhvati za kosu, ne bi li je naveo
da produži zadovoljstvo ali ona se brzo uspravila i udaljila, prebrzo da je uhvati.
„U redu,” reče dišudi teško i brzo. „Pobedila si. Pobedila si! Ja du prvi redi.
Hajde da se pomirimo.”
Ona ga zajaha, otvori se iznad njega i primi ga u sebe. Osetila je kako uranja
duboko u nju, iznova i iznova. Gledala je njegovo lice obasjano zracima sunca kada
je svršio i osetila je radost kad da je bilo njeno zadovoljstvo kada je uzviknuo
njeno ime.
Posle toga je legla kraj njega i poljubila ga.
„Prevarila sam te, prvi si rekao!”
„Jesi.” Otvorio je oči I nasmešio joj se tim osmehom koji topi srca. Sklonio joj
je pramenove kose raspletene oko lica da bi je pomilovao. „Prokleto se nadam da
i večeraš planiraš da me prevariš ponovo.”

221
 Poglavlje 18

John nije gubio veme da objasni zaposlenima u Hammond Parku, kada je u

pitanju doručak da nemaju potrebe da ga bude i uznemiravaju ved je dovoljno da
poslužavnik sa doručkom ostave ispred vrata u hodniku. Slugama je rečeno da ne
dolaze u gospodarovu sobu, sve dok ne vide da je proslužavnik prazan ispred
vrata, osim ako je kuda u plamenu. Kako su dani meseca Juna prolazili, on i Viola
su doručkovala zajedno skoro svakog jutra.
Kada su igrali šah svakog puta je pobeđivao, ali kasnije ju je puštao da pobedi
u piquetu, kako bi se pomirio sa njom. Ostvario je svoju želju i naučio ju je da
pliva. Nekada su plivali goli po mesečini.
Organizovali su zabavu, na kojoj su prisustvovale sve lokalne porodice. Imali
su večeru sa lokalnom vlastelom. Trkali su se sa konjima, i on je svakog puta
mogao da vidi kako njena kosa leti na vetru. Trošio je dosta para na njene šešire
za jahanje. Ali nije mario za to.
Jul je brzo zamenio jun. Polako je nestajala praznina koju je John osedao, nije
ni znao da je postojala u njemu do one kišne nodi u Grosvenor Squareu kada je
počeo da se popušta zadovoljstvima koje je toliko priželjkivao i koja su mu toliko
dugo nedostajala. Hladan rat koji je trajao godinama, sada mu je izgledao tako
daleko, i počeo je da zaboravlja da je postojalo vreme kada Viola nije spavala
pored njega.
Često je bila svađa između njih. Obično zbog njenog insistiranja da razgovara
o stvarima, a on je to izbegavao što je više mogao. Uvek su se mirili posle toga, a
taj deo je on voleo. Mnogo. Bez obzira koliko puta su se posvađali, nije bilo
spavanja u zasebnim krevetima.
Voleo je da je zadirkuje, jer je uvek padala na to. Kada je pitala da li mogu
Dylan, Grace, Anthony i Daphne da dođu na kudnu zabavu, poželeo je da se poigra
sa njom.
„Ne.“
Gledala je u njega preko poslužavnika sa doručkom, širom raširenih očiju i
labavo vezanom kosom, okružena belim čaršavima i jastucima. „Zašto ne?“
„Tvoj brat me mrzi.“

222
 „Ne mrzi te.“
John je grickao parče slanine. „Odsekao bi mi hadno glavu, kada bi mogao da
se izvuče sa tim.“
„Dylan de biti tu da održi stvari na civilizovan način.“
„Ha! Dylan nikada ne drži stvari na civilizovan način. On samo sedi i uživa u
sukobu i smeje se.“
„Grace, onda. I Daphne.“ Gurnula je poslužavnik u stranu i primakla se njemu
bliže. „Daphne te voli. Ona je na tvojoj strani godinama. Čak i kada sam mislila da
si i dalje nitkov, ona te je branila.
„Bila je?“ iznenadio se, ali setio se kada mu je rekla da je Viola pobegla od
njega u Enderby.
Znam kako izgleda kada si očajan, Hammonde.
„Imam veliko poštovanje prema ženama porodice Tremore,“ rekao je, „ali to
ne menja činjenicu da me tvoj brat prezire.“
Viola se uspuzela uz njega, i poljubila mu uvo. „Možda je vreme da se nas
dvoje izmirimo.“
Okrenuo je glavu, dozvolivši joj da ga poljubi. Zavalio se na jastuke,
posmatrajudi je kroz polu zatvorene oči.
„Ako pristanem na to,“ promrljao je, „da li du da dobijem neku nagradu?“
Njena ruka je lutala po njegovim golim prsima pritiskajudi svoje usne na njih,
znajudi da je ved pobedila, pokušavajudi da se nasmeje zbog toga, nastavljajudi da
igra igru.
„Šta želiš?“
Rekao je, a ona je pocrvenela od glave do pete. Deset dana kasnije Vojvoda
od Tremore i gospodin Dylan Moore i njihove žene, pozvani su da provedu dve
nedelje krajem avgusta u Hammond Park-u.
Topli, letnji avgustovski dani polako su prolazili. Svakog dana, John je
pronalazio načina da je nasmeje. Izmišljao je razne najapsurdnije šale za nju, a
ponekada joj je čitao i pojeziju koju je pisao za nju. Počela je da razume njegovo
ponašanje i karakter, bilo je to kao da otvaraš živu ostrigu kako bi dopreo do
njegove ličnosti. Obično kada bi dolazili do toga, on je skretao njenu pažnju sa
duhovitim komentarima ili menjao temu.

223
 Naučila je da ne postavlja takva pitanja, shvatajudi da de joj sam redi kada
bude došlo vreme za to. U tim retkim trenutcima, kada je odbijao da otvori sebe
na neki lični način, uvek bi je posle iznenadio. Jedne večeri dok su bili u biblioteci, i
dok je ona prelazila po planovima za predstojedu kudnu zabavu, John joj je
konačno rekao zašto ne voli vodni kolač. Čitala je predloge gospođe Miller,
odmahujudi glavom.
„Ne,ne,“ promrljala je u sebi. „Ovo nede modi.“ Viola je uzela pero, i
precrtala jedan od predloga za hranu.
„Šta nede modi?“ John je uptiao posmatrajudi je preko novina.
„Pašteta. Anthony mrzi paštetu. Od uvek je mrzeo. Od same pomisli na
iznutrice on pozeleni. Nedu da ga izlažem tome.“
John se nasmejao. „Voleo bih da vidim Tremora kad pozeleni.“
„Prestani John.“ Prostrelila ga je pogledom upozorenja. „Ova zabava je
jednim delom i organizovana kako bi vas dvojica izgladili odnose, sedaš se. I ja bih
baš volela kada biste postali prijatelji.“
„Znam, znam.“ Ispuštajudi zvuk povređenog muža. „Dobro, onda bez
iznutrica. Koji drugih jela du biti lišen tokom posete tvoga brata?“
„Nede biti vodnog kolača, ako si zabrinut zbog toga.“ rekla je nežno.
„Bolje bi bilo, ili de Miller dobiti otkaz. Ona to zna.“
Viola je želela da ga pita u vezi kolača, ali je znala da joj nede redi. Nastavila je
da gleda u meni. Precrtala je ovčetinu, koju je prezirala i zamenila goveđim
filetima. Dodala je koju vrstu čokolade treba naručiti jer je Daphne obožavala
čokoladu. Razmišljala je o izboru vina, kada je John progovorio.
„To je zbog toga što je moja sestra umrla.“ Njegov glas je bio toliko tih, da je
jedva čula njegove reči.
„Tvoja sestra?“ pogledala je u njega, iznenadjenja komentarom koji je došao
odjednom ni otkuda. Nije gledao u nju. Umesto toga, i dalje je gledao dole u
novine.
„Vodni kolač.“ Rekao je. „To je zbog moje sestre, Kate. Imala je sedam
godina, a ja sam bio gore u našoj sobi, jeo svoju večeru kada sam saznao. Moja
dadilja je bila ta koja mi je rekla. Moja majku niko nije smeo da ometa dok se
nalazila sa svojim ljubavnikom u Parizu, a moj otac je bio kod svoje ljubavnice u

