53.

DEFINICIJE I KARAKERISTIKE MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA

Mada se pojam MO u praksi siroko koristi, pozitivno medjunarodno pravo ne odredjuje blize ovaj pojam. Vecina
definicija ima cisto terminoloski karakter.
Opsteprihvacena definicija medjunarodne organizacije ne postoji ni u teoriji medjunarodnog prava. Razliciti pristupi
u odredjivanju ovog pojma posledica su brojnih cinilaca, medju kojima posebno mesto imaju razlozi istorijske I
doktrinarne prirode.
Tradicionalna doktrina nastojala je da fenomen medjunarodnog organizovanja, koji je proisteko Iz povremenih
oblika visestranog okupljanja drzava,uklopi u jedan etatizovan poredak kakv je bio sistem klasicnog medjunarodnog
prava.Otuda se u prvim definicijama medjunarodne organizacije odredjuju kao kolektivni ili zajednicki organi veceg
broja drzava.
Definicije međunarodne organizacije
Prema institucionalnim definicijama, Međunarodna organizacija predstavlja oblik saradnje
država koji je zasnovan na postojanoj pravnoj osnovi u obliku statuta, koji odlukuje relativno
stabilan sastav članova, postojanje stalnih organa sa određenom nadležnošću.

Prema funkcionalnim definicijama, Međunarodna organizacija predstavlja ustanovu koju su

zajednički obrazovale 2 ili više država radi unapređenja ili usklađivanja nacionalnih napora koji
su saglasni ciljevima koje su ugovorile te države.

Prema statusnim definicijama, Međunarodna organizacija koje je sastavljena ne isključivo od

država, koja je sposobna da izrazi svoju volju koja je pravno posmatrano različita od volje njenih
članica.

Povezivanjem i kombinovanjem ovih definicija može se doći do jedne opšte i sveobuhvatne

definicije pojma Međunarodne organizacije u međunarodnom pravu.
Međunarodne organizacije su tvorevine država, koje su zasnovane na ugovornoj osnovi,
imaju trajni karakter, stalne organe i poseban položaj u unutrašnjem i međunarodnom
pravu.

Karakteristike međunarodne organizacije

Međunarodne organizacije su tvorevine država. U procesu njihovog nastanka države su te koje
imaju najvažniju ulogu.
Od pravila da su međunarodne organizacije tvorevine država, odstupa se u nekim slučajevima.
Npr.Svetska mereorološka organizacija dopušta prijem u članstvo teritrije ili grupe teritorija koje
nisu samostalne u vođenju spoljne politike, ali pod uslovom da imaju sopstvenu meteorološku
službu.

Međunarodne organizacije su tvorevine zasnovane na ugovornoj osnovi. Nastanak neke

međunarodne organizacije uvek predstavlja saglasnost volja država osnivača. Ta saglasnost je
izražena u višestranim međunarodnim ugovorima.
Ugovori o osnivanju međunarodnih organizacija mogu da nose različite nazive kao što
su:povelja, pakt, konvencija, statut, ugovor, osnivački akt, konstitutivni akt, sporazum.
Stupanjem na snagu konstitutivnih akata stvara se zapravo jedna nova pravna ličnost.
Konstitutivni akti određuju glavne ciljeve, zadatke i područije delovanje samo organizacije,
uređuju nadležnost u pojedinim oblastima delovanja organizacije.

Međunarodne organizacije su trajne tvorevine sa stalnim organima. Trajnost znači da se one

osnivaju na neodređeno vreme. Retko se dešava da države unapred odrede vreme koliko će
trajati organizacija.
Kontinuitet delovanja organizacije je ostvaren putem stalnih organa. Bez stalnih organa, ona ne
bi mogla da deluje. Ti stalni organi, zapravo izdvajaju međunarodne organizacije.

Međunarodne organizacije su tvorevine sa posebnim pravnim položajem. Zaključujući ugovor

koji predviđa osnivanje međunarodne organizacije i ustanovljava stalne organa, predstavlja
jedinku koja se razlikuje od njih samih. Nastaje nova pravna ličnost, odnosto međunarodna
organizacije postaje pravno lice. One mogu da zaključuju ugovore sa drugim fizičkim i pravnim
licima, sa stiči i da raspolažu pokretnom i nepokretnom imovinom, da pokreću sve pravne
postupke, i imaju pravo da budu tužioci i tuženi pred unutrašnjim sudovima.

Poseban položaj organizacija na međunarodnom planu ogleda se u njihovom

međunarodnopravnom subjektivitetu. To znači da međunarodna organizacija može da bude
nosilac prava i obaveza, da neposredno ostvaruje svoja prava i da neposredno odgovara za
neizvršenje svojih obaveza. Radi ostvarivanja svojih prava, međunarodnim organizacijama su
dostupna sva sredstva koja na međunarodnom planu postoje za mirno rešavanje sporova.
54. Pretece I Drustvo naroda

Ideja o organizaciji mđunarodne zajdnice voma je stara. Postojala su izvesna shvatanja o ligi drzava

jos kod starih grckih filozofa I istoricara.

U srednjem veku borba za prevlast, vodjena izmedju cara I pape, bila je pracena predlozima pisaca

I mislilaca toga doba.

-Pjer Diboa izlaze koncepciju o stvaranju jedne,savezne hrišcanske republike pod upravom

zajednickog sabora.

-Dante predlaze svetsku federaciju pod vladavinom jednog monarha kome bi se svi priklonili.

-Djordje Podjebrad daje predloge kako treba obezbediti mir u Evropi.

Tokom Prvog svetskog rata saveznicke vodje bodrili su svoje narode da izdrze u ratnom naporu I

postignu pobedu ne zaleci zrtve.Zato im se kao nagrada I njima I njihovom potomstvu ,obecavao

posleratni mir,

koji ce biti cuvan uglavnom od strane medjunarodne organizacije,vec ranije nazvanom Drustvom

naroda.

Rat je bio zavrsen. Narodne mase, putem javnog mnjenja, stampe, socijalistickih partija, vrsile su

pritisak na svoje vlade da odrze dato obecanje.

Iako je bilo medju vodecim svetskim politicarima shvatanja da bi buduca medjunarodna organizacija

za cuvanje svetskog mira bila utopija svoje vrste ,kao sto su mislili,na primer, Klemanso I Lojd

Dzordz, bilo je I politicara koji su se svesrdno zalagali za njeno ostvarenje,nadajuci se da ce tako

politicki jos vise pridobiti mase u svojim zemljama.

Vudro Vilson, americki predsednik, u svojoj poslednjoj od cuvenih “14 tacaka” kaze : “Osnovace se

sa narocitim obavezama jedno opste udruzenje naroda koje ce priznati I malim I velikim drzavama

uzajamnu garanciju za politicku nezavisnost I teritorijalni integritet.

Medjutim u njegovom odsustvu iz SAD za vreme rada Konferencije mira u Parizu koja je otvorena

18. januara 1919. godine,u SAD naglo se povecala opozicija protiv Vilsonove akcije za stvaranje
Drustva naroda,sto je dovelo do odbijanja ratifikacije Versajskog ugovora o miru od strane

americkog kongresa I njihovog neulazenja u Drustvo naroda Docnije se odsustvo SAD smatralo kao

jedan od glavnih uzroka slabosti ove organizacije.

Organi Drustva naroda bili su Skupstina I Savet.Njima je bio pridodat stalni Sekretarijat.

Naknado je doslo do stvaranja Stalnog suda medjunarodne pravde, kao, po nekim piscima, sudskog

organa Drustva.

Organi Drustva naroda bili su Skupstina I Savet.Njima je bio pridodat stalni Sekretarijat.

Naknado je doslo do stvaranja Stalnog suda medjunarodne pravde, kao, po nekim piscima, sudskog

organa Drustva.

Skupstinu su sacinjavali predstavnici clanova Drustva , I to po 3 delegata na svaku drzavu clanicu

koji su raspolagali samo sa jednim glasom.

Skupstina je bila nadlezna za svako pitanje koje je bilo u delokrugu Drustva ili se odnosilo na svetski

mir.

Savet se sastojao od predstavnika glavnih saveznickih I udruzenih sila I predstavnika cetvorice

ostalih clanova Drustva, biranih od strane Skupstine slobodno I u doba kad ona nadje za shodno.

Nadleznost izmedju ova dva organa nije bila podeljena.

Odluke su se donosile putem jednoglasnosti.

Pitanja postupka bila su resavana vecinom glasova.

Pakt je predvidjao ogranicenje naoruzanja,postupak u slucaju izbijanja spora,kao I nacin ispitivanja

spora u Svetu ili u Skupstini.

Bila je predvidjena mogucnost primene sankcija.

Miler je Drustvo naroda nazvao “savetodavnim organom drzava”.

Drustvo naroda je stvoreno odnosno zamisljeno kao medjunarodnopoliticki I pravni

mehanizam,koji bi, izlazenjem u susret svetskom javnom mnjenju,bio I jedno od sredstava

za regulisanje Evropske politicke ravnoteze.

Tvorci Drustva naroda zamislili su ovu medjunarodnu organizaciju kao centralno sediste u kome ce se

razvijati medjunarodni politicki zivot.

55. STVARANJE ORGANIZACIJE UJEDINJENIH NACIJA

Vodce sile, SAD SSSR I VeLIKA BRITANIJA su vodile razgovore preko svojih najviših državnih
predstavnika o daljem vodjenju rata, kao I o posleratnom periodu, miru I budućnosti. Na njihovim
brojnim konferencijama dolazilo je do jednoglasnih odkluka naročito onih koj su bile vojno
političkog karaketra.

U Atlanskoj povelji se govorilo o širem i stalnom sistemu opšte bezbednosti, koju su 14.avgusta
1941.godine potpisali Ruzvelt i Čerčil.

Na Moskovskoj konvenciji koja je održana od 19. do 30. oktobra 1943.godine govorilo se i o

tome da u ovaj sistem uđu sve velike i male miroljubive sile. Takođe je na ovoj konvenciji prvi
put pomenuto osnivanje međunarodne organizacije koja će počivati na načelu univerzalnosti i
načelu jednakosti država.

