Универзитет у Београду

Филозофски Факултет
Одељење за историју

Семинарски рад
Федералистичка странка у Сједињеним
Америчким Државама

Наставник: Студент:
др Милош Ковић Милан Вуковић ИС 13/41

Београд,
2016. године

0
 Увод
У току рата за америчку независност политички врх је полако почео да се
дели по питању будућег уређења државе. Сам народ у Сједињеним Државама у
овом периоду није био у потпуности опредељен да ли да се бори за независност
или да остане под британском круном, зато је наредни период веома битан јер су се
за релативно кратко време дефинисала два виђења како Америка треба да изгледа.
По ослобађању од Британаца главно питање је било да ли ће веће надлежности
имати државе или федерација и на томе је створена прва политичка подела. У доба
Конфедерације јасније се дефинише политика водећих људи две супротстављене
групе, Александра Хамилтона и Томаса Џеферсона, чији су погледи у највећој мери
утицали и на изглед потоњег устава који је ипак више нагињао ка федерализму али
је остављао довољно простора за надградњу која ће уследити. Федералистичка
странка иако је постојала знатно краће од Реупубликанске играла је велику улогу у
устројсву Сједињених Држава.

Аристократски покрет у револуционарном

периоду
У унутрашњем политичком развитку Сједињених Америчких Држава током
револуционарног периода основни чинилац је био међусобни утицај два супротна
покрета. Они се могу грубо описати као демократски и аристократски, радикални и
конзервативни, или аграрни и меркантилистички.1
Аристократски покрет имао је велики број присталица међу трговцима и
земљопоседницима. Један од најзначајнијих људи у овом покрету је био
Александар Хамилтон.2 Рођен је у западној Индији и дошао је у Њујорк још као
дечак. После рата за независност, у коме је највећи део времена провео као официр
штаба Џорџа Вашингтона, женидбом је ушао у богату породицу Скајлер и постао
адвокат у Њујорк Ситију.3 Хамилтон и његове присталице су тврдили да би
владавина већине довела до пљачке богатих од стране сиромашних. Они су се
залагали за једну јаку владу која би се налазила под надзором више класе и желели
су да Сједињене Државе задрже неке традиционалне институције Европе.4
Аристократе су сматрале да власти треба да штите имовинска права
пословних људи, посебно да спроводе у живот обавезе које проистичу из
трговачких уговора. По њима, држава треба да усвоји финансијску политику која би
ишла на руку кредиторима и да пружи подршку према западним земљама.5
1
H. B. Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd 1985, 139.
2
H. B. Parks, нав. дело, 140.
3
H. B. Parks, нав. дело, 163.
4
H. B. Parks, нав. дело, 140.
5
H. B. Parks, нав. дело, 141.

1
 Већина присталица владавине више класе, нарочито трговци на Северу,
желела је да власт појединих држава буде ограничена и да се оснује једна јака
национална влада. У осамнаестом веку у Сједињеним Државама, уопште, групе
богатих пословних људи биле су за јаку националну владу, те су доказивале да она
треба да води и усмерава економски развој државе, док су демократскији елементи
желели да власт буде строго ограничена.6
На почетку рата за независност аристократски елементи неких држава су
губили моћ због тога што су многи њихови чланови били или лојалисти или
равнодушни према независности.7 Међутим, Џон Адамс каснији федералиста, 1775.
указује да власт британског парламента не може да се протегне преко океана и да
једина веза која спаја колоније са Енглеском јесте заједничка лојалност према
круни.8
У току рата за независност у Конгресу су била унутрашња политичка
размимоилажења. Групу која је нагињала ка јакој централној власти представљали
су људи као што су били Џон Џеј из Њујорка и богати филаделфијски трговац
Роберт Морис. Насупрот њима била је група која је нагињала ка демократској
власти.9

Федералисти у Конфедерацији
Од оснивања до краја Конфедерације, једна мала али утивајна група људи
залагала се за стварање једне ефикасне федералне владе. Овај покрет је у почетку
имао подршку трговаца и великих земљопоседника, а противници су му били
заступници интереса фармера. Федералисти су осећали да је сада земљи више било
потребно јединство и дисциплина него шира слобода. Међу њима су се налазили
Џемс Медисон из Вирџиније и Александар Хамилтон.10
На одредбе Конфедерације група федералиста гледала је као на основу за
једну стварну унију. Године 1781. они су имали довољно снаге да лише групу која је
контролисала Конгрес и да на њено место поставе конзервативне лидере. После
неуспеха да се Конфедерацији обезбеди право да расписује порез и регулише
трговину, федералисти су почели да се залажу за образовање једне потпуно нове
владе.11

Федералисти и устав

6
H. B. Parks, нав. дело, 141.
7
H. B. Parks, нав. дело, 142.
8
„Džon Adams, Novangulus“, у: Dokumenti o američkoj istoriji (1606-1955), приредио D. R.
Živojinović, Beograd 1971, 146-148.
9
H. B. Parks, нав. дело, 132.
10
H. B. Parks, нав. дело, 148-149.
11
H. B. Parks, нав. дело, 149.