224
Yorkshire-u. To je čudno, znaš,“ dodao je on, dok je njegov glas bio toliko mek da
je povređivao njeno srce.
Ustala je i otišla do mesta gde je sedeo, kleknuvši ispred njega, dodirujudi
rukama njegova kolena. „Šta je čudno?“
„Kako ti se sedanje vrati i rastrgne te bez obzira što je prošlo toliko godina.
Ne sedam se ničega drugog u vezi tok dana, ali sedam se koji desert sam imao.
Sedeo sam i gledao u tu prokletu činiju, i jedina stvar o kojoj sam razmišljao kada
mi je dadilja saopštila te vesti je to koliko je Kate volela da jede vodni kolač, i da ga
više nikada nede jesti.“
Stezao je jednu ruku u pesnicu gužvajudi novine. „Čak i sada, nedostaje mi
moja sestra.“ Rekao je kroz stisnute zube, kao da se reči čupaju iz njega. Ispustio
je novine i protrljao je dlanovima preko svojih očiju, divlji, potajan pokret, dok je
pomerao svoje lice, izbegavajudi njen pogled.
„Kate je činila da sve bude podnošljivo, znaš. Prošlo je dvadeset osam godina
od tada, i znam da to zvuči glupo, ali svaki put kada vidim vodni kolač, crveni
džem, žuti krem i beli šlag, ja imam sedam godina opet, a moji roditelji su
stotinama kilometra daleko, a moja sestra je mrtva, i imam užasan osedaj u
stomaku.“ Nije gledao u nju. Umesto toga, on se uspravio u svojoj stolici,
poravnao je novine, pretvarajudi se da čita članak u novinama, kao da se ništa
nije dogodilo.
Gledala je u njegov ukruden, ponosan profil, i počela je da razmišlja zašto se
zaljubila u njega u svojoj sedamnaestoj godini. Zbog njegovog osmeha, njegove
duhovitosti, zbog načina na koji je uspevao da je nasmeje. Ali ona nema više
sedamnaest godina, i kada pogleda u njega, više nije videla te osobine u njemu
zbog kojih se zaljubila tako davno. U jednoj sekundi, i nisu bile više tu, Viola se
iznova zaljubila u John Hammonda.
Znala je da ne postoje reči koje bi izgovorila, a da bi mu pomogle, zato je
dutala. Umesto toga, ispružila je ruku i nežno uzela novine od njega.
„Pođi sa mnom“, rekla je hvatajudi njegovu ruku.
„Gde idemo?“
„Pusti mene da budem zadužena za ove stvari, za promenu, hodeš li?“
povukla ga je da ustane i odvukla na sprat. Upalila je svetiljku u njihovoj sobi i
počela je da ga svlači. Skinula njegov večernji kaput i kravatu, i bacila ih u stranu.
Otkopčala je prsluk, oslobodila manžente na rukavima, a zatim počela da

225
otkopčava jedno po jedno dugme na košulji. Stajao je, dutedi dok ga je svlačila.
Nije bilo osmeha na njegovim usnama. Lice mu je bilo ukrudeno dok je gledao
kako njene ruke lutaju po njegovom telu. Bio je čvrst kao čelik, njegovi mišidi su
bili tvrdi i napeti, ispod milovanja njenih prstiju.
Prelazila je rukom preko njegovog golog torzoa - širokih ramena i grudi,
nastavljajudi da prelazi preko stomaka. Spustila se na kolena i otkopčala mu je
pantalone. Bio je vrhunski uzbuđen kada ga je uzela u ruke.
Poljubila je glavu njegovog penisa, a on je udahnuo duboko, stavljajudi ruke
u njenu kosu. Zabacio je glavu, počeo je stenjati kada je krenula da otvara usne i
uzima ga. Milovala ga je dlanom, dok je sisala sa usnama. Drugom rukom je nežno
uhvatila njegove testise.
Isputio je grub zvuk, zaustavljajudi je. Pomerio je njene ruke, hvatajudi je za
ramena i podižudi je na noge. Poljubio je snažno, dok su njegove ruke počele da
vuku i skidaju njenu haljinu, brzo i očajno, bez kontrole.
Bacajudi metre svile i muslina, između njih, uhvatio je rukama za zadnjicu i
podigao.
„Obmotaj svoje noge oko mene,“ naredio je, i kada je to uradila, ušao je u
nju pritiskajudi je uza zid.
„Oh Bože, oh Bože,“ stenjao je, dok se jako zabijao u nju - jednom, dvaput.
Onda je došlo, drhtanje koje je prolazilo niz celo telo dok je dolazio do svog
vrhunca.
Držao ju je tako pritisnutu uza zid, dolazedi do daha. Onda, polako, spustio je
na noge. Uhvatio je u ludački zagrljaj, držedi jeispred sebe, ljubedi joj kosu.
„Viola,“ prošaputao je. „Moja žena. Moja žena.“

226
 Poglavlje 19

Uprkos Johnovim sumnjama o dolasku njenog brata u posetu, Viola se

radovala tome. Anthony de biti učtiv samo zbog nje i zarad dobrih manira, i
jednom kada bude video koliko je ona zadovoljna, počede da oprašta i zaboravlja.
Daphne bi naravno, mogla da podstakne taj sredni ishod. I Dylan i Grace bi bili od
velike pomodi u uspostavljanju primirja, zbog toga što su bili prijatelji obema
stranama. Pri kraju dvonedeljne posete Anthony i John odnosili bi se jedan prema
drugome kao brada. Barem se Viola nadala da de se stvari tako odvijati.
Uprkos njenim nadanjima, stvari nisu dobro počele. Prvih nekoliko dana bili
su neverovatno neprijatni. Znala je da obojica, i njen muž i njen brat, pokušavaju
da budu civilizovani, ali John-ovi pokušaji humora lakog srca Anthony-u nisu bili
zabavni, a ozlojeđenost njenog brata zbog John-ovog ponašanja u prošlosti bila je
osetna. To je dovelo do dugog dutanja za vreme večere, koje je prekidano samo
povremenim Dylanovim komentarima, i veštim daskanjem između Daphne, Grace
i nje.
Najteži deo večeri, međutim, bio je uvek kada su muškarci ostajali u trpezariji
zbog porta i konjaka, dok su se dame odmarale u sobi za primanje. Običaj je
nalagao da ova praksa traje oko pola sata. Obično bi prošlo manje od polovine
tog vremena kada bi im se muškarci pridružili. Sve do petog dana posete. Te nodi
sve se promenilo.Prošlo je petnaest minuta, zatim pola sata, zatim sat vremena, a
onda i više od toga.
„Da li pretpostavljate šta oni rade dole?“ Viola je pitala druge dve žene
pokušavajudi da ne bude nervozna. „Da li se slažu, ili se ubijaju međusobno?“
Odjednom, muški smeh izbio je odozdo, i Viola je uhvatila (ščepala) Daphne
za ruku. „Slušaj,“ naredila je dok se čuo još jedan krug srdačne muške zabave.
„Smeju se,“ Viola je rekla iznenađeno. Prebacila je pogled sa Daphne na
Grace, i ponovo nazad. „Anthony i John su zajedno, i smeju se.“
„Verovatno zbog toga što su pijani,“ Grace je rekla spokojno, uzimajudi gutljaj
njene madere. Kada je pogledala u Violu, u njenim zelenim očima bio je
nagoveštaj zabave. „Dylan je rekao da ta glupa svađa između njegova dva najbolja

227
prijatelja dovoljno dugo traje. Rekao je da de ih večeras obojicu napiti i da de
staviti tačku na to jednom za sva vremena.“
„Da ih napije?“ Daphne je ponovila. „To je njegovo rešenje? Šta ako se
umesto toga pobiju međusobno?“
„Postavila sam mu isto pitanje.“ Grace se nasmešila, ušuškavajudi nazad
opušten uvojak njene plave kose, i otpila je još jedan gutljaj njenog vina. „Dylan je
rekao da se to nede desiti. John je posebno duhovit kada je pijan, a i Anthony je
mnogo ljubazniji zbog toga što zaboravlja da se ponaša vojvodski i oholo.“
Drugi krug muškog smeha odjekivao je iz trpezarije, i Viola se podigla na
svoje noge. „Ne mogu da izdržim,“ rekla je. „Moja radoznalost me izjeda. Moram
da otkrijem čemu se smeju dole. Hajdemo.“
Druge dve žene voljno su joj se pridružile izlazedi iz sobe za primanje i silazedi
dole stepenicama. Okupile su se u krug ispred trpezarije i slušale. Za kratko vreme
su otkrile oko čega su se smejali. Tri muškarca sastavljala su limerike (pesmice).
Nevaljalci jedni.
„Bila jednom prostitutka iz Chesire-a,“ Dylan je počeo, kada je Viola provirila
pored ivice vrata da ih pogleda.
„Bila jednom prostitutka iz Chesire-a,“ Dylan je ponovo rekao a zatim je stao.
„Šta se rimuje sa Chesire-om?“ pitao je dok je sipao sebi čašu konjaka iz
poluprazne boce ispred njega.
„Glupo pitanje, Moore,“ John je odmah rekao, i uzeo gutljaj svog porta.
„Zadovoljstvo, naravno. Šta bi drugo?“
„Mere,“ Anthony je predložio, i ispustio uzvik trijumfa. „Imam ga,“ rekao je, i
nagnuo se napred u svojoj stolici, podižudi svoju čašu porta. „Bila jednom
prostitutka i Chesirea, sa talentima dobrim preko svake mere. Lice poput limuna,
kisela sa vremenom, ali bože, mogla je čoveku pružiti zadovoljstvo.“
Druga dva muškarca prsnula su u smeh, i Viola je zapanjeno odmahnula
glavom. Njen brat je sastavljao nevaljale limerike sa Johnom i Dylan-om.
„Đavo te odneo,Tremore,“ John je rekao, „talentovan si za ovo. Moramo da
smislimo još jedan. Bila jednom devojka iz Norfolk-a...“