U Vašingtonu, 1944.godine, u palati Dambarton Oksu sastali su se SSSR, SAD, Kina i

Ujedinjeno Kraljevstvo i održali su niz sastanka kako bi formulisali predlog za osnivalje opšte
međunarodne organizacije, odn. UN. Na ovoj konferenciji, koja je nazvana Dambarton Oks,
usvojen je i nacrt buduće Povelje. Nacrt buduće povelje je predstavljao osnovni radni dokment
na osnovu kojeg će se voditi rasprave na idućoj, Osnivačkoj sednici u San Francicku
1945.godine. Deo povelje je takođe i Statut Međunarodnarodnog suda pravde. Povelja je,
zajedno sa Statutom ratifikovana od strane Jugoslavije i to Zakonom o UN i objavljena u
službenom glasniku 11.septembra 1945.godine.

56.GLAVNI CILJEVI UN I OSNOVNA NAČELA POVELJE

Postoje 4 glavna cilja i to su:
1. Očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti
2. Razvijanje prijateljskoh odnosa
3. Ostvarenje svestrane međunarodne saradnje
4. Stvaranje središta UN.

Da bi postigla ova 4 cilja, predviđena su sledeća načela:

1. Načelo suverene jednakosti država.
2. Načelo savesnog ispunjavanja obaveza. Ovde se radi o onim obavezama koje
preističu iz Povelje. U prednacrtu Povelje u Dambarton Oksu 1943.godina stoji da se sve
članice organizacije obavezuju da će ispuniti obaveze koje treba da uspune da bi
osigurale prava i koristi koje proističu iz članstva u OUN. Na predlog kolumbijskog
delegata u San Francisku 1945.godine. Dodato je u Povelji da svi članovi svoje obaveze
ispunjavaju savesno.
3. Načelo rešavanja međunarodnih sporova mirnim putem. Rat se isključuje kao vid
rešavalja međunarodnih sporova. U slučaju ugrožavalja mira, njegovog narušavanja ili
agresila predviđeno je u Povelji da je OUN nadležna da reaguje, takođe u Povelji je
predviđen i postupak. Takođe, poveljom su predviđeni i mehanizmi mirnog rešavanja
sukoba.
4. Načelo političke nezavisnosti državanja i njihovog teritorijalnog integriteta. Ovo
načelo štiti suverena prava država članica u njihovim međusobnim odnosima. Politička
nezavisnost se odnosi i na unutrašnji i na spoljnopolitički život države koji je jedino
ograničen pravilima međunarodnog prava.
5. Načelo unutrašnje(isključive) nadležnosti država članica. Ovo načelo se sastoji u
zabrani mešanja OUN u unutrašnje poslove svake države. Izuzetak se odnosi jedino na
primenu prinudnih mera.

57.POLITIČKA I PRAVNA PRIRODA OUN-a

Povelja UN predstavlja političi i pravni kompromis država koje su je potpisale i ratifikovale.

Politički kompromis je dvostrukog karatktera. Sa jedne strane to je sporazum između velikih
sila, budućih stalnih članova Saveta bezbednosti, a sa druge strane, to je bio sporazum između
velikih sile i drugih država. Taj sporazum je bio poznat pod nazivom ‘’Jeltska formula’’. Ova
formula znači, da velike sile imaju pravo da stave veto na predmete koje ne dolaze u tok
postupka. Kao članice Saveta bezbednosti, one odlučuje o važnim pitanjima koje se tiču
očuvanju međunarodnog mira i svetske bezbednosti, ali i o ostalim pitanjima koja se tiču same
organizacije.
Politički sistem OUN je, pre svega, stvoren radi očuvanja međunarodnog mira i svetske
bezbednosti posle 2.svetskog rata.

Što se tiče pravne prirode OUN, ona nije mogla imati ni oblik stalne diplomatske konferencije,
jer bi takav oblik bio nepogodan za očuvanje posleratnog mira i bezbednosti, ali nije mogla imati
ni naddržavni karakter, jer male zemlje, posle 2.svetskog rata, koje su bile osetiljeve na svoja
suverena prava, ne bi pristane na prenošenje svojih suverenih prava na međunarodnu
zajednicu.

58.REVIZIJA POVELJE

Postupci koji su predviđeni za reviziju povelje jesu:

1. Amandmanski
2. Vanredni
3. Automatski

Amandmanski postupak. On se sastoji u uključivanju amandmana u Povelju. Amandmani

stupaju na snagu za sve članove ukoliko su ispunjeni sledeći uslovi:
1) Kada budu izglasani od strane ⅔ članova Generalne skupštine
2) Kada budu ratifikovani od strane ⅔ članova
3) Ratifikovani od strane svih stalnih članova Saveta bezbednosti
4) Ratifikacija mora da bude izvršena saglasno ustavnim propisima
Vanredni postupak. On se sastoji u tome da predviđa mogućnost ratifikacije Povelje na
Generalnoj konferenciji ako su ispunjeni sledeći uslovi:
1) Dan i mesto održavanja Konferencije određuje Generalna skupštine ⅔ svojh članova i
glasom bilo koje članice od 9 članova Saveta bezbednosti
2) Svaki član UN na tok Konferenciji može imati samo jedan glas
3) Amandmani koji bi se uključili u sam tekst Povelje moraju prvo da budu predloženi od
strane ⅔ konferencije, a zatim i ratifikovani od strane ⅔ članica UN
4) U tom zbiru od ⅔ glasova moraju da se nađu i glasovi svih stalnih članova Saveta
bezbednosti
5) Ratifikacija mora da bude izvršena saglasno ustavnim propisima

Automatski postupak.
1) Ako pomenuta Konferencija za reviziju povelje ne bude održana pre 10 redovnog
zasedanja Generalne skupštine, predlog za saziv Konferencije biće stavljen na dnevni
red tog zasedanja Generalne skupštine
2) Konferencija će se održati na osnovu glasova proste većine. Za ovu odluku mora da
postoji preporuka Saveta bezbednosti od strane 9 članova Saveta bezbednosti
3) Svi amandmani moraju da budu ratifikovani od strane ⅔ članova
4) Među ovim glasovima moraju biti i glasovi svih stalnih članova Saveta Bezbednosti

Za amandmanski postupak dovoljno je obično stavljanje pitanja na dnevni red Generalne

skupštine i to tako što će se predlog dostaviti preko Generalnog sekretara članovima OUN 60
dana pre početka redovnog zasedanja.

Za vanredni postupak revizije povenje nije potrebno staviti to pitanje na dnevni red, već je
potrebna i preporuka od strane ⅔ članova Generalne skupštine i 9 članova Saveta bezbednosti.

Faktička revizija povenje. Ona se može vršiti na više načina i to:

● Putem prakse kojoj se ne protive ostale članice
● Deklaracijom grupe država članica koje imaju poseban položaj i pravo u OUN
● Stvaranje pomoćnih organa na koje se prenose delovi nadležnosti glavnih organa
 ● Rezolucijom koja sadrži preporuke za ponašanje članova van OUN

59.PRIJEM U ČLANSTVO

Da bi neka zemlja mogla da se pridruži članstvu UN:

➔ pre svega mora da se radi o državi, a to znači da je ona nezavisna od neke druge
državne vlasti
➔ da je miroljubiva
➔ da prima obaveze koje sadrži Povelja, ali i da je sposobna i volja da te obaveze izvršava

Odluku o prijemu u članstvo UN donosi Generalna skupština na predlogu Saveta bezbednosti, a

svi stalni članovi ovog saveta moraju biti za to.

Država koja želi da postane član OUN mora da podnese molbu Generalnom sekretaru i ta
molba mora da sadrži formalnu izjavu da ta država prihvata obaveze iz Povelje.
Generalni sekretar tu molbu dalje upućuje Savetu bezbednosti koja je iznosi pred svoj Komitet.
Zadatak komiteta je da tu molbu razmotri i da svoj izveštaj sa mišljenjem dostavi Savetu
bezbednosti. Izveštaj mora da se dostavi 35 dana pre redovnog zasedanja Generalne skupštine,
a Savet bezbednosti preporuku Generalnoj skupštini 25 dana ranije, a u slučaju da je sazvana
vanredna sednica Generalne skupštine, onda 14 dana.

60.SANKCIJE ZBOG NEIZVRŠENJA ILI POVREDE ČLANSKIH OBAVEZA

Za slučaj neizvršenja ili povrede članskih obaveza Povelja predviđa nekoliko vrsta sankcije, a to
su:
● Suspenzija prava glasa iz finansijskih razloga, ona predstavlja najblažu sankciju.
Generalna skupština može da uskrati pravo glasa onom članu koji 2 godine zakasni sa
plaćanjem doprinosa OUN. Takva država gubi pravo glasa samo u Generalnoj skupštini,
ali ne i u drugim organima. Ali, Generalna skupština ipak može dozvoliti takvoj državi da
glasa, ako nađeda kašnjenje sa plaćanjem doprinosa nije izazvano njenom voljom.
 ● Suspenzija prava glasa iz finansijskih razloga, ona predstavlja najblažu sankciju.
Generalna skupština može da uskrati pravo glasa onom članu koji 2 godine zakasni sa
plaćanjem doprinosa OUN. Takva država gubi pravo glasa samo u Generalnoj skupštini,
ali ne i u drugim organima. Ali, Generalna skupština ipak može dozvoliti takvoj državi da
glasa, ako nađe da kašnjenje sa plaćanjem doprinosa nije izazvano njenom voljom.
● Suspenzija članskih prava i povlastica. Ova sankcija se izriče državi protiv koje Savet
bezbednosti preduzme preventivnu ili prinudnu akciju. Suspenziju predlaže Savet
bezbednosti, a odluku o njenoj primeni donosi Generalna skupština. U ovoj suspenziji se
ne govori o kojim to pravima i povlasticama je reč, ali preovladava mišljenje da je to
pravo glasa u organima OUN. Članici UN ne može da se uskrati pravo da pokrene
postupak mirnog rešavanja sporova pred Savetom bezbednosti ili Generalnom
skupštinom i članica ne bi mogla da bude lišena prava da se pojavi kao strana pred
Međunarodnim sudom pravde.Privremenog je karaktera i prestaje odlukom Saveta
bezbednosti.

Isključenje iz članstva, odluku o isključenju donosi Generalna skupština na predlog Saveta

bezbednosti. Ona stupa na snagu odmah, i članica više nema nikakvih članskih prava, a ni
obaveza.

61.ORGANI OUN

Predlog iz Dambarton Oksa predviđa da OUN ima 4 stalna člana i to:

➔ Generalnu skupštinu
➔ Savet bezbednosti
➔ Sekretarijat
➔ Međunarodni sud pravde

Međutim, na konferenciji u San Francisku, ustanovljeno je da OUN ima 6 stalnih organa i to:
1. Generalnu skupštinu
2. Savet bezbednosti
 3. Sekretarijat
4. Međunarodni sud pravde
5. Ekonomski i socijalni savet
6. Starateljski savet

Generalna skupština raspolaže generalnom nadležnošću, a to znači da ona odlučuje o svakom

pitanju koje ulazi u delokrug Povelje ili se tiče funkcija ili ovlašćenja ostalih organa.

Ostali organi OUN raspolažu posebnim nadležnostima.

Povelja predviđa i obrazovanje pomoćnih organa, a to pravo je predviđeno za Generalnu

skupštinu i Savet bezbednosti. Dok, Ekonomski i socijalni savet može obrazovati komisije za
privredna i socijalna pitanja.

Pomićni organi mogu biti i stalni organi ako se permanentno bave određenim vrstama posla.
Poslovnikom skupštine su predviđena 2 takva organa i to:
1) Savetodavni komitet za administrativnja i budžetska pitanja (od 9 članova)
2) Komitet za doprinose (10 članova)

Skupština u celini ili njeni glavni komiteti mogu obrazovati komisije(komitete) za posebne
zadatke. Tako je npr.stvorena Komisija UN za pirenje u Palestini.

62.SASTAV, SAZIV I ORGANIZACIJA GENERALNE SKUPŠTINE

I SASTAV
Skup svih država članica predstavlja Generalnu skupštinu i to je jedini organ u kome su
predstavljene sve države članice.
Svaka država članica ne može imati u skupštini više od 5 svojih predstavnika(delegata) i po 5
zamenika delegata koji mogu da predstavljaju svoju zemlju u Skupštini ako im to odobri šef
delegacije.
II SAZIV
Ona može biti sazvana u redovno i u vanredno zasedanje.
Početak redovnog zasedanja je utvrđen svake godine za treći utorak u septembru.
Na predlog Generalnog komiteta, Generalna skupština na početku zasedanja utvrđuje dan
zaključenja rada Generalne skupštine. Ona se održava u sedištu UN, ili na nekom drugom
mestu koje ona odredi.

Vanredno zasedanje Generalne skupštine, nju saziva Generalni sekretar na zahtev Saveta
bezbednosti ili na zahtev većine članova i ona mora da se sazove najkasnije 15 dana nakon
postavljenog zahteva.
Postoji i hitno vanredno zasedanja u roku od 24h od podnetog zahteva Generalnom sekretaru, i
to na osnovu rezolucije ‘’Ujedinjeni za mir’’.

III ORGANIZACIJA
Za svako zasedanje Generalna skupština bira predsednika i 21 potpredsednika. Rad se odvija u
plenumu Skupštine i u glavnim komitetima(velikim komisijama) Skupštine.

Zbog velikog broja pitanja na dvevnom redu, Generalna skupština ta pitanja raspodeljuje u 6
glavnih komiteta.
Nakon toga, ti glavni komiteti u plenumu zasedanja Generalne skupštine razmatraju ta pitanja i
razmatraju odluke koje treba doneti u vezi sa tim pitanjima.

Generalni komitet se sastoji od 28 članova i u njegov sastav ulaze predsednik Generalne

skupštine, 21 potpredsednik i predstavnici 6 glavnih komiteta. Njegov zadatak je da na početku
svakog zasedanja razmatra privremeni dnevni red i da daje preporuke Generalnoj skupštini. On
daje preporuke Generalnoj skupštini o danu završetka njenog zasedanja. On nikad ne odlučuje
o političkim pitanjima.

Komitet za akreditive se sastoji od 9 glanova koje na početku svakog zasedanja bira Generalna
skupština na prednog predsednika Generalne skupštine. Njegov zadatak je da Generalnoj
skupštini podnese izveštaj o proveri punomoćja predstavnika država članica.
63.NADLEŽNOST GENERALNE SKUPŠTINE I GLASANJE

I Nadležnost
Generalna skupština raspolaže generalnom nadležnošću i zbog toga ona može da odlučuje o
svim pitanjima koja ulaze u delokrug Povelje, ali i pitanjima koja su vezana za funkcije i
ovlašćenja drugih oragana OUN. Postoji izuzetak, ukoliko Savet bezbednosti razmatra izvestan
spor ili nastalu situaciju, Generalna skupštine ne sme da daje preporuke u vezi sa tim
samostalno, već bi ona to mogla da čini ukoliko bi sam Savet bezbednosti to tražio od nje.

Nadležnost Generalne skupštine jeste da razmatra svako pitanje koje se odnosi na održavanje
međunarodnog mira i bezbednosti. A među tim pitanjima, nalazi se i pitanje problema
regulisanja naoružanja. U vezi sa tim pitanjem, Generalna skupština može davati preporuke i
Saveti bezbednosti i ostalim organima OUN u celini.
Generalna skupština može sama da skrene pažnju Savetu bezbednosti na situaciju koja je
opasna po međunarodni mir i bezbednost. I ako bi nastale takve situacije, Generalna skupština
je ovlašćena da preporučuje konkretne mere u cilju njihovog izglađivanja.

Iako Generalna skupštine raspolaže generalnom nadležnošću, to ne znači da je Savet

bezbednosti subordinaran organ u odnosu na nju. Jer mere i preporuke koje donosi Savet
bezbednosti ne podležu potvrđivanju ili neodobravanju od strane Generalne skupštine.
Ukoliko Savet bezbednosi neuspelo funkcioniše, Generalna skupština može da preuzme na
sebe sva njegova ovlašćenja radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti.
Ni u ovom slučaju ne znači da je Savet bezbednosti postao subordinaran organ Generalnoj
skupštini, već ukoliko neki organ propusti da izvrši obaveze za koje je nadležan ili postane
nesposoban, onda se njegova funkcija i njegova ovlašćenja prenose na drugi organ u OUN.

Generalna skupština je posebno ovlašćena da daje preporuke radi:

● Unapređivanja međunarodne saradnje
● Razvoja i kodifikacije međunarodnog prava
 ● Unapređenju svetske međunarodne saradnje
● Pomaganju da dođe do ostvarenja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve, bez obzira
na rasu i pol, jezik i veru
Osim davanja preporuke za ove zadatke, ona je, prema Povelji, snosi i glavnu odgovornost za
obavljanje ovih zadataka.

II Glasanje
Pošto Generalnu skupštinu čine sve članice OUN, sve članice imaju određen broj predstavnika,
svaka od članica ima pravo na jedan glas.
Primenjen je samo sistem većinskog glasanja, i to:
1) Obične većine članova koji su bili prisutni i koji su glasali
2) I ⅔ većina članova koji su bili prisutni i koji su glasali za važna pitanja koja su Poveljnom
određena

64.PRAVNA PRIRODA GENERALNE SKUPŠTINE

Generalna skupština predstavlja najviši organ u organizacionoj strukturi OUN. Osim članova
Saveta bezbednosti koji su stalni, svi ostali članovi oragana OUN su izbori i bira ih Generalna
skupština.
Ona nema karakter naddržavne vlasti.
Generalna skupštine se ne sastoji od članova koji pripadaju raznim političkim partijama i zato ne
može da dobije oblik parlamenta, nego je ona sastavljena od suverenih država.

Generalna skupština nije u celini ni samo diplomatska konferencija, jer se diplomatske

konferencije, pre svega sastaju povremeno, a Generalna skupština se sastaje redovno. Na
konferencijama važi načelo jednoglasnosti, a u Generalnoj skupštini sistem obične i
kvalifikovane većine.
Generalna skupština po svom sastavu ima prirodu stalne diplomatke konferencije, a po funkcima
ima karakter glavnog organa međunarodne organizacije.
65.SASTAV I NADLEŽNOST SAVETA BEZBEDNOSTI

I Sastav
Sastoji se od 15 članova i to:
● 5 stalnih predstavnika
1. Kine
2. Francuske
3. Rusije
4. Velike Britanije
5. SAD

● I 10 drugih, nestalnih članova koje bira Generalna skupština na 2 godine. Prilokom izbora
ovih članova mora da se vodi računa koliko je članica doprinela očuvanju međunarodnog
mira i bezbednosti. Članici kojoj je istekao mandat ne može da bude odmah ponovo
birana.

Savet bezbednosti može da zaseda van sedišta OUN ako mu to olakšsava rad.

Država koja nije član Saveta bezbednosti, a zainteresovana je za rešavanja nastalog spora koji
je izbet na glavni pretres, ona može da prisustvuje, ali nema pravo glasa. Ali ne samo država
koja nije član Saveta bezbednosto, nego i država koja nije član OUN, a o njoj se raspravlja na
glavnom pretresu, mora biti prisutna, ali opet bez prava glasa.
II Nadležnost
Savet bezbednosti je nadležan za očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti.
Prilikom obavljana svojih dužnosti on mora da postupa u skladu sa ciljevima i načelima koje
sadrži Povelja.
Posebna ovlašćenja koja su data ovom stalnom organu OUN jesu mirno rešavanje sporova.
UN su se izričito obavezale da će prihvatiti i izvršavati punovažno donete odluke Saveta
Bezbednosti.
66.GLASANJE U SAVETU BEZBEDNOSTI

Svaki član Saveta bezbednosti raspolaže jednim glasom.

