Velika Britanija I Makedonsko Pitanje 19 PDF

АЛЕКСАНДАР РАСТОВИЋ
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ

1903-1908. ГОДИНЕ
INSTITUTE OF HISTORY
Monographs
Volume 60
ALEKSANDAR RASTOVIĆ
GREAT BRITAIN AND

THE MACEDONIAN QUESTION
1903-1908
Editor-in-chief
Srđan Rudić, Ph.D.

Director of the Institute of History
Belgrade
2011
ISTORIJSKI INSTITUT
Посебна издања
kwiga 60
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА
И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ
1903-1908. ГОДИНЕ
urednik
dr Sr|an Rudi}
Direktor Istorijskog instituta
Beograd
2011
recenzenti:
Драгољуб Живојиновић, дописни члан САНУ

др Славенко Терзић
Objavqivawe ove kwige finansijski je pomoglo
MINISTARSTVO ZA NAUKU I TEHNOLO[KI RAZVOJ

VLADE REPUBLIKE SRBIJE
Књига настала као резултат рада на пројекту

Министарства науке и технолошког развоја ев. бр. 147036А
“Између европских узора и стереотипа: српска национална интеграција 1804-1918.”
САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР 7
УВОД
МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ ИЗМЕЂУ 1878. И 1903. ГОДИНЕ 13
ПРВА ГЛАВА
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА О МАКЕДОНИЈИ
БРИТАНСКИ ПОГЛЕДИ НА МАКЕДОНИЈУ

КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА 27
МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ У БРИТАНСКОМ ПАРЛАМЕНТУ

ОД 1903. ДО 1908. 49
ЕНГЛЕСКА ЈАВНОСТ О МАКЕДОНСКОМ УСТАНКУ 81
БАЛКАНСКИ КОМИТЕТ О МАКЕДОНИЈИ 101
МИРЦШТЕШКИ ПРОГРАМ 121
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА ПРЕМА СРПСКИМ АКЦИЈАМА

У МАКЕДОНИЈИ 131
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА О СТАЊУ У МАКЕДОНИЈИ

ОД 1905. ДО 1908. 145
РЕФОРМСКИ ПАКЕТ ЕДВАРДА ГРЕЈА

ЗА МАКЕДОНИЈУ 1908. 157
ДРУГА ГЛАВА
СРБИЈА И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ
СРПСКИ ПОГЛЕДИ НА МАКЕДОНИЈУ ДО 1903. 173
НАСТАНАК УСТАНИЧКИХ ЧЕТА 187
РЕАКЦИЈЕ СРБИЈЕ НА ИЗБИЈАЊЕ УСТАНКА 193
СРБИЈА И РЕФОРМЕ У МАКЕДОНИЈИ 201
SUMMARY 209
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА 213
ФОТОТЕКА 229
СПИСАК СКРАЋЕНИЦА 231
РЕГИСТРИ 233
ПРЕДГОВОР
Ова студија1 разматра Македонско питање у периоду од 1903. до

1908. године. Такође, анализира се улога Велике Британије као велике
светске и европске силе у решавању овог замршеног и деценијама
нерешеног питања, али и Србије која је као балканска држава имала
велики политички, привредни, културни интерес на том подручју.
Домаћа историографија је веома опширно писала о Македонији и њеном
статусу, територијалним претензијама балканских држава, улози
великих сила, а пре свега Русије и Аустро-Угарске у решавању тог
питања и спровођењу реформског пакета, формирању и деловању
револуционарних комитета, устанку из 1903. године.2 Слично је стање и
у англосаксонској историографији.3
1 Монографија је настала као резултат истраживања на пројекту Министарства за науку

и технолошки развој Између европских узора и стереотипа: Српска национална
интеграција 1804-1918. (Ев. број 147036).
2 Објављене су многобројне студије и научни чланци о Македонском питању од 1903. до
1908, у српској али и у македонској историографији. Најзначајнији су: Х. Андонов

Пољански, Британска библиографија за Македонија, Скопље 1966, Исти, Велика
Британија и Македонија, Годишен зборник, књ. 5-6 (31-32), Скопље 1979/80, 17-60, Исти,
Одгласот на Илинденското востание во Америка и Европа, Историја, IV, 1, Скопље 1968,
Исти, Странскиот печат за Илиндеското востание, Скопје 1953, Љ. Доклестић, Српско
македонските односи во XIX-от век до 1897 година, Скопје 1973, М. Екмечић, Аустро
Угарска обавештајна служба и мајски преврат у Србији 1903. године, Историјски часопис
XXXII, 1985, Београд 1986, 209-232, Група аутора, Историја српског народа, VI-1, Београд
1983, А. Илиева, Британска сведоштва за Македонија во 1904 година, Литературен збор,
XXVII, 4, Скопље 1980, 71-78, Ј. М. Јовановић, Јужна Србија од краја XVIII века до
ослобођења, Београд 1990, С. Јовановић, Влада Александра Обреновића II, Београд 1990,
Исти, Влада Милана Обреновића, књига друга, Београд 1990, С. Новаковић, Балканска
питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886-1905,
Београд 1906, В. Поповић, Источно питање, Београд 1996, С. Симић, Маћедонско
питање, Београд 1908, С. Терзић, Срби и македонско питање, Етнички састав
становништва Србије и Црне Горе и Срби у СФРЈ, Београд 1993, М. Војводић, Друштво
Светог Саве, Београд 1999, Исти, Србија и македонско питање, Историјски гласник, 1-2,
(1990-1992), Београд 1992, 33-49, Исти, Србија, српско питање и Турска крајем XIX и XX
века, Међународни научни скуп, „Ислам, Балкан и велике силе“, Историјски институт
САНУ, Београд 1997, 373-384, Ј. Заметица, The Масеdonian Question among British
Contemporaries: Serbophiles and Bulgarophiles (1897-1920), Међународни научни скуп:
„Европа и Источно питање (1878-1923). Политичке и цивилизацијске промене, Зборник
радова књ. 18, Историјски институт САНУ, Београд 2001, 321-339, Ј. Цвијић, Исти, О
јадранском и македонском питању, Говори и чланци III, Београд 1923.
3 У англосаксонској историографији се такође много писало о Македонији: G. F. Abbot,
Macedonia and it’s Revolutionary Committees, London 1903, L. Albertini, The Origins of the
8 Aleksandar Rastovi}
У временском погледу књигу смо омеђили на раздобље од 1903.

до 1908. када је по нашем мишљењу македонско питање ушло у своју
најкритичнију и најтежу фазу. О томе говоре како јесењи устанак из
1903. тако и свакодневне борбе револуционарних комитета и турских
трупа, убиства становништва, пљачке, општа несигурност која је
кулминирала између 1906. и 1908. За горњу границу узели смо 1903.
годину која је била пуна разноврсних дешавања: инаугурација фебруарских
реформи, избијање устанка хришћана против турске власти у Битољском
и Солунском вилајету, и коначно обзнањивање Мирцштешког програма
од стране Русије и Аустро-Угарске које су то учиниле понукане
устаничким таласом и турским репресалијама према хришћанима тог
подручја. Доња граница студије је 1908. када је дошло до чувеног
сусрета британског и руског суверена у Ревалу на коме је, између
осталог, утврђена заједничка платформа за деловање у македонском
питању у циљу извођења ефикаснијих реформи које су до тада биле
јалове и нису омогућиле скоро никакво унапређење тамошње ситуације
нити побољшале живот становништва. Овај сусрет је означио и велико
приближавање две силе чија је основа утврђена годину дана раније
склапањем формалног савезништва. Те године избила је и Младотурска
War 1914, vol. I, European relations from the Congress of Berlin to the Sarajevo Murder,
London 1952, M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923. A Study in the International
Relations, London 1966, K. Blind, Macedonia and England’s Policy, London 1903, 741-755,
J. D. Bourchier, Macedonia, The Encyclopedia Britannica, vol. XVIII, (1911), H. N.
Brailsford, Macedonia: It’s Races and their Future, London 1906, Isti, The Macedonian Revolt,
The Fortnightly Review, vol. LXXIV, Jule to December 1903, London 1903, N. Buxton, Future
of Macedonia, London, s.a, R. Crampton, James Bourchier an Apprecation, South Slav
Journal, vol. 18, N° 3-4, 1997, London 1997, 95-102, S. Fisher Galati, IMRO, Its Significance
in „Wars of National Liberation,“ East European Quarterly, vol. VI, January 1973, N° 4, 454
472, B. G. Gounaris, Social Cleavages and National „Awakening“ in Ottoman Macedonia,
East European Quarterly, XXIX, N° 4, January 1996, Colorado1996, 409-427, D. O. Goodman,
The Emergence of the Macedonian Problem and relations between the Balkan States and the
Great Powers 1897-1903, London 1953, P. P. Graves, Briton and Turk, London s. a, M. A.
Harben, Great Britain and the Macedonian Question 1903-1908, London 1963, N. Lange
Akmund N, The Macedonian Question 1893-1908, New York 1998, D. M. Mason,
Macedonian and Great Britain Responsibility, London 1903, H. V. Nevinson, Fire of Life,
London 1935, D. M. Perry, The Politics of Terror. The Macedonian Revolutionary Movements
1893-1903, London 1988, C. Price, The Balkan Cockpit, London s.а, F. A. Radovich, Britains
Macedonian Reform Policy 1903-1905, The Historian. A Journal of History, vol. XLIII, N° 7,
November 1980, 493-508, R. A. Reiss, The Comitadji Question in Southern Serbia, London
1924, F. Schevill, The Balkan Peninsula and the Near East. A History from the Earliest Times
to the Present Day, London 1922, The Macedonian Crisis. Balkan Committee, London 1903,
L. Villari, The Balkan Question, London 1905, S. Watson, British Policy in the Near East, The
Contemporary Review, June 1929, London 1929, 695-706, H. Williams, J. D. Bourchier, The
Slavonic Review, vol. I, N° 1, (June 1922), London 1922, 227-228.
Velika Britanija i makedonsko pitawe 1903-1908. godine 9
револуција која је разбудила наду европских сила да ће Турска коначно

кренути путем стварних реформи чиме би се означио и практични
бољитак за њене хришћанске поданике. Међутим, врло брзо се показало
да је та револуција донела само козметичке промене, које нису могле да
зауставе свакодневне немире у Македонији.
Студија обрађује политичку и дипломатску позадину маке
донског питања виђеног пре свега из британског, али и српског угла. Али
нису анализирани само политички и дипломатски аспекти овога питања.
Интересовање је проширено и на однос британског јавног мњења, а пре
свега угледних јавних личности, институција и организација (на пример
Балкански комитет), као и штампе према Македонији. Они су одиграли
посебно важну улогу у афирмацији овога питања у Британији и веома
снажно вршили притисак на енглеску владу и остале званичне
институције активније учествују његовом решавању и више се ангажују
у корист тамошњих хришћанских народа.
Књига се састоји из увода и две главе. У првом делу Велика
Британија о Македонији обрађени су различити аспекти британске
политике према овој провинцији. Прва глава садржи осам поглавља. У
њима су представљени британски погледи на Македонију крајем XIX и
почетком XX века када је велики број угледних енглеских научника,
професора и новинара посетио то подручје. Истражен је и однос
тамошње јавности према устанку из 1903. Под снажним утицајем мњења
македонско питање је отворено и детаљно разматрано и у британском
парламенту који је такође постао један од центара притисака на владу да
се активније и енергичније укључи у разрешавање тог Гордијевог чвора.
Нарочита пажња је посвећена расветљавању улоге Балканског комитета
у афирмацији македонског питања и залагања за унапређивање положаја
хришћанског живља. Током петогодишњег периода који је предмет
разматрања овог дела, посебно интересовање британске званичне поли
тике односило се на реформски покрет, односно на спровођење Мирцштешког
програма и унапређење положаја тамошњег становништва. Британска
влада, а нарочито министар спољних послова Едвард Греј је посебну
пажњу поклањао спровођењу финансијских и судских реформи и
давању ширих овлашћења жандармеријским јединицама како би се
сузбили нереди, деловање устаничких чета и повећала безбедност
становништва. Коначно, у циљу пацификације Македоније, британска
политика је обраћала пажњу и на деловање револуционарних чета које
су долазиле из суседних балканских држава Грчке, Бугарске и Србије и
на њихово сузбијање, што је предмет истраживања посебног поглавља.
Друга глава која је насловљена Србија и македонско питање
обухвата четири поглавља у којима се разматрају српски погледи на
Македонију у поменутом периоду, однос према устанку, реформама,

револуционарном покрету и четама, а у контексту званичног британског
става и препоруке балканским државама да се не мешају у македонску
ствар и не подстичу, организују или помажу деловање и упад чета са
својих територија у Македонију. Показали смо да је званична српска
политика, иако је подржавала устаничке чете и српски покрет, ипак
непрестано истицала да би он својим радикалним активностима могао
да нанесе несагледиве штете не само тамошњим Србима већ би био
кобан и по српске интересе у целини.
Приликом припреме ове књиге користили смо обимну необја
вљену и објављену архивску грађу британске и српске провенијенције.
Од објављених британских извора свакако су најзначајнији документи
Форин офиса и пети том британских докумената о Блиском истоку,
македонском проблему и анексији Босне (British Documents on the Origin
of the War, 1894-1914, vol. V, The Near East. The Macedonian Problem and
the Annexation of the Bosnia 1903-1908). Такође, користили смо интернет
презентацију стенограмских белешки са заседања британског парла
мента у периоду од 1903. до 1908. годинe који припаду чувеној колекцији
Hansard Parliamentary Debates 1803-2005, Series 4. Ове стенограмске
белешке са заседања Горњег и Доњег дома британског парламента су
дигитализоване и постављене на интернет презентацију у оквиру сајта
www.hansard.millbanksystems.com. Од домаћих необјављених извора наро
чито су важни извори Политичког одељења МИД-а и Микрофилмотеке
који се налазе у Архиву Србије и бројне хартије похрањене у Архиву
САНУ у оставштини Михаила Ристића, генералног конзула Србије у
Скопљу. Што се тиче објављених извора домаће провенијенције користили
смо Документа о спољној политици Србије 1903-1914 године, књига I,
свеска 1, 2 за 1903 и 1904, књига II, свеска 1/I, II за 1906, свеска 2/I, II za
1907, свеска 3/1, за 1907, и свеска 4/I za 1908, као и књигу II, додатак 2,
Организација српска одбрана које су приредили Андрија Раденић,
Љиљана Алексић Пејковић и Живота Анић. Од бројне литературе
англосаксонског порекла карактеристична су дела путописно
мемоарског карактера. Издвајамо књиге Џона Бута, Trouble in the Balkans,
Хенрија Бреилсфорда, Macedonia: Its Races and their Future, Џона
Фрејзера, Pictures from the Balkans, Херберта Вивијана, The Servian Tragedy
with Some Imressions of Macedonia, Едварда Греја, Twenty Five Years 1892
1916, Реџиналда Вајона The Balkans from the Within. За свеобухватно
сагледавање македонског проблема значајне су и следеће студије Луиђи
Албертинија, The Origins of the War 1914, vol. I, Еuropean relations from
the Congress of Berlin to the Sarajevo Crime, професора Бриџа, From
Sadowa to Sarajevo. The Foreign Policy of Austro-Hungary 1866-1914,
Мише Гленија, Balkan 1804-1999, Џорџа Монгера, Тhe End of Isolation.

British Foreign policy 1900-1907.
Од многобројних дела из домаће историографије која разматрају
македонско питање из ранијег периода консултовали смо између осталих
дела Стојана Новаковића, Балканска питања и мање историјско
политичке белешке о Балканском полуострву 1886-1905, Светислава
Симића, Маћедонско питање, док смо се од новијих радова служили
студијама академика Михаила Војводића, Друштво Светог Саве,
Изазови српске спољне политике, Србија у међународним односима
крајем XIX и иочетком XX века, Србија и Македонско питање, Србија,
српско питање и Турска крајем XIX и почетком XX века, академика
Чедомира Попова, Источно питање и српска револуција 1804-1918 и
доктора Славенка Терзића, Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан,
и Срби и Македонско питање.
УВОД
МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ
ИЗМЕЂУ 1878. И 1903. ГОДИНЕ
УВОД
МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ ИЗМЕЂУ 1878. И 1903. ГОДИНЕ
Македонско питање4 јавило се са избијањем Источне кризе 1875

1878, и Берлинским конгресом. До тада је оно било део ширег Источног
и балканског питања. Због свог геополитичког и стратешког положаја
Македонија, а нарочито моравско-вардарска котлина постала је важна
интересна сфера великих европских сила, али и балканских држава. Од
1895-1896. македонско питање је коначно артикулисано као посебно
питање. Оно је подразумевало скуп унутрашњих проблема у централним
деловима европске Турске односно дипломатску активност балканских
држава и Великих сила (пре свега Аустроугарске и Русије) на решавању
националног питања и територијално-политичког статуса те области.5
Свака од балканских држава која је полагала право на Македонију имала
је своје становиште о појму, границама, пореклу и припадности њеног
становништва. Грци су у географском смислу под Македониjом
сматрали простор Битољског и Солунског вилајета. За Србе је она била
4 Македонија (Вардарска, Пиринска, Егејска) је географски простор у јужном делу

Балканског полуострва. Стојан Новаковић за границе Македоније узима граничне линије
које је изнео Владимир Карић. По њему Македонија се на северозападу граничи са Шар
планином и Црном Гором, на западу са Црним Дримом и планинама на западној обали
Охридског и Преспанског језера. На југу се спушта ка сливу реке Девола, а затим пење
ка планинама Нереч, Ниџе и Кожух. Одатле прелази преко Вардара и Беласице до Струме
и јужно од реке Струмице. Источна граница се протеже реком Струмом до Осоговске
планине и граница Србије. В. Карић, Српска земља, Београд 1882, 123-127. По мишљењу
Јована Цвијића права, историјско-географска Македонија обухвата централне и јужне
делове Балканског полуострва који се наслањају на Пелеш и Егејско море. Њене границе
се подударају са међама Солунског и Битољског вилајета. Границе праве Македоније
простиру се јужно од међа Скопске области ка Вардару до Солуна обухватајући
претежно средњи и доњи слив Вардара, крајеве око великих језера на западу и Струме и
Месте на истоку. Јован Цвијић, Објашњење етнографске карте, Гласник српског гео
графског друштва, св. 2, Београд 1913, 249-250, Исти, Основи за географију и геологију
Македоније и Старе Србије, I, Београд 1906, 45. Снажан утицај бугарске пропаганде,
ВМРО-а, и планирано извођење реформи у Солунском, Битољском и Косовском
вилајету, утицало је да се у дипломатском смислу под Македонијом подразумевају
територије три наведена вилајета у европском делу Турске, иако у географском смислу
Македонија обухвата само делове Битољског и Солунског вилајета, али не и Косовског.
Љ. Алексић Пејковић, Ж. Анић, Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903
1914, књига II-додатак 2, Организација Српска одбрана 1906. године, Београд 2007, 739.
5 Исто
важна не само у смислу порекла и припадности њених житеља већ и

због граница разграничења Старом Србијом, при чему су граничне коте
спуштали јужније, сматрајући српском територијом највећи део спорног
простора. Што се тиче Бугара, они су позивајући се на одредбе из Сан
Стефанског уговора такође својатали Македонију сматрајући да њима
припадају подручја од планине Шаре и Скопске Црне Горе на северу,
преко Скопског санџака до Битољског и Солунског вилајета на југо
истоку и југу.6 Циљ агресивне бугарске политике био је процес потпуне
бугаризације целе Македоније.7
Веровање да је одлукама Берлинског конгреса трасиран пут
трајнијем миру на Балкану показало се врло брзо као илузија. Турска
није отпочела са неопходним реформама како би се побољшао положај
хришћана, а балканске државе (Бугарска, Србија, Грчка) све израженије
врше пропагандну активност и испољавају територијалне захтеве у
погледу Битољског, Солунског и Косовског вилајета.8 Неке од њих, као
на пример Србија, заустављене у остваривању национално-државних
интереса у правцу БиХ на Берлинском конгресу, окрећу се Македонији,9
која према томе током осамдесетих, а нарочито од средине деведесетих
година XIX века постаје важна дестинација за реализовање политичких
интереса балканских држава.10 Активности, пре свега Бугарске и Србије,
у почетку су се испољавале у просветној, културној и верској сфери.11
Оснивање Бугарске егзархије, деловање учитеља, утемељење културно
просветних установа, само су неке од конкретних акција које су
представљале претечу за озбиљнији и континуирани национални,
дипломатски и политички рад.12 Важно је истаћи да је Србија за разлику
од Бугарске каснила са пропагандним односно црквено-просветним
радом у Македонији и да се тек од 1885. озбиљније окреће заштити
својих интереса на том подручју.13 Моравско-вардарска долина предста
6М. Војводић, Србија и македонско питање, Историјски гласник 1-2, 1990-1992, Београд
1992,38.
7 Исто, 39.
8 Исто, 36.
9 Исти, Владимир Карић, српски конзул у Скопљу (1889-1892), Вардарски зборник 1,
Београд 1999, 3, Исти, Путовање Михаила Г. Ристића по Старој Србији и Македонији

1892. године, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике, Београд 2007, 254.
10
Исти, Македонија у политици балканских држава 1895. године, Путеви српске
дипломатије. Огледи о спољној политици Србије у XIX и XX веку, Београд 1999, 90-91,
С. Терзић, Конзулат Краљевине Србије у Битољу (1889-1897), Историјски часопис, Књ.
LVII (2008), Београд 2008, 328-329.
11
М. Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003, 55-62.
12
С. Терзић, Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан, Београд 1992, 288-289.
13
М. Војводић, Србија и македонско питање, 37, Љ. Доклестић, Српско-македонските
односи во XIX-от век до 1897. година, Скопје 1973, 247-248, 279.
вљала је кичму Србије, њену осовину.14 Једна од најдалекосежнијих одлука

у том правцу је била формирање Друштва Светог Саве,15 а затим и
отварање конзулата (Скопље и Солун 1887, и у Битољу 1889), оснивање
Просветно-политичког одељења при МИД-у 1889 (основни задатак
новооснованог одељења је био организација српске националне ствари у
Старој Србији и Македонији), добијање владичанских епархија (рашко
призренска 1896, скопска 1897), и права за подизање школа у Битољском
и Солунском вилајету 1897. године.16 Свим овим мерама требало је парирати
снажној бугарској пропаганди.17 Што се тиче епицентра српске просветно
црквене акције и пропаганде у Македонији по мишљењу два сигурно
најбоља познаваоца тамошњих прилика крајем XIX века, Стојана
Новаковића и Владимира Карића требало је то да буде Скопље односно
тамошњи српски конзулат.18
Упоредо са деловањем балканских држава на територији
Македоније је 1893. изникао и аутохтони покрет за њено национално
ослобођење и уједињење (Внатрешна македонска револуционарна
14
Ј. М. Јовановић, Јужна Србија од краја XVIII века до ослобођења, Београд 1992³, 23.
15
Након дебакла код Сливнице 1885, српска влада почиње да спроводи програм
образовно-верског деловања међу хришћанима на тлу Македоније како би се
неутралисала све агресивнија бугарска и грчка пропаганда међу тамошњим живљем који
је био изложен снажној бугаризацији и хеленизацији. Планом се предвиђало слање
српских агената, учитеља, свештеника, диструбуција књига, отварање конзулата, школа,
читаоница, подизање цркава, издавање часописа и листова. Координатор акције био је
Стојан Новаковић. Поред ове званичне акције, као врста подршке и додатног подстицаја,
формирано је 1886. Друштво Свети Сава на чијем челу је био Светомир Николајевић. Рад
Друштва се одвијао на три колосека: образовно-културно деловање, публицистичка
активност, формирање школских институција у Београду за школовање кадрова за рад у
Македонији. Друштво је интензивно радило до 1891. када држава престаје да га дотира
и подржава. Након тога рад се своди на издавачку делатност. Друштво престаје са радом
1941. М. Војводић, Друштво Светог Саве. Документи 1886-1891, Београд 1999, 7-12.
16
М. Војводић, Србија и македонско питање, 37. На простору источно и јужно од Шаре
и у Повадарју 1887. је било тридесет седам српских основних школа, а у скопском и
битољском санџаку 1888. тридесет пет основних школа. У скопској епархији 1891-92.
отворено је двадесет шест српских основних школа, 1892-93, радило је четрдесет, 1893
94, педесет, а 1895-96. седамдесет основних школа. Током 1897. у Битољском и
Солунском вилајету отворено је седам основних школа на српском језику. Све у свему на
овом подручју радила је једна учитељска школа, полугимназија, три продужене женске
школе, четири грађанске школе и сто педесет осам основних школа. Почетком XX века
у Солунском вилaјету деловала је српска седмогодишња гимназија, Виша женска школа,
шеснаест основних школа и две грађанске школе. У Битољском вилајету радила је једна
полугимназија, Виша девојачка школа и тридесет две основне школе. Ј. М. Јовановић,
Јужна Србија, 129-135.
17
М. Војводић, Рад „Друштва Светог Саве“ 1886-1891, у М. Војводић, Изазови српске
спољне политике, 217.
18
Исти, Владимир Карић, српски конзул у Скопљу, 13-14, 21-22.
очгшоЖО - I IrO
организација). Као пандан тој тајној организацији у Софији је годину

дана касније основан Врховни македонски комитет, под контролом
бугарске владе, са задатком да изазива побуне у Македонији и подстиче
становништво на ослобођење од Турака и уједињење са Бугарском.19
Врховисти су снажно веровали да ће нереди у Македонији изазвати
интервенцију великих сила односно интернацонализацију Македонског
питања које ће се на крају решити њеним припајањем Бугарској. Између
две организације је трајало ривалство до 1903. када успостављају међу
собну сарадњу и договарају план да у Битољском вилајету организују
устанак у циљу његовог спајања са Бугарском. Међутим, велике силе су
након завршетка Берлинског конгреса биле чврсто опредељене да не
дозволе поновно отварање Источног питања. У томе су нарочито истра
јавале Русија и Аустроугарска свака вођена својим интересом, Руси
преокупирани ширењем утицаја на Далеком Истоку, док је Беч жудео да
руски прсти буду што даље од Балкана.
У еволуцији питања Македоније нарочито је важна 1895. година
када Бугари предузимају агресивну пропагандну али и оружану офанзиву.
Интензивно убацују своје комитске чете (посебно у јуну и јулу те године)
које провоцирају немире, што изазива оштру реакцију Турске при чему
локално хришћанско становништво највише осећа окрутност турске
одмазде. Поновно таласање на Балкану изазвало је пажњу европске
јавности и покренуло део мњења које је сматрало да једино Бугарска може
својим присуством у Македонији да успостави преко потребни мир.20 Ехо
немира допире и до Петрограда где се такође јављају гласови о потреби
нормализовања односа са Бугарском, али ипак преовладава уверење да
промена постојећег стања на Балкану не долази у обзир. Зато Руси
саветују Бугарима присебност и уздржаност, јасно им стављајући до
знања да неће дозволити никакве турбуленције на македонском тлу.
Слични сигнали Софији су слати и из Беча, Лондона, Берлина и Рима.21
Интензивно ангажовање Бугарске изазвало је и повећано
интересовање Србије за Македонију. Стојан Новаковић, председник
српске владе предузео је тих месеци низ дипломатских потеза код
Великих сила у циљу спречавања да се статус Македоније реши њеним
припајањем Бугарској. Новаковићева формула је била јасна, онемо
гућити све већи бугарски уплив у Македонију, и уверити велике силе да
19
А. Растовић, Погледи Велике Британије и Србије на проблем Македоније 1903-1908,
Историјски часопис, Књ. XLIX (2002), Београд 2003, 223.
20
М. Војводић, Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века,
Београд 1988, 60.
21
Исти, Македонија у политици балкaнских држава 1859. године, у М. Војводић, Путеви
српске дипломатије, Београд 1999, 97-99.
Србија поштује интегритет Турске. Сматрао је да се само одржавањем

добрих односа са Турском, на миран начин (књигом и пером), политиком
корак по корак могу остварити српски културно-просветни, али и
политички и дипломатски интереси у Македонији.22 Била је то своје
врсна туркофилска оријентација Новаковићевог кабинета.23 Сличне погледе
о неопходности ослонца на Турску у постизању српских националних
циљева у европским крајевима Турске делили су многи угледни Срби
тог времена, а пре свих географ Владимир Карић, и дипломата Михаило
Г. Ристић.24 Одлучност Петрограда и Беча да се одржи статус кво и мир
на Балкану, односно да се Источно питање замрзне, крунисана је 17. маја
1897. тајним споразумом две силе у Петрограду,25 који је представљао
својеврсну копију Свете Алијансе.26 Основни постулати такве политике
одржаће се све до анексионе кризе 1908.
Након тога наступа релативно мирна фаза која ће потрајати до
пролећа 1902. године када спирала насиља поново добија на замаху.
Долази до избијања великих немира (Пирински устанак), упада
комитских група, и тешких репресалије турских власти. Целокупну
ситуацију је додатно отежавала и нестабилна економска сиутација.
Посебно је тешко било стање финансија с обзиром на то да је државна
каса била скоро празна.27 Појачана активност бугарских комитских чета
на тлу Македоније није остала без одјека у Србији која као одговор на то
у лето 1902. формира у Београду Македонски клуб односно Српску
организацију за одбрану интереса српског народа у Старој Србији и
Македонији (Српска одбрана у Турској). Ипак, генерално и даље
подржава став Аустрије и Русије о потреби очувања статуса кво.28
Уздрмана ширењем побуна Порта приступа козметичким променама
како би умирила хришћане. У том смислу 12. децембра 1902. издаје
инструкције о реформама у области јавне управе, правосуђа, школства и
22
Исти, Србија, Српско питање и Турска крајем XIX и почетком XX века, Међународни
научни скуп „Ислам, Балкан и велике силе“, 11-13. децембар 1996, Зборник радова, књ.
14, Историјски институт САНУ, Београд 1996, 377-378.
23
Исто, 379.
24
Исти, Путовање Михаила Г. Ристића, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 261.
25
(Tajni) AustroUgarsko-ruski sporazum o Balkanu utvrđen razmenom nota 8. (17) maj 1897,
види у M. Stojković, Balkanski ugovorni odnosi 1876-1996, I tom (1876-1918), Beograd
1998, br.72, 219-220.
26
М. Војводић, Стојан Новаковић у спољној политици Србије, види у Путеви српске
дипломатије, 197.
27
М. Јамбајев, Руски конзули о друштву Македоније почетком 20. века (администација,
економија и становништво), Годишњак за друштвену историју, год. VI, свеска 1, 1999,
Београд 1999, 33-36.
28
М. Војводић, Дипломатска активност Стојана Новаковића у вези са Старом Србијом
и Македонијом 1901-1902. године, Вардарски зборник 5, Београд 2006, 48.
јавних радова у својим европским вилајетима. Као и раније прокла

моване реформе и ове су биле опште природе без практичних механи
зама примене. Представљале су више списак лепих жеља него искрену
намеру њених твораца да их спроведу у дело. Њима се предвиђао пријем
хришћана у жандармеријску и полицијску службу, отварање основних
школа у вилајетима и местима где их није било као и основних и
мешовитих средњих школа у средиштима санџака и вилајета.29 Руска
влада је одмах прозрела турске намере и након неколико дана објавила
званично саопштење да ће се енергично залагати за спровођење
реформи у Македонији, то јест да неће никоме дозволити да спречава
њихово остваривање. Међутим, први утисак Стојана Новаковића, у то
време српског посланика у Петрограду, је био да таква жестока руска
реакција означава промену њене дотадашње политике према Македонији
и значи ударање камена темељца новој стратегији залагања за аутономну
Македонију.30 Ипак, врло брзо и Новаковић и српска влада су добили
чврста уверавања из Петрограда да нема говора о заокрету руске
позиције у правцу залагања за аутономну Македонију, већ да ће Русија
инсистирати на извођењу реформи по принципу корак по корак, као и да
неће бити драматичних промена у политичком статусу Македоније.31
С обзиром на то да децембарска Ирада није допринела смири
вању ситуације, владе Русије и Аустроугарске су приликом сусрета
њихових министара спољних послова у Бечу 21. фебруара 1903.
усвојиле тзв. Фебруарски Меморандум о реформама на подручју
румелијских вилајета, што је био први случај да су три вилајета
(Битољски, Солунски и Косовски) издвојени као једна целина под
контролом Аустрије и Русије. Високој Порти се препоручивало да
допуни децембарски програм то јест конкретизује усвојене мере јер су
постојеће биле више декларативне. Предлагала се амнестија свих
политичких осуђеника, укидање кулука.32 И овај Меморандум је остао
само мртво слово на папиру, а стање у европским деловима Турске се и
даље драматично погоршавало. Пропао је и план српске владе да се у
заједнички руско-аустријски програм реформи укључе и неки њени
захтеви: проширивање реформи на Стару Србију, право хришћана да
29
Instrukcije Visoke Porte koje se odnose na vilajete evropske Turske o reformama uprave i
javnog obrazovanja, 12. decembra 1902 (12. Ramazan 1320), види у M. Stojković, Balkanski
ugovorni odnosi 1876-1996, I tom (1876-1918), Beograd 1998, br. 76,233-236.
30
М. Војводић, Дипломатска активност, 294.
31
Исти, Акција Србије на остваривању реформи у Европској Турској у првој половини
1903. године, у М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 300-301.
32
Memorandum vlada Austro-Ugarske i Rusije u vezi reformi koje treba da se sprovedu u
vilajetu Rumelija (Februarski program reformi), 21. februar 1903, види у M. Stojković,
Balkanski ugovorni odnosi I, br.77, 236-237.
подносе акта и молбе турским властима на свом језику, сразмерна

заступљеност хришћана у административним органима.33 Незадовољство
је кулминирало избијањем устанка 2. августа 1903. у Битољском вилајету
(тзв. Крушевска република) који се проширио и на делове Солунског и
Косовског вилајета. Међутим, брзо гушење побуне и драконско
кажњавање устаника и недужног народа још више је закомпликовало
тамошњу ситуацију и утрло пут наставку анархије. Све је то натерало
руску и аустријску владу да енергичније утичу на Турску да приступи
спровођењу практичног реформског пакета мера. На састанку руског и
аустријског цара Николаја II и Франца Јозефа 24. октобра 1903. у
Мирцштегу усвојен је програм реформи у девет тачака који су израдили
министри спољних послова грофови Ламсдорф и Голуховски. Суштина
програма је била спречавање даљег терора над хришћанима и њихово
укључивање у политички живот Турске. Порта се обавезивала да у
администрацију и судство обавезно укључи хришћане, надокнади штету
која им је нанета приликом гушења устанака, изгради им нове куће и
ослободи их једногодишњег пореза.34 Контролу над реализацијом
реформи требало је да врше генерални инспектори и цивилни агенти
Aустрије и Русије.
Велика Порта је реформе прихватила невољно, чинећи све да их
изигра. Што се тиче ситуације у Македонији она се после усвајања
програма из Мирцштега привремено стабилизовала, мада се од 1904.
поново бележи масовнији упад српских, а нарочито бугарских комитских
чета.35 О интезивирању комитске радње у Македонији током 1904, нарочито
исцрпно су извештавали енглески дипломатски представници на
Балкану.36 Немирна ситуација се са мањим и већим прекидима одржала
све до избијања балканских ратова. Хришћани на тлу Македоније су са
извесним оптимизмом дочекали избијање Младотурске револуције 1908.
надајући се да ће се прокламовани принципи правде и једнакости
односити и на њих. Међутим, време ће убрзо показати да су таква
очекивања била неутемељена. Иначе, након Младотурске револуције и
доношења новог турског Устава, велике силе су 1909. повукле своје
представнике из реформних органа у Македонији чиме је практично
својеврсни европски протекторат над њом престао, а хришћанско ста
33
М. Војводић, Акција Србије на остваривању, 303.
34
Mircteški program reformi Rusije i Austro-Ugarske za Makedoniju, 24. oktobar 1903, vidi u
M.Stojković, Balkanski ugovorni odnosi I, br. 80, 240.
35
М. Војводић, Србија и македонско питање, 40.
36
А. Растовић, Велика Британија према српским акцијама у Македонији 1903-1907,
Историјски часопис, Књ. LVII (2008), Београд 2008, 355-361.
новништво поново остављено на милост и немилост турских власти.37

Унутрашње кризе и честе побуне Албанаца (1908, 1909), а нарочито она
из 1911-1912, поново су српској и бугарској политичкој елити наметнуле
питање о нужности предузимања заједничке акције у циљу решавања
Македонског питања и дефинитивне судбине европских поседа Турске.
Одустајање бугарске стране од максималистичких циљева (ексклузивно
право на Македонију и Стару Србију) убрзало је међусобно споразу
мевање, крунисано 1912. потписивањем Уговора о пријатељству и савезу
под покровотељством Русије. О потреби неодложног измирења два
балканска народа писао је још 1902. године Aлександар A. Гирс,38 руски
конзул у Солуну. Бугарско-српским савезом створена је неопходна
основа за настанак шире осовине балканских држава која ће успешно
започети, водити и завршити Први балкански рат победом над Турском
и поделом њених европских поседа.
37
В. Поповић, Источно питање. Историјски преглед борбе око опстанка Османлијске
царевине на Леванту и на Балкану, Београд 1996³, 219.
38
Александар А. Гирс, дипломата, руски конзул у Солуну, руски посланик и
опуномоћени министар на Цетињу 1912-1916. M. Jambajev, Rusko konzuli o makedonskom
pitanju, Istorija 20. veka, god. XVI, br. 2, Beograd 1998, 151.
ПРВА ГЛАВА
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА О МАКЕДОНИЈИ

БРИТАНСКИ ПОГЛЕДИ НА МАКЕДОНИЈУ
КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА
Питања око ситуације у Македонији и њеној припадности била

су честа тема политичких расправа како у британском парламенту, тако
и разговорима и наступима политичара и јавних и културних посленика
већ после Берлинског конгреса. Таква једна расправа која је унела доста
полемике и подела међу посланикe водила се 24. фебруара 1885. о чему
је Чедомиљ Мијатовић,39 српски посланик у Лондону детаљно
информисао српску владу.40 Разговор Мијатовића и лорда Солзберија41
30. септембра исте године односио се на оправдани страх српске владе
од бугарских аспирација на Македонију и показао конфузност ставова
британске владе и променљив однос по том питању, а које је британски
министар иностраних послова том приликом изнео. Солзбери је са једне
стране разумевао тај српски страх, истичући да су они свесни да ће
македонско питање почети да се компликује, али је истовремено одба
цивао подршку српској влади за њене претензије према истом простору.
39Чедомиљ Мијатовић је рођен 1842. у Београду, где је завршио основну школу, гимназију
и Лицеј. Право је завршио на Великој школи. Као државни питомац од 1862. до 1865.
студира економско-финансијске науке у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. По повратку
у Београд 1865. постаје суплент, а затим и професор политичко- економских наука на
Великој школи. Подржавајући аустрофилску политику кнеза Милана, учествовао је у
закључивању тајне конвенције са Аустро-Угарском 1881. Српски је делегат на мировној
конференцији у Букурешту 1886. Као либерал 1873. постаје министар финансија у влади
Јована Ристића. Ту дужност ће обављати још у пет наврата (1875, 1881-83, 1886-87,
1894). У два мандата је био министар иностраних дела (1880-83) у Пироћанчевој влади,
и 1888-89. у кабинету Николе Христића. Посланик у Лондону је био од 1884. до 1886,
затим од 1895. до 1900. и од 1902. до 1903. Умро је 1932.
40
Архив Србије, Министарство иностраних дела, Политичко одељење, 1885, Фасцикла
П, Досије-П, Поверљиво број 107, Мијатовић-министру иностраних дела, 14/26. II 1885.
(у даљем тексту АС, МИДС, ПО, Ф, Д, Пов. бр.)
41
Роберт Сесил Солзбери (Robert Cecil Salisbury) је рођен 3. фебруара 1830. Школовао се
на Итон Универзитету у Оксфорду. Као присталица Конзервативне партије изабран је
1853. у парламент. Титулу лорда Кренбурна добио је 1865. када улази у Горњи дом
парламента. Министар за Индију је био у влади Дербија (1866-1867), а од 1878. до 1880.
године и министар спољних послова. Заједно са Дизраелијем, представљао је Велику
Британију на Берлинском конгресу. Председник владе је био у три наврата. Први пут од
јуна 1885. до августа 1886, затим од 1886. до 1892, и између 1895. и 1902. Подржавао је
политику Велике Британије за време Бурског рата (1899-1902). Из јавног живота се
повукао 1902. Умро је 1903.
Упозоравао је Србију да у случају упада њених трупа у Македонију не

може више рачунати на пријатељска осећања Велике Британије.42
Британска влада је пратила и националноослободилачку
активност и културно просветну делатност српских власти у Македонији,
али и сваки боравак Срба из тих предела у Београду који је оцењивала
као припремање акција за агитацију и изазивање немира у том подручју.
Британски посланик у Србији Сидни Локок43 је 10. марта 1885. известио
своју владу о великом скупу који је тих дана одржан у Београду уз
учешће пет хиљада људи, који су се окупили да би скренули пажњу на
значај српског елемента у Македонији и Старој Србији. Скуп је одржан
са знањем и дозволом владе, а на њему су учествовали и управник града
Београда, и неколицина познатих личности из свих политичких партија.
Британски посланик пише да је том приликом усвојена резолуција од
седам тачака, у којој се српској влади скретала пажња на постојање
српског националног интереса у Македонији, а да су се од важнијих
говорника на скупу својим беседама истицали професор Срећковић44,
ректор београдске високе школе, као и извесни Маринковић, Србин из
Старе Србије.45 О боравку једне делегације угледних Срба марта 1886. у
Нишу када их је примио краљ Милан и министар рата Драгутин Франасовић46,
посланик Џорџ Виндхем47 је одмах обавестио своју владу.48
42
АС, МИДС, ПО, 1885, Ф-IV, Д-IV, Пов. бр 420, Мијатовић-министру иностраних дела,
18/30. IХ 1885.
43
Сидни Локок (Locock Sidney) Рођен 1834. Каријерни дипломата. За министра резидента
у Београду постављен 18. априла 1881. и на на том месту остаје до 9. маја 1885. када је
премештен на нову дужност. Умро је 1885.
44Панта Срећковић рођен је 3. новембра 1834. у Крчмарима код Крагујевца. Завршио је
богословију и Духовну академију у Кијеву. По повратку у Београд постављен је 1859. за

професора опште историје на Лицеју, а затим и на Великој школи. Од 1872. до 1894.
предаје на Катедри српске историје. Скоро двадесет година је био посланик Народне
скупштине Србије. Kao јавни радник и најактивнији у Одбору за школе и учитеље у
српским областима под Турцима утицао је на јачање националне свести у тим крајевима
и сузбијање бугарског утицаја. Један је од првих редовних чланова Српске краљевске
академије. Најзначајнији је представник српске романтичарске историографије. Жестоко
је критикован од Илариона Руварца и Љубе Ковачевића. Умро је 8. јула 1903. у Београду.
45
Foreign Office 105/49, Locock to Granville, Магсh 10, 1885. (у даљем тексту F. О.)
46
Драгутин Франасовић рођен је 1842. у Цариграду. За потпоручника је унапређен 1867,
а чин генерала је добио 1894. У међувремену био је командир чете, затим и командант
батаљона. Обављао је дужности ађутанта кнеза Милана и министра војног. Умро је 1914.
47
Џорџ Хјуџ Виндхем (Wyndham George Huge) рођен је 1836. Каријерни дипломата. За
министра резидента у Србији постављен 23. фебруара 1885. и на тој дужности остаje до
1888, када је постао изванредни и опуномоћени посланик у Бразилу. У Србију је стигао 1.
маја 1885, а две недеље касније предао акредитивна писма краљу Милану. Један од
најзначајнијих догађаја за време његовог службовања у Београду, који је много допринео
унапређењу међусобних односа, десио се 27. септембра 1886. када је британска краљица
донела одлуку о подизању ранга британског представништва на виши ниво и именовању
Џорџа Виндхема за првог изванредног и опуномоћеног посланика у Београду. Умро је 1916.
Велика Британија је такође била веома добро информисана о

проблему панславистичких покрета у Македонији који су помагани од
стране бугарске владе, а иза којих је у суштини стајала Русија. Посланик
Виндхем је од Форин Офиса добио у пролеће 1887. специјалну
инструкцију да стално проверава њихово деловање и информише се код
српске владе да ли ти комитети могу да изазову немире у Македонији. У
том циљу, Виндхем је у кратком времену два пута разговорао са
министром Франасовићем, који му је изнео виђења српске владе о том
питању и дао му неколико важних и поверљивих информација које је он
проследио својој влади. Према вестима српског посланика у Санкт
Петерсбургу читава ствар је била дело неких руских листова који Србији
и Бугарској желе да припишу изазивање нереда у тој провинцији, и на тај
начин подстакну неповерење турског султана према овим двема
земљама. Франасовићево мишљење је било да се ради о интригама
руских агената који су веома ангажовани у изазивању проблема у
Македонији, при чему одговорност приписују Србији и Бугарској, које
нису уплетене у те прљаве послове.49
О Македонији су у британској јавности крајем XIX века често
говорили и писали и угледни научни делатници. Један од њих који је
одступао од хорског понављања и доказивања да је Македонија бугарска
територија, био је Глем, који је имао јак утицај на политичке и књижевне
кругове Велике Британије. У тексту о Македонији Агитација у
Македонији који је 5. фебруара 1885. објавио лондонски The Times50 Глем
је сва насиља у тој области приписао славенофилским агентима, при
чему су сви тамошњи нереди по њему представљали први корак ка
остваривању Велике Бугарске која би у себе поред великог броја Грка
укључивала и Србе. Таква творевина забијена као клин међу осталим
48
F. O. 105/56, Wyndham to Rosebery, Магсh 31, 1886.
49
F. O. 105/63, Wyndham to Salisbury, February 14, 1887.
50
The Times. Покренуо га је 1785. John Walter под називом Тhe Daily Universal Register.
Садашње име добио је 1788. Власник је од 1803. до 1848. био Волтеров син, John Walter
II који је повећао тираж са 5000 примерака 1815. на 50000 1854. у тренутку када се
ривалски лист Мorning Advertiser продавао у 8000 примерака. Kада је дошао на чело,
лист се штампао на четири стране у малом формату, а 1848. излазио је у великом форма
ту на дванаест страна. Власник је довео младе новинаре који су заступали политичке ре
форме и борили се да лист постане независтан од владе. Већ у првом броју, наглашавало
се да лист неће писати ништа што би могло да повреди интиму људи, и уздржаваће се од
објављивања скандала и простаклука. Временом прераста у националну институцију.
Изражавао је погледе владе, иако је стекао репутацију независности. Специјализовао се
у презентовању информација из спољне политике, и веома рано отворио дописништва у
светским метрополама. Један од најпознатијих дописника је био Henry de Blowitz који се
изборио да први ексклузивно објави текст Берлинског уговора 1878. Лист 1908. преузима
lord Northcliffe.
балканским државама угрозила би независност Грчке, Србије и
Румуније. Занимљиво је Глемово решење Источног питања. Заложио се
за формирање две конфедерације: Византијске која би обухватала
Бугарску, Румунију Грчку и Албанију и југословенске у којој би се
реализовао концепт тзв. „Велике Србије“.51
Либерални првак и државник Виљем Еверт Гледстон52, велики
пријатељ балканских народа такође се интересовао за македонско питање.
Свој став је најјасније изнео у писму Френсис Сејмур Стивенсону,
председнику Друштва Бајрон 19. јануара 1897, а које је објављено 6.
фебруара исте године у чак три угледна листа.53 Гледстон напомиње да га
је бездушност турске управе навела да са задовољством постане сведок
њеног протеривања са територија које је потчинила. Полазећи од свог
добро познатог става да Балкан треба да припадне балканским народима,
Гледстон истиче: „а зашто да Македонија не припадне Македонцима као
Бугарска Бугарима и Србија Србима“.54
У одбрани права Бугарске да добије Македонију крајем XIX века
предњачила је британска штампа. О томе је највише, скоро свакодневно
писао лист Pall Mall Gazette.55 Карактеристичан је текст који је објавио
51
АС, МИДС, ПО, 1885, Ф-П, Д-П, Пов. бр. 56, Мијатовић-министру иностраних дела,
24. I 1885.
52
Виљем Еверт Гледстон (William Ewart Gladstone) је рођен 1809. у Ливерпулу. Завршио
је Универзитет у Оксфорду, и већ са двадесет три године постао члан парламента, као
торијевац. Када су конзервативци дошли на власт постао је министар трговине 1843. Две
године касније изабран је за министра колонија, а 1846, повукао се из политике, изван ко
је је остао све до 1852, када је у влади лорда Абердина обављао дужност министра финан
сија. Кратко време 1855. у влади лорда Палмерстона обавља исту дужност на којој се на
лазио и у периоду од 1859. до 1866. Лидер либералне партије постао је 1866. За председ
ника владе први пут је изабран 1868. и на тој дужности остао до 1874. Председник владе
био је још у три наврата 1880-85; фебруара-августа 1866. и 1892-94. Умро је 1898.
53
Писма су објавили: Тhe Times под насловом Mr. Gladstone and the Balkan Confederation
(Господин Гледстон и балканска конфедерација), Daily Chronicle је текст насловио
Масеdonia, Mr. Gladstones Exhortation to Unity (Македонија. Гледстонов позив за
уједињење), док је редакција Dаily News-a штампала писмо насловивши га Ваlkan
Confederation. Letter from Mr. Gladstone (Балканска конфедерација. Гледстоново писмо).
Када је избио Илинденски устанак и поново актуелизовано питање Македоније, Dаily News
је 15. августа 1903. објавио факсимил и транскрипт Гледстоновог писма из 1897. Текст је
публикован под насловом Масеdonian Autonomy. Mr. Gladstone and the Turk. Fascimile ofA
Famous Message (Македонска аутономија. Гледстон и Турци. Факсимил познате изјаве).
54
Вилијам Гледстон за македонското прашање, 19. јануари 1897, бр. 258, Документи за
борбата на македонскиот народ за самостојност и за национална држава I, Скопје 1981,
373-374.
55
Pall Mall Gazette се појавио 1865. Први уредници су били Frederick Greenwood Smith и
George Smith који су окупили бриљантну генерацију сарадника. Greenwood је подржавао
Дизраелија, да би 1880. доласком новог уредника John Morley са William T. Stead-ом као
помоћником уредника постао гласило либерала које је снажно подржавало Ирску самоуправу.
главни уредник 16. фебруара 1885. као одговор на захвалност Стефана

Стамболова, председника бугарског Собрања за подршку и заступање
бугарске ствари у Македонији на страницама овог листа. Уредник је
писао да ће лист убудуће још више подржавати бугарску ствар додајући и
следеће: „Ми нећемо попустити у нашим напорима док се нешто озбиљно
не предузме да се покаје злочин у Берлину када се Бугарска поделила у
двоје и када се њена македонска секција изнова подјармила, само да се
задовољи цинична и погрешна политика лорда Биконсфилда.“56 Великим
залагањем посланика Чедомиља Мијатовића, 2. јануара 1885. у овом
листу који је био веома читан у Великој Британији, објављен је и чланак
под насловом Српски поглед на македонско питање који је он лично
написао, али под псеудонимом Ђ. Б. (Ђурађ Бранковић, нап. аутора). Био
је то један од ретких успешних покушаја да се на страницама овог листа
објави и другачије гледање на питање припадности Македоније, односно
изнесе став да Македонија није бугарска територија.57
Велику пажњу за прилике у Македонији и на почетку XX века
испољавали су многобројни британски путописци и научници. Иначе,
интересовање њихове јавности за Македонију трајаће све до 1920. када
је Источно питање затворено.58 Занимљиво је да је вирус својатања
Македоније захватио и британске научнике који су се у својим радовима
опредељивали за српску, бугарску или грчку страну. Сви су они већ од 1894.
почели да примећују да је тамо посебно снажан био утицај бугарске
пропаганде. Путујући по Македонији, британски дипломата Чарлс Елиот
је записао да је „словенска Македонија постала врста бугарске иреденте“.59
Слична запажања изнео је и новински извештач Хјулм Бимен који је
такође посетио ову провинцију. Писао је да Македонију већином
насељавају Бугари и да је то видљиво по говору и начину живота. Тврдио
је и да је бугарски језик доминантан код целокупне хришћанске и дела
муслиманске популације северне Македоније.60 Практично, суптилна
бугарска агитација у Великој Британији почела је 1897. године.
Када је Моr1еу 1883. отишао у политику, заменио га је Stead, а њега 1889. E. T. Cook.
Лист конзеративаца постаје 1892, а Кук и већина чланова управе подносе оставке. 1893.
је покренут Westminster Gazette као вечерњи лист либерала. Штампан је на зеленој
хартији и настављао је линију старог Pall Mall Gazette.
56
АС, МИДС, ПО, 1885, Ф-III, Д-III, Пов. бр. 86, Мијатовић-министру иностраних дела,
4./16.II 1885.
57
АС, МИДС, ПО, 1885, Ф-III, Д-III, Пов. бр. 15, Мијатовић-министру иностраних дела, 4.885.
58
Ј. Zаmetica, Тhe Масеdonian Question among British Contemporaries: Serbophiles and
Bulgarophiles (1897-1920). Међународни научни скуп: „Европа и Источно питање (1878-1923).
Политичке и цивилизацијске промене, Зборник радова књ. 18, Историјски институт
САНУ, Београд 2001, 321-339.
59
Isto, 323.
60
H. Beaman, Twenty Years in the Near East, London 1898, 142-143.
Тих година Македонију је посетио и историчар Вилијам Милер61

који приметио да тамо Бугари имају најјачу позицију, премда постоји
је
и јак српски покрет.62 Он је 1896. године написао и издао књигу о
балканским земљама, Балкан, Румунија, Бугарска и Црна Гора (Тhе Ваlkans,
Roumania, Виlgaria, Servia and Montenegro) коју је 1908. допунио новим
историјским подацима о њеним државама у периоду од 1896. до 1908.
Говорећи о разлозима зашто је написао овакву књигу, Милер је истакао
да Балканско полуострво представља својеврсно европско ратиште. На
том подручју је настало Источно питање, ту се сусрећу Исток и Запад,
крст и полумесец. Тамо постоји велики број проблема, као што су
међусобна љубомора Бугара и Срба, борба различитих нација за
превласт у Македонији.63 Међутим, они се не могу схватити, нити успешно
решити ако не постоје одређена знања о Балкану и његовој историји.
Македонију је у лето и јесен 1900. посетио и професор Џорџ
Фредерик Ебот64 са Емануел колеџа на Кембриџ Универзитету како би
проучио етнографске карактеристике тог простора, а посебно фолклор
његовог становништва. Три године касније сумирајући своје утиске из
Македоније објавио је књигу под насловом Прича с пута из Македоније
(Тhe Таle of a Tour in Macedonia). Обилазећи градове и села Македоније
приметио је да су Бугари и Срби више него било који други тамошњи
народи опседнути руским царем, али и поверењем и пријатељством
према Русији односно да не маре за Енглезе. С друге стране, по њему су
Грци једини народ на Блиском Истоку који гаји осећања наклоности
према Енглезима.65 Уочивши да је мало вероватно да би Бугари признали
да у Македонији осим њих живе и Срби и Грци, а као и многи његови
савременици истакао је да тамо влада нетрпељивост између Срба и
61
Виљем Милер (William Miller) рођен је 1864. Британски путописац и новинар. Биран је
за почасног професора Националног универзитета у Грчкој. Био је дописни члан
Историјског и Етнографског друштва Грчке. Написао је књигу The Balkans: Roumania,
Bulgaria, Servia and Montenegro. With a New Chapter containing their History from 1896 to
1908. Умро је 1945.
62W. Miller, Travel and Politics in the Near East, London 1898, 372-377.
63
Isti, The Balkans: Roumania, Bulgaria, Servia and Montenegro. With a new Chapter
Containing ther History from 1896 to 1908, London 1908, VII.
64
Џорџ Фредерик Ебот (George Frederick Abbott) рођен је 1874. Образовао се на
Emmanuel College, Cambridge. Током 1900. је послат од стране Cambridge University у
Македонију да проучи фолклор, традицију и обичаје тамошњег становништва. До 1903.
је био специјални извештач из северозападне Европе за неколико лондонских листова.
Заједно са принцом од Велса је 1905. боравио у Индији. Објавио је велики број студија
о Балкану и Турској од којих су најзначајније: Songs of Modern Greece (1900), The Tale of
a Tour in Macedonia (1903), Through India with the Prince (1906), Greece in Evolution
(1909), Turkey in Transition (1909), The Holy War in Tripoli (1912). Умро је 1947.
65
G. F. Abbott, The Tale of a Tour in Macedonia, London 1903, 57.
Бугара и да је то постала скоро нормална појава. Међутим, та мржња је

нарочито дошла до изражаја после именовања српског епископа у
Скопљу, граду који су Бугари сматрали својом зоном утицаја.66 Мислио
је да је Скопље у економском и стратегијском смислу представљало
кључ за Косовски вилајет.67 Такође је уочио да српска пропаганда прати
бугарску и да је посебно изражена после убиства Стефана Стамболова
1895. Изненадило га је да македонски сељаци како је написао немају „на
ционалну душу“ и да су подложни српској или бугарској пропаганди.68
Српске претензије на Македонију подржавао је Херберт Вивијан69
у књизи Српска трагедија са неким импресијама из Македоније (The
Serbian Tragedy with Some Impresions of Macedonia) која је објављена у
Лондону 1904. Сматрао је да су реални арбитри у Македонији Срби и
Бугари. По њему Србија је имала коректан однос према Македонији јер
је спроводила мирну пропаганду преко школа, цркви и конзулата.
Изражавао је уверење да ће та пропаганда бити још снажнија. Залагао се да
„Срби имају историјско право и циљ на повратак већег дела Македоније“.70
О Бугарима и њиховој акцији у Македонији изнео је најнега
тивније мишљење. Писао је да Бугари већ тридесетак година спроводе
агитацију у Македонији. Њихова политика је затим добила насилне
облике као што су разбојништва и хајдучија, односно дуж целе
Македоније су почели да примењују владавину терора, а свако ко би им
се супроставио настрадао би. Тиме су скинули маску и представили се у
правом светлу. У целини гледано Бугаре је сматрао опасним јер су веома
мудри и бескрупулозни.71 За решење македонске ситуације по његовом
мишљењу потребно је да се султану дају одрешене руке, како би угушио
заверенички покрет.
Иначе, Херберт Вивијан је тврдио да да је феномен хајдучије
својствен балканским државама и областима. По њему је Балкан још био
средњевековно подручје јер су хајдучија и разбојништво својствене том
66
Isto, 80-82, F. Schevill, The Balkan Peninsula and the Near East, London 1922, 431-433.
67
G. F. Abbott, nav. delo, 8.
68
Isto
69
Херберт Вивијан (Herbert Vivian) рођен је 1865. Био је велики поштовалац Балкана и
њених народа. Србију је посетио 1896, 1900, 1902, и у периоду између 1903. и 1905.
Носилац је српског краљевског ордена Такова. После убиства српског владара почео је
негативно да пише о новој династији и њеном владару. Објавио је неколико књига од
којих су најважније: Servia: The Poor Man of Paradise, London 1897, Tunisia and the
Modern Barbary Pirates, The Servian Tragedy with Some Impressions of Macedonia, London
1904, Abyssinia, Myself not Least. Being the Personal Reminiscences ofX, London 1925, The
Life of the Emperor Charles of Austria, London 1932. Умро је 1940.
70
H. Vivian, The Servian Tragedy with Some Impressions of Macedonia, London 1904, 278-283.
71
У књизи је навео да је пронашао листу са именима осамдесет убијених Срба од стране
бугарских хајдука, Isto, 280.
Сл. 2 - 18. глава књиге,
H. Vivian, The Servian Tragedy with some Impression of Macedonia
Сл. 3 - 18. глава књиге,
H. Vivian, The Servian Tragedy with some Impression of Macedonia
периоду управо актуелне на том простору. Седиште разбојништва на

Балкану се налази у Македонији. Тврдио је да највећи део разбојника
долази из Бугарске, одакле се припрема терен за анексију или аутономију
тог подручја. „Банде тероришу целу земљу и мирољубиво сељаштво које
је обавезно да им плаћа трибут. Банде провоцирају масакре, а турска
војска има стриктну наредбу да избегава сукобе.“ 72
У том контексту знатан део простора у свом раду је посветио
македонској завери. Истицао је да на Македонију полажу право Грци
који у Солунском вилајету држе све у својим рукама, Румуни сматрају
Солун и Битољ центрима своје агитације, Италија и Аустрија која преко
Босне и Србије такође има претензије према Македонији, тамо врше
велику пропаганду. Упозоравао је и на то да Немци имају такође
интересе у европском делу Турске који су економски, а не терито
ријални, а да се немачки језик говори у скоро свакој радњи у Солуну што
је само пре неколико година било незамисливо. Вивијан је критиковао
позицију Велике Британије која се не меша у питање Македоније оста
вљајући другима могућност да извлаче корист.
Током 1905. године Македонију је посетио и чувени британски
новинар Џон Фостер Фрејзер73 који је утиске са своје балканске турнеје
преточио у књигу коју је назвао Слике са Балкана (Pictures from the
Balkans) која је доживела два издања 1906. и 1912. Аутор истиче да цео
Балкан пустоше ривалске хришћанске банде које тероришу села и врше
притисак на становништво да пређу из грчке цркве у бугарску и обратно.
Хришћани мрзе Турке али се између себе мрзе још више. Фостер је
сматрао да је Балкан у том тренутку био узаврео котао.74 Истицао је да
велике силе не могу да постигну споразум којим би уклонили турску
власт с Балкана што је по њему резултат њихових аспирација према том
простору. Упозоравао је да су Русија и Аустрија желеле да анектирају тај
регион. Руси су бацали око на Цариград и желели да се Бугарска
72
Isto, 253-263.
73
Џон Фостер Фрејзер (John Foster Fraser) рођен је 1868. у Единбургу. Дуги низ година
као специјални новински извештач путовао је у различите делове света. Обишао је више
од педесет земаља. Посебно добро је познавао Русију и Балкан посетивши Србију,
Бугарску, Македонију, Грчку, Албанију. Почетком Првог светског рата је изабран за
председника британског учитељског ратног комитета. Познавао је председника САД
Вилсона, британског краља Џорџа, руског цара Николаја Романова. Био је лични
пријатељ Лојда Џорџа. Објавио је велики број књига које су представљале сећања на
његова путовања. Од дела које је издао истичу се: Russia of Today, Life Contrasts, The Red
Passport, The Land of Veiled, Panama and What it Means, The Amazing Argentine, Australia,
The Making of the Nation, Round World on a Wheel, A Conjuring Jew. Књига Pictures from
the Balkans је такође имала два издања 1906. и 1912. Умро је 1936.
74
J. F. Fraser, Pictures from the Balkans, London 1912.² 3.
ослободи турске власти да би је искористили за заузеће Босфора.