228
 Viola se sklonila od vrata i prošaputala, „I onda pomisliš da su muškarci oni
koji vladaju svetom.“
„Zastrašujude, zar ne?“ Grace je uzvratila šapatom.
Tri žene su klimanjem potvrdile slaganje na tu temu, i na vrhovima prstiju
vratile se uz stepenice. Kada su se vratile u sobu za primanje, Daphne se bacila u
stolicu, smejudi se veselo, i rekla.
„Viola, mislim da možemo biti sigurne u dve stvari. Prvo, da de se moj i tvoj
muž slagati mnogo bolje u bududnosti. I drugo, kada se sutra probude, sva trojica
bide veoma mrzovoljni.“
Viola se smešila, pomislivši da je to veoma mala cena za mir u kudi.
Iako se Daphneino predviđanje o tome kako de se muškarci osedati narednog
jutra obistinilo, ishod te večeri bio je uspešan. U vreme kada su njeni gosti bili u
Hammond Park-u nešto više od nedelju dana, John i Anthony su diskutovali o
zajedničkim poslovnim ulaganjima, o ribolovu na pastrmke, i dogovarali se o
nekim političkim pitanjima. Dylan je, primetila je Viola, često imao neverovatno
suprotno gledište, i ona je shvatila da je to bilo namerno, zbog toga što je uvek
primoravao Anthonya i Johna da zajedno stanu protiv njega usred neke teme.
Dylan je uvek bio vraški pametan čovek.
Osmog dana posete, pili su čaj u kudi Lord-a i Lady Steyne, i to je dodatno
učvrstilo dobre odnose, zbog toga što je Earl Steyne bio John-ov dobar prijatelj i
Anthony ga je veoma poštovao.
Narednog jutra, svih šestoro otišli su na jahanje pre doručka, a Anthony je
bio toliko impresioniran predivnom kobilom njegove sestre, da je insistirao da želi
ždrebe ako je budu razmnožavali. Da, Viola je pomislila gledajudi brata i svog muža
kako razgovaraju o konjima dok su se vradali u kudu, poseta protiče odlično.
„Hammonde, vaši vrtovi su prelepi,“ Daphne je prokomentarisala dok su se
njih šestoro peli širokim stepenicama napred i prelazili preko trema ka prednjim
vratima kude. „Sada imam mnogo novih ideja za naše vrtove u Tremore Hall-u,“
rekla je svom mužu.
„Moja žena je postala strastveni ljubitelj engleskih vrtova,“ Anthony je rekao
muškarcima. „A zbog čega? Voli da šeta u njima za vreme kiše. Kaže da engleski
vrt na kiši miriše kao raj.“

229
 Pre nego što je bilo ko stigao da komentariše o tome, čulo se krckanje
točkova kočije na šljunku, i svi su zastali na tremu, okredudi se dok je jedna
neobeležena kočija stizala na prilaz i zaustavila se.
Sluga je skočio sa svog sedišta. Otvorio je vrata, spustio stepenice i vitka žena
u zelenom sišla je iz vozila. Podigla je glavu i ugledala ih je.
To je bila Emma Rawlins.
Viola je jedva mogla da poveruje. Žena je pogledala u nju, i iako su joj se oči
raširile od iznenađenja, odmah je skrenula pažnju na Johna.
„Moj gospodaru,“ rekla je zaustavljajudi se u dnu stepeništa, „Vi i ja treba da
razgovaramo o nekom poslu.“
Posao? Bilo je zaista drsko za bivšu ljubavnicu da dođe u muškarčev dom. A
da govori tako pred njegovom ženom i njegovim gostima bilo je nezamislivo, ali
izgleda da Emma nije vodila računa o prikladnosti svog ponašanja.
„Nemamo mi nikakvog posla, gospođo,“ John je rekao ravno, njegovo lice
bilo je bezizražajno. „Mislim da sam to rekao jasno.“
„Jasno?“ Njen glas postao je kreštav. „Kako možeš bilo šta da kažeš jasno
kada nisi hteo da mi pišeš. Niti si hteo da odgovoriš na moja pisma.“
„Odgovorio sam na prva tri. Nakon toga nisam video nikakve svrhe.“
„Nisi ih čak ni pročitao. Poslao si ih natrag.“ Posegnula je za džepovima na
svojoj suknji izvukla pregršt papira- uvijeni ružičasti svežanj isti kao onaj koji je
Viola videla onog dana u Enderby-u. Bacila mu ih je u lice. „Ti si najokrutniji čovek
kojeg sam ikad upoznala!“
„Kontrolišite se, gospođo Rawlins,“ rekao je tihim glasom, dok su pisma
letela svuda oko njega na zemlju. „Nismo sami.“
„Da se kontrolišem?“ viknula je. „Zbog čega?“ Bacila je pogled u Violinom
pravcu. „Zbog toga što je tvoja žena ovde? Zbog toga što imaš goste? Zbog toga
što te to možda ponižava?“ Njeno lice izvilo se u užasnom bolu i počela je da
plače. „Ja sam ta koja je ponižena, moj gospodaru. Ne ti!“
Kao da je njena snaga odjednom odnesena, pala je na hrpu kod njegovih
nogu.

230
 „Volela sam te,“ rekla je opuštajudi se na kamenim stepenicama. „Bože,
koliko sam te volela. Sve sam ti dala Johne. Sve. Kako si to mogao da mi uradiš?“
Viola je zurila u ženu sa užasom, gledajudi kako se Emma-ina ramena snažno
tresu zbog njenog plača, gledajudi kako se njeni prsti uvijaju u grču na hladnoj
sivoj kamenoj ploči pored njegovih čizama.
Pogledala je okolo, ali svi ljudi na tremu, uključujudi i sluge koje su izašle iz
kude na zvuk kočije, gledali su ženu kao da su paralizovani, zuredi u Emma-u , kao
da svedoče nekom užasnom događaju. Niko se nije pomerio.
„I ti si mene takođe voleo,“ Emma je jecala. „Znam da jesi. Mora da jesi.
Stvari koje si rekao. Sve posebne stveri koje si činio zbog toga što sam ih volela.
Slao si žute ruže zbog tog što si znao da su mi omiljene, i cejlonski čaj koji si mi
poklonio zbog toga što sam jednom rekla da ga volim. Voleo si me. Jesi.“
Viola je pogledala u lice svog muža. Zurio je dole u ženu koja se ispružila kod
njegovih nogu, sa rukama iza leđa i jako stisnutih usana, dutedi. Njegovo lice bilo
je belo, a njegovo telo potpuno mirno. Lice mu je bilo je prazno, bez emocija, bez
naklonjenosti, bez sažaljenja, bez ičega.
„Šta sam to uradila da odeš od mene?“ Emma je podigla lice gledajudi ga
zbunjeno, suze su jurnule niz njene obraze. „U čemu sam pogrešila?“
John je ispustio ispustio zvuk bez reči, i ispružio ruku prema sagnutoj glavi
ipred njega, kao da se sažalio, ali onda se predomislio, i pesnicom pritisnuo svoja
usta.
„Pisala sam ti,“ nastavila je ne vodedi računa o drugim ljudima koji su gledali,
„svežnjeve i svežnjeve. A tvoj sekretar mi ih je poslao nazad sa njegovim pismom
u kome kaže da ti nikad više ponovo ne pišem.“ Slabo i gorko je zacvilela, tako
nalik na ranjenu životinju, da se Viola trgnula. Telo žene se srozalo napred, crvene
uvojci pali su preko njenog lica. „Tvoj sekretar. Posle svega što smo imali, što smo
značili jedno drugom, nisi čak mogao ni da se potrudiš da mi jedno takvo pismo
napišeš sopstvenom rukom?“
Viola je zurila dole u ženu koja je plakala na kamenim stepenicama. Prstima
je pritisla svoja usta, srce ju je bolelo sa žaljenjem, i ona to nije mogla da podnese.
Krenula je napred, a zatim se zaustavila, znajudi da bi kao John-ovoj ženi za nju
bilo previše okrutno da pokuša da pruži udobnost ili pomod ovoj ženi. Okrenula se
prema Daphne i Grace.
231
 Daphne je uhvatila njen molediv pogled. Kada se oporavila od ošamudenosti,
pokrenula se, okredudi se da dodirne Grace-ino rame. Njih dve su istupile napred
saglasno, spuštajudi se stepenicama sa jedne i sa druge strane jadne žene.
Pokušale su zajedno da je podignu na noge.
Emma-ina glava trgnula se uvis, svetlo crvena svetlost u njenoj kosi svetlucala
je poput vatre na jutarnjem suncu. Odgurnula je ruke koje su pokušale da joj
pomognu, i skočila je sama gore. Spotakla se unazad niz stepenice, ali je ostala na
svojim nogama, zuredi u Johna.
„Mrzim te!“ uzviknula je savivši ruke u pesnice. „Volela sam te, i sva moja
ljubav bila je beskorisna. A zbog čega? Pokazadu ti rezultat toga što sam te
volela.“
Brzo se okrenula unazad, potrčala je do svoje kočije kao da de otidi. Otvorila
je vrata, pružila ruku unutra, i izvukla zavežljaj iz kočije. Onda se okrenula ukrug
ponovo, da Viola može da vidi šta je to. To je bila beba.
„Pogledaj ga!“ Emma je zahtevala, držedi dete licem ka John-u. „Pogledaj
svog sina. Šta misliš da sam ti pisala u svim tim pismima koje sam ti poslala. Pisma
za koja čak nisi mogao da se potrudiš da pročitaš. Rekla sam ti da sam trudna, da
imam dete. I da, tvoje je, Johne. Pladadeš izdržavanje za njega, prema uslovima
našeg ugovora.“
Tresla je majušnu bebu kao da je beživotna lutka, i to je trglo Violu iz šoka i
pokrenulo u akciju. Sišla je stepenicama i otišla preko do žene. Uzela je bebu od
nje što je nežnije mogla. Emma, zelenih očiju blistavih od bolnih suza i
opustošenosti, jedva da je primetila. Pogled je fiksirala na John-u, zahtevajudi da
postupi ispravno prema njoj.
Beba je plakala. Viola ju je ljuljala u svojim rukama, lupkajudi ga po guzi i
pričala umirujudim glasom. Okrenula se da ponovo pogleda svog muža i shvatila
da on ne gleda u Emma-u. Umesto toga gledao je u nju. Njegovo lice kao da je
bilo urezano u kamenu.
Viola je odjednom osetila hladnodu, hladnodu u sparnom avgustovskom
vazduhu, i čudila se kako bilo koji muškarac može biti uzrok takvog ispoljavanja
koje para srce, da gleda kako se to odigrava pred njim, i da ništa ne kaže nesrednoj
ženi, čak ni ljubaznu reč. Zurila je ponovo u svog muža, čekajudi i očekujudi da on
nešto uradi.