Odluke koje se tiču postupka moraju da se donesu potvrdom 9 članova, bez obzira da li su to
stalni članovi ili su izborni.

Što se tiče pitanje koje su suštinske prirode(materijalnih pitanja) moraju da se donesu potvrdom
9 članova Saveta bezbednosti, ali u ovom slučaju, 5 članova moraju da budu stalni.

Glas 5 stalnih članova Saveta bezbednosti je jako važna. Bez njihovog glasa, retko koja odluka
može da se donese. Što znači, da se za većinu odluka koje donese Savet bezbednosti, 5 stalnih
članova moraju da se slože sa tom odlukom nezavisno od toga da li je to vezano za njihov
posredni ili neposredni interes.

Glasanje u Savetu bezbednosti je usresreženo na vlast 5 stalnih članova. Ta vlast jeste

>inhibitna vlast<, vlast koja može da spreči donošenje važnih odlka, da onemogući njihovo
stupanje na snagu.

‘’Jeltska formula’’ koja je usvojena u San Francisku 1945.godine, njom se ostvaruje težnja velikih
sila, 5 stalnih članova Saveta bezbednosti. Prva težnja je bila da se onemogući nadglasavanje
između saveznika i to na taj način što na svaku odluku koja bi se odnosila na slučaj pretnje miru,
povrede mira ili agresije, svaka od 5 stalinh članova Saveta bezbednosti mogla je da stavi veto.
Druga težnja je bila da se svakoj od 5 velikih sila omogući međunarodna politička delatnost, jer
skoro kod svake odluke koja nije saglasna njenoj politici, ona može da glasa protiv i da na taj
način uloži veto.

67.EKONOMSKI I SOCIJALNI SAVET

Na predlog koji je bio iznesen na konferenciji u Dambarton Oksu 1994.godine, Povelja je
predviđala još jedan stalan organ OUN, i to je bio Ekonomski i socijalni savet.

Sastoji se od 54 člana koje bira Generealna skupština na rok od 3 godine, i članovima koje
istekne mandat, mogu biti ponovo birani.

Nadležnost Ekonomskog i socijalnog saveta sastoji se:

1) U podsticanju, proučavanju i pripremanju izveštaja po međunarodnim, društvenim,
kulturnim, vaspitnim, zdravstvenim i srodnim problemima.
2) U podnošenju preporuka koje se tiču poštivanja i uvažavanja prava čoveka i njegovih
osnovnih sloboda

Radi izvršavanja ovih zadataka, Ekonomski i socijalni savet može da:

A. Priprema nacrte konvencija i da ih podnosi Generalnoj skupštini
B. Saziva međunarodne konferencije po svim pitanjima koje su u nadležnosti ovog organa
C. Zaključuje sporazume i da određuje uslove pod kojima će Specijalizovane agencije biti
povezane sa OUN, da usaglašaava rad specijalizovanih agencija i to pitem savetovanja i
da im u tom cilju daje preporuke, ali i da daje preporuke Generalnoj skupštini
D. Pruža obaveštenja Savetu bezbednosti i da mu ukazuje pomoć, ako on to bude tražio od
Ekonomskog i socijalnog saveta.

Ekonomski i socijalni savet rešava i druge zadatke koje mu podari Generalna skupština.

U ovom organu, svaki član ima jednog svog predstavnika i raspolaže jednim glasom.
Odluke u ovom organu se donose prostom većinom članova koji su prisutni i koji glasaju.

Sastaje se prema potrebama, a najmanje 2 puta godišnje.

Može da osniva pomoćne organe, i to komisije i odbore(komitete) koji mogu da zasedaju i onda
kada ovaj organ nije na okupu. Osnovani su: Funkcionalni komisije za tehnička pitanja I
Regionaln ek. komisije npr Za evropu.
68.SEKRETARIJAT UN
Generalni sekretar je glavni administrativni službenik OUN. Njega imenuje Generalna skupština
na preporuku Saveta bezbednosti. Mandat mu traje 5 godina uz mogućnost ponovnog izbora.
Generalnom sekretaru su Poveljom određeni značajni zadaci, a ne Sekretarijatu kao celini.
Funkcije generalnog sekretara su administrativne i izvršne prirode.
On prisustvuje sastancima Generalne skupštine, Saveta bezbednosti, Ekonomskog i socijalnog
saveta i Starateljskog saveta.
Na svakom redovnom zasedanju Generalne skupštine on podnosi svoj godišnji izveštaj o radu
OUN.

Generalni sekretar može da skrene pažnju Savetu bezbednosti o svakom pitanju koje može da
poremet međunarosni mir i bezbednost. On uz odobrenje Saveta bezbednosti obaveštava
Generalnu skupštinu o predmetima koji su na dnevnom redu Saveta bezbednosti, a tiču se
međunarodnog mira i bezbednosti.
Ima I politička ovlašćnja. Postupa po vlastitoj proceni, ne prima niti traži uputstva od
predstavnika, vlada,….
69.SPECIJALIZOVANE AGENCIJE

Poveljom su uspostavljenje Specijalizovane agencije su i to putem međunarodnih sporazuma.

Specijalizovane agencije imaju i određene međunarodne odgovornosti u oblasti privrede,
kulture, vaspitne i zdravstvene aktivnosti.
Članice specijalizovane agenciju nisu samo zemlje koje imaju članstvo u UN, već i zemlje koje
nisu članice UN.
Zbog sporazuma koje Specijalizovane agencije zaključuju sa Ekonomskim i socijalnim savetom
one stiču svoj status i pod određenim uslovima stupaju u vezu sa OUN. I ove sporazume
odobrava Generalna skupština.
Putem preporuka OUN se usaglašava politika i delatnost Specijalizovanih agencija i daje se
inicijativa za stvaranje novih Specijalizovanih agencija.

Specijalizovane agencije su u obavezi da daju godišnje izveštaje i to Ekonomskom i socijalnom

savetu. Sporazumima je predviđeno uzajamno učestvovanje u radu predstavnika Ekonomskog i
socijalnog saveta u Specijalizovanim agencijama i obrnuto. Predstavnici Specijalizovanih
agencija u Ekonomskom i socijalnom savetu nemaju pravo glasa. Predstavnici mogu u da
podnesu formalne predloge i amandmane ukoliko to zatraži punopravni član Ekonomskog i
socijalnog saveta.

Specijalizovane agencije međusobno mogu da zaključuju sporazume, ali da o njihovoj prirodi i

obimu obaveste Ekonomski i socijali savet.

Specijalizovane agencije su se obavezovale da će Savetu bezbednosti da pružaju podršku u

sprovođenju njegovih odluka radi održanja međunarodnog mira i bezbednosti.

Specijalizovane agencije su pravna lica, one imaju sposobnost da zaključuju međunarodne

sporazume, mogu da stiču i da raspolažu pokretnom i nepokretnom imovinom i imaju pravo na
pokretanje pravnog postupka.

NEKE OD NJIH: SVETSKA ZDRAVSTVNA ORGANIZACIJA, GRUPACIJA SVTSKE BANKE,

MMF, SVETSKA METEOROLOŠKA, SVETSKA TURISTIČKA,…

70.REGIONALNE ORGANIZACIJE

U vreme osnivanja UN već su postajale neke regionalne agencije. Povelja takođe ne isključuje
postojanje regionalning agencije i njihov zadatak jeste očuvanje međunarodnog mira i
bezbednosti. Ove regionalne organizacije moraju biti u skladu sa ciljevima i načelima UN.

Povelja ih posmatra kao sedište gde će se rešavati lokalni sporovi pre neko što budu izneti pred
Savet bezbednosti. One predstavljaju instancu koje je vezana za mirno rešavanje sporova.

Ukoliko se rešavanje lokalnog spora ne postigne mirnim putem, Savet bezbednosti je ovlašćen
da pomaže regionalin organizacijama tako što će sprovoditi prinudne mere. Ali, regionalne
organizacije ne mogu same sprovoditi prinudne mere, već im je za to potrebno odobrenje
Saveta bezbednosti.
NEKE OD NJIH: Organizacija američkih država,ARAPSKA LIGA, AFRIČKA UNIJA, EVROPSKA
UNIJA, NATO!!!!!!!

71.SAVET EVROPE I ORGANIZACIJA ZA EVROPSKU BEZBEDNOST I SARADNJU

I Savet Evrope
Glavni cilj ovog Saveta je unapređenje jedinstva članica i to putem zaštite ideala i načela koja
predstavljaju njihovu zajedničku baštinu i obezbeđenjem ekonomskog i socijalnog napretka.
Ovaj cilj se ostvaruje razmenom mišljenja, sporazumima i zajedničkim akcijama na
ekonomskom, socijalnom, kulturom, naučnom, pravnom području.

On nije nadležan da raspravlja o vojnim i bezbedonosnim pitanjima jer je za to nadležan NATO i

Zapadnoevropska unijs.

Statut Saveta Evrope predviđa 3 člana:

1. Komitet ministra
2. Savetodavnu skupštinu
3. Sekretarijat

Komitet ministra čine ministri inostranih poslova država i u tom sazivu on se sastavlja 2 puta
godišnje. On je političko telo sa najširim ovlašćenjima.
Daje preporuke državama članica, ali i usvaja tekstove ugovora i konvencija. Odlučuje o prijemu
novih članica, suspenziji članskih prava i isključenju iz Saveta Evrope.

Savetodavna skupština se sastoji od delegacija parlamenata država članica. Redovno

zasedanje skupštine je 4 puta godišnje, ali postoji mogućnost i vanrednog zasedanja.
Ona je savetodavni organ i nema ovlašćenja da donosi pravno obavezujuće odluke za države
članice. Za preporuke je potrebna ⅔ većina, a za rezolucije obična većina predstavnika država
članica.
Sekretarijat čije je središte u Strazburu, vrši administrativno-tehničke poslove u okviru Savetu
Evrope. Njega čine generalni sekretar i njegov mandat traje 5 godina, i službenici.
Podeljen je na više direkcija za odgovarajuće poslove i razna pitanja.

Najznačajniji zadatak Saveta Evrope je pripremanje i usvajanje Međunarodnih ugovora koji se

podnose državama članicama na ratifikaciju.

II Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju

Sastoji se iz 55 članova. U svom sastavu ima evropske države, Kanadu, SAD i bivše sovjetske
republike.

Osnovni cilj ove organizacije jeste rano upozorenje, sprečavanje sukoba, ali i popravljanje stanja
nakon sukoba. Ovo nije vojni savez, ova organizacija ne raspolaže vojnim sredstvima i nema
mogućnost da upotrebljava prinudne mere prema državama.

Ona polazi od staništa da državu ne treba posmatrati samo sa vojno-političke strane, već je
treba posmatrati i ekonomska kretanja i stanje ljudskih prava. I u skladu sa tim, postoje načela
na kojima počivaju odosi između država, ali i donosi država prema građanima i svrtana su u 3
celine:
1. Politička i vojna pitanja
2. Ekonomska i naučna saradnja
3. Očuvanje životne sredine i humanitarna pitanja, koja uključuju i ljudska prava.

Najvažnija načela iz završnog akta jesu:

1. Suverena jednakost država
2. Zabrana pretnje ili upotreba sile
3. Teritorijalni integritet država
4. Mirno rešavanje sporova
5. Poštovanje ljudskih prava

Sastanci šefova država ili vlada utvrđuju smernice i prioritete ove organizacije i održavaju se, po
pravilu, svake druge godine.
Ministarski savet koji je sastavljen od ministra inostranih poslova država članica, predstavlja
glavno telo za donošenje odluka i sastaje se jednom godišnje.

Parlamentarnu skupštinu čine poslanici iz država članica i njen zadatak je da raspravlja o

pitanjima koje spadaju u nadležnost ove organizacije.

Visoki savet koga čine predstavnici država na nižem nivou sastaje se najmanje 2 puta godišnje
u Pragu sa zadatkom da raspravlja o bužetskim i političkim pitanjima ove organizacije.

72.POVELJA UJEDINJENIH NACIJA I OPŠTA DEKLARACIJA O PRAVIMA ČOVEKA

I Povelja ujedinjenih nacija

Povelja sadrži nekoliko odredaba koje su značajne za ljudska prava. Države, pristupajući Povelji,
priznaju da su ljudska prava postala pitanje od međunarodnog značaja i da ne spadaju u njihovu
isključivu unutrašnju nadležnost. Povelja ne određuje vrste i sadržinju ljudskih prava. Ljudska
prava važe za sva lica bez obzira na nacionalnu pripadnost, pol, rasu. Ukidanje i sprečavanje
diskriminacije prvi cilj UN na polju ljudskih prava.

II Opšta deklaracija o ljudskim pravima

Komisija za ljudska prava je sačinila nacrt Opšte deklaracije o ljudskim pravima koji je
Generalna skupština UN usvojila 1948.godine. Donet je formi deklaracije, jer države tada nisu
bile spremne da prihvate međunarodni ugovor.

Sastoji se iz uvoda i operativnog dela koji ima 30 članova.

U uvodu se navode razlozi koji su doveli do donošenja Deklaracije.

Operativni deo Deklaracije može se podeliti na 3 grupu odredaba.

>Prva grupa sadrži potvrdu filozofske osnove ljudskih prava i itiče se da su sva ljudska bića
rođena slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima.
>>Druga grupa odredaba proklamuje opšte principe.
>>>Treću, centralnu ulogu u oblasti ljudskih prava ima načelo jednakosti i nediskriminacije.

Kad su u pitanju materijalna prava, Deklaracija sadrži osnovna građanska i politička prava i
slobode, kao i ekonomska, socijalna i kulturna prava. Katalog građanskih i političkih prava
obuhvata: pravo na život, slobodu i ličnu bezbednost, slobodu od ropstva, pravo na pravni
subjektivitet, jednakost pred zakonom, pravo azila, pravo na državljanstvo, pravo na imovinu,
pravo na brak i na osnivanje porodice, slobodu misli, savesti i vere, pravo na rad.

Za države ne postoji obaveza da ova prava unesu u svoje unutrašnje zakonodavstvo, niti su
dužna da među podnesu izveštaje o poštovanju ovih prava. Nije predviđen postupak u kome bi
se neka država žalilam da druga država ne poštuje proklamovana prava.

Usvajanje i sadržina Opšte deklaracije je veoma bitna jer se prvi put na jednom mestu
sakupljena i pobrojana sva ljudska prava.

73.PAKTOVI O PRAVIMA ČOVEKA

Generalna skupština UN je 1966.godine jednoglasno usvojila Međunarodni pakt o građanskim i

političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima čoveka, a
treći dokument je Fakultativni protokol uz Pakt o građanskim i političim pravima čoveka. Oba
pakta su stupila na snagu 1976.godine.

Ovi paktovi su otvoreni za potpis državama članica OUN i onim državama koje su članice
specijalizovanih agencija, državama članica Statuta Međunarodnog suda pravde.

Istovremeno sa Paktom o građanskim i političkim pravima čoveka usvojen je i poseban

Fakultativni protokol. Osnovni cilj njegovog donošenja je da se pojedincima omogući
neposredno obraćanje Komitetu za ljudska prava.

Drugi Fakultativni protokol uz ovaj Pakt o građanskim i političkim pravima čoveka je donet
1989.godine, a stupio je na snagu 1991.godine. Svrha ovog protokola jeste ukidanje smrtne
 kazne. Državama se jedino dozvoljava da zadrže smrtnu kaznu za vreme rata i to samo za
najteža krivična dela vojne prirode.

Kada je u pitanju Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima čovela tek je 2008.godine
usvojen Fakultativni protokol. Donet je u cilju jačanja međunarodnog nadzora za poštovanje
prava koja su sadržana u ovom Paktu.

74.PRAVO NARODA NA SAMOOPREDELJENJE

O pravu naroda na samoopredeljenje govorilo se jos u doba renesanse, a narocito za vreme francuske burzoaske
revolucije. Realan pocetak ovog prava treba traziti U delu njenog vodje Vladimira Iljica-Lenjina. Njegov
stav je bio otcepljenje ‘’od tudjih nacionalnih kolektiva’’ i ‘’stvaranje samostalnih nacionalnih država’’.
Za samoopredeljenje naroda se zalagao i Vudro Vilson. Vilson je predlagao da se pravo naroda na
samoopredeljenje unese I u Pakt društva naroda, ali su kolonijalne sile uspele da osujete taj njegov
pokušaj.
Za vreme Drugog svetskog rata pravo na samoopredeljenje naroda dolazi do bitnog izrazaja.O njemu govori
Atlanska povelja u tacki 3 u kojoj se priznaje pravo svih naroda da izaberu oblik vladavine pod kojim zele da zive.
U tezama iz Dambarton Oksa nije se nalazilo pravo na samoopredeljenje, ali je na zahtev mnogih malih
zemalja ušlo u Povelju ujedinjenih nacija.

U Paktu o građanskim i političkim pravima čoveka i Paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim

pravimačovela nalaze se odredbe u kojima se spominje pravo naroda na samoopredeljenje.
Svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje. Na osnovu ovog prava, oni slobodno određuju svoj
politički položaj.
Radi ostvarenja svojih ciljeva, svi narodi mogu slobodno raspolagati svojim prirodnim
bogatstvima i izvorimma. Ni u kom slučaju narod ne može biti lišen svojih vlastitih sredstava
opstanka.

Pravo svakog pojedinca jeste da se slobodno opredeli za politički, ekonomski, socijalni i kulturni
status one zajednice kojoj on pripada.
 Svim državana se nalaže da poštuju ovo pravo, ali i da rade na njegovom ostvarenju.

Pravo naroda na samoopredeljenje uključuje i stalnu suverenost nad svojim nacionalnim

bogatstvom i izvorima.

75.GRAĐANSKA I POLITIČKA PRAVA ČOVEKA

U Paktu o građanskim i političkim pravima čoveka u navođenju prava pošlo se od principa

samoopredeljenja naroda i neotuđive suverenosti nad prirodnim bogatstvima i izvorima.

Pre svega, neophodno je da nacija bude slobodna, da bi se govorilo o slobodi i o pravima

čoveka.
Prava koja spadaju u građanska i politička pravu jesu: pravo na život kao neotuđivo pravo
svakog čoveka, pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, pravo na slobodu kretanja i slobodnog
izbora mesta stanovanja, pravo na jednakost pred sudovima, pravo na slobodu mišljenja, pravo
glasa, pravo na jednakost pred zakonom. Niko ne sme biti držan u ropstvu, niti da bude
podvrgnut, bez svog slobodnog pristanka, medicinskom ili naučnom eksperimentu.

Sve strane ugovornice ovog Pakta su se obavezale da poštuju prava priznata ovim paktom. I u
cilju što boljeg obezbeđenja građanskih i političkih prava, svaka država ugovornica uzela je na
sebe obavezu da svakom licu zajemči potreban pravni lek.

Odstupanja od Pakta, ili pojedinih njegovih dela, moguće je samo u slučaju izuzetne javne
opasnosti koja preti opstanku nacije.

76.EKONOMSKA, SOCIJALNA I KULTURNA PRAVA ČOVEKA

….. Bila su predmet dugotrajnih diskusija u Ujedinjenim nacijama.Njihova primena nije zavisila samo od drzavnog
aparata pojedinih zemalja,vec I od opstih socijalnih I ekonomskih prilika.
Ujedinjene nacije su u svojim prvim predlozima o sadrzini Pakta imale u vidu samo gradjanska I politicka prava.
Ekonomski I socijalni savet je razmotrio nacrt Pakta I svojom rezolucijom zatrazio od Generalne skupstine misljenje
da li ima mesta ukljucivanju ekonomskih, socijalnih I kulturnih prava coveka u Pakt.Na zasedanju Generalna
skupstina je konstatovala da s u clanovima nacrta Pakta ne nalaze izvesna najosnovnija prava coveka I da u tom
smislu treba uvesti nuzne dopune. Tom prilikom Generalna skupstina je stala na stanoviste da su gradjanske I
politicke slobode u tesnoj I uzajamnoj vezi sa ekonomskim, socijalnim I kulturnim pravima I odlucila da se ova
prava ukljuce u Pakt. Skupstina je pozvala Komisiju da u tom smislu izvrsi ovaj zadatak.
Na zasedanju Generalne skupstine je odluceno da se rediguju dva pakta o pravima coveka - jedan koji ce sadrzavati
gradjanska I politicka prava I drugi koji ce obuhvatiti ekonomska, socijalna I kulturna prava.
Ovakvo rešenje pruža mogucnost državama da ne ratifikuju Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim
pravima i da na taj nacin zaobidju obaveze koje im namece ne samo Povelja,vec i Opšta deklaracija o
ljudskim pravima. S druge strane, postojala je opasnost d ate iste drzave ne ratifikuju jedinstven Pakt o
pravima coveka sto bi znacilo da gradjanska I politicka prava ostanu van domasaja medjunarodnog
prava.
U konacnom tekstu ovog Pakta, pored prava na samoopredeljenje, predvidjaju se I sledeca prava cije uzivanje
predstavlja ideal slobodnog ljudskog bica oslobodjenog straha I bede:
a. pravo na samoopredeljenje
b zabrana diskriminacije, narocito s obzirom na rasu, boju, pol, veroispovest, jezik, politicko ili kakvo
drugo mišljenje
c. jednakost muškaraca i žena
d .pravo na životni standard dovoljan za svako lice i njegovu porodicu
e. pravo na zaštitu zdravlja itd.

Posebna paznja posvecena je pravima koja u nekim zemljama ne dobijaju dovoljnu zastitu. Ljudi u tim zemljama
izlozeni su stalnoj opasnosti od nezaposlenosti pa Pakt u svojim clanovima predvidja ne samo pravo na rad,vec I
ostala prava u vezi sa njim:
a. Pravo svakog lica da uziva pravicne I povoljne uslove rada
b. Pravo svakog lica das a drugima obrazuje sindikate I da stupa u sindikat
c. Pravo na socijalno obezbedjenje ukljucujuci socijaslno osiguranje.

Porodica koja u Paktu ima obelezje prirodnog I osnovnog elementa drustva,dobila je posebnu zastitu. Ta zastita
obuhvata:
a. pravo na slobodno sklapanje braka,
b. zaštitu majki pre i posle rodjenja deteta,
c. posebne mere zaštite u korist sve dece i mladeži.
Najzad, predvidjeno je I pravo svakog pojedinca na obrazovanje , kao I ucesce u kulturnom zivotu.
Posto su ekonomska ,socijalna I kulturna prava coveka u Paktu formulisana vise kao programska nacela na cijem
ostvarivanju tek treba raditi, to su I mere za implementaciju prava iz ovog Pakta slabije I po intenzitetu I po
domasaju od mera predvidjenih Paktom o gradjanskim I politickim pravima.
Odstupanja su moguca samo na osnovu zakona, pod uslovom da su u skladu sa prirodom ovih prava i da
za cilj imaju unapredjenje opšteg blagostanja.

77.ZABRANA ROPSTVA

Do pocetka XIX veka trgovina robljem je bila dozvoljena I drzave su se cak borile da ostvare sto bolji polozaj u ovoj
vrsti trgovine. Medjutim, ropstvo predstavlja najizraženiji oblik povrede ljudskog dostojanstva, pa je zbog
toga sloboda od ropstva bila prvo ljudsko pravo zašticeno medjunarodnim pravom
Na Beckom kongresu 1815. godine doneta je nacelna deklaracija kojom je trgovina robljem proglasena povredom
evropskog medjunarodnog prava.
Tokom XIX veka pojedine drzave u Evropi svojim unutrasnjim propisima ukidaju ropstvo, a kasnije tu praksu slede
I drzave iz ostalih delova sveta.
Izmedju dva svetska rata problemom ropstva bavilo se Drustvo naroda.Pod njegovim okriljem zakljucena je
Konvencija o ropstvu ciji je cilj bio sprecavanje trgovine robljem I ukidanja ropstva uopste.Konvencija je ostala na
snazi I posle stvaranja Ujedinjenih nacija
usvojena je i Dopunska konvencija o ukidanju ropstva ,trgovine robljem I ustanova I prakse slicne ropstvu.
U obe konvencije ropstvo se definise kao stanje ili polozaj nekog lica nad kojim se vrse atributi prava svojine ili neki
od njih, a rob je lice koje ima taj status ili polozaj.
Konvencija zabranjuje I duznicko ropstvo, prinudu da neko zivi ili radi na zemljistu koje pripada drugom bez
mogucnosti da promeni svoj polozaj, obecanje ili udaja zene za naknadu, a da , pri tom, ona nema pravo da to
odbije, predaja udovice u nasledje drugom licu I prodaju maloletne dece od strane roditelja ili staratelja.

Drzave su se obavezale da proglase krivicnim delom akt stavljanja drugog u ropstvo ili podsticanje drugoga da
proda slobodu ili lica koja izdrzava, ucestvovanje u sporazumu sklopljenom u tu svrhu, kao I pokusaj I saucesnistvo
u vrsenju takvih akata.
Pored toga, drzave su u obavezi da preduzmu sve potrebne mere kako bi sprecile svoje vazduhoplove I brodove da
prevoze roblje, kao I da sprece da se njihove obale, luke I aerodromi koriste u tu svrhu.
Pored opste zabrane ropstva, medjunarodno pravo je posebnu paznju posvetilo zabrani trgovine belim robljem, tj.
zenama I decom. Na tom polju doneto je vise ugovora :
- Medjunarodni sporazum o suzbijanju trgovine belim robljem
- Medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine belim robljem
- Medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine zenama I decom
- Medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine punoletnim zenama

Nakon osnivanja Organizacije usvojena je Konvencija o suzbijanju trgovine ljudskim bicima I eksploatacije
prostitucije drugih lica.Ta konvencija imala je za cilj da iskoreni prostituciju I zlo koje prati trgovinu ljudima.
Konvencija zahteva od drzava ugovornica da kazne svako lice koje vrbuje, namamljuje ili zavodi, u cilju
prostituisanja, zatim, lice koje iskoriscava prostituisanje drugog lica, cak I uz njegov pristanak.
Drzavama se dalje namece obaveza da kazne I lica koja drze, upravljaju ili svesno finansiraju ili ucestvuju u
finansiranju neke javne kuce.

78.ZABRANA DISKRIMINACIJE ŽENA I KOMITET ZA UKIDANJE DISKRIMINACIJE ŽENA

I Zabrana diskriminacije žena

Do sada je doneto više deklaracija i konvencija koje su se odnosile na zabranu diskriminacije
žena. Prva je bila Konvencija o političkim pravima žena. Ona je jemčila ženama pravo glasa na
izborima, zatim da na izborima budu birane i da vrše sve javne funkcije koje su ustanovljene
unutrašnjim pravom.
Generalna skupština je 1979.godine donela Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije
žena.
Konvencija predviđa čitav niz obaveza država ugovornica, tj.država koje su ratifikovale ovu
konvenciju. Pre svega, obaveza države jeste da osude svaku diskriminaciju žene, u bilo kom
pogledu, zatim da ravnopravnost između žene i muškaraca unese u svoj ustav i u odgovarajuće
zakone. Države su se obavezale da će propisati sankcije ukoliko dođe do bilo kog oblika
diskriminacije žena, ali su se obavezale da će pružiti svim ženama da lakše ostvaruju svoja
prava. Obavezale su se i da će svim ženama omogućiti da budu jednale sa muškarcima u
političkom i javnom životu, da budu jednake u pogledu prava na državljanstvo, na obrazovanje,
jednakost pred sudovima.
Generalna skupština je 1999.godina usvojula i Fakultativni protokol uz ovu Konvenciju, ali taj
Fakultativni protokol nije jemčio neka nova prava žene, već je on donet sa ciljem da dopuni i
usavrši mehanizam nadzora nad sprovođenjem ove Konvencije. On omogućava ženama ili grupi
žena čija su prava povređena da se neposredno obrate Komitetu za ukidanje diskriminacije
žena, to je telo koje je osnovano donošenjem same Konvencije.

II Komitet za ukidanje diskriminacije žena

Sastavljen je od 23 člana visoko moralnih kvaliteta. Biraju se sa lise koje predloži država i
mandat im traje 4 godine.

Kao jedini oblik nadzora sama Konvencija je predviđala da države podnesu izveštaje o
upravnim, zakonskim, sudskim i drugim pitanjima. One su u obavezi da te izveštaje podnesu
nakon 1 godine od dana kada je država ratifikovala ovu Konvenciju, a zatim, na svake 4 godine
ili kada Komitet to zatraži.

Donošenjem protokola uz ovu Konvenciju iz 1999.godine, nadležnost Komiteta je dosta

proširena. Pojedinačno žena ili grupa žena mogu da podnesu prestavku Komitetu tvrdeći da je
došlo do kršenja prava koja jemči ova Konvencija. I moraju da budu pod jurisdikcijom države
ugovornice.

Prestavka se podnosi u pisanom obliku pošto su iscrpljena sva druga domaća pravna sredstva.
Komitet neće prihvatiti prestavku koja je anonimna, koja je upućena njemu u nameri da
zloupotrbi svoje pravo, koja je očigledno neosnovana.

Kada prestavka bude prihvaćena, onda dolazi do ispitivanja suštine stvari.I sam postupak se
završava usvajanjem mišljenja o podnetoj prestavki. To mišljenje nije obaveznog karaktera
primene i države nisu u obavezi da to mišljenje primenjuju već su u obavezi samo da u roku od 6
meseci obaveste Komitet kako su postupile u vezi sa problemom.
 79.ZABRANA RASNE DISKRIMINACIJE, APARTHEJD I KOMITET ZA UKIDANJE RASNE
DISKRIMINACIJE

I Zabrana rasne diskriminacije

Generalna skupštine je 1963.godine jednoglasno usvojila Deklaraciju o ukidanju svih oblika
rasne diskriminacije. U Deklaraciji stoji da je zabranjena diskriminacija svakog lica u pogledu,
pola, vere, jezika, rase.

Deklaracijom je predviženo da svako ima pravo na efikasnu i pravednu zaštitu svojih prava
putem nacionalnih sudovaka koji su nadležni da postupaju u pogledu date stvari.

Postupak za ostvarivanje ovih prava je uređen donošenjem Konvencije o ukidanju svih oblika
rasne diskriminacije koju je Generalna skupština donela 1965.godine.

Konvencija u cl. 1 pojam rasne diskriminacije definisala kao svako razlikovanje iskljucivanje, ogranicavanje ili
davanje prednosti ,koji se zasnivaju na boji ,precima, nacionalnom ili etnickom poreklu koji imaju za cilj ili rezultat
da naruse ili da kompromituju priznavanje,uzivanje ili sprovodjenje prava coveka I osnovnih sloboda.

Drzave se obavezuju da osude sve oblike diskriminacije, ukljucujuci tu rasnu segregaciju I aparthejd.
Osudjuje se I svaka propaganda ideja I teorija o superiornoati jedne rase nad drugom. U tu svrhu drzave imaju
sledece obaveze:
- Da ne preduzimaju bilo kakav akt ili postupak koji znaci rasnu diskriminaciju,
- Da ne podupiru, brane Ili pomazu rasnu diskriminaciju,
- Da poniste sve zakone I propise koji imaju za posledicu rasnu diskriminaciju,
- Da proglase kao povredu kaznjivu po zakonu svako sirenje ideja zasnovanih na rasnoj superiornosti ili mrznji
kao I podsticanje na vrsenje takvih akata,
- Da stave van zakona svaku organizaciju I ucesnike u propaganda delatnosti koje sire ili podsticu rasnu
diskriminaciju.

II Aparthejd
Aparthejd kao posebno teži oblik diskriminacije regulisan je Konvencijom o suzbijanju i
kažnjavanju zločina aparthejda.

Kao nacini izvrsenja ovog zlocina navedeni su:

- Uskracivanje clanovima rasne grupe prava na zivot I slobodu licnosti,
- Namerno izlaganje rasne grupe zivotnim uslovima koji treba da dovedu do njenog fizickog unistenja,
- Usvajanje zakonskih I drugih mera u cilju iskljucenja clanova rasne grupe iz politickog, ekonomskog, kulturnog
I socijalnog zivota,
- Podela stanovnistva po ransom kriterijumu I stvaranje posebnih zona za pojedine grupe,
- Zabrana mesovitih brakova
- Lisavanje organizacija I lica njihovih prava usled borbe protiv aparthejda.

Države ugovornice su preuzele na sebe obavezu da usvoje, zakonodavne, upravne i sudske

mere kako bi kažnjavala zločince koji izvrše neke od dela Aperthejda.

Ova konvencija danas nema značaj, kakav je imala u vreme kada je doneta, jer više nema tako
deških oblika sikriminacije.

III Komitet za ukidanje rasne diskriminacije

Konvencijom za ukidanje svih oblika rasne diskriminacije pd 1965.godine, obrazovan je i Komitet
za ukidanje rasne diskriminacije. On je imao zadatak da nadgleda poštovanje odredaba
Konvencije. Države ugovornice podnose redovno izveštaje o zakonodavnim, upravnim i sudksim
merama koje su preduzele u cilju sprovođenja odredaba Konvencije.

Komitet ima nadležnost da razmatra predstavke države ugovornice koja smatra da neke druga
država ugovornica ne poštuje odredbe Konvencije.To razmatranje predstavke se odvija u 2 faze.
>Prvo se odlučuje o dopuštenosti predstavke, tj.da li su iscrpljena sva unutrašnja sredstva.
Ukoliko se izdejstvuje mirenje, onda se formira petočlana ad hoc komisija za mirenje.Ima
nadležnost i da razmatra predstavke od strane pojedinaca ili grupe pojedinaca koji tvrde da im je
povređeno neko pravo koje im Konvencija jemči.

80.ZAPRANA TORTURE I KOMITET PROTIV TORTURE

I Zabrana torture
Konvencija protiv torture ili drugih nekih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kaznije je
usvojena 1984.godine

Prema ovoj konvenciji, TORTUTA je definisana kao svaki akt kojim se jednom licu namerno
nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica
obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za
čije se izvršenje osumnjičeno. zastrašivanje tog lica ili vršenje pritiska na njega …….. koja su
izvršena od strane službenog lica ili bilo kog drugog lica koje postupa u službenom svojstvu ili na
njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pritiskom.
>iz ove definicije vidimo da je bitno da tortura nije izvršeno od strane prvivatnih lica.

Konvencij nameće državama da preduzme efikasne zakonodavne, upravne i sudske mere kako
bi sprečile akte mučenja na svojoj teritoriji. Kao razloge za mučenje ne mogu se navesti nikakve
izuzetne okolnosti, kao ni ratno stanje.

Država je u obavezi da omogući svom građaninu da ako se na njegnoj teritoriji desio bio koji akt
mučenja, da to lise podnese tužbu nepristrasnom organu. Ukoliko se uspostavi da je to lice bilo
podvrgnuto mučenju, njemu će slediti pravična nadoknada, a ukuloko nastupi smrt prilikom bilo
kog akta mučenja, njegovi naslednici će imati pravo na nadoknadu.

Države su se obavezale da će na svojoj teritoriji sprečiti ne samo akte mučenja, već i sve akte
svirepog, ponižavajućeg postupanja.
Države namju obavezu da takve akte proglase krivičnim delima.

II Komitet protiv torture

Komitetom protiv torture i drugih svirepih, ponižavajućih, nečovečnih postupanja 1984.godine,
predviđeno je i stvaranje Komiteta protiv torture koji će imati zadatak da vrši nadzor nad
primenom odredaba konvencije.
Države ugovornice podnose mere koje su preduzele u cilju izvršavanja Konvencije. Prvi izveštaj
se podnosi u roku od godinu dana od stupanja na snagu konvencije za tu državu, a svaki
naredni izveštaj na period od 4 godine.

Komitet ima ovlašćenje i da razmatra predstvke države članice koja je prihvatila konvenciju, ali
samo protiv države članica koja je takođe prihvatila predstavku.

Komitet može i sam da sprovede istragu ukoliko dobije pouzdane informacije da se mučenje
sprovodi na neku teritoriju države ugovornice.

81.PRAVA DETETA I KOMITET ZA PRAVA DETETA

I Prava deteta
Pod ‘’detetom’’ se smatra svako lice koje nema navršenih 18.godina života, a koje po zakonu
nije steklo punoletstvo ranije.

Konvencija O PRAVIMA DETETA jemči prava deteta i nalaže država ugovornicama da poštuju i
sprovode zajemčena prava ove konvencije bez bilo kog oblika diskriminacije i bez obzira da li
zaštitu vrši neka privatna ili državna institucija.

Da bi se još više ojačala i zaštitila prava deteta, uz ovu konvenciju su 2000.godina usvojena još
2 protokola, a 2011. i treći protokol.

Fakultativnim protokolom o učešća dece u ratu znači da se propisuje minimalni uzrast za

učestvovanje u rati, a to je 18.godina života.
Fakultativni protokol o prodaji dece, dečijoj prostituciji I dečijoj pornografiji.

II Komitet za prava deteta

Uvajanjem konvencije o pravima deteta 1989.godine ustanovljen je i Komitet za prava deteta.
 Države imaju obavezu da podnese izveštaje u roku od dve godine od momenta kada ta
Konvencije kod njih stupi na snagu, a kasnije periodične izveštaje svakih pet godina.

Generalna skupštine je Fakultatitvnim protokolom uz Konvenciju o pravima deteta iz

2011.godine zajemčila i pravo podnošenja individualne predstavke Komitetu.

82.PRAVA OSOBA SA INVALIDITETOM I KOMITETA ZA PRAVA OSOBA SA INVALIDITETOM

Iako se radi o vrlo izrazenom problemu, medjunarodno pravo nije posvecivalo dovoljno paznje osobama sa
invaliditetom.Vrlo je mali broj medjunarodnih dokumenata, narocito onih obavezujucih, koji su sadrzali pravila
iskljucivo posvecena zastiti osoba sa invaliditetom. Imajuci u vidu znacaj problema u UN se pristupilo izradi
posebne konvencije o zastiti osoba sa invaliditetom. Generalna skupstina UN je formirala ad hoc komitet za ovo
pitanje I nakon njegovog cetvorogodisnjeg rada, krajem 2006. godine,usvojena je Konvencija o pravima osoba sa
invaliditetom.
Ova konvencija je za sada najznacajniji I najpotpuniji medjunarodni ugovor u kome je detaljno regulisana zastita
lica sa invaliditetom.
Ona prihvata sirok concept invaliditeta definisuci osobe sa invaliditetom kao “osobe koje imaju dugorocna fizicka,
mentalna, intelektualna Ili senzorna ostecenja koja u sadejstvu sa razlicitim barijerama mogu otezati puno I
efektivno ucesce ovih osoba u drustvu na osnovu jednakosti sa drugima.
Operativni deo Konvencije obuhvata cetrdesetak clanova koji se mogu podeliti u dve grupe:
1) Prvu cine odredbe materijalne prirode kojima su regulisana prava lica sa invaliditetom,
2) U drugoj grupi se nalaze odredbe procesnog karaktera posvecene mehanizmu medjunarodnog nadzora za
pracenje primene Konvencije.
. U Konvenciji nisu predvidjena neka nova I posebna prava za lica sa invaliditetom. Ona sadrzi slican katalog
ljudskih prava I sloboda koji postoji u drugim medjunarodnim ugovorima.Medjutim, ta prava su dovedena u vezu I
prilagodjena potrebama I polozaju lica sa invaliditetom.
Konvencijom su zajemcena prava na: zivot, slobodu I licnu sigurnost, pravo na jednakost pred zakonom bez
diskriminacije, pravo na pravnu I poslovnu sposobnost, pravo na postovanje fizickog I mentalnog integriteta ,
zabrana torture, pravo na zivot u zajednici, sloboda misli I izrazavanja, pravo na postovanje privatnosti I dr.
Kada su u pitanju ekonomska, socijalna I kulturna prava, Konvencija garantuje pravo na obrazovanje, zdravstvenu
zastitu, rehabilitaciju, rad I zaposljavanje, odgovarajuci zivotni standard I socijalnu zastitu, ucesce u kulturnom I
sportskom zivotu I dr.
U Konvenciji su sadrzane posebne odredbe posvecene zastiti zena I dece sa invaliditetom. Sva prava osoba sa
invaliditetom u Konvenciji su definisana kao obaveze drzave, sto znaci da ih one moraju primeniti u svojim
nacionalnim pravnim porecima.

Komitet za prava osoba sa invaliditetom

Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom obrazovan je Komitet za prava osoba sa invaliditetom koji broji 18
eksperata izabranih od strane drzava clanica na period od 4 godine. Da bi neko bio izabran za clana Komiteta mora
imati visoki moralni ugled I priznatu strucnost u oblastima uredjenim Konvencijom.
Prema samoj Konvenciji, Komitet je jedino nadlezan da razmatra izvestaje koje mu drzave ugovornice podnose o
merama preduzetim radi ostvarivanja prava priznatih Konvencijom I napretku u uzivanju tih prava.
Inicijalni izvestaj se podnosi u roku od 2 godine od ratifikacije Konvencije, redovni svake 4 godine I vanredni kada
Komitet to od drzave ugovornice zatrazi.

Fakultativnim protokolom uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom Komitetu je priznata I nadleznost da

prima I razmatra predstavke podnete od strane ili u ime pojedinaca ili grupa pojedinaca protiv drzave ugovornice
pod cijom se jurisdikcijom nalaze ukoliko oni smatraju da su bili zrtve krsenja Konvencije od strane te drzave.
Da bi mogla da bude uzeta u razmatranje predstavka mora da :
1) sadrzi puno ime I prezime podnosioca, tako da nisu dopustene anonimne predstavke.
Komitet nece prihvatiti predstavku koja je nespojiva sa odredbama Konvencije ili predstavlja zloupotebu prava.
2) Predstavka ne sme da se odnosi na pitanje koje je Komitet vec razmatrao ili je predmet postupka razmatranja,
ispitivanja I resavanja pred nekim drugim medjunarodnim telom.
3) Neophodno je da su iscrpljeni svi raspolozivi domaci pravni lekovi, osim kada je postupak po njima
neopravdano produzen ili je verovatno da oni nece imati efekta.
4) Komitet nece uzeti u razmatranje predstavku koja je ocigledno neosnovana ili nedovoljno potkrepljena
dokazima
5) Poslednji uslov je da se povreda prava na koju se odnosi predstavka dogodila posle stupanja na snagu
Fakultativnog protokola.
Kada su ovi uslovi ispunjeni Komitet na poverljiv nacin dostavlja predstavku drzavi koja u roku od sest meseci treba
da se o njoj izjasni. Ispitivanje predstavke se zavrsava usvajanjem misljenja koje, zajedno sa preporukama ukoliko ih
ima, Komitet dostavlja drzavi I podnosiocu predstavke.
Preporuke nisu obavezne, nemaju izvrsnu snagu I za njihovo nepostovanje nije predvidjena nikakava sankcija.
 83. Prava radnika migranata I Komitet za zastitu prava svih radnika migranata I clanova njihovih
porodica

Vise od 200 miliona ljudi zivi I radi u drzavama u kojima nisu rodjeni ili cije drzevljanstvo nemaju.Veoma veliki
broj ovih lica jesu radnici migranti. U UN je prvi put skrenuta paznja na problem radnika migranata u rezoluciji
Ekonomskog I socijalnog saveta koja je doneta povodom ilegalnog transporta radnika iz Afrike u Evropu I njihove
eksploatacije. Generalna skupstina je posvetila nekoliko rezolucija problemu radnika migranata.
U okviru UN obrazuj s radna grupa za izradu posebnog ugovora o sveobuhvatnoj zastiti radnika migranata. Na
osnovu njenog nacrta Generalna skupstina usvojila Konvenciju o zastiti prava svih radnika migranata I clanova
njihovih porodica.
Konvencija se primenjuje na celokupni proces migracije radnika I clanova njihovih porodica, pocevsi od priprema,
napustanja drzave porekla I tranzita, preko boravka u drzavi zaposlenja ,sve do povratka u otadzbinu.
Ova konvencija je prvi medjunarodni dokument koji daje pojam radnika migranta.
Izraz “radnik migrant” oznacava osobu koja ce biti angazovana ili je angazovana za obavljanje delatnosti uz
novcanu naknadu u drzavi ciji ona nije drzavljanin.
Konvencija pod pojam radnika migranta svrstava I pogranicne radnike, sezonske radnike, mornare I radnike na
priobalnim postrojenjima koji imaju dozvolu za rad I boravak, putujuce radnike, radnike koji rade na odredjenim
projektima I samozaposlene radnike. Konvencija se ne odnosi na radnike zaposlene kod medjunarodnih organizacija
ili osobe upucene ili zaposlene od strane drzave van njene teritorije, osobe koje se u stranoj drzavi naseljavaju kao
investitori, izbeglice, osobe bez drzavljanstva, student, osobe koje se nalaze na obuci u inostranstvu, mornare I
radnike na priobalnim postrojenjima koji nemaju dozvolu za rad I boravak.
Kad su u pitanju” clanovi porodice” Konvencija pod njima podrazumeva supruznika radnika migrant ili osobu koja
je sa njim u odnosu koji, prema pozitivnom zakonodavstvu, ima isto dejstvo kao brak, kao I njegovu decu I druge
osobe koje izdrzava.

U pogledu konkretnih pojedinacnih prava, Konvencija razlikuje prava svih radnika migranata I clanova njihovih
porodica I ostala prava radnika migranata. Prva grupa prava pripada svim radnicima migrantima I clanovima
njihovih porodica bez obzira na pravni status u drzavi zaposlenja, dok su ostala prava dostupna samo radnicima
migrantima koji regularno borave I rade u stranoj drzavi.
Konvencija ne predvidja nova prava iskljucivo posvecena radnicima migrantima,vec ponavlja prava sadrzana u
vazecim medjunarodnim ugovorima o ljudskim pravima,
Neka od klasicnih prava su prilagodjena polozaju radnika migranata I clanova njihovih porodica. To su: zabrana
neovlascenog oduzimanja I unistavanja licnih dokumenata, zabrana masovnog I nezakonitog individualnog
proterivanja, pravo na diplomatsku zastitu drzave porekla, Radnicima migrantima koji regularno borave I rade u
stranoj drzavi I clanovima njihovih porodica, Konvencija priznaje sledeca dodatna prava : slobodu kretanja I
nastanjivanja, jednak tretman sa domacim drzavljanima u mnogim oblastima, pravo na informisanje o svim
uslovima boravka I rada u drzavi koja im je za to izdala dozvolu, pravo na formiranje udruzenja I sindikata I dr..

Znacajan problem kod ove Konvencije je prilicna uzdrzanost vecine drzava u procesu njene ratifikacije.
Komitet za zastitu prava svih radnika migranata
Konvencijom o zastiti prava svih radnika migranata I clanova njihovih porodica stvoren je Komitet za zastitu prava
svih radnika migranata I clanova njihovih porodica. Komitet danas ima 14 clanova.Njih biraju drzave ugovornice
Konvencije. Izbor se vrsi sa liste kandidata koje ugovornice imenuju, s tim da one mogu predloziti po jednog svog
drzavljanina za tu funkciju, pri cemu se u obzir uzima ravnomerna geografska zastupljenost, ukljucujuci kako
drzave porekla, tako I drzave zaposlenja, kao I predstavljenost glavnih pravnih sistema.
U obaveznu nadleznost Komiteta spada razmatranje izvestaja koje podnose drzave ugovornice. Strane ugovornice
mogu davanjem posebnih izjava prihvatiti njegovu nadleznost da razmatra medjudrzavne I individualne predstavke.
Komitet moze primati I razmatrati ove predstavke samo ukoliko se odnose na drzavu koja je priznala takvu
nadleznost komiteta.
Sve strane ugovornice imaju obavezu da u roku od jedne godine nakon sto Konvencija za njih stupid na snagu
podnesu Komitetu izvestaj o zakonodavnim, sudskim, upravnim I drugim merama koje su preduzele radi
sprovodjenja prauzetih obaveza. Nakon toga, drzave imaju obavezu da svakih 5 godina podnose periodicne
izvestaje, , a Komitet od njih u svakom momentu moze zatraziti I podnosenje vanrednih izvestaja.
Davanjem posebne izjave drzava ugovornica moze ovlastiti Komitet da razmatra predstavke u kojima druga
ugovornica tvrdi da ona ne ispunjava svoje obaveze iz Konvencije, Komitet donosi izvestaj o pitanju koje je pred
njega izneto. Ukoliko su strane dosle do prijateljskog resenja ono se unosi u izvestaj Komiteta..
Konvencija dopusta Komitetu da razmatra predstavke podnete od strane pojedinaca koji tvrde da su njihova prava
povredjena ako drzava ugovornica pod cijom jurisdikcijom se oni nalaze posebnom izjavom prihvati ovu nadleznost.
U tom slucaju pojedinci koji smatraju da su zrtve krsenja prava iz Konvencije mogu se obratiti Komitetu pod istim
uslovima koji se traze I kod drugih ugovornih tela:
- Da su iscrpljena domaca pravna sredstva,
- Da to pitanje nije bilo, niti je predmet rasprave pred nekim drugim medjunarodnim telom,
- Da predstavka nije anonimna ili rezultat zloupotrebe prava,
- Da nije nespojiva sa odredbama Konvencije.
Predstavku koja ispunjava pomenute uslove Komitet upucuje drzavi na odgovor koji se moze dati u roku
od 6 meseci. Nalazi Komiteta nisu obavezujuci za drzave ugovornice