Аустријанци су с друге стране желели да искористе Србију као одскочну
даску да би заузели Солун као луку у Егејском мору. Обе силе су биле
изненађене што су и Србија и Бугарска желеле да се прошире на Балкану.75
Што се тиче Велике Британије, аутор истиче да она нема
територијалних претензија према Балкану и да то њени народи цене,
верујући да би се свако онај ко покуша анексију њихових територија
суочио са британским топовима. По њему је Велика Британија била
једина од великих сила која није имала себичне намере на Балкану и
једино из хуманитарних разлога жели да види задовољење правде у
Македонији. Џон Фрејзер је предлагао да његова земља као непри
страсна сила поведе акцију да се обезбеди ефикасна европска контрола
ситуације у Македонији, а да се Бугарској, Румунији, Србији и Грчкој
стави до знање да не полажу наде у територијалне аспирације према тој
области. Једино трајно решење је давање аутономије Македонији као и
стварање балканске конфедерације у одбрамбене сврхе где би Турска
била њен саставни део.
Aутор се осврнуо и на питање етничке припадности становништва
Македоније и истакао да сви они проклињу Турке и воле своју земљу.
Свака од суседних држава сматра да су Македонци припадници њиховог
народа и да та територија треба да припадне њима. Међу њима влада
мржња и Фрејзер се плашио да би уступање Македоније хришћанима
изазвало крвопролиће. По њему, међу балканским народима Бугари су
најснажнији, најразвијенији и најбоље оспособљени за самоуправу. Они
се надају да ће када великим силама досади да подржавају турску власт
на Балкану и у Македонији, она у том случају добити самоуправу, што
ће омогућити да у правом моменту та област као зрела шљива падне у
њихова уста. Бугари организују устаничке чете чији су припадници врло
храбри борци који су спремни за ризикују своје животе за бугарску
ствар. Одлазе у хришћанска села где добијају храну и сакривају оружје.
Оне који се побуне или не желе да сарађују убијају. Фрејзер је објавио и
изјаву једног од бугарских револуционарних лидера у Софији да
намеравају да свако село у Македонији учине центром револуције.
Издајнике ће немилосрдно кажњавати, а међу њима преовлађује уверење
да једино великим масакром хришћана могу да испровоцирају пажњу
Европе као и њихову интервенцију како би Македонија добила
независност.76 Многа злодела над хришћанским сељацима су починили
бугарски комити, у нади да ће Европа интервенисати. Међутим, Фрејзер
75
Isto, 4.
76
Isto, 14.
истиче да је велики проблем у томе што половину становништва

Македоније чине муслимани и Турци који у многим селима сарађују са
хришћанима, тргују и живе у перфектним односима. Македонију је
описао као земљу коју насељава око два милиона становника, при чему су
трећина Турци. Он сматра да што се тиче Бугара и Грка њих у Македонији
има подједнако. Националност је у Македонији ствар страха, политике и
религије. Македонија је земља интрига терора и убиства.77
У британским круговима било је и оних личности које су
заступале грчке аспирације на Македонију. Тако је на пример Ален
Апвурд78 1908. боравио у Македонији и на основу својих утисака исте
године написао књигу Источни крај Евроие (Тhe East End of Europe).
Оштро критикујући балканску и македонску политику Бугарске коју је
оцењивао као империјалистичку Апвурд је писао да „Грци никада нису
ни за трен престали да гаје наду да ће поново задобити све оно што су
изгубили; Срби чувају успомену на њихову прошлу славу у херојским
баладама и песмама, а литице Црне Горе су постале тврђава устаничке
слободе. Бугари су једини народ на Балкану који се никада нису озбиљно
побунили како би остварили своје ослобођење“.79 Бугарска агитација у
Великој Британији како би се тамошњи политички кругови и јавно
мњење придобили за афирмацију њених циљева у Македонији почела је
по Апвурду да добије на интезитету после 1897. године да би свој
врхунац достигла између 1903. и 1912.
Британски новинар Реџиналд Вајон80 објавио је 1904. године
своја сећања и успомене из Македоније у делу Балкан изнутра (Тhe
Ваlkans from Within). На страницама те књиге изразио је велико дивљење
према Бугарима. Писао је о „извандредној чврстини тог народа који је
77Isto, 179.
78
Ален Апвурд (Аllen Upward) рођен је 1863. Студирао је право на Royal University of
Dublin. Снажно је подржавао захтеве за ирском самоуправом. Радио је и британском
министарству спољних послова. Објавио је велики број књига од којих су најпознатије:
The East End of Europe, Songs of Ziklag, Some Personalities, The Prince of Balkistan, The
Divine Mister, The New Word. Извршио је самоубиство 1926.
79
A. Upward, The East End of Europe, London 1908, 14-24.
80
Реџиналд Вајон (Reginald Wyon) је био истакнути британски новинар који је као
дописник The Daily Maily-a у првој половини 1903. неколико месеци боравио на Балкану.
Као резултат његових путовања у Лондону је 1904. изашла књига, Балкан виђен изнутра
(The Balkans from Within). Осим овог дела објавио је неколико новинарских текстова и
једну студију у којима је сумирао своје утиске о балканским народима и државама. У
часопису Blackwoods Edindburgh Magazine за март, април и октобар 1903, штампао је
следеће чланке: Јутро после-Преко границе-Црквена парада-гранични хероизам (Montenegrin
Sketches: The Sheep-Lifters-The Morning After-Across the Border-Church Parade-Border
Heroism); Романокатоличка Албанија (Roman Catolic Albania); Шта сам видео у
Македонији (What I saw in Macedonia).
Сл. 4 - Насловна страна књиге, R. Wyon, The Balkans from Within
пре хиљаду година био један од највећих на свету и који је победио

стварајући империју чије су границе допирале до обала Црног и Егејског
мора и до Далмације у Јадранском мору“. Истовремено је нападао Грке
описујући њихову улогу у европској Турској као изразито подлу. Грке је
још окарактерисао и као кукавице и у сваком смислу покварену расу,
која је беспомоћна против нове снаге и енергије Бугара.81
Још један Енглез посетио је те тих година Македонију. Џон Бут
је током 1903. и 1904. боравио у европској Турској односно Бугарској и
Македонији као специјални дописник листа Graphic и по повратку у
домовину објавио 1905. књигу Балкански проблеми (Тrouble in the
Balkans) која је такође заступала бугарске интересе у Македонији.
Његово дело се састоји из два дела. У првом је описао стање ствари у
Бугарској, док је други део посветио збивањима у Македонији. У
закључку првог дела признао је да је и он као и сваки други просечни
Енглез стигао у Бугарску са увреженим предрасудама о бугарском
народу и с пријатељским осећањима према Турцима.
Међутим, током боравка сазнао је чињенице које су га
отрезниле.82 Био је одушевљен изгледом Софије, чије су га централне
улице подсећале на јужну Француску.83 Али, приметио је да тамо влада
веома наелектрисана атмосфера. Наилазио је и на многе грађане који су
му износили и по двадесет разлога о томе да следи рат са Турском.
Такође, уочио је да је бугарска војска спремна за рат односно да су трупе
концентрисане на граници, а већина резервиста мобилисана.84 Што се
тиче Македоније, написао је да је то „лепа земља, толико лепа да је скоро
невероватно да се може сматрати гнездом расне мржње и крвопролића.
То је земља контраста, јер је на пример веома плодна, а у исто време и
изузетно сиромашна.“85 Бут је ипак признао да Бугари као и Срби имају
идеју о подели Македоније.86 Занимљиво је да је у овој књизи део
простора посветио и аустријским намерама да прошири свој утицај на
Албанију и западну Македонију истакавши и да је Беч због тога навукао
велику мржњу, како Турака и Албанаца, тако и Бугара и Срба.87
Нешто умеренији став према припадности Бугарске, пореклу
становништва и врсти језика којим су се служили имао је Хенри Ноел
81
R. Wyon, The Balkans from Within, London 1904, 11-19.
82
J. Booth, Trouble in the Balkans, 115.
83
Isto, 16.
84
Isto, 18-19.
85
Isto, 181.
86
Isto, 169.
87
Isto
Бреилсфорд.88 Његова књига Масеdonia: Its Races and their Future је

објављена у Лондону 1906. после повратка из Македоније где је послат
1903. након окончања устанка да као велики експерт за Балкан предводи
британску мисију за хуманитарну помоћ. Књига се састоји из девет
поглавља и у предговору је истакао да је његов циљ да објасни природу
турске власти и њене последице на сељаштво у Македонији, при чему је
тврдио да Турци никада нису систематски настојали да присиле
хришћане да пређу на ислам. Његова студија је у целини прожета
бугарофилским осећањима и залагањима да Македонија треба да
припадне Бугарима.
Цело четврто поглавље је посветио питању раса и народа који
живе у Македонији. На почетку је констатовао да је Македонија земља
нерешивих загонетки и неразмрсивих конфузија.89 За Јевреје је написао
да су у Македонији веома бројни и да чине важан елемент
становништва. Попримили су оријенталне манире, а интереси су им
наметнули савез с Турцима и зато су остали непоправљиви туркофили.
Њихове колоније су бројне у Битољу и Касторији, а највећу славу и
утицај су остварили у Солуну, где их је живело чак осамдесет хиљада.
Имају монопол над трговином и контролишу бродоградњу у земљи.90
Бреилсфорд истиче да су од Јевреја у Македонији бројнији Власи,
потомци римских колониста, који су по њему представљали најстарије
становнике градове. Они су одлични трговци и њихов број је око две
стотине хиљада што је отприлике десет процената целокупног становни
штва Македоније.91
Што се тиче Бугара, тврдио је да су они бројни у сва три
македонска вилајета, Срби и Албанци на североистоку (Скопље), а Грци
у Солуну. У Битољском вилајету је живео подједнак број Албанаца,
88
Хенри Ноел Бреилсфорд (Henry Noel Brailsford) је рођен 1873. у Мирфилду код Јоркшира.
Школовао се на Вотсон колеџу у Единбургу и високој школи Данди. После завршетка
студија запослио се као предавач на Краљица Маргарета колеџу у Глазгову. Међутим,
1897. је одлучио да напусти академску каријеру и постане новинар у листу Scots
Pictorial. На препоруку Роберта Адамсона професора логике на Универзитету Глазгов,
запослио се, као дописник Manchester Guardian-а, што му је омогућило да проведе доста
времена на Балкану, у Француској, Египту. У Лондон се преселио 1899. где је постао
новинар Morning Leader-а. Касније је постао водећи новинар у листу Daily News. За
време Другог светског рата радио је за ВВС. Објавио је велики број новинских и
стручних текстова са македонском тематиком. Најпознатији су: Тhe Macedonian Revolt,
Масеdonia: A Possible Solution, Тhe Bulgarians of Macedonia: A Psychological Study, The
Greeks in Macedonia. После одласка из новинарства 1946. окренуо се писању историје
радничког покрета. Умро је 1958.
89
H. N. Brailsford, Macedonia: Its Races, 76.
90
Isto, 82-83.
91
Isto, 85.
Сл. 5 - Насловна страна књиге,
H. Brailsford, Macedonia. Its races and their Future
Бугара и Грка. Кључно питање односно дилему да ли су Македонци

Срби или Бугари је разрешио тако што је сматрао да они нису Срби и
њихова крв тешко може бити чисто словенска, већ представљају
мешавину Бугара и друге неаријевске расе.92 Међутим, мислио је да су
управо Срби та неаријевска раса која помешана са Бугарима чини
Македонце. Бреилсфорд изводи закључак да Македонци тешко могу да
буду чисти Бугари јер су имиграције и освајања Срба оставило много
српске крви у њиховим венама. Писао је да се из историјских разлога
једино са сигурношћу може рећи да народ Косова и северозападног дела
провинције чине Срби, а да у околини Охрида живе Бугари. У погледу
македонског дијалекта он по њему није нити чисто српски ни бугарски
али је више бугарски него српски.93 О етничкој припадности становни
штва Македоније, Бреилсфорд је опширније писао у чланку Македонски
револт (Macedonian Revolt) где је изнео став да не постоји македонски
народ, као и да је Македонија само географски појам. Тамошње ста
новништво по њему није имало чисто историјски традицију, национално
јединство и јасно одређено сећање на слободу.94
Шифру успеха бугарске пропаганде у Македонији је открио на
примеру разговора који је обавио са једним сељаком. На питање да ли је
његово село бугарско или грчко, сељак је одговорио да је сада бугарско,
а да је претходно било грчко. Навео је и разлоге те промене:“ Ми смо
сиромашни људи али смо желели да имамо своју школу и свештеника.
Раније смо имали грчког учитеља. Плаћали смо му пет фунти годишње
као и храну. Грчки конзул му је плаћао још пет фунти. Међутим, нисмо
имали свог свештеника, већ је један поп опслуживао више села. Био је
немаран и нетачан. Отишли смо код грчког епископа да се жалимо на
свештеника, али је он одбио да учини било шта по том питању. Бугари
су то чули, дошли су код нас и понудили нам попа и учитеља који би
живели у нашем селу, а ми им не би ништа плаћали. Наше село је
сиромашно и ми смо морали да постанемо Бугари.“95
Говорећи о актуелној ситуацији на простору Македоније, Хенри
Бреилсфорд је приметио да су „Македонци данас Бугари јер слободна и
прогресивна Бугарска зна како да их привуче, а да Србија није остварила
тако снажан утицај и да је српски случај у Македонији последица малог
и вештачког покрета“.96 Узроке српског неуспеха у Македонији је
92
Isto, 101.
93
Isto
94
H. N. Brailsford, The Macedonian Revolt, The Fortnightly Review, vol. LXXIV, July to
December 1903, London 1903, 435.
95
Isti, Macedonia: Its Races, 102, The Macedonian Revolt, 439.
96
Isto, 103.
објашњавао тиме што је Србија веома касно истакла свој интерес у тој
области. Све до окупације Босне и Херцеговине, она је била концентри
сана на те покрајине. За то време Бугари су формирали своју националну
цркву која је постала веома популарна међу македонским Словенима,
као и народне школе. Осим тога британски новинар је истицао и уну
трашње проблеме Србије (револуције, владавина терора, финансијски
неред). Указао је и на разлике у националном и психолошком карактеру
између Срба и Бугара. Срби су народ који ужива у задовољствима,
љубави, имају развијену естетску компоненту и емотивнији су од
Бугара. Међутим, немају способност континуираног деловања тако да су
за осамдесет година слободе остварили мањи морални и материјални
прогрес него Бугари за двадесет пет година. Због тога је велики број
људи из Македоније емигрирао у Бугарску, да би по повратку у своју
земљу постали мисионари бугарске идеје. Број оних који су одлазили у
Србију је био безначајан. Када су бугарофилски Македонци почели
1893. да организују револуционарне комитете, српска ствар у
Македонији је доживела смртни ударац. Његово мишљење је да су
македонски сељаци били спремни да подаре своје поверење једино
онима који су желели да их у кратком времену ослободе од отоманске
власти. Напокон, Бугари су се залагали за аутономију Македоније, док је
једини циљ Срба и Грка био да ту област анектирају. Српски покрет је
био званична агитација која је усмеравана и финансирана из Београда
док је упркос симпатијама из Софије, бугарски револуционарни комитет
био аутохтона македонска организација закључује Бреилсфолд.97 Ове
оцене Бреилсфорда о томе да су Срби хтели анексију Македоније, а
Бугари се залагали за аутономију, као и да је српски покрет био
диригован из Београда, а бугарски изворан, очигледно су резултат
бугарске пропаганде и њеног снажног утицаја на Балкански комитет где
су преовладавала пробугарска осећања. Бреилсфорд је као што се зна
био врло активан члан Балканског комитета.
Своја пробугарска осећања није скривао ни у тексту Грчка и
Македонија (Greece апd Масеdonia) који је објавио у престижном
часопису Тhе Сопtemporary Review за четврто тромесечје 1905. У том
чланку је полемишући са хеленофилским погледима професора
Андреаша, оштро напао грчке аспирације према Македонији доказујући
да та турска провинција треба да припадне Бугарима. Изнео је тешке
оптужбе на рачун Грка који по њему теже савезништву са Турцима и
тиме руше јединство балканских народа у борби против турске
доминације на том простору. Признајући да су Грци способан народ који
97
Isto, 104-105.
је још пре више од сто година у највећим европским градовима западне
Европе установио своје колоније као центре социјалне и политичке
пропаганда, Бреилсфорд напомиње да Грци своје право на Македонију
темеље на традицији филхеленизма и славној историјској прошлости. С
друге стране потврдио је да Бугари нису космополитиски народ и немају
јаче корене своје пропаганде изван Балкана. Британски новинар је оштро
напао став професора Андреаша да Грци нису желели успостављање
ближег разумевања са Турцима. Он напротив, износи тезу да Грци теже
некој врсти савезништва са Портом. Допуштајући да та алијанса
формално не постоји, ипак је тврдио да она практично функционише. Ту
своју тезу је темељио на низу чињеница. Тако је на пример, грчки принц
Никола септембра 1905. боравио у Цариграду као гост Абдул Хамида
коме је понудио ближе разумевање између две државе. Иначе, почетке
тог својеврсног савезништва које је прећутно постојало лоцирао је у
1903. годину када је грчки патријарх упутио писмо свом свештенству и
верницима да пријављују бугарске побуњенике турским властима, а
грчки конзулати се трансформисали у огранке турске политике.98 Навео
је и пример да су у Атини грчки официри понудили турском посланику
да као добровољци учествују у сузбијању бугарског покрета у
Македонији. Такође, за време устанка у лето 1903. грчки башибозуци су
сарађивали са турским трупама у Касторији у паљењу бугарских села и
њиховом пљачкању, а за то су имали заштиту и сагласност турских
власти. Хенри Бреилсфорд је био мишљења да је све то ипак био део
турског плана да се хришћански народи међусобно заваде. Међутим, по
њему Турска није желела склапање сталног савеза с Грцима како би их
онемогућиле у томе да остваре доминантан утицај.
У једном тренутку британски новинар је био самокритичан
према својим бугарским фаворитима, признајући да они своју ослобо
дилачку кампању заснивају на методима тероризма који је често усмерен
против Грка. Међутим, био је мишљења да је бугарски покрет у суштини
демократски, док грчке устаничке чете формиране од лета 1904. нису
контролисане од стране локалних демократских организација. Њихови
припадници су регрутовани у Смирни, на Криту и на територији Грчке и
деловали су под заповедништвом грчких конзула и епископа. Велики део
простора у овом чланку Браилсфорд је посветио полемици са
професором Андреашом око предоминантности Грка у Македонији.
Сматрао је да је таква теза тешко доказива без постојања јасних и
непристрасних података. По њему Грци су у Македонији насељавали
тероторију планине Олимп, полуострво Халкидики и три-четири града
98
Isti, The Macedonian Revolt, 569.
као што су Мелник, Серес и Касторија, док је северни део Касторије и

источни део Охрида насељавало сеоско становништво словенског
порекла.99 Осврћући се на језик који говоре становници Македоније
напоменуо је да македонски словенски дијалект који није ни српски ни
бугарски језик матерњи је језик већине становништва Македоније. Што
се тиче становништва градова признао је да је оно мешовитог
карактера.100 На крају текста оштро је напао Грке које је окарактерисао
као империјалисте чији је циљ стварање Велике Грчке и денациона
лизација Албанаца и Влаха, док је бугарски покрет у Македонији
означио као локални и демократски, а чији је циљ стварање аутономне
македонске домовине.101 Сви ови погледи поткрепљују нашу оцену о
изразитим бугарофилским осећањима Хенрија Бреилсфорда.
За бугарску ствар у Великој Британији и њено право на
Македонију ипак се највише залагао дописник Тhe Тimes-а са Балкана,
Џејмс Дејвид Баучер.102 Према истраживањима његовог биографа Лејди
Еленор Гроган, судбина Македоније је постала централна тачка његовог
деловања и смисао живота. Он је још 1900. у The Times-у изнео оцену
агитације Бугарске у Македонији. Тада је написао да је „бугарска нација
срце и душа македонског покрета“. Своју оцену о Бугарима изнео је и
1905. у есеју о македонском питању, називајући их смелом, радном,
99
Isto, 571.
100
Тако су на пример Јевреји чинили већину у Солуну, док је Скопље било делимично
насељено Србима и Бугарима, а у великој мери Албанцима. Битољ су у својој
хришћанској четврти насељавали половично Власи, а половично Бугари. Isto, 572.
101
Isto, 573.
102
Џејмс Дејвид Баучер (James David Bourchier) рођен је 1850 у јужној Ирској. Завршио
је Trinity College, Dublin, и Универзитет Cambridge. Био је професор на Eton
Универзитету, али је због здравствених проблема био принуђен да се 1888. повуче из
наставе. Одлази у Беч, а затим у Румунију одакле шаље извештаје за The Times.
Обилазећи Бугарску, Румунију, Грчку, стекао је изузетно добро знање о овим земљама, за
разлику од Македоније, Србије, Албаније и Црне Горе, које је мање познавао. Био је
најбоље обавештени Британац о догађајима у Бугарској. Тада започету новинарску
каријеру обављаће наредних тридесетак година као дописник The Times-а са Балкана, до
1892. кao повремени, а од 1895. као стални дописник. Писао је и за The Fortnightly
Reviews, The Contemporary Review, The Ilustrated London News. Био је очаран Бугарском,
а истовремено је заступао и антируске ставове. Заступао је тезу да Бугарска треба да
припадне Бугарима. Због извештаја које је поводом покоља Помака слао у Лондон
потпуно је пао у немилост бугарске владе и принца Фердинанда. Прешао је у Атину
одакле је 1896. извештавао са олимпијских игара, али и за време критског устанка 1897.
Када је Бугарска 1908. прогласила независност, пада у немилост уредништва свога листа
јер није послао информације о томе и зато је повучен из Софије. Иначе, сматрао се
једним од најзначајнијих личности које су допринеле склапању Балканског савеза 1912.
Када је Бугарска 1915. приступила Централним силама, стао је на њену страну. Октобра
1915. напушта Софију, у коју се враћа 1920. где је и умро.
Сл. 6 - Мапа Балканског полуострва, Тhe Times, 23. април 1903.
истрајном и штедљивом расом. По мишљењу професора Харолда

Вилијамса са Ливерпул Универзитета, Баучер је од свих балканских
народа највише био опседнут Бугарима, како због прагматизма, тако и
услед тврдоглавости коју су испољавали.103 Себе је сматрао великим
пријатељем Бугара што је у свакој прилици и показивао. Иако је био
велики поборник склапања балканског савеза, када је дошло до Другог
балканског рата, стао је на страну Бугарске подржавајући њене захтеве у
погледу Македоније. Исто мишљење је заступао и када је почео Први
светски рат. Писао је да још није касно да се исправе грешке које су
1913. учињене према Бугарској. Занимљиво је да је Баучер после
завршетка рата израдио један мировни план у коме је предложио да се
Бугарској врати Пирот, а да се спорна зона Уговора из 1912. године
подједнако подели између Србије и Бугарске при чему би овој последњој
припали Кавала, Западна Тракија и јужна Добруџа. Свој план је покушао
да презентује силама учесницама мировне конференције у Паризу, али
без успеха. Веома је уважавао бугарског сељака о коме је писао и у свом
последњем есеју који је објављен децембра 1920.104
Србе и Србију није посебно ценио, а њихове захтеве за
Македонијом одбацио је као закаснеле. Његов колега Лајонел Џејмс је ту
нетрпељивост доводио у везу са инцидентом који се десио када је група
Срба приликом путовања по Блиском истоку Баучера избацила из воза.
То га је толико повредило да им никада није заборавио оно што су му
учинили. И поред тога посетио је Србију 12. јуна 1903, одмах после
преврата одакле је за свој лист слао извештаје о стању у Србији после
убиства краљевског пара Обреновић.105 Џејмс Баучер је био веома активан
члан Балканског комитета.
103
H. Williams,J. D. Bourchier, The Slavonic Review, vol. I, N°1, (June 1922), London 1922, 228.
104
У есеју који је објавио у Тhe Contemporary Review, Баучер истиче да чињеница о томе
да осамдесет пет одсто становништва Бугарске чини сеоски живаљ указује на потребу да
се тамо формира влада сељака. Стамболијског је назвао „претечом нове ере и програма
у Бугарској, што за резултат треба да има прелазак политичке моћи са политичких
котерија у градовима и дворских паразита на сељаке.“ R. Cramton, James Bourchier an
Apprecation, South Slav Journal, vol. 18, N° 3-4, 1997, London 1997, 99.
105
Isto, 96.
МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ У БРИТАНСКОМ ПАРЛАМЕНТУ
ОД 1903. ДО 1908.
У британском парламенту се о Македонији и македонском питању

од 1903. до 1908. године разговарало више од осамдесет пута (1903 -
шест пута, 1904 - шеснаест, 1905 - осамнаест, 1906 - деветнаест, 1907 -
тринаест и 1908 - десет пута). Овој проблематици Доњи дом посветио је
чак седамдесет четири седнице, а Дом лордова шест својих сесија.
Македонска проблематика је у највишем законодавном телу Велике
Британије разматрана у виду дискусија о ситуацији у југоисточној
Европи, на Балкану и у три европска вилајета Турске и то на посебним
пленарним седницама или постављањем посланичких питања и
давањем одговора на њих и то најчешће од стране шефа Форин офиса и
државних подсекретара, а врло ретко од председника владе или министара.
Форму дискусија на пленарним заседањима чешће су упражња
вали посланици Горњег дома, укупно шест седница (по једна у 1903,
1906, и 1908, а чак три током 1904), а у Доњем дому овај проблем
детаљно је разматран на две седнице током 1906. и 1908. Институцију
посланичких питања и одговора као и кратких коментара и реплика
више су користили представници Дома општина (укупно сто двадесет
осам питања покренутих на седамдесет две седнице). С друге стране,
посланици Дома лордова су у овом петогодишњем периоду само на
једној седници током 1906. поставили посланичко питање у вези са
издавањем Ираде о увођењу посебног буџета за Македонију.
Парламентарно ангажовање у решавању Македонског питања
нарочито је окупирало либералне посланике, мада ни заступници
конзервативне оријентације нису заостајали. Ово је помало зачуђујуће
ако се зна да су активности британске владе и дипломатије у прилог
хришћана Македоније биле интензивније за време конзервативне владе
Артура Балфура и шефа Форин офиса лорда Ленсдауна, него у време
либералног кабинета Хенри Банерман Кемпбела и министра спољних
послова Едварда Греја. Можда разлог овоме можемо наћи у томе што је
Велика Британија током владавине конзервативаца већу пажњу
поклањала одржавању својих стратешких интереса на Балкану него што
је водила бригу о унутрашњеполитичким питањима. С друге стране
велики број либералних посланика припадао је Балканском комитету
који је начелно промовисао македонску ствар, мада је бар у првим
годинама деловања био изразито бугарофилски оријентисан, или је

близак овом моћном лобију. Посланичка питања која су изношена пред
представнике британске владе и Форин офиса у вези са Македонијом
обухватала су различиту проблематику. Највеће интересовање владало је
за ток извођења реформи и поштовања Мирцштешког споразума, преко
питања о увођењу жандармерије, извршавања административних и
судских реформи, стања финансија и реформи у сфери фискалне и
новчане политике. Такође, честа су била и осетљива питања у вези са
упадом устаничких чета из суседних земаља и њиховим деловањем на
тлу Македоније, а изношене су и чињенице и подаци о злочинима Турака
према тамошњем хришћанском становништву. Упозоравало се и о
злоделима ривалских хришћанских чета које су се, између осталог,
бориле и за престиж и контролу над деловима Македоније и око
припадности те територије. Коначно, посланици су тражили информа
ције о тачности података изношених у тзв. Плавим књигама или
ондашњој штампи о размерама насиља у Македонији, и посебно о
прогонима и тешком положају хришћанске популације.
Поред темељне и врло оштре дискусије у којој је често крити
кована целокупна британска политика, према Балкану и Македонији,
инертност Форин офиса, као и непредузимање самосталне акције ван
круга деловања осталих чланица Европског концерта који је такође
оптуживан за недовољно ангажовање, посланици су износили и
сопствене предлоге, али и тражили доношење посебних резолуција о
Македонији. У њима се захтевало предузимање даљих и хитних мера за
окончавање насиља и побошљавање стања у европским деловима
Турске. Те предлоге и резолуције парламент је најчешће усвајао и оне су
представљале додатни притисак на Форин офис да се много срчаније
укључи у решавање македонске проблематике. Круна врло квалитетних
дискусија је предлог мера за Македонију који је лансирао Едвард Греј
крајем 1907, а који је подразумевао повећање жандармеријских снага.
Предлог није наишао на велико одобравање осталих чланица Концерта,
али је у измењеној форми усвојен као заједнички енглеско руски предлог
мера за Македонију који је дефинитивно представљао крај аустро-руског
партнерства у решавању Македонског питања и истовремено означио
оживотворење нове алијансе на релацији Петроград-Лондон која је била
претеча Тројне антанте.
Изненађујуће је да је британски парламент посветио огромну
пажњу и време разматрању Македонског питања. Међутим, то може тако
да изгледа само на први поглед. Радило се о одбрани стратешких инте
реса једне велике империјалне силе, јер је преко Моравско-вардарске
долине водио најближи пут ка Цариграду и Турској, а затим и даље ка
Индији, најважној британској колонији, односно Индијском океану и

Персијском заливу, тим стратешки изузетно важним тачкама. Такође,
после више деценија својеврсне спољнополитичке дефанзиве и
незаинтересованости за балканска питања (политика сјајне изолованости)
у енглеској јавности и најважнијим политичким круговима сазрева
уверење да Лондон свој пољуљани престиж на међународној сцени,
посебно након све већег успона германског фактора, може повратити
активнијим укључивањем у тамошње догађаје. Зато не треба да чуди низ
иницијатива које су колегама у Европском концерту слате са британског
острва, почев од предлога лорда Ленсдауна у прилог даљих фи
нансијских, судских и административних реформи, допуњених предлозима
Греја о повећању жандармеријских снага и давању много ширих
овлашћења такозваним летећим полицијским снагама на терену. Намера
лорда Ленсдауна је била да радикалнијим програмом реформи од оног
чије су темеље поставили Аустрија и Русија у Мирцштегу одузме
Турској све кључне полуге власти у Македонији, јер је било јасно као
дан да султан срља у загрљај Немачкој.106 Осим страха од неумереног
јачања германског фактора на својеврсни радикализам британске
политике према Блиском источном питању утицали су и други спољно
политички и унутрашњи разлози, а пре свих стратешки и економски
интереси, као и снажна активност парламента, мњења, бројних хумани
тарних организација.107
Коначно, време је показало да је савезништво на линији Беч
Петроград било неискрено што је потврдило и аустријско добијање
концесије од стране Турске за изградњу Новопазарске железнице. Иако
је Велика Британија сматрала да је то легитимно право Аустрије, ипак је
схватила да се иза те наизлед безазлене трговинске трансакције крију
далеко дубљи, стратешки и војнополитички циљеви Аустрије и њеног
све моћнијег ментора Немачке да преко ове пруге избију на Егејско море
и даље на исток. Зато британска дипломатија ужурбано предлаже читав
сет нових реформи за Македонију не би ли направила својеврсну про
тивтежу Аустрији и неутралисала њену предност по питању Македоније,
али истовремено истргнула Русију из неискреног аустријског загрљаја.
Велика Британија је схватила да и у Русији постају све незадовољнији
поступцима својих балканских савезника. Ту руску озлојеђеност због
једностраног преговарања са Портом око добијања права на изградњу
пруге од Новог Пазара до Солуна можда је најбоље илустровао
В. Потемкин, Историја дипломатије 2, Београд 1949, 165.

106
107B. Samardjiev, On the Role of Public Opinion in Great Britain Regarding the Reforms in
European Turkey and the Idea of Autonomy of Macedonia (1903-1908), Etudes balkaniques N°
2/2002, 16.
Александар Извољски током разговора са Чарлсом Хардингом у Ревалу

јуна 1908. када му је саопштио да је био изненађен том акцијом свог
аустријског колеге и да она значи озбиљно нарушавање статуса кво на
Балкану и доводи у питање руско поверење у искреност аустријске
дипломатије. Тада је изговорио ону чувену реченицу да би остваривање
аустријског железничког плана довело до „германизације Македоније“.108
Зато су пролећни преговори 1908. на релацији Лондон
Петроград били усмерени на то да се руско аустријском балканском
партнерству нанесе коначан, смртни ударац. Енглеска дипломатија је
прихватила скоро све предлоге и примедбе руске дипломатије на план
Едварда Греја по питању македонских реформи, и тако припремила чист
терен за коначан договор две земље око Македоније, али и других
важних проблема до кога је дошло приликом сусрета краља Едварда VII
и цара Николаја II Романова у Ревалу јуна 1908. Тада је обзнањено и
дефинитивно савезништво две државе, потврђено да је Мирцштешки
програм реформи за Македонију мртав, а самим тим и једанаесто
годишњи савез Аустрије и Русије око Балкана и Македоније. Коначно,
инаугурисан је заједнички предлог реформи за македонске вилајете који
је нудио својеврсну аутономију за те области. Енглези су у Ревалу дали
подршку руском контраплану о изградњи пројекта Дунавско-јадранске
железнице за руску подршку по питању реформи у Македонији.109 У
формирању оваквог курса британске политике према Балкану и Македонији
огроман допринос дали су у својим дискусијама и предлозима и бри
тански посланици.
Прва, велика и озбиљна парламентарна расправа о стању у
Македонији отворена је 13. марта 1903, на пленарном састанку Горњег
дома. Дискусију је само неколико недеља после усвајања тзв.
Фебруарског пакета реформи који су заједнички предложиле аустријска
и руска дипломатија покренуо лорд Томас Њутон110, конзервативни
посланик, који ће у историји британског парламентаризма остати
упамћен као одличан говорник, без длаке на језику, особа која је поред
посланика Литона и Спенсера, нарочито оштро критиковала све оне који
108
G. P. Gooch, H. Temperley, British Documents on the Origin of the War 1898-1914, vol. V,
The Near East. The Macedonian Problem and the Annexation of Bosnia 1903-09, London
1928, N° 195, Visit to the Emperor of Russia at Reval in June 1908, June 12, 1908, 242.
109
B. D. vol. V, N° 254, E. Grey to Count Benckendorff, July 15, 1908, 353-354.
110
Томас Вудхаус Њутон (Thomas Wodehouse Legh Newton) рођен је 1857. У дипломатску
службу ушао је 1879. Од 1881. до 1886. обављао је дужност аташеа британске амбасаде
у Паризу. Од 1886. до 1889. је био посланик конзервативаца у изборној јединици Newton,
а затим од 1889. до смрти 1942. посланик Горњег дома. Дужност помоћника државног
подсекретара за спољне послове обављао је од 1916. до 1919.
су били одговорни за тешко стање у коме су се налазила три турска
вилајета у Европи. Он је отворено и без увијања као главне кривце за
тамошње катастрофално стање апострофирао како своју владу, тако и
кабинете Аустрије и Русије, Порту, али и бугарске устаничке чете и
њихову владу која их је помагала. Њутон је направио извандредну
историјску анализу тамошњих догађања, износећи прегршт чињеница
које говоре у прилог његовој тези о колективној одговорности за
жалосну македонску збиљу. Tурску влaду је оптужио да угњетава
хришћане, а Албанце назвао полуварварским фанатицима које Порта не
може да контролише. Указао је на то да право на Македонију полажу
Срби, Бугари, Грци и да међу њима влада велика мржња.111 Они врше
велику пропаганду при чему пропаганда Срба и Грка слаби. За Србе је
истакао да су престали да буду озбиљни такмаци, а и Грци су се
компромитовали ратом са Турском и од тада њихова снага слаби.
Највећу пропаганду врше Бугари које је окарактерисао као „бескрупу
лозну народност“.112 Оцењујући ситуацију у Македонији жалосном,
нарочито се окомио на бугарске револуционарне комитете чији циљ није
било побошљавање услова живота већ стварање такве ситуације која ће
испровоцирати мешање европских сила, а све у циљу да Македонија
добије аутономију или да се припоји другим земљама. Деловању бугар
ских револуционара је посветио велики део свог говора упозоравајући
да они користе методе уцена, пљачки, изнуда, убистава. На територији
Македоније комитети делују кроз наоружане чете које су организоване у
Бугарској, а чија је намера да у читаву ствар увуку турску владу како би
починила злочине укључујући и убиство недужног народа.113 Салву
оптужби изнео је и на рачун бугарске владе, која по њему никада није
предузела ефикасне мере да би зауставила деловање комитета, који су
организовани у Бугарској, док се њихови главни штабови налазе у
Софији, где се штампа њихова запаљива литература, и држе јавни
скупови. На челу тих комитета налазе се пензионисани официри
бугарске армије, наоружани су владиним пушкама, а у неким приликама
носе бугарске униформе. Признао је да бугарска влада, притиснута
протестима са стране, ипак понекада предузима акцију против комитета,
чије коловође некако успевају да побегну из затвора.
По њему немогуће је очекивати напредак на тим просторима све
док буду деловали револуционарни комитети, а да би се они
111 Hansard 1803-2005, Parliamentary Debates, House of Lords, Debate 13. March 1903, Series
4, vol. 119 (CXIX), 706, www.hansard.millbanksystems.com/20.april2010. (у даљем тексту
HL Deb)
112
Isto, 707.
113
Isto, 709.
|
онемогућили потребно је да се постигне директан договор са бугарском

владом, при чему је био свестан свих проблема са којима ће се она
суочити у циљу успостављања контроле то јест зауздавања комитета, јер
их скоро свако у Бугарској симпатише, доста Македонаца ради у
бугарској влади, и велики број службеника су Македонци. Ипак, није био
оптимиста по питању очувања мира у Македонији. Страховао је да би
могла да се понови 1877. година (турско-руски рат).114
Надахнуту беседу о Македонском питању одржао је и лорд
Ленсдаун, шеф Форин офиса који је уверавао посланике да његова влада
не може да буде индиферентна на тамошњу ситуацију јер пожар у том
делу Европе може да изазове далекосежне међународне проблеме и
последице. И он је оптужио бугарске револуционаре да сносе одговорност
за тешку ситуацију, али отишао је и корак даље тврдећи да њихова
активност не би била могућа да није било дуготрајне погрешне и
неприлагођене управе коју је спроводила турска влада.115 Овом приликом
је изнео један став који ће касније бити честа тема расправе у парла
менту, у контексту да ли британска влада има право да предузме и
сопствену иницијативу за реформе независно од Европског концерта. Тај
став је гласио да британска влада прихвата фебруарску шему али
оставља простор за њену допуну ако то пракса буде захтевала.116
Скоро годину дана касније, 15. фебруара 1904. Дом лордова је
поново једну седницу посветио расправи о стању у југоисточној Европи
и условима живота у Македонији. Опет је на себе скренуо пажњу лорд
Њутон, можда још оштријим говором. Истакао је да је тамошње стање
горе него што је било. Од тада је више хиљада људи изгубило животе,
више стотина села уништено, појавило се неколико хиљада избеглица
који живе у мизерним условима.117 И овога пута поновио је своју ранију
тезу да одговорност за тамошње лоше стање сносе турска и бугарска
влада, одметничке групе македонских устаника, а у извесној мери и
аустроугарска и руска влада које су предузеле потпуно неуспешно
пацификацију земље.118 По њему потпуно је јасно да је турска влада
потпуно немоћна да заустави устанак што је доказ потпуне демора
лизације турске администрације, и поново скренуо пажњу на то да
комитети немају намеру да дозволе извођење реформи. Они желе да их
учине немогућим, а оно што је још горе је што намеравају да извршене
злочине припишу Турцима. Тачно је да су Турци запалили више села,
114
Isto, 713.
115
Isto,719.
116
Isto, 722.
117
HL, Deb 15. February 1904, Series 4, vol. 129, (CXXIX), 1260.
118
Сл. 8 - Спаљено село.
масакрирали више људи и починили злочине у већој мери него
револуционари, али деловање одметничких устаника има исти карактер
као и деловање турских трупа, додуше не у истој размери. Револуцио
нарним бандама је приписао монструознији карактер извршених
злочина. Иако су злочини турских трупа одвратни по својој природи,
њих су починили људи који су нешто бољи од полуварвара, и они су
учињени због екстремних провокација док су злочине бугарских побуње
ника починили хришћани и веома образовани људи, закључак је Њутона.119
Занимљива је његова теза о одговорности Аустрије и Русије за
тамошње догађаје. Њихове владе су се показале потпуно неспособне да
се суоче са ситуацијом, и много више времена проводе у међусобном
шпијунирању и контролисању него у надгледању и извршавању
реформи. Њутон је изнео крајње песимистиче прогнозе македонске
стварности. Предвиђао је не само нови устанак већ и рат између
Бугарске и Турске, напомињући да су обе стране жељне сукоба, при чему
су Бугари спремнији за рат него што су били годину дана раније, њихова
армија је обученија него турска војска, а људство супериорније у односу
на турске војнике.120
Много оштрије квалификације македонске збиље у свом говору
изнео је лорд Виктор Булвер Литон,121 истичући да је она критична.
Иначе, он је поред посланика Спенсера био заступник оне струје у
британској политици по којој је Енглеска требало да се енергичније
умеша у решавање македонског проблема јер је традиција њене спољне
политике да има велике интересе на Блиском Истоку, који се морају по
сваку цену подржати.122 Турску владу као најодговорнијег кривца за
мизерну македонску свакодневницу оптужио је лорд Абердин, док је
протурске ставове заступао бискуп од Рочестера. И овом приликом
занимљиво излагање имао је лорд Ленсдаун који је био мишљења да
разлози лошег стања у Македонији леже у спорости две силе (Аустрија,
Русија), глупости турске владе, провокативној тактици устаника,
неделима турских трупа. Слагао се са оценом лорда Литона да Велика
Британија има велику одговорност, али да она није већа од одговорности
других сила. Овог пута лансирао је тезу да Европски концерт није увек
119
120
121
Виктор Булвер Литон (Victor Bulwer Lytton) рођен је 1876 у Индији. Студирао је на
Eton и Trinity College, Cambridge. Од 1916. до 1920. обављао је различите дужности у
Адмиралитету, а од 1920. до 1922. био је стални државни подсекретар за Индију. Од
1922. до 1927. налазио се на месту гувернера Бенгала. У име Лиге народа налазио се на
челу чувене комисије која је истраживала јапанску агресију на Манџурију. Од 1891. до
смрти 1947. био је посланик Дома лордова.
122
HL, Deb 15. February 1904, series 4, vol. 129, (CXXIX), 1276.
ефикасна машинерија која омогућава да дође до практичног оствари

вања реформи и зато је потребно да дође до измене у курсу његовог
деловања. Упозорио је да на тлу Македоније постоји проблем
ривалитета и мржње између различитих народа који живе у њој. Није
био ни оптимиста у погледу брзог решења које би његово становништво
ослободило патњи, због постојања неслагања међу великим силама.123
У оквиру расправе о стању у Македонији седница Горњег дома
одржана 5. маја 1904. искристалисала је два кључна питања и то улогу
европских официра у процесу реорганизације жандармерије и резултате
рада цивилних агената у надгледању напретка у раду локалне
администарције. Лорд Џон Спенсер124, либерални посланик се поред
осврта на ова два питања заложио и за усвајање посебне Декларације о
ситуацији у Македонији, јер је према извештајима цивилних агената
тамо учињено мало у процесу реформи. У складу са својим живим
темпераментом лорд Њутон је жестоко напао цивилне агенте које је
оптужио да ништа не раде сем што прећутно прихватају све оно што им
Хилми паша каже. Оптужио је и турску владу за опструкцију у
спровођењу реформи жандармеријских снага, као и руску владу да не
жели мирну Македонију јер је њена жеља да ослаби турску владу, и да
одржи нестабилно стање у Турској.125 Традиционално револуционаран у
својим јавним наступима он је и овог пута изненадио своје колеге
предлогом о сазивању једне конференције на којој би се узели у обзир
интереси свих народа који тамо живе, односно обезбедио принцип
равноправности хришћана и муслимана. Конференција би била препрека
деловању банди, односно превенција против новог устанка.126
Током 1904. посланички дом лордова одржао је још једну велику
расправу о Македонији и то 5. августа када се на тапету нашла одлука
Русије и Аустрије да повећају бројност својих официра у међународном
контингенту официра у македонској жандармерији. Та намера ове две
владе испровоцирала је лорда Њутона да изјави да Аустрије и Русија
раде иза леђа других сила и да је то доказ њихове некоректности, као и да
је њихов циљ да поделе Македонију када се за то стекне погодан тренутак.127
123
HL, Deb 15. February 1904, series 4, vol. 129, (CXXIX), 1285-1286.
124
Џон Спенсер (John Spencer) рођен је 1835. Студирао је на Harrow и Trinity College,
Cambridge где је дипломирао 1857. Исте године постаје либерални посланик у изборној
јединици Northamptonshire, а већ следеће године улази у Горњи дом где остаје до смрти
1910. У другој Гледстоновој влади постаје лорд председник савета, а 1892, и први лорд адми
ралитета. Од 1902. до 1905. био је вођа Либералне партије у Горњем дому парламента.
125
HL, Deb 5. May 1904, Series 4, vol. 134, (CXXXIV), 505.
126
HL, Deb 5. May 1904, Series 4, vol. 134, (CXXXIV), 508.
127
HL, Deb 5. August 1904, Series 4, vol. 139, (CXXXIX), 1097.
Сл. 9 - Лорд Џон Спенсер
Највећи одјек у парламентарној расправи о стању у југоистичној

Европи 28. марта 1905. оставила су излагања ерла Литона и лорда Њутона.
Ерл Виктор Литон се осврнуо на резултате спровођења Мирцтешког
реформског пакета напомињући да је учињен известан прогрес у
реорганизацији жандармерије, приписујући ту заслугу деловању
британских официра и њиховог претпостављеног пуковника Ферхолма.
Ипак, његова генерална оцена је била да реформе нису успеле да спрече
крвопролиће и обнову реда, при чему на терену владају неправда, верска
нетолеранција, а локална администрација је пристрасна.128 Такође,
најенергичније се успротивио турском предлогу о повећању царинских
стопа од три одсто на увезену робу. Лорд Њутон је такође упозоравао да
се ситуација није поправила, већ да и даље постоји исти степен
несигурности, хорде неплаћених и полудисциплинованих војника и
даље харају, а ривалске хришћанске банде и даље врше масакре. За све
то опет је окривио делимично неспособност турске владе, а превасходно
деловање ривалских чета.129 Међутим, у складу са традиционалном
туркофилском политиком изнео је мишљење да би сваки образовани Грк
или Бугарин у Македонији и даље радије живео под турском влашћу
него што би желео да је замени руском или аустријском.
Оцене о наставку лоше ситуације одбацио је лорд Ленсдаун, иако
је признао да и даље страдају недужни и ненаоружани сељаци над
којима се свете како турска војска тако и устаничке банде. Да ситуација
ипак није толико црна поткрепио је подацима да се током 1904. на своја
огњишта вратило двадесет хиљада избеглица, Једренски вилајет је
укључен у реформски пакет, број страних официра у оквиру жандарме
ријског контигента повећан је на четрдесет осам, отворена је жандарме
ријска школа у Солуну.130
Последњу велику расправу о Македонији лордови су водили на
заседању од 25. фебруара 1908, а у вези са најновијим предлогом мера
Едварда Греја. Најбриткију дискусију и тада је имао лорд Њутон који је
славодобитнички подсетио своје колеге да је време показало да је био у
праву када је тврдио да партнерство Аустрије и Русије није искрено.
Најоштрије је осудио Еренталов план о добијању железничке концесије
предлажући да и Русија треба да изврши притисак на Порту како би
добила концесију за изградњу пруге од Доњег Дунава до Једрена.
Тврдећи да је Мирцштешки програм мртав, а Европски концерт у колапсу
тражио је да британска влада напусти политику сјајне изолованости.131
128
HL, Deb 28. March 1905, Series 4, vol. 143, (CXLIII), 1317-1319.
129
HL, Deb 28. March 1905, Series 4, vol. 143, (CXLIII), 1327.
130
HL, Deb 28. March 1905, Series 4, vol. 143, (CXLIII), 1340.
131
HL, Deb 25. February 1908, Series 4, vol. 184(CLXXXIV), 1524-1525.
Признајући да је тренутно стање македонских ствари лоше, лорд