2
 После неуспеле буне Данијела Шејлса у долини Конектиката, опасност од
избијања грађанског рата је подупрла групу федералиста у њиховој кампањи за
једну јачу владу. На Хамилтонов предлог делегати су се састали у Филаделфији
1787. године. Вашингтон је изабран за председавајућег. Џемс Медисон је био
најкориснији члан скупа. Већина делегата је хтела да створи једну централну владу
која је била довољно јака да одржава ред. Хамилтон је тврдио да је немогуће
створити једну ефикасну владу уколико се суверенитет појединих држава потпуно
не укине, али остали чланови скупа су сматрали да је овај став сувише екстреман. 12
Након доношења устава у кампањи за његову ратификацију, његови
браниоци су могли да рачунају на подршку већине припадника класе богатих. У
почетку се већина становништва противила ратификацији устава. Међутим,
представници федералиста су били вештији политичари. Медисон, Хамилтон и Џеј
су објашњавали устав у серији чланака под насловом „Федералист“. 13 Џемс
Медисон је указао на опасност од постојања фракција и тираније већине.14

Федералисти у Вашингтоновој
администрацији
Изборни колегијум је 1789. године једногласно изабрао Џорџа Вашингтона
за председника, док је Џон Адамс постао потпредседник. Два главна положаја у
федералној влади, положај државног секретара за иностране послове и министра
финансија додељена су Томасу Џеферсону, односно Александру Хамилтону. 15
Министарство финансија је било далеко најбоље организовано од свих служби
државе и било је знатно веће од министарства иностраних послова и рата. 16 Године
1789. донет је Закон о судству, на основу којег је Врховни суд морао да се састоји од
шест чланова. Вашингтон је за врховног судију поставио Џона Џеја из Њујорка.17
Александар Хамилтон је брзо постао водећа личност у администрацији.
Главни циљ његове финансијске политике је успостављање једног савеза између
федералне владе и класе богатих.18
Захваљујући Хамилтоновој препоруци дуг наслеђен од Конфедерације је
исплаћен у номиналној вредности и федерална влада је преузела дугове појединих
држава.19 Хамилтон је инсистирао 1791. године да Конгрес изда повељу за стварање
народне банке и истичући да се ово право може из устава извући на основу права

12
H. B. Parks, нав. дело, 150-151.
13
H. B. Parks, нав. дело, 156.
14
„Džems Medison, Federalist br 10”, у: нав. дело, приредио D. R. Živojinović, 64-69
15
H. B. Parks, нав. дело, 161-162.
16
F. Dženkins, Istorija Sjedinjenih Država, Beograd 2002, 71.
17
H. B. Parks, нав. дело, 162.
18
H. B. Parks, нав. дело, 162-163.
19
H. B. Parks, нав. дело, 163-164.

3
федералне владе да убира порез, кује и позајмљује новац. 20 Иако се Џеферсон томе
противио Конгрес је усвојио предлог о оснивању банке.21
Присталице Хамилтона, углавном исти они који су водили кампању за
ратификацију устава, наставили су да се називају федералистима, док су се њихови
противници назвали републиканцима. За Хамилтона су били они који су сматрали
да демократија значи владавину руље и анархију. Кичму Федералистичке странке
чинили су северњачки трговци, нарочито они у Новој Енглеској. Медисон се
окренуо протих Хамилтона 1790. У току расправа о банци, на Медисонову страну је
прешао Џеферсон. Њих двојица су чинили основу Републиканске странке.
Џеферсон је веровао да Хамилтон тајно ради на уништењу републиканске власти у
Сједињењним Државама и успостављању монархије по европском узору.22
Федералистичка и Републиканска странка су почеле да се уобличавају 1791.
године. Чланови Конгреса опредељивали су се за једну или за другу. Вашингтон,
мада углавном наклоњен федералистима, задржао је у кабинету и Хамилтона и
Џеферсона. Тек доласком Тимоти Пикеринга у кабинет администрација је постала
искључиво хамилтоновска.23
Федералисти су на револуционарну Француску гледали као на пример онога
што је најгоре у људком друштву, резултат онога што се дешава када нација напусти
традиционалне стандарде и друштвене хијерархије.24
Хамилтон је 1793. бранио Вашингтонову неутралност у рату између
Енглеске и Француске. Хамилтон истиче да Сједињене Државе не располажу силом
нити су обавезне да притекну у помоћ Француској. По њему влада мора бринути за
себе.25

Адамсова администрација
На изборима за председника 1796. Џон Адамс, кандидат федералиста је
победио Џеферсона. Џон Адамс је први пут ушао у политику као штићеник свог
рођака Сема Адамса, није веровао у мудрост већине али није за разлику од
екстремних федералиста мудрост поистовећивао са богатством. Он је веровао да се
слобода може сачувати само равнотежом између богатих и сиромашних. Адамс није
сменио кабинет, тако да је на људе у њему имао највећи утицај Хамилтон, иако се
1795. вратио адвокатури.26
Првих година Адамсове администрације претио је Сједињеним Државама
рат са Француском. Французи су били озлојеђени што су Американци прихватили
уговором који је склопио Џон Џеј британску блокаду, те су Сједињене Државе
сматрали за савезника Британије. Федералисти су све отвореније нагињали рату.
Адамс шаље мисију у Француску, међутим њу су примила три анонимна Француза
20
„Hamiltonovo mišljenje o ustavnosti narodne banke SAD“, у: нав. дело, приредио D. R. Živojinović,
77-80.
21
H. B. Parks, нав. дело, 165.
22
H. B. Parks, нав. дело, 165-166.
23
H. B. Parks, нав. дело, 167.
24
F. Dženkins, нав. делo, 71.
25
„Hamiltonova odbrana principa nacionalnog interesa“, у: нав. дело, приредио D. R. Živojinović, 96-98.
26
H. B. Parks, нав. дело, 171.

4
(господа X,Y,Z) који су желели мито и зајам за француско владу. Амерички
изасланици су одбили понуду. Конгрес је 1798. донео законе о странцима и
непријатељској пропаганди. На понуду Француза за споразум, Адамс је упркос
противљењу федералиста послао мисију у Париз која је утврдила мир. Тако да до
рата са Француском никад није ни дошло.27
Џон Адамс је изгубио на изборима 1800. и нови председник је постао Томас
Џеферсон. Последњих дана своје администрације 1801, Адамс је поставио многе
федералне судије.28 Он се такођe тад решио за најбољи потез у току своје
администрације именовавши Џона Маршала за председника Врховног суда, који је
вршио ту функцију чак тридесет и четири године. Маршал је имао позитивно
мишљење о капитализму, банкама и индустрији, а такође је имао поверење у
имовину као изворни гарант слободе.29 Он је од суда начинио стожер савезне владе
и необично ефикасан инструмент контроле других органа власти. Његова одлука из
1803. у случају Мериленд против Медисона успоставила је принцуп да суд има
право и дужност да одбаци законе које доноси Конгрес ако се тим законима крши
устав. Маршал је такође 1819. године пресудом осујетио план државе Мериленд да
опорезује централну банку.30

Опадање федерализма
После Адамсове администрације Федералистичка странка никада више није
победила на изборима, али је својом контролом судства извршила трајан утицај на
америчке институције.31 Крајем века неки федералисти су почели да планирају
стварање једне засебне конфедерације од Нове Енглеске и Њујорка за време
Џеферсонове администрације. Овиме је странка осудила себе на брзу пропаст.
Александар Хамилтон је страдао у револверашком обрачуну са Ароном Бером 1804.
године.32 Федералистичка странка преживела је још неколико година да би пре
1820. практично престала да постоји.33

27
H. B. Parks, нав. дело, 171-173.
28
H. B. Parks, нав. дело, 174.
29
P. Džonson, Istorija američkog naroda, Beograd 2003, 218-219.
30
F. Dženkins, нав. делo, 69-70.
31
H. B. Parks, нав. дело, 174.
32
H. B. Parks, нав. дело, 180-181.
33
H. B. Parks, нав. дело, 189.

5
 Литература
Dokumenti o američkoj istoriji (1606-1955), приредио D. R. Živojinović, Beograd 1971.
Parks H. B., Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd 1985.
Dženkins F., Istorija Sjedinjenih Država, Beograd 2002.
Džonson P., Istorija američkog naroda, Beograd 2003.