232
 Mišidi su mu se pomerali u vilici, usne su mu se razdvojile, ali nije progovorio.
Umesto toga, okrenuo se na petama i dugačkim korakom krenuo ka kudi.
„Mrzim te Johne!“ Emma je viknula za njim. „Mrzim te, i mrzedu te dok sam
živa!“ Okrenula se, ščepala kožnu torbu za putovanje iz kočije i okrenuvši se,
bacila je pred Violine noge. Tada se bez osvrtanja na bebu, popela u svoju kočiju,
zalupila vratima, i pesnicom oštro udarila u krov. Sluga je skočio nazad u kočiju, i
njen vozač ju je pokrenuo. Kočija se kotrljala po šljunkovitom putu i niz ulicu
prema Falstone-u.
Daphne, Grace, Dylan i Anthony su ušli u kudu, ali Viola nije ušla za njima.
Umesto toga, okrenula se i otišla u suprotnom pravcu. Išla je ukrug pored kude,
ugledala kamenu klupu pored kuhinjskog vrta i sela. Držala je majušnu bebu blizu
sebe, i poljubila je u obraz, slušajudi njegove srce parajude jecaje i osedajudi
njegove suze na svom licu.
„Dođavola,“ rekla je i sama počela da plače.
John je dugačkim koracima išao pravo kroz kudu i nazad napolje. Hodao je
kroz vrtove, prošao pored štala i otišao u šumu. Nije bio svestan pravca, nije imao
svesnih misli. Sramota ga je gušila, ali nije mogao da uguši zvuk trzajudih jecaja
Emme Rawlins. Izgledalo je kao da su odjekivali svuda oko njega – sa drveda, sa
neba i sa zemlje pod njegovim nogama dok je hodao.
Pokušao je da kaže sebi da je osedaj sramote opravdan zbog Emma-inog
bezobrazluka da dođe u njegovu kudu i zbog užasne scene koju je priredila Violi.
Sramota zbog sudbine koja mu je dala sina koji nede nikad modi da bude naslednik
koji mu je bio potreban. Sramota zbog potpuno zbunjujude ideje da se ljubavnica
može zaljubiti. Čaj, ruže, bezazlene stvari, tako neškodljive. Kako bilo koja žena
može da pomisli da takve stvari i hladno, čvrsto srebro kojim se pladaju usluge u
krevetu predstavljaju ljubav.
Violin glas odzvanjao mu je u mislima, prestižudi Emma-ino trzajude jecanje.
„Oh Johne, zar ne vidiš? Žene se zaljubljuju u tebe. To je zbog načina na koji
se smeješ, i zbog stvari koje govoriš. Zbog načina na koji obradaš pažnju na ono
što smo ti govorile i kako se sedaš šta volimo.“
To je smešno, mislio je u to vreme. Viola je bila previše sentimentalna i
mekog srca prema ženama za koje je imala sva prava da ih prezire. To da je Emma

233
Rawlins zaljubljena u njega, bilo je glupo i apsurdno. A ipak, samo par trenutaka
ranije, Emma Rawlins je ponizila sebe pred njegovim nogama.
Nakon svega, ne tako glupo i apsurdno.
Nije znao, rekao je sebi. Nikad nije sanjao da de žena imati takva strašna
osedanja prema njemu. I beba sa njom, nikako mu nije ulazilo u glavu. Zašto bi i
bilo tako? Koristio je pravu zaštitu. Da li je mogao da bude siguran da je dete
njegovo? U svakom slučaju, šta ima ljubavnica od toga što se zaljubi u muškarca?
Čak i kada je čuo sopstvene pokušaje samoodbrane i opravdanja, oni su ga
mučili. Osetio je gađenje odmah nakon mučnine, gađenje zbog sebe, svog
besmislenog, bezobzirnog ponašanja.
To je bio pravi razlog njegove ljutnje. Ne jadna Emma koja je bila trudna i
koja se zbog te sramote krila u Francuskoj, pišudi mu sva ta pisma, bez sumnje
užasno uplašena šta bi moglo da se dogodi sa njom ako on nastavi da je ignoriše.
Niti je bio ljut na sudbinu. Da li je to bilo bludničenje ili vođenje ljubavi, da li je bilo
sa ili bez zaštite sa francuskim pismima (kondomi), deca su bila konačni, neizbežni
rezultat, koliko god da je bilo teško za čoveka da se seti kada je žena bila u
njegovom naručju i njegov razum je klizio. Ne, sva njegova sramota je usmerena
ka njemu samom.
John je prestao da hoda i naslonio se leđima na drvo. Ništa se nije
promenilo, shvatio je u očajanju. Nakon svega što je uradio u ovih prošlih devet
godina da postane odgovoran čovek, da obavlja svoje dužnosti prema svojoj
imovini i svom porodičnom imenu, da se dobro brine o prihodima svoje žene i
svojim sopstvenim, u svom privatnom životu, bio je još uvek nemaran i
nepromišljen kada su u pitanju osedanja drugih, kao što je bio i u mladosti. Kao i
što je bio nepažljiv prema posledicama svojih akcija (postupaka).
Pao je dole na zemlju i zario glavu u svoje ruke, Emma-ino patetično tužno
jadikovanje, odzvanjalo mu je u ušima. Njen emotivni ispad možda je bio jadan, ali
on je taj koji je zaslužio da bude kriv zbog toga. On i samo on.
Ne, ljubavnice ne bi trebalo da se zaljube, ali bilo je jasno da se nekad jesu
zaljubljivale. Viola je pokušala da mu kaže, pokušala je da mu objasni, pokušala je
da ga natera da razume. Odbio je da sluša, odbio je da poveruje. Ali sada je bio
suočen sa neospornom istinom i jadnim rezultatima. Sada je bio licem u lice sa

234
nečim od čega je bežao celog svog života: slabost u njegovom sopstvenom
karakteru.
Viola se udala za njega zbog toga što ga je volela, verovala mu je, a on ju je
lagao. Izgledalo je dovoljno bezopasno u tom trenutku, čak ljubazno. Nije baš
shvatio kakvu bi joj duboku i trajnu ranu naneo sa nečim što je mislio da je
bezopasno.
Da li me voliš? pitala ga je, njene prelepe oči boje lešnika raširile su se, tako
pune nade, tako bolno ranjive.
Naravno da te volim, odgovorio je lako, smejudi se, dajudi joj poljubac i
nemarni osmeh, i odgovor koji je želela da čuje, zbog toga što je to bilo tako laka
stvar da se učini. Pogodna stvar. To je bila jedina stvar kojom bi dobio ono što mu
je bilo potrebno. Da je njegov otac bio na njegovom mestu, njegov otac bi lagao
baš kao što je on to uradio. Ne bi ni trepnuo očima.
Po prvi put, John je razumeo šta je bio. Srcolomac. Držao je Violino srce u
rukama pre devet godina, i nepromišljenom zanemarenošdu ga je slomio. Nije mu
bilo poznato sa čime se igrao.
Peggy Darwin ga je takođe volela. Rekla je jednom smejudi se, sa bolom u
očima, kada joj ništa nije odgovorio. Da, bila je udata, ali za muškarca koji je nije
voleo. Žudela je za naklonošdu, i on joj je to voljno pružio. I to je okončao bez
razmišljanja.
Četiri godine je prošlo od tada, ali tog dana u radnji sa draperijama, pre
nekoliko meseci, Paggy ga je još uvek gledala sa nagoveštajem onoga što je bilo u
njenim očima kada mu je rekla da ga voli, nagoveštajem onoga što je bilo na
Emma-inom licu danas, nagoveštajem onoga što je Viola osedala prema njemu
kada se udala za njega.
Viola. To boli najviše od svega. Nema zavoja za njene rane, nema načina da
zakrpi njeno srce ili da je nasmeje da sve nestane. Ona ga je mrzela sad, toliko
koliko je ikad mogla, gadio joj se onoliko koliko se gadio sam sebe. Kako da joj se
ne gadi?
Protrljao je rukama preko svog lica. Nije mogao da podnese da sada razmišlja
o Violi. Jedna po jedna stvar. Imao je sina, i morao je prvo da smisli šta da uradi sa
time.

235
 Ovde nema odlaska. Toliko je znao. Rekao je to Violi: nema više odlaska.
Mislio je to zbog nje i njihovog braka, ali je znao da se to može primeniti na svaku
stvar u njegovom životu.
John je ustao i krenuo nazad prema kudi, tražedi štale. Osedlao je svog konja i
odjahao u Falstone.
Njene suze su se osušile do vremena kad ju je Anthony pronašao u vrtu. Seo
je pored nje na kamenu klupu. Proučavao je nju i bebu u njenom naručju duži
trenutak, a zatim rekao.
„Mogao bih da ga ubijem, ali nekako, ne mislim da bi ti to želela da uradim,
da li je tako?“
„Ne.“ Viola se malo nasmešila i pogledala ga. „Ali hvala ti na ponudi. Veoma
plemenito i bratski od tebe.“
„Ako ti je to bilo kakva uteha, prekinuo je sa tom ženom Rawlins čak pre
nego što je počela sezona. Znam toliko o tome.“
„Znam to takođe.“ Zastala je. „Volim ga, znaš. Oduvek sam ga volela. Čak i
kad sam ga mrzela.“
Anthony ju je zagrlio oko ramena.
„Da li bi volela da te odvedem odavde?“ Viola je razmišljala o toj istoj stvari
više od jednog sata. Mislila je na svog muža, šarmantnog muškarca koji može svaki
dan života da učini divnim, i ona je pokušala da uporedi tog muškarca sa onim koji
je stajao kamenog lica pre nekoliko trenutaka dok je žena slomljenog srca ležala
jecajudi kod njegovih nogu. Sa iznenadnom jasnodom, shvatila je šta to znači kada
njen muž ispoljava taj čvrst neumoljiv izraz. To je bilo lice čoveka u agoniji koji je
želeo da sve uradi ispravno a nije znao kako.
Viola je ustala. „Ne, Anthony,“ odgovorila je na bratovo pitanje, „ne idem
nigde. Ono što bih volela je da svi odu kudi. Hammondu i meni je potrebno da ovo
rešimo sami.“
Podigao se na noge. „Jesi li sigurna?“
Viola je pogledala dole u bebu u njenom naručju. Ovo je bio sin njenog muža.
Njegova veza sa Emmom Rawlins bila je u prošlosti, okončana je pre nego što joj

236
se vratio, i nede ga osuđivati zbog stvari iz prošlosti. Prošlost nikada ne može biti
poništena, ali je bududnost ta koja je važna.
Dovoljno dobro je znala svog muža, da zna da bi on postupio ispravno zbog
svog sina sada kada je znao za njega. Činjenicom da je Emma ostavila dete, bilo je
jasno da ga žena ne želi. Beba de ostati upravo ovde, Viola je odlučila, i tako de
biti.
To je značilo da je sada bila majka. Treba da uradi nešto. Jaslice treba da se
očiste. Dadilja i dojilja trebalo bi da se unajme. Viola je držala bebu snažno,
poljubila ga je, i dala mu nemo obedanje. Žena koja ga je rodila možda ga ne želi,
ali ga je ona želela. I ona de ga voleti i biti mu najbolja majka što može da bude.
Pogledala je gore u svog brata.
„Sigurna sam,“ rekla je tiho.

237
 Poglavlje 20

Emma je odsela u Black Swanu. John je pokazao svoju karticu gostioničarevoj

ženi i čekao u salonu, dok ju je ona uzela i odnela gore u Emminu sobu. Deset
minuta kasnije Emma je sišla dole. Unutar salona gostionice, zatvorila je vrata i
leđima se naslonila na njih.
„Beba je tvoja,“ rekla je odmah. „Da li deš to da porekneš?“
Njeno lice bilo je bledo, još uvek zamrljano suzama. Njena ozlojeđenost je
bila opipljiva, njen bol je bio očigledan, njena ljubav prema njemu nepobitna.
„Ne,“ odgovorio je. „Verujem ti.“ Pogledao je dole u šešir u svojim rukama,
udahnuo duboko i ponovo pogledao u nju. „Žao mi je, Emma,“ rekao je
jednostavno. „Tako mi je žao.“
Prešla je preko sobe i sela na sofu. Seo je pored nje. Pognute glave, zurila je u
svoje ruke.
„Da li misliš time što kažeš da ti je žao da de sve biti u redu?“
„Ne.“ Spustio je svoj šešir sa strane. „Ali, iako mi je u poslednje vreme rečeno
da pričam mnogo gluposti, ja nisam čovek koji je dobar u razgovoru o stvarima
koje su važne. O izvinjenju, mislim. Dugujem ti to, i mnogo više od toga.“
Video je da suza pada na njenu ruku.
Nema odlaženja.
Izvadio je maramicu i dao joj je u ruku.
„Nisam znao za bebu.“
„Da si pročitao neko od mojih pisama, saznao bi.“
„Pročitao sam prvo. Zašto mi odmah nisi rekla?“
Šmrcnula je, i tkaninom obrisala oči. Ne gledajudi u njega, promrmljala je.

238
 „Na početku, ni sama nisam želela da verujem. Nastavila sam to da
ignorišem, nadajudi se da nije istina. Bila sam slaba, nisam mogla da se suočim sa
istinom.“
„Razumem.“ Zaista je razumeo.
„U to vreme videla sam te na balu kod Ketteringa, znala sam da treba da se
suočim sa stvarima. Tako sam želela da razgovaram sa tobom, da te nađem
nasamo i da ti kažem, ali bio si sa svojom ženom.“
Zadnju reč je izgovorila sa otrovom, što je on izabrao da ignoriše.
Pretpostavio je da je to bilo razumljivo sa njene tačke gledišta.
„Nastavi,“ rekao je.
„Došla sam u tvoju kudu na Bloomsbury Squareu, ali nisi bio kod kude. Barem
mi je tvoj batler tako rekao.“
U tome je, barem, bio nevin. „Ako si došla da me vidiš Emma, o tome ništa
nisam znao. Mora da zaista nisam bio kod kude u to vreme.“
Uvrtala je maramicu u svojim rukama. Do tada, ved je počelo da se
primeduje, i morala sam da napustim grad. Nisam mogla da podnesem
ogovaranje, i uzela sam novac koji sam imala a koji je ostao ostao od tvoje isplate i
otišla u Francusku. Imam rođaku koja živi tamo. Živela sam sa njom i pisala sam ti
iz Calais-a.“
„Zašto nisi poslala nekog da mi kažeš?“
„Koga bih poslala?“ Pogledala ga je raširenim i bespomodnim zelenim očima.
„Osim jedne moje rođake, koja je udovica kao i ja, moja porodica me se odavno
odrekla. Zbog toga što sam se udala za Rawlinsa. Bio je takav nitkov, i nije mi ništa
ostavio kada je umro.“
Udutala je plačudi tiho u njegovu maramicu.
Eto kako žena postaje ljubavnica. Iz očajanja. Bože, znao je sve o tome.
Takođe je i znao da su žene uvek volele nitkove. Bila je to jedna od veoma
zbunjujudih stvari vezana za njihov pol, ali je to bila jedna nepobitna činjenica. On
je bio živi dokaz.

239
 Nikad je nije pitao ni jednu stvar o njenom životu pre nego što su se sreli, ni o
njenim okolnostima, njenim finansijama, ni o bilo čemu drugom. Njegovi interesi
bili su potpuno sebični, i sramota zbog toga kakav je čovek bio, proganjala bi ga do
kraja njegovog života. Noside svoj krst, koji je ovim srcem zaslužio, ali nikad
ponovo ne bi bio takav čovek.
Nema povratka.
„Kako se zove moj sin Emma?“
„James.“ To je ime njegovog oca Christian-a. Sada je to bila prava ironija. „Šta
želiš da uradiš sa bebom?“ pitao je.
„Ne mogu da ga zadržim Johne,“ rekla je, u glasu joj je raslo očajanje. „Ne
mogu. On je kopile. Ljudi de govoriti o tome, govoride o njemu i o meni. Govoride
užasne stveri. Ne mogu to da podnesem. Nisam dobra u tome da budem
ljubavnica. Plašim se.“
„Nisi dovoljno snažna za to, Em,“ rekao je nežno. „Trebao sam da vidim to.
Šta nameravaš da uradiš?“
„Idem u Ameriku. Nameravam da započnem novi život, i ne mogu da vodim
bebu sa sobom. Poštanska kočija ide za nekoliko sati, i moram biti u njoj. Slededi
brod za Njujork isplovljava iz Liverpula za dva dana, i imam propusnicu.“ Šmrcnula
je. „To je užasno sebično od mene.“
„Ne, nije. To je savršeno razumljivo.“’Duboko je udahnuo, birajudi pažljivo
reči. „Ako ne možeš ti da ga zadržiš, onda bih ja to voleo. Da ga zadržim i da ga
podignem.“
„Šta?“ Pogledala ga je popreko. „Želiš da ga podigneš u svojoj sopstvenoj
kudi. Sina koji je kopile?“
„Da.“
Emma-ine oči ponovo su zasijale od suza, i okrenula je svoje lice od njega,
pritiskajudi njegovu sklupčanu maramicu na svoj nos. Nije to rekla, ali je znao da je
poželela da nije oženjen nekom drugom, da su zajedno mogli da odgaje bebu-
njihovog sina.
Posle nekog trenutka, progovorila je.

240
 „Šta...šta treba da uradimo? Treba li papiri da se potpišu, ili nešto drugo?
Nemam mnogo vremena.“
„Moj advokat je baš dole u High Street-u. Hajde da odemo do njega i da
uradimo to odmah.
„Da, da,“ složila se željno, njeno olakšanje bilo je očigledno.
Sat kasnije, u džepu su mu bili papiri u kojima je James priznat za njegovog
sina. Emma se voljno odrekla svih prava i zahteva za dečaka, i pristala na novčano
poravnanje, u zamenu za to. Njegov advokat je podigao obrvu na iznos
poravnanja, ali je John znao da nikad ne bi bilo dovoljno. Dok su stajali pored
poštanske kočije, rekao je,
„Emma?“ Zastala je u toku penjanja u vozilo i okrenula se da ga pogleda.
„Ako ti ikad nešto bude potrebno, novac ili kredit, bilo šta od toga, piši mi.“
Počeo je da se smeši, a zatim je prestao. „Pročitadu, zaklinjem se.“
Počela je ponovo da plače i okrenula se. Ušla je u poštansku kočiju i
pogledala ga kroz prozor.
„Nemoj mu pričati o meni, Johne. Nikada.“
„Zbogom, Em.“
John je gledao kočiju kako odlazi, znao je da de uprkos Emma-inim željama,
ispričati James-u o njegovoj majci. Dečak bi pitao, a zaslužio je da zna da je
njegova majka bila dražesna žena čija je greška bila što se zaljubila u pogrešnog
muškarca.
Okrenuo se i počeo da se vrada u Black Swan da uzme svog konja. Kada je
stigao u gostionicu, krenuo je prema štalama, a zatim se zaustavio, i odjednom se
ukopao na trotoaru.
Bogata postavljena kočija stajala je pred vratima Wild Boara, suparnička
gostionica Black Swan-a, preko puta ulice. Kočija je nosila nepogrešive oznake
Vojvode od Tremorea, i bila je napunjena sanducima i putničkim torbama.
Viola ga je napuštala. Njen brat je odvodi. John-ovo srce je to potpuno
odbilo, njegov um se ispraznio, i njegovo telo se pokrenulo pravo prema vratima
Wild Boar-a.

241
 Pre kretanja kudi imali su podnevni obrok u gostionici, i Viola je pošla sa
njima. Dylan i Anthony su otišli do barmena da svaki uzme po kriglu piva i da
porazgovaraju o stanju puteva zbog putovanja, a tri žene sedele su za jednim od
stolova u prepunoj trpezariji.
„Kako neko može da pronađe dojilju?“ pitala je dve druge žene. „Ja nemam
nikakvu ideju.“
„Vidi sa lokalnim doktorom,“ Daphne je odgovorila. „On bi trebao da zna.“
„Odlična ideja. Kad završimo ovde, pozvadu dr. Morrison-a.“
„Da li si sigurna da želiš ovo, Viola?“ Grace je pitala. Bide priča. Pakosnih i
zlobnih priča. Prihvatiti nezakonito dete, dete koje nije tvoje, je veoma teško.“
„Ti si uspela,“ Viola je zaključila, misledi na Dylan-ovu osmogodinju derku,
Isabel, čija je majka bila kurtizana.
„Znam, ali Isabel je bila starija, i Dylan nije bio oženjen sa mnom u to vreme,“
odgovorila je. „I Dylan nije plemid. Tvoja situacija je malo drugačija. Žena nijednog
drugog Lorda ne bi zadržala muževo nezakonito dete u sopstvenoj kudi i podizala
ga. A šta ako John ne želi to da uradi?“
„John de želeti da zadrži bebu.“ Bila je apsolutno sigurna u to. Nije znala
zašto. Možda je to bilo zbog toga što se sedala izgleda njegovog lica kada je držao
bebu Nicholas-a.
Dylan i Anthony su im se pridružili baš tada, spuštajudi njihove krigle na sto.
„Slažem se sa Viola-om,“ Dylan je rekao, uključujudi se u razgovor dok je
sedao pored svoje žene. „Hammond de ga zadržati. Lud je za bebama sada.“
Anthony je ispustio zvuk čistog skepticizma. „Moje pitanje je koliko dobar
otac on može da bude.“
„U svemu ovome važno je samo jedno pitanje,“ Daphne je rekla. „Viola, da li
te Hammond voli?“
Anthony je uzdisao. „Veruj da de žena uvek da umeša ljubav u svaki
razgovor.“
„Da li?“ Daphne je ponovila ignorišudi taj komentar.

242
 Viola je pogledala u svoju snaju sa klimavim osmehom.
„Iskreno ne znam.“
U tom trenutku vrata Wild Boar-a su se otvorila i predmet njihovog
razgovora je ušao unutra. Jednim pogledom je prošao okolo i zakoračio pravo
prema njima.
Zbacio je svoj šešir i zaustavio se kod njihovog stola, suočavajudi se sa svojom
ženom, ignorišudi sve druge. Duboko je udahnuo, pogledao je u oči i izgovorio
jednu reč.
„Ne.“
„Šta?“ Viola je trepnula, zuredi u njega. „Šta, ne? Da li govoriš o bebi?“
„Ne, ne napuštaš me. Nedu ti dopustiti.“
Violine usne su se razdvojile u zaprepašdenju, dok su njegove reči polako
padale. Mislio je da ga ona napušta.
„Johne-“ počela je.
„Nema rasprave o ovome, Viola.“ Pokazao je svojim šeširom oko stola. „Oni
svi mogu da idu kudi, ali ti ne ideš nigde.“
Pokušala je ponovo.
„Ja-“
„I zadržavamo Jamesa.“
„Šta?“
„Beba. Zadržademo ga i odgajidemo ga. Ti i ja. Zajedno. O svemu sam
razmišljao i šta je potrebno da se sve uradi, i bide tako. Znam da nemam bilo
kakvo pravo da tražim to od tebe. Bide teško, ali moramo to da uradimo. On je
moja odgovornost, i moram da preuzmem brigu o njemu. Ti znaš da moram. To je
jedino ispravno.“
„Da, naravno, ali-“
„I Emma ide u Ameriku. Ona ga ne želi, a ja ga želim. I treba da mi pomogneš
da ga podignem. Potrebna mu je majka, tako da ne možeš da me napustiš. Ne

243
možeš.“ Spustio je vilicu. „Nema bežanja, Viola. Ni za jedno od nas. To je bio
problem sve vreme, ti znaš. Oboje smo bežali. Uglavnom ja, priznajem, ali to se
više nede dogoditi. To sam ti rekao, sedaš li se? Obedao sam da nedu otidi od tebe,
i nisam. Nikad više. Ni tebi nedu dopustiti da odeš.“
Ona je pokušala još jednom. „Johne, ja sam-“
„Dođavola, pokušavam da razgovaram sa tobom. Ženo, ti su ta koja uvek
želiš da razgovaraš sa mnom o svemu. Hodeš li prestati da me prekidaš da to
mogu da uradim?“
Odustala je.
„Bože, Viola, nekad me dovodiš do ludila, zaista. Želiš da razgovaraš, a zatim
kad ja pokušam...“ Zastao je, zvučedi temeljno ogorčen na nju. „Niko mi se nije
tako podvukao pod kožu kao ti. I ja ne znam zbog čega.“
Viola se borila da se uzdrži od osmeha na licu. Osmeh de sve upropastiti, a
ovo baš postaje dobro.
„Ne znam šta je to, ali niko drugi ne može da me jednom pogleda i da me
iseče na trake. Niko drugi ne može da učini da se nebo otvori kad mi se nasmeši.
Niko osim tebe, Viola. Bog zna, da sam imao mnogo žena u životu, ali sam imao
samo jednu koja je mogla da me natera da se setim da imam srce u grudima, a ne
praznu rupu. A ta žena si ti.“
Bilo koja pomisao na osmehivanje je nestala u svetlu tog malog govora. Bio je
potpuno ozbiljan. Ništa dovitljivo ili zabavno u tome nije bilo. To je bila najlepša
stvar koju je ikad čula.
John je napravio dovoljno dugu pauzu da udahne vazduh, a zatim je rekao.
„Volim što imaš oči poput blata i kosu poput sunca, i svakog dana bogu
zahvaljujem na džemu od borovnice. Volim taj madež u uglu tvojih usana, i volim
način na koji se smeješ. Volim da se borim sa tobom, zbog toga što volim da se
mirim sa tobom. Kada sam sastavio tu pesmu na onom čamcu, mislio sam na
svaku tu reč. Svaku reč, Viola. Nijedno lice nije tako lepo, i nijedno tako drago. I ne
želim nijednu drugu. Nikad. Za sve dragocene trenutke u mom životu, ti si jedna
jedina.“
Namrštio se na nju, izgledajudi zgodan i žestok, i tako ozlojeđen.

244
 „Niko nikad nije uspeo da čuje moju poeziju. Niko osim tebe. I možda sam
najgluplji čove na božjoj zemlji-“
„Čujte i počujte,“ promrmljao je Anthony.
John je to ignorisao. „I možda mi je trebalo da prođe devet godina da
shvatim sve, ali sada znam šta je ljubav. Volim te više od života.“
Zadutao je.
Viola je sačekala trenutak, ali nije progovorio ponovo.
„Da li si završio?“ pitala je.
Pogledao je okolo, i videla je da mu je iznenada sinulo da je trpezarija u
gostionici puna ljudi, i da su svi oni zurili u njega. Podigao je bradu neznatno i
ispravio svoju kravatu. „Da.“
Okrenuo se i zakoračio među gostima, ali se zaustavio kod vrata da pogleda
nazad ka njoj. „Bidu u Hammond Parku,“ rekao joj je sa svim tim ponosnim
prkosom na svom licu. „U našoj kudi. Čekajudi svoju ženu da se vrati tamo gde
pripada!“
Sa time, otvorio je vrata i izašao, zalupivši ih za sobom.
U prostoriji je bila tišina kao na skupu Quakera. Dylan je prvi progovorio.
„Dakle,“ rekao je, naslanjajudi se nazad na stolicu, „Ne verujem da je
potrebno da dalje diskutujemo o ovoj temi. Jasno je da je tvoj muž ludo zaljubljen
u tebe, Viola, zbog toga što je od sebe upravo napravio kompletnu budalu.“
Jaslice su bile jedno od mesta u Hammond Parku gde John nikad nije ušao.
Tog popodneva jeste. Kada je ušao, jedna od njegovih sluškinja, Hill, bila je tamo,
sededi na stolici pored drvene kolevke. Njegova kolevka nekada davno, zamislio
je. Letnje sunce okupalo je sobu, bojedi zidove boje slonovače u svetlo žutu.
Hill se podigla na noge kada je ušao i spustila se u naklon. Došao je do nje i
pogledao u kolevku. Beba je zaspala u svojoj beloj nodnoj košulji, jednostavnoj, a
na njegovoj glavi bila je platnena kapica. Tamna kosa pružala se ispod nje, njeni
paperjasti pramenovi preko zatvorenih očiju sa apsurdno dugačkim trepavicama.
Buljio je u odojče kratko, sagnuo se dole kao da de svojim prstom dodirnuti
bebinu ruku, a zatim se povukao.

245
 „Tako je mali.“
„On de porasti, moj gospodaru.“ Hill ga je pogledala i nasmešila se. „Rekla bih
da sada ima samo mesec dana. Treba mnogo da raste.“
Bebine oči su se otvorile na zvuk njihovih glasova. Smeđe oči gledale su u
njega. Konjak smeđe, kao njegove.
„Zdravo, Jamese,“ rekao je i pogledao sluškinju. „Želim da ga držim, ali
izgleda mi tako krhko.“
„Bebe nisu tako krhke,“ rekla je smešedi se sa svom ženskom popustljivošdu
zbog muške besmislenosti. „Bebe su uvek spremne da se drže. Samo sa ovako
malom bebom morate biti sigurni da pridržavate njen vrat.“
Skinuo je svoj kaput i bacio ga sa strane. „Pokaži mi.“
Gledao je dok je devojka podizala bebu iz kreveca, primetivši položaj njenih
ruku, jedna ispod njegove guze, a druga bezbedno iza njegove glave. Stavila je
bebu u njegovo naručje i John se spustio u stolicu pored kreveca.
„Radim li ovo ispravno?“
„Vi kao da ste držali bebe celog svog života, moj gospodaru,“ Hill je rekla,
podsedajudi ga na onu nod u Tremore Houseu, kada je Beckham izgovorila jednak
komentar. Nadao se da su bile u pravu, zbog toga što de on biti dođavola, najbolji
otac u celoj Engleskoj. Sada je, međutim, osedao da ima previše toga u svojoj
glavi. James je zatvorio oči i utonuo u san ponovo sa laganim uzdahom.Hill je
takođe uzdahnula.
„Pravi je slatkiš, ako ne zamerate što to kažem, moj gospodaru.“
Nije mu smetalo.
Lagano se zakašljala. „Ako vam odgovara, gospodine, treba da donesem
nešto čistog veša za njega. Trebade sad svaki čas da se presvuče. Da li želite da ga
vratite, i ja du ga odneti sa sobom?“
Odmahnuo je glavom, zagledavši se u svog sina.
„Ni malo. Ne dajem ga više. Idi po veš, Hill. Ostadu ovde i paziti na njega dok
se ne vratiš.“

246
 „O, ne, gospodine!“ Zvučala je užasnuto. „Ne mogu da vas ostavim. Šta ako
počne da plače i da dreči? Muškarci to mrze.“
„Nedu to mrzeti.“ Pogledao je gore. „Skini zabrinut i namršteni izraz sa tvog
lepog lica i idi.“
Namignuo joj je i nasmešio se i to ju je zasmejalo. Još uvek je besramno
flertovao. Verovatno bi uvek to radio. Ah, dobro.
Devojka se spustila u naklon, a zatim je otišla iz sobe, i bio je sam sa svojim
sinom.
Dodirnuo je bebin obraz. To je bilo nešto najmekše što je ikad osetio u svom
životu.
„Kupidemo ti imanje,“ rekao je, razmišljajudi naglas. „I akcije železnice.“
James se promeškoljio, ispustivši uznemiren zvuk u svom snu.
„Šta nije u redu sa akcijama železnice?“ John je mrmljao. „Železnice su putevi
bududnosti. Gledaj i videdeš ako nisam u pravu. Sa imanjem i dobrim
investicijama, bideš bogat čovek kad budeš izašao sa Cambridgea.“
Njegov sin ga je udario u grudi malenom pesnicom, ali se nije probudio.
„Cambridge,“ ponovio je ističudi. „Ne Oxford.“
Smeđe oči trepdudi su se otvorile na čvrstinu njegovog glasa, a zatim ponovo
zatvorile. Mala usta su se otvorila nezainteresovano široko zevajudi.
John se nežno nasmejao.
„Škola ti je ved dosadna, sine moj? Nedeš znati šta je dosada dok ne bace
latinski na tebe.“ Pogladio je lepu smeđu kosu na bebinom čelu, kod rupice na
rubu kape. „Bide okrutni James. Ne obaziri se na to. Zvade te kopiletom, i žao mi je
zbog toga. Ali naučidu te da držiš svoju glavu uspravno i da se ponašaš kao da ne
daješ ni pet para na to, zbog toga što je to ono što muškarac mora da uradi, vidiš.“
James se promeškoljio ponovo, okredudi svoje lice na stranu, njegov nos
očešao je nabore umetka na košulji. Uhvatio je šaku nabora, još uvek spavajudi.
John je pogledao dole, zagledavši se u male, savršene nokte svog sina, i nešto
toplo i žestoko odvijalo se unutar njega. Snažan osedaj čuđenja, strahopoštovanja
i ljubavi koji su popunjavali poslednje pukotine rupe u njegovoj duši.

247
 „Brinudu se o tebi,“ rekao je divljim šapatom. „Ne brini ni o čemu. Postaradu
se da imaš sopstvene prihode, tako da se nikada nedeš osedati očajnim i
uplašenim. I bidu upravo tu da se postaram da ih ne proderdaš na gluposti. Ne
upadaj u dug. Bez velikih kockarskih uloga. I što se tiče žena...
Razmislio je o tome za trenutak, a zatim uzdahnuo, došavši do neizbežnog.
„Znam da du izgubiti, ako čak pokušam i da rasuđujem sa tobom na tu temu.“
Nagnuvši se bliže,poljubio je sina u obrvu, i promrmljao, „nedemo redi Violi. Mogla
bi da se uznemiri zbog toga.“
Ako dođe kudi.
Misao je šapnula u njegovom umu kao jeza u hladnoj sobi. Ako se Viola ne
bude vratila kudi, šta on da radi?
Odvratan osedaj bespomodnosti se vratio, isto ono što je osetio gledajudi je u
Wild Boar-u. Mogao je da kaže da nije bila impresirana tim njegovim malim
govorom. Nije čak mogao ni da se seti šta je rekao, ali nije bilo duhovito, nije bilo
dovitljivo, i siguran je kao pakao da nije bilo poetično. Ona je sedela potpuno
zaprepašdena, dok je on pravio budalu od sebe da se čak usudio da je prati i
govori o ljubavi posle svega što se desilo.
John je znao da nema ničega što bi mogao da uradi da je natera da dođe
kudi. Ničega što bi mogao da kaže da opovrgne prošlost ili ispravi njegove greške.
Ničega. Ona mu se ne bi vratila. Nakon svega, on je bio taj koji je uvek odlazio. Ne
iznenađuje ako ona preokrene stvari. Zaslužio je to.
Ali očajni čovek čini očajne stvari. Znao je to bolje od bilo koga. Kako je bio
očajan čovek, molio je.
„Dođi kudi, Viola,“ preklinjao je, držedi svog sina i snažno moledi. „Samo dođi
kudi.“
Viola je pritisla pesnicu na svoja usta, slušajudi. Oh, kako je volela ovog
čoveka. Oduvek ga je volela. Uvek de ga voleti.
Ušla je na vrata i videla ga kako sedi pored kolevke. Kada ga je ugledala sa
bebom u naručju, njeno srce počelo je da žudi sa tako slatkom radošdu, da je
jedva mogla da diše. Celog života imala je romantične snove da ima iskrenu ljubav
jednog dobrog čoveka. To više nije bio san. To je postojalo. To uopšte nije život
kakav je zamišljala. Nije bio lak, i nije bio blažen, i možda je platila zbog njega

248
suzama i patnjom, i svaki dan je bio lekcija kako naučiti da se slažu. Ali to je bilo
stvarno, bilo je dragoceno, i bilo je njeno. Od sada de se držati takvog života i ovog
čoveka svime što ima.
Ispustila je zvuk sa vrata, dovoljno blag da ne probudi bebu, i on je pogledao
gore. Kada ju je spazio, nije se nasmešio. Nije se pomerio. Još uvek je izgledao kao
lik na Reynolds-ovoj slici, okupan suncem i sa detetom u njegovom naručju. Ušla
je u sobu.
„Došla sam da se pomirimo,“ rekla je.
„Jesi?“
Klimnula je.
„Zbog tog govora,“ rekla je, odlučivši da mu ne kaže da nikad nije ni
nameravala da ode. Rekla bi mu jednog dana. Možda. Ili možda ne bi. „To je bila
nešto najnepovezanije, preobimno , prelepo što sam ikad čula.“ Kleknula je pored
stolice. Spustila je ruke na njegove noge. „Između ostalog, i ja tebe takođe volim.“
Kratko joj se osmehnuo, ne verujudi.
„Ne mogu da smislim zašto.“
Viola je pogledala u svog muža. Podigavši se, sklonila je pozadi, neposlušnu
kosu sa njegove slepoočnice, i nasmešila se.
„Zbog toga što si uspevao stalno da me prevariš.“ Počela je da se smeje. „Ti
slatkorečivi đavole.“

249
 Epilog

„Želim da odem gore.“ John se okrenuo na kraju dugačke galerije u

Hammond Parku, žvadudi svoj palac dok se okretao ka stepenicama. „Zaboga,
zašto ne mogu da idem gore?“
Anthony je natočio čašu pida i doneo mu.
„Muževima nije dozvoljeno,“ rekao je, možda po dvadeseti put.
„Glupost,“ promrlmljao je John, „zar nismo mi uzrok toga svega.“ Prošao je
rukom kroz kosu. Mrzeo je ovo iščekivanje, tu bespomodnost. Bio je tako uplašen,
da je miso da de povratiti.
Njegov šurak mu je pružio čašu. „Popij još jedno pide.“
„Ne želim još jedno pide. Kako možeš da budeš tako prokleto miran sada?“
Anthony je uzdahnuo i spustio pide na sto ispod slike desetog vikonta
Hammonda, Johnovog dede.
„Znam kako se osedaš, veruj mi. I nisam miran. Prosto to bolje krijem od
tebe.“
Plač je došao do njih sa obližnjih stepenica, plač intenzivnog bola, ugušen
skoro automatski lupom vrata. Taj plač mu je pokidao unutrašnjost na pola.
„Sad je dosta,“ rekao je i krenuo ka stepenicama. „Penjem se gore.“
Anthony ga je zadržao. „Ne smeš.“
„Hriste,“ John je mrmljao i opet počeo da korača. „Prošlo je ved pola nodi.
Koliko dugo ovo traje?“
„Večnost.“
Koraci su se čuli iznad njihovih glava, ali prošao je još jedan sat a niko se nije
pojavio. Johnov strah se produbio sa svakim krugom koji je napravio galerijom i
skoro da se raspao kada je čuo još jedan vrisak svoje žene kako odzvanja
stepeništem.

250
 „Penjem se. Ona me treba.“ Anthony je pokušao da ga zgrabi, ali on je to
izbegao i počeo da se penje stepenicama. Na sredini, sreo je Daphne kako silazi.
Ništa u njegovom životu nije bilo poput tog trenutka. Zastao je. „Viola?“
„Dobro je,“ uveravala ga je Daphne. „Sišla sam da ti to kažem jer sam mislila
da bi mogao da se brineš.“
„Da se brinem?“ To je bio tako očigledno slab opis onoga što je osedao da joj
se skoro nasmejao.
Spustila je svoju ruku na njegovu. „Dođi,“ rekla je i povela ga nazad dole, ali
on se opirao.
„John,“ rekla je tihom odlučnošdu, „ne možeš pomodi. Možeš samo da
smetaš. Dođi.“
Oklevajudi je dozvolio da bude vraden niz stepenice.
„Ovakve stvari traju dugo,“ rekla mu je Daphne. „Porađala sam se dva dana.“
„Gospode!“ Dva dana ovoga i izludede.
Daphne ga je utešno potapšala po leđima.
„Zaista joj ide dobro.“
Vratili su se u galeriju.
„Sve je u redu,“ Daphne je rekla Anthonyju i vratila se gore.
Prošao je još jedan sat, još jedna večnost pre nego što je Daphne ponovo
sišla. Bio je na samom kraju galerije kada je zovnula njegovo ime.
„John?“
Potrčao je i bio je skoro na pola puta do nje kada je ponovo progovorila.
„Sada možeš da se popneš.“
„Da li je ona dobro?“ zavapio je, trčedi kraj nje.
„Da,“ odgovorila je, pratedi ga dok se penjao uz stepenice.

251
 Morao je sam da se uveri. Preskakao je po dve stepenice odjednom i uleteo u
spavadu sobu, proledudi kraj dr Morrisona. John je pogledao u svoju ženu, u njeno
bledo lice i neurednu kosu, i skoro da se okliznuo zaustavljajudi se na vratima, dok
mu je srce bilo u grlu.
Izgledala je tako umorno.
„Viola.“ Došao je do njene strane kreveta i kako je to uradio, video je bebu u
njenom naručju, uplakanu mrvicu crenog lica sa apsurdno sidušnim nosem.
„Viola,“ rekao je ponovo, jer nije mogao da kaže ništa drugo osim njenog
imena. Potonuo je na kolena, tu kraj kreveta.
Njena ruka je posegnula i dotakla ga po kosi.
„Šta se desilo sa onim slatkorečivim đavolom za kog sam se udala?“,
promrmljala je sa umornim, grlenim osmehom.
Žestoko je odmahnuo glavom, stegnuvši njenu ruku obema svojima,
poljubivši je. Šta je dođavola čovek mogao da kaže u ovakvim trenucima? Reči nije
bilo.
„John,“ rekla je dok se on podigao na pola i poljubio njen obraz, njenu kosu.
„Dobro sam. Beba je dobro.“
„Sigurno?“
Klimnula je i ugrizla se za usnicu, gledajudi u njega. Zatim je progovorila.
„Dobili smo devojčicu.“
„Devojčicu?“ Zapanjen, opet je kleknuo i gledao u bebu iznova. Zurio je, dok
su njeni odlučni, ljutiti jecaji nestajali u štucajima dok se smeštala u izrez Violine
otkopčane nodne haljine, tražedi dojku. Gladna je, pomislio je.
Devojčica.
Nagnuo se bliže, proučavajudi bebu na zamudenoj svetlosti koja je dolazila od
fenjera i tada je ugledao sidušni beleg u uglu njenih usana. Radost je preplavila
njegove grudi poput talasa. Počeo je da se smeje. Devojčica.
„Predivna je!“ uzviknuo je. „Za ime Boga, jeste. Liči na svoju majku!“
„Oh, prestani,“ rekla je Viola, gotovo se smejudi.

252
 „Liči.“ Okrenuo se ka Daphne, koja je stajala na vratima kraj doktora. „Zar
ne?“
Daphne se nasmešila.
„Verujem da si u pravu.“
„Naravno da jesam.“ Okrenuo se ka svojoj ženi. „Vidi,“ rekao je, dodirujudi
bebinu glavicu, gladedi vlažne, nežne, jedva vidljive plave malje koje bi trebale da
su kosa. „Ima i tvoju kosu. I taj sidušni beleg i, nebesa, ima ta lepa, prelepa usta.“
Nasmejao se ponovo. „Njene oči su boje zamudenog jezerceta, kladim se sa
hiljadu funti na to.“
Ovog puta Viola se jeste nasmejala. „To nedemo znati još neko vreme. Sve
bebe se rađaju sa plavim očima. Sačekademo pa demo saznati.“
John nije morao da čeka. Pogledao je u svoju prelepu devojčicu i u svoju
prelepu ženu. Da, mislio je, oči boje zamudenog jezerceta, kosa poput zlatnog
sunca i srce dovoljno veliko da voli čak i njega. A njegov snažni, zdravi sin je
spavao na spratu u jaslicama.
Dođavola, kako li se jednom neodgovornom, nemarnom propalici toliko
posredilo?
KRAJ

253