Едмонд Фицморис132, државни подсекретар спољних послова упозорио
је и да се тамо наставља конфузија, да чете врше покоље и пљачкају
села, а турска влада, упркос присуству великог броја војних јединица,
није у стању да управља том облашћу на адекватан начин. Реагујући на
жестоке оптужбе посланика на једнострану одлуку Беча у погледу
нагодбе са Портом око изградње Новопазарске пруге, а не желећи да бар
оштрим јавним изјавама квари односе са Аустријом, употребио је
занимљив дипломатски термин-благонаклона неутралност Енглеске у
вези са железничком концесијом.133 Фицморис је такође посланике обаве
стио да је дотадашњи дефицит македонског буџета достигао суму од
тристо четрдесет две хиљаде седамсто четрдесет две фунте.
За разлику од Дома лордова, у Дому општина македонска
проблематика је пленарно разматрана само на два заседања током 1906.
и почетком 1908. У расправи од 23. маја 1906. издвојило се излагање Хенрија
Линча,134 либералног посланика који се залагао да се у Македонији
примене решења која су већ заживела у азијским провинцијама Турске.
По њему тамо су хитно потребне реформе, јер су учестала убиства, нема
сигурности за животе и имовину, безбедност људи зависи од деловања
илегалних организација и комитета. Навео је податак да је за осам
месеци 1905. седамсто осамдесет пет људи изгубило животе у насиљима,
а многи од тих злочина су настали услед сукоба једних чета против других.135
Најзначајнију расправу о Македонском питању Доњи дом је
одржао 25. фебруара 1908. када је Греј изнео свој предлог реформи.
Први који је на том заседању јасно изјавио да је Мирцштешки програм
реформи пропао је био Џорџ Харди,136 либерални посланик. Он је
посебно апострoфирао неуспeх у раду жандармеријских снага, истичући
да се деловање страних официра сводило на надгледање ситуације и изве
штавање великих сила. Активност жандармеријских снага није смирила
132
Едмонд Фицморис (Edmond George Petty Fitzmaurice) рођен је 1846. у Лондону. Образовао
се на Eton и Trinity College, Cambridge. Од 1868. до 1885. био је посланик у изборној
јединици Calne, а од 1898. до 1906. у округу Cricklade. Дужност државног подсекретара
за спољне послове обављао је у два наврата од 1883. до 1885. и од 1905. до 1908. Од 1906.
до смрти 1935. био је посланик Горњег дома.
133
HL, Deb 25. February 1908, Series 4, vol. 184 (CLXXXIV), 1533.
134
Хенри Финис Блос Линч (Henry Finnis Blosse Lynch) рођен је 1862. у Лондону. Образо
вање је стекао на Eton и Trinity College, Cambridge. Након студија започиње правничку
каријеру. Од 1906. до 1910. био је либерални посланик у изборном округу Yorkshire, West
Ripon. Умро је 1913.
135
HC, Deb 23. May 1906, Series 4, vol. 157 (CLVII), 1385.
136
Џорџ Александер Харди (George Alexander Hardy). Либерални посланик у изборној
јединици Stowmarket од 1906. до 1910.
тамошњу ситуацију већ је напротив повећан број убистава. Изнео је
податак да је од започињања Мирцштешких реформи у земљи од један и
по милион становника убијено десет хиљада људи што је горе него у
Ирској, тачније то је трећина становништва Ирске или један енглески
град просечне величине.137 Изнео је податак да је према британским
извештајима током 1907. убијено двесто тридесет шест Бугара,
осамдесет девет Грка, осамдесет осам Срба, четири Влаха, а заробљено
десет Бугара, двадесет девет Грка, осамдесет шест Срба.138
За водећу улогу Велике Британије у решавању македонског
случаја нарочито снажно се залагао Џорџ Гуч,139 либерални посланик
који је такође сматрао да је Мирцштешки програм дефинитивно пропао.
Његова идеја је била да Енглеска у оквиру Европског концерта треба да
склопи једну врсту савезништа који би јој омогућио вођење кључне
улоге у Македонском питању. Њени потенцијални савезници би могли да
буду Французи, Руси и Италијани. Најзначаније излагање на овом
заседању је имао Едвард Греј који је са скупштинске говорнице јавно
изнео основне елементе свог плана за Македонију. Он је најпре признао
да је тамо током 1906. и 1907. порастао број злочина и насиља које су у
највећем броју случајева починиле чете ривалских хришћанских
националности борећи се између себе. Полазећи од тезе да је ситуација
веома лоша сматрао је да је неопходно да се нешто предузме како би се
зауставила насиља, и то без одлагања. Поновио је раније више пута
изречена упозорења бугарској и српској влади да треба да учине све што
могу да спрече формирање чета ван Македоније, при чему је био свестан
да је то тешка мисија јер ће тамошње владе тврдити да чине све да
спрече формирање тих банди на сопственој територији и њихов прелазак
у Македонију. Владе су делимично у праву када тврде да су злодела
њихових сународника у Македонији одмазда за раније извршене злочине.140
Изјавио је и да енглеске симпатије за мале народе и даље остају, али да
би сачували симпатије Енглеске они морају да на свом земљишту спрече
и предупреде образовање чета које прелазе у Македонију.141
137
Hansard 1803-2005, Parliamentary Debates, House of Commons, Debate 25. February 1908,
Series 4, vol. 184 (CLXXXIV), 1667, www.hansard.millbanksystems.com/20.april 2010. (у даљем
тексту HC Deb)
138
HC, Deb 25. February 1908, Series 4, vol. 184 (CLXXXIV), 1668.
139
Џорџ Пебоди Гуч (George Peabody Gooch) рођен је 1873. у Лондону. Студирао је на
Eton и Trinity College, Cambridge и Kings College, London. Испред Либералне партије био
је посланик у Доњем дому парламента у изборном округу Bath. Уређивао је часопис
Contemporary Review од 1911. до 1960. Умро је 1968.
140
HC, Deb 25. February 1908, Series 4, vol. 184 (CLXXXIV), 1699.
141
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IX Д - II, Пов. бр. 344, Антонијевић-Милићевићу, 13/26. II
1908., Архив Југославије, Фонд Јована Јовановића Пижона, 80-6-34.
Истичући повезаност турског и македонског питања, подсетио је
на то да је турско питање више пута изазивало европски рат, али док
постоји Европски концерт он ће бити гаранција да то питање неће
водити у нови европски рат. Нагласио је потребу извођења судских
реформи, и конкретно предложио повећање броја жандармеријских
снага. По њему жандармерија је оруђе у рукама султана које може да
пацификује Македонију и њено повиновање европским официрима не
би значило рушење султановог престижа, достојанства или ауторитета.
Чак је био спреман да одустане од свог предлога ако силе нађу боље или
ефикасније решење. У случају смањена турских трупа у Македонији
силе би требало да дају колективне гаранције Турској да се неће
дозволити мешање других земаља. Реафирмисао је Ленсдаунов предлог
о именовању гувернера Македоније, сматрајући да, ако би се именовао
на одређени број година, био несмењив, и добио одрешене руке, то би
могло да доведе до решења македонског питања. Такође је био мишљења
да би формирање задовољавајуће администрације прекинуло провокације
ривалских банди које би у том случају ризиковале да испровоцирају
ефикасно коришћење жандармеријских снага ако се одлуче на акције.142
Његови предлози већином су имали позитиван одјек међу посланицима
што није био случај са дипломатијама европских земаља, а посебно аустријске.
Највећу заинтересованост приликом постављања посланичких
питања британски парламентарци су исказали према току реформи, при
чему их је интересовало да ли оне остварују напредак или постоје
одређени проблеми, како функционишу цивилни агенти, зашто убудуће
неће бити дозвољавано европским конзулима у Битољском вилајету да
учествују у расветљавању злочина према становништву и у истрагама
око евентуалних злоупотреба представника локалних турских власти.143
Када су у пролеће 1908. започети двојни преговори Лондона и
Петрограда око заједничког предлога реформи у Македонији јер су обе
стране схватиле да је Мирцштешки програм мртав, често је у
Вестминстерској палати потезано питање како они теку.
Свакако једно од напровокативнијих питања које се начелно
односило на споровођење одредби Мирцштешког плана поставио је 27.
јула 1905. Арчибалд Корбет144, посланик Шкотске либералне партије.
142
HC, Deb 25. February 1908, Series 4, vol. 184 (CLXXXIV), 1706-1707.
143
HC, Deb 23. March, 27. April 1903, 3. May 1904, Series 4, vol. 119, 121, 134 (CXIX, CXXI,
CXXXIV), 1461, 65,247.
144
Арчибалд Камерон Корбет (Archibald Cameron Corbett) рођен је 1856. На изборима
1885. изабран је у Доњи дом парламента за изборну јединцију Glasgow Tradeston прво
као представник либерала, а 1886. као либерални униониста. У табор либерала вратио се
1908. Од 1911. до 1933. био је члан Дома лордова. Умро је 1933.
Њега је интересовало који ће се кораци предузети да се оствари трећи
члан програма који је предвиђао измену територијалних граница у
Македонији. Не оспоравајући право територијалних ревандикација ерл
Перси, државни подсекретар је свој одговор увио у дипломатску обланду
фразом да се неће предузимати кораци који би у том тренутку довели у
опасност пацификацију земље.145 Честа питања су се односила и на
потребу реорганизације администрације и судства, а опет све у складу са
четвртим чланом програма из Мирцштега.
У погледу реформе жандармеријских трупа парламентарци су
поставили укупно двадесет четири питања. Она су се односила на
кашњење у отпочињању промена у организацији и раду жандармерије с
обзиром на то да су захтеви у том смислу, које је формулисао генерал
Ђорђис (налазио се на челу комисије за реформу жандармерије),
презентовани скоро шест месеци након договора аустријског и руског
владара у Мирцштегу, тачније 1. марта 1904. Комисија је свој рад
започела 8. фебруара исте године, и у њеном саставу као цивилни
контролори налазили су се представници Русије и Аустрије. Један од
најважнијих закључака комисије је био да се из реформи изузму
Новопазарски санџак и западни делови Косовског и Битољског вилајета.
Издајање Косовског вилајета наишло је на незадовољство владе у
Београду јер је то значило утврђивање Аустрије у том делу Балкана.146
Турска влада је нотом од 24. марта одбила да у састав жандармерије
укључи и официре и подофицире како су предложили аустријски и руски
амбасадори. Новом нотом од 1. априла комисија је инсистирала на
безусловном прихватању њених захтева, и у међувремену двадесет пет
страних официра, који су већ раније одређени да учествују у реформи
жандармерије, пристигло је у Солун. Такође, владало је интересовање и
за ток извођења реорганизације полицијских снага, за овлашћења
страних официра, за гласине о смањењу њихових права од стране Хилми
паше, које је у више наврата велики везир у разговору са Николасом О‘
Конором најодлучније оповргавао.
Посланик Џејмс Брајс, иначе активни бугарски лобиста поставио
је неколико кључних питања која иу била важна за неометано
функционисање жандармеријских снага. Између осталог, интересовао се
колики је број високих европских официра одређен да учествује у
жандармерији, да ли ће поред њих бити именовани и нижи официри,
колика је територија коју ће контролисати, да ли су им европске силе
145
HC Deb 27 July 1905, Series 4, vol. 150 (CL), 595, M. Stojković, Balkanski ugovorni odnosi
1876-1918, I, Beograd 1998, 240.
146М. Војводић, Петроградске године Стојана Новаковића (1900-1905), Београд 2009, 107.
осигурале извршну контолу и дале права наређења без мешања турских

власти. Из одговора ерла Персија сазнало се да у том тренутку није био
још утврђен коначни број официра, при чему је Порта у првом турнису
прихватила распоређивање само двадесет пет високих официра. Силе су
инстистирале на праву генерала Ђорђиса да број жандарма повећа на
шездесет, а захтевано је ангажовање и мањег броја подофицира.
Територија под жандармеријском контролом обухватала је деветнаест
хиљада тристо педесет квадратних миља. Перси је напоменуо и да
европски официри неће подлегати ничијим наређењима сем оних које
издаје италијански генерал, и сваки покушај мешања у њихове
надлежности присилиће велике силе да поново размотре позицију ових
официра.147
Ингеренције и позиција страних официра у оквиру жандарме
ријских јединица била су сталне тема расправа с обзиром на то да је
Порта слала инструкције које су често збуњивале и уносиле конфузију.
Непрестано је владала дилема да ли европски официри у оквиру
жандармеријских снага имају право да шаљу своје људе како би
угушили немире или казнили недела или ће њихова права бити само
ограничена на извештавање о тим злочинима. Додатну недоумицу
уносили су неодређени одговори представника Форин офиса у
парламентарним расправама.148 То се десило у случају када су питања
поставили посланици Чарлс Ален и Џејмс Брајс. Они су 6. и 28. јула
1904. тражили јасно објашњење о томе да ли је турска влада послала
посебно упутство Хилми паши у коме се дужности европских официра
у жандармерији своде на техничка питања и укида право да примају
жалбе које становништво шаље цивилним помоћницима. Овлашћени
представник Форин офиса негирао је у оба наврата постојање такве
инструкције понављајући раније изношен став да је право и обавеза
сваког жандармеријског официра да у склaду са програмом жандар
меријских реформи прима сваку петицију, али да нема право да прима
жалбе или петиције које се тичу провинцијских ствари јер је то у
надлежности цивилних помоћника. Посланици су уверавани и да на
терену британски официри срдачно сарађују са турским властима.149
Ипак, из овог сета најзанимљивија питања поставили су посла
ници Едвард Мун150 и Френсис Сејмур Стивенсон, 3. марта и 17. априла
147
HC Deb 25 April 1904, Series 4, vol. 133 (CXXXIII), 1047.
148
HC Deb 4 Маy 1904, Series 4, vol. 134 (CXXXIV), 382.
149
HC Deb 6 July 1904, Series 4, vol. 137 (CXXXVII), 789, HC Deb 28 July 1904, Series 4,
vol. 138 (CXXXVIII), 1465.
150
Едвард Мун (Edward Robert Pacy Moon). Посланик у изборној јединици St. Pancras
North1895-1906.
1905. Њих је занимао прецизан распоред европских официра у
македонским вилајетима величина њихове територије и број становника,
статистички подаци о броју и рангу европских официра ангажованих у
полицијским снагама, као и места где су њихови штабови лоцирани. У
вези са првим питањем Ерл Перси је упознао посланике да Велика
Британија има официре у санџаку Драма (све казе), што обухвата
хиљаду осамдесет квадратних миља са педесет две хиљаде становника,
док је Француска своје официре распоредила у Санџаку Серез (све казе),
на територији од четири хиљаде деветсто двадесет квадратних миља са
тристо тридесет хиљада житеља. Руски официри су се налазили у свим
казама Солунског санџака који се простирао на седам хиљада тристо
квадратних миља где је живело двесто седамдесет три хиљаде
становника, а италијански су контролисали све казе Битољског санџака
(сем охридске и казе Касторија у санџаку Корица), на укупној површини
од три хиљаде седамсто осамдесет квадратних миља са двесто хиљада
становника. Аустрија је своје официре разместила у свим казама
скопског санџака где је на четири хиљаде сто педесет квадратних миља
живело чак петсто хиљада становника. Из ових података јасно се види
да су највећу територију покривали руски официри, а да је највише
становника живело у скопском санџаку где су ординирали аустријски
официри. С друге стране, за најмању територију и најмањи број ста
новника одговарали су енглески официри.151
Када се ради о статистичким подацима и они су веома
занимљиви. Ерл Перси је обавестио посланике да је италијански генерал
де Ђорђис, као супервизор реорганизације македонске жандармерије
имао шест помоћника (Велика Британија, Италија, Русија, Аустрија,
Француска и Немачка), при чему нико од њих није имао нижи чин од
пуковника. У оквиру жандармерије до средине априла 1905. распоређено
је укупно четрдесет осам европских официра и то шест британских,
десет француских и италијанских, и по једанаест руских и аустријских.
Шест британских официра од тога два мајора, један капетан и три
поручника налазили су се у санџаку Драма, са штабовима у Драми,
Кавали и Довлену. Десет француских официра је имало штаб у месту
Серез. Једанаест руских официра су штаб лоцирали у Солуну, а исто
толико Аустријанаца је за седиште штаба одредило град Скопље. Италијански
официри су разместили своје штабове у Битољу, Охриду и Прилепу.152
Поред реформе полицијских снага, британски парламентарци су
нарочиту пажњу посветили реформама у монетарној и финансијској
151
HC, Deb 11 Аugust 1904, Series 4, vol. 140 (CXL), 219.
152
HC Deb 17 Аpril 1905, Series 4, vol. 145 (CXLV), 286.
сфери, односно контроли извора прихода и расхода на територији три

македонска вилајета. Колико је велико интересовање владало за овај
сегмент потврђује податак да је постављено више од тридесет посла
ничких питања. Током пролећног заседања парламента 1905. неколико
посланика се распитивало о напретку преговора између европских сила
и Турске по питању финансијске контроле. Основе финансијске шеме
предложио је 11. јануара 1905. лорд Ленсадаун са допунама од 28. марта.
Суштина његовог предлога сводила се на установљење једне међу
народне комисије, састављене од представника земаља чланица
Европског концерта, која би вршила контролу над новоустановљеним и
посебно одређеним македонским буџетом, чему се непрестано
противила Порта.153
Оцењујући да су реформе шефа Форин офиса у сфери финансија
и правосуђа драстично радикалне, аустријска и руска дипломатија
излазе са својим контрапредлогом мера који је подразумевао давање
великих овлашћења у контроли македонских новчаних токова Импе
ријалној отоманској банци, генералном инспектору и двојици цивилних
агената. Њима би помагало и шест инспектора, Турака које би именовао
Хилми паша.154 Британска страна је ставила примедбе на тај предлог
сматрајући да су дата превелика овлашћења генералном инспектору и
његовим сарадницима. Ипак, 8. маја Порти је упућена Нота у којој се
тражило именовање четири финансијска делегата које би одредиле
Француска, Немачка, Велика Британија и Италија, и који би заједно са
генералним инспектором и цивилним агентима контролисали финансије
Македоније. Ћутање Порте навело је силе да понове Ноту 24. јуна.
Негативан турски одговор стигао је 29. августа. То није поколебало
велике силе које су, и поред противљења из Цариграда, послале четири
финансијска стручњака у Скопље. Међутим, тврдоглаво опирање Турске
да пристане на укључивање четворице европских делегата у
финансијску комисију изазвало је прави рат живаца и натерало Аустрију
и Русију да уз подршку Лондона у периоду од 25. новембра до 5. децембра
1905. изврше поморску блокaду турске обале и острва Митилене.155
У међувремену Аустрија и Русија су упутиле ноту владама
Србије, Бугарске и Грчке у вези са предстојећом поморском демонстра
цијом, али и упозориле да деловање револуционарних чета чији је циљ
био наставак нестабилости, онемогућава њихове напоре за постизање
153
HC Deb 18 Аpril, 26. June, 20. July, 3. August 1905, Series 4, vol. 145, 148, 149, 151,
(CXLV, CXLVIII, CXLIX, CLI), 430, 901, 1377-1378, 82.
154
B. D, vol. V, N°37, Lansdowne to F. Bertie, February 3, 1905, 77.
155
B. D, vol. V, N° 43, 44, 45, O‘ Conor to Lansdowne, Lansdowne to Hardinge, Lansdowne
to E. Goshen, Young to Lansdowne, October 21, 23, November 25, 1905, 81-83, 97.
решења и оне не могу да те покушаје дестабилизације толеришу. Велике
силе се надају да ће балканске државе подржати њихове напоре за
пацификацију Македоније и да ће спречити или обесхрабрити деловање
револуционарних покрета.156 Поморска блокада турске обале и њених
острва окончана је 5. децембра када је Цариград прихватио захтев о
именовању страних делегата у финансијској комисији. Коначни
Финансијски реглемент (Органски закон) то јест правила за три руме
лијска вилајета турски султан је прихватио 2. јануара 1906. У Реглементу
се предвиђало оснивање Финансијске комисије са мандатом од две
године. Комисија би добила извршна овлашћења у име отоманске владе,
а сачињавали би је генерални инспектор, цивилни агенти Аустрије и
Русије и пет саветника. Комисија је имала овлашћење да надгледа да ли
се порез прикупља регуларно укључујући и десетак, да контролише
правилно трошење македонског буџета као и извршење финансијских
реформи. Реглементом се утврђивала обавеза доношења једногодишњег
буџета који прописује квоту од пет одсто која ће се користити за подми
ривање јавних радова.157 Окончавањем демонстрације поморске силе и
усвајањем финансијског Реглемента окончана је једногодишња борба за
решавање питања финансијске реформе.
Доста времена је потрошено и на разјашњавање права фи
нансијске комисије да отпусти корумпиране чиновнике из админи
страције, као и на питање мандата чланова комисије. Према тумачењима
ерла Персија чланови комисије су имали право да дају отказ подмићеним
државним чиновницима, док је мандат комисије орочен на две године, с
тим што је Форин офис био спреман да накнадно прихвати продужење
њиховог мандата ако би то био допринос побољшавању тамошњих
прилика.158
Велику контроверзу у британској јавности изазвала је намера
турске владе да подигне царинске стопе на стране производе. Новчана
средства прибављена од повећаних дажбина Порта је планирала да
употреби за финансирање наставка македонских реформи. Британска
влада је посебно била заинтересована за ово питање јер је исход борбе
за подизање царина за њу у ствари било питање престижа у њеној борби
са Немачком око економске, и политичке доминације на Блиском истоку.
Не треба сметнути с ума да је тих година немачка политика имала
снажан утицај на турског султана. Ова идеја такође је изазвала подељене
156
B. D, vol. V, N° 69, О’ Conor to Lansdowne, November 24, 1905, 95-96.
157
Macedonian Financial „Reglement“ 1906, The American Journal of International Law,
vol.1, N° 2, Supplement official Documents, April 1907, 209-213.
158
HC Deb 8. August 1905, 8.March 1906, Series 4, vol. 151, 153 (CLI, CLIII), 515, 630.
и бурне реакције међу британским парламентарцима с обзиром на то да

би подизањем царина са дотадашњих осам процената на једанаест одсто
највећу штету претрели управо британски артикли јер је проценат
британске робе која се увозила у Турску повећан са 43,3 одсто с краја
XIX века159 на шездесет одсто у том тренутку. И док се једна група
посланика противила тој намери турске владе сматрајући да ће Велика
Британија највише бити на губитику и да влада не треба да да своју
сагласност за повећање, други су свој пристанак пружали начелно и
условно предлажући да енглеска страна затражи додатне гаранције да ће
Порта паре употребити за подстицање реформи, а не за неке сумњиве
послове.160 Мусурус паша, турски посланик у Лондону предао је још 15.
фебруара 1905. британској влади предлог о повећању царина са осам на
једанаест процената. Ленсдаун је 27. фебруара упутио одговор Порти да
ће дати сагласност на повећање под условом да прихвати услове које је
диктирао његов кабинет. Турски званичници су морали да припреме
реалан план финансијских потреба за Македонију, да цивилни и војни
трошкови буду сведени на реалне потребе администрације, да
прикупљање царинских средства врши компетентно тело које би поред
скупљања и контроле трошења прихода од повећања нових царинских
такси контолисало и локалне приходе. Како турска влада ни после осам
месеци није одговорила на британске предлоге, Ленсдаун је 28. октобра
упутио Мусурус паши Меморандум у коме се подсећало да турска влада
остаје нема на британске услове, као и да британска влада неће дати
сагласност на повећање стопа док Порта не пружи гаранције да ће
наменски трошити паре, и док се буде опирала именовању четири
финансијска делегата.161
Турска влада је 30. априла 1906. упутила захтев свим силама за
подизање царинских дажбина, а њихов одговор је стигао 28. маја. Он је
садржавао четири услова које је Турска морала да испуни како би се
прибавила њихова сагласност за веће царине. Један од најбитнијих је био
да од укупне суме новца добијеног повећањем такси двадесет пет одсто
треба да се усмери за измирење мањка у македонском буџету. Порта те
услове није прихватила.162 Након тога британска влада је представила
силама нови Меморандум који је имао шест тачака у коме су се, између
осталог, тражиле гаранције да ће додатне таксе бити правилно
159
Х. Андонов Пољански, Економските аспекти во односите на империјалистичките
држави кон Македонија и македоското нацонално-ослободително движење од крајот
на XIX и почетокот на XX век, ГИНИ, XVII, 2, Скопје 1973, 19.
160
HC Deb 14. March 1905, Series 4, vol. 142 (CXLII), 1375.
161
B. D, vol. V, N° 52, Memorandum Communicated to Musurus Pasha, October 28, 1905, 87.
162
B. D, vol. V, F. O, 371/345, Extract from Annual Report for Turkey for Year 1906, 168-169.
прикупљене и искоришћене искључиво за потребе буџета, као и да се

њихово прикупљање ограничи на период од седам година. Један од
услова је био спречавање повећања војних издатака, а за жандармерију
се тражило право да интервенише у случајевима напада. Иначе, сви ови
услови само су кондензовали захтеве које су тих месеци са говорнице из
Вестминстера износили посланици.163
Измењен предлог британске владе прихватили су крајем октобра
представници великих сила сем (Аустрије) и предали га Порти.
Занимљиво је мишљење Џорџа Барклеја отправника послова британске
амбасаде у Цариграду, који је у годишњем извештају о стању у Турској
за 1906. написао да је Беч одбио овај предлог плашећи се да би на тај
начин Лондон стекао лидерску позицију у македонском питању и
угрозио привилегован положај Аустрије и Русије.164 Турска влада је
после вишемесечних одлагања 9. новембра прихватила Меморандум
сила, али уз ограду да није у могућности да измирује годишњи лимит од
двесто педесет хиљада фунти за потребе сервисирања буџета. То је с
друге стране изазвало противљење Лондона, али ипак ствар је легла 10.
децембра када је Порта прихватила да исплаћује спорну суму. Коначно,
питање царинских такси је скинуто с дневног реда 25. априла 1907. када
је Николас О‘Конор потписао протокол у име британске владе о њеној
сагласности на повећање турских царина са осам на једанаест индексних
поена и то за период од седам година.165
Међутим, поједини посланици су и након пристанка на повећање
стопа инсистирали да трошење новца контролише компетентно тело, као
и да се прво изврши регулисање турских војних трошкова у Македонији.
Одговори британске владе сводили су се на констатације да она нема
контролу над турским државним приходима, да ће се не мање од
двадесет пет одсто од повећања царина искористити за покривање
дефицита буџета, без обзира на то да ли се ради о цивилним или војним
трошковима. Посланици су умиривани уверавањем да свота добијена од
повећана царина неће бити коришћена за друге намене осим за потребе
Македоније.
Током парламeнтарних сесија у 1906. и 1907. најчешће су
постављана питања око усвајања македонског буџета, његове висине и
расподеле буџетских ставки, при чему су се посебно апострофирала
издвајања за жандармерију, јавне радове, судство и цивилну админи
страцију. Колико су ова питања била осетљива и важна за британску
владу показује чињеница да су одговоре на њих најчешће давали Едвард
163
Isto.
164
Isto.
165
B. D, vol. V, N°155, Enclose O Conor to Tewfik Pasha, April 25, 1907, 199.
Греј и Валтер Рансиман, министар за локалну управу. На заседању

Доњег дома 22. марта 1906, Греј је одговарајући на питање о висини
буџета упознао посланике да га је установила међународна финансијска
комисија и проследила Порти. За цивилне послове одређено је седамсто
шездесет осам хиљада шесто деведесет седам фунти, за правосуђе је
планирано да се издвоји седамдесет шест хиљада шесто деведесет једна
фунта, а за јавне послове седамдесет седам хиљада осамсто педесет
једна фунта. Најмање новца је намењено за полицију и то двадесет шест
хиљада осамсто три, све укупно 1.580.052 турских фунти.166
Упоредо са величином буџета посланици су се занимали и за
висину буџетског дефицита и цивилне и војне трошкове. Тако је на
пример Валтер Рансиман 20. јуна 1906. изнео податке да је дефицит
буџета за ту годину већ достигао шесто осамдесет седам хиљада осамсто
педесет пет фунти, док су војни трошкови износили милион тристо три
хиљаде сто шездесет једну, а цивилни шесто седамдесет осам хиљада
двесто двадесет три фунте. Што се тиче процене буџетског мањка за
1907. он је пројектован у вредности од седамсто четрдесет седам хиљада
седамсто седамдесет осам фунти, док је процена војних трошкова
износила милион тристо четрдесет четири хиљаде шесто деведесет
фунти што је износило смањење од шесто тридесет шест хиљада двесто
десет фунти у односу на 1904. Цивилни трошкови је требало да износе
седамсто шездесет осам хиљада шесто деведесет седам фунти.167
Неколико месеци касније Греј је на питање либерала Џона Риса168 о
најновијој процени дефицита изнео узнемиравајући податак да је само у
септембру и октобру 1906. начињен мањак од чак осамдесет хиљада
турских фунти.169 Коначно 16. априла 1907. је изнео нову процену висине
буџетског дефицита, и војних и цивилних трошкова за 1907. који су се
разликовали од процена које је неколико месеци раније изнео министар
Рансиман. Финансијска комисија је проценила да ће дефицит за 1907.
износити седамсто осамдесет девет хиљада двесто деведесет фунти,
трошкови за цивилну администрацију осамсто тридесет девет хиљада
осамсто једну, а војни издаци милион реисто педесет две хиљаде осамсто
деведесет четири турске фунте.170
166
HC Deb 22 March 1906, Series 4, vol. 154 (CLIV), 619.
167
HC Deb 20 June 1906, Series 4, vol. 159 (CLIX), 169.
168
Џон Дејвид Рис (John David Rees) рођен је 1854. Студирао је Cheltenham College.
Обављао је дужност колонијалног администратора Британске Индије. Од 1906. до 1910.
као представник либерала био је посланик у изборном округу Montgomery, а од 1912. до
1922. посланик униониста у изборној јединици Nottingham East. Умро је 1922.
169
HC Deb 12 December 1906, Series 4, vol. 167 (CLXVII), 345.
170
HC Deb 16 April 1907, Series 4, vol. 172 (CLXXII), 762.
Од првог дана примена одредби Фебруарског, а затим и
Мирцштешког пакета реформи текла је траљаво и споро и уз непрестане
покушаје турске стране да их изигра или знатно успори. Све је то
храбрило нерегуларне турске трупе да наставе терор над хришћанима
што је имало прећутну подршку званичних представника, јер је постојао
страх да би примена реформи значила губитак турског суверенитета
односно контроле над тим областима. Такође, ни устаничким четама, а
посебно бугарским, није ишло у корист смиривање ситуације и доследна
примена мера из Мирцштега јер је то значило окончавање њихових
амбиција о интернационализацији македонског питања односно евенту
алној анексији или подели тог простора између суседних балканских
држава. Устаничке чете и њихове вође су желеле одржавање стања
терора над хришћанима и наставак сукоба са локалним турским
властима и њиховим оружаним трупама, јер би по њиховим плановима
стање хаоса и опште несигурности натерало велике силе да прибегну
радикалнијим решењима за Македонију. Зато је тамошња ситуација
деловала парадоксално. Уместо да стиша немире, програм реформи је
деловао као погонско гориво за њихово распиривање. Готово свако
дневно се бележио неки нови инцидент чији су протагонисти били
Турци или устаничке бандеривалских хришћанских заједница.
Наставак трусне ситуације изазивао је велику забринутост и
међу британским парламентарцима који су често питали представнике
своје владе о тачности вести о масакрима, размерама сукоба, броју
убијених и рањених, материјалној штети, корацима које ће предузети
велике силе и влада у смиривању стања. О размерама катастрофално
лоше ситуације у Македонији најбоље говоре подаци о броју убијених
током оружаних сукоба у 1906. и у првих пет месеци 1907. Одговарајући
на питање члана Доњег дома Џорџа Гринвуда171 министар Греј је 6.
новембра 1906. известио да је за десет месеци 1906. према извештајима
британских конзула са терена број мртвих у насиљима у Солуну био
петсто седамдесет седам, у Битољу четиристо осамдесет један, у
Косовском вилајету сто осамдесет осам, а у првом полугодишту 1907.
погинуле су четирсто двадесет две особе, при чему су у ту бројку
укључени и наоружани устаници који су настрадали у сукобу са турским
трупама.172
У погледу конкретних злочина у парламенту се инсистирало на
расветљавању масакра над хришћанским живљем у подручју Битоља и у
171
Џорџ Гринвуд (George Greenwood) рођен је 1850. у Лондону. Студирао је на Eton, и
Trinity College, Cambridge. Од 1906. до 1915. био је либерални посланик у изборној
јединици Peterborough. Умро је 1928.
172
HC Deb 6 November, 1906,4 July 1907, Series 4, vol. 164, 177 (CLXIV, CLXXVII), 328, 864.
|
селима Куклиш крај Солуна и Караџову код града Воден. Британски

вицеконзул у Битољу известио је да је почетком маја 1903. Битољ
захватила паника због сукоба између Бугара и Турака. У неким деловима
града Бугари су нападнути од стране наоружаних муслимана, при чему
се верује да је неколико хришћана (углавном Бугара) убијено и рањено.
Међутим, цео гарнизон је подигнут на оружје односновалија је предузео
енергичне мере да обузда турску популацију. Немири су забележени и у
суседним селима. Лорд Кренбурн, који је известио посланике о овом
сукобу, упозорио је да су извештаји који су стигли из турских извора у
неки руку недоследни, али и указао да су изјаве о људским губицима
преувеличане, као и да се ситуација стишала.173
Инцидент у селу Куклиш који се десио 15. фебруара 1905.
заокупљао је пажњу британског парламента пуних пет месеци, с
обзиром на то да су посланици тражили прецизне податке о броју
убијених и рањених, и захтевали кажњавање виновника тог догађаја.
Том приликом од укупно сто четрдесет кућа у селу спаљене су четрдесет
три, опљачкано је сто седамнаест домова, четрдесет ненаоружаних људи
убијено (овај податак британска влада није могла да потврди), а дванаест
жена оскрнављено. Тачан број убијених и рањених међу турским трупама
се не наводи. Припадници револуционарне банде чије су присуство у
селу негирали сељани, позвани су да се предају у току борби али су
успели да побегну. Иначе, формирана је специјална комисија у циљу
вођења истраге у којој су се налазили руски помоћник генералног
инспектора, секретари аустријског и руског цивилног агента и пуковник
Али Риза бег, представник Хилми паше. На основу резултата истраге
четири башибозука су осуђена сваки на по годину дана затвора, а
тројица на шест месеци затворске казне.174
Питање у вези са покољем у Караџову који се десио крајем 1906,
и у коме су многи од нападача (грчки устаници) носили турске униформе,
додатно је распалило полемику између парламента и владе јер турске
трупе које су биле лоциране у суседним местима нису пришле у помоћ
угроженим сељанима иако су се дим и бука видели и чули у великом
опсегу. Незаинтересованост турских јединица испровоцирала је посланике
да поставе питање влади да ли ће након овог инцидента поново размо
трити одлуку да да сагласност на повећање царинских дажбина на увоз
британске робе у Турску које би се искористиле за плаћање трошкова за
турске трупе у Македонији које очигледно нису спремне да одлучно
делују. Такође, тражили су се и подаци о томе да ли војни трошкови у
173
HC Deb 14 May 1903, Series 4, vol. 122 (CXXII), 688.
174
HC Deb 13, 27 March, 11 May, 25 July 1905, Series 4, vol. 142, 143, 146, 150 (CXLII,
CXLIII, CXLVI, CL), 1173, 190, 45, 186.
Македонији превазилазе цивилне и да ли су управо они главни генератор

дефицита буџета. Едвард Греј је потврдио да су неки од насилника
носили одећу турских војника да не би изазвали сумњу сељана и да
турске трупе стациониране у суседним селима нису виделе нити чуле у
то време ништа што би слутило на масакр. Међутим у другом делу
одговора Греј је био доста неодређен употребљавајући фразу о томе да
је кабинет тражио од Порте да сузбије делатност грчких банди. Одбио је
могућност повлачења паралеле између овог масакра и предложеног повећа
ња турских царинских стопа. Признао је да војни трошкови превазилазе
цивилне, али да они нису по њему узрок буџетског дефицита.175
Веома занимљив сет питања у погледу очувања безбедности у
македонским вилајетима поставио је 11. фебруара 1908. посланик ерл
Хенри Џорџ Перси, некадашњи државни подсекретар који је довео у
везу одржавање јавног реда са предлогом о повећању жандармеријских
снага под командом страних официра који би имали извршну власт.
Њега је интересовало и да ли ће се средства за деловање и опремање тих
снага осигурати смањењем регуларних турских трупа који се сада налазе
у Македонији и у случају прихватања ових предлога, чији је творац лорд
Ленсдаун, да ли је разумно очекивати да би Бугарска могла да изврши
истовремено смањене својих трупа и предузме мере у циљу спречавања
организовања и снабдевања устаничких банди на својој или турској
територији и да ли би силе пружиле колективну гаранцију да Бугарској
неће бити дозвољено да окупира било који део турске територије.
Одговор Едварда Греја сводио се на констатације да предлог Ленсдауна
није укључен у недавни предлог британске владе о повећању жандарме
рије и смањењу турских трупа, већ је суштина да се изврши мало смањење
броја турских трупа које би замениле одговарајуће повећање жандарме
рије. Позитивно се изјаснио по питању колективних гаранција.176
Августовски устанак 1903, као и нереди који су константно
потресали европске делове Турске наредних година привлачили су
бројне стране посетиоце, путнике, званичнике, јавне личности, који су
обилазили устаничка подручја и пострадале крајеве. Многи од њих били
су Енглези који су организовали и допремали бројне хуманитарне
конвоје помоћи за пострадале и унесрећене становнике. Наравно скоро
безизлазно стање које се сваким даном све више погоршавало било је
незаобилазна тема расправе и питања у парламенту тих година. Посла
ници су тражили да и њихова влада директно или преко својих дипло
матских представника на Блиском истоку посети побуњене области и
175
HC Deb 3, 11 December 1906, Series 4, vol. 166, 167 (CLXVI, CLXVII), 586, 130.
176
HC Deb 3,11 February, 1908, Series 4, vol. 183 (CLXXXIII), 1532.
утврди праве размере несреће. Упечатљиво је питање које је 22 новембра

1906. поставио посланик Ирске парламентарне партије Џон Дилон177 у
Доњем дому о томе да ли је влада свесна лоше ситуације у Македонији
која је можда и гора него што је била пре четири године, односно пре
интервенције европских сила. Колико је ситуација била драматична
потврђује и упозорење које је на истој седници својим колегама и јавно
сти упутио посланик Линч да се број насилних убистава у Македонији
повећао са сто месечно у 1905. на сто педесет у 1906, и да су знатан број
тих убистава извршили турски војници.178 Занимљиво је да је министар
Греј једноставно прећутао овај озбиљан аларм пoсланика Линча.
Очајан положај македонских избеглица и неопходност њиховог
повратка на огњишта која су углавном била опљачкана и попаљена
изазивали су емотивне реакције посланика који су се залагали да процес
повратка избеглица што пре започне, поготово што и одредбе Мирцштешког
програма говоре о томе. Тако се на пример конзервативни посланик
Доњег дома Едвард Бонд179 интересовао 24. јула 1905. да ли је и ако јесте
колику суму новца турска влада издвојила за репатрицију, као и да ли су
угледни хришћани чланови комитета који надгледа дистрибуцију тих
средстава. Конкретан одговор пружио је ерл Перси који је напоменуо да
су још августа 1904. цивилни агенти известили да је турска влада
доделила генералном инспектору суму од тридесет пет хиљада фунти за
потребе повратка, да је сама турска влада у марту 1905. изјавила да је
више од шездесет хиљада фунти издвојено за повратак избеглица, а да је
обезбедила и снабедавања дрвима и другим грађевинским материјалом.
Прецизни методи расподеле тих средстава нису били познати влади, али
како истиче Перси није било жалби на њихову дистрибуцију. Ипак,
сматрао је да је то недовољна сума новца, при чему су цивилни агенти
ангажовани да сачине план генералне обнове села и обезбеђивање
неопходних средстава за ту намену.180
Званична британска политика је непрестано била опседнута
упадима и деловањем устаничких чета у Македонији који су
организовани и логистички подржавани од матичних балканских држава
и њихових влада, мада су оне стално уверавале како Порту, тако и велике
177
Џон Дилон (John Dillon) рођен је 1851. у Даблину. Школовао се на Trinity College,
Dublin. Након тога је студирао медицину. Врло рано се укључио у борбу за ирска права.
Испред Ирске парламентарне партије ушао је у Доњи дом британског парламента 1885.
испред округа Tipperary. Од 1885. до 1918. био је посланик у изборној јединици East
Mayo. Умро је 1927.
178
HC Deb 30 March 1903, 22. November 1906, Series 4, vol. 120, 165 (CXX, CLXV), 569, 1003.
179
Едвард Бонд (Edward Bond). Посланик Конзервативне партије за изборну јединицу
Nottingham East 1895-1906.
180
HC Deb 24 July 1905, Series 4, vol. 150 (CL), 46.
силе, да чине све на спречавању њиховог организовања, наоружавања и
пребацивања у Македонију. С друге стране, адмистрација лорда Ленсдауна
али и његовог наследника Греја скоро свакодневно је упозоравала
кабинете балканских држава да не дају подршку устаницима и да учине
све да сузбију њихово деловање. Зато и не треба да чуди да су у истом
тону о овом питању говорили и представници највишег законодавног
тела британског краљевства. Први који је изазвао својеврсну буру био је
конзервативац Томас Гибсон Бојлс181 који је још 4. фебруара 1904.
тражио информацију о томе да ли владе Србије и Бугарске намеравају да
се прикључе македонским устаницима против Турске, и да ли влада
предузима кораке да осигура извршење одредби Берлинског уговора о
стварању аутономних провинција на Балкану под сизеренством султана,
односно да ли постоји неки други начин да се осигура одржавање мира
у европској Турској. Такву могућност одбацио је ерл Перси.182 Ово
питање Гибсон Бојлса представља својеврсну реакцију на бугарско
српске преговоре које су иницирали Бугари почетком 1904. у вези са
склапањем политичког споразума две земље, којим би се закопале
међусобне ратне секире односно постигла једна врста компромиса око
Македоније тог најважнијег разлога њиховог раздора. Пријатељски договор
две стране из априла 1904. конкретно је значио подршку Мирцштешком
програму, афирмацију мира и статуса кво на Балкану. Две државе су се
обавезале да међусобно гарантују сигурност и интегритет.183
Иначе, Бојлс је отишао и корак даље неколико дана касније када
је затражио да се влада изјасни о говору генерала Рача Петрова,
бугарског премијера у тамошњем Собрању, и запитао се да ли ће његова
влада предложити осталим потписницама Берлинског уговора сазивање
једне конференције на којој би се разматрао положај балканских
провинција Турске и изнашао начин да се тамо успостави једна врста
владе. Ерл Перси је потврдио да је влада преко штампе обавештена о
говору генерала Петрова у бугарском парламенту, али да по њему тај
наступ изражава искрену жељу његове владе да допринесе извршавању
Мирцштешког програма. Што се тиче Србије, Перси је уверавао
посланике да су њени званичници јавно изјавили да намеравају да следе
Аустрију и Русију у погледу реформи и да подржавају њихово извођење
181
Томас Гибсон Бојлс (Thomas Gibson Bowles) рођен је 1841. Студирао је на Kings College,
London. После студија бавио се новинарством. Писао је за Morning Post. Оснивач је
листова Vanity Fair и The Lady. Испред Конзервативне странке био је посланик у Доњем
дому за изборну јединицу Kings Lynn од 1892. До 1906. Кратко време током 1910. такође
је био посланик либерала. Умро је 1922.
182
HC Deb 4 February 1904, Series 4, vol. 129 (CXXIX), 343.
183
М.Војводић, Петроградске године, 110, Ч. Попов, Источно питање и српска револу
ција 1804-1918, Београд 2008, 280.
колико год је то у њиховој моћи. Перси је веровао да нити Србија ни

Бугарска не размишљају о намерној повреди територијалних решења
које су гарантоване међународним уговором. Позитивно се изјаснио у
погледу успостављања једне врсте управе која би уклонила администра
тивне злоупотребе, јер је то циљ који се може остварити Мирцштешким
мерама. У погледу сазивања посебне конференције изнео је негативан став.184
У истом скоро сензационалистичком тону било је и питање
посланика Ирске парламентарне странке Хјуџ Лоа185 од 3. маја исте
године, кога је занимало да ли су тачне вести о најави конференције
устаничких лидера за две до три недеље на којој треба да се одлучи да
ли ће се подићи нови устанак у Македонији, и шта ће предузети
британска влада да осигура тамошњи народ и обезбеди ефикасну
контролу администрације. Одговор подсекретара ерл Персија је гласио
да нема сазнања о плану револуционарних лидера, али да британска
влада верује ће присуство страних официра који су именовани да
помогну реорганизацији македонске жандармерије помоћи становни
штву да се осећа сигурно и спречити обнову нереда.186
Ликвидација устаничке чете од четрдесет припадника који су се
сукобили са турским трупама код села Смол у Солунском вилајету
побудила је интересовање енглеских посланика на заседању 27. марта
1905. Приликом међусобног окршаја девет комита је убијено, чета
разбијена, при чему су само вођа Апостол и четири комитетлије успели
да побегну. Према извештају руског жандармеријског официра који је
био присутан приликом борби турске трупе су биле дисциплиноване и
није нанета штета селу нити су сељани повређени.187 Наравно хапшење
британског грађанина Роберта Абота у Солуну од стране турских
нерегуларних трупа ипак је привукло највећу пажњу и отворило
расправу у парламенту током маја 1907. На инсистирање посланика
Едвард Греј је упознао парламент и јавност да је Абот након месец дана
заточеништва ослобођен од стране британског генералног конзула у
Солуну за суму од петнаест хиљада турских фунти које је конзул добио
из јавних фондова које је обезбедила британска влада.188
Занимљиве су оцене о појединим актерима скупштинских
расправа о македонском питању. Посланик Џејмс Брајс за лорда
Ленсадуна је тврдио да је македонофил, али да није изабрао прави
184
HC Deb, 10 February 1904, Series 4, vol. 129 (CXXIX), 850.
185
Хјуџ Ло (Hugh Alexander Law) рођен је 1872. Испред Ирске парламентарне партије био
је посланик у изборном округу Donegal од 1902. до 1918. Умро је 1943.
186
HC Deb 3 May 1904, Series 4, vol. 134 (CXXXIV), 247.
187
HC Deb 27 March 1905, Series 4, vol. 143 (CXLIII), 1189.
188
HC Deb 2, 6 May 1907, Series 4, vol. 173 (CLXXIII), 1061, 1344.
тренутак за одлучну акцију своје земље у македонском питању, Балфур

је непријатељ македонске ствари, а лорд Перси већи Турчин од султана,
односно већи конзервативац од Ленсадуна и по својим ставовима више
је личио на Дизраелија јер је много био наклоњен Турској. Николас О’
Конор је заступао став да Велика Британија треба да делује независно од
осталих сила у политици према Македонији, а Артур Николсон је био за
што чвршће везе Енглеске са Русијом.189
Својим непрестаним интересовањем, расправама, постављењем
посланичких питања у периоду од 1903. до 1908. године британски
парламент је у великој мери допринео актуелизацији македонског
питања у тамошњој јавности и утицао на веће ангажовање британске
владе и дипломатије на разрешењу тог проблема који је као Дамаклов
мач висио над Европом, и диктирао понашање и активности чланица
Европског концерта.
189
B. Samardjiev, On the Role of Public Opinion in Great Britain, 24, Исти, Англия и някои
проблеми на реформеното дело в Македония, 32.
ЕНГЛЕСКА ЈАВНОСТ О МАКЕДОНСКОМ УСТАНКУ
Избијање устанка у Македонији 3. августа 1903. године изазвало

је огромно интересовање европске јавности.190 Устанак је подигнут на
Илиндан на просторима Велеса и Дебра, а убрзо се проширио на Кичево
и Крушево и остале делове Битољског и Солунског вилајета. У месту
Крушево устаници су прогласили тзв. Крушевску републику на чујем се
челу нашао социјалиста Никола Карев. После почетног изненађења и
збуњености турске снаге су се прегруписале и за кратко време напале
устаничка подручја. Крајем августа заузето је Крушево, устанак је
угушен, побуњеничке трупе разбијене, а највећи врој устаника пребегао
у Бугарску.191 Наступиле су невиђене турске репресалије. Највећи одјек
овај само наизглед регионални догађај имао је у јавном мњењу и
званичној политици Велике Британије. Већина Енглеза је са симпа
тијама пратила борбу хришћана против турске власти. Видели смо да
постоје многобројни извештаји дипломатске провенијенције који говоре
о тамошњој ситуацији, јачању револуционарног покрета ВМРО и улози
њихових вођа, а пре свега Гоце Делчева192. Избијањем устанка нагло се
умножио број британских дипломатских извештаја из Македоније.
Међутим, још у јануару 1903. осам месеци пре избијања устанка, лорд
Ленсдаун је приметио да су за Македонију нарочито заинтересоване
Аустрија и Русија, као и да је тамо ситуација постала скоро неподно
шљива.193 Ипак, у том тренутку није желео да додатно компликује
ситуацију већ се само залагао за наставак фебруарских реформи које је
непрестано саботирао режим Абдул-Хамида.194
190
Луиђи Албертини у првом тому своје монументалне студије, Узроци рата 1914. године
вол. I, Европски односи од Берлинског конгреса до сарајевског атентата, устанак у
Македонији назива револуцијом. L. Albertini, The Origins of the War 1914, vol. I, European
191
Ч. Попов,
relations fromИсточно of Berlinи to
Congressпитање the Sarajevo
српска револуција,
Murder,
273-274.
London 1952,132.
192
Гоце Делчев рођен је 1872. Био је вођа револуционарне организације у Македонији.
Своју делатност развио у неколико праваца: револуционализовање народа, њихово
регрутовање у редове ВМРО, трасирање пута за национално ослобођење. Убијен је 1903.
193
B. D, vol. V, N° 1,2, Lansdowne to Plunkett, Lansdown to N. O’. Conor, January 6, 9, 1903,
50-51.
194
R. W. Seton-Watson, British Policy in the Near East, The Contemporary Review, June 1929,
London 1929, 4.
Сл. 11 - Никола Карев
Британски посланик у Цариграду Николас О‘Конор195 упутио је

28. августа 1903. године опширан извештај лорду Ленсдауну о ситуацији
у Македонији у коме је упозоравао на тешко погоршање политичке
ситуације не само у тој области већ и на целом Балканском полуострву.
Указао је и на то да код муслиманског становништва расте огорченост
као и уверење да је боље ући у рат него ризиковати да се изгубе европски
поседи. Његова је процена била да је у том тренутку Турска концентри
сала више од двесто хиљада војника и да је поред њихове лоше
дисциплине тешко замислити да ће се догодити неки тежи ексцеси или
злочини. Ипак, упозорио је на изјаве бугарских државника који никада
нису оклевали да признају да постоји могућност да дође до њиховог
мешања у македонску ствар, то јест дизања на оружје да би помогли
македонској браћи. О‘ Конор је изразио уверење да ће Русија учинити
све што је у њеној моћи да се избегне опасност од компликација на
Блиском истоку, али и да су у Петрограду изненађени снагом револу
ционарног покрета и енергијом коју испољава македонски комитет.
Изразио је бојазан да ће руска влада бити под снажним притиском
панславистичких комитета у случају да турске трупе прибегну репресији
према устаницима. Зато није био далеко од размишљања да уколико се
стање анархије продуби, ипак може доћи до руске интервенције. О‘ Конор
је изнео став да је фебруарска шема аустро-руских реформи доживела
дебакл, и да постоји могућност њеног оживљавања, она не би могла да
допринесе пацификацији Македоније. Зато је сматрао да Аустроугарска
и Русија треба да признају неуспех реформи и да се нешто мора
предузети без оклевања уколико желе да избегну шире европске компли
кације. Британски дипломата је предлагао да друге силе активније
учествују у решавању македонског питања тврдећи да се морају
предузети драстичне реформе како би се обезбедио мир. Сложио се и са
предлогом револуционарног комитета да би за Македонију спасоносно
решење било именовање једног хришћанског генералног гувернера који
би био независтан од Порте и отоманске администрације.196
Говор председника владе Балфура у парламенту од 10. августа
1903, посебно онај део у коме је за избијање устанка оптужио крими
налитет револуционарних чета, изазвао је бурне реакције и негодовања
195
Николас О‘Конор (O‘ Conor Sir Nicholas Roderich) је рођен 1843. Као дипломата улази
у Форин офис 1866. Служи у посланству у Паризу од 1877. до 1883. Секретар британског
посланства у Пекингу је постао 1885. Генерални конзул Велике Британије у Бугарској
постаје 1886. Као изасланик британске царице Викторије борави у Пекингу и Кини 1892.
Био је амбасадор у Русији од 1895. до 1897. Од 1898. до 1908. је амбасадор у Цариграду
где је и умро исте године.
196
B. D, vol. V, N°13, N. O.’ Conor to Lansdowne, August 28, 1903, 59-61.
у британској јавности која је ту изјаву искористила да искаже своје

незадовољство против владе, а симпатије према устаницима. Целокупну
активност против конзервативне владе Балфура и агитацију у корист
афирмације македонског питања водили су либерални посланици. Они
су у томе видели погодну прилику да афирмишу целокупну своју
политику, а своје политичке противнике поразе и уклоне са власти. Тако
је на пример посланик О‘ Конор поновио оптужбу изнету на рачун владе
Велике Британије да је она одговорна за анархију у Македонији. Његове
оцене подржао је и посланик Џемс Брајс који је реагујући на изјаву
Артура Балфура о одговорности револуционарних група рекао да „део
одговорности за стање у Македонији сносе они који су је оставили под
турском управом“. Алузија на британску владу је била очигледна. Затражио
је и енергичнију акцију великих сила како би се турска власт у Македонији
уклонила и успоставила аутономија. То би по њему било једино решење
које би тамошњем становништву омогућило срећу и просперитет.197
Ни британски листови нису остали имуни на жестоке критике на
рачун премијера. Тако је на пример угледни Daily News198 писао да је
„Турска од Македоније направила пакао на земљи“, док је Times
констатовао да су се „устаници борили против најгоре управе у земљи“.
Исти лист је оптужио Балфура да је сувише времена посветио истра
живању насиља које су наводно починили хришћани и да је пронашао
само један такав случај. У тексту Македонија и Британија (Масеdonia
and Britain) уредништво листа The Spectator199 оштро се 3. октобра 1903.
окомило на изјаву председника владе као и на оцене које је изнео у
Манифесту о Македонији упућеном надбискупу од Кентерберија.
Уредништво листа је на почетку текста истакло да ништа до тада није
изазвало разочарење и шок британске јавности као оцене које је о
Македонији и устаницима у споменутом писму изнео председник владе
Балфур. Лист је указао да су такве оцене показале његову неспособност.
197The Parliamentary Debates, Fourth Series, vol. CXXVII, 1903, 1312-1326, X. Андонов
Пољански, Дебата у британском парламенту, 12.
198Daily News је основан 1846. под уредништвом Чарлса Дикенса који је желео да покрене
лист који би био конкурент у то време познатом Мorning Chronicle. С обзиром на то да

није остварио већи комерцијални успех, Дикенс се повлачи, и нови главни уредник
постаје његов пријатељ Џон Форстер који је имао много више новинарског искуства, и
под чијим руковођењем је повећан тираж и успех. Лист је постао гласило либералне
партије. Лист се 1912. спојио са Моrning Leader у ново гласило Daily News and Leader.
199The Spectator недељни магазин који је покренуо Robert Stephen Rintoul 1828. Од 1861.
у наредних двадесет пет година, уређивао га је и водио Meredith Townsend и Richard Holt
Hutton, критичар и теолог. Под уредништвом Таунсенда, Хатона и Страчеја, лист је
постао најпознатији и најрепрезентативнији британски периодични часопис. Поред
политике, покрива и литературу, уметност, финансије.
Подсетимо, британски премијер је потврдио постојање злочина у

Македонији и осудио их је, али је то учинио користећи неутралне и
устаљене дипломатске фразе. Међутим, одбио је одговорност своје земље
за дешавања у Македонији и истакао да би тамошњи хришћани то јест
како их он назива егзархисти и патријархисти, и поред злочина који се над
њима врше и даље више волели да су под влашћу Турске него било које
друге владе јер би у случају ослобођења ризиковали грађански рат с
обзиром на то да тамо владају расне и верске разлике.200
Лист је оштро критиковао такве чудне аргументе свог премијера
напомињући да док јавно мњење и гласачи Енглеске траже заустављање
тих злочина, Балфур их толерише, сматрајући да побуњеници нису
невини већ да су неморални. Председник владе је оптуживан да читаву
ствар ублажава и не жели интервенцију против турске владе као и да ће
сваки паша у његовом писму наћи оправдање за предузимање енергичних
репресалија према хришћанском становништву и наставак злочина који
се огледају у спаљивању села, клању деце, печењу људи, насилном
понашању према женама и девојкама и убијању Бугара (у тексту овог
листа али и скоро свих осталих британских новина за становништво
Македоније се користила та национална одредница, нап.аутора), без
обзира на то да ли носе оружје или су ненаоружани. На крају текста,
Балфур је оптуживан да води млитаву и узалудну политику.201
Као што смо видели британска штампа и то опет нарочито она
либерална, је имала важну улогу у актуелизовању и популарисању
македонског питања. Многи угледни Енглези објављивали су своје
текстове и коментаре у којима су се залагали за права хришћанског
становништва Македоније. Тако је на пример публициста Ноел
Бакстон202 на ступцима The Times-а, 12. септембра 1903. објавио чланак
Македонска политика (А Масеdonian Роliсу)где је истакао да је имао прилику
да у четири наврата борави међу народима Балкана који за разлику од
200
Macedonia and Britain, The Spectator, 91, October 3, 1903, 511.
201
Isto
202
Ноел Едвард Бакстон (Noel Edward Noel-Buxton) рођен је 1869. Школовао се на Harrow
School и Trinity College, Cambridge. Био је либерални посланик 1905-1906, у изборној
јединици Whitby, а од 1910. до 1918. за Norfolk North, као и посланик лабуриста између
1922-1930. Као добар познавалац балканских прилика био је председник Балканског
комитета. На почетку Првог светског рата заједно са братом Чарлсом Роденом налази се
у политичкој мисији у Бугарској у циљу обезбеђивања њене неутралности. Тамо је рањен
од стране Турака. По повратку у Лондон 1915. објављује књигу The War and the Balkans.
Од јануара до новембра 1924. и 1929-1930. обавља дужност министра пољопривреде и
рибарства.Објавио је велики број књига од којих су најзначајније: Europe and the Turks;
With the Bulgarian Staff; Travels and Reflections, The War and the Balkans, Balkan Problems
and European Peace. Умро је 1948.
Сл. 12 - Ноел Бакстон
Енглеза нису заборавили да Велика Британија сноси одговорност за

тамошња збивања. Читаоце The Times-а и грађане своје земље Бакстон је
упозорио да у Македонији голоруки народ трпи неизрециву беду и да
они за такво стање оптужују управо Енглезе. Бакстон је изнео мишљење
да је Велика Британија начинила велики грех према становништву
Македоније и да је окрвавила своје руке. Међутим, сматрао је да се то
стање може променити и да његова земља може да се искупи тако што
ће искрено интервенисати и предузети следеће мере: борити се у прилог
именовања гувернера Македоније и омогућити стицање независности у
односу на Порту. По њему Велика Британија не сме да се плаши те своје
дужности и не би требало да је пребацује другим силама које имају своје
интересе у Македонији.203
Најутицајније новине слале су и своје специјалне и ратне
извештаче на лице места. Издвајала се група познатих новинара који су
се искључиво специјализовали за Македонију. Међу њима су најпознатији
били: Џон Доналд, политички дописник и Алфред Хејлс,204 војни извештач
Daily News-a, Џејмс Баучер, специјални дописник The Times-а, А.
Хамилтон војни извештач агенције Reuters, Реџиналд Вајон, дописник
Daily Maily-a,205 Хенри Бреилсфорд, извештач Manchester Guardian-а.206
Британске новине су свакодневно извештавале о устаничком
покрету у турским областима Балкана. Тако су 9. септембра 1903. године
сви лондонски листови објавили ужасавајућу вест да је побијено око
203
N. Buxton, A Macedonian Policy, The Times, September 12, 1903.
204
Алфред Хејлс (Hales Alfred Greenwood) је рођен 1860. Био је ратни дописник листа
Daily News. Професионално крштење је имао за време Бурског рата када је био и
заробљен, а касније и ослобођен. Своје догодовштине из тог ратног сукоба описао је у
књизи Pictures of the War in the South Africa 1889-1902. За исти лист је извештавао и за
време руско-јапанског рата 1905, а боравио је и у Македонији током устанка 1903.
Написао је и две књиге сећања: Broken Trails: the Relevations of a Wandering Life (1937),
и MyLife Adventure (1937). Умро је 1937.
205
Daily Mail је покренуо Alfred Harmsworth 1896. и одмах је остварио велики успех.
Излазио је на осам страна и продавао се за пола пенија. Лист је брзо стекао велику
популарност и постао заштитни знак Новог журнализма. Продаја му је скочила 1898. са
400.000 на 500.000 примерака наредне године, да би се након завршетка Бурског рата
продавао у милион примерака дневно, чиме је остварио највећу циркулацију на свету.
Власник листа Alfred Harmsworth каснији lord Norhcliffe привукао је у лист највеће
новинарске таленте и уреднике.
206
Manchester Guardian провинцијски лист који се први пут појавио 1821. Основао га је
John Edward Taylor, а наследио син John Edward Taylor Junior који га је 1855.
трансформисао од двонедељника у дневни лист. Две године касније, смањио је цену са
два на један пени. Фебруара 1872. његов рођак S. P. Scott постаје уредник и на том месту
остаје све до 1929. За то време ангажовао је најпознатија новинарска пера у земљи као
што су били C. P. Crozier, Oliver Elton, W. T. Arnold. Скот је упамћен и по томе што је
његов лист постао гласноговорник политике Home Rule.
педесет хиљада Бугара и да су сва бугарска села у Битољском вилајета

попаљена. Пренета је и информација да је турски султан наредио
протеривање свих страних дописника из Македоније.207 У званичним
британским круговима су иначе били свесни значаја јавног мњења у
алармирању британског грађанства због избијања македонског устанка и
да је због тога нужно ангажовање Форин офиса по том питању. У том
правцу Солзбери је 20. октобра 1903. године писао Балфуру да се јавно
мњење не може игнорисати и да се морају предузети мере које ће
смирити ситуацију у Македонији.208
Посебан сегмент британске заинтересованости за дешавања у
Македонији за време устанка односио се на војна питања, односно за
предности ове турске провинције у војном погледу, бројност и
оспособљеност турских трупа које су тамо стациониране, војно
политичку ситуацију и слично. О томе је нарочито исцрпно писао
Френсис Ричард Маунсел,209 британски војни аташе у Цариграду. Из
једног његовог извештаја који је послао својим претпостављенима у
Лондон 6. маја 1903. сазнајемо да је у том тренутку на територији
Македоније било распоређено сто четрдесет две хиљаде турских
војника.210 Веома су бројни и његови извештаји о самом току устанка које
је достављао Николасу О‘ Конору, а овај затим прослеђивао Форин
офису и министарству рата. У периоду од 11. августа до 15. децембра
1903. Маунсел је О‘ Конору упутио десет великих извештаја о војној
ситуацији у Македонији.211 У њима је разматрана искључиво војна
проблематика: дејства македонских устаника у Крушеву, Клисури,
Солуну, Скопљу, анализа састава турске војне силе и устаничких
јединица. Према томе у тим извештајима може се наћи све оно што је
специфично за тај простор, а што је могло да послужи за остваривање
британских геостратешких интереса и за стварање неопходних процена
у министарствима спољних послова и рата.
Тако на пример из извештаја који је упутио 11. августа 1903.
сазнајемо да се у Битољском вилајету налазило шеснаест батаљона
турске војске предвођених Омер Ружди пашом, а у допису од 19. августа
наведено је да се број батаљона повећао на шестдесет девет, као и да је
207АС, МИДС, ПО, 1903, О/71, Пов. бр. 1609, Јовичић-МИД-у, 27. VIII/9. IХ 1903.
208
Salisbury to Balfour, B. P. Add. MSS, 49757, October 20, 1903.
209
Френсис Ричард Маунсел (Francis Richard Maunsell) је рођен 1861. у месту Limerick.
Образовање је стекао на Cheltenham College и Royal Academy Woolwich. Имао је чин
потпуковника. Био је војни аташе Велике Британије у Цариграду између 1901. и 1905.
Умро је 1936.
210
Foreign Office, 195/2150, Public Record Office, Maunsel to N. O’. Conor, May 6, 1903. (у
даљем тексту F. O. PRO)
211
X. Андонов Пољански, Кон британските извештаи, 12.
тамо било сконцентрисано четрдесет две хиљаде војника и двадесет
четири јединица артиљерије.212 У извештају од 10. септембра британски
војни аташе је навео детаљан преглед састава турске војске у
Македонији која је у том тренутку била распоређена у тристо педесет
батаљона што је укупно износило сто деведесет три хиљаде сто
четрдесет девет војника, а од тога броја у ефективи су се налазила сто
шездесет осам хиљада сто осамдесет три борца.213 Такође, Френсис
Маунсел је извештавао и о операцијама турских војника чија су главна
дејства била усмерена на Битољски вилајет где се налазило и главно
жариште устанка. У гушењу устанка и кажњавању домицилног
становништва у Битољском вилајету по Маунселовим подацима било је
ангажовано чак осамдесет четири турске бригаде.214 Занимљиво је да је
у свом последњем извештају, који је послао 15. децембра а који је настао
на основу његових запажања током обиласка подручја захваћених
борбама констатовао да турска војска уопште није била припремљена за
компликовани герилски начин ратовања чему су с друге стране устаници
вични, као и да је међу турским трупама владала велика недисциплина.215
Британски војни аташе је у више својих извештаја пажњу
посветио устаницима, њиховим војним циљевима и стратегији, уста
ничким центрима, а у првом реду Крушеву где је било концентрисано
хиљаду и по људи насупрот четири хиљаде турских војника који су
устанички центар држали у окружењу. Бројку од четири хиљаде турских
војника које је Порта послала у Крушево да угуше побуну наводи и
Јован Ф. Христић,216 српски отправник послова у Цариграду, у депеши
коју је упутио српском министарству иностраних дела 12. августа
1903.217 Доста простора је посветио и устаничким акцијама у Костуру и
Лерини, али и у другим вилајетима као што су биле оне у источним
деловима Солунског вилајета и у Косовском вилајету. Коначно, у више
извештаја Маунсел напомиње да је турска војска куповала оружје из
Немачке, тачније од фирме Круп, што не треба да чуди ако се зна да је у
212
F. O. 195/2150, PRO, Maunsel to O. Conor, August 19, 1903.
213
Strenght of Troops in Macedonia-III rd Corps, CF. Memorandum Respecting the Military
Situation in the Balkan Peninsula-South East Confidental (F. O. 78/5289 PRO)
214
X. Андонов Пољански, Кон британските извештаи, 18.
215
F. O. 95/2150, PRO, Maunsel to O Conor, December 15, 1903.
216
Јован Христић рођен је у Шапцу 1860. Професионални дипломата. Био је секретар
четврте класе МИД-а, секретар друге класе посланства у Петрограду и Цариграду,
секретар за страну преписку МИД-а, генерални конзул друге класе у Солуну. Од 1902. до
25. октобра 1903. је отправник послова у Цариграду, а затим и отправник посланства у
Атини. За шефа канцеларије председника владе изабран је 1907. Обављао је дужност
краљевог секретара 1908, и генералног конзула у Будимпешти. Умро је 1913. у Шапцу.
217
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-III, Пов. бр. 810, Христић-МИД-у, 30. VII/12. VIII 1903.
то време све више почело да долази до англо-немачке политичко

финансијске конфронтације. Маунсел је извештавао и о ангажовању
немачких официра у турским јединицама, а нарочито о деловању фон
Гебена, официра немачког генералштаба. Ово је био важан сигнал
британској влади да Немачка све више јача свој утицај у Турској.
Веома драгоцене податке о саставу и стратегији устаничких
јединица, али и о последицама гушења устанка налазимо и код бри
танских новинара и путника који су имали привилегију да и сами доживе
устаничку атмосферу и упознају се са размерама тамошње трагедије и
разарања. Тако, на пример, Џон Фостер Фрејзер у својој књизи износи
податке да је број побуњеника у јесен 1903. године износио тридесет две
хиљаде људи, да прибегавају дизању мостова у ваздух и рушењу
железничких пруга како би што ефикасније одсекли турску војску која је
била концентрисана по гарнизонима. Након напуштања Крушева од
стране завереника по Фрејзеру, Турци су убили седамдесет седам
становника града и спалили петсто седамдесет продавница и кућа.218
Према првим информацијама које је српски конзулат у Битољу послао
Београду после турског заузимања Крушева спаљено је тристо шездесет
шест кућа, двесто три дућана, а убијена четрдесет четири хришћанина.219
О размерама устаничких борби британска влада је обавештавана
и преко свог представника у Београду Вилфреда Тесиџера.220 Своје
извештаје је писао на основу информација које је црпео како из српских
извора (лични контакти, штампа) тако и из разговора са својим
сународницима које је сусретао у Београду после њиховог одласка из
Македоније. Углавном су то били дописници британских листова и
новинари који су 1903. посетили ту област.221 Сви су они према његовим
проценама делили исто мишљење да Бугарска нема намеру да се
територијално прошири у Македонији или да повећа свој политички
утицај већ само жели да тамо оствари мир и ред који би на крају довео
до давања аутономије под влашћу једног хришћанског управника. То су
наравно била врло наивна размишљања људи који нису у том тренутку
хтели или могли да схвате суштину бугарске акције у Македонији чији је
основни циљ био укључење те области у састав бугарске државе. Сви ти
218
J. F. Fraser, nav. delo, 209.
219
AС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-IX, Пов. бр. 6026, Ристић-МИД-у, 5./18. VIII 1903.
220
Вилфред Гилберт Тесиџер (Thesiger Gilbert Wilfred) рођен је 1871. Каријерни
дипломата. Био је вицеконзул у Таранту од 1897. до 1900. Борио се у Бурском рату у чину
капетана. Од 1901. до 1906. је вицеконзул и повремено отправник послова у Београду,
конзул у Петерсбургу од 1905. до 1908, Конгу 1908-1909, као и генерални конзул и
амбасадор у Етиопији од 1909. до 1919. Умро је 1920.
221
P. Auty, Необјављени документи енглеског Министараства спољних послова о Србији
1837-1911, Историјски часопис ХII-ХIII, 1961-1962, Београд 1963, 441.
новински извештачи су уверавали Тесиџера да су устаници одлучни да

ризикују своје животе и да су подвргнути оштрој дисципилини. Уочили
су и да им је организација одлична, а да се издаја и непослушност
кажњавају без милости. У вези са оптужбама да су устаници као и Турци
починили тешке злочине Реџиналд Вајон га је обавестио да је покушао
да нађе доказе за то, али безуспешно. Присутно је уништавање села,
регрутовање, а наметање обавеза је неминовна последица герилског
ратовања сматрао је Вајон, упозоравајући да се ти екцеси нису могли
стављати у исту раван са многим злочинима које су починили Турци.
Вајон је Тесиџеру такође признао да су Бугари веома добро обучени за
рат јер тамо сваки трећи човек има ратно искуство. Тесиџер је пренео
Вајону своје уверење да су устаници спремни да жртвују стотине села да
би изазвали сажаљење Европе.222
У званичној британској политици македонско питање је
сагледавано и кроз призму антагонизма интереса балканских држава у
тој области, а пре свега српских и бугарских који иначе нису могли да се
сакрију у том тренутку вербалним позивањем на потребу међусобне
сарадње што је иначе правилно уочио Тесиџер. Он је 30. септембра 1903.
обавестио Форин офис да је турска влада издала посебну Ираду о
признању српске националности у Македонији, чиме је по његовом
мишљењу желела да направи противтежу ширењу бугарског нацио
налног покрета односно намеравала да искористи љубомору која је
постојала између Бугара и Срба.223 Пред сам крај устанка 21. октобра
1903, британски дипломата је известио Форин офис да су „српски
интереси у Македонији подстакнути с једне стране њеним интересима у
Старој Србији, а с друге стране њеном завишћу због јачања бугарског
утицаја.224 О сукобу Бугара и Срба у Македонији који нису били само
вербалне природе већ су попримили размере правог малог рата, Тесиџер
је писао у лето и јесен 1904. године. Тако је, на пример, информисао
британску владу да су се српске и бугарске чете 6. јула сукобиле код
Кичева, а средином октобра исте године и код места Пореч када је на
бугарској страни настрадало тридесет двоје људи. У тим извештајима,
писало се и о наставку убијања Срба у Македонији од стране бугарских
чета, које истовремено настављају да присиљавају тамошње становни
штво да пређе на Егзархарт.225
222 F. O. 105/149, PRO, N°/, Thesigerto Bonham, October 28, 1903, С. Новаковић, Балканска питања
имање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886-1905, Београд 1906, 122-123.
223
F. O. 105/149, PRO, N° 156, Thesiger to Lansdowne, September 30, 1903.
224
Accounts and Papers, CX (1904), N° 102,October 21, 1903, 95-96, F. O. 105/149, PRO, N°
167,Thesiger to Lansdowne, October 21,1903.
225
F. O. 105/153, PRO, N° 57,Thesiger to Lansdowne, July 10, 1904, F. O. 105/153, PRO, N°
78, 79, Thesiger to Lansdowne, October 17, 19, 1904.
Лоши односи Србије и Бугарске били су честа тема и британских

листова. У тексту Македонско питање, лист Morning Post226 је 22.
октобра 1904. указао на то да српска влада заступа политику срдачног
споразума са Бугарском око Македоније, а она је подразумевала принцип
да обе државе дипломатским путем раде на остваривању споразума.
Међутим, аутор текста скреће пажњу да су Срби узнемирени због све
чешћих убистава њихових виђених људи у Македонији које врше
бугарски комитети. Наведен је пример убиства деветоро Срба у скопској
кази, али се истицало да српска влада није због тога окривила бугарску
владу што је изазвало неповољне реакције у српској јавности. У исто
време констатовало се да већина бугарских листова оптужује Србију
због претензија у Македонији.
Истог дана и лист Daily Chronicle227 је објавио текст Бугарски
спорови. Зашто им опонирају Срби и Грци који је био интервју са
доктором Јовановићем, једним од организатора српског македонског
комитета (вероватно се мислило на др Љубомира Јовановића,
историчара, професора Велике школе и члана српског комитета и
Централног револуционарног тајног одбора).228 Том приликом Јовановић
је изразио своје огорчење бугарском пропагандом и терором који
спроводи у Македонији у циљу њене анексије. Јовановић је раскринкао
наводну жељу Бугарске да се избори за аутономију истичући да је то
само маска за присједињење. Деловање српских и грчких чета је
оправдавао потребом да се заштити народ од терора бугарских комита.229
Иначе, о сукобу интереса Србије и Бугарске у Македонији писао
је и британски публициста Алфред Стед230 у тексту који је објављен у
226
The Morning Post је основала 1772. група од дванаест људи. Прославио се објављи
вањем разних клевета.
227
The Daily Chronicle је почео да излази 1856. као локални недељник Тhe Clerkenwell News.
Дневни лист је постао 1869. под именом, Тhe London Daily Chronicle and Clerkenwell News.
У почетку је углавном доносио мале огласе. Edward Loyd преобратио га је у јутарњи
лондонски лист након што га је купио 1876. за 30.000 фунти. 1895. постао је гласило
Гледстонових либерала.
228
Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига II, Додатак 1,
Организација Српска одбрана 1903-1905. године. Из фондова Архива Србије, приредила
Љ. Алексић Пејковић, Београд 2008, 748.
229
АС, МИДС, ПО, 1904, И/9, Пов. бр. 129, Јовичић-МИД-у, 22. Х/4. XI 1904.
230
Алфред Стед (Stead Alfred) рођен је 1877. Био је експерт за Јапан и о њему је написао
књигу Japan by Japenese. Временом се све више интересује за Блиски исток и Балкан. У
том смислу нарочито је био заинтересован за дешавања у Румунији и Србији. Био је
велики присталица повезивања балканских народа и стварања балканске федерације.
Орденом Светог Саве III степена одликован је 1905. Књига Servia by Servians, објављена
у Лондону 1909, прожета је љубављу према Србији и представљала је промоцију њене
позитивне слике у британском јавном мњењу. Умро је 1933.
октобарској свесци The Fortnightly Review за 1906, у коме се указивало

на опасност од панисламизма, пријатељства немачког цара са турским
султаном и ширења немачког утицаја на рачун енглеског на Блиском
истоку. Стед се у том чланку заложио за стварање једне бране између
Берлина и Цариграда. Да би се спречило ширење панисламизма енглеска
влада је требало да уђе у пријатељске споразуме са Румунијом, Србијом
и Бугарском, које су могле да образују једну ефикасну и моћну брану
између Европе и Турске. Међутим, Стед је као и Тесиџер и остали бри
тански познаваоци балканских прилика, упозоравао на супроставље
ност, интереса балканских држава која је највише долазила до изражаја
на питању Македоније. Решење за Македонију по Стеду је могло да буде
комбинација њене поделе и аутономије, при чему би Србија добила један
доминантан положај у Старој Србији са изласком на Скадар, а Бугари
територију до Кавале. Битољски и Солунски вилајет би могли да
образују аутономну област под међународном контролом. Турска би
остала у Једрену и Цариграду. Албанија би образовала засебну јединицу
под италијанским или међународним протекторатом. Скопље би
припало или Србији или Македонији. Ово решење по њему није утопија
већ би представљало основу за споразум. Он је на крају текста апеловао
на краља Едварда и министра Греја да што пре закључе један балкански
споразум.231
Сурово гушење устанка до кога је дошло крајем октобра 1903. и
прогони побуњеника, али и локалног становништва, изазвали су оштру
реакцију европског али и британског јавног мњења. Дописник Daily
Mail-а, Реџиналд Вајон је писао о тешким приликама које су владале у
Македонији после гушења устанка. Он је из Битоља тих месеци послао
текст који врло пластично описује жалосно стање у коме су се налазили
становници Македоније: „Крвопролиће, пожари, пљачке, убиства су
свакодневна појава. Стигла је несносна зима и донела тешку глад која
немилосрдно пустоши Македонију. Морално и материјално пропадање
се спроводи систематски. Сви окрузи су опустошени, свуда се могу
видети згаришта и уништена села чији број износи више од стотину. У
охридском и битољском крају ситуација је најтежа.“232 Члан хуманитарне
мисије при Балканском комитету Хенри Невинсон233 који је пуних шест
231
АС, МИДС, ПО, 1904, Ф-III, Д-XII, I/6, Пов. бр. 1782, Милићевић-Пашићу, 21. Х 1906.
232
X. Андонов Пољански, Ситуацијата во Македонија по Илинденското востание и
Мирцштегските реформи, Годишен зборник, 8, Скопље 1955,14.
233
Хенри Невинсон (Newinson Henry Wood) рођен је 1856. у Лајчестеру. Образовао се у
Christ Church, Oxford University, а 1879. одлази на школовање у Јену. По повратку из
Немачке запошљава се на Bedford College. За уредника у Daily Chronicle постављен је
1897. Као специјални дописник овог листа пратио је турско-грчки и бурски рат. Године
1907. прелази у Маnсhester Guardian и као дописник овог листа извештава из Индије.
месеци провео у Македонији разносећи помоћ угроженом народу
забележио је да је „видео најстрашнија страдања које је човечанство до
сада претрпело. Порушено је између сто и двесто хришћанских села, а
без крова над главом је остало између шездесет и сто хиљада људи.“234
Хенри Бреилсфорд који је предводио хуманитарну мисију у
Македонији у својој књизи је изнео драгоцене податке који такође говоре
о размерама трагедије која је задесила устаничке крајеве. Устанак је
коначно сломљен 2. новембра 1903. Укупно је убијено и рањено седамсто
четрдесет шест устаника.235 Међутим, далеко страшније су биле размере
освете и одмазде коју су турске казнене експедиције примењивале према
становништву које се затекло у устаничким крајевима. Према његовим
проценама тада је спаљено укупно дванест хиљада двесто једанаест
кућа, а седамдесет хиљада људи је остало без својих домова. Само у
Битољском вилајету је потпуно спаљено сто петнаест села, осамдесет
четири хиљаде кућа је уништено, а сто петнаест људи убијено. У суседне
државе се иселило тридесет хиљада људи, три хиљаде девесет осам
жена је силовано, њих сто седамдесет шест је одведено у турска села,
хиљаду петсто заробљено, а хиљаду деветсто нестало.236
Крајем 1903. Ноел Бакстон је писао да је присутно огорчење на
јавним скуповима широм Велике Британије поводом турских репре
салија, али и у штампи која сем неколико изузетака симпатише
македонску ствар.237 Браћа Бакстон су оштро критиковали све оне који су
у енглеској јавности ширили тезу да је македонско питање нерешиво и
да је британска интервенција тамо неизводљива. Поред Бакстонових и
Баучера, и новинар Џозеф Дилон238 је био поборник британског мешања
Следеће године прелази у Daily News, али убрзо даје оставку и и враћа се у Маnсhester
Guardian за кога је извештавао са балканског ратишта. Од 1907. до 1923. писао је за
часопис Nation. Написао је и неколико књига есеја: Essay in Freedom (1909), Dardanelles
Campaign (1918), Changes and Chances (1923), More Changes (1925), Last Changes, Last
Chances (1928). Умро је 1941.
234
А. Илијева, Британска сведошта за Македонија во 1904 година, Литературен збор,
XXVII, 4,Скопље 1980, 75.
235
H. N. Brailsford, Macedonia. Its Races, 155.
236
Isto, 161-166. У чланку Бугари Македоније, Бреилсфорд је изнео податак о шездесет
хиљада људи који су остали без својих домова. H. N. Brailsford, The Bulgarians of
Macedonia: A. Psychological Study, The Fortnightly Review, vol. LXXV, Jan-June 1904, 1051.
237
N. Buxton, and C. R. Buxton, Public Opinion and Macedonia, The Monthly Review, vol.
13, December 1903, 95.
238
Емили Џозеф Дилон (Dillon Emile Joseph) је рођен 1854. у Даблину. Студирао је
оријенталне језике код Ернеста Ренана на Колеж ди Франсу, и на Универзитетима у
Лајпцигу, Ст. Петерсбургу, Харкову. Стекао је докторат из оријенталних језика, филозофије
и компаративне филологије. Као новинар је извештавао за Daily Telegraph у периоду од
1887. до 1914. из Русије, са Крита, из Кине. Такође је био извештач током другог Драјфуског
Сл. 13 - Тhe Times о Илинденском устанку, 10. август 1903.
ошао оЖodpгло-ОЖodАш ошт9ота И/ - t. I IrO
у Македонији и веома је активно радио на придобијању тамошње

јавности како би се испословала интервенција.
Међутим, занимљиво је да је мњење иако наклоњено становни
штву Македоније, било неупоредиво обазривије према тој врсти
солуције него што је то био случај 1876. када је британска јавност била
шокирана турским злочинима у Бугарској. Оно што интригира у целој
ствари је упорност штампе у калкулисању о могућем времену избијања
новог рата на простору Македоније. Готово унисоно и у исто време,
обично током зиме, шпекулисало се да ће већ наредног пролећа тамо
избити нови рат. Интересантно је да је карактеристичан наслов
новинарских чланака најчешће гласио Да ли ће тамо на пролеће бити
рата. У тексту Македонски устанак. Аустро-руска Нота (Тhe Macedonian
Rising. The Austro-Russian Note), који је Џемс Баучер објавио у The Times-у
6. октобра 1903. и то у предвечерје гушења македонског устанка, већ се
увелико шпекулисало са могућношћу избијања новог устанка и сукоба.
Баучер је известио о упућивању аустро-руске ноте бугарској влади у
којој се од ње тражило да уложи напоре у циљу пацификације ситуације
јер, у противном, доћи ће до најокрутнијег уништавања. Указао је и на
то да се у политичким и новинарским круговима наговештава могућност
избијања новог и разорнијег конфликта од оног који се десио током
последњег устанка. Турски официри на граници желе провокације, а
истовремено велики број побуњеника са бугарске стране границе је
такође спреман да пређе у Македонију и започне нове сукобе са турским
јединицама. Сигнал који указује на могућност избијања сукоба је и
наговештај опште мобилизације у Бугарској. На крају текста Баучер је
изнео и алармантне податке о приливу избеглица на бугарску територију.
Навео је да су стотине њих пристигле у манастир Рила, а процена је да
се у планинској области између Риле и Самокова налази пет хиљада
људи, у Бургасу их је тринаест хиљада, а у Варни око хиљаду.239
У истом листу, 3. новембра 1903, Баучер је објавио и текст Бугарски
избори. Владин тријумф (Тhe Виlgarian Еlections. Triumph of the Government)
у коме је такође наговестио нове сукобе у Македонији. У прилог тој тези
цитирао је речи новоименованог бугарског дипломатског агента у
Лондону Цокова који је анализирајући прилике на Балкану процењивао
да у Македонији нема напретка ситуације. Упозорио је да се не треба
заваравати да су револуционарни комитети одустали од својих циљева и
борбе за независност од Турске. Њихова тактика се огледа у томе да
процеса (1899). На Портсмаут мировној конференцији 1905. био је специјални саветник

руског грофа Витеа чији је био лични пријатељ. Током анексионе кризе подржао је грофа
Ерентала у његовом сукобу са Извољским. Умро је 1933.
239
J. Bourchier, The Macedonian Rising. The Austro-Russian Note, The Times, October 6, 1903.
током зиме само привремено прекину своје акције и одложе оружје,

односно напусте планинска уточишта и врате се кућама да би с пролећа
наставили акције. У погледу могућег бугарско-турског рата, Цоков је
истакао да његови сународници неће још дуго моћи да трпе постојећу
ситуацију. Иако добро знају да је рат погубан, биће присиљени да узму
оружје у руке. Упозорио је и на тешку економску ситуацију у земљи.
Трговина је скоро прекинута, европске банке су престале да дају кредите
бугарским банкама, што је поспешило економску кризу која ће по
његовом предвиђању током 1904. године бити још гора него до тада.
Бугари зато резонују да је боље ући у рат с Турцима јер ће на крају
доживети прогрес, а њихови економски интереси ће бити сачувани.
Ипак, био је мишљења да његов народ не жели рат.240
Коначно, Тhе Тimes је и 29. децембра 1903. писао о предстојећем
рату у Македонији преносећи кратку али алармантну вест свог
дописника из Солуна, насловљену Македонски покрет (Тhе Масеdonian
Моvement) према којој су тамошње власти информисане да су снаге од
четири хиљаде комита распоређене у групама од по сто и двесто људи,
под командом осамдесет бугарских официра спремне да нападну турску
територију.241 Реџиналд Вајон је такође прогнозирао да ће на Балкану то
јест у Македонији током 1904. неминовно доћи до новог рата. У својој
књизи Балкан изнутра (Тhе Balkans Within) је истакао да Бугарска сматра
да је наступио тренутак када ће моћи да оствари своје интересе у
Македонији и да то наговештава да ће се у 1904. на Балкану поново
ратовати. Једино чудо може ту област спасити од рата, резигнирано
закључује Реџиналд Вајон.242
О могућем избијању нових немира такође је писао и Вилфред
Тесиџер и те наговештаје је посебно апострофирао у скоро свим
извештајима које је слао Форин офису из Београда у периоду између
1903. и 1905. У депеши коју је упутио 30. децембра 1903. изнео је
податак да је српска скупштина изгласала суму од петсто хиљада
франака за помоћ Македонији. По њему то је био доказ да Србија
предвиђа и да би поздравила обнову немира у Македонији наредног
пролећа како би скренула пажњу са унутрашњих проблема и зато
припрема одлучнију акцију по том питању.243 Почетком фебруара 1904.
известио је Форин офис да у Србији постоји мишљење да ће невоље у
Македонији ускоро поново избити свом жестином упркос намери да се
спроведу реформе и жељи Србије да следи политику Аустрије у Русије
240
J. Bourchier, The Bulgarian Elections, The Times, November 3, 1903, 3.
241
The Macedonian Movement, The Times, December 29, 1903, 3.
242
R. Wyon, nav. delo, 2-12.
243
F. О. 105/149, PRO, № 189, Тhesiger to Lansdowne, December 30, 1903.
у Македонији у погледу извршења реформског пројекта. Сви ти

проблеми упозоравао је Тесиџер најављују изазивање ширег рата.244
Међутим, 20. фебруара 1904. британски дипломата је послао је
сасвим другачију процену. Обавестио је министра Ленсдауна да је нова
српска влада поновила да ће као и претходна влада поштовати
заједничку акцију Аустро-Угарске и Русије у Македонији и да ће
избегавати да ствара тешкоће у спровођењу реформи. Навео је податак
да су власти у Врању добиле инструкцију да спрече окупљања избеглица
у том граду и да их шаљу у друга места како би се онемогућило да се
организују устаничке чете. У том смислу и Македонско друштво је
упозорено да се уздржи од акције којом може да се изазове сумња да је
њихов циљ политичке природе и да се њихов рад стриктно ограничи на
оно зашто су основани.245 И 5. маја исте године, Тесиџер је послао у
Лондон телеграм сличне садржине, известивши да у „Србији влада
опште мишљење да овога лета неће бити великих немира. Мир је
апсолутно потребан Србији и она ради на реорганизацији своје
администрације и финансија и зато жели да угуши српске револу
ционарне чете.“246 И поред оваквих извештаја ипак су преовладавле оне
информације о скором новом великом балканском сукобу. Такви изве
штаји су узастопно слати у Лондон и наредних неколико година.
244
F. О. 105/153, PRO, № 7, Тhesiger to Lansdowne, February 2, 1904.
245
F. О. 105/153, PRO, № 13, Тhesiger to Lansdowne, February 20, 1904.
246
F. О. 105/153, PRO, № 38, Тhesiger to Lansdowne, May 5, 1904.
БАЛКАНСКИ КОМИТЕТ О МАКЕДОНИЈИ
Балкански комитет је у лето 1903. године у Лондону основао

либерални посланик Ноел Бакстон као групу за притисак на британску
владу како би се смањила опасност од рата на Блиском истоку и натерала
турска влада да изврши неопходне реформе у Македонији.247 Овакву
оцену о циљевима Балканског комитета дели и професор Филип
Персивал Грејвс,248 који истиче да су Балкански комитет формирали
заступници реформи у европској Турској са циљем да изврше притисак
на Форин офис и парламент своје земље како би се побољшало стање у
Македонији и у том смислу водили су их искључиво хуманитарни
мотиви. Међутим, њихови противници су их оптуживали да су
наклоњени хришћанима, а да су непријатељски расположени према
муслиманима као и да протежирају Бугаре против других нетурских
заједница у Турској.249 Комитет су иначе чинили истакнути чланови бри
танског парламента, али и представници цркве, новинари, историчари.
Поред Бакстона као изразитог бугарофила који никада није крио своја
осећања, у комитету су деловали и Џемс Баучер, Хенри Бреилсфорд,
Роберт Грејвс,250 британски генерални конзул у Солуну (1903-1909),
посланик Џемс Брајс, лорд Фицморис, лорд Станмор, Херберт Гледстон,251
247
J. Steward, The Balkans in London: Political Culture and the Cultural Politics of Exhibitions
at Earls Court 1906-1908, Etudes Balkaniques, XLIV, N° 4, (2008), Sofia 2008, 72.
248
Филип Персивал Грејвс (Philip Perceval Graves) рођен је 1876. у Ирској. Завршио је
Oxford University. Постао је угледан новинар. Извештавао је за лист The Times из
Цариграда од 1908. до 1914. Од 1915. до 1919, служио је британску армију на Средњем
истоку. После повратка у Лондон писао је о Англо-ирском рату. Извештавао је из Индије,
са Леванта и Балкана. Биран је за уредника The Times. У серији чланака 1921. објавио је
Протоколе сионских мудраца. Његово монументално дело је Историја Другог светског
рата. Биран је за члана Краљевске Ирске академије. Најважнија дела: Briton and Turk,
Palestine, the Land of three Faiths, The Question of the Straits, Memoirs of King Abdallah of
Transjordan. Умро је 1953.
249
P. P. Graves, Briton and Turk, London, s. a, 88.
250
Роберт Грејвс (Robert Graves) је рођен 1858. Био је генерални конзул Велике Британије
у Солуну од 1903. до 1909, и делегат међународне финансијске комисије у Македонији.
Биран је за саветника турског министра финансија од 1909. до 1914, а 1914. и за генералног
инспектора и саветника турског министра унутрашњих послова 1914. Умро је 1934.
251
Херберт Џон Гледстон (Herbert John Gladstone) рођен је 1854 у Лондону. Био је
најмлађи син Виљема Гледстона. Завршио је Eton и University College, Oxford. Предавао
је три године историју на Keble College, Oxford, а 1880. постаје приватни секретар свог
оца. У парламент улази 1880. испред либерала у изборној јединици Leeds, а на општим
изборима 1885. поново је изабран за област Leeds West. Једно време је био државни
Сер Артур Еванс252, Лиланд Бакстон и многи други.253 Занимљиво је да су
у саставу комитета били углавном истакнути чланови Либералне
партије. У једном писму упућеном листу The Times, Ноел Бакстон је
признао да је Балкански комитет највише урадио за бугарске
националисте у Македонији. Иначе, успех комитета је нарочито дошао
до изражаја 1907. када је извршен притисак на Едварда Греја да убрза
реформе у Македонији.254 Чланови комитета су подржали и Младотурску
револуцију и успоставили односе са њеним представницима, али су врло
брзо били разочарани бујањем национализма који су по преузимању
власти испољили Младотурци. Слично првобитно одушевљење
Младотурском револуцијом испољио је и Едвард Греј који је изјавио да
ће „као резултат величанственог братимљења народа и религија,
Македонско питање као и сва слична питања нестати у целини.“255 Зато
су чланови Балканског комитета сматрали да је стварање савеза
балканских народа једини начин да се поразе Младотурци и Турска.256
Преимућство бугарофила у јавном и политичком животу Велике
Британије трајаће све до балканских ратова када је почело да копни и
уступа место просрпској струји. Србија ће дефинитивно постати
реалност британске политике с почетком Првог светског рата.
Балкански комитет је као јавна, политичка и хуманитарна
организација несумњиво одиграо најважнију улогу у афирмацији
македонског питања у Великој Британији, и дао велики допринос
реформи институција у Македонији. Он је био карика између јавности и
Форин офиса. Његови чланови снажно су инсистирали и на постављању
једног независног управника (генералног гувернера) аутономне
подсекретар за унутрашње послове, а у влади Кембел-Банермана 1905. постаје министар

унутрашњих послова и члан краљевског Државног савета. Од 1910. до 1914. је био први
генерални гувернер Јужноафричке Уније. Умро је 1930.
252
Артур Еванс (Sir Arthur John Evans) рођ|ен је 1851. Студирао је на Оксфорду и у Ге
тингену, а предавао археологију на Брајнс колеџу у Оксфорду. Археолошка истраживања
на острву Криту започео је 1883. када је открио градове Кносос и Фестос, што му је
донело светску славу и омогужило улазак у Британску академију. Од 1884. до 1908. био
је директор Асмолен музеја у Оксфорду. Од 1916. до 1919. обављао је дужност пред
седника британског Краљевског археолошког друштва. Као резултат утисака са
путовања по Балкану настале су књиге: Through Bosnia and the Herzegovina on foot и
Illyrian Letters. Умро је 1941.
253
У саставу Балканског комитета налазили су се и: Ј. Westlake, професор међународног
права на Универзитету Cambridge, lord Aberdeen, Sir Edward Fry, Evelyn Ashley, Sir Walter
Foster, Sir John Kennaway, J. G. Talbot (чланови парламента), епископи Бирмингема,
Херефорда, Дарама, Ливерпула, Sir Oliver Lodge, lord Kinnaird, Earl of Lytton.
254
J. Zametica, nav. delo, 329.
255
S. Lee, King Edward VII. Biography, London 1925, 625.
256
Isto, 330.
Македоније.257 Његова платформа деловања је објављена у апелу то јест

тексту Наш задатак у Македонији (Our Duty to Macedonia). У овом сво
јеврсном манифесту изнете су фазе у развоју македонског питања и
подаци који говоре о несносном положају тамошњег живља који је
изложен тиранији и погрому од стране турских власти. У апелу се
изражавала и нада да ће Велика Британија одиграти важну улогу у
решавању македонског проблема.258 Балкански комитет је организовао
велику мрежу за прикупљање финансијске помоћи за настрадало
становништво током гушења устанка од стране турске војске. У ту сврху
при комитету је формирана специјална мисија The Macedonian Relief на
чијем челу се налазио Хенри Бреилсфорд, а секретар је био Томас Фовел
Бакстон,259 отац Ноела и Чарлс Роден Бакстона. До октобра 1903.
скупљено је двадесет пет хиљада фунти које су затим чланови мисије,
предвођени брачним паром Бреилсфорд, истог месеца однели као помоћ
најугроженијима у Македонији. У рад ове хуманитарне мисије били су
укључени и леди Елеонора Томсон, Мери Дарам,260 Хенри Невинсон,
либерални новинар. Чланови мисије су остали више од шест месеци у
Македонији где су делили новац, храну, ћебад, алат, санитетски
материјал, набављали жито за исхрану људи. За све те акције утрошено
је укупно четрдесет хиљада фунти, а помоћ је добило више од педесет
257
B. Samardjiev, On the Role of Public Opinion in Great Britain Regarding the Reforms in
European Turkey and the Idea of Autonomy of Macedonia in British Middle East Policy (1903
1908), Etudes Balkaniques2/2002, Sofia 2002, 17-18.
258
Х. Андонов Пољански, Одгласот на Илинденското востание во Америка и Европа,
Историја IV, 1, Скопље 1968, 45.
259
Томас Фовел Бакстон (Sir Thomas Fowell Buxton) је рођен 1837. Похађао је Harrow
Scholl и Trinity College, Cambridge. На општим изборима 1865. изабран је за посланика у
изборној јединици Kings Lynn, али на наредним изборима није успео поново да уђе у
парламент. Од 1895. до 1899. био је гувернер Јужне Аустралије. Био је председник
Извршног одбора Балканског комитета. Умро је 1915.
260
Мери Дарам (Mary Edith Durham) је рођена 1863. Дипломирала је антропологију на
Бедфорд колеџу. Била је један од најсрчанијих заговорника решавања албанског
националног и државног питања. Објавила је следеће радове: The Blaze in the Balkans,
The Monthly Review, № 36. XII, 3. September 1903, 54-65; My Golden Sisters: A Macedonian
Picture, The Monthly Review, № 44, XV, 2. May 1904, 73-81; The Story of Karageorge, The
Independent Review, № 10, vol. III. October 1904, 58-68; Through the Lands of the Serb,
Edward Arnold, 1904; Кроз српске земље, Београд 19972; The Burden of the Balkans, Edward
Arnold, 1905; High Albania, London 1909. Virago Press 19852; Some Montenegrin Manners
and Customs, The Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland, 1909.
Reprinted from RAI, vol. XXXIX, 1909; The Struggle for Scutari, Edward Arnold, 1914;
Twenty Years of Balkan Tangle, George Allen & Unwin Ltd., 1920; The Balkans as a Danger
Point, Journal of the British Institute of International Affairs, Vol. 3, May 1924, 139-144; The
Serajevo Crime, George Allen & Unwin 1925; Some Tribunal Origins, Laws and Customs of
the Balkans, George Allen & Unwin Ltd., 1928. Умрла је 1944.
седам хиљада људи. Мисија је дала значајан допринос сузбијању епиде

мије тифуса и дифтерије у Битољу и Костуру, а њени чланови су
опремили и отворили и три болнице и то у Охриду, Костуру и Битољу и
диспанзер у Ресну. Њихова делатност је нарочито била изражена у
Битољском вилајету где је интензитет устанка био највећи, а турске
одмазде према становништву најригорозније. Међутим, према сопстве
ном признању чланови мисије су се суочавали са бројним проблемима,
препрекама и формалностима које су им наметали представници турске
администрације на тим просторима.261
Велико противљење хуманитарним активностима комитета
изражавао је Мусурус паша, турски амбасадор у Лондону који је упорно
тражио да чланови комитета обуставе прикупљање помоћи. Његова
аргументација сводила се на тезу да без обзира на то што су активности
комитета биле приватног карактера оне могу да подстакну побуњеничке
акције. У ову ствар се укључио и лорд Ленсадаун који је водио жестоке
полемике са турским дипломатом тврдећи да комитет спроводи
искључиво хуманитарну активност као и да су злочини, деструкција и
окрутност турске армије у Македонији довели до катастрофалних
последица. Колико је ово питање ескалирало показује и податак да је и
велики везир дао инструкције локалним властима да помогну
Британцима у пружању хуманитарне помоћи.262 Иначе августа 1904.
Битољ је посетио Б. Христиан и уручио новац и одећу у вредности од пет
хиљада фунти за регион Охрид и Касторија, док је октобра и новембра
исте године мајор Салмон бесплатно делио теглећу стоку, семе, новац и
плугове у селима у околини Охрида и Дебра. Процењује се да се тих
месеци у прикупљање помоћи укључило четрдесет пет хиљада људи.263
Поред интензивне хуманитарне помоћи током 1903, Балкански комитет
се ангажовао и на реализацији идеје о именовању европског управника
Македоније, као и да се изнађе механизам који би гарантовао једнака
права за хришћане у аутономној Македонији. За тај циљ имали су
подршку лорда Ленсдауна.264
Чланови Балканског комитета су своје акције спроводили путем
штампе и објављивањем посебних публикација. Међутим, њихова
специјалност је била организовање многобројних митинга и протеста
широм земље чије одржавање је олакшавано иритирајућим изјавама
Артура Балфура у прилог политици турске владе. Од августа до децембра
261
R. W. Graves, Storm Centres of the Near East, London 1933, 201, H. V. Nevinson, Fire of Life,
London 1935, 195.
262
B. Samardjiev, On the Role of Public Opinion in Great Britain, 18.
263
Isti, 19.
264
Isto, 22.
Сл. 15 - Битољ-главна улица
1903. године одржано је више од двесто митинга и протесних скупова.265
На њима су се исказивале симпатије за борбу хришћанског становни
штва Македоније, а против турске власти што је навело владу да посте
пено почне да мења своју дотадашњу туркофилску политику. Митинзи у
знак подршке Македонији и борби тамошњих хришћана организовани
су и током 1904. 1905. 1906. и 1908. године. Највећи митинг такве природе
одржан је у Лондону 17. августа 1903. у сали Џемс хола (St. James Hall).
На њему су били бројни представници британског политичког и
културног живота. Донета је резолуција у којој се истицало да лоша
управа у Македонији и неуспешни напори да се изврше реформе под
турском контролом нужно захтевају да престане директна султанова
управа над македонским провинцијама. Обавезе које је Велика Британија
примила на Берлинском конгресу захтевају од ње да направи кораке за
престанак убистава и пљачки које се тамо настављају. Увиђајући
опасност од глади међу избеглицама које су у борбама остале без
домова, од комитета се тражило организовање прикупљања средстава за
помоћ угроженима.266
Поновљени митинг Балканског комитета одржан је 29. септембра
1903. у сали Сент Џејмс хола уз присуство више од пет хиљада људи. На
скупу коме је председавао бискуп од Ворчестера, говорили су између
осталих и посланици у Доњем дому британског парламента Џејмс
Брајс267 (председник Балканског комитета), В. Курк, Сир В. Матер,
Кремер, Логан, Николас О‘Конор, лордови Станмор и Фарер, Сир Томас
Фовел Бакстон (председник извршног одбора Балканског комитета),
Луис Морис, Сир Хенри Котон,268 свештеници Англиканске цркве, Канор
265
Х. Андонов Пољански, Одгласот на Илинденското востание, 46.
266
Исто, 47.
267
Џејмс Брајс (James Bryce) Рођен је 1838. у Белфасту. Завршио је Belfast Academy и
University of Glasgow. Од 1870. до 1893. је био професор цивилног права на Оксфорд
Универзитету. Као представник либерала 1880. улази у парламент за иборну јединицу
Tower Hamlets а 1885. изабран је у округу South Aberdeen. За државног подсекретара за
спољне послове изабран је 1885. Министар без портфеља постаје 1892. Сарадник је
Краљевског друштва од 1894. У влади Кембел-Банермана 1905. је главни секретар за
Ирску. Од 1907. до 1913. је био амбасадор у САД. По повратку у земљу именован је за
члана Дома лордова. Од 1913. до 1917. био је председник Краљевске академије.
Последњих година живота био је британски представник у Међународном суду у Хагу.
Снажно се залагао за формирање Лиге народа. Објавио је велики број књига: The Holy
Roman Empire, The American Commonwealth, Studies in History and Jurisprudence, Studies
in Contemporary Biography, South America: Observations and Impressions, Essays and
Addresses on War, Modern Democracies. Умро је 1922.
268
Хенри Џон Стедмен Котон (Sir Henry John Stedman Cotton) рођен је 1845. Дипломирао
је на Magdalen College School, Brighton College и King’s College London. Након завршетка
студија приступа Индијској цивилној служби. Од 1896. до 1902. је главни управник
индијске провинције Асам. Подржавао је аутономију Индије, а 1904. је биран за председника
Инграм, Сакмиз Волтер, педесет новинара. Том приликом су усвојене

три резолуције о Македонији. У првој се тражило да престане лоша
турска управа и да се замени администрацијом којом ће управљати особе
које неће ни постављати нити отпуштати турска влада. У другој се
истицало да у „погледу директне одговорности Велике Британије за
успостављање цивилне владе у Македонији, ми озбиљно апелујемо на
саветнике његовог величанства да учине највише што могу у циљу брзе
сарадње са другим европским силама како би се прекинула ужасна
варварства која чине турске трупе и обезбедиле реформе које би спре
чиле понављање сличних злочина против човечности“. Трећа резолуција
је обавезивала чланове комитета да покрену сакупљање помоћи за
бескућнике и избеглице које су морале да напусте своје домове.269
О овом митингу, српску владу је детаљно известио Александар
Јовичић,270 српски отправник послова у Лондону, који је такође прису
ствовао скупу.271 Занимљиво је да су скоро сви учесници митинга помињали
писма председника владе Балфура, надбискупу Кантерберијском, који је
представљао платформу британске владе на Балкану, а који је жестоко
критикован. Овај скуп је изазвао велико интересовање британске
штампе која га је окарактерисала као партијски скуп с обзиром на то да
се похвално говорило о Сан-Стефанском уговору, а негативно о
Берлинском конгресу. По мишљењу листова главни задатак митинга је
био да се енглеска влада доведе у незгодан положај пред предстојеће
изборе захтевом да Велика Британија изађе са иницијативом да се турска
власт у потпуности протера из Македоније и оптужбама да је она (влада,
нап. аутора) одговорна за све невоље балканских народа. Ипак, штампа
је признала да је скуп сазван и да би се осудили злочини у Македонији
и показало Европи да је Велика Британија хришћанска земља која је увек
тежила остваривању слобода и хуманости.
Индијског националног конгреса. Противио се намери британске владе да изврши

поделу Бенгала. Изабран је 1906. за посланика у изборној јединици Nottingham East
испред либерала. Умро је 1915.
269
Macedonia. The Times, September 30, 1903.
270
Александар Јовичић је рођен 1856. Студирао је право на Великој школи у Београду.
Школовање је наставио 1877. у Бечу и Минхену, да би затим студирао право и на Ecole
de Droit у Паризу. Од 1882. је у дипломатској служби у Лондону. За почасног аташеа
српског посланства у Лондону је постављен 1885. У периоду од 1887. до 1894. био је
отправник послова српског посланства у Лондону. За секретара посланства у Бечу је
постављен 1894. Из Беча одлази у Рим 1898. где је обављао дужност отправника послова,
а 1899. је премештен у Атину. У земљу је враћен 1900, а 1901. је постављен за шефа
административног одељења у министарству иностраних дела Србије. За отправника
послова у Лондону је наименован 1903. Пензионисан је 1911. а умро 1939.
271
АС, МИД, ПО, 1903, Ф-VI, Д-V, Пов. бр. 107, Јовичић-МИД-у, 19. IX/2. X 1903.
Тако је лист The Globe272 у уводнику констатовао да избор го

ворника и тон њихових беседа говоре у прилог оцени о партијском
карактеру скупа. У тексту су критиковани захтеви који су упућени влади
да затражи од турске владе да повуче своју управу из Македоније. По
мишљењу редакције листа учесници митинга нису размишљали о
реакцијама Аустрије и Русије које су добили право контроле постојећих
реформи у Македонији.273 С друге стране, The Times је бранио Балфурово
писмо истичући да се британски председник владе понаша као одгово
ран политичар, а The Morning Post напомиње да су ствари у Македонији
закувале комитске чете, док је турски султан окарактерисан као
заговорника мира који је пристао да заведе реформе под управом
Аустрије и Русије. Жестоке оптужбе на рачун учесника скупа изнео је
Daily Telegraph274 који је истовремено отворено устао у заштиту источне
политике лорда Ленсдауна. На страницама овога листа се истицало да
„све што се може учинити да се поправи судбина султанових поданика,
хришћана и муслимана, учинио је лорд Ленсдаун. Ми немамо симпатије
према сентименталним агитацијама које очевидно немају бољи или
узвишенији повод него да доведу у забуну данашњу владу.“275 И гласило
Форин офиса Standard276 је стао на страну владе оптужујући чланове и
присталице комитета да су опседнути доношењем Резолуција и да
подлежу разузданим осећањима, док државници у исто време обављају
свој посао. Према проценама редакције овог листа, општа ситуација у
Македонији није тако лоша и ствар се креће у добром правцу. Са страница
272
The Globe је основан 1803. као најстарији вечерњи лист у Великој Британији. Његова
карактеристика је да је успевао да у себе утопи многе листове.
273
274
Daily Telegraph почео је да излази 1855. као Тhe Daily Telegraph and Courier. Био је
власништво пуковника Arthur B. Sleigh-а који га је предао Joseph Moses Levy-у 1856.
Његов син, Edward Lawson постаје уредник листа и управља њиме све до 1885. Почетни
слоган листа је гласио: „Највећи, најбољи и најјефтинији лист на свету.“ На почетку
излажења објављиване су сензационалне информације, што је био један од главних
разлога његове велике популарности. Лист је постао орган средње класе. Када је 1873.
Едвин Арнолд постао главни уредник, све мање је гласило либерала, а све више постаје
орган Конзервативне партије.
275
276
Standard је покренуо 1827. као вечерњи лист Charles Baldwin. Први уредник је био
Stanley Lees. Лист је затим преузео Edward Baldwin, власник Моrning Herald-а али је
покушавајући да победи The Times банкротирао 1857. Следећи власник је био James
Johnstone који га је преобратио у елитни јутарњи лист, чиме је постао велика
конкуренција Тhe Times-у. Његовом смрћу, 1878. нови власник и уредник постаје William
Mudford и на том месту остаје све до 1899. За то време тираж достиже цифру од 240000
копија дневно. Године 1904. преузима га C. Arthur Pearson који лист поново претвара у
вечерњи, чиме ствара кризу у његовом излажењу.
Birmingham Daily Post-а саосећало се са патњама народа у Македонији и

подржавало одржавање митинга у знак протеста због тамошњих ужаса,
али се није прихватао захтев о интервенцији Велике Британије с
обзиром на то да нити Русија ни Аустро-Угарска као гаранти мира у
Македонији нису желели интервенцију.
Балкански комитет је организовао и митинг 29. марта 1904. у дво
рани Какстон (Caxton Hall) у Лондону када су осуђена турска зверства у
Македонији и позвана британска влада да уместо дотадашњих јалових
руско-аустријских реформи предложи постављање једног хришћанског
гувернера који би био независан у односу на турског султана и једино
одговоран великим силама. Занимљиво је да су чланови комитета одустали
на овом скупу од захтева за аутономијом Македоније. О овом скупу је
српску владу такође детаљно информисао Александар Јовичић.277
Занимљиво је да су у раду тог митинга учествовали делегати из
свих делова земље, угледни представници британског јавног и поли
тичког живота др Џон Монро Гибсон,278 лорд Абердин, бивши либерални
министар, лорд Литон, син бившег амбасадора лорда Литона, лорд
Монтигл, лорд Бичам, професор Џемс Брајс, представници из Француске
(Килар, новинар из Париза, Виктор Берар,279 уредник француског
часописа Revue de Paris), Италије (сињор Ањолети) и Бугарске (госпођа
Екатерина Каравелов280, удовица Петка Каравелова, бившег председника
бугарске владе и професор Георгов). Скупом је руководио епископ од
Рочестера. Учесници протестне конференције усвојили су две кратке
резолуције. Прва, која је насловљена Лоша турска управа констатовала
277
АС, МИД, ПО, 1904, Ф-VI, Д-VIII, Пов. бр. 536, Јовичић-МИД-у, 18. /312. III 1904.
278
Џон Монро Гибсон (John Monro Gibson) је рођен 1838. у Шкотској. Теолошке студије
је завршио на Knox College у Торонту. Од 1864. до 1874. је служио као свештеник у
Erskine цркви у Монтреалу, а од 1874. до 1880. у презбетеријанској цркви у Чикагу. По
повратку у Енглеску постаје пастор презбетеријанске цркве St. Johns Woodу Лондону.
Умро је 13. октобра 1921.
279
Виктор Берар рођен је 1864. Француски научник и балканолог. Исказивао је велики
интерес за Mакедонско питање. Објавио многобројне радове о Македонији: La Turquie et l
Hellenisme Contemoraire, La Macedoine, La Politique du Sultan, Pro Macedonia. Умро је 1931.
280
Екатерина Каравелов Рођена је 1860. у Рушчуку. Врло млада одлази да живи у Русију
где се школовала на Високој школи за девојке у Москви. У родно место се враћа 1878. где
је једно време ради као учитељица. Већ 1880. удаје се за Петка Каравелова, политичара
и председника Либерално демократске партије, који је у више наврата био бугарски
премијер. Током 1881-1882. радила је као учитељица у Пловдиву. Бавила се и хумани
тарним радом. Оснивач је женске културне организације Мајка, Бугарског женског
савеза. Као делегат Македонске конференције учествовала је 1904. на протестима који су
у Лондону организовали представници Балканског комитета у циљу помоћи Македонији
и тамошњем хришћанском становништву. Била је и председник Бугарског савеза писаца.
Умрла је 1947.
Сл. 16 - Митинг подршке Македонији-Public Hall, Harrow, 3. новембар 1903.
је да је наставак рђаве турске политике у Македонији срамота за цивили
зовану Европу и осуђивала злодела и насиља која су Турци тамо чинили.
У другој резолуцији се истицало да се македонско питање може једино
решити ако та област добије једног гувернера који би био самосталан у
односу на султана и одговорао за свој рад само великим силама. Скоро
сви учесници расправе су истицали да се састанак одржава у критичном
тренутку за Македонију, и да је срамота што хришћански свет није у
стању да заустави њено пропадање. Осуђивало се и слабо интересовање
британске владе за тамошња збивања. Наведен је драматичан извештај
леди Томсон из Битоља у коме се упозоравало да су скоро сва деца
рођена за време тамошњег устанка умрла као и њихове мајке, а да је на
стотине жена силовано. Дискутанти су позвали владу да што пре помогне
невољницима и да учини све како би се они ослободили бедног стања у
коме су се налазили. То се могло остварити или путем снажне изјаве,
слањем ратне флоте у воде Турске или у најнужнијем случају применом
силе како би се успоставио ред и мир. Новинар Хенри Невинсон је врло
упечатљиво и потресно описивао жалосну ситуацију у Македонији где је
боравио након гушења устанка. Чувене су његове речи које је том
прилико изговорио: „Када се ти људи не би побунили, они не би заслу
жили да се назову људским бићима. Њихов је устанак последњи протест
против вечне тираније.“281
Запажен и врло умерен говор одржао је професор Џемс Брајс,
који је говорио у прилог свих балканских народа. По њему су постојала
два основна проблема која су отежавала решавање македонског питања.
Први је карактер Турака, а други тенденције великих сила. Истакао је
саосећање са проблемом сила које су суочене са тврдоглавошћу и
инаћењем турске владе с којом је иначе веома тешко изаћи на крај.
Сматрао је да би се прихватањем захтева за именовање једног гувернера
који би био аутономан у односу на турску власт, начинио велики корак у
решавању многих других проблема важних за потпуно разрешење
Македонског и Источног питања у целини. Професор Брајс је изнео
мишљење да ће се Велика Британија много више него до сада ангажо
вати у решавању Источног питања јер је њен допринос у том погледу
увек био признат, мада је понекад наступала из свог себичног и уског
интереса. Сматрао је да његова земља има легално право да предњачи у
решавању македонског питања.
Што се тиче говора осталих учесника скупа, Вилар, новинар из
Париза је окривио султана за све невоље у Македонији и велике силе
које не могу да спрече даље злочине или се устежу да то учине због
281
АС, МИД, ПО, 1904, Ф-VI, Д-VIII, Пов. бр. 536, Јовичић-МИД-у, 18. /312. III 1904.
својих себичних интереса. Гост из Париза, Виктор Берар оштро се

окомио на Русију и Аустро-Угарску због саботирања реформи. Сматрао
је да решење за Македонију треба да буде истоветно са критским
моделом то јест да за ту област треба испословати европску жандармерију
и одговорног гувернера. Удовица бившег бугарског премијера, госпођа
Каравелов изнела је конкретне податке о тридесет хиљада избеглица из
Македоније који су пребегли на територију Бугарске, а међу њима је
било и двесто деце која су остала без оба родитеља. Методистички
свештеник Монро Гибсон је изнео жестоке критике на рачун лорда
Персија, државног подсекретара у Форин офису због његове одбране
владе Абдул Хамида и срамних поступака турских власти према
устаницима. Гибсон је осуђивао и велике силе због оклевања да прекину
зверства у Македонији. И овај митинг пропратила је лондонска штампа,
а нарочито опширно Daily News. На његовим страницама су са одобра
вањем прихваћене критике на рачун британске владе и лорда Ленсдауна.
Изражавало се жаљење због нерешавања македонског питања и тражило
да Велика Британија предузме независну акцију за његово решавање.
Непосредно пред одржавање овог митинга, посланик Брајс је као
председник Балканског комитета упутио интерпелацију Доњем дому
парламента у којој је затражио информацију о току извођења реформског
пакета, реорганизацији жандармерије, намерама британске владе да
спроведе реформе великих сила без одгађања. Мислио је да се морају
предузети одлучне мере како би се спречиле фаталне последице
опструисања утврђених реформи. Одговор на ова питања је дао лорд
Перси који је одбацио оптужбе да је његова влада неактивна у погледу
решавања македонског питања и спровођења реформи. Подсетио је да је
главна преокупација Лондона да помогне Русији и Аустро-Угарској у
остваривању реформи. Одбацио је и оптужбе да је дошло до ометања
реформног пакета од стране Турске. Чак је изразио и разумевање за
проблеме које има турска влада у његовом спровођењу.
Иначе, сличне резолуције су доношене и на свим осталим
митинзима који су тих недеља и месеци организовани. До краја 1903. је
усвојено четиристо деведест пет, а током 1904. још сто резолуција.282 У
њима су се изражавале симпатије и солидарност са борбом тамошњих
народа, протествовало против зверства које су чиниле регуларне, али и
нерегуларне турске трупе, захтевала интервенција великих сила како би
се криза ефикасно решила односно како би се Македонија коначно
ослободила турске власти и стекла аутономију. Такође се тражило да
282
Х. Андонов Пољански, Велика Британија и Македонија, Годишен зборник, књ. 5-6
(31-32), Скопље 1979/80, 47.
Македонија добије посебног гувернера и да се покрену неопходне

реформе. Истицана је и одговорност британске владе за решење маке
донског проблема.283
Активности чланова Балканског комитета у прилог решавању
Македонског питања односно њихови напори да Македонија добија
аутономију и ослободи се власти турског султана наставиле су се и у
годинама после гушења устанка. О томе је на пример врло исцрпно
српску владу обавештавао Александар Јовичић који је само током прва
три месеца 1905. послао четири исцрпна извештаја о акцијама и
ставовима Балканског комитета. У писму упућеном Пашићу 18. јануара
1905, Јовичић јавља да Балкански комитет, који с времена на време
захтева од енглеске владе да предузме енергичније мере против Турске у
корист Бугара, заступа гледиште да ће се редовно стање у Македонији
вратити када та област буде добила аутономију. Он је упознао српску
владу да је тај комитет 28. и 29. децембра 1904. упутио један Меморандум
енглеској влади и Ленсдауну о томе да се Мирцштешки споразум
недовољно спроводи. У њему је тражено да се Ленсдаун изјасни о томе
какве мере намерава да предузме енглеска влада да се тај програм
оствари. Јовичић такође преноси одговор Форин офиса од 11. јануара
1905. који се обавезао да ће разматрати њихове примедбе. На крају
извештаја пренето је и писање конзервативног листа Globе који је
објавио текст уредништва под насловом Бугарска и Македонија у коме је
очитана права лекција Бугарима због њихове агитације у Македонији.284
У следећем писму који је о комитету упутио српској влади 2.
марта 1905, Јовичић извештава да су чланови комитета поднели
интерпелацију Доњем дому у којој траже да влада дефинитивно учини
крај несносном стању у Македонији, на основу обећања Ленсадуна да ће
предложити постављење једног генералног гувернера који би био одго
воран Европи, а не султану ако се реформе које су предузеле Аустрија и
Русија не покажу успешним. Према објашњењима Форин офиса главни
разлог што Мирцштешки програм није показао задовољавајуће резултате
је деловање револуционарних комитета због којих су Турци послали
велику војску у Македонију ради одржавања реда и сигурности.
Александар Јовичић такође истиче да је Балфур у парламенту говорио о
Македонији и навео разлоге зашто влада тамо не може у том тренутку да
покрене одвојену акцију. По мишљењу српског дипломате, Србија може
да буде задовољна што сви напори „неодговорног Балканског комитета“
не налазе практичног одзива код британске владе која не жели да
283
АС, МИД, ПО, 1904, Ф-VI, Д-VIII, Пов. бр. 536, Јовичић-МИД-у, 18. /312. III 1904, Х.
Андонов Пољански, Одгласот на Илинденското востание, 45-46.
284
АС, МИДС, ПО, 1905, Ф-V, Д-V, М/18, Пов. бр. 45, Јовичић-Пашићу, 6. I 1905.
револуционарном комитету у Македонији пружи наду у помоћ Енглеске

све док он буде изазивао и подржавао тамошње зулуме и крвопролиће.285
Средином марта исте године Јовичић је упутио још једно писмо
у коме је известио о полемици између чланова Балканског комитета
(међу којима су били и Бреилсфорд и Ноел Бакстон и Мери Дарам) о
Македонском питању у The Times-у. Бреилсфорд је у одговору упућеном
Дарамовој ипак признао да је тачна њена оцена да у Македонији неће
бити мира све док постоје комитети, при чему су Турци неспособни да
их угуше. Када се тамо заведе пуна европска контрола онда неће бити
више потребе за постојањем комитета пошто ће се они сами од себе
растурити.286 Коначно из Јовичићевог извештаја од 4. априла 1905.
сазнајемо да је неколико угледних чланова комитета, међу којима и
Џејмс Брајс, Дејвид Баучер, Викторија Бакстон, учествовало у писању
књиге The Balkan Question, the Present Conditions of the Balkans and of
European Responsibilities by warious Writers edited by Luigi Villariобјављене
у Лондону у фебруару те године. Циљ ове књиге по Јовичевићевом суду
је да код читаоца створи уверење да је једино решење за Македонију да
се она извуче испод власти султана и да су сви реформни покушаји не
само узалудни него и штетни. Кроз дело иначе провејава основна
замисао да би се Македонија могла поделити на три области: српску,
бугарску и грчку, али би најбоље решење било да ова област добије
аутономију под заштитом Европе.287
Чланови комитета су се истакли и по упућивању неколико
важних меморандума британској влади и јавности о ситуацији у
Македонији у којима су се износила могућа решења тог деценијама
нерешеног и спорног питања. Први такав Меморандум се појавио у
јавности још крајем августа 1903, а његова садржина је објављена у
Standard-у 27. августа исте године. Занимљиво је да је документ израдио
извесни Евжен Лазаревић Черлицки, али то у ствари и није био текст
Балканског комитета већ његово дело које је објавио у име комитета.
Евжен Лазаревић је био пустолов чије је име први пут поменуто за време
Драјфусовог суђења у Ремсу. Он лично је веровао да води порекло од
старе српске царске династије, и да има мисију да помогне ослобођењу
Македоније и Албаније. Иако је аутор овог Меморандума контроверзна
личност, одлучили смо се да презентујемо његов садржај због
занимљивих и детаљно разрађених предлога у вези са могућим
решењима за Македонију и будућност Балканског полуострва.
285
АС, МИДС, ПО, 1905, Ф-III, I/99, Пов. бр. 313, Јовичић-Пашићу, 19. II 1905.
286
АС, МИДС, ПО, 1905, Ф-I, Б/22, Пов. бр. 726, Јовичић-Пашићи, 4. III 1905.
287
АС, МИДС, ПО, 1905, Ф-V, Д-V, М/18, Пов. бр. 528, Јовичић-Пашићу, 4. IV 1905.
Меморандум је носио наслов Пројект аутономног македонског

комитета и упућен је турском султану и свим европским силама. У
њему се тражило увођење аутономије за Македонију, односно да се од
територија Солунског, Битољског, Косовског, Једренског, Скадарског и
Јањинског вилајета образују четири области и то: Албанија (која би се
простирала на територији Скадарског и Јањинског вилајета), Македонија
(заузимала би Битољски и Солунски вилајет), Стара Србија (обухватала
би Косовски вилајет) и Тракија (припао би јој Једренски вилајет). Овако
компоноване територијалне јединице би добиле административну
аутономију, али би и даље директно остале подређене политичкој и
војној контроли Порте. О реду и миру у тим областима би се старала
међународна и локална полиција, а европске силе би именовале
посебног комесара на три године који би надгледао одржавање јавног
реда и мира. На челу области би се налазио гувернер кога би постављала
Порта, а који би био Европљанин. Његов мандат би трајао пет година.
Аутор Меморандума је предлагао и да се установи европска комисија у
чији састав би улазили и делегати из све четири области. Ингеренције
ове комисије би биле организација области, одређивање обласних
граница и утврђивање административне, судске и финансијске власти.
Она би утврђивала и износ данка на висину турског јавног дуга. Све
одлуке тог тела би у коначној верзији биле потврђиване у Цариграду.
Султан би имао обавезу да повуче из ових области војску, а уместо ње
образовао би се војни окупациони корпус састављен од четрдесет пет
хиљада војника, и он би био подељен у четири дивизије. Корпус би сачиња
вали војници добровољци регрутовани из европских земаља. Коначно,
сви међународни уговори које је Порта склопила са великим силама, а
односили су се на ове аутономне области и даље би остали на снази.288
Балкански комитет је 18. марта 1907, приредио Меморандум који
је иначе осим енглеској влади упућен и владама балканских земаља. У
њему се истицало да је комитет од свог оснивања вршио притисак на
британску владу и велике силе да предузму енергичне мере како би се
извршиле реформе у Македонији. Осим тога, комитет је у енглеској
јавности радио на ширењу симпатија према балканским државама у
нади да тим државама треба дозволити да развијају свој национални
живот и институције без страног мешања. У наставку се износила
потреба да Бугарска, Грчка, Румунија и Србија међусобно ускладе своје
политике и сагласе се око заједничког решења Македонског питања.
Писци Меморандума су и указивали на то да је управо у Македонији
288
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф- IV Д - III, Пов. бр. 1571, Посланство у Лондону-МИД-у,
15/28. VIII 1903.
дошло до сукобљавања различитих хришћанских народа и да би зато за
све њих од посебне користи био раст пријатељских односа, економских
и политичких веза међу балканским државама.289
Такође, крајем марта 1908, Балкански комитет је упутио владама
великих сила веома значајан Меморандум под називом Акција великих
сила у Македонији до краја 1907. године. Садржај текста чији у аутори
професор Џон Вестлејк,290 Ноел Бакстон и Виљем А. Мур, веома драма
тичим тоном указује на тешко стање ствари у Македонији. У Меморандуму
је констатовано да је ситуација у тој турској провинцији ужасна, а да су
велике силе карактером своје интервенције произвеле много крвопро
лића, анархије и повреда сваке врсте. Дејство реформи из Мирцштега за
последње четири године је било ужасно. Трећи члан програма је подста
као на политичка убиства у већим сразмерама. Силе су ставиле у изглед,
али нису оствариле, промену територијалних граница административних
јединица у намери да се изврши правилније груписање народности.
Резултат тога је био да се земља купа у крви грозније него 1903. Од када
је Мирцштешки програм уведен у тој земљи је од милион становника
побијено десет хиљада људи, а међу њима велики број жена и деце.
Присутна су и свакојака друга насиља, а рушења кућа, уништавање
имовине, одвођење стоке се врши и даље у огромној мери. Народосне
чете изван Македоније тероришу села да би извршили политику
обраћања, док турске трупе избегавају сукоб с њима. Официри великих
сила су немоћни да се боре с тим злом. Силе им не дају никаква права да
са трупама интервенишу. Стога они не могу ни да угуше деловање чета
нити да поправе држање војника. Једино је дошло до побољшања
жандармерије. Али турске власти не допуштају реформној жандарме
рији да предупреди злочине него то поверавају војсци и полицији. У
Меморандуму се указивало на то да су аустријска, немачка и руска
дипломатија стално правиле сметње реформама постављањем разних
ограничења и спасавањем султановог суверентства. Комитет је сматрао
да када не би било опозиције неких сила, Европски концерт би у
Цариграду могао да обезбеди финансијској комисији и жандармеријским
официрима стварну извршну контролу. Кад би европски официри
289
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IV Д - IV, Пов. бр. 435, Милићевић-Пашићу, 9. III 1907.
290
Џон Вестлејк (John Westlake) рођен је 1828 у Лоствајтлу. Дипломирао је на Trinity
College, Cambridge 1850, а од 1851. до 1860. је радио као сарадник на истом колеџу. У
међувремену је стекао титулу адвоката. У парламент улази 1885. као либерални
посланик за изборну јединицу Romford Division, Essex. Од 1888. до 1908, је професор
међународног права на Кембриџу, а од 1900. до 1906. представник Велике Британије у
међународном арбитражном суду у Хагу. Објавио је неколико књига: А Treatise on Private
International Law, Chapters on the Principles of International Law, International Law. Умро
је 1913.
преузели команду над трупама и кад би били одговорни само европској

комисији, брзо би уништили чете и повратили безбедност живота и
својине.291
Овом Меморандуму претходио је извештај и Резолуција о стању
које је тамо владало, а који су упућени јавности 14. јануара 1908. на
конференцији о Македонији чији је организатор био управо Балкански
комитет. У ова два документа се констатовала немогућност истинских
реформи докле год Турска буде господар те области и истицала
одговорност Енглеске и великих сила за неуспех мирцштешких реформи.
Такође, тражило се да се војна и цивилна контрола у Македонији
пренесе на европску финансијску комисију која би требало да буде
одговорна једино великим силама. Од британске владе се захтевало да
предложи силама цео план европске контроле коју је формулисао лорд
Ленсдаун 1905.292 Када је Едвард Греј изложио предлог реформи за
Македонију, Балкански комитет се међу првима огласио посебном резолу
цијом изражавајући захвалност шефу Форин офиса што води политику
реформи, дајући му подршку због спровођења такве политике.293
Када се говори о активностима Балканског комитета никако не
треба занемарити и директне контакте које су његови чланови имали са
најважнијим личностима британског државног и политичког естабли
шмента у решавању Македонског питања. Један од најзначајнијих
сусрета такве врсте десио се 9. јула 1907. Тада је делегација од педесет
најугледнијих чланова комитета посетила министра Греја и лорда
Фицмориса, с намером да изразе жељу да влада издејствује јачу
европску контролу над реформама у Македонији.294 Колико је та посета
била важна показује чињеница да су се у делегацији налазили три
епископа, пет свештеника, двадесет два члана парламента, председник
комитета Вестлејк са свим члановима. На челу делегације је био др
Рандал Дејвидсон,295 кантерберијски архиепископ, највише свештено
лице у Великој Британији. Архиепископ је констатовао да су сви
чланови делегације сагласни у оцени да је тренутна ситуација у
Македонији жалосна и да велики део одговорности за то сноси Енглеска
чији трговински и индустријски интереси не дозвољавају да скрштених
291
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф- IX, Д-IV, Пов. бр. 616, Милићевић-Пашићу, 17. III 1908.
292
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф- IX, Д-II, Пов. бр. 146, Милићевић-Пашићу, 20. I 1908.
293
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф- IX, Д-V, Пов. бр. 665, Милићевић-Пашићу, 29. III 1908.
294
295
Рандал Томас Девидсон, Архиепископ Кентерберијски (Randall Thomas Davidson)
рођен је 1848. Студирао је на Harrow School и Trinity College, Oxford. Био је декан од
Виндзора и бискуп Рочестера и Винчестера. Архиепископ Кентерберија био је од 1903.
до 1928. Први је архиепископ Кентерберијски који се повукао у пензију. Умро је 1930.
руку гледа на тамошње стање. Такође, она по својој традицији не може

остати равнодушна према неправдама које се дешавају у свету.
Едвард Греј је уверавао чланове делегације да он стриктно
наставља политику свог претходника према Македонији, а одбацио је
оптужбе да је његова влада остала по страни у вези са тамошњим
дешавањима, препуштајући ствар Аустрији и Русији. Напротив, тврдио
је да Велика Британија игра важну и одлучујућу улогу у финансијским и
судским реформама. Ипак, хладнокрвно је истакао да је у парламенту
презентовано стање и да је природно да људи који се интересују за
балканске прилике износе свој став. Подсетио је на акције које су
покренуте да би се хришћани заштитили од агресије турске владе.
Реформе су по његовом суду имале извесног дејства иако није постигнут
жељени ефекат. Енглеска се са своје стране заложила код турских власти
да покрене питање побољшања администрације. Ипак, признао је да
тамо још влада велико растројство, посебно кад се ради о личној
сигурности. Дешавају се непрестано разни злочини и њих врше разне
хришћанске народности једна против друге. Међу њима постоји
ривалитет којег није било до интервенције великих сила. Он је настао као
последица њиховог веровања да интервенција великих сила може
изазвати аутономију или поделу Македоније. Британски министар је био
мишљења да Енглеска не може сама да оствари идеју о аутономији
односно о постављењу једног главног гувернера Македоније, јер је за то
потребна сагласност свих сила. Посебно је скренуо пажњу да је његова
влада дужна да поштује јединство Европског концерта. Рекао је и да
његова влада пажњу обраћа на две околности. Прва је спречавање даљих
активности ривалских четничких чета у Македонији, јер ако се наставе,
владе које нису биле у стању да спрече настанак тих чета на својим
територијама ће морати да схвате да ће изгубити симпатије великих сила.
Категорички је тврдио да ништа не може брже повратити ред и мир него
нестанак чета. Друго, обећао је да ће се Велика Британија ангажовати на
реформи правосуђа.296 Овакви погледи првог човека британске дипло
матије су веома разочарали делегацију Балканског комитета.
Почетком 1907. међу члановима комитета је дошло до разми
моилажења по питању македонске аутономије и њене будућности.
Искристалисала су се два различита погледа. Поједини чланови су
заступали гледиште да треба наставити са програмом реформи и
тражењем аутономије под контролом великих европских сила, док је
друга групација сматрала да треба ићи на њену поделу по принципу
296
АС, МИДС, Генерални конзулат Будимпешта, 1907, Пов. бр. 311, МИД-Генералном
конзулату у Будимпешти, 20. II/5. III 1907.
народности и договор балканским држава. Ипак, постојао је јединствен

став да је тамошња ситуација изузетно тешка, да се реформе не спроводе
жељеним темпом и да британска влада мора да се много активније
ангажује у решавању македонског питања. Међу члановима комитета је
преовладавало размишљање да ће Бугарска ускоро угазити у рат с
Турском.297 О поделама међу члановима комитета у вези са решавањем
Македонског питања посланик Милићевић је обавестио српску владу 29.
марта 1907. Његова је оцена била да не постоји већинско расположење
нити за солуцију аутономије нити за територијалну поделу на
народосном принципу. Међутим, сматрао је да подвојеност чланова
Балканског комитета иде на руку српским интересима.298 Нови ветрови
који су почели да дувају у комитету у правцу залагања за поделу
Македоније између балканских држава на етничком принципу изазвали
су велику забринутост бугарске владе и њених политичара, с обзиром на
то да је до тада комитет заступао пробугарске ставове. Бугарској влади
се није свиђало што су се размишљања комитета о етнографској подели
Македоније поклапала са истоветним залагањима српске и грчке владе.
Бугарска је са негодовањем гледала и на зближавање грчких и српских
комитета који су почели заједнички да раде против Бугара у Македонији.
Такав развој догађаја није ишао у прилог Бугарској која је сматрала да
има ексклузивно право на Македонију.299
297
АС, МИДС, ПО, 1907, Ф-IV, Д-V, Пов. бр. 1027, Грујић-МИД-у, 27. VII 1907.
298
АС, МИДС, Просветно политичко одељење, 1907, И-ред 572, ПО МИД-а-конзуларном
одељењу МИД-а, 16. /29. III 1907.
299
АС, МИДС, ПО, 1907, Ф-II, Д-V, Пов. бр. 257, В. Љотић-Пашићу, 15. /28. IV 1907.
МИРЦШТЕШКИ ПРОГРАМ
Питање реформи у Македонији је актуелизовано током 1902, с

обзиром на то да се тамошње стање није смиривало. У циљу побољша
вања ситуације, Порта је 12. децембра 1902. издала инструкције о
реформама које су обухватиле области јавне управе, правосуђа,
школства, јавних радова. Ова упутства су садржавала осамнаест чланова
од којих су се три односила на начине извршења реформи. Што се тиче
управе, прописано је да се сами вилајети убудуће брину о примени мера
које треба да омогуће напредак јавних послова, трговине, пољопривреде
и индустрије и развој образовања. У том смислу сами вилајети ће добити
директоре за јавне послове, образовање и пољопривреду. Ближе су
прецизиране и дужности валија и кајмакама. У погледу жандармерије
инструкције су прописивале да се регрутовање у њен састав врши из
реда и муслимана и хришћана, а исто је правило важило и за
регрутовање комесара и полицијских агената. Област судства је такође
претрпела извесне измене од којих су најважније да ће судије директно
бирати турско министарство правде, при чему ће половина судија бити
муслимани а половина хришћани. Такоће, предвиђало се да судови буду
независни од јавног уплива.
Када је реч о образовању, инструкцијама Порте је било предви
ђено да у свим вилајетима и местима где нема основних школа, а има
више од педесет кућа, оне буду отворене. Планирано је отварање и
повећање броја основних и виших основних школа у казама, и основних
и средњих мешовитих школа у центрима санџака и вилајета. У сегменту
јавних радова задржавао се систем кулука при грађењу путева.
У односу на извршење инструкција одговорност су сносили
генерални гувернер, али се уводила и функција генералног инспектора
(исти ранг као и везир) који је такође требало да се стара о примени
одредби из инструкција, да надгледа цивилне, административне и
финансијске послове у провинцијама и да Порти указује на њихова
могућа побољшања. Генерални инспектор је добио и овлашћења да
опозове службенике који нису добро радили.300
Ова Ирада није допринела смиривању ситуације у Македонији и
осталим европским провинцијама Турске. Зато су владе Русије и
300
О инструкцијама Високе Порте које се односе на вилајете европске Турске о
реформама управе и јавног образовања од 12. децембра 1902. године види у M. Stojković,
Balkanski ugovorni odnosi 1876-1996, I tom (1876-1918), Beograd 1998, br. 76,233-236.
Аустроугарске као најдиректније заинтересоване земље за одржавање

статуса кво али и мира у Македонији приликом сусрета министара
спољних послова у Бечу 21. фебруара 1903. израдили тзв. Фебруарски
меморандум о реформама у европским провинцијама Турске. У циљу
одржавања реда и мира две државе су сматрале да је неопходна допуна
Ираде коју је обзнанила Порта. Две силе су, између осталог,
препоручивале турским властима да се функција генералног инспектора
орочи на више година и да се не може опозвати без сагласности сила.
Такође његовим упутствима би се морале повиновати валије. У
реорганизацији полиције и жандармерије Порта би користила помоћ
страних стручњака, а њен састав би одговарао структури становништва
у областима. У циљу повратка нормалног стања у немирним крајевима
Русија и Аустрија су сугерисале Порти да прогласи амнестију за сва
лица оптужена или осуђена из политичких разлога. Да би локалне
институције нормално радиле предвиђало се да сваки вилајет припреми
буџет прихода и расхода, док би порезе контролисала Отоманска банка и
они би се усмеравали за потребе локалне управе. Такође предвиђало се
укидање кулука.301
И ове мере нису могле да стабилизују ситуацију у Македонији
која је и наредних месеци пленила пажњу великих сила, а посебно
Аустрије, Русије и Велике Британије. Приликом сусрета руског и
аустријског владара Николе II и Франца Јозефа у Мирцштегу 24. октобра
1903. године, утврђене су конкретне мере за извођење реформи у овој
области европске Турске. Склапање споразума је била директна после
дица устанка односно покушај да се побољша тежак положај хришћана
који су после пропасти револта били изложени невиђеним одмаздама и
кажњавањима од стране турских власти. Да би повратиле мир у ову
балканску провинцију Турске, руска и аустријска дипломатија тачније
њихови министри, грофови Ламсдорф и Голуховски израдили су
програм реформи. Њима је требало спречити даљи терор Албанаца над
хришћанима који је управо те године достизао свој врхунац. Исто
времено примена реформи имала је за циљ укључење хришћанске
популације у политички живот земље.
Мирцштетски програм реформи који је усвојен 24. октобра 1903.
био је састављен од девет чланова у којима се, између осталог, преци
зирало да ће цивилни агенти Аустрије и Русије уз генералног инспектора
Хилми пашу водити рачуна о потребама хришћана, надгледати завођење
реформи и указивати на незаконити рад локалних власти. Предвиђало се
301Меморандум влада Аустроугарске и Русије у вези са реформама у вилајету Румелија
(Фебруарски пакет реформи) види у M. Stojković, Balkanski ugovorni odnosi 1876-1996, I

tom (1876-1918), Beograd 1998, br. 77, 236-237.
и увођење жандармерије коју би чинили инострани генерал и официри.

Турска је морала да приступи и преуређењу администрације и судства
које је истовремено требало отворити и за пријем хришћана. После
смиривања ситуације у Македонији, Турска се обавезивала да промени
границе административних јединица уз обавезу да се народности боље
групишу. Такође је морала да надокнади хришћанским избеглицама
штету начињену током гушења устанка, да подигне нове куће и да
сељаке по попаљеним селима ослободи плаћања једногодишњег пореза.
У пакет реформи била је увршћена и обавеза формирања мешовите
комисије састављене на паритетном принципу од хришћана и мусли
мана, са циљем да испита све почињене злочине за време устанка и
каснијих нереда. Предвиђала се и обавеза моменталног распоређивања
башибозука (нередовне војске).302 Коначно, Турској се прописивало да
без одлагања приступи спровођењу фебруарских и мирцштешких
реформи. По мишљењу професора Бриџа програм из Мирцштега је
представљао само разраду фебруарског Меморандума Аустрије и Русије
у циљу очувања статуса кво и успостављања толерантног живота за
хришћане Македоније.303 Овакав предлог реформи је подржан и од стране
британске владе и она га је препоручила турском султану. Истовремено,
Лондон је затражио од Србије и Бугарске да престану са устаничким
активностима у Македонији. Турска је 24. новембра 1903. године план
прихватила у начелу, задржавајући право да преговара око спровођења
програма у појединостима.304
Што се тиче Велике Британије, њен краљ је током трајања
македонске кризе тражио од Форин офиса да провери информације о
турским злочинима и да предузме оштре и адекватне мере уместо
формалних изјава. Сматрао је да његова земља мора да одлучно делује и
присили Турску на акцију. Он је 30. септембра 1903. затражио од британског
војног аташеа у Цариграду да посети турске трупе у Македонији и из
прве руке се увери о тамошњим дешавањима. Од лорда Ленсдауна је
истог дана тражио да се пошаљу британски ратни бродови у Дарданеле,
јер је мислио да би тај корак произвео добар утисак у Цариграду и
потврдио одлучан став Велике Британије да инсистира на спровођењу
реформи на које се обавезала. То би оставило најбољи могући ефекат и
302
M. Stojković, Balkanski ugovorni odnosi 1876-1996, I tom (1876-1918), Beograd 1998, br.
80, 240-241, L. Albertini L, The Origins of the War 1914, 135-136, M. S. Anderson, The
Eastern Question 1774-1923, A Study in International Relations, London 1966, 271, F. R.
Bridge, From Sadowa to Sarajevo. The Foreign Policy of Austria-Hungary 1866-1914, London
1972, 265.
303
F. R. Bridge, nav. delo, 265.
304
L. Albertini, nav. delo, 136.
у Енглеској.305 Међутим, Ленсдаун није прихватио такав предлог што

показује известан степен неодлучности и оклевања британске политике
да се ухвати у коштац са тим проблемом.
Британска влада је, свесна своје одговорности за ситуацију у
Македонији, потребе да сачува своје позиције на том простору и
предупреди тамошњу аустро-руску акцију, али и немачки утицај у
Турској, односно да би постала равноправан партнер осталих великих
сила на Балкану и Македонији, припремила свој предлог програма
реформи који је био готово истоветан са аустро-руским планом. Овде не
треба заборавити и чињеницу да је британски план настао и као
последица притисака јавног мњења на владу, услед писања штампе и
организовања митинга, а све у циљу да измени своју дотадашњу турко
филску политику и почне да више узима у обзир захтеве становништва
Македоније. Неколико дана пред сусрет суверена Русије и Аустрије у
Бечу, лорд Ленсдаун, је 29. септембра 1903. упутио Френсису Планкету,306
британском амбасадору у Бечу, посебну инструкцију о могућим
реформама у Македонији. Ленсдаун је истицао да његова земља не жели
да прави проблеме Аустрији и Русији по питању реформи за Македонију
и да им се супроставља, али је сматрао да реформе морају да буду
ефективне како би се предупредила тешка ситуација. У инструкцији се
тражило да се тамо именује један хришћански или муслимански
гувернер са европским помоћницима и поставе европски инспектори за
судство и финансије као и официри за реорганизацију полиције и
жандармерије.307
Та инструкција је веома важна јер се сматра претечом Мирцштешког
програма будући да је била истоветна са аустро-руским предлогом
реформи, односно чинила је њену основу.308 Ова инструкција је у ствари
била Меморандум у пет тачака. У првој тачки се истицала потреба да се
фебруарске реформе прошире у смислу да се постави једно лице
хришћанин који не би био повезан ни са једном балканском земљом, али
и са силама потписницама Берлинског уговора, а његова функција би се
састојала у спровођењу реформи. Ако то не би било прихватљиво онда
305
S. Lee, nav.delo, 264.
306
Френсис Планкет (Plunkett Sir Francis) је рођен 1835. Као професионални дипломата
представљао је Велику Британију у Токију од 1883. до 1888. Такође је био делегат на
конференцији о измени уговора између Јапана и европских сила. Био је и посланик у
Столхолму 1888-1893. и Бриселу 1893-1900. Дужност амбасадора у Бечу је обављао од
1900. до 1905. Умро је у Паризу 1907.
307
M. Stojković, Balkanski ugovorni odnosi, I tom, br. 80, 241, B. D, vol. V, N° 15, Lansdowne
to Plunkett, September 29, 1903, 63.
308
X. Андонов Пољански, Велика Британија и Македонија, 46, Г. Тодоровски, Реформите
на големите европски сили во Македонија II (1829-1909), Скопје 1984, 28.
би британска влада подржала предлог за именовање генералног
инспектора у три румелијска вилајета (солунски, битољски, скопски)
који би био муслиман а његови помоћници из Аустрије и Русије. Према
другој тачки Меморандума требало је тражити од турске владе да
именује довољан број официра и подофицира и приступи реорганиза
цији жандармерије у Македонији. У трећој тачки се тражило да Турска
повуче све нерегуларне трупе (редифи и илаве). Даље је британска влада
изражавала жаљење што Аустрија и Русија нису прихватиле њен
предлог да се на устаничке територије упуте европски официри из
земаља које су биле гаранти Берлинског уговора како би извршили
контролу турских јединица, да оне не би вршиле насиље над становни
штвом тих области. На крају Меморандума у петој тачки је захтеван
повратак избеглица у своје домове и помоћ у храни и одећи.309 Циљ бри
танског министра спољних послова је, према писању Ноела Бреилсфорда,
био да се изврши децентрализација администрације, а његов програм
реформи је оценио одличним.
Британска влада је с пажњом пратила спровођење реформи и
била незадовољна спорим темпом којим су се оне остваривале. Указивало
се да су њени ефекти врло мали, готово никакви и поражавајући.
Ленсдаун је два месеца након њиховог проглашавања, 24. децембра
1903. оценио да нису предузети ни иницијални кораци ка њиховом
спровођењу. Посебно је апострофирао опструкцију Порте по питању
реорганизације жандармерије и именовања генерала који би се нашао на
њеном челу. Упозорио је на то да време истиче и да се ближи пролеће
када ће постојати реална опасност од поновног разбуктавања устаничког
пламена.310 Британски министар спољних послова је необично велики
значај придавао питању реорганизације жандармерије и његово
неспровођење га је чинило нервозним и депресивним. Зато је издао
инструкцију амбасадорима у Бечу и Петрограду да упозоре тамошње
кабинете који коче именовање официра у жандармеријске снаге да то
може да доведе, између осталог, до пропасти реформске шеме што би
неминовно наметнуло потребу да се у решавање Македонског питања
укључе и све остале силе.311 Ленсдаун је ову поруку послао циљајући на
осетљивост руске и аустријске владе које су уложиле свој престиж и
уградиле интересе у Македонију и није им било у интересу да се неко
други меша у тамошње послове. Иначе, свој песимизам у могућност
успешног спровођења Мирцштешког програма, Ленсдаун је изнео и у
309
B. D, vol. V, N° 15, Lansdowne to Plunkett, September 29, 1903, 63, Г. Тодоровски, нав.
дело, 27-28.
310
B. D, vol. V, N° 21, Lansdowne to О’ Conor, December 24, 1903, 66-67.
311
B. D, vol. V, N° 26, Lansdowne to Plunkett, February 24, 1904, 69-70.
говору пред посланицима 5. маја 1904. Изразио је огорченост што је

Мирцштешки програм и након седам месеци и даље мртво слово на
папиру.312 Верујући у остварљивост реформи британска влада је 1905.
предложила мере допуне Мирцштешког споразума, као на пример
формирање комисије великих сила која би под управом генералног
инспектора вршила управну и извршну власт у тој области.313
Опредељеност Велике Британије за спровођење реформи и
његово проширивање на област финансија исказивала се и у изјавама
званичника Форин офиса, нарочито лорда Ленсдауна који је 11. јануара
1905. изнео свој предлог реформи са допунама од 28. марта.314 Историчар
Френсис Радовић у оквиру модерне англосаксонске историографије
заступа тезу да је циљ Ленсдауна и британске владе по питању њихове
македонске реформске политике био да се реализује идеја о стварању
аутономне Македоније што би се остварило именовањем једног
хришћанског генералног гувернера који би добио мандат од великих сила
и био независан од отоманске контоле и супервизије турског султана.315
Закључак Радовићеве је да и поред тога што је британска политика
заступала тезу о аутономној Македонији, није била моћна да учини
суштинску промену тамошње ситуације првенствено услед противљења
Аустрије. и Русије. Од краја лета 1903. британска влада је била свесна да
нема међународну подршку како би натерала султана да прихвати
аутономију те области.316 Френсис Радовић напомиње да је Николас О‘Конор,
посебно снажно заступао тезу о аутономији Македоније. Он је 28. августа
1903. послао званичну депешу у којој је предложио Ленсдауну скицу
312
B. D, vol. V, N° 85, Plunkett to Lansdowne, May 15, 1904, 75.
313
M. Stojković, nav. delo, br. 80, 241.
314
B. D, vol. V, N°37, Lansdowne to Bertie, February 3, 1905, 77.
315
За разлику од великог интересовања савремене англосаксонске историографије за
македонску реформску политику британске унионистичке владе у претходним
деценијама, ово питање није пленило пажњу њихових историчара. Тако на пример
Харолд Темперлеј у чланку British Policy towards Parliamentary Rule and
Constitutionalism in Turkey (1830-1914), Cambridge Historical Journal 4, № 2 (1933),
Cambridge 1933, 156-91, реформској политици лорда Ленсдауна према Турској посвећује
само један одељак истичући да се руководио моралним принципима по том питању.
Џорџ Монгер у свом делу, The End of Isolation. Вritish Foreign Policy 1900-1907, London
1963, 117, 137-38, 156-58, ово питање смешта у контекст постепеног приближавања
Велике Британије, Француске и Русије, док професор Бриџ у својој књизи Great Britain
and Austro-Hungary 1906-1914. A Diplomatic History, London 1972, 6-9, прави кратак
преглед британске реформске политике на Истоку при чему ово питање доводи у везу са
нарастајућим англо-аустријским антагонизмом. F. A. Radovich, Britains Macedonian
Reform Policy 1903-1905, The Historian. A Journal of History, vol. XLIII, N° 7, November
1980,494.
316
Isto, 494-495.
шеме о аутономији Македоније, сматрајући да би такво решење
осигурало чвршће гаранције за територијални интегритет Турске и
истовремено обезбедило повлачење њене администрације из Македоније.317
Међутим, његова идеја је наишла на уздржан пријем код Балфура који је
мислио да је тај предлог био неконзистентан и пласиран у циљу
умиривања домаћег јавног мњења. Балфур је лично сматрао да би Бугари
могли да буду ефикаснији бранитељи мореуза него што су то икада били
Турци. У том смислу он је био склон формирању Велике Бугарске као
алтернативе настанку аутономне Македоније. Али он није био званично
спреман да препоручи да Велика Бугарска постане циљ британске
дипломатије у постојећим околностима.318 Балфур као и његова влада су
у том тренутку ипак само желели да се у Македонији очува статус кво и
изврше усвојене реформе.319
Професор Андерсон је такође у својој књизи Источно питање
(The Eastern Question 1774-1923. A Study in International Relations) анали
зирао улогу лорда Ленсдауна у припреми реформног плана за Македонију.
Према његовом мишљењу Ленсдаунови предлози за реформе у
Македонији које је изложио 29. септембра 1903. били су много либе
ралнији од руско-аустријских мера, а Мирцштешки програм је делими
чно био базиран на енглеским предлозима.320
Нажалост, у целини гледано, Мирцштешки програм реформи
допуњен тзв. финансијским реформама из 1905. остао је мртво слово на
папиру. Европске силе су биле заокупљене својим проблемима с једне
стране, а с друге стране њихови различити интереси у том подручју
блокирали су реализацију реформи. Европа је по ко зна који пут пока
зала нејединство што је био сигнал Турској да поново прибегне свом
старом и добро опробаном рецепту, успоравању и опструисању реформи,
то јест да одустане од њиховог спровођења.321 Такође британска идеја о
аутономној Македонији, осим француских симпатија, није наишла на
плодно тле у Аустрији и Русији. Напротив, Френсис Планкет је
упозоравао из Беча своју владу да се Аустрија и Русија противе
аутономији и да би даље британско инсистирање на томе одвело Беч у
јачи загрљај Петрограда.322 Македонија је сходно томе и после 1905.
остала екстремно несигурна провинција са лошом управом. Према
размишљањима Хенрија Бреилсфорда, Мирцштешки програм је имао за
317
F. O. 800, 143, PRO, O’ Conor to Lansdowne, September 25, 1903.
318
B. P. Add, MSS, 49728, Balfour to Lansdowne, February 22, 1904.
319
B. P. Add, MSS, 49728, Balfour to Lansdowne, February 28, 1904.
320
M. S. Anderson, nav. delo, 271.
321
Isto, 272.
322
B. D. vol. V, N° 28, Ed. Add. Plunkett to Lansdowne, February 25, 1904, 71.
циљ да унапреди турски административни систем али он то није учинио

већ је пропао јер у његово остварење нису били укључени Македонци.323
Потпуно решавање Македонског питања, према идејама Бреилсфорда,
подразумевало је избегавање рата, распуштање револуционарних
комитета или њихову трансформацију у политичке организације.
Залагао се и за замену личне владавине султана директном контролом од
стране Европе.324 Турске области у Европи је требало поделити на три
велике области:
1. Македонију, која би већинска била насељена бугарским народом, са
Албанцима на западу, малим грчким елементом на југу и Власима;
2. Албанију, у коју би ушли садашњи вилајети Јањина и Скадар са
албанским дистриктом Битољ, док би српски дистрикт задржао посебан
третман;
3. Тракију, која би укључивала jужне и западне делове адријанопољског
вилајета са Галипољем.325
Иначе, и британска штампа је веома пажљиво пратила
активности великих сила у циљу израде пакета реформских акција како
би се побољшали услови живота хришћана у Македонији. Српски
дипломатски представник у Лондону Алекса Јовановић послао је
Љубомиру Каљевићу, велики чланак који је The Times под насловом
Macedonia објавио 17. октобра 1903. Лист је обелоданио део докумената
и то званичну преписку Форин офиса, а који се тиче југоисточне Европе.
Документ је званично насловљен Parliamentary Paper (Turkey N° 4, 1903),
Further Corespondence Respecting the Affairs of South-Eastern Europe. Поред
дипломатске офанзиве на изради плана мера из ове преписке можемо
сазнати и важне детаље о британским предлозима (инструкција Ленсдауна
Планкету од 29. септембра 1903), које је требало уградити у коначну верзију
споразума. Аутор горе поменутог чланка о Македонији на почетку
објављује два телеграма британског амбасадора у Цариграду који су
датирани 6. и 8. септембра 1903. и упућени великом везиру. У њима се
говори о екцесима турских трупа које је велики везир у одговору
признао и дао гаранције да ће се предузети мере да се одговорни казне и
онемогући понављање сличних ствари. Из преписке се даље цитирају
меморандуми и ноте које су међусобно размењивали дипломатски
представници Аустрије и Русије с једне стране и лорд Ленсдаун с друге
стране, а у вези са израдом програма реформи за Македонију. Зани
мљиво је да је прелиминарно британска влада изражавала сумњу да ће
план две силе имати ефекта иако је била спремна да га подржи.
323
H. N. Brailsford, Macedonia. Its Races, 311-312.
324
Isto, 322.
325
Isto, 331.
Испољавајући своју забринутост због недавних догађаја на

Балкану односно у Македонији, лорд Ленсдаун је изнео мишљење своје
владе да се ништа неће постићи ако се буде правила равнотежа између
устаника и оних који су учествовали у гушењу устанка.326 Такође по
његовом мишљењу предложена Бечка шема је представљала неопходни
минимум онога што је потребно за стабилизацију прилика у Македонији.
Изразио је сумњу да би било који муслимански службеник могао да
испуни дужност гувернера или генералног инспектора, а да то наиђе на
поверење хришћанског становништва. Из ове преписке сазнајемо да је
британска влада упутила оштре протесте влади Бугарске због немира у
Македонији, оптужујући је да је она основала револуционарне банде
које су одговорне за серију злочина који су тамо почињени. Та злодела
не могу да буду оправдана претходно почињеним злочинима турских
трупа. Такође, на основу ове преписке дознајемо да је влада Велике
Британије преко свог представника у Цариграду 21. септембра исте године
упутила оштар протест и турској влади због ситуације у Македонији. У
протесту се изражавало незадовољство неефикасношћу турске владе
која није ништа предузела да се зулуми према хришћанском становни
штву спрече иако је од децембра 1902. године енглеска влада неколико
пута упозоравала турске власти на екцесе и свирепости њених трупа.
Колико је Велика Британија придавала значај реализовању
реформи показује и део објављене преписке из које сазнајемо да је
Николас О‘Конор пренео јасно упозорење турском министру иностраних
послова Тефик паши да његова земља неће моћи да рачуна на подршку
Велике Британије уколико се буде противила предложеним мерама.
Турски одговор је био да ће се програм реформи прихватити.327
Занимљиво је да је приликом тог разговора Тефик паша упознао
британског дипломату са документом који је заплењен приликом
заробљавања једног од устаничких вођа и који показује да је бугарска
влада у великој мери одговорна за устанак који је избио у вилајету
Битољ и Адријанопољ. О‘ Конор није улазио у анализу аутентичности
наведеног документа већ је поновио став своје владе да злочини
устаника не оправдавају акције турских јединица које пале и пљачкају
села у коме су живели побуњеници. Британски дипломата је навео
пример села Крушево као и признање самог битољског валије да је преко
четрдесет хиљада избеглица спас од одмазде нашло по планинама и да
су то углавном били деца, жене и старе особе, који су изгубили сву своју
326
АС, МИДС, ПО 1903, Ф-VI, Д-VI, Пов. бр. 2070, Јовановић-Каљевићу, 4/17. X 1903,
Прилог, Тhe Times-Масеdonia, October 17, 1903.
327
АС, МИДС, ПО 1903, Ф-VI, Д-VI, Пов. бр. 2070, Јовановић-Каљевићу, 4/17. X 1903,
Прилог, Тhe Times-Масеdonia, Осtober 17, 1903.
имовину, као и да су угрожени због долазеће зиме и глади. Занимљиво је

запажење О‘ Конора који је обећања турских власти да се такви инци
денти више неће понављати назвао неискреним.328
Иако је било великих опструкција у спровођењу рефоми,
британска влада је и током 1906. и 1907. године била заинтересована за
спровођење финансијских и судских реформи. Што се тиче судских
реформи, став Велике Британије је био у неку руку другачији од погледа
Аустро-Угарске и Русије. И док су ове две силе сматрале да извођење
судске реформе треба да буде њихово ексклузивно право односно да
спровођење треба да надгледају њихови цивилни агенти, дотле је Велика
Британија мислила да ингеренције финансијске комисије треба да се
прошире и на супервизију судске администрације односно да је
потребна шира међународна контрола извођења судских реформи и
избегавање њихових злоупотреба.329 У том погледу двојица британских
дипломата Роберт В. Грејвс330 и X. П. Харвеј331 су крајем 1906. године
припремили Меморандум о судским реформама.332
Коначно, те године у Лондону се разговарало и о питању
реформе жандармерије у Македонији и о потреби до постане много
ефикаснија него до тада. Да би се то остварило требало је коренито
изменити њену организацију и ингеренције. Британски предлог реформи
изнео је 1906. године пуковник Г. С. М. Елиот, британски штабни
официр при македонској жандармерији. Елиот је сматрао да је потребно
да се изврши редукција жандармеријских трупа и њихово претварање у
покретне полицијске јединице као и да се страним официрима да
извршна власт то јест шира овлашћења. Жандармерију је требало
ослободити од ометања која су до тада била честа појава.333
328
Исто
329
АС, МИДС, Посланство у Цариграду, Ф-129, Пов. бр. 20, Посланство у Цариграду
Пашићу, 13/26. I 1907.
330
Британски генерални конзул у Солуну (1903-1908), и делегат међународне финансиј
ске комисије у Македонији.
331
Делегат у међународној финансијској комисији у Македонији
332
B. D. vol. V, N°151, Barcley to Grey, December 31, 1906, 187-188.
333
Isto
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА ПРЕМА
СРПСКИМ АКЦИЈАМА У МАКЕДОНИЈИ
У контексту избијања нових немира у Македонији, британска

влада је посебну пажњу обраћала на деловање револуционарних
комитета334 и устаничких чета на тлу Србије и однос српске владе према
њима. Вилфред Тесиџер је врло педантно бележио све покрете и
преласке тих чета на македонску територију од априла 1904. до средине
1906. године. Преко свог поверљивог човека, иначе члана македонског
комитета у Београду, чији је псеудоним био Бошњак, Тесиџер је из прве
руке добијао поверљиве податке о деловању тог комитета. Преко њега је
сазнао да вође националног покрета у Македонији агитују међу народом
о идеји стварања аутономне Македоније и протеривању свих страних, а
посебно бугарских агената који желе да извуку корист подстичући
нереде. Заступници ове идеје намеравали су да пошаљу делегацију у све
важне европске метрополе од којих би се захтевало између осталог:
- да озаконе конституисање аутономне државе Македоније која би се
састојала из четири области (Скопље, Призрен, Солун, Скадар);
- та аутономна област би била под сизеренством султана коме би се
плаћао годишњи трибут;
- да именују гувернера без обзира на националну припадност;
- да признају да би у тој држави религија била православна под јурисди
кцијом патријарха у Пећи, а он би био независан од Егзархије и
цариградског патријарха;
- да признају као званични језик који би се користио у школству српски
дијалект који се сада користи у Македонији;
- да признају да би сва питања трговине, образовања и религије била
регулисана Уставом;
- да признају право новој држава да има своју војску и полицију;
- комитет би чекао одговор великих сила наредних шест месеци и у том
периоду би се обуставила свака провокација Турака.335 Преко свог
доушника, Вилфред Тесиџер је 29. маја 1904. сазнао да је сам Бошњак
добио задатак да пошаље у Македонију две чете од тридесет људи како
334
Прве револуционарне чете у Македонији је основала Бугарска још 1897. формирањем
ВМРО, а након тога и Грчка. Србија је започела са оснивањем комита 1902. и те прве
чете су осниване на приватној основи, да би после Мајског преврата добиле подршку
официра-завереника, а 1904. комитски покрет је добио државну заштиту и подршку.
335
F. O. 105/153, PRO, N° 33, Thesiger to Lansdowne, April 10, 1904.
би ширили погледе о аутономији. Међутим, једна од чета под вођством
Ђорђа Димитријевића је разбијена.336
Занимљиво је да су идеју о аутономној Македонији заступали не
само политички представници балканских народа него и организације
(Балкански комитет) и појединци у британској јавности и политичком
животу. Идеја о настанку аутономне Македоније на челу са генералним
гувернером, независним од турског падишаха, у енглеској јавности
појавила се осамдесетих година деветнаестог века али се званично
приписује лорду Ленсдауну. Избијање устанка у Битољском вилајету и
реформска акција великих сила 1903. дали су нови импулс тој идеји. У
лето 1902. Франсис Едмунд Елиот, британски дипломатски агент у
Софији сматрао је да је потребно установити аутономну македонску
област упркос свим потешкоћама и да је то једино решење за македонско
питање. Такав став је заузео након разговора са генералом Тончевим,
замеником шефа македонског комитета.337 Истоветну идеју је након
августовских немира 1903. пригрлио и лорд Ленсдаун који је сматрао
нужним организовање аутономне Македоније на чијем челу би се
налазио странац-хришћанин, са статусом који би био нешто мањи од
независности као у случају Крита.338 Јасан поглед о аутономији Македоније
изразио је 20. фебруара 1904. у разговору са Пол Камбоном, француским
амбасадором у Лондону. Упозорио је свог саговорника да је ситуација на
Балкану забрињавајућа и да је могућа обнова непријатељства. За
решавање Македонског питања постоје две ефектне опције:“Македонија
ће бити или анектирана од стране Бугарске или треба да добије аутономни
статус под влашћу гувернера који ће бити независан од султана.“
Веровао је да ће за свој предлог придобити Русију. Према његовом плану
аутономна Македонија би имала и својеврсни систем међународне
финансијске контроле, али и финансијску независност од турских власти.
Такође, имала би сопствени буџет, и не би било потребе за распоређи
вањем бројних међународних трупа на њеној територији.339
Овај предлог, потпомогнут од Француза, требало је да парира
аустро-руском реформском пакету и био је у функцији слабљења
привилегованог положаја ове две силе у македонском питању, односно
намера му је била да поткопа алијансу Аустрије и Русије.340 Овој тада још
преурањеној идеји супроставиле су се и Аустрија али и Русија,
Француска и Италија, а с тим се помирио и Ленсдаун. Децембра 1906. у
336
F. O. 105/153, PRO, N° 45, Thesiger to Lansdowne, May 29, 1904.
337
338
Isto, 21.
339
B. D, vol. V, N° 24. Ed. Add, Lansdowne to Monson, February 20, 1904, 68-69.
340
B. Samardjiev, nav. delo, 23.
Лондону је поново оживела идеја о генералном инспектору Македоније

који би био самосталан у односу на Порту, али под контролом европских
држава. Тада је Едвард Греј исказао свој екстремни скептицизам према
тој идеји. Међутим, објављивање пројекта о изградњи Новопазарске
железнице јануара 1908. натерао је Греја да схвати да је наступио
тренутак за остваривање пројекта о аутономној Македонији. Пред посла
ницима парламента он је 25. јануара 1908. поново оживео Ленсдаунов
план о независном гувернеру Македоније, остављајући могућност да он
буде чак и муслиман. Коначно, пројекат о аутономији Македоније биће
прихваћен на састанку у Ревалу јуна 1908.
Оцене о штетности деловања српских чета у Македонији по
интересе Србије, а у склопу упозорења великих сила и Велике Британије
да се њихова делатност обустави, делили су и српски дипломатски
представници у Турској. Још на почетку устанка, Данило Драгашевић,
деловођа генералног конзулата у Скопљу у два наврата је упозорио
Министарство иностраних дела да благонаклоно гледање на прелазак
оружаних група из Србије у Македонију може штетити српској акцији и
довести до тога да турске власти похапсе Србе који раде за српску ствар,
изазвати неповерење Турске према Србима на њеној територији као и
према Србији. Његов је захтев био да српске пограничне власти
онемогуће прелазак српских комита јер још није сазрело време за такву
врсту акције, и њихова делатност је могла само да доведе до стравичне
одмазде Турака према Србима.341
Постојање српских устаничких чета које из Србије прелазе у
Македонију као и то да њихова појава изазива непријатне последице по
Србе потврдио је и Михаило Ристић,342 српски генерални конзул у
Скопљу у писму Министарству иностраних дела, 8. септембра 1903.
Ристић је изнео информације о њиховој организацији и делатности.
Према тим обавештењима, организатор чета и њихов пратилац до границе
341
АС, МИДС, ПП, 1903, И/1, Пов. бр. 1070, Драгашевић-МИД-у, 24.VII/6. VIII 1903, АС,
МИДС, ПП, 1903, И/1, Пов. бр. 1060, Драгашевић-МИД-у, 25.VII/7. VIII 1903.
342
Михаило Ристић је рођен 1864. у Београду где је завршио основну школу, гимназију и
Правни факултет на Великој школи (1886). Годину дана је провео у Паризу на Ecole Libre
des Sciences Politiques. Секретар српског посланства у Цариграду постаје 1893. а две
године касније је изабран за секретара министарства иностраних дела. Године 1896. је
именован за конзула у Скопљу, 1898. за секретара посланства у Бечу, а 1899. за конзула
у Битољу. За посланика Србије у Букурешту је постављен 1906, а 1907. постаје посланик
у Риму. Главну преокупацију усмерио је на националну пропаганду и буђење
националне свести српског народа у Македонији. Објавио је неколико дела: Кроз гробље,
путопис по Старој Србији, Српски народ у Скопљанској Епархији, расправа о црквено
школским приликама. Умро је у Београду 1925.
је доктор Милорад Гођевац343 из Београда, чете се окупљају у Београду и
састављене су од Срба из Македоније и Старе Србије. Навео је и да се
четницима поред оружја дели и по пет динара, предводе их пензионисани
и официри у резерви, до Врањске бање превозе се возовима треће класе,
одакле их преузима и предводи Живојин Рафаиловић,344 пешадијски
капетан из Врања, као и да је турски конзул у Нишу обавештен о свему
томе. Ристић је, након разговора који је обавио са Рафаиловићем, сазнао
и додатне детаље да су до тада границу прешле две чете које су отишле
без знања краљевске владе и да је у Врању формиран посебан одбор који
помаже четнички покрет и стара се о његовом опремању. Према
Рафаиловићевим речима, подршку за организовање устаничких чета је
лично добио од Јована Авакумовића, председника српске владе. И Ристић
је био мишљења да тај покрет није формиран уз сагласност српске владе
и министарства иностраних дела, и да његова активност само може
штетити српској ствари, а посебно Србима у Косовском вилајету. Сматрао
је да је устанички покрет формиран прекасно, да га воде некомпетентна
лица, исувише је отворен и јаван.345 Ристић је заиста био у праву када је
тврдио да су те чете биле у прво време организоване мимо знања и
сагласности српске владе.
О томе говоре и три опширна извештаја које је средином
септембра 1903. српским посланствима у Цариграду и Петрограду
упутио Љубомир Каљевић, министар иностраних дела. Каљевић је
обавестио дотична посланства да влада чини све да на својој територији
спречи агитацију и образовање устаничких чета за пребацивање у
Македонију. Стога је влада растерала устанике из Београда који су затим
почели да се тајно организују и снабдевају оружјем. Упозорио је и на
велике потешкоће које влада има у сузбијању екстремних захтева јавног
343
Милорад Гођевац рођен је 1860. у Ваљеву. Гимназију је завршио у Београду, а медицину
1889. у Бечу. По повратку са студија запослио се као лекар опште праксе у Књажевцу
(1891-1895), затим као дерматолог Опште државне болнице у Београду и лекар
Београдске општине. Био је шеф општинских лекара и утемељитељ хитне медицинске
помоћи у Београду. Са групом богатих београдских индустријалаца помогао је српску
ствар у Македонији 1904, када стаје на чело Одбора за руковођење четничком акцијом.
Учесник је балканских и Првог светског рата. Био је начелник министарства социјалне
политике, члан Српског лекарског друштва, члан масонске ложе Побратим, члан
Управног одбора Београдске задруге. Умро је 1933. у Београду.
344
Живојин Рафаиловић је рођен 1871. у Мионици. После гимназије одлази у Војну
академију у Београду. Имао jе чин пешадијског капетана. Службовао је у Врању.
Организовао је револуционарне чете и слао их у Македонију. Један је од оснивача
Извршног одбора српског покрета. Дошао је у сукоб са званичном српском политиком
због револуционарног рада. Због тога је морао да одступи из активне војне службе. Умро
је 1953.
345
АС, МИДС, ПП, 1903, У/1, Пов. бр. 1242, Ристић-МИД-у, 26.VIII/8. IX 1903.
мњења у погледу подршке македонском покрету. Упозорио је и да влада
с тешком муком истрајава на политици немешања у македонско питање,
поготово што свакодневно стижу алармантне вести о покољима турских
илава над македонским хришћанима.346
Крајем марта 1904. године и Никола Пашић је упутио депеше
српским дипломатским представницима у Турској да преко својих
поузданих људи упозоре српске комите да престану или смање своју
делатност, односно да јавно не пропагирају своје активности. Тако је на
пример 31. марта 1904. упозорио српске конзулате у Скопљу и Приштини
да је добио поуздане информације о томе да поједини Срби у Скопљу
намеравају да не допусте аустријским официрима организацију жандар
меријске службе у скопском санџаку, већ спремају њихову ликвидацију.
Пашић је упозорио да би то био катастрофалан потез који би дао повод
Аустрији да окупира Косовски вилајет и затражио од српских дипломата
да учине све како би се Срби одвратили од насилних поступака. Издао је
инструкцију да се Срби у односу према странцима понашају пријатељски
и мирно. Свако другачије понашање би ишло у корист Турске и стране
војне интервенције. Посебно је скренуо пажњу да је потребно
одстранити све провокаторе који могу својим поступцима да нанесу
ненадокнадиву штету српској ствари.347 Међутим, већ 9. априла из српског
конзулата у Скопљу стигао је деманти информације о намери да Срби
нападну аустријске официре.348
Ипак и ова секвенца показује колико је Пашић озбиљно схватао
страна, а посебно британска упозорења да оружана делатност српских
комита може у целини да штете српској страни у Македонији. А да су
непромишљени оружани сукоби које изазивају српске чете представљали
својеврсну издају и ударац српској ствари показује и став Михаила
Ристића који је крајем маја 1904. обавестио владу да је у околини
Куманова дошло до сукоба између једне комитске чете и турске војске.
Том приликом су изгинула двадесет четири четника, један заптија и три
турска војника. Према Ристићевим обавештењима та чета је прешла из
Србије и њу је организовао већ добро познати Жика Рафаиловић. Ристић
је тражио од МИД-а да се таквим пустоловинама и непромишљеним
издајничким акцијама стане на пут.349 Важност тајног и суптилног деловања
346
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-IV, Пов. бр. 1587, Каљевић-посланству у Цариграду, 31.
VIII/13. IX 1903, АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-IV, Пов. бр. 1588, Каљевић-посланству
у Цариграду, 1./14. IX 1903, АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-IV, Пов. бр. 1592, Каљевић
посланству у Петрограду, 3. /16. IX 1903.
347
АС, МИД, Конзулат Скопље и Приштина, Пов. бр. 467, Пашић-конзулатима у Скопљу
и Приштини, 28/31. III 1904.
348
АС, МИДС, Ј/25, Конзулат Скопље-МИД-у, 27. III/9. IV 1904.
349
АС, МИД, ППН, 428, Ристић-МИД-у, 13/26. V, 14/27. V 1904.
комита и српске пропаганде које је препоручивала српска влада врло

озбиљно су схватили учени и виђени Срби на тлу Македоније. То
потврђује пример Давида Димитријевића,350 управника српске Велике
школе у Скопљу који је 19. априла 1904. у писму српском генералном
конзулу у Скопљу указао на штетност јавног деловања појединих
српских комита, конкретно апострофирајући капетана Рафаиловића.351
Међутим, агресивно понашање бугарских комита које је
уследило током лета и јесени 1904. када су почели да убијају угледне
српске прваке, навело је српске конзуле у Македонији да апелују на
владу да измени дотадашњу мирољубиву политику и да се отпочне са
наоружавањем Срба у Турској ради њихове одбране од Бугараша, али и
од зулума Албанаца и Турака. Српски дипломатски представници
упозоравали су српску владу о неуспеху реформне акције и њене опстру
кције од стране Хилми паше. Све је то по њиховим проценама резултирало
општом несигурношћу и незадовољством због терора бугарских комита
над Србима и Грцима и образовањем српских контрачета.352
На поновно заоштравање ситуације у Македонији и терор
бугарских чета над тамошњем становништву упозорио је и сам Никола
Пашић 5. децембра 1904. Сматрао је да Бугари обмањују европско јавно
мњење тиме што се лажно представљају као заступници идеје да
Македонија треба да припадне Македонцима. Међутим, практично они
прогањују српске учитеље и угледне људе и траже да се побугараше.
Они се крију иза македонског имена како би извршили бугаризацију
Македоније. Пашић је сматрао да се бугаризацији Македоније мора
супроставити и демаскирати је као и да се Македонско питање може
решити на основу етнографских начела и животних потреба балканских
350
Дaвид Димитријевић је рођен у Гњилану 1874. где је завршио основну школу.
Богословско-учитељску школу је похађао у Призрену. Као учитељ је заслужан за
отварање српских школа у Злетову, Кривој Паланци, а у Велесу је отворио прву српску
школу (Грађанска школа) и постао њен управник. У Скопљу је 1908. основао и био
власник прве српске штампарије Вардар. У њој је покренуо истоимени, први српски лист
у Скопљу и био његов власник (1908-1914) и одговорни уредник (1908-1912). Након
забрањивања листа Вардар покренуо је лист за политику, привреду и књижевност
Законитост (1910) и био његов власник. У његовој кући у Скопљу основано је
Удружење Срба у Отоманској империји. На Скупштини Срба у Скопљу (1909) био је
један од три народна представника из гњиланског краја и изабран за члана Централног
одбора организације отоманских Срба. Био је помоћник Богдана Раденковића, и члан
Извршног четничког одбора формираног у Врању 1903. Умро је у Скопљу 1929.
351
АСАНУ, Оставштина Михаила Ристића, бр. 14243, Димитријевић-генералном конзулу
у Скопљу, 6/19. IV 1904.
352
АСАНУ, Оставштина Михаила Ристића, бр. 14243, Ристић-МИД-у, 19. VIII/1. IX 1904.,
АС, МИД, ПО, 1904, М/89, Пов. бр. 1899, Симић-Пашићу, 27. Х/9. XI1904.
држава у циљу њиховог самосталног развитка.353 Сходно томе српска

влада је наредних месеци направила заокрет и почела да помаже
Македонски комитет у Београду који се залагао за аутономију те
области. Али то је трајало кратко и Тесиџер је 3. априла 1905. обавестио
своје матично министарство да је српска влада одлучила да прекине
активности Македонског комитета који је претходних годину дана деловао
у Београду у прилог стварања македонске аутономије. Из Тесиџеровог
извештаја сазнајемо да је влада преузела фонд из кога се финансирао
комитет али да је под своју контролу ставила и све остале сличне
организације које су деловале на територији краљевине Србије. Надзор
и управа свим тим организацијама поверена је Ђоки Јовановићу, шефу
српске пропаганде у МИД-у. Тесиџер је сматрао да је овим чином српска
влада преузела одговорност за будуће акције тих друштава јер није
желела да ризикује и изазове Аустрију да уђе у Стару Србију због
непромишљених потеза неодговорних људи из Македонских комитета.
Поред тога влада није желела обнову нереда у Македонији како се не би
изазвале велике силе да радикално промене њен политички статус, што
би било на штету Србије.354
Међутим, и поред мера српске владе на обуздавању деловања
македонских друштава у Србији Тесиџер је наредних месеци извешта
вао да српске чете прелазе српску границу и упадају у Македонију где се
сукобљавају са турским трупама. Он лично је изражавао сумњу у
искреност српске владе да не провоцира нове сукобе и изазива немире у
Македонији. Напротив, сматрао је да те банде организује, формира и
наоружава управо српска влада. У извештају од 6. априла 1905. навео је
податак да је претходног дана дошло до борби српских чета и турских
трупа у близини Куманова, (битка на вису Челопек) у којима су четири
српска официра погинула, а осам их је ухапшено. Коментаришући ове
сукобе закључио је да „су чињенице такве да нема сумње да су многи
официри ипак прешли границу и да су распоређени у Кичево, Гостивар,
Куманово, Прилеп, Тетово, Скопску Црну Гору“.355 Крајем маја исте
године јавио је да су активности српских банди претходних шест недеља
веома порасле и да их предводе српски официри. Њихове акције су након
интервенције руског и аустријског посланика привремено ослабиле и
добровољци су послати кућама, али је упозоравао да су они спремни да
се поново активирају. Сматрао је да су појачане активности тих чета
имале за циљ да демонстрирају претежни утицај Србије у спорном
353
АС, МИДС, ПО, 1904, М/89, Пов. бр. 2081, Пашићевим дипломатским представни
штвима Србије у иностранству, 20. ХI/5. XII 1904.
354
355
подручју. Навео је да тих чета има пет стотина али да се оне могу и
удвостручити за врло кратко време.356 У новом извештају од 29. јуна
Тесиџер је јавио да су у Србији формиране још две нове чете са по
педесет људи са циљем да буду распоређене у Македонији али да нема
потврду вести о томе да су тамо и прешле. Његово мишљење је било да
вође чета не желе да ратују јер са новцем који располажу више им
одговара да мирно проведу време боравећи дуж границе према Турској,
него да упадну у Македонију и у борби изгубе живот.357 Ипак, Ленсдауан
је крајем новембра 1905. известио О‘ Конора да се Лондон обратио
владама Бугарске, Грчке и Србије с надом да ће искористити свој утицај
како би обесхрабрили устанички покрет да ствара неред у Македонији и
на Балканском полуострву.358
Британски посланик Џејмс Вајтхед359 који је стигао у Србију
после обнављања дипломатских односа двеју земаља, такође је у својим
извештајима писао о упаду устаничких чета из Србије на територију
Македоније и подршци коју су добијали од српске владе. Он је своју
владу 14. новембра 1906. известио да је српска скупштина неколико дана
раније изгласала кредит у износу од тристо хиљада франака за помоћ
избеглицама из Старе Србије и Македоније и да претпоставља да ће се
та средства искористити за циљеве Македонског комитета као што је
опремање чета.360 Неколико месеци касније је приметио да упркос увера
вањима српске владе да не охрабрује акције српских чета на македонској
територији, српска штампа са ентузијазмом пише о њима. Навео је
пример извештавања српских листова о херојској борби мале чете са
турским трупама у близини Куманова када су четири српска борца
држала читаву турску војску од хиљаду људи пуних девет сати и да су
том приликом убили четири официра и једанаест војника, док је више од
шездесет војника рањено.361
О активностима Србије на слању чета у Македонију и финанси
рању српског Македонског комитета податке налазимо и у годишњим
извештајима о стању у Србији за 1906. и 1907. годину које је Џејмс
Вајтхед проследио Форин офису. У извештају за 1906. скреће пажњу на
356
F. O. 105/153, PRO, N° 26, Thesiger to Lansdowne, May 30, 1905.
357
F. O. 105/153, PRO, N°31, Thesiger to Lansdowne, June 29, 1905.
358
B. D. vol. V, N° 72, Lansdowne to N. O Conor, November 25, 1905, 96.
359
Вајтхед Џејмс Битхом (Whitehead James Beethom) рођен је 1858. У дипломатску службу
је ступио 1881. Служио је у Петрограду, Рио де Женеиру. Био је секретар британског
посланства у Цариграду 1902-1903, и секретар и саветник амбасаде у Берлину између
1903. и 1906. Од 1906. до 1910, је посланик у Београду. Титулу сера добио је 1909. Умро
је 1928.
360
F. O. 371/130, PRO, N° 38820, Whitehead to Grey, November 14, 1906.
361
F. O. 371/328, PRO, N° 21, Whitehead to Grey, March 21, 1907.
то да неколико пензионисаних и резервних официра повремено долазе у

Београд како би дали савете члановима Македонског комитета. Пишући
о финансирању комитета у 1906. напоменуо је да је новац прибављен из
више извора. Народна скупштина је 3. новембра изгласала годишњи
кредит од тристо хиљада франака (дванаест хиљада фунти), за помоћ
сиромашним лицима у Старој Србији и Македонији, што је била зва
нична формулација за изгласавање средстава за деловање Македонског
комитета. Из тајног фонда је обезбеђено још тристо хиљада франака,
богати Срби су приложили осамсто хиљада франака, а четрдесет хиљада
франака су прикупили Македонци који живе у Београду. У извештају су
наведена имена богатих Срба дародаваца. Међу њима су се по висини
прилога истицали Никола Спасић,362 трговац (двадесет хиљада франака),
Лука Ћеловић,363 председник асоцијације банкара и трговаца (десет
хиљада франака), браћа Ђорђе и Димитрије Ђорђевић,364 трговци (осам
хиљада франака), Ђорђе Вајферт,365 пивар с прилогом од шест хиљада
франака, Љуба Крсмановић, партнер у Извозној банци (пет хиљада
франака), и браћа Гођевац, индустријалци (приложили су четири хиљаде
франака). Према подацима које је добио из приватног извора од укупне
суме од седамдсто двадесет хиљада франака (двадесет осам хиљада
осамсто фунти) само је тридесет до четрдесет хиљада франака утрошено
за предвиђене сврхе, а остатак новца је проћердан.
Занимљиво је да је генерална оцена коју је Форин офис изнео о
деловању српских чета у Македонији за 1906. гласила да су се српске
чете током највећег дела те године примириле. Слична оцена дата је и за
деловање бугарских комита. Те године највеће проблеме су правиле грчке
362
Никола Спасић рођен је 1838. у Београду. Трговину је изучио код оца. Као трговац био
је председник Берзе, члан управног одбора Народне банке, председник Прометне банке.
Велики добротвор. Умро је 1916. у Београду.
363
Лука Ћеловић је рођен 1852. у Требињу. Учесник је херцеговачког устанка 1875. и
добровољац у српско турским ратовима 1876-78. Након тога враћа се трговини и стиче
велико богатство. Постао је доживотни председник Београдске задруге. Један је од главних
финансијера српског револуционарног покрета у Македонији. Умро је 1929. у Београду.
364Браћа Ђорђевић (Димитрије и Ђорђе) Димитрије је рођен 1833. у Београду. Завршио
је Лицеј. За члана Трговачког суда у Београду биран је 1868. и 1873. Са братом Ђорђем
се прославио као трговац огревним дрветом и грађом. Умро је у Београду 1907. Ђорђе је
рођен 1833. у Београду. Завршио је трговачку школу, добро је знао немачки језик. Једно
време је служио у гвожђарским трговинама. Подигао је савремену фабрику креча.
365
Ђорђе Вајферт је рођен 1850. у Панчеву. Завршио је пиварски одсек Више пољопри
вредне школе у Вајенстефану (Баварска). Од 1873. живео је у Београду. Као истакнути
члан Либералне странке био је члан скупштинског Уставотворног одбора. Новчано је
помагао Мајски преврат 1903. У Београду је саградио модерне фабрике пива и слада, у
Костолцу и Нишу фабрике леда. Био је члан Оснивачког и првог Управног одбора
Народне банке (1884), вицегувернер (1884-1889, 1902-1911), гувернер (1890-1902, 1912
1926) а од, 1926. доживотни почасни гувернер југословенске Народне банке. Умро је 1937.
чете које су изводиле многобројне операције на територији Солунског
вилајета.366 Британски дипломата је посебно истицао проблеме финанси
рања комитета с обзиром на то да је прилив средстава био озбиљно
редукован и свео се само на новац који је обезбеђен из скупштинских
средстава, јер су приватни финансијери због утврђених малверзација и
ненаменског коришћења новца одбили да га и даље финансирају. Иначе,
из овог годишњег извештаја можемо сазнати и састав Македонског
комитета у Србији за 1906. и 1907. годину.367
О деловању комитета налазимо податке и у годишњем извештају
за 1907. У њему се констатовало да је београдски Македонски комитет
распуштен августа 1907, као последица оставке његовог председника
генерала Николе Стефановића, али највише због потпуног помањкања
средстава. Британски посланик Вајтхед је претпостављао да је српска
влада, уважавајући препоруке великих сила о обустављању деловања
револуционарних комитета, одлучила да се супростави обнављању
његовог деловања. Он је ту своју хипотезу темељио на извештајима да
Македонци који живе у Србији смерају да обнове комитет потпуно
независно од владе без прихватања било какве субвенције или помоћи.
Вајтхед се у извештају осврнуо и на односе Србије и Бугарске и луцидно
закључио да они никако неће моћи да буду срдачни све док буде трајало
њихово надметање око успостављања доминације над словенским
земљама које се налазе под турском влашћу. Признао је да Никола
Пашић жели сарадњу са Бугарском око заједничких циљева, али је то
безуспешно због бескомпромисног става Бугара који сматрају да целокупна
територија Македоније припада њима по одлукама Санстефанског уговора.368
Британска дипломатија је и током фебруара 1907. захтевала од
српске владе да спречи прелазак герилских банди у Стару Србију и
Македонију тврдећи да их предводе њени официри. У разговору који је
поводом тих оцена Вајтхед водио са Пашићем, 11. фебруара 1907. добио
је негативан одговор то јест српска влада је одбијала оптужбе да
366
B. D., vol. V, Extract from Annual Report for Turkey for Year 1906, January 18, 1907, 171.
367
Током 1906. године комитет су између осталих чинили: Љуба Давидовић, министар
продсвете, који је био уједно и председник, Љуба Јовановић, професор Универзитета и
потпредседник Народне скупштине, Љуба Ненадовић, капетан, капетан Вуловић из Врања,
М. С. Статишанин, професор из Врања, Драгиша Ђурић, запослен у статистичком бироу
министарства финансија, мајор Пешић, бивши ађутант принце Ђорђа. Наредне године
састав комитета је измењен. За председника је изабран Никола Стефановић, генерал у
резерви. Нови чланови су постали пуковник Јован Поповић, мајор Трифуновић,
поручник Панта Петровић, Голуб Јовић, богати Београђанин, а од старих чланова остао
је професор Љуба Јовановић. B. D., vol. V, N° 26, Extract from Annual Report for Servia for
Year 1906, April 11, 1907, 116-117.
368
B. D., vol. V, N° 20, Extract from Annual Report for Turkey for Year 1907, April 2, 1908, 118.
финансира и подржава устаничке чете, а да официри који их предводе

нису у активној војној служби. Пашић је том приликом опширно говорио
и о историјским коренима Македонског питања преваљујући кривицу за
тамошња збивања на бугарску страну.369 Своје утиске из разговора са
Вајтхедом изнео је и Пашић. Према његовој верзији, Вајтхед је у
разговору скренуо пажњу на крваве догађаје у Македонији, а нарочито
апострофирао борбе српских и бугарских комита у скопском санџаку. Ти
сукоби су штетили хришћанским народима и отежавали извођење
реформи. Британски посланик је захтевао од српске владе да учини све
да те сукобе онемогући, и да обрати пажњу на деловање српских официра
у тим четама. Пашићево је гледиште било да Србија води рачуна да
српске комите не прелазе у Македонију. Опширно је говорио о покушају
српско-бугарског споразумевања у Македонији и о разорном деловању
бугарске пропаганде и комита. Према његовим објашњењима Бугари су
одбили да обуставе своју пропаганду у Косовском вилајету и скопском
санџаку, већ су је повећавали и радикализовали своје методе, упражња
вајући терористичка дејства у српским селима, убијајући српске
учитеље свештенике, највиђеније људе, што је изазивало контрареакцију
Срба. Посебно су на те злочине реаговали Срби досељеници из Македоније
који су своје сународнике почели материјално да потпомажу. Поновио је
и своје раније становиште да ће Србија учинити све да српске чете не
прелазе границу, али и да његова влада не може да контролише тамошње
Србе већ да може само да апелује на њих да не улазе у војне окршаје. По
њему најефикаснији начин да се тамошња ситуација смири је нестанак
бугарских чета, престанак насиља и терора и уклањање бугарске
пропаганда из скопског санџака. Осврћући се на припадност скопског
санџака, скренуо је пажњу свом саговорнику на историјски значај који
Скопље има за Србе као престоница старе српске државе.370
Иначе, и Едвард Греј и његов помоћник Чарлс Хардинг су током
пролећа и лета 1907. упозоравали др Михаила Милићевића и Славка
Грујића да српска влада треба да обустави активности својих чета на
територији Македоније које су поново активиране за разлику од бугарских
чета чије су делатности престале. Деловање тих чета по мишљењу Греја
подрива напоре Велике Британије и осталих европских сила да изврше
реформе и поврате мир у Македонији. Зато је игра коју врши Србија
изазивачка и опасна по мир на Балкану.371 У разговору Милићевића и Сир
369
F. O. 371/328, PRO, N° 11, Whitehead to Grey, February 15, 1907; B. D., vol. V, N° 84,
Whitehead to Grey, February 15, 1907, 117-118.
370
АС, МИДС, ГК Будимпешта 1907, Пашић-ГК у Будимпешти, 29. I/11. II 1907.
371
АС, МИДС, ПО, 1907. Ф-IV, Д-IV, Пов. бр. 401, М. Милићевић-Н. Пашићу, 2. III 1907,
АС, МИДС, ПО, 1907. Ф-IV, Д-IV, Пов. бр. 542, М. Милићевић-Н. Пашићу, 26. III 1907,
АС, МИДС, ПО, 1907. Ф-IV, Д-V, Пов. бр. 950, С. Грујић-Н. Пашићу, 10. VI 1907.
Чарлса Хардинга 21. фебруара 1907. по питању деловања српских револу

ционарних комитета, британски дипломата је изразио оправданост
одбране тамошњег српског народа, али и поново исказао потребу да
Србија обустави слање комита. Одбацио је могућност евентуалне поделе
Македоније сматрајући да још није дошло време за такву солуцију.372
Посланик Милићевић се са Хардингом сусрео и крајем маја исте године
када су поново разматрали исту тематику. Хардинг је том приликом
упозорио Милићевића да активност српских комитлија у Македонији
опасно угрожава мир и поновио захтев да Србија у интересу одржавања
мира мора да предузме најстроже мере да се тој активности стане на пут
и потпуно спречи. Такође је скренуо пажњу да према његовим извешта
јима раздражљивост Бугара по питању Македоније потиче због агресивних
деловања српских чета у тој области, док су бугарске комите обуставиле
своје деловање. Милићевић је први пут обавестио српску владу да је
британско незадовољство због акција српских чета у Македонији врло
велико и да би обустављање њиховог деловања било не само у интересу
мира већ пре свега у српском интересу.373
Још оштрије упозорење српској страни да обустави акцију
својих чета у Македонији, Хардинг је изрекао 21. јуна 1907. у разговору
са Славком Грујићем. Том приликом скренуо је пажњу Грујићу на то да
је Бугарска послушала британске савете и да је смањила деловање
својих чета у Македонији док су српске јединице појачале своје дејства.
Српска влада је оптужена да не предузима довољно радикалне мере како
би обуставила деловање тих чета и да то директно изазива Бугарску и
раздражује њено јавно мњење. Све то прети очувању мира. Грујић је са
своје стране био уверен да је Хардинг био под снажним бугарским
утицајем и да је подлегао њиховој пропаганди. Одбацио је тврдње о томе
да дејство српских чета изазива Бугаре и поновио да Србија чини све да
спречи прелазак чета у Македонију.374
Истим поводом посланик Милићевић је разговарао и са лордом
Фицморисом 1. марта 1907. Ипак, највише времена њих двојица су посве
тили сукобу балканских држава око Македоније, а нарочито неспоразуму
између Србије и Бугарске. Милићевић је одбацио одговорност своје
земље за непријатељство са Бугарима. Подсетио је да српска страна
никада није била искључива и да је узимала у обзир и бугарска права на
Македонију, док је с друге стране Бугарска оспоравала другим народима
интересе у тој области. То је по њему и био главни разлог немогућности
372
АС, МИДС, ГК Будимпешта 1907, МИД-ГК у Будимпешти, 15./28. II 1907.
373
АС, МИДС, ППО, 1907, О-ред 378, Милићевић-Пашићу, 16. /29. V 1907.
374
АС, МИДС, Посланство Цариград 1907, Ф-128, МИД-посланству у Цариграду, 22.
VI/5. VII 1907.
спроазумевања са Бугарима. Милићевић је сматрао да ће српске чете

нестати чим бугарске комите престану са својим терористичким акцијама.375
О деловању српских чета Едвард Греј је 31. маја 1907. објавио и
посебан Меморандум у коме се истицало да информације које му је
упутио бугарски агент у Лондону, да се наставља формирање српских
чета у кичевској области изазивају забринутост у Енглеској. У
Меморандуму се упозоравало да ће деловање српских јединица у
Македонији додатно иритирати и бугарско јавно мњење што може да
измакне контроли бугарске владе. Зато је Греј опомињао Србију да
прекине деловање тих чета.376 Међутим, занимљиво је истаћи да се
британски конзул у Солуну солидарисао са Србима у Македонији и
осуђивао понашање Аустрије, док је Џејмс Битхом Вајтхед у неколико
наврата поручивао грофу Форгачу,377 аустријском посланику у Београду
да су жалбе Срба у Македонији и Старој Србији оправдане, иако је слао
извештаје да српски официри одлазе на југ и да раде са револуцио
нарним комитетом у Београду.
Шеф Форин офиса је 13. августа 1907. обавестио Николаса О‘ Конора
да се слаже са његовим предлогом да жандармерију треба искористити у
борби са устаничким јединицама. Конкретно, у случају деловања
српских чета био је мишљења да велике силе треба да заплаше Србију
стављајући јој до знања да ће ако не обустави деловања својих комита
бити „остављена на милост Бугарској која ће брзо завршити с њом“.378
Ово је значило озбиљно упозорење и претњу Србији од стране човека
коме такав тон у дипломатском опхођењу иначе није био својствен.
Британски званичници су сличан став износили и Порти понављајући
тезу о потреби спречавања разбојништава у македонским провинцијама,
као и да такав задатак уместо регуларним турским трупама које су се
показале неефикасним треба да буде поверен специјално организованим
жандармериским јединицама.
Занимљиво је да је турски султан у разговору са О‘ Конором, 6.
децембра 1907. изнео податке који се нису уклапали у британску
матрицу оптужби на српски рачун. Насупрот њиховим гледањима да
највећи проблем у Македонији представља деловање српских чета које
подржава и инструише српска влада, турски султан је минимизирао
375
АС, МИДС, ГК Будимпешта 1907, Милићевић-ГК у Будимпешти, 25. II/10. III 1907.
376
АС, МИДС, ППО, 1907, О-ред 378, посланство у Лондону-МИД-у, 18. /31. V 1907.
377
Гроф Јанош Форгач рођен је 1870. Био је у дипломатској служби у Цариграду 1903, а
затим је пребачен за отправника послова у Софији. После тога је постављен је за
посланика у Бразилу одакле је премештен 1907. у Београд. По писању посланика
Вајтхеда гроф Форгач је био врло способан и енергичан дипломата.
378
B. D., vol. V, N°164, Grey to N. O. Conor, August 13, 1907, 207.
њихово деловање и указивао на то да највећа опасност долази од

вршљања бугарских комита које подржава Бугарска у смислу обуке коју
врше њени официри, снабдевања оружјем и новчаним средствима. Зато
је по мишљењу Абдул Хамида једини лек за смиривање тамошњих мера
била заједничка и енергична акција европских сила, а посебно Велике
Британије код влада у Софији и Атини да пресеку подршку револу
ционарним бандама.379 Ово је био својеврсни парадокс. Турска као
непријатељ српских интереса у Македонији бранила је званичну Србију
од оптужби њеног британског пријатеља и амнестирала је од одго
ворности за немире у Македонији. Али ако се дубље проучи политика
Велике Британије не треба да чуди тај њен став према Србији. Преовла
ђујућа пробугарска оријентација у британској балканској политици,
настала добрим делом и активношћу Балканског комитета, условљала је
такав став према Србији и њеној одговорности за деловање револуцио
нарних комитета.
Иначе, у другој половини октобра 1907. Вајтхед је српској влади
пренео вербалну ноту своје владе у којој се давала пуна подршка
заједничком кораку које су предузели Аустрија и руски посланик у
Београду код српске владе у погледу пацификације Македоније.
Британска влада је у ноти подсећала да се побољшање администрације
у Македонији неће постићи услед деловања терористичких и наору
жаних банди и да ће такве активности само отежати и умањити напоре
великих сила и одложити реформе које су преко потребне и у интересу
хришћана. Британска влада је подсећала српске власти на потребу да
допринесу свим средствима којима расположу прекиду непријатељстава
међу хришћанским националностима у Македонији и да прекину сваку
помоћ или подршку македонским бандама које примају од својих
симпатизера из Србије.380
379
B. D, vol. V, N° 172, N. O. Conor to Grey, December 7, 1907, 217-219.
380
АС, МИДС, ПО, 1907, Ф-IV Д - VIII, Пов. Бр. 2682, Вгitish Legation-српској влади, 5.
X 1907.
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА О СТАЊУ У МАКЕДОНИЈИ
ОД 1905. ДО 1908.
Због непрестаних немира и нестабилности и после гушења

устанка, Македонија је у британској јавности поново стекла лош глас. У
штампи се углавном о њој писало као о земљи разбојника и устаника.
Типичан је опис тамошњег стања које је у својој књизи о Македонији дао
Херберт Вивијан када је написао да је „Македонија сабирни центар
разбојника који углавном долазе из Бугарске где се трасира пут ка
анексији или аутономији за Македонију. Тамо постоје најмање три
супарничке организације... Они долазе у групама, тероришу целу земљу,
а мирне становнике узнемиравају и присиљавају их да плаћају трибут.“381
О трусној ситуацији у Македонији врло упечатљиво је 1905.
године писао и Хенри Ноел Бреилсфорд. Суморну македонску свако
дневницу је објашњавао тамошњим политичким и економским стањем.
Писао је да је „страх у Македонији више од осећања. То је физичка
болест, обољење земље, бољка која потиче од тираније. Уђете у колибу
коју сеоска породица назива својом кућом. У мраку постепено постајете
свесни да се нешто што је живо мрда или стење у најмрачнијем делу
собе на поду испред прљавог ћебета. Запитате се да ли то створење
болује од грознице или великих богиња, а он је уствари болестан од
страха. Та реч постаје кључ половине животних околности. Страх је
доминантан, свеприсутни мотив. Он гради село, покреће сеобе,
објашњава преваре. Он је изградио морал земље... Страх је значајни
елемент у свакодневном животу Бугара.“382 Основни разлог револта у
Македонији, Бреилсфорд је видео како у економском незадовољству
становништва тако и у политичким аспирацијама међу интели
генцијом.383 У својој студији је писао да су села упала у безнадежно
сиромаштво које су њихови владари објашњавали као природну судбину
македонског сељака.384 У чланку Македонски револт (The Macedonian
381
H. Vivian, nav. delo, 263.
382
H. N. Brailsford, Macedonia. Its Races, 36-37.
383
H. N. Brailsford, The Macedonian Revolt, 428.
384Веома је сликовит опис сиромаштва македонског сељака који је дао Бреилсфорд. Он
између осталог каже: „Куће су изграђене од блата а у брдским пределима од грубо

истесаног камена. Кровови су покривени сламом... Куће често немају прозоре и тамо где их
има углавном су мали. Подови су земљани, а кревети ручно израђени и покривени слама
рицом. Једна или две дрвене столице и земљани лонац су сва имовина у кући... У једној
Revolt) Ноел Бреилсфорд је такође описао тежак положај сељака у

Македонији истичући да су у земљи која би требало да буде један од
најбогатијих кутака Европе сељаци утонули у безнадежно сиромаштво.
Ниједан хришћански народ који се налазио под турском влашћу није
имао толико разлога за револт као што је то био случај са сељаштвом
Македоније.385 Осим о хроничном сиромаштву Бреилсфорд говори и о
честим миграцијама локалног живља у иностранство. Његов закључак је
да је македонски проблем углавном безнадежно нерешив јер се
устанички ексцеси и турска злодела дешавају као продукт константне
беде. За македонског сељака кога муче, експоатишу, подјармљују, нису
важни расни конфликти, шовинизам балканских народа, рачунице
великих сила. Он живи за дан када ће моћи да се огрне топлом овчијом
кожом, да уда своју кћерку без стида и једе у миру хлеб који је зарадио
од свога рада.386
Иначе, врховисти који су однели превагу у оквиру ВМРО су
после гушења устанка интензивирали терористичке нападе против Срба
у Македонији и то нарочито од времена када су Србија и Бугарска почеле
да преговарају о склапању савеза и подели Македоније. Ти сукоби су
кулминирали између маја и октобра 1904. и поклапали су се са узајамним
посетама бугарског принца Фердинанда и српског краља Петра.
Схватајући да македонски проблем не може бити решен у њену корист
настављањем револуционарних и насилних метода борбе Бугарска је
прихватила политику споразумевања са Србијом и другим балканским
државама. Резултат такве политике био је њено зближавање са Србијом
и склапање Уговора о пријатељству и савезу 12. априла 1904.
Међутим, ситуација у Македонији се и током 1905. све више
погоршавала. Русија и Аустрија су тражиле да балканске државе
онемогуће и забране регрутовање герилских банди на њиховој терито
рији, као и њихово пребацивање у Македонију. Тако су на пример по
писању Блекенеја, британског вицеконзула у Београду аустријски и
руски посланици у Србији средином маја 1905. изразили српској влади
своје незадовољство због тога што српске чете стално прелазе на
територију Македоније и захтевали строжије мере како би се онемо
гућило да револуционарне банде неометано тамо одлазе.387 Истовремено,
соби борави и седамнаест и осамнаест особа, брачни парови две генерације, мала деца
... Зими и лети тих седамнаест душа су у пољу где обрађују плантаже дувана или
кукуруза, секу дрва у шуми, вуку дрвени плуг у који је упрегнут стари во или пешаче
десет миља до пијаце где продају шест јаја за три пенија... „, H. N. Brailsford, Macedonia.
Its Races, 43-44.
385
H. N. Brailsford, The Macedonian Revolt, 428, 435.
386
Isto, 57.
387
F. O. 105/155, PRO, N° 21, Blakeney to Lansdowne, May 13, 1905.
пnрагао пЖоноражmИy - LI IrO
у пролеће 1905. дошло је до поновног распламсавања сукоба између

српских и бугарских чета у Македонији што је још више отежавало
тамошњу ситуацију. Све је то била последица супростављених интереса
Србије и Бугарске у Македонији.
О негативном деловању бугарских комитета и чета у Македонији,
као и о терору који врше над хришћанима те области писала је и бри
танска штампа. Тако је угледни The Morning Post у свом издању од 5.
јануара 1905. објавио текст Чеде Мијатовића под насловом Македонско
иитање у коме је разоткривена суштина и циљ бугарског устаничког
покрета у Македонији. Мијатовић истиче да је енглеско јавно мњење
једнострано обавештено о Македонском питању јер се сматра да је
суштина тог питања легитимни отпор тамошњих хришћана како би од
Турака изнудили реформе неопходне за пристојан живот. Али тај отпор
је компромитован тероризмом бугарских комитлија који врше притисак
на друге народе да приме бугарску заставу као своју и да напусте друге
националне аспирације ако оне нису бугарске. Српски политичар је
упозорио британску јавност да бугарске чете последњих шест месеци у
Македонији више нападају српска и грчка села него турску војску и
присиљавају их да прихвате егзархат. Велики је број убијених српских
учитеља и свештеника. Бугарске комитлије затварају и српске школе јер
желе да Македонију претворе у искључиво бугарску провинцију. То
омета спровођење начела да Балкан припадне балканским народима и
онемогућава њихову сарадњу.
У циљу превазилажења такве тешке ситуације Мијатовић је
предлагао да се оконча терор бугарских чета према свим народима у
Македонији и да балканске владе међусобно склопе пријатељске
споразуме. Сматрао је да на такво понашање бугарских комитлија, како
их је називао, утиче и писање британске штампе у њихову корист и да то
треба прекинути односно указати бугарским комитетима да Велика
Британија неће жртвовати интересе других народа због бугарских
интереса. Такође члановима бугарског покрета је требало ставити до
знања ако дође до сазивања међународне конференције о Македонији с
обзиром на то да су је они најављивали, да ће у том случају Европа
предузети мере да заштити све нације у Македонији од тероризма било
које врсте и да пре него што добије аутономију та провинција треба да
прође кроз прелазну фазу и то под протекторатом великих сила. Без
повратка мира и самопоуздања, без једнаке слободе за све, без европске
заштите мањина од насиља наставиће се хаос и анархија и она ће трајати
све док Европа не одлучи да изврши њену окупацију. Енглеска ће
највише урадити за балканске народе ако својом благовременом акцијом
онемогући да до те окупације дође закључио је своје писмо The Morning

Post-у Чедомиљ Мијатовић.388
Осим у Македонији истовремено ситуација се погоршавала и у
Старој Србији где је велики број Срба због зулума албанских банди
морао да напусти своје домове. Српска влада је упозоравала велике силе
на жалосно стање ствари у Старој Србији и Македонији, као и да
Албанци у тим областима служе интересима Аустрије. Са своје стране
велике силе су у више наврата током 1905. оптуживале балканске државе
да опструишу спровођење реформи. На ту тврдњу одговорено је из
Београда да би позиција Срба у европским областима Турске била лакша
када би реформе обухватиле и мешовите српско албанске крајеве. Тај
предлог, иако прихваћен од стране Џорџа Бјукенена389 британског
посланика у Софији, није усвојен због противљења Аустрије.
Заинтересованост Лондона за дешавања у Македонији показују
како извештаји Тесиџера, тако и осталих британских дипломатских
представника на Балкану и у Цариграду. У њима се изражавала огорче
ност због метода које су Турци користили да би угушили устанак и
поступака које су примењивали у постустаничком периоду. Чак је и лорд
Ленсдаун, почетком 1905. признао да „никада у Македонији није био
већи неред, жандармерија немоћна, администрација укочена, а финансије
очајне“.390 И британска штампа је писала о неуспешности реформи
великих сила у овој области. По извештајима енглеских листова „биланс
реформи у Македонији је крајем 1905. био катастофалан: за осам месеци
седамсто осамдесет пет391 убијених, седамдесет четири спаљене куће,
четири срушена манастира“.392 Забринутост британске политике за
развој тамошње ситуације изнео је у разговору са доктором Михаилом
Милићевићем лорд Фицморис. О садржини разговора Милићевић је
известио Пашића 4. јула 1906. Током сусрета британски дипломата је
оценио да стање у Македонији није задовољавајуће и да тамо највеће
тешкоће прави Турска која не схвата да би за њу боље било да попусти
захтевима великих сила. Том приликом Фицморис је осудио и Грчку која
388
C. Mijatovich, The Macedonian Question, The Morning Post, January 5, 1905.
389
Џорџ Вилијам Бјукенен (Buchanan Sir George William) је рођен у Копенхагену 1854. У
дипломатску службу је ушао 1876. Други секретар британског посланства у Токију је
постао 1879, а за отправника послова у Дармштату је постављен 1893. Дипломатски
агент и генерални конзул у Софији био је од 1903. до 1910. За амбасадора у Русији је
изабран 1910. и тамо је службовао до 1918. Био је и амбасадор у Риму од 1919. до 1921.
Умро је 1924.
390
Documents Diplomatiques Francais VI, N° 13, (DDF)
391
АС, МИДС, ПО 1903, Ф-VI, Д-VI, Пов. бр. 914, 918, Грујић-МИД-у, 25. VIII/7. IX, 26.
VIII/8. IX 1903.
392
Corespondence Turkey I (1906), N° 59.
подстиче активност устаничких чета у турским вилајетима.393 У писму

које је 13. децембра 1907. године упутио амбасадору Гошену, Едвард
Греј је признао да су „ствари у Македонији горе него што су икада биле
односно да су горе него када је он ступио на дужност и да је потпуно
јасно да помирљива политика није имала ефекта“.394 Скренуо је и пажњу
на то да се убиства припадника различитих нација у Македонији морају
обуставити, а да турске трупе нити могу нити желе да учине крај
злоделима. Зато је сматрао да је једини начин да се злочини зауставе да
се жандармерија стави под контролу европских официра. Исту оцену је
поновио и у писму упућеном Николасу О‘ Конору.395
Колико је ситуација у Македонији била лоша показује и извештај
комисије Балканског комитета која је боравила у унутрашњости
Македоније крајем 1907. године и о тамошњој ситуацији по повратку у
Лондон саставила извештај под насловом Македонија у зиму 1907/08.
који су потписали Чарлс Ф. Мастерман, члан Парламента, Ноел Бакстон,
председник Балканског комитета и Чарлс Роден Бакстон,396 члан комитета.
Они у извештају констатују да има извесних побољшања у Македонији
и да се она огледају у смањењу зла које су тамо чиниле саме власти
(жандармерија је боља, пољски чувари и порезници се боље понашају)
али да је то недовољно јер је народ врло мало задовољан постигнутим
резултатима. Чланови комисије примећују да убиства која чине мусли
мани не само да нису престала него су у многим окрузима сразмерно
најмногобројнија тако да је број насилних смртних случаја у последње
четири године премашио бројку од десет хиљада. Такође су уочили да су
страни официри потпуно неспособни у хапшењу криваца злочина.
Приметили су и да је међу народом велико разочарење због тога што је
Енглеска одустала од помоћи коју је обећала. Упозорили су на велико
исељавање сељака у Америку чији је број достигао више од тридесет
хиљада што показује неуспех реформи.397
Такође, британска влада је 31. децембра 1907. предала мини
стрима иностраних послова великих сила Меморандум о ситуацији у
393
АС, МИДС, ПО 1903, Ф-III, Д-XI, I/6, Пов. бр. 1124, Милићевић-Пашићу, 22. VI 1906.
394
B. D., vol. V, N° 173, Grey to Goshen, December 13, 1907, 219.
395
B. D., vol. V, N°174, Grey to N. O. Conor, December 13, 1907, 219-220.
396
Чарлс Роден Бакстон (Charles Roden Buxton) рођен је 1875. у Лондону. Образовање је
стекао на Harrow и Trinity College, Cambridge. Био је адвокат, предавач и декан на Morley
College од 1902. до 1910. Од 1906. до 1908. уређује Albany Review. За посланика у изборној
јединици Ashburton изабран је 1910, али на поновљеним изборима исте године губи
мандат. Заједно са братом Ноелом 1914. одлази у Бугарску где га рањавају Турци.
Напушта Либералну партију 1917. и придружује се Независним либералима. За посла
ника је биран 1922. и 1929. Сматрао је да се рат са Немцима може избећи уважавањем
њихових жеља. Из политике се повукао 1939. Умро је 1942.
397
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IХ, Д-II, Пов. бр. 344, Антонијевић-Н. Пашићу, 13/26. II 1908.
Македонији. У Меморандуму се по ко зна који пут констатовало да је

тамошња ситуација јако лоша и да је потребна брза акција великих сила
са ефикасним мерама како би се спречила велика криза која прети.
Упозоравало се на велико комешање међу Грцима, и указивало на то да
је знатно порастао број грчких чета који прелазе у Македонију. Наводила
се и оцена да су турске власте показале крајњу неспособност да одрже
јавни мир и да прети опасност од поступног истребљења хришћанског
становништва. Зато се предлагало да велике силе морају да сугеришу
усвајање мера које ће учинити крај таквом стању ствари. Меморандум је
указивао и на то да је жандермерија потпуно неспособна да реши
основни проблем, одржавање јавне безбедности. Због свог броја и
начина организације она је потпуно неспособна да се бори са четама.
Зато жандермерији треба дати пуну извршну контролу и повећати број
њених припадника. Ефикасно средство за угушење чета је знатно
повећање жандармерије, образовање покретних жандармеријских
колона и давање одређене извршне власти официрима који командују
жандармеријом. На крају, у Меморандуму су се износили конкретни
подаци британских конзула о три европска вилајета, према којима је број
насилних смртних случајева само у октобру 1907. износио двесто
деведесет пет, при чему су бугарске чете и сељаци били одговорни за сто
педесет шест убистава из освете због ранијих активности грчких чета.398
Ситуација у Македонији наставила је да се погоршава и у 1908.
О лошој ситуацији врло пластично се говорило и у делу годишњег
извештаја о ситуацији у Турској за 1908. који је Џералд Xенри
Фицморис,399 драгоман британске амбасаде у Цариграду, послао 11.
јануара 1909. Сер Вилијаму Тирелију.400 Фицморис истиче да се у
периоду од јануара до априла 1908. у просеку на територије Македоније
догодило сто четрнаест политичких убистава. У мају исте године њихов
број је повећан на сто шездесет седам, да би од августа до децембра
бројка спала испод педесет. Све у свему током 1908. се према педантним
британским прорачунима десило хиљаду осамдесет политичких
убистава. Од тога броја највећи број убистава се догодило у првих седам
398
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IХ, Д-IV, Пов. бр. 616, М. Милићевић-Н. Пашићу, 17. III 1908.
399
Џералд Xенри Фицморис (Fitzmaurice Gerald Henry) рођен је 1865. Завршио је ирски
краљевски универзитет 1887. Радио је у британском министарству спољних послова као
вицеконзул у Турској, конзул у Цариграду 1905, други драгоман амбасаде у Цариграду
између 1907. и 1912. Умро је 1939.
400
Вилијам Тирели (Tyrrely William George) рођен је 1866. Школовао се у Немачкој и на
Оксфорду. У дипломатску службу улази 1889. Био је приватни секретар државног
подсекретара Томаса Сандерсона, други секретар амбасаде у Риму, приватни секретар
Едварда Греја од 1907. до 1915. Од 1925. до 1928. је државни подсекретар у Форин офису,
а од 1928. до 1934. амбасадор у Паризу. Умро је 1947.
месеци, а од августа до децембра само седамдесет једно убиство.

Истовремено, од јануара до августа 1908. убијена су и сто тридесет
четири припадника комитског покрета. Што се тиче убијених лица по
националностима, између осталих настрадало је шесто четрдесет девет
Бугара, сто осамдесет пет Грка, сто тридесет муслимана, тридесет шест
Влаха и тридесет девет Срба.401
Занимљив податак који је посланик Вајтхед упутио министру
Греју 27. априла 1909, а налази се у генералном извештају за 1908,
показује да је током те године и даље једно од доминатних питања које
је заокупљало пажњу у односима Велике Британије и Србије било
управо Македонско питање. Преписка између двеју влада највише је
била посвећена активностима српских чета у Македонији. У том смислу
је посебно била важна нота коју је Лондон средином јула 1908. упутио
Београду тражећи објашњења у вези са гласинама о новим активностима
српских чета у области Скопља и Битоља, а које је по оценама Лондона
подржавала српска влада. Међутим, српски министар спољних послова
Милован Миловановић је и том приликом, као и много пута раније изнео
спремност своје владе да спречи сваку врсту нереда у Македонији која
би долазила са српске стране.402
Посланик Хенри Линч скренуо је пажњу британској јавности на
ситуацију у Македонији серијом чланака објављених у The Morning
Post-у марта 1908. Износећи своје утиске са пута по тој провинцији
писао је у корист балканских хришћана и заложио се за реформу
жандармерије и за проширење права финансијске комисије, мада је био
и за продужење ограничене турске власти у Македонији. У првом ауторском
чланку, осврћући се на питања о жандармерији и разграничењу сфера
сматрао је да је разграничење различитих жандармеријских сфера
најважнији задатак сила у Македонији.403 У једном од наредних својих
401
B. D., vol. V, N° 211, ED. ADD, Fitzmaurice to Tyrelly, Extract from Annual Report for
Turkey for Year 1908, January 11, 1909, 285-293.
402
F. O. 371/734, PRO, N°47, Whitehead to Grey, April 27, 1908.
403
Детаљно је представио сфере које су контролисале велике силе са тачним подацима о
броју становника и полицијских снага. Тако је, на пример, аустријска реформна сфера
заузимала северни део Македоније и поклапала се са географским границама
Македоније, а обухватала је половину Косовског вилајета са Скопљем. Тамо је укупно
живело тристо шездесет две хиљаде становника од којих су двесто шест хиљада били
хришћани, а сто педесет шест хиљада муслимани. Највећи део тог вилајета је изузет из
реформне акције. У тој сфери Аустријанци су држали тридесет четири официра,
четрдесет осам подофицира и хиљаду седамдесет три жандарма од којих сто девет
коњаника. Али стварна снага њихове жандармерије износила је само деветсто двадесет
шест официра и жандарма, односно један жандарм је долазио на четиристо становника.
Италијанска сфера је обухвата једва једну трећину Битољског вилајета са укупно
четристо осамдесетједном хиљадом становника од којих су у већини били хришћани, а мање
текстова Линч је писао о јавној безбедности у Македонији преносећи

лична искуства која је стекао путујући по тој области. Указао је на то да
је поред четири хиљаде жандарма у вилајетима Македоније распоређено
и између педесет и осамдесет хиљада турских војника. Линч констатује
да распоређени жандарми нису успели да одрже јавни ред, што је био
резултат крајње анархије и у граду и на селу. Подвукао је да се нарочито
чувају три железничке пруге, а посебно линија између Солуна и
Цариграда. За ту сврху ангажовано је двадесет хиљада војника. Сваки
мањи мост има по једну караулу, а већи и читаву посаду. Путевима
крстаре патроле између караула, а тајна полиција на мостовима мотри на
комите како би спречила њихово убацивање у Македонију. По мишљењу
Линча Хилми Паша404 искрено жели да земљу очисти од чета, али у томе
неће успети јер становништво никада није било разоружано, а то је први
услов за успех сређивања стања.405
У четвртом чланку о Македонији, Линч је детаљно размотрио
питање компетенција финансијске комисије. Њена обавеза је била да
разматра буџете појединих области, надзире скупљање пореза, пази да
се остварују поједине одредбе буџета и да се стара о извршењу
финансијских реформи. Она се састојала од представника шест сила,
једног делегата турске владе и генералног инспектора који председава
комисијом. Није имала никаквих извршних функција и једино је могла
да обавести о неизвршењу њених одлука амбасадоре великих сила у
Цариграду. Комисија није имала право да тражи кажњавање чиновника
од сто хиљада муслимани. Њена жандармерија се састојала од двадесет пет официра, сто
деведесет два подофицира и хиљаду сто педесет седам жандарма од којих сто педесет
коњаника. Ефективно су имали само хиљаду официра. Руска сфера је обухватала
Солунски санџак у оквиру Солунског вилајета са петсто деведесет четири хиљаде
становника, од којих је било највише хришћана, сто деведесет две хиљаде петсто
деведесет пет муслимана и шездесет хиљада Јевреја. Формално су ималио хиљаду
седамсто четрдесет једног официра, али фактички хиљаду тристо дванаест или један
жандарм на четиристо педесет три житеља. Французи су држали Серски санџак Солунског
вилајета, а Енглези Драмски санџак у Солунском вилајету. У француској сфери је живело
тристо седамдесет четири хиљаде становника од којих сто педесет две хиљаде
муслимана, две и по хиљаде Јевреја, а остало су били хришћани. Жандармерија је имала
четрнаест официра, четиристо шездесет подофицира и војника. У британској сфери је
живело сто двадесет хиљада становника од којих тридесет шест хиљада муслимана, а
остатак су били хришћани. Жанмдармерија се састојала од тристо људи или један
жандарм на четиристо становника. Иначе, укупно је у три вилајата је распоређено
четири хиљаде жандарма. АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IX Д - IV, Пов. бр. 616, Милићевић
Пашићу, 17. III 1908.
404Хусеин Хилми Паша (Husein Hilmi Pasha) рођен је 1855. Био је турски генерални инспектор
у Македонији од 1902. до 1908. Биран је за министра унутрашњих послова 1908-1909, и

великог везира 1909. Био је турски амбасадор у Бечу између 1912. и 1918. Умро је 1923.
405
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IX Д - IV, Пов. бр. 616, Милићевић-Пашићу, 17. III 1908.
Сл. 18 - Хусеин-Хилми паша
који врше разне финансијске утаје. Линч се осврнуо и на деловање

оружаних чета, које су плод револуционарног покрета. Оне би се могле
угушити за кратко време кад би се отклонило право зло. Македонци су
добри и способни за реформе. За вршљање оружаних чета, сматрао је
Линч главну одговорност сносе велике силе. Једна од одлука из
Мирцштега је и подела административних области због правилнијег
груписања различитих раса. То је узрок подела међу балканским
народима који сада желе сваки свој део Македоније. Решење је да се
гарантује њена неутралност што би био знак балканским државама да
одустану од својих аспирација. Према томе, решење је да се у
Македонији успостави добра владавина под заштитом сила и кад би се
она претворила у једну напредну област то би одвукло и Бугарску од
аспирација према Македонији. Такође заложио се и за сарадњу међу
балканским државама.406
У последњем, петом тексту, детаљно је анализирао британску
политику на Балкану и њену ангажованост у македонском питању.
Констатујући да је продирање Аустрије и Русије на Балкан допуштала
Енглеска, сматрао је да Лондон прво треба да поврати свој положај у
Цариграду који је пре упражњен него изгубљен. Енглеска треба да буде
свесна своје моћи да реши македонско питање и треба да инсистира на
извршењу тамошњих реформи. По њему она није имала непосредних
интереса у Турској сем да спречи да она постане плен за поделу великих
сила. Сматрао је да се последњих година није много урадило за
британске интересе у Турској, али су истовремено расли паразитски
страни утицаји. Био је против аутономије Македоније, али се заложио за
установљење локалних комисија које би имале широк репрезентативни
карактер и контролисале би администрацију. Установљење такве комисије
признале би балканске земље као озбиљну рефорску меру. Њено посто
јање би умирило муслимане.407
406
407
РЕФОРМСКИ ПАКЕТ ЕДВАРДА ГРЕЈА
ЗА МАКЕДОНИЈУ 1908.
Иницијатива Едварда Греја,408 британског министра иностраних

послова о реформи у Македонији, изнета у Ноти чланицама Европског
концерта 18. децембра 1907. и јавно објављена пред посланицима бри
танског парламента 25. фебруара 1908, представљала је покушај Велике
Британије да коначно покрене са мртве тачке Македонско питање које
програмом реформи из Мирцштега није почело да се ефикасно решава.
Истовремено је то било и упозорење осталим чланицама Концерта да је
дошло време за ефикаснију акцију или, уколико за то не буде спремно
сти, да ће енглеска страна покушати да покрене самосталну акцију како
би се то питање решило. Дипломатска иницијатива британског шефа
дипломатије имала је између осталог, за циљ и британско-руско
зближавање и руско дистанцирање од Беча и њеног немачког ментора.409
У Ноти је шеф Форин офиса предлагао да се страним официрима у
Македонији да извршна власт како би спречили деловање чета, с
обзиром на то да у претходне четири године жандармерија није била у
стању да оствари јавну безбедност због недовољне бројности и лоше
организације. Такође је предлагао смањење броја турских војника,
односно повећање бројности жандармерије, а средства добијена смањењем
контингента турских војника усмерила би се за повећање бројности
жандармеријских снага и њихове боље опремљености.
Реформски пакет Едварда Греја који је изнео пред посланицима
британског парламента крајем фебруара 1908, био је много целовитији
него онај предлог који је изнео у ноти чланицама Европског концерта и
састојао из четири дела. Први је предвиђао да се на територији Македоније
повећа број припадника жандармеријских јединица, при чему би њихов
официрски кадар чинили представници из европских земаља који су до
408
Едвард Греј (Edward Sir Grey, 3rd Baronet) рођен је 1862. у Лондону. Образовање је
стекао на Winchester и Balliol College, Универзитета Оксфорд. Био је либерални посланик
у Доњем дому од 1885. до 1916. У периоду 1923-1924. је шеф посланичке групе Либерала
у Горњем дому. Министар иностраних послова је био у два наврата, од 1892. до 1895, у
Гледстоновој влади и од 1905. до 1916. Влада Велике Британије га је 1919. послала у спе
цијалну мисију у САД како би убедио америчку владу да приступи Лиги народа. После
пензионисања написао је више дела од којих су најпознатија: Memoirs-Тwenty Five Years
1892-1916, Лондон, 1925. и Тhe Charm of Birds, Лондон, 1927. која је постала најпрода
ванија књига у Великој Британији. Умро је 1933.
409
Ј. Донев, Македонија во британско-руските односи 1907-1908, Скопје 1994, 103.
тада били само инструктори. Цивилни агенти и финансијски саветници
били би подређени врховном гувернеру као чланови владе. Други део је
подразумевао смањење броја турских војника. Трећи део плана односио
се на гарантовање интегритета Македоније. Четврти део је предвиђао да
Македонија добије аутономни статус сличан ономе који је имала Источна
Румелија 1878.
Због тога што га ниједна велика сила није прихватила (одбијање
је правдано финансијским потешкоћама у његовом спровођењу, као и
нереалним повећањем међународних жандармеријских трупа, односно
смањењем броја турских трупа у три вилајета), Велика Британија је била
принуђена да план ревидира.410 Тако измењени план, а посебно онај део
који се односи на одустајање од смањења турских трупа у Македонији
које би замениле међународне снаге, постао је основа руског плана о
Македонији који је презентован крајем марта 1908. Иначе, измењени
план Греја и руски план представљали су основу разговора министра
Извољског и Артура Николсона, британског амбасадора у Петрограду,
када је утврђена заједничка платформа за разговоре руског цара и
енглеског краља у Ревалу јуна 1908.
Сматрамо да ће пре бити да је ово одбијање првобитног плана
британског министра спољних послова условљено покушајем великих
сила да онемогуће британску иницијативу на међународном плану, и
тиме спрече рушење руско-аустријског договора око Балкана по питању
одржавања статуса кво односно својеврсне равнотеже интереса ове две
силе у случају британског мешања и успеха овог реформског плана.411
Иначе, овај концизан и конкретан предлог реформи био је један у низу
пројеката европских дипломата и Порте с почетка XX века који су
предлагани и доношени у циљу побољшавања положаја тамошњег
хришћанског становништва.412 Нажалост, ниједан од њих није никада
410
B. D, vol. V, N° 187, Extract from Annual Report for Turkey for the Year 1908, February 22,
1909, 231.
411
А. Растовић, Реформски пакет Едварда Греја за Македонију 1908. године, Историјски
часопис књ. LVIII (2009), Београд 2009, 263.
412
Прво је Порта 12. децембра 1902, издала инструкције о реформама јавне управе,
правосуђа, школства и јавних радова у европским вилајетима. Међутим, ове турске
реформе су више биле декларативне природе. Предвиђале су пријем хришћана у
жандармерију и полицију, отварање основних школа у вилајетима и местима где их није
било, као и основних и мешовитих средњих школа у средиштима санџака и вилајета. С
обзиром на то да децембарска Ирада није смирила ситуацију, руски и аустроугарски
министри спољних послова су 21. фебруара 1903. предложили тзв. Фебруарски
Меморандум о реформама на подручју румелијских вилајета, што је био први случај да
су три вилајета (Битољски, Солунски и Косовски) издвојени као једна целина под
контролом Аустрије и Русије. Порти се сугерисало да допуни децембарски програм
реформи. Предлагала се амнестија свих политичких осуђеника, укидање кулука. И овај
истински заживео, што због неспремности турских власти да их искрено

и делотворно примени, затим због свеопште слабости турског државног
и административно управног система, као и потајног ривалитета
великих сила којима суштински у том тренутку није одговарало коначно
решавање Македонског питања, јер су страховале да би у противном
изгубиле своје интересе на том простору. Реформе не само да нису
олакшале живот хришћана већ се ситуација на терену непрестано
погоршавала. Жалосни биланс реформи огледао се кроз свакодневне
притиске, насиља, рањавања, убиства, пљачке и паљевине имовине који
су нарочито интезивирани после 1904.
Предлог британског министра спољних послова наишао је на
велики публицитет у енглеској штампи. У листу The Westminster Gazette413
27. фебруара 1908. поводом изјаве Греја о положају Македоније и
предложених реформи, објављен је текст британског професора Џорџ
Фредерик Ебота, Македонско питање (Macedonian Question) у коме је
подржан његов предлог реформи. Професор Ебот је био мишљења да
обавезно треба узети у обзир и погледе малих балканских народа у вези
са будућим положајем Македоније. Будући да је сложеност македонског
питања условљена антагонизмима различитих народа, и анархија у том
подручју ће се наставити све дотле док бугарска, српска и грчка
народност не буду уверене да ће њихова права бити обезбеђена. Зато је
пледирао да се први корак за стварно побољшање ситуације предузме
најпре у Софији, Београду и Атини, а не у Цариграду. Мислио је да је
дошло време да се предузму смишљеније и праведније мере у циљу
намирења свих ривалских амбиција три балканска народа. Та политика
би морала да се заснива на гледишту да и Срби и Грци имају исто толико
права да заштите своје народне интересе у Македонији колико и Бугари,
као и да се напори усмере на помирење сва три народа на основу
међусобних уступака. У том смислу предложио је Балканском комитету
Меморандум је пропао, а стање у европским деловима Турске се и даље драматично
погоршавало. Незадовољство је кулминирало избијањем устанка 2. августа 1903. у
Битољском вилајету (тзв. Крушевска република). Међутим, побуна је брзо скршена, а
устаници и тамошњи народ сурово кажњени. Приликом сусрета руског и аустријског
цара Николаја II и Франца Јозефа 24. октобра 1903. у Мирцштегу усвојен је нови трећи
програм реформи у девет тачака. Главни елементи програма предвиђали су спречавање
даљег терора над хришћанима и њихово укључивање у политичке институције Турске.
Порта се обавезивала да у администрацију и судство обавезно укључи хришћане,
надокнади штету која им је нанета приликом гушења устанка, изгради им нове куће и
ослободи их једногодишњег пореза. Контролу над реализацијом реформи требало је да
врше генерални инспектори и цивилни агенти Aустрије и Русије.
413
The Westminster Gazette је лондонски вечерњи лист који је покренуо 1893. Sir George
Newses. Разликовао се од осталих листова по томе што је штампан на зеленој новинској
хартији. Био је једно од највећих упоришта либерала.
да саветује својим бугарским штићеницима умереност у погледу
Македоније. Све док три народности буду биле на ратној нози у
Македонији се не може очекивати никакво добро.414
Претходно, професор Ебот је у часопису Outlook 11. јануара
1908. објавио текст под насловом Македонски проблем у коме се осврнуо
на национални састав тамошњег становништва, деловање револуционарних
банди и оштро критиковао реформску акцију великих сила. Описујући
састав становништа напоменуо је да тамо живи мухамеданско
становништво које се већином састоји од хришћанских потомака, али је
оно у суштини турско становништво, које представља владајућу класу. У
Македонији живе и разне потчињене народности Бугари, Срби, Грци од
којих свака тражи већи или мањи део турског наследства. Али ниједна од
њих се не слаже са оном другом у напору да се подела тог наследства и
практично изврши. Свака од ових народности врши пропаганду у своју
корист. Указујући на деловање бугарских, српских и грчких револуцио
нарних чета упозорио је да те банде подједнако добијају импулсе из
Бугарске, Србије и Грчке, али њихова акција би била немогућа кад оне
не би уживале симпатије македонског становништва. Ови покрети из
суседних земаља су успели да у пропаганди истакну патње народа и
жељу за ослобођењем. Аутор наглашава да су посебно снажну пропаганду
у Македонији вршили Бугари.
Ебот је жестоко критиковао неуспешну реформску акцију
великих сила, оптужујући их да су учиниле бескрајно мало за повратак
реда. Када би Аустрија и Русија биле вољне да се одрекну својих
себичних амбиција у Турском царству, Порта би за двадесет четири сата
била натерана да потпише реформе које би јој се издиктирале. По
мишљењу британског професора истина је да мир у Македонији не желе
ни Русија ни Аустрија. У њиховом интересу је да држе Турску слабу и
растројену. Део одговорности припада и Порти, јер је очигледно да је у
интересу султана да омета колико може извршење сваког плана великих
сила. Једина нада да се реши проблем је у узајамном споразуму три
балканске државе. Када би се оне договориле о разграничењу својих
утицајних сфера онда би престало њихово трвење. Њиховом сарадњом
биле би натеране и Порта и велике силе да радикално побољшају стање
у Македонији.415
Угледни The Daily Telegraph је 11. марта 1908, донео текст под
насловом Балканско питање. Предлози Сер Едварда Греја (Ваlkan Question.
Sir E. Grey, Proposals). Поред тога што је читаоце листа детаљно упознао
414
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IХ, Д-II, Пов. бр. 343, М. Милићевић-Н. Пашићу, 15. II 1908.
415
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф- IX, Д - II, Пов. бр. 344, Милићевић-Пашићу, 13. II 1908.
са конкретним предлозима Греја, аутор чланка је изнео мишљење да ће
се са овим предлогом сложити Русија, али да ће се Грчка и Србија оштро
противити јер ће сматрати да се њиме у привилегован положај ставља
Бугарска.416 Уредништво листа Morning Post-а је 17. марта објавило
уводни чланак, такође посвећен предлогу Греја, у коме се тврдило да
„ако силе прихвате тај предлог то ће значити да ће тамо доћи до стварног
побољшавања ситуације“. Аутор је тврдио да је сасвим јасно да све док
Македонијом буде управљала Порта неће бити прогреса у том подручју.
Аутор чланка је сматрао да је предлог Греја био јасан и разумљив, али
дипломатски притисак на Порту неће бити довољан уколико не уследи
конкретна акција417
План Едварда Греја наишао је на различит пријем код балканских
држава. Што се тиче Србије, она је пажљиво пратила сва дешавања
великих сила у вези са Македонијом. Још средином децембра 1907,
посланик Милићевић се сусрео са Чарлсом Хардингом, који му је
потврдио да је у Цариграду одржана седница амбасадора великих сила и
да је на њој постигнут споразум о предлогу судских реформи.
Милићевић је јавио у Београд да је међу великим силама постојала
велика несагласност и да је посебно Немачка задавала тешкоће бранећи
Порту из својих личних интереса. Такво понашање Немачке потврђивале
су и изјаве Бернарда фон Билова, немачког канцелара у тамошњем
парламенту. Милићевић је изнео и да се Енглеска залагала да судска
контрола буде обезбеђена за све европске силе односно да судски
инспектори своје извештаје предају европској финансијској комисији.
Пренео је и Хардингову бојазан да ће бити још доста потешкоћа до
коначног прихватања судских реформи.418
У новом сусрету са Хардингом до кога је дошло 17. јануара 1908,
непосредно пре усвајања британског плана у парламенту, Милићевић је
тражио објашњење у вези са нотом коју је британска влада упутила
великим силама, а у којој се предлагало ефикасније деловање жандар
мерије у реформским вилајетима. Хардинг га је известио да је предлог
подразумевао већу мобилност жандармерије и бољу координацију
између појединих жандармеријских сектора јер је циљ био да се
успешније одржи безбедност и сузбије деловање чета. Изразио је уверење
да би жандармерија којој би се дала већа овлашћења за кратко време
успела да паралише деловање чета и обезбеди мир и ред. Међутим, није
416
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-V, Д-IV, Пов. бр. 3528, М. Милићевић-МИД-у, 14. III 1908,
The Daily Telegraph, Balkan Question. Sir E. Grey, Proposals, March 11, 1908.
417
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-V, Д-IV, Пов. бр. 3528, Милићевић-МИД-у, 14. III 1908,
Моrning Post, March 17, 1903.
418
АС, МИДС, ПО, 1907, Ф-IV, Д-VII, Пов. бр. 1833, Милићевић-Пашићу, 26. XI 1907.
Сл. 19 - Сукоби на Балкану, текст у The Daily Telegraph-у, 13. август 1903.
био сигуран да ће то прихватити друге силе иако је веровао да би само
одлучније мере које је предлагала енглеска влада довеле до пацифи
кације и поправљања стања. Државни подсекретар је сматрао да таква
нота његове владе може да буде корисна за све балканске земље и да
Велика Британија нема себичних интереса. У поверењу је изнео мишљење
да се овим предлозима противи Аустрија, а да такав став диригује
Немачка.419 Милићевић ће и наредних недеља врло активно пратити све
напоре британске владе и Греја око усвајања нових предлога којим би се
осигурао ред и мир у Македонији. Писао је о току дебате о том питању
у британском парламенту, о одбијању влада Аустрије и Русије да
прихвате предлог, о неодређеном одговору италијанске владе, о намери
Греја да истраје на свом предлогу.420
О великом интересовању за пројекат шефа Форин офиса говори
и детаљан извештај који је др Михаило Милићевић директно сачинио за
Николу Пашића. Из његове иницијативе презентовани су најважнији
моменти, као на пример став да проблем Македоније није у њеном осло
бођењу већ како да се тамо заведе мир и обезбеди једна боља владавина.
За српску владу је посебно била значајна теза Греја, коју су иначе
британска влада и његови претходници непрестано заступали да је
неопходно да се изврши притисак на бугарску и српску владу да учине
све како би се спречило формирање комитских чета. Сматрао је да је то
било тешко извршиво јер обе државе дају уверавања да чине све да
спрече њихово образовање и прелажење преко граница, као и да свака од
њих веома уверљиво указује да су многа недела њихових земљака освета
за раније учињена насиља. За српску владу је било симптоматично и
упозорење Греја да балканске државе ако желе да сачувају симпатије
Енглеске треба да употребе све силе да предупреде образовање тих чета.421
Коначно, када је предлог усвојен за Србију је он био непри
хватљив и такво мишљење је Милићевић саопштио Хардингу 31. марта
1908, истичући да је са српског становишта неприхватљив предлог о
аутономији Македоније и именовању генералног гувернера без гаранција
за самостално развијање и права појединих народности.422 И док је за
Србију, Грчку и Турску био неприхватљив, позитивно је одјекнуо у
Бугарској где су га 27. марта 1908. у Софији, чланови свих македонских
друштава одушевљено подржали.
419
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IХ, Д-II, Пов. бр. 49, Милићевић-Пашићу, 4. I 1908.
420
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IХ, Д-II, Пов. бр. 141, 143, 144, 146, 164, 214, 234, М.
Милићевић-. Пашићу, 18. I, 19. I, 20. I, 24. I, 2. II 1908.
421
АС, МИДС, ПО 1908, Ф-IX, Д-II, Пов. бр. 344, Антонијевић-Милићевићу, 13/26. II 1908.
422
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IХ, Д-IV, Пов. бр. 617, М. Милићевић-Пашићу, 18. III 1908.
Британски предлог о жандармерији, као и друге мере из плана

Едварда Греја нису прихватиле остале велике силе, чланице Концерта.
Владе Аустрије и Русије Ноту Едварда Греја су одбиле 28. јануара 1908,
правдајући то мишљењем војних стручњака да никакво повећање
жандармеријских снага не би могло да замени турску војску у гоњењу
устаничких чета, а такав предлог би био неприхватљив и за Порту.
Такође, упозоравало се да одговорност за елиминисање чета лежи на
Турској. Греј је на ово одбијање реаговао опширним писмом које је
упутио министрима спољних послова великих сила 3. марта. У писму се
изражавало жаљење и разочарење због одбијања његовог плана.
Сматрао је да финансијске тешкоће на које указују велике силе нису
нерешиве, јер ако би се турске јединице ослободиле задатка угушења
чета то би значило знатно смањење њиховог броја. Био је уверен да би и
Турска прихватила енглеске предлоге, ако би велике силе одлучно
деловале код Порте да их прихвате, али је признао да ће се реформе
тешко извести ако нема сагласности и свесрдне сарадње великих сила.
Истакао је да Велика Британија не жели разбијање Европског концерта,
а био је уједно свестан да би покушај решења Македонског питања које
би поделило велике силе значио отварање турског питања, а оно би
представљало опасност по европски мир. Греј је даље констатовао да је
ситуација у Македонији тако озбиљна да је потребна брза и ефикасна
акција. Чекање погодног момента би значило продужење стања анархије.
Истакао је да су се недела турских трупа ипак знатно смањила због
присуства европских официра и стварања жандармерије. Прикупљање
прихода и његово трошење је знатно поправило постојање финансијске
комисије. Али су се појавила друга зла. Дошло је до расправе између
различитих народности и активности оружаних чета учиниле су животе
и имања несигурним. Обнављање мандата цивилних агената и чланова
финансијске комисије са предложеним судским реформама означило би
побољшавање турске администрације.
Истакао је и да интересовање Енглеске за Македонско питање
није условљено њеним интересом и политичким мотивима већ жељом да
са себе скине одговорност коју има према одредбама Берлинског уговора.
Ситуација није безнадежна, али се не може решавати полумерама.
Постављење једног гувернера који би био турски поданик и коме би
биле одрешене руке значило би да би се Македонија за кратко време
очистила од чета и умирила. Насиља би ишчезла, а реформе би
напредовале. Његову би плату гарантовале силе и за њу би се отворио
кредит у македонском буџету. Ако се то оствари силе треба да гарантују
целокупност и спољну сигурност тог дела султанових покрајина докле
год буде трајала та погодба. Истовремено морао би се непрекидно
вршити притисак на Софију, Београд и Атину да зауставе прелаз чета

преко границе, као и да се угуши њихова активност у Македонији. Ако
силе нису спремне да прихвате енглеске предлоге или предложе њихову
допуну онда треба да изјаве да су немоћне да било шта ураде и да је
Концерт као инструмент за обезбеђење реформи престао да постоји.423 За
Греја је охрабрење значио руски план за Македонију који је за основу
узимао енглески план, а који је руска влада 31. марта 1908. изнела у
јавност. Већ 4. априла Греј упућује нови Меморандум руском, аустријском,
француском и немачком посланику. У њему износи одговор на руски
предлог о реформама који је саопштен 31. марта. Британска влада је са
задовољством констатовала да је руска влада сагласна у оцени о
хитности увођења енергичнијих реформи и о моралној одговорности
великих сила да се озбиљно позабаве тим проблемом. Међутим, изража
вало се жаљење што је руска влада сматрала да је немогуће да дође до
дискусије о смањењу турских трупа и о питању колективне гаранције.
Подржан је став руске владе која је прихватила енглески предлог да дође
до повећања власти жандармерије. Велика Британија се слагала с руским
предлогом да генерал коме се повери реорганизација жандармерије
треба да има право учешћа у решавању финансијске комисије по
административним питањима. Енглеска влада се слагала с предлогом
руске владе да жандармерија именује известан број сеоских чувара који
ће бити под врховним надзором и контролом жандармерије. Међутим,
став Лондона је био да ти чувари треба да буду плаћени, а то ће
оптеретити буџет. Да би се то предупредило, предлагало се смањење
турских трупа, као и да генерални инспектор и комисија добију власт да
из македонских прихода задрже део новца за цивилне потребе, а да
остатак предају Порти за војне потребе.
Поздрављало се и руско прихватање британског предлога да се
постави један отомански генерални гувернер са административном
влашћу, који би имао овлашћења да одобрава буџет без обзира на Порту,
а на располагању би имао и известан број мобилних трупа како би их
употребио против чета. У Меморандуму се износила и спремност да се
прихвати руски предлог да се дотадашња права цивилних агената прошире
и на делегате због ефикасније контроле над општом администрацијом.424
Занимљиво је да је након тога дошло до преговора између енглеске и
руске владе у Петрограду између Извољског и Артура Николсона о
обостраним предлозима нових реформи.425 Милићевић је на основу прове
423
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IX, Д-IV, Пов. бр. 616, Милићевић-Пашићу, 17. III 1908.
424
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IX, Д-V, Пов. бр. 665, Милићевић-Пашићу, 29. III 1908.
425
Николсон Артур (Nicolson Sir Arthur) рођен је 1849. Похађао је Rugby i Brasenose
College, Oxford. У службу Форин офиса ступио је 1870. Од 1872. до 1874. обављао је дужност
Сл. 20 - Текст о аустријском нападу на Едварда Греја, Times, 4. април 1908.
рених информација јавио да је руска влада пристала на финансијски

предлог Енглеске као и на то да пољски чувари буду на терету општег
македонског буџета и да су се сагласили о трајању мандата главног
инспектора на седам година.426 Ови преговори су значили стварање
платформе за разговоре на највишем нивоу између руског и британског
суверена до кога је је дошло јуна исте године у Ревалу.
Иначе, маја 1908. разочаран хаосом у Турској, Едвард Греј је
Абдул Хамид Беју, турском отправнику послова у Лондону поручио да
све док Турска буде имала неспособну и недостојну владу, његова земља
неће моћи ништа да учини да јој помогне. Греј је том приликом поновио
своје раније ставове, напомињући да нема ништа против Турске, али да
Порта није показала жељу да унапреди односе са Лондоном. Турска није
исказала вољу да унапреди цивилну администрацију у своја три
европска вилајета. По мишљењу Греја, једино су Турци могли да
зауставе злочине банди што би омогућило стварно побољшавање
општих прилика у Македонији.427 Међутим, када је избила младотурска
револуција, наивно је поверовао да је наступила нова фаза која ће
турској држави донети преко потребне реформе и означити бољитак за
хришћане, односно да ће „македонско питање као и друга питања сличне
природе у потпуности нестати,“428 У том смислу поручио је новом
британском амбасадору у Цариграду Сир Џералду Лотеру429 да смо
„спремни да помогнемо бољим елементима у Турској и изразио
симпатије и охрабрење када се оствари реформни покрет“. У писму
Лотеру датираном 31. јула 1908, истакао је да је његова влада вољна да
охрабри и да помогне Турску у случају да стварно измени своју
политику и установи Устав. Међутим, упозорио је да то неће аутоматски
трећег секретара Ерла Гренвила, министра спољних послова. Фебруара исте године
постаје трећи секретар амбасаде у Берлину, а од 1876. до 1878. је други секретар
амбасаде у Пекингу. Током 1878. и 1879. био је на дипломатској служби у Берлину и
Цариграду. У Атини је био отправник послова 1884-1885. када прелази у Техеран на
дужност отправника послова и тамо остаје до 1888. Октобра те године наименован је та
генералног конзула у Будимпешти где је остао до 1893. када прелази у Цариград где
борави до фебруара наредне године и обавља функцију отправника послова. Током 1894
1895. је генерални конзул у Софији, а затим прелази у Тангер као амбасадор. Од 1905. до
1906. је амбасадор у Шпанији. Амбасадор у Русији је био од 1906. до 1910. Дужност
сталног државног подсекретара за спољне послове обављао је од 1910. до 1916.
426
АС, МИДС, ПО, 1908, Ф-IX, Д-VI, Пов. бр. 807, Милићевић-Пашићу, 21. IV 1908.
427
B. D, vol. V, N° 197, Grey to Barclay, May 26, 1908, 248.
428
F. Schevill, The Balkan Peninsula and the Near East. A History from the Earliest Times to
the Present Day, London 1922, 452.
429
Џералд Лотер (Sir Gerald Lowther) рођен је 1858. Школовао се на Хероу колеџу. У
дипломатску службу је примљен 1879. Службовао је у Токију, Будимпешти, Сантјагу,
Вашингтону, Тангеру и као амбасадор у Цариграду. Умро је 1916.
значити и њену заштиту од стране Лондона.430 Према томе, избијањем

Младотурске револуције Велика Британија је почела поново да води
протурску политику.431 У својим мемоарима Греј је признао да су на прву
вест о Младотурској револуцији у Великој Британији били радосни и
наклоњени тој промени. За тренутак се помислило да је нестала мржња
између Турака и осталих нација. Он лично је изражавао симпатије према
новом режиму и сматрао је да нови режим доноси нове шансе. Међутим,
признао је да и није обраћао пажњу на упозорење да нема разлике
између Старотурака и Младотурака.432
Руско прихватање одређених мера из пакета реформи Едварда
Греја до кога је дошло крајем марта 1908, означио је још један нови
почетак у англо-руском приближавању и то у вези са македонским и
балканским питањима, а свој врхунац је достигао састанком двојице
владара у Ревалу, 9. и 10. јуна 1908. Први знаци промена су се манифе
стовали у писању руске штампе и захтевима јавног мњења да се напусти
савезништво са Аустријом која је споразум са Петроградом око
Македоније користила за остваривање својих интереса. Извештавајући о
новим струјањима из Русије, Артур Николсон је приметио да и званични
кругови желе да се убрза провођење реформи у Македонији и осигурају
и заштите интереси словенског становништва и да се тражи ослонац у
оним силама које то такође желе, а то су Велика Британија и Француска.433
Иначе, обе стране су много очекивале од сусрета руског и британског
суверена. Русија је на њега гледала са огромним надама, а Енглеска га је
сматрала као основу и за почетак једног новог пријатељства. Владало је
уверење да ће тај сусрет представљати кључ за решавање неких спорних
питања како на Балкану тако и на Блиском и Средњем истоку.434
Поред разговора Николаја II и Едварда VII, енглески краљ је у
Ревалу имао сусрете и са Столипином, руским председником владе и
Александром Извољским, а руски цар је примио Чарлса Хардинга. У
свим тим сусретима незаобилазна тема је била Македонско питање.
Нарочито опширно су о томе разговарали Хардинг и Извољски. Руски
министар је потврдио снажну опредељеност своје земље за реформе и
изразио симпатије према плану Едварда Греја, али је и упозорио на
проблеме које његова земља због Македоније има у односу са Немачком.
Изразио је и очекивање да ће сусрет у Ревалу означити потпуно спора
зумевање Русије и Велике Британије и у погледу македонских реформи.
430
B. D, vol. V, N° 204, Grey to Lowther, July 31, 1908, 263-264.
431
P. P. Graves, Briton and Turk, London 1942, 104.
432
Viscount Grey of Fallodon, Twenty Five Years 1892-1916, vol. I, London 1925, 194-195.
433
B. D, vol. V, N°188, Nicolson to Grey, March 2, 1908, 232.
434
B. D, vol. V, N° 194, Harding to Nicolson, April 13,1908, 236.
У Ревалу су двојица министара разматрала нека спорна питања и то у

вези са ингеренцијама генералног инспектора да именује званичнике у
три европска вилајета као и око могућности да страни официри у оквиру
жандармерије, и у сарадњи са турским трупама раде на обуздавању
деловања устаничких банди.
Током самита краља Едварда и цара Николаја II у Ревалу,
британска страна је предложила ново решење за Македонију које је
подразумевало да та област добије аутономну административну управу.
Такође, је и презентован детаљан план о њеној пацификацији што је
прихваћено од Руса.435 Избијање младотурске револуције спречило је
реализовање тога пројекта.436 Поједини историчари се не слажу у оцени
да је британско руски споразум значио оживотворење македонске
аутономије. Тако на пример бугарски историчар Божидар Самарџијев ту
своју тврдњу поткрепљује чињеницом да је Хилми паша остао и даље на
челу Македоније, турски административни систем остао практично
нетакнут, а жандармерија, финансије и судске реформе једва да су имале
неког ефекта.437 Споразум у Ревалу наишао је и на противљење Аустро
Угарске и Немачке јер су оне преко Македоније намеравале да прошире
свој утицај на Егејско море.438 Позитивне оцене о сусрету у Ревалу
изнеле су и руска и енглеска страна. Тако је Извољски оценио да је
сусрет био прилика за афирмацију и јачање споразумевања две земље до
кога је дошло још 1907. по разним питањима па и по македонском. О
сусрету у Ревалу и његовим резултатима српску владу је опширно
обавестио Димитрије Поповић,439 посланик у Петрограду. Поповић између
осталог напомиње да је у погледу Македонског питања постигнут
договор између две владе који ће послужити као основа за један општи
споразум између сила које су заинтересоване за реформску акцију у
Македонији.440 На основу свега изнетог можемо закључити да је сусрет у
Ревалу означио потврду пријатељства две велике силе започетог 1907, а
435
B. D, vol. V, N° 195, Secret, Visit to the Emperor of Russia at Reval in June 1908, 237-246.
436
X. Андонов Пољански, Велика Британија и Македонија, Годишен зборник 5-6 (31-32),
Скопје 1979-1980, 49, Исти, Ситуацијата во Македонија по Илинденското востание и
Мирцтешките реформи, Годишен зборник 8, Скопје 1955, 33.
437
B. Samardjiev B, On the Role of Public Opinion in Great Britain, 29.
438
M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923. A Study in International Relations,
London 1966, 273.
439
Поповић Димитрије рођен је 21. јануара 1866. у Београду. Завршио је историју на
београдској Великој школи. У дипломатску службу је ступио 1889. Био је секретар
посланства у Паризу, Бечу, Петрограду, Софији, Цариграду и у конзулатима у Пешти и
Трсту. Обављао је дужност начелника МИД-а од 1904. до 1907. био је посланик у
Петрограду од 1907. до 1914.
440
АЈ, Фонд Јован Јовановић Пижон,80-6-34
које је своју политичку примену доживело на Македонском питању и

међусобној сагласности око нужности радикалније промене стања, а то
је значило да је у британској званичној политици преовладало гледиште
о нужности да та провинција добије аутономну администрацију. Реформски
пакет Едварда Греја био је само први корак у том правцу. Иначе, овај
пројекат зачуђујуће конкретан за разлику од ранијих, представљао је по
нашем мишљењу својеврсни покушај тријумфалног повратка британске
политике на балканску и међународну позорницу, која је покушала да
ојача своју позицију на светској сцени обелодањивањем једне озбиљне
дипломатске иницијативе. Такође, на овај начин британска влада је
намеравала да коначно уклони руско аустријско сагласје око Македоније
односно Балкана. И поред великог противљења аустро-немачког блока
британско интересовање за Македонију настављено је и наредних година,
а посебно током закључења балканских савеза и у јеку балканских ратова.
ДРУГА ГЛАВА
СРБИЈА И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ

СРПСКИ ПОГЛЕДИ
НА МАКЕДОНИЈУ ДО 1903.
На самом почетку XX века Македонија се и даље налазила под

влашћу Турске. У то време у њен састав су улазиле територије Солунског
и Битољског вилајета. На том простору је живело више од два милиона
становника од чега је хришћана било више од милион и тристо хиљада,
муслимана нешто више од осамсто хиљада, а педесет хиљада
сефардских Јевреја је живело у Солуну.441 Према подацима које је Дејвид
Баучер изнео у Eнциклоиедији Бришаници за 1911. у одредници
Македонија на том простору је тада живело два милиона и двесто
хиљада становника, од тога милион и триста хиљада хришћана, осамсто
хиљада муслимана и седамдесет пет хиљада Јевреја. Што се тиче градова
по Баучеровим подацима у Солуну је 1910. живело сто тридесет хиљада
људи, у Битољу шездесет хиљада, а у Скопљу тридесет две хиљаде.442
Изузетно повољан геостратешки положај овог подручја преко
кога води најкраћи пут који повезује Европу са Азијом и Африком,
утицао је да кроз историју за њега буду заинтересоване како велике силе
тако и његови суседи, посебно од тренутка када су на Берлинском конгресу
добили независност.443 За разлику од новоформираних балканских држава,
Македонија је прошла горе јер је остала у саставу Турске, а стање које је
у њој владало било је најбедније од ситуације у свим другим областима
у региону.444 Националне противречности између балканских народа и
држава најизразитије су се преламале управо на том простору.445
На Македонију су право полагали и Срби, али и Бугари и Грци,
а њено становништво проглашавали делом свог етничког корпуса. У
свим важнијим научним студијама Срба, Бугара и Грка тврдило се да
Македонија у етничком и историјском погледу припада управо њима.
Свака од суседних држава лансирала је своју теорију о појму и припадности
441
Професор Андерсон у свом делу, Источно питање 1774-1923. Студија о међународним
односима, тврди да су Бугари појединачно били најбројнији народ у Македонији крајем
XIX века, односно да је на том простору у то време живело више од 1,4 милиона Словена
и мање од 1,4 милиона Грка. M. S. Anderson, The Eastern Question 1774-1923. А Study in
International Relations, London 1966, 269.
442
J. D. Bourchier, Macedonia, The Encyclopedia Britannica, vol. XVIII, (1911), 216-217.
443
Група аутора, Историја српског народа, VI-1, Београд 1983, 120.
444
M. Gleni, Balkan 1804-1999, Beograd 2001, 165.
445
M. S. Anderson, nav. delo, 268.
Македоније.446 Грци су због све израженије српске и бугарске пропаганде

напустили првобитну тезу да је највећи део европске Турске стара
област Македоније, већ да обухвата простор Солунског и Битољског
вилајета.447 Грчка говорна зона се смештала у приобални део Македоније
а градови Касторија, Едеса и Серез су сматрани грчком граничном
линијом.448 Срби су са друге стране питање Македоније разумевали не
само као спор око тога која нација тамо живи већ су актуелизовали и
питање граница између Старе Србије и Македоније. Они су своје виђење
граница тако интерпретирали да су их спуштали много јужније и тиме
највећи део спорне територије сматрали српском облашћу.449
Бугарске претензије на Македонију су значиле да се под тим
појмом подразумевала област од Шаре и Скопске Црне горе ка југу и
југоистоку, до реке Дрим, Солунског залива и Месте, то јест укључујући
скопски санџак, Солунски и Битољски вилајет.450 Занемаривало се да је у
етнографском погледу Македонија увек представљала својеврсни
мелтинг пот, односно шаренило више религија и народа словенског и
несловенског порекла.451 Угледни професор модерне европске историје
на Универзитету у Чикагу Фердинанд Шевил назвао је Македонију због
њеног повољног положаја „срцем Балкана“, а услед сталних миграција и
мешања њених нација и „истинским музејом балканских народа“.452 У
додатку своје познате студије Срби чувари капије (Тhe Guardians of the
446
B. G. Gounaris, Social Cleavages and National „Awakening“ in Ottoman Macedonia, East
European Quarterly, XXIX, N° 4, January 1996, 410.
447
448
У свом раду Социјални расцепи и национално буђење у Отоманској Македонији, Васил
Гунарис детаљно приказује грчке, бугарске и српске погледе на припадност Македоније.
Тако се на пример у Атини сматрало да су антички Македонци у етничком погледу били
Грци, а да су средњевековни Словени и Бугари на културном плану прихватили
византијски хеленизам и да су се у етничком смислу асимиловали. Што се тиче
македонских Словена они нису били ни Бугари већ такође етнички Грци. Бугари су са
своје стране износили теорију да су средњевековни Словени у Македонији постали
Бугари и да касније нису асимиловани нити од стране Срби али ни Грка. Они су били
посебна етничка група која је крајем XIX века насељавала највећи део Македоније и
одбијала могућност да њихову територију анектира Бугарска. Срби су средњевековне
македонске Словене сматрали у етничком погледу Србима који су сачували особену
српску културу, језик и вековима су се називали Србима. Према српским теоријама ти
македонски Словени нису се идентификовали као Бугари све до средине XIX века. В. G.
Gounaris, nav. delo, 410-412.
449М. Војводић, Србија и македонско питање, 38; В. Поповић, Источно питање, Београд
1996, 204.
450
Исто
451
С. Терзић, Срби и македонско питање, Етнички састав становништва Србије и Црне
Горе и Срби у СФРЈ, Београд 1993, 237.
452
F. Schevill, nav. delo, 431-432.
Сл. 21 - Ј. Цвијић, Проматрања о етнографији македонских Словена.
“križ-Нутало
каоча N.
----
„“
“5.
i
„“,
“.
г
|-
&{ves.
“.
\
.
o -
}.
Frek-*__
o “,“
„“.
**oš 2>
Tifle
3
||
S.
м- Крситарта
—
22
кухСл.
у
чета
Касторија
ази
шаћнаинчских
__
снагsтплsунденз
знаwкс
гашкнехте,
путне
********
тек
ну
pesткохе,
pisтвст
osЕ
ик
Х.
*. K}
osive
"Yи
“
-
Маукоуо“T
.
-
|-
“ 53Uo“sni,Y---.
Scelesaj:
(3)".*C.sjaje!5
,
:
s.
GalichtsФ Bogišić
“. . ---ě
oE
-----
}
но
- F|/
rij-*,
3 ebrušta
м
DSKrpent
s.
renutevo
> -
*
Зfelt-
};
tibe
-- QL
Oу:
а
*
----
saple
cari.
(a
cle
N. са
na
i
r
o
º
F
de
za
ka
-
=
T
4oStasit,-hewi.
|
osva
s*
-
*.
г
г
* д“
ФSvet.
Nedeli.
l_J
o“
ФČetirok
52
Dobro
e
“
rat,
„“.„—
У
К “
— SUPPLIED
MAP
:
Paradikes
*
soch.
kriliko
“
- - -
*“.
“I
“,
: -
.
*
rt.
—
-
=5
-
Gate. Historical lectures on the Serbs, Oxford 1918), професор Роберт
Лафан је базирајући се на подацима о етничком саставу становништва
Македоније које је изнео у раду Разматрања о етнографији Македонских
Словена изнео рачунице грчких, бугарских, српских и немачких
стручњака и географа о етничком саставу Македоније, тачније податке о
броју становника у три турска вилајета, Косовском, Битољском и Солунском.
Из њих се види сва трагедија суревњивости балканских суседа, с обзиром
на то да су њихови подаци били дијаметрално супротни. Присутна је
очигледна тенденција да су научници величину своје нације увек
преувеличавали на уштрб других народа, чију су бројност значајно
смањивали или чак потпуно брисали. Тако на пример по подацима
грчких експерата у ова три вилајета није било Срба, а исто су тврдили и
српски научници за бугарску популацију, као и немачки стручњаци за
Бугаре и Србе.453
Лафанов графички приказ етничког састава становништва
Македоније у апендиксу књиге Срби чувари каиије (стр. 283):
грчки погледи бугарски погледи

Силогос Николаидес Делијани Бранков Золович преглед
макед. Васил
Кенчов
1903 1899 1905 1905 1905 1905 1900
Словени
Макед.
- 454.000 - - - - -
Срби - - - - 150.000 - 400
Бугари 374.000 - 332.162 1.172.136 1.100.000 1.172.136 1.037.233
Грци 659.000 656.300 652.795 190.047 270.000 190.047 214.329
муслимани 777.000 576.600 634.017 840.433 1.100.000 830.811 610.365
453
R. G. D. Laffan, The Guardians of the Gate, Oxford 1918, 283.
српски погледи немачки погледи
Спиридон
Гопчевић Веселиновић Иванић1
Иван
Peucker Gersin Ostreich
1896 1906 1903 1905

Словени
Макед.
- - - 1.215.000 1.182.036 150.000
Срби 1.540.500 1.800.000 501.656 - - -
Бугари - - - - - -
Грци 201.140 800.0002 5.200 240.000 228.702 200.000
муслимани 397.020 - 250.000 1.165.000 627.915 550.000
Легенда:
1 Само за Косовски вилајет
2 Грци, Турци, Албанци, Јевреји
Непрестане свађе око припадности те покрајине, као и нараста

јући сукоби довели су до отварања Македонског питања као ширег
балканског односно Источног питања, што је утицало да Македонија
односно Македонско питање интезивира растакање Турске империје.
Иначе, повећано интересовање за Македонију код њених суседа
почело да се јавља неколико година пре него што је поново отворено
је
Источно питање 1875. године. Читаву ствар су покренули Бугари након
стварања Егзархата 1870. Тада почиње њихова агресивна верска, културна
и политичка пропаганда чији је циљ био бугаризација Словена у Турској,
а чему су, између осталих, погодовали неписменост, беда и сиромаштво
као и привредна заосталост тог подручја. Она је посебно била изражена у
последњој деценији XIX века. Захваљујући напорима Бугарске егзархије,
а упркос противљењу Цариградске патријаршије устоличени су бугарски
епископи у Струмици, Битољу и Дебру у периоду од 1894. до 1897. На тај
начин уз помоћ егзархије, Бугари су успели да остваре национални утицај
у појединим крајевима Старе Србије и Македоније. Тој експанзији
бугарског утицаја у Македонији допринело је и одсуство активности
званичне политике Србије до које је дошло посебно после убиства кнеза
Михаила Обреновића. За Бугарима нису заостајали ни Грци. Они су
такође отварали своје школе којих је 1901. године у Солунском и
Битољском вилајету било деветсто двадесет седам и оне су углавном биле
концентрисане у урбаним деловина ових провинција.454
454
B. G. Gounaris, nav. delo, 416.
Сл. 23 - Етнографска мапа Македоније
Што се тиче Србије она је више почела да се интересује за

Македонију после Берлинског конгреса који је распршио за дуже време
њене намере да се прошири у правцу Босне и Херцеговине. Тада је она
оштрицу своје национале и државне политике усмерила ка југу односно
Македонији. Још је краљ Милан Обреновић увидео и истакао значај
Старе Србије и Македоније за јачање геостратешког и политичког положаја
Србије. Он је с правом уочавао опасност од бугарских претензија према
том подручју, говорећи да после уједињења Бугарске, њихове амбиције
се неће на томе заустави већ ће се обрушити свом силином ка
Македонији. Слободан Јовановић је с правом у завршној анализи
историјског значаја краља Милана истакао да је он обрнуо српске тежње
ширења у правцу Македоније у тренутку када је српско јавно мњење
због Босне прилично заборавило на ту провинцију, и увиђао њен значај
за будућност српског народа.455
Иначе проширење Србије у правцу југа било је предвиђено и
седмим чланом тајне аустро-српске конвенције из 1881. Да би одвратила
Србију од Босне и Херцеговине, аустро-угарска дипломатија је „дала у
изглед“ Србији право проширења ка југу. И у четвртом члану обновљене
конвенције из 1889. допуштало се спуштање српске државе у правцу
Вардарске долине. Због остварења тог важног циља српска влада је 1885.
направила опсежан план националне акције која је била усмерена на
Македонију и Стару Србију. Циљ је био да се низом пропагандних
активности и оснивањем српских црквено-школских установа на тим
просторима, то јест коришћењем легалних метода ојача тамошње српско
становништво. Зато је требало приступити оснивању разноврсних школских,
црквених и дипломатских установа.456
Већ наредне године у Београду је основано Друштво Свети Сава,
чије формирање је управо било у складу са намером српских власти да
се на миран начин и то преко школе, цркве и књиге избори са својим
супарницима у Македонији и Старој Србији.457 Задаци овог значајног
пропагатора српске идеје били су усмерени у више праваца, културно
просветни рад на терену, издавачка делатност и формирање школских
институција у Београду које би представљале расадник кадрова за рад са
народом. Чланови Друштва су уложили огромне напоре у циљу обнове
старих и изградње нових школа у Македонији и Старој Србији, слању
новца за рад учитеља и попова, школовање неопходних кадрова за
црквено-школско-издавачки рад на терену.458 Све је то допринело да за
455
С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига друга, Београд 1990, 376-381.
456
457
Исти, Друштво Светог Саве, 7.
458
Исто, 8.
кратко време Друштво постане значајан фактор у ширењу националне

свести српског народа на тим просторима. С друге стране, њихова
делатност алармирала је Бугаре који су у тој институцији видели свог
опасног ривала, али и турску власт која је сматрала да Друштво својим
пропагандним акцијама руши њену власт у Македонији. Зато су они
почев од 1890. и приступили ометању рада Друштва и прогонима његових
најистакнутијих чланова.459 Током 1887. при Министарству просвете и
црквених дела основано је посебно одељење за српске школе и цркве
изван Србије. Захваљујући неуморној делатности Стојана Новаковића
који је изузетно схватао значај Македоније и Старе Србије за српски
народ и државу, поменуто одељење је 1889. измештено из делокруга
Министарства просвете у Министарство иностраних дела под називом
Просветно-црквено односно Просветно-политичко одељење.460 Што се
тиче Турске, она је Србији допустила да на територији Македоније
оснује конзуларна представништва и то у Скопљу и Солуну 1887. и у
Битољу 1889. Све је то били ефикасни начини супростављања претварању
локалног живља у бугарску нацију.
За време владе Стојана Новаковића (1895-1896) започела је права
политичка, дипломатска, културна и просветна офанзива Србије према
Турској, односно Македонији као њеној најзначајнијој европској
области. Новаковић је био поборник зближавања са Турском, то јест
велики туркофил.461 Сматрао је да се само одржавањем добрих односа са
Турском могу остварити српски интереси у Македонији и Старој Србији,
а то је подразумевало изградњу већег броја српских цркава и школа.
Резултат те политичко-просветно културне офанзиве огледао се у чињеници
да је на територији Македоније, тачније у Солунском и Битољском
вилајету 1903. постојало шездесет седам српских основних школа са три
хиљаде петсто тридесет седам ученика, девет гимназија са петсто
шездесет осам ђака, једна теолошка школа и три високе школе у којима
су се образовале девојке. Овоме треба додати и податке за подручје
Старе Србије где је у том тренутку радило пет српских гимназија са
четири стотине петнаест ученика и сто двадесет шест основних школа са
шест хиљада сто тридесет шест ученика.462 Занимљиви су подаци обја
вљени у књизи Македонско становништво. Докази о хришћанским школама
(Macedonians Population Evidence of the Christian Schools) у Лондону 1905.
На основу статистичких табела сазнајемо да је на територији Солунског
и Битољског вилајета деловало у 1903. укупно деветсто деведесет осам
459
Исто, 11.
460
С. Терзић, Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан, Београд 1992, 288.
461
М. Војводић, Србија, српско питање и Турска крајем XIX и почетком XX века, 377.
462
С. Симић, Маћедонско питање, Београд 1908, 38.
грчких основних и средњих школа са педесет девет хиљада шесто

четрдесет ученика и хиљаду четиристо шездесет три професора, петсто
шездесет једна бугарска школа са осамнаест хиљада тристо једанаест
ученика и осамсто седамдесет три учитеља и професора, као и педесет
три српске школе са хиљаду шесто седамдесет четири ученика и сто
дванаест професора.463
Влада Ђорђа Симића формирана децембра 1896, такође је оства
рила одређене успехе у Македонији. Порта је уклонила грчког епископа
из Скопља и дозволила 1897. привремено именовање српског архимандрита
Фирмилијана за епископског администратора. Међутим није остварено
да се српска црква одвоји од грчке и установи српска патријаршија. Ипак
и овај мали успех именовања Фирмилијана, остварен је захваљујући
притиску Русије и због турско-грчког рата, с обзиром на то да је Турској
у том тренутку била потребна неутралност Србије.
Промена званичне спољнополитичке оријентације Србије
доласком Владана Ђорђевића на чело владе 1897. када се она поново
зближила са Аустријом, одразила се и на српску ствар у Македонији.
Русија, иритирана поновном изменом спољнополитичког курса, отказала
је своју помоћ Србији у области Македоније и приближила се Бугарској
подржавајући њене аспирације у том подручју. Србија такође није успела
да постигне договор са Бугарском али ни са Црном Гором и Грчком у
погледу Македоније. Дипломатски штрајк Русије према Србији (октобар
1897-јуни 1898) поклопио се са погоршавањем ситуације у Македонији.
Политику заинтересованости Србије за Македонију наставио је
краљ Александар Обреновић. У домаћој историографији углавном постоји
општа сагласност да је он намеравао да покрене конкретне акције у
циљу освајања Македоније и Старе Србије. Веома су драгоцени подаци
које је Чедомиљ Мијатовић изнео у књизи Краљевска трагедија (A Royal
Tragedy), а који се односе на последње планове краља Александра на
спољнополитичком плану и то у предвечерје мајског преврата. Реч је
управо о његовој намери да своју спољнополитичку активност усмери ка
југу, то јест ка Македонији. Мијатовић пише да је Александар Обреновић
на Божић 1902. одлучио да уђе у савез са Бугарском и објави рат Турској.
Према Мијатовићу, српски владар је био заинтересован и за израду
плана српског Генералштаба о нападу на Косовски вилајет.464
Краљ Александар је само неколико сати пре убиства разговарао
са Павлом Маринковићем,465 српским послаником у Софији о дипломатским
463
Macedonias Population, Evidence of the Christian Schools, London 1905, 20-21.
464
C. Mijatovich, A Royal Tragedy, London 1906, 189.
465
Маринковић Павле рођен је 1866. Завршио је права у Паризу. Бавио се адвокатуром, а
1894. почиње да издаје лист конзервативаца Ред и ступа у дипломатску службу у којој остаје
детаљима војног плана за ослобађање Старе Србије и Македоније.466 О

том разговору је Мијатовића обавестио сам Маринковић. Мијатовић нам
открива и последња упутства која је српски краљ написао пред смрт:
„Наредити да министар финансија осигура регуларну исплату плата офи
цирима и људству пиротског гарнизона и рећи војном министру да изда
наредбе команданту тог гарнизона да оспособи своје официре да би могли
да прелазе границу и што чешће се братиме са бугарским официрима.“467
О намери краља Александра да упадне у Македонију писао је и
Стојан Новаковић, али и Драгиша Васић који у својој књизи Деветсто
трећа, напомиње да су тезу Новаковића одбацили сами краљеви сарадници
који су тврдили да српски монарх није намеравао да се приближи Аустро
Угарској, јер је желео да је пред европским владарима дискредитује због
њене улоге у нередима у Македонији. Што се тиче Новаковићеве тврдње
о краљевој намери да упадне у Македонију, о чему пише и Мијатовић
описујући садржај разговора краља и Павла Маринковића, Васић сматра да
су то исувише оскудне информације да би се изградио такав закључак.468
Академик Милорад Екмечић такође сматра да се краљ Александар
залагао за отварање српског националног питања у Македонији.469 Образла
жући узроке због којих аустроугарска дипломатија није на време
обавестила српског краља о припреми завере против њега, а за коју је
знала, Екмечић истиче да је један од разлога био и његова све већа
заинтересованост за дешавање у Македонији, а у склопу поновног отва
рања Источног питања. Аустро-Угарска је страховала да у Македонији
може доћи до преокрета у коме би српско-бугарски сукоб био изглађен у
српску корист.470 Екмечић наводи да је српски краљ априла 1903. дао
изјаву да у Македонији нема решења без уважавања српских интереса и
да је након тога руска дипломатија поново актуелизовала идеју о
аутономној Македонији која би била подељена у две губерније чиме би
до почетка 1898. када је отпуштен. Министар просвете постаје у влади Алексе
Јовановића, 1900. Исту дужност обавља и у кабинету Михајла Вујића, 1901. основао је
Етнографски музеј, женску учитељску школу и Богословију Светог Саве. Године 1901.
даје оставку на место министра и постаје посланик у Софији. После убиства краља
Александра враћа се у земљу и оснива лист Правду и учестује у обнови Напредне
странке. Био је народни посланик од 1905. до 1915. када је постављен за посланика у
Букурешту. У влади Стојана Протића, 1919. постаје министар шума и руда, а затим и
министар просвете у Давидовићевој влади. Затим је био и министар вера и у том својству
је извршио проглашење Српске патријаршије. Умро је 1925.
466
C. Mijatovich, A Royal Tragedy, 189.
467
Isto.
468
Д. Васић, Деветсто трећа (Мајски преврат), Београд 1925, 163.
469
М. Екмечић, Аустро-Угарска обавештајна служба и мајски преврат у Србији 1903.
године, Историјски часопис XXXII, 1985, Београд 1986, 228-229.
470
Исто.
се задовољили и српски и бугарски интереси. Осим тога, Александар
Обреновић је у разговору са руским министром иностраних дела грофом
Ламсдорфом крајем 1902. указао на сферу српских интереса у Македонији
која се по њему кретала од ушћа реке Брегалнице при чему Србима
припада Кратово, а Бугарима линија Штип - Вардар. Тој одлучности
краља Александра у погледу Македоније, у Русији се придавао велики
значај.471 И Француз Андре Бар је истицао да је српски краљ био
опседнут Македонијом тврдећи да је већи део његовог сусрета са грофом
Ламсдорфом био посвећен управо питањима Македоније.472
Владимир Јовановић у својим Усиоменама у поглављу Спремање
Србије за спољашњу акцију тврди да је српски владар намеравао да
предузме акцију народног ослобођења у правцу југа, тачније Косова,
која је требало да се изврши ако не током 1903. онда сигурно 1904.
године. Према писању Јовановића, генерал Јован Бели-Марковић473 му је
по краљевом одобрењу саопштио да је његовим поновним реактиви
рањем српски владар желео да Србију припреми за оружану акцију, а да
је Бели-Марковићу била намењена улога главног команданта „Косовске
војске“.474 Једина амбиција старог генерала је била да у борби за народно
ослобођење и уједињење остави своје кости на освећеном Косову. Био је
уверен да би у тој светој борби српски витезови јуначки истрајали на
бранику величине и српске славе.475 Јовановић је у својим мемоарима
записао да је краљ Александар и њему априла 1903. говорио о нужности
да се Србија спреми за јуначку акцију. Његова идеја је по казивању Јовановића
била да владу генерала Цинцар-Марковића замени либералним кабинетом
који би по угледу на акциону либералну владу из 1876. у пресудном часу
увео Србију у акцију ради остварења народних идеала. Генерал Цинцар
Марковић би као „добар војник“ био одређен за специјалне војне задатке.476
Вероватно је у праву Слободан Јовановић који каже да се краљ
Александар много занимао Македонијом, где се по његовом мишљењу
решавала наша народна будућност.477 Тачно је, сматра Јовановић да се
„краљ Александар бавио мишљу рата, али није био начисто с ким ће
471
Препис извештаја српског посланика из Лондона 3/16. априла 1903. уз извештај заје
дничког министарства од 23. априла 1903; АБХ ЗМ 594/1903.
472
A. Bar, Majska revolucija u Srbiji, Beograd 1906, 47.
473
Јован Бели Марковић рођен је у Београду 1827. Војне школе је похађао у Берлину. Био
је управник града Београда. Од 1868. до 1872. је министар војни. Током српско турских
ратова био је командант Шумадијског корпуса, а обављао је и дужност краљевог намесника.
Умро је 1906.
474
В. Јовановић, Успомене, Београд, 1988, 499.
475
Исто.
476
Исто.
477
С. Јовановић, Влада Александра Обреновића II, Београд 1990, 345.
ратовати, да ли са Турцима или са Бугарима. На рат је био решен само

условно, ако у Македонији плане устанак и ако Бугари ударе на Турке.“478
Краљ Александар је био познат по честим променама планова,
вратоломијама и нестабилном вођењу како унутрашње тако и спољне
политике. Једном речју био је непоуздан, односно како Јовановић каже у
дипломатском свету сви су га се клонили јер је био „озлоглашен као
сплеткаш и лажов и на његову реч нико није давао ништа.“479
Мишљење да је последњи представник династије Обреновић
намеравао да крене у освајање Македоније и да се чак и припремао за то
подржава и амерички историчар Вејн Вучинић. Он сматра да је
Александар Обреновић веровао да ће 1903. година делимично довести
до ослобођења Срба у Турској и да ниједна балканска сила не би могла
да добије Македонију ако Србија не би обезбедила свој део.480 Вучинић
је мислио да су Аустро-Угарска и Русија озбиљно схватиле припреме
српског суверена и да су извршиле притисак и на њега али и на Бугарску
да се ратне припреме обуставе. У том смислу гроф Ламсдорф је концем
1902. посетио краља Александра у Нишу и тражио од њега да не
предузима никакве непромишљене и преурањене акције.481 Као што је
познато руски дипломата је саветовао да Србија треба да води политику
мира, јер је Русија у том тренутку била преокупирана проблемима на
Далеком Истоку. Запретио је и да Србија као ни Бугарска неће имати
руску подршку на просветном и верском плану у Македонији ако буду
угрожавали мир. Наравно, ове инструкције грофа Ламсдорфа биле су у
складу са аустро-руским споразумом из 1897. који је предвиђао статус
кво на Балкану и спречавање било каквих немира и провокација. Иако
се, сматрамо, радило о пролазној авантури српског монарха, сведочење
Чедомиља Мијатовића је важно јер нам омогућава реконструкцију
његових последњих државничких планова и то у тренуцима када су му
и сати и минути већ били одбројани.
478
Исто, 321.
479
Исто
480W. Vucinich, Serbia between East and West. The Events of 1903-1908, Stanford 1954, 37.
481
Isto
НАСТАНАК УСТАНИЧКИХ ЧЕТА
На прелазу између два века Македонија је била суочена са

великим сукобима, свакодневним екцесима, терором који је проузро
ковао велике жртве. То је углавном била последица намере да се изврши
њена бугаризација. Земљом су харале разне банде и групе при чему су
најорганизованије биле оне иза којих је управо стајала Бугарска. Још
новембра 1893. године у Солуну је формирана Внатрешна македонска
револуционарна организација, ВМРО коју су чиниле македонске
избеглице, а подршку је добила и од Дамјана Грујева482 и од Гоце Делчева.
Они се иначе сматрају организаторима револуционарног покрета у
Македонији, јер су му дали основну идеолошку потку. Основни циљеви
организације су били борба за стицање аутономије Македоније под
турским сизеренством и спречавање њене поделе. Њихово гесло је било
Македонија за Македонце. Организација је неколико пута мењала своје
име. Током 1896. ВМРО је променила назив у Бугарско-македонско
адијанопољско-револуционарну организацију. Такво име је задржала до
1902. када је добила нови назив Тајна македонско адријаноиољска
револуционарна организација. Међутим, убрзо после формирања ВМРО,
македонски емигранти у Софији су уз помоћ својих тамошњих спонзора
испланирали уништење ВМРО.
Према мишљењу историчара Стефана Фишер Галатија, та идеја
је настала зато јер се у Софији страховало да се формирањем ове
организације губи могућност анексије Македоније од стране Бугарске.483
Зато је уз подршку бугарске владе крајем 1894. у Софији основан
Врховни македонски комитет, нова револуционарна организација иначе
антипод ВМРО, на челу са Стојаном Михаиловским, која је убрзо почела
са провокацијама дуж македонске границе, а у Македонију су тајно слате
чете да подстакну становништво на рат за ослобођење од Турака и за
склапање уније са Бугарском. Организација која је била под директном
контролом Бугарске, наредне године је променила назив у Врховисти.
Њен циљ је био да ВМРО претвори у инструмент за стварање Велике
482Дамјан Груевједан је од оснивача тајне македонско-одринске револуционарне организације.

Рођен је 1871. у преспанском крају. Школовао се у Београду уз помоћ Друштва Свети
Сава. Када је 1889. прешао у Софију постаје фанатични бугарофил и противник Срба.
Постао је познат по терорисању српског становништва у Македонији. Погинуо је 1906.
483
S. Fisher Galati, IMRO. Its Significance in „Wars of National Liberation,“ East European
Quarterly, vol. VI, January 1973, N° 4, 460.
Сл. 24 - Дамјан Груев
Сл. 25 - Гоце Делчев
Бугарске, односно да делује како би се извршило ослобођење Македоније

од турске власти и њена анексија у бугарску корист. Што се тиче
врховиста команду над том организацијом је од 1899. преузео Борис
Сарафов који се залагао за синхронизацију и обједињавање активности
ВМРО и његовог комитета и то на основу остваривања заједничког циља
„рата за ослобођење Македоније“. Сарафов је био склон компромису
што је практично значило да није требало истицати анексију Македоније
у корист Бугара као циљ организације. План није могао да се оствари јер
у највећем делу становништва Македоније није постојало расположење
да се прикључе револуционарним активностима али и зато јер су се тој
идеји супростављали чланови ВМРО.484 Врховисти су у почетку били
састављени подједнако од Бугара и македонских избеглица које су после
стварања Егзархата похрлиле у Бугарску на школовање. Међутим, њихов
број се постепено смањивао у корист Бугара и та организација је по
мишљењу Арчибалда Рајса које је изнео у књизи Комитско питање у
Јужној Србији (Тhe Comitadji Question in Southern Serbia) постала маска
за остваривање екстремних бугарских империјалистичких и економских
интереса.485 Врховисти су се после 1901. поделили у две фракције које су
предводили генерал Тончев и Сарафов. Тончева је отворено подржавала
бугарска влада и његове присталице су сматрале да треба подићи
устанак у Македонији и то искористити као повод за војну интервенцију
Бугарске како би се извршила анексија Македоније. Чланови струје
Бориса Сарафова остали су верни принципу сарадње са ВМРО и залагању
да Македонија добије аутономију, а да се затим склопи унија са Бугарском.
Што се тиче чланова ВМРО, они су одбијали сарадњу са обе фракције
врховиста. Таква ситуација је трајала до јануара 1903. када су се скоро
све револуционарне групе и комитети изузев фракције генерала Тончева,
окупиле у Солуну где је донета одлука да се у Битољском вилајету
организује устанак под паролом Македонија Македонцима, као и да се
што пре изврши њено сједињење са Бугарском. Против такве одлуке биле
су само присталице Гоце Делчева, али су њега врховисти убили маја 1903.
и убрзо је ВМРО пристала на одлуке из Солуна. О Делчеву и његовој
улози у организовању македонског револуционарног покрета писала је и
британска штампа, а нарочито новинар Џон Мекдоналд, дописник Daily
Mail-а из Македоније током 1902. и 1903. У тексту који је објављен 1. јуна
1903. у поводу његове смрти, Мекдоналд упознаје британско читатељство
да је Делчев погинуо близу места Серез, да је много година био душа
револуције у Македонији, подједнако познат и у Македонији и у Бугарској.
484
Isto, 461.
485
A. R. Reiss, The Comitadji Question in Southern Serbia, London 1924, 4.
Према Мекдоналду, Гоце Делчев је био идол десетина хиљада македон
ских сељака, организатор и вођа револуционарног покрета. Тиме је он
оповргао претпоставке европске јавности да је организатор покрета био
Борис Сарафов, за кога је написао да је био само вођа једна борачке чете,
док је истински вођа покрета био управо Делчев.486
Циљ, организацију, тактику и активности ВМРО то јест
револуционарних организација и чета у Македонији врло исцрпно је
представио Ноел Бреилсфорд у својој књизи Македонија. Њене расе и
њихова будућност (Macedonia. Its Races and their Future). По њему то је
био аутохтон, односно стварно македонски покрет кога су припремили,
водили и помагали Македонци. Тешко да је било села у Македонији које
се није прикључило покрету.487 За разлику од политике бугарске
Егзархије која је заговарала опрезност и стрпљење по питању Македоније,
нове образоване генерације су биле нестрпљиве и сматрале су да су
методе Егзархије сувише споре и да је успех једино могућ организо
вањем оружаног покрета који би изазвао реакцију Европе. Као резултат
таквог размишљања створена је 1893. Унутрашња организација. Из овог
покрета је настала стварна народна партија која је знала да искористи
ентузијазам својих чланова и да инспирише младе. Срж покрета су
чинили чврста организација и дисциплина њених чланова. За разлику од
овог како га Бреилсфорд назива тајног друштва које је деловало на
територији Македоније, у Бугарској је у исто време установљена
политичка организација чији су чланови били емигранти из Македоније,
њих више од две стотине хиљада, при чему су они само у Софији чинили
половину становништва. И поред тога што признаје да је покрет био
финансијски подржаван у Бугарској која га је и наоружавала и опремала
односно иако је могао мало тога да постигне без помоћи Бугарске,
сматрао је да је устанички покрет и даље био аутономан и да је имао
локални карактер, за разлику од српског покрета у Македонији кога је
организовала српска влада која је уједно и управљала њиме преко својих
конзулата. Међутим, Џон Бут у књизи Проблеми на Балкану (Trouble in
the Balkans) признаје да су тих месеци устаничке банде пљачкале и
узнемиравале Турке на целој територији Македоније. Те банде како их
назива биле су контролисане и помагане у великој мери из Софије.488
Циљ Македонског комитета, је према мишљењу Бреилсфорда,
био стварање слободне и неутралне македонске државе под сизеренством
султана у коме би све нације биле једнаке. Иако су њихови лидери били
486
Џон Макдоналд за Гоце Делчев, 1. јуни 1903, бр. 253, Документи за борбата на македон
скиот народ за самостојност и за национална држава, I, Скопје 1981, 365.
487
488
H.Booth,
J. N. Breilsford, Its Races,
in the Balkans,
TroubleMacedonia. 20. 113, Isti, The Bulgarians of Macedonia,1050-1051.
Бугари, пориче да је њихова замисао била да изврше анексију
Македоније и прикључе је Бугарској.489 Међутим, морао је да призна да
је временом покрет све више почео да поприма насилне методе борбе
односно да прераста у војну организацију која је своје ватрено крштење
доживела 1897. када је дошло до сукоба у селу Виница. Све до тада
Турци нису веровали да постоји добро организован македонски покрет.
Турске власти су затим приступиле стравичним одмаздама према
локалном становништву. Са своје стране комитет је радикализовао методе
борбе и постао терористичка организација која је упражњавала насиље,
шпијунажу и убиства. Својим члановима су наметнули гвоздену дисци
плину, а они који нису поштовали одлуке били су одмах стрељани. Исто
је важило и за становнике села. Место које би отказало послушност
Унутрашњој организацији било би сурово кажњено. Сељаци би били
претучени, а њихове куће спаљиване као опомена другима. Онај ко би
издао тајне непријатељу по кратком поступку би био стрељан. Британски
журналиста истиче да је спирала насиља и страха интезивирана у
пролеће 1903. и то после подизања у ваздух Отоманске банке у Солуну.
Резултат тог такмичења у крвопролићу и неправди је била ноћна мора
терора који је довео до тога да је цео живот у Македонији био
парализован.490 Многе оцене овог Британца о револуционарном покрету
су тачне. Међутим, неприхватљив је његов став о потпуној аутохтоности
покрета и независном односу према Бугарској и њеној званичној
политици. Напротив, опште је познато колико је бугарска влада преко
врховиста радила на подизању устанка у Македонији, а све у циљу
њеног прикључења Бугарској. О томе је писао и професор Андерсон који
је тврдио да су, за разлику од ВМРО која је била изворна македонска
организација, врховисти настали у Бугарској и заступали насилне методе
борбе, то јест били су у служби званичне политике.491
Политика новог курса која је започела променом династија у
Србији осетиће се и по питању Македоније. Са просветно-пропагандних
акција прелазило се на организовани политички рад и то нарочито у
северним и северозападним подручјима Македоније. Све више је
сазревала и мисао о потреби ефикасног споразумевања са балканским
државама, али и о слању устаничких чета и добровољаца. До коначног
споразума између Србије и Бугарске о Македонији доћи ће у марту 1912.
и то уз подршку Русије (Уговор о пријатељству и савезу).492
489
H. N. Breilsford, Macedonia. Its Races, 121.
490
Isto, 142.
491
M. S. Anderson, The Eastern Question, 270.
492
РЕАКЦИЈЕ СРБИЈЕ НА ИЗБИЈАЊЕ УСТАНКА
Званични кругови у Београду су врло исцрпно обавештавани о

почетку устаничких акција и њиховом току, као и о реакцији турских
власти, како преко својих посланика у Цариграду и Атини, тако и путем
депеша које су добијали из својих конзулата у Скопљу и Битољу.
Првобитне информације су биле контрадикторне и непоуздане.
Занимљиво је да је након отпочињања устанка Турска иако изненађена
тим догађајем, покушала да оспори сам покрет, ублажни панику и
умањи његове размере како би пре свега умирила муслиманско ста
новништво и чиновнике то јест владине службенике. У том смислу се
тврдило да није реч о народном устанку већ о серији разбојничких
акција које врше познате хајдучке групе. На основу бугарских извора
информација које су добијали српски дипломатски представници
сазнавало се да је центар устанка у место Крушево у Битољском вилајету
и да се на његовом челу налазе Дамјан Грујев, Борис Сарафов и Лозанчев.493
Како је време одмицало тако су и вести о устанку постајале чешће и
опширније. Михаило Ристић, српски генерални конзул у Битољу извештавао
је да се цео Битољски пашалук и Костурска каза купају у крви, сви који
су способни носе оружје и регрутовани су у устаничке чете. Навео је
прецизне податке о сукобу турских трупа и устаника, броју погинулих на
обе стране. Пластично је описао и тешку ситуацију у Битољу где су
владали страх и паника. На основу тих информација он је већ 11. августа
1903. известио српску владу да је у Битољском вилајету избила буна
односно устанак.494 Истоветну оцену о избијању општег устанка који се
проширио и на простор Солунског вилајета дао је 12. августа и Јован
Христић из Цариграда. Христић је упозорио и на то да турска војска
врши велику мобилизацију припремајући се за обрачун са устаницима.495
Истовремено, Порта је и даље покушавала да у јавности створи
привид своје безбрижности и спокојства, односно да минимизира
размере устанка. Такође, изражавала се оцена да ће њена војска врло
брзо и ефикасно угушити устанак. Ту своју самоувереност темељила је
493
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-III, Д-I, Пов. бр. 791, Ј. Ф. Христић-МИД-у, 25. VII / 7. VIII
1903, АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-III, Д-VII, Пов. бр. 304, Б. Чолак Антић-МИД-у, 26. VII/
8. VIII 1903, АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-IХ, Пов. бр. -, М. Ристић-МИД-у, 26. VII / 8.
VIII 1903.
494
АСАНУ, Оставштина М. Ристић, бр. 14234, М. Ристић-МИД-у, 29. VII/11. VIII 1903.
495
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-III, Пов. бр. 810, Ј. Ф. Христић-МИД-у, 30. VII/12. VIII 1903.
на сигналима које је добијала од великих сила да без оклевања предузме

енергичне мере против устаника.496 И заиста то је и учињено. Турске
трупе су додатно ојачане и већ 14. августа су заузеле Крушево као
жариште устанка, попалиле пола места, убиле више од двесто педесет
устаника, а остатак протерале. Уследиле су жестоке репресалије према
становништву које је помогло устанике. Ристић је три дана након пада
Крушева обавестио Београд да је војска попалила тристо шездесет шест
кућа, двесто три дућана, убила четрдесет четири хришћанина, пљачкала,
силовала жене и девојке. Срушена је грчка црква.497 Освета над недужним
цивилима проширило се и на остале крајеве Битољског и Солунског
вилајета, а број жртава се попео на неколико стотина. Порта је у устаничким
крајевима спроводила различите врсте репресалија, уништавање
словенских села и живља, свакодневни терор и заплашивање преосталог
становништва. Све је било смишљено у циљу искорењивања словенског
живља из Македоније. Тако су српска села у кичевској кази порушена, а
слична је ситуација била и у костурској кази. Такође је побијено
неколико стотина сељака.498
Карактеристичан је и извештај који је 19. августа 1903. из Цариграда
послао Јован Ф. Христић. Он је упозоравао да ситуација у Македонији
постаје из дана у дан све озбиљнија, догађаји се нижу невероватном
брзином и вести које долазе су врло неповољне по Турску. Христић
наводи да је Порта због тешких прилика у Македонији издала наредбу о
мобилизацији додатних педесет два батаљона. Писао је и да међу
припадницима илава влада велика непослушност и разузданост, као и да
они чине велике испаде. Одсуство дисциплине умногоме доприноси
спорим покретима и неуспесима турске војске. Недисциплину је тешко
искоренити јер се војска не плаћа, а народ је не храни. На крају свог
извештаја, Христић метафорично истиче да се нове тешкоће јављају и за
Турску и хришћанско становништво и да ће то тако редом ићи док се не
сруши и сама зграда која већ пуца са свих страна.499 Скоро свакодневно
су слати и извештаји о покољима хришћана од стране турских јединица
и у осталим побуњеним областима Македоније.500
496
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-II, Пов. бр. 822, Ј. Ф. Христић-МИД-у, 1./14. VIII 1903.
497
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-IX, Пов. бр. -, Ј. Ф. Христић-МИД-у, 5./18. VIII 1903.,
АСАНУ, Оставштина М. Ристић, бр. 14243, Ристић-МИД-у, 7./20. VIII 1903.
498
АС, МИДС, ПО, 1903, И -6, Пов. бр. 582, Љ. Михаиловић-МИД-у, 15./29. VIII 1903,
АС, МИД, ПП, 1903, И-1, Пов. бр. 1207, М. Марковић-МИД-у, 19. VIII/1. IX 1903, АС,
МИД, ПП, 1903, И-6, Пов. бр. 695, Љ. М. Михаиловић-МИД-у, 5. /18. IX 1903.
499
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-III, Пов. бр. 843, Ј. Ф. Христић-МИД-у, 6./19. VIII 1903.
500
АС, МИДС, ПО, 1903, Препис. Архив САНУ-оставштина М. Ристића, бр. 14243, Ристић
МИД-у, 7./20. VIII 1903, АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-III, Пов. бр. 868, Ј. Ф. Христић-МИД-у,
10./23. VIII 1903, АС, МИДС, ПО, 1903, Пов. бр. 645, Љ. М. Михаиловић-МИД-у, 5./18. IX 1903.
Што се тиче реакције Србије на избијање устанка у Македонији,
он је био двојак. Службена Србија то јест влада и политички врх су у
складу са дотадашњом политичком оријентацијом реаговали доста
уздржано и резервисано не желећи да ремете своје односе са званичним
Цариградом, али и са великим силама. С друге стране српска јавност је
устанак дочекала са симпатијама. Велики број добровољаца је био
регрутован за помоћ устаницима. Српска штампа позивала своје суна
роднике да помогну устаницима како се не би догодило да Србија изгуби
права на Македонију. Организовани су и митинзи подршке устаницима.
Свакако најзначајнији митинг је одржан 30. августа 1903. у Београду, на
старом Калемегдану испред споменика кнезу Михаилу.501 Говорили су
прота Алекса Ивић, Риста Одавић, Живан Живановић,502 Јеврем Симић,
студент, Јован Ђаја,503 Наум Јамандијевић, рентијер, професор Велике
школе Јовановић. Велики број говорника је истакао да су све дотадашње
реформе у Македонији пропале услед лоше турске политике. Усвојена је
Резолуција у којој се позивало на сарадњу балканских народа и успоста
вљање заједничке одбране јер једино њихов споразум може допринети
ослобођењу Македоније. Вредност ове Резолуције по мишљењу Вејна
Вучинића огледа се у томе јер је представљала и погледе званичне
политике српске владе о потреби балканске сарадње, с обзиром на то да
501
Стеван Симић даје сликовит опис митинга: „Још пре осам часова пре подне цео трг је
био преплављен масом народа која је испуњавала чак и све улице које су се са тог места
звездасто шириле у све правце престонице. На трону су били многи угледни Београђани.
Тренутак је био свечан и озбиљан. Маса је са нестрпљењем очекивала говорнике. На
лицима људи се оцртавао бол и озбиљност“... С. Симић, Српска револуционарна организација,
комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903-1912, Београд 1998, 52.
502
Живан Живановић рођен је 1852. у Живковцима крај Љига. Завршио је Учитељску
школу у Крагујевцу где је радио као учитељ. Као државни питомац студирао је педагогију
и природне науке у Јени и Берлину. Предавао је ботанику, физику, хемију, немачки језик
у у Великом Градишту, Нишу, Пироту, Београду. Члан је Либералне странке од 1880. и
народни посланик од 1887. Биран је за председника Народне скупштине, министра
народне привреде и просвете, члана Државног савета. После мајског преврата повлачи се
из политике. Писао је за Јавност, Исток, Српску независност, Уставност, Трговински
гласник, СКГ, Политику. Био је главни уредник Српске заставе. Најпознатије дело му је
Политичка историја Србије у другој половини XIX века. Умро је у Београду 1931.
503
Јован Ђаја рођен је 1846. у Мравињацу крај Дубровника. Језуитску гимназију завршио
у Дубровнику, а Филозофски факултет у Бечу. Био је суплент и професор у Првој и Трећој
београдској гимназији и Вишој женској школи. Предавао је латински, француски,
немачки језик, историју и педагогију. Члан Главног одбора Радикалне странке је од 1882.
Писао је за Самоуправу, а са Андром Николићем и Стојаном Протићем основао је Одјек.
Био је директор, власник и уредник листова Народ, Трговински гласник, Рад, Бранково
коло. Биран је за начелника Просветног одељења Министарства просвете и црквених
послова, начелника МИД-а, народног посланика и државног саветника. У владама Саве
Грујића и Николе Пашића био је министар унутрашњих дела. Обављао је дужност
отправника послова и посланика у Атини и Софији. Умро је 1928. у Београду.
ће српска влада у наредним годинама тежиште своје политике усмерити
управо на постизање једног ширег балканског савеза чији би циљ био
заједничка борба против турске власти на Балкану.504 Вилфред Тесиџер је
помно пратио одржавање ове манифестације и обавестио Форин офис о
његовом току, говорницима, закључцима. Приметио је да умерени тон у
Резолуцији која је усвојена на крају митинга није одговарао ватреним
говорима који су том приликом држани. Већина говорника је заступала
тезу да одмах треба војно интервенисати. Професори, студенти, Срби из
Старе Србије држали су запаљиве говоре тражећи да Срби хитно оружјем
помогну ослобођење својих сународника. Тесиџер је навео да су „умерени
говорници били министри Живановић и Ђаја, као и професор Велике
школе Јовановић, који је заступао потребу заједничке акције Србије и
Бугарске.505
У Београду је 6. септембра велики митинг за Македонију
организовала и Српска социјалдемократска партија која се тих недеља
истакла на агитацији Илинденског устанка по целој Србији. На овом
скупу су, између осталих говорили Љуба Јовичић, професор који је дуги
низ година живео и радио у Македонији и Старој Србији, Драгиша
Лапчевић, Павле Чубрановић из Црне Горе, иначе професор српске
гимназије у Битољу. Учесници митинга су усвојили Резолуцију у којој
се, између осталог, истицало да је главни узрок устанка у Македонији
феудални систем који у толикој мери експлоатише народ да је он
материјално потпуно руиниран. Народни устанак има за циљ уништење
тог феудалног система и увођење модерних грађанских односа. Даље се
констатовало да спас за народе на територији турског царства лежи у
револуцији и герилској борби, а најбоље решење за Стару Србију и
Македонију је њихова аутономија и стварање конфедерације балканских
држава. Иста партија је 15. септембра организовала још два митинга у
Крагујевцу и Лесковцу.
О званичном српском ставу према устаничком покрету Тесиџер
је веома детаљно извештавао британску владу. Тако је 9. августа 1903.
обавестио лорда Ленсдауна да је Србија према устанку у Македонији
заузела став неутралности. Међутим, сматрао је да српска влада тај
устанак сматра као олакшање јер се њиме скреће пажња домаће јавности
са унутрашњих питања земље. Поновио је оно што се у британској
политици већ одавно знало да љубомора народа према Бугарској и старо
непријатељство према Турској омогућава Србији да мисли да могући рат
Бугара и Турске може да буде њена шанса како би ојачала позицију на
504W. Vucinich, nav. delo, 123.

505
F. O. 105/149, PRO, N°149, Thesiger to Lansdowne, September 2, 1903.
Балкану.506 И поред неутралности српске владе према устаничком

покрету, Тесиџер је 18. августа упозорио Лондон да је у Београду одржан
тајни састанак са циљем да се наоружају чете за инвазију на турску
територију након избијања македонског устанка.507 О ширењу покрета за
одлазак српских чета у Македонију како би се укључиле у македонски
устанак Тесиџер је писао и у извештајима које је послао 20. и 30. августа
1903. Навео је податак да је у Београду прикупљено милион франака
који ће бити употребљени за опремање три батаљона српских доборово
љаца којих за сада и то само у Београду, има између петсто-и шесто стотина.508
У Београду се врло пажљиво ослушкивало све оно што је
говорила британска влада и писала тамошња штампа у вези са устанком.
Тако је на пример Александар Јовичић 28. августа 1903. известио о
Меморандуму Балканског комитета који је дан раније објавио Standard.
Текст Меморандума је послат султану и у њему се предлагало да
Македонија, Албанија, Стара Србија и Једрене добију аутономни статус,
односно да се уместо Солунског, Битољског, Косовског, Једренског,
Скадарског и Јањинског вилајета образују четири области: Албанија,
Македонија, Стара Србија и Тракија које би имале административну
самоуправу. Територијалном прекомпозицијом у састав Албаније би
ушли Скадарски и Јањински вилајет, Македонији би припали вилајет
Битољ и Солун, Стара Србија би добила Косовски вилајет, а Тракији би
припао Једренски вилајет. Такође у извештају се детаљно наводе сва
права султана у тим подручјима и ингеренције које би биле пренете на
локалне самоуправне органе.509
Ноел Бреилсфорд је у тексту Македонски револт (The Macedonian
Revolt) детаљно приказао и конкретне разлоге за избијање устанка у
Македонији. По њему циљ Турака је био да униште бугарску нацију у
Македонији. Све што је бугарско у Македонији као што су школе, цркве,
трговина и њихова политичка организација су били у опасности. Европа
је на све то гледала индиферентно. Зато је комитет одлучио да се подигне
општи устанак против Турака и то после окончања жетвених радова.
Бреилсфорд напомиње да је устанак представљао рат за самоодбрану.
Устаници су изабрали Битољски вилајет јер је то била планинска област
погодна за герилски начин ратовања и није се граничила са Бугарском
што је требало да буде снажан аргумент за Европу да је покрет изворног
карактера, као и да је избио због револта домаћег становништва.510
506
F. O. 105/149, PRO, N°137, Thesiger to Lansdowne, August 9, 1903.
507
F. O. 105/149, PRO, N°143, Thesiger to Lansdowne, August 18, 1903.
508
F. O. 105/149, PRO, N°145, 147, Thesiger to Lansdowne, August 20, 30, 1903.
509
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-III, Пов. бр. 93, Јовичић-МИД-у, 15./28. VIII 1903.
510
H. N. Breilsford, The Macedonian Revolt, 147.
НАТО О - 92 IrO
Побуњеника је по његовој процени било око пет хиљада и прве три

недеље устанка представљале су најсретнији период у историји
Македоније од доласка Турака. Изражавајући симпатије за борбу Бугара
у Македонији, исказао је и своје признање према њиховом патриотизму
и храбрости коју су исказали током устанка, без којих он никада не би
могао да успе.511
О узроцима македонског устанка доста се писало у англо
саксонској историографији. Занимљива је оцена коју је о том устанку дао
Филип Грејвс у свом делу Britons and Turk. Он је био мишљења да су на
избијање устанка дела бугарске популације у Битољском вилајету у лето
1903. утицали претерани намети турских власти и земљопоседника,
албански зулуми и незаинтересованост великих сила.512 Према мишљењу
Рој Бриџа, емеритус професора дипломатске историје на Универзитету
Лидс, побуну у Македонији су изазвали Бугари, али због лоше органи
зације и недостатка ефективне помоћи осим подршке које су добијали од
присталица Егзархата, устанак је био осуђен на пропаст. Други хришћани
Македоније, углавном Грци и Срби који су годинама били суочени са
тероризмом Егзархата, остали су по страни. Бриџ закључује да се конкретна
последица тог револта огледала у крвавим репресалијама које су Турци
предузели према домицилном становништву после гушења побуне.513
511
Isto, 169.
512
P. P. Graves, nav. delo, 88.
513
F. R. Bridge, From Sadowa to Sarajevo, 264.
СРБИЈА И РЕФОРМЕ У МАКЕДОНИЈИ
Србија је пажљиво пратила сва дешавања у погледу постизања

реформског пакета мера за Македонију и истовремено ослушкивала
ставове Цариграда по том питању. О томе је српски посланик у Турској
редовно обавештавао своје претпостављене. Јован Христић је још 18.
октобра 1903. известио МИД о врло критичном ставу британске амбасаде
у Цариграду према предложеним реформама султана Абдул Хамида.
Британско посланство је сматрало да су те рефоме недовољне за
побољшавање положаја хришћанског становништва као и да постоји
неспремност да се оне изведу. Такође, није се благонаклоно гледало ни
на заједнички аустро-руски план из Мирцштега јер се сматрало да су те
мере недовољне, а начин извођења непримерен. Занимљиво је да је
британски амбасадор О‘ Конор тим својим ставом дошао у колизију са
мишљењем своје владе која је Мирцштешки програм прихватала.514
Иначе, српска влада је своја гледишта о Мирцштешком споразуму
изнела у посебном и опширном циркулару који је 2. децембра 1903. упутила
генералном конзулату у Скопљу. Склапање Мирцштешког програма
реформи поздрављено је и прихваћено и у Србији. Међутим, званична
политика је изражавала сумњу у успех реформи сматрајући да ће оне
опстати само ако у реформисање административног апарата у Македонији
буду укључене и балканске државе. Истицала се и потреба сарадње
балканских држава, а пре свега Србије и Бугарске које морају да се
уздигну изнад својих историјских атавизама то јест да одустану од
територијалних аспирација на спорним подручјима Македоније. Сумњајући
у искреност споразума у инструкцији се наглашавало да Србија ипак
мора да се пре свега постара да уз сагласност Русије обезбеди своје
националне интересе ако они буду угрожени у случају да се покаже
неискреност залагања Аустрије по питању реформи. Србији је стало до
мира на Балкану, али она још више мора да води рачуна о свом опстанку
који неће бити угрожен једино ефикасним реформама у Македонији и
Старој Србији, чиме би се искључила опасност од једностраног решења
македонског питања у смислу бугарских националистичких тежњи.515
Интересовање Србије за извођење Мирцштешког реформског
програма наставило се и током 1904. То најбоље показује разговор Стојана
514
АС, МИДС, ПО, 1903, Ф-VI, Д-V, Пов. бр. 1045, Христић-МИД-у, 8./18. X 1903.
515
АС, МИДС, ПО 1903, Препис. Архив САНУ-оставштина М. Ристића, бр. 14243, МИД
генералном конзулату у Скопљу, 19. XI/2. XII 1903.
Новаковића, српског посланика у Русији и грофа Ламсдорфа, марта 1904,

који је изнео оптимизам у погледу спровођења реформи, поткрепљујући
то споразумом о жандармерији. Међутим, одбацио је могућност увођења
аутономије јер би то искључио принцип одржања статуса кво. Признао
је да је залагање за аутономију лукав бугарски план кога је из антируских
интереса делимично подржала и Велика Британија. Руски дипломата је
изнео и основне принципе Концерта великих сила по питању Македоније.
Он је подразумевао контролу великих сила у спровођењу реформи у
Турској и онемогућавање балканских држава да противно интересима
великих сила преузму у своје руке процес распада Турске односно
поделу њених балканских територија.516 Према томе српској страни је
поновљено да је једино могуће решење за Македонију одржавање
статуса кво и спровођење реформи, којима би се побољшао положај
хришћанских народа али без изгледа на давање аутономије јер би то
повредило статус кво и стање успостављено на Берлинском конгресу.
У склопу спровођења реформских акција Никола Пашић је 24.
априла 1904. упутио српском конзулату у Скопљу специјалне инструкције
о новој стратегији националног деловања међу тамошњим српским
живљем. Пашић је упозорио српске дипломате да ће Мирцштешки програм
у свом практичном спровођењу бити изложен бројним потешкоћама и то
не само због турских покушаја ометања већ, и због антагонизма великих
сила које имају своје себичне интересе на том подручју. У контексту
новог приступа у спровођењу националне пропаганде у Македонији
наложио је генералном конзулу да искористи сваку прилику да код предста
вника великих сила које буду контролисале извођење реформи интерве
нише у корист српских становника Македоније, односно да надлежне
органе упозна са садржајем жалби српских поданика у турском царству.
По мишљењу Пашића положај Срба у Турској је још тежи од положаја
осталих хришћана јер су они поред угњетавања од турских власти,
изложени прогону и терору комитских чета. Према специјалној
инструкцији, генерални конзул у Скопљу је требало да приступи оснивању
организованог покрета у циљу што јачег истицања постојања Срба у
Македонији, о задовољавању њихових животних потреба. Организовање
српског покрета требало је поверити учитељима, свештеницима и другим
угледним људима. Ово је био и најважнији сегмент нове српске нацио
налне стратегије у Македонији и означио је коначан прекид дефанзиве
српске државе према македонском питању и активно супростављање
агресивној бугарској пропаганди на том простору. Према инструкцији,
516
АС, МИДС, ПО, 1904, Ф-VI, Д-VIII, Пов. бр. 72, Новаковић-МИД-у, 18/31. III 1904, М.
Војводић, Петроградске године, 109-110.
генерални конзул је имао важан задатак да када почне примање хри

шћана у жандармеријски састав учини све да што више Срба конкурише
и уђе у састав жандармеријских снага. Четврти сегмент нове српске страте
гије по Пашићевом упутству је било организовање снажне обавештајне
службе преко које би српска влада добијала неопходне информације о
томе шта велике силе раде или намеравају да чине у рефомским областима.
Посебно се наглашавала потреба праћења рада аустро-угарских агената.517
Полажећи од датих смерница, Пашић је отишао и корак даље
тако што је лобирао у влади за добијање ванредних новчаних средстава
која би се искористила за даље финансирање српског националног
покрета у Македонији, с обзиром на то да постојећа нису била довољна
за остваривање успешне пропагандне акције. Пашић је био мишљења да
је у интересу Србије да заштити своје сународнике у Македонији али и
да подстакне сепаратизам међу македонским револуционарним коми
тетима који би слабио њихову моћ и способност Бугара да потискују
српску ствар у Македонији. Пашић је од Министарског савета затражио
кредит од двесто хиљада динара у злату који би се доделио Министар
ству иностраних дела за национални рад и заштиту српског живља у
Македонији. Узимајући све изнете аргументе у обзир влада је 13. јула
1904. одобрила тражени вандредни кредит који је потврдио Државни
савет 10. септембра, и краљ својим указом од 23. септембра исте године.
Коначно, по обавезној процедури одлуку је морала да потврди и Народна
скупштина на свом заседању 7. марта 1905.518 Тиме су створени сви услови
за офанзивнији српско национално пропагандни рад у Македонији.
Најјаснији став српске владе према реформама у Македонији,
Никола Пашић је изнео 1. децембра 1904. у писму упућеном генералном
конзулу Србије у Скопљу. Истицало се да српска влада остаје одана
политици мира, одржавања статуса кво и помагању извршења Мирцштешке
реформне акције. Политика мира је једина одговарала интересима
Србије, а подразумевала је и сарадњу балканских народа и држава. Што
се тиче идеје о стварању аутономних области које би обухватале терито
рије три вилајета (Косовски, Битољски и Солунски), српска влада је
такву идеју одбацивала као неоствариву. Сматрало се да је увођење
аутономије у три вилајета немогуће и због настављања убистава
локалног становништва до чега долази услед фанатичног и екстремног
шовинизма тамошњих народа.519
517
АС, МИД, конзулат Скопље, ПП, бр. 1520, Пашић-Ристићу, 8./21. IV 1904.
518
АС, МИДС, ПО, 1904, Ф-V, Д - IX, б.б.
519
АС, МИДС, ПО, 1904, Н/89, Пов. бр. 2061, Пашић-генералном конзулу у Скопљу, 13.
XI/1. XII 1904.
Помно пратећи извршавање реформи у Македонији, односно у

Косовском и Битољском вилајету где је била највећа концентрација
српског живља, српска влада је добијала непрестане информације о
комитским насиљима и зулумима којима су изложени. У опширном
извештају који је 2. маја 1904. упутио МИД-у Михаило Ристић, детаљно
су описани најдрастичнији случајеви злостављања српског становништва,
како од стране регуларних турских јединица, тако и од Албанаца.520
Конзул Ристић је упозоравао и на поновно појачано деловање бугарских
комита у Битољском вилајету које се огледало у притиску на Србе у виду
изнуђивања новца или притиска да се изјасне као Бугари. Ту активност
су вршили плаћени агенти егзархисти, учитељи и свештеници. Најдра
стичнији примери притисака су се дешавали у кратовској и источном
делу кумановске казе.521
У писму од 12. јуна 1904, Ристић упозорава да се настављају
турски зулуми и напади комитских јединица. Педантно је изнео податке
о убиствима две Српкиње од стране турских војника у кривопаланачкој
кази, једног угледног Србина у Бујановцу, и настављању притисака
бугарских комита на српско становништво да прихвати егзархију. Према
пристиглим информацијама, највећи притисак је вршен на село Никодим
у велешкој кази с обзиром на то да је заузимало стратешки важан положај
на граници три вилајета. Ристић је у извештају скренуо пажњу и на нови
метод притисака који се примењивао на хришћанско становништво у
кумановској, кратовској и кочанској кази, а огледао се у забрани да
учествују у пољским радовима код муслимана.522
Узимајући у обзир све факте из претходних извештаја,
Министарство иностраних дела Србије је крајем јуна исте године
саставило опширан цирцулар за сва своја дипломатска представништва
у иностранству који је садржавао преглед стања у Македонији, оцену о
степену извршења реформи и предлог мера за заштиту српског ста
новништва. Оцењено је да је нејасно у коликој мери се успешно спроводи
реформни пакет мера, али је посебно карактеристично да је упоредо са
реформама била присутна све жешћа национална борба међу хришћа
нима у тој области. Посебно је апострофиран офанзивни национални
покрет међу Куцовласима и Бугарима, односно агресивно деловање
520
Описана су убиства десеторо Срба у Прешевској кази, али и шиканирања и премла
ћивања која су извршили турски војници. Такође, наведени су и случајеви убистава Срба
у кочанској, гостиварској и скопској кази. Убице су били Албанци и Турци. АСАНУ
оставштина М. Ристића, бр. 14243, Ристић-МИД-у, 19. IV/2. V 1904.
521
Навео је и примере убистава деветоро Срба које су бугарске комитлије починиле у
кратовској, штипској и кумановској кази. АСАНУ-оставштина М. Ристића, бр. 14243,
Ристић-МИД-у, 19. IV/2. V 1904.
522
АСАНУ-оставштина М. Ристића, бр. 14243, Ристић-МИД-у, 30. V/12. VI 1904.
Егзархије које се огледало у заједничком деловању са комитским четама

које су уценама и претњама смрћу терале хришћане да се изјашњавају
као Бугари, што им је у многим случајевима и полазило за руком.
Највеће жртве такве работе су били Срби. У депеши се указивало на то
да су Срби прихватали егзархију и због велике искључивости Патри
јаршије која се према њима односила на веома лош начин. Даље се
указивало на то да је највећи притисак бугарских комита на српски
живаљ у Поречу, Кичеву, Прилепу, јер је последњих неколико година
управо у тим областима српска акција остварила велики успех. У намери
самоодбране, организован је српски покрет. Формиране су тајне чете са
задатком освете погинулих и одбране свих оних који су изложени
разним опасностима. Међутим, и овога пута је поновљен став владе и
МИД-а да се треба уздржати од акција које би омеле реформе и
истакнуто да су предузете мере за чување границе. Једна од предузетих
мера се односила на ограничавање рада македонског друштва на
прикупљање помоћи и културно-просветно деловање. Констатовано је и
да извођење реформи није побољшало положај хришћана у Македонији,
нити су ублажени узроци кризе, већ је дошло до распламсавања мржње
Турака према хришћанским поданицима. Турска влада уместо да стане
на њихову страну, солидарисала су се са злочинцима. Наведени су и
најновији примери убистава дванаест хришћана.
У овом циркулару се скретала пажња и на тежак положај Срба у
северозападном делу Косовског вилајета који је био неупоредиво тежи од
стања у коме су се налазили Срби у Македонији. Ради очувања српске
народности у Македонији и због успешног остваривања српских
интереса, МИД је на крају циркулара изнео неколико приоритетних
задатака. Најважнији је био да се Срби заштите од штетног деловања
грчке Патријаршије, а затим сузбијање рада егзархијских агената,
уздржавање Срба од свих акција које би могле да омету реформску акцију,
онемогућавање негативног деловања аустријског фактора у српским
срединама као и пропагирање идеје да се реформе прошире на на
територију Старе Србије. Такође, препоручивало се и ангажовање на
признању српске народности, сузбијање деловања бугарских комитских
чета и њихова компромитација у јавности, појачано извештавање Русије и
Италије о тајним активностима аустријских агената, односно упозоравање
на неискреност Аустрије у извођењу реформи. Требало је потенцирати и
упућивање жалби и представки Хилми паши и његовим помоћницима.
Све ове мере су у суштини представљале разраду предлога које је Никола
Пашић упутио српским дипломатама у иностранству 1. децембра 1903.523
523 АС, МИДС, ПО, 1904, МИД-српским дипломатским представништвима у иностранству, б. д.

У складу са ставом изнетим у неколико циркулара о потреби

повезивања балканских држава, српска влада је своје међународне
активности у 1904. усмерила на склапање једног великог балканског
споразума који би се заснивао на принципу Балкан балканским
народима. У том смислу је била против предузимања нових устаничких
акција док се са Бугарском и Грчком не договори о заједничком наступу.
Такође, предузимала је и дипломатске напоре да се мирцштешке
реформе прошире и на западни део Косовског вилајета (Пећ, Призрен,
Приштина, Пљевља, Сјеница, Нови Пазар) као и да спречи Аустрију да
добије право да контролише спровођење реформи у источном делу
Косовског вилајета (Качаник, Куманово, Кратово, Паланка, Скопље).
Нажалост, ти њени покушаји су се изјаловили и Аустрија је успела у
својим намерама, при чему је значај њеног успеха био огроман ако се
узме у обзир чињеница да је добила контролу над Качаником који је
представљао географски улаз у Стару Србију.
Иначе, српска влада је наставила да осматра стање у коме се
налазио српски народ у Македонији и наредних година, а посебно су о
томе опширно говорили извештаји њених дипломатских представника у
Турској током 1906. и 1907. када је тај положај поново погоршан. Тако је
Министарство иностраних дела 21. јануара 1907. обавестило јавност да
Срби у Македонији само траже равноправност коју већ имају Бугари и
Грци. Конкретно, тражено је признање народности, цркве, српског језика,
образовање црквено-школских општина, право учешћа у администра
тивним судовима. Те захтеве Срба министарство је темељило на тези да су
управо Срби и Србија били најискренији заступници реформи. Поново су
одбачене оптужбе да Србија шаље четничке јединице у Македонију и да
они угњетавају мирне бугарске егзархисте. Објашњавало се да су српске
чете у Македонији самоникле и формиране у циљу самоодбране и да је
њихова стратегија деловања била дефанзивног карактера. Ове оцене су
поткрепљене и званичним статистичким подацима Турске да Срби имају
најмање формираних јединица које су само браниле српски народ од
турских и бугарских напада.524
Да би потврдио српске тврдње о томе да су српске чете у
Македонији малобројније од бугарских као и колико је Срба побијено у
другој половини 1906, Никола Пашић је 16. марта 1907. од српских
конзула у Битољу, Солуну и Скопљу затражио да му пошаљу извештаје
о томе. Владимир Љотић, српски генерални конзул у Солуну већ је
сутрадан послао извештај по коме је на територији Македоније било
укупно четрдесет пет сукоба турских и комитских чета, од чега су
524
АС, МИДС, ПО, 1907, Ф-II, Д - IV, Пов. бр. 3, МИД-посланству Србије у Француској
и Белгији, 8/21. I 1907.
двадесет три чете сачињавали Бугари, дванаест Грци и десет Срби. Том
приликом убијено је укупно деведесет пет комита и то четрдесет један
Бугарин, педесет Грка и четворо Срба. Што се тиче губитака Турака
укупно их је настрадало двадесет двоје, од тога седамнаест војника,
четири жандарма и један официр. Највише их је страдало у сукобу са
бугарским четама, затим са грчким, а најмање их је убијено од стране
српских чета.525 Према томе, статистички гледано турске јединице су се
најмање сукобиле са српским комитама, и најмање их је настрадало од
српских устаника. Податке који потврђују српске тврдње и статистику
објавиле су и званичне турске власти у званичном билтену, а обухватају
време од годину дана то јест од почетка марта 1906. до краја фебруара
1907. Према тим подацима турске трупе су имале укупно сто један сукоб
са комитским трупама, од тога педесет шест са бугарским четама, тридесет
четири са грчким и једанаест са српским. У тим сукобима погинуло је
укупно четири стотине шездесет две комите и шездесет четири војника.
Од тога погинуло је двесто четрдесет два Бугара, сто осамдесет један
Грк и тридесет девет Срба. Турака је највише погинуло у сукобу са
бугарским четама (четрдесет два), затим са грчким (шеснаест) и српским
(шест). У периоду фебруар-април 1907. било је укупно двадесет пет сукоба,
од тога седамнаест са бугарским, пет са српским и три са грчким јединицама.526
С обзиром на то да је и поред ових јасних показатеља о премоћи
бугарских револуционарних чета над српским, бугарска дипломатија
кривицу за непрестане немире у Македонији сваљивала на Србију,
оптужујући је да организује и шаље наоружане чете, Никола Пашић је
11. јуна 1907. поново упутио инструкције српским посланицима у
иностранству, посебно посланству у Лондону, да демантују све те лажне
оптужбе. Посланицима је сугерисано да објасне и европским дипломатама
да су српске чете у Македонији дело самих Срба у тој области и да су
њихове активности провоциране терором бугарских комитлија.527
Као што смо видели званична Србија је чинила велике напоре да
увери европске силе и Велику Британију да не помаже револуционарне
525
Што се тиче рањених припадника комита у датом периоду, повређена су два бугарска
комита и један грчки, а заробљен је подједнак број грчких и бугарских четника, укупно
двадесет двоје и то по једанаест на свакој страни. На турској стани укупно је рањено
двадесет осам низама, три жандарма и пет официра. АС, МИДС, ППО, 1907, 3-ред 112,
ПП. бр. 925, Пашић-конзулатима у Скопљу, Солуну и Битољу, 3/16. III 1907, АС, МИДС,
ППО, 1907, О-ред 378, Пов. бр. 925, В. Љотић-Пашићу, 3/16. III 1907.
526
АС, МИДС, ППО, 1907, О-ред 378, Пов. бр. 260, Ј. Ненадовић-Пашићу, 19. III/1. IV
1907, АС, МИДС, Посланство у Цариграду, 1907, Ф-128, Пашић-дипломатско конзуларним
представницима Србије 24. III/6. IV 1907.
527
АС, МИДС, ППО, 1907, О-ред 378, ПП. бр, 2659, Пашић-посланствима и конзулатима
Србије, 29.V/11. VI 1907.
комитете али и да покаже да је њихов положај несносан, а убиства и

угњетавања свакодневна појава. Само у периоду од почетка јула 1906. до
1. марта 1907. године убијен је четрдесет један српски цивил у скопској
епархији од стране турских војника, бугарских комита и Арбанаса.528
Нарочито је у првој половини 1907. тешка ситуација била у гостиварској
и кумановској кази. Срби у гостиварској крају су нарочито били на мети
албанских чета и разбојника. Процене српских дипломата су биле врло
песимистичке због оцене да ће се тамошње становништво иселити
уколико се не учини крај њиховом терорисању. Албански комити, уз
благонаклон став турских власти отимају стоку, пљачкају уцењују. У
сличној несносној ситуацији су се налазили и Срби у кумановској кази
само што су њих угњетавали турски војници.529
528
АС, МИДС, ППО, 1907, 3-ред 112, ПП. бр. 239, Љ. Михаиловић-МИД-у, 19.IV/2. V 1907.
529
АС, МИДС, ППО, Конзулат Приштина 1907, ПП. Бр. 470, Генерални конзулат Србије
у Скопљу-конзулату у Приштини, 15./28. V1907., АС, МИДС, ГК Будимпешта 1907, ПП
бр. 488, Љ. Михаиловић-ГК Србије у Будимпешти, Љ. Михаиловић-ГК Србије у Будимпешти,
20. V/2. VI 1907.
SUMMARY
An increased interest in the situation in Macedonia emerged in British

official politics at the start of the 20th century. All the way to the end of
September 1903, the British politics had been dominated by a strict Turcophile
orientation dating back to the time of Lord Disraeli, which was also reflected in
its attitude toward Macedonia in the sense of supporting the Turkish
administration and the measures which had been undertaken there. Nevertheless,
under the pressure of its own public, strong agitation of the Liberal Party and its
parliamentary representatives, the need to impose itself as an equal partner with
other great powers in Macedonia, but also farther in the Balkans and the Near
East, as well as the intention to assert its interests, the British government started
bringing pressure to bear on Turkey so as to make it accept necessary reforms in
Macedonia and improve the position of the Christian population living there.
The instructions of its Minister of Foreign Affairs, Lord Lansdowne,
summarised in five articles for Macedonia, represented a staring point of the
future Mürzsteg Programme in the autumn of 1903 – which eventually failed due
to the conflict of interest of the great powers in Macedonia, in other words their
insincere intention to settle the matters finally there. This particularly refers to
Austria-Hungary which, despite formally advocating for the observation of
agreement made with Russia in 1897 on the maintenance of the “frozen” state in
the Balkans, actually fought for fulfilling its economic and military-political
interests which were directed towards the Aegean Sea and farther to the East.
Another concrete result of that insincere policy was Aehrenthal’s plan for the
Novi Pazar Railway from January 1908 along with obtaining the concession for
building the Novi Pazar-Thessalonica Railway from the Porte.
After the suppression of the uprising in Macedonia, Great Britain
would develop even a greater interest in the local affairs and start to observe
closely all the activities there, from the revolutionary committees and the
transfer of revolutionary troops from the neighbouring Balkan states, mainly
Serbia, to the supervision of the implementation of reforms, as its primary
interest was still the preservation of the status quo and peace in the Balkans. In
that sense one of the features of London’s foreign policy was to make a constant
appeal as well as to demand from the Balkan governments’ representatives not
to allow activities of the revolutionary bands in their territory, that is to prevent
their organisation, armament and transfer to the region of Macedonia, because
that could undermine the efforts of the great powers to administer reforms and
establish the long-expected peace. Lord Lansdowne perceived well that Turkey
began to fall more intensely in the arms of Germany in the terms of economy,
in other words that it was staggering under the advances of aggressive German
imperialism, thereby falling under the strong influence of Berlin. That did not
suit the strategic plans of Great Britain, thus forcing it to ask, during 1904 end
especially 1905, for more radical measures which would enable implementation
of financial, administrative, juridical reforms as well as reorganisation of
gendarmerie forces in the territory of Macedonia. In most cases his proposals
did not find fertile ground not in Austria and Russia, the keepers of the status
quo in the Balkans, nor in France and Italy. Among these proposals that had
been rejected was the one suggesting the creation of autonomous Macedonian
administration with an Inspector-General, a foreigner who was only to be
nominally under the sovereignty of the Sultan, which meant the application of
the Cretan model of autonomy. On the contrary, European powers demanded
uniform politics and action of the members of the Concert in the question of
Macedonia. In the end, Lord Lansdowne himself came to that conclusion as
well. However, part of his proposals stipulated in his Memorandum in six
articles on the formation of a financial commission and more effective control
of the monetary flows in Macedonia, along with the formation of a special
Macedonian budget, were implemented in the notable Financial Regulation for
Macedonia of 1906, which the powers issued with the Porte.
In the beginning his successor, Edward Grey, was also conducting a
policy avoiding confrontation, which meant asking for approval of the rest
of
of the powers in the Macedonian affairs. Only at the end of 1907 and the
beginning of 1908 Grey and the British government realised that the Mürzsteg
Programme of reforms was a dead letter and they started to make a turn toward
undertaking some more radical measures which included agitation for the
expansion of the gendarmerie forces in Macedonia, together with acquiring its
autonomy – the Reval Interview, all of which were not conducted due to the
outbreak of the Young Turk Revolution. Grey merely revived the idea that had
been proposed by his predecessor several years earlier. Although Austria and
Germany rejected this proposal, things had changed in the meantime as
England approached to Russia and as a result of that mutual convergence an
agreement was reached on the series of global issues along with joint efforts to
create Macedonian autonomy. However, the outbreak of the Young Turk
Revolution prevented realisation of this project and for Edward Grey it created
a temporary illusion that the new Turkish regime would be prepared to turn the
page in Macedonia and administer reforms which were definitely most needed.
Time showed that his expectations had been unrealistic.
The reality of the Balkans as well as the developments in Macedonia
were frequent subjects of discussions and enquiries of the British commissioners,
who discussed the Macedonian problem more than eighty times in the period of
five years. Their discussions often took a critical tone toward the moves of
British authorities and also toward their particular inertness in the Macedonian
issue, thereby demanding more concrete and radical actions. Their efforts and
critical tone contributed strongly to more intense involvement of the English
government in the Macedonian issue. Surely, one of the most significant roles in
the actualisation of the Macedonian problem in front of the British public was
played by the members of the Balkan committee. Their activity was aimed at
several directions – political, media, humanitarian. Even though strong pro
Bulgarian influences prevailed in the work of the committee in the first few
years, which was reflected in the efforts to obtain autonomy for Macedonia or to
annex it to Bulgaria as they believed that the majority of the Christian population
consists of Bulgarians, gradually other influences and views were becoming
more and more present, especially among the members of the Committee who
believed that other nations’ interests had to be respected too, above all the Serbs
and their right and interests in Macedonia.
At first British politics also expressed mistrust towards gathering of
the Balkan peoples into one alliance because of its anti-Turkish blade, but as
British conflict with Austria and Germany aggravated, and the alliance
acquired anti-Austrian tone, Britain started regarding the allying of the
peoples of the Balkans with sympathy. In the First Balkan War British politics
was still reserved in relation to Serbian intentions in Macedonia, but in the
Second Balkan War upon realising that Bulgarians were the losers, it shifted
to Serbian side and supported their interests.
As far as Serbia is concerned, it received news of the beginning of the
uprising in Macedonia with increased interest and a large number of volunteers
was recruited in order to help the rebels. However, official Serbian politics took
neutral position. Nevertheless, Thesiger reported that Serbian government
secretly aided volunteers and prepared them for the desired war in order to divert
the attention from its own internal problems. Even after the suppression of the
uprising, Serbia observed carefully what was happening in Macedonia. The
issuing of the Mürzsteg Programme was welcomed, but it was also believed that
its successful implementation depended on whether the Balkan states would be
involved in the reformation of the administration there. Additionally, Serbia was
prepared to make a settlement with Bulgaria about Macedonia and was even
prepared to renounce its territorial pretensions in the disputable zones, providing
that the Bulgarian party accepted that. Finally, Serbia unlike Bulgaria did not
accept Edward Grey’s plan from February 1908 on the autonomy of Macedonia,
judging that it did not recognise Serbian interest.
ИЗВОРИ
СТРАНИ
Необјављени извори
I Foreign Office- London F. O

British and Foreign State Papers
Објављени извори
Accounts and Papers, CX (1904), N° 102, October 21, 1903, 95-96.
G. P. Gooch, and H. Temperley, British Documents on the Origins of the War,

1894-1914, vol. V, The Near East. The Macedonian Problem and the
Annexation of Bosnia 1903-1909, London 1928.
Fox F, From the Balkan Peninsula, London 1915.
Fraser J. F, Pictures from the Balkans, London 1906.
Further Correspondence Respecting the Affairs of South-Eastern Europe,

(Reforms in the Administration of the Vilayets of Salonica, Monastir and
Kosovo), Turkey, No-2 (1903), 1-5, Account and Papers 52, (1903), vol.
LXXXVII, London 1903.
Further Correspondence Respecting the Affairs of South-Eastern Europe,

Turkey, No-3 (1903), 1-96, Account and Papers 52, (1903), vol. LXXXVII,
London 1903.
Further Correspondence Respecting the Affairs of South-Eastern Europe.

March-September 1903. Turkey, No-1 (1904), 1-332, Account and Papers 62,
(1904), vol. CX, London 1904.
Macedonian Financial „Reglement“ 1906, The American Journal of

International Law, vol.1, N° 2, Supplement official Documents, April 1907,
209-213.
Macedonians Population, Evidence of the Christian Schools, London 1905,

20-21.
Stojković M., Balkanski ugovorni odnosi 1876-1996, I tom (1876-1918),

Beograd 1998.
The Macedonian Crisis, Published by the London Balkan Committee, London

1903.
The Question of the Balkans. Past, Present and Future. The Balkan
Committee, London 1912.
Vivian H., The Serbian Tragedy with some Impresions of Macedonia, London
1904.
Windt H. de, Through Savage Europe, London 1907.
Wyon R., The Balkans from Within, London 1904.
Интернет
Hansard 1803-2005, Parliamentary Debates, House of Commons, House of

Lords, www.hansard.millbanksystems.com/20.april 2010.
ДОМАЋИ АРХИВИ
Необјављени извори
I Архив Србије-Београд АС
1. Политичко одељење МИД-А ПО МИД
2. Микрофилмови МФ
II Архив САНУ-Београд АСАНУ

Оставштина Михаила Ристића, бр. 14243
Објављени извори
Andonov-Poljanski H, (ed) Documents on the Struggle of the Macedonian

People for Independence and a National-State (First vol.), Skopje 1985.
Грађа за историју македонског народа IV-2 (1886-87), Београд 1986.
Документи за борбата на македонскиот народ за самостојност и за

национална држава, том први, Од населувањето на Словените во
Македонија до крајот на Првата светска војна, Скопје 1981.
Документи о спољној политици Србије 1903-1914, књига I, свеска 1, 29.

мај/11. јун 1903-14/27. фебруар 1904, приредио А. Раденић, Београд
1991.
Документи о спољној политици Србије 1903-1914, књига I, свеска 2,

15/28. фебруар 1904-31. децембар 1904/13. јануар 1905, приредио А.
Раденић, Београд 1998.
Документи о спољној политици Србије 1903-1914, књига II, свеска 1/I,

1/14. јануар-31. март/13. април 1906, приредили Љ. Алексић Пејковић,
Ж. Анић, Београд 2006.
Документи о спољној политици Србије 1903-1914, књига II, свеска 1/II,

1/14. април-30. јун/13. јули 1906, приредили Љ. Алексић Пејковић, Ж.
Анић, Београд 2006.

1/14. јули-30. септембар/13. октобар 1906, приредили Љ. Алексић
Пејковић, Ж. Анић, Београд 2006.
Документи о спољној политици Србије 1903-1914, књига II, додатак 2,

Организација Српска одбрана 1906. године, приредили Љ. Алексић

1/14. јануар-2/15. април 1907, приредили Љ. Алексић Пејковић, Ж. Анић,
Београд 2004.
Документи о спољној политици Србије 1903-1914, књига II, свеска 2/II,

1/14. октобар-30. децембар/13. јануар 1907, приредили Љ. Алексић


2/15. април-30. јуни/13. јули 1907, приредили Љ. Алексић Пејковић, Ж.
Анић, Београд 2004.

1/14. октобар-31. децембар 1907/13. јануар 1908, приредили Љ. Алексић
Донев Ј., Српски дипломатски документи за британска иницијатива за

ревидирање на Мирцштешки реформа програма, Гласник на Институтот
за национална историја, 1984, XXVIII, бр. 1-2, 203-226.
Нови документи за Илинденското востание.-Илинденски зборник 1903

1953, Скопје 1953.
Ћоровић В., Дипломатска преписка Краљевине Србије I (1902-1903),

Војводић М., Друштво Светог Саве. Документи 1886-1891, Београд

1999.
Исти, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003.
ШТАМПА
Андонов Пољански Х., Дебата у британском парламенту о Илинденском

устанку, НИН, 664 (1963), 12, Београд 1963.
Buxton N. A., Macedonian Policy, The Times, September 12, 1903.

England and Macedonian Reforms, The Times, March 13, 1903, 3
Енглеска штампа о Македонији, Народ 26, 1903, 2
Ј. M., Aims of the Macedonians, The Daily News, August 12, 1903.
Macedonia and Britain, The Spectator, 91, 1903, 510-511.

Macedonia, The Times, September 19, 1903.
Macedonia, The Manchester Guardian, September 21, 1903.
Macedonian Ambitions of the Allies, The Times, April 14, 1913. 6
Macedonian Question, The Times, February 4, 1903. 7
Macedonian Question, The Times, October 6, 1903.
Relief in Macedonia, The Times, December 29, 1903.
МЕМОАРИ
Bar A., Majska revolucija u Srbiji, Beograd 1906.
Bruce Rosslyn and his Sister Kathleen, Letters from Turkey. Being Glimpses
of Macedonian Misery, Nottingham 1907.
Buchanan G., My Mission to Russia and other Diplomatic Memoirs, vol. I,

Bulgaria and the Macedonian Insurrectionary Movement, London 1923.
Васић Д., Деветсто трећа (Мајски преврат), Београд 1925.
Graves R., Storm Centres of the Near East. Personal Memoires 1879-1929,
London 1933.
Grey of Falladon, Twenty-Five Years 1892-1916, I-II, London 1925.
Јовановић В., Успомене, Београд 1988.
Mijatovich C., The Memoirs of a Balkan Diplomatist, London 1917.
Steed H. W., Through Thirty Years 1892-1922. London 1924.
Трбић В., Мемоари, Београд 1996.
Yovichitch L., The Biography of a Serbian Diplomatist, London 1939.

ЛИТЕРАТУРА
Abbot G. F., Macedonia and its Revolutionary Committees, Nineteenth

Century, vol. LIII Jan.-Jun. 1903, 414-429.
Isti, The Tale of a Tour in Macedonia, London 1903.
Albertini L., The Origins of the War 1914, vol. 1: European Relations from
the Congress of Berlin to the Eve of the Sarajevo Murder, 1878-1914, London
1952.
Anderson M. S., The Eastern Question 1774-1923. A Study in International

Relations, London 1966.
Андонов Пољански Х., Англиските дипломатски извештаи за текот на

Илинденското востание во Битолскиот револуционерен округ,
Современост VIII/7-8, Скопје 1958, 728-729.
Исти, Британска библиографија за Македонија, Скопје 1966.
Исти, Европските држави и македонско прашање, Историја VIII/1,

Скопје 1972, 25-40.
Исти, Пољански, Економските аспекти во односите на

империјалистичките држави кон Македонија и македоското нацонално
ослободително движење од крајот на XIX и почетокот на XX век, ГИНИ,
XVII, 2, Скопје 1973,
Кон британските извештаи за воените аспекти на Илинденското

востание, Годишен зборник 10 (36), Скопје 1983, 5-33.
Исти, Одгласот на Илинденското востание во Америка и Европа,

Историја IV/1, Скопје 1968, 37-75.
Исти, Ситуацијата во Македонија по Илинденското востание и

Мирцштетските реформи, Годишен зборник 8, Скопје 1955, 5-58.
Исти, Странскиот печат за Илиндеското востание, Скопје 1953.

Исти, Велика Британија и Македонија, Годишен зборник 5-6 (31-32),
Скопје 1979/80, 17-60.
Исти, Вилијам Гледстон за македонско прашање, Историја V/2, Скопје

1969, 55-62.
Anonimus, Macedonia and Powers, Quarterly Review, vol. 198, July

Oct,1903, 485-514.
Auty P., Необјављени документи енглеског Министарства спољних

послова о Србији 1837-1911, Историјски часопис XII - XIII, 1961-1962,
Београд 1963, 413-443.
Beaman H., Twenty Years in the Near East, London 1898.
Blind, Karl., Macedonia and Englands Policy, Nineteenth Century, vol. LIV,
July-Dec. 1903,741-755.
Booth J. L. C., Trouble in the Balkans, London 1905.
Bourchier J. D., Macedonia, The Encyclopedia Britannica, vol XVIII, (1911).
Brailsford H. N., Macedonia: Its Races and their Future, London 1906.
Isti, Macedonia: A Possible Solution, The Fortnightly Review, vol. 74, July
Dec. 1903. 428-444.
Isti, The Bulgarians of Macedonia: A. Psychological Study, The Fortnightly

Review, vol. LXXV, Jan-June 1904, 1049-1059.
Isti, Greece and Macedonia, The Contemporary Review, vol. LXXXVIII,

July-Dec. 1905, 569-573.
Isti, The Macedonian Revolt, The Fortnightly Review, vol. LXXIV, July to
December 1903, London 1903.
Bridge F. R, From Sadowa to Sarajevo. The Foreign Policy of Austria

Hungary 1866-1914, London 1972.
Buxton L., The Black Sheep of the Balkans, London, 1920.

Buxton N., Europe & the Turks. London: John Murray, 1907.
Buxton N., Future of Macedonia, London, s. a.
Buxton N., and Buxton C. R., Public Opinion and Macedonia, The Monthly
Review, vol. XIII, Oct-Dec 1903, 95-110.
Conwell-Ewans T. P., Foreign Policy from a Back Bench 1904-1908, London

1932.
Clayton G. D., Britain and the Eastern Question. Missolonghi to Gallipoli,

London 1971.
Crampton R. J., James Bourcheir, An Appreciation, The South Slav Journal,

vol. 18 N°3-4 (69-70), London 1997, 95-102.
Цвијић Ј., Распоред балканских народа. Балканско полуострво и

јужнословенске земље, Београд 1907.
Исти, Објашњење етнографске карте, Гласник српског географског

друштва, св. 2, Београд 1913.
Исти, О јадранском и македонском питању, Говори и чланци III, Београд

1923.
Исти, Основи за географију и геологију Македоније и Старе Србије, I,

Исти, Проматрање о етнографији македонских Словена, Београд 1906.
Dakin D. British Sources Concