3.

УЧИТЕЉ И УЧЕНИК

Круг ученика. Хришћанство је у историји почело да се формира стварањем круга

дванаесторице Христових ученика. При томе је сва иницијатива била Исусова. Он је
позивао, а они су се одазивали позиву. Изабраност у круг Исусових ученика значила је
уједно привилегију и захтев да остану верни свом призиву. Христови ученици, као и
ученици Јована Крститеља, припадали су различитим друштвеним групама, често
међусобно супротстављеним. Са друге стране, сви су припадали средњем слоју, јер видимо
да свако продаје или напушта нешто када полази за Учитељем.
Односи у кругу. Центар круга Христових ученика био је сам Учитељ, преко кога су
сви били повезани. Исусова власт у свом кругу социолошки се одређује као харизматска
власт. При томе, однос између Исуса и апостола суштински се разликује од односа онога
који подучава и онога који се подучава. Основне карактеристике односа подучавалац–
подучавани су следеће: однос има циљ и објекат – преношење знања или способности од
подучаваоца подучаваном, при чему је однос међу њима делимичан; подучавани приступа
подучаваоцу; учесници односа нису незамењиви, а понекад могу и међусобно заменити
места; подучавање се може одвијати било када. Основне, пак, карактеристике односа
учитељ–ученик су следеће: однос је сасвим личан и потпун, будући да је самоциљ, и
састоји се у томе што учитељ ученику приноси самога себе; учитељ бира и позива ученика;
учесници односа су незамењиви, и никада не мењају места међу собом; однос се остварује
у одређеном тренутку благодати.
Власт као служење. Исус харизматску власт тумачи као приношење и служење у
љубави и смирењу. Тиме се појам власти не укида, него се поставља на нову основу.
Равнотежа се чува тиме што се од ученика захтева слеђење учитеља, и то бескомпромисно
слеђење које има дубоке егзистенцијалне последице: напуштање сваке овоземаљске везе и
приступање новом начину живота који значи потпуно потчињавање вољи Божијој, што
опет имплицира суштинске друштвене и етичке последице. Ученици треба да следе
пример љубави и смирења који им Учитељ својим животом пружа.
Значај дванаесторице. Круг дванаесторице има нарочит симболички, историјски и
есхатолошки значај. Њихов број је број племена Израиљевих, а они су „остатак“ који је,
према схватању јудаизма, постојао и у временима највеће апостасије. Они су „остатак“
који, представљајући 12 племена, прихвата долазак Царства Божијег. У историји, они су
„со земљи“, „светлост свету“, „град који на гори стоји“. Приликом наступања последњих
времена они ће „сести на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих“.
Структурне разлике међу дванаесторицом. Петрово непоколебиво исповедање
вере у Исуса као Месију повезује се са оснивањем Цркве. Он је гласноговорник
дванаесторице. Јован има нарочито место као онај „који се наслонио на груди Учитељеве“.
Јуда Искариотски је био задужен за кесу са новцем. Постепено се издваја ужи круг
сачињен од Петра, Јакова и Јована, који прате Христа приликом најважнијих догађања
(нпр. преображење). Ове структурне разлике припремају терен за каснију организациону
структуру Цркве.
Смрт Учитеља је кључан моменат у животу ученика. Они су се на кратко расули,
да би их његово васкрсење убрзо поново сјединило, у очекивању његовог другог доласка.
Тако је уједно присутна историјска и есхатолошка димензија – очекује се Царство Божије,
али то очекивање је у времену, које је сада преосмишљено као могућност мисије.
Назив „хришћани“ је незнабожачког порекла, и у складу са тада актуелном
традицијом да се религије називају према оснивачу. Иако спољног порекла, назив
„хришћани“ се добро уклопио у свест верника о њиховој дубокој повезаности са Христом.
Иста свест изнедриће један други појам – „тело Христово“. Када се појаве јереси,
јеретици ће сами себе, сходно наведеној традицији, називати према свом оснивачу. Црква
је прихватала ове називе, јер су они добро одражавали суштину самих јереси – у очима
Цркве оне су отпадање од Христа и присаједињавање јересијарху.

4. НАСТАНАК МОНАШТВА

Монаштво је општерелигијски феномен, који је постојао и пре хришћанства, најпре

у источним религијама. Смисао монаштва у овим религијама било је бекство од света. И у
јеврејству је постојала монашка заједница – есени.
Подвижништво је суштински елемент хришћанства, будући последицом рађања
новог човека у Христу. Одрицање од света је хришћански идеал од почетка. Сваки
хришћанин је позван да у свету живи као путник и странац, који очекује долазак Царства
Божијег. При томе, свет се не одбацује, као у источним религијама, него очекивање
Царства значи упрао очекивање преображења света, а не његовог уништења. Од самих
почетака имамо извештаје о подвизима девствености или безбрачности, затим поста и
послушности, иако они дуго неће попримити институционализован вид.
Постојали су и екстремни ставови, оличени у дуалистичким сектама
постапостолског периода (гностици, маркионити, монтанисти). Ове заједнице су свет
сматрале суштински лошим, творевином злог бога. Својим настројењем, оне су биле
ближе источним религијама него хришћанству – подвиг је за њих значио одбацивање
света.
Монаштво као такво у Цркви се појављује у 3. веку, да би институционално било
организовано у 4. веку. Кључна четири момента која су допринела овоме била су: велики
прогони од средине 3. века, државно признавање хришћанства у 4. веку, општа економска
и друштвена криза, и јачање институционалности у Цркви.
1. Бежећи од прогона, хришћани су напуштали насељене области и насељавали се у
пустим местима, где су их власти тешко могле пронаћи. За очекивати је да се овај процес
зауставио престанком прогона, штавише да је добио реверзибилан смер.
2. Међутим, престанак прогона и признавање Цркве од стране државе још више
подстичу наведени процес, доводећи га до кулминације. Наиме, хришћани стичу
повлашћен положај у друштву, што је довело до тога да су масе појуриле у Цркву, без
искрених намера и истинске вере. Ревнитељи истинског хришћанског живота често
напуштају првобитне црквене заједнице и почињу изолован живот у пустим областима.
Како каже Василије Велики, „душа, када је упућена на мноштво грешника, није у стању да
опажа грехе у себи и да их кроз покајање сасече“. Извесно умирање у равни хоризонталног
заједничарења има за циљ васкрсење у равни заједнице са Богом, чиме се ступа у једну
дубљу и истинскију заједницу заједничарења са другима.
3. Сиромаштво, повећање пореза и друштвена превирања у време Диоклецијана
свакако су допринели напуштање насељених области, које је значило и ослобађање од
великих економских и друштвених притисака. Томе у прилог говори чињеница да је
монаштво највећег маха узело у Египту, који је био највише погођен овом кризом.
 4. Јачање институционалних форми у Цркви ограничило је харизматске димензије.
Потреби развоја харизматског живота одговарало је монаштво, које је било аутентичан
одговор Цркве на ову потребу, за разлику од ранохришћанских секти, које су одбациле
сваку институционализацију. Црква институционализацију никада није схватала као
одрицање од првобитног начина живота, него као његов напредак. Монаштво је, дакле,
отворило нов простор за харизматски живот Цркве, који не бива супротстављен
институционалним формама, него ће ускоро (на васељенским саборима) бити успешно
уклопљен у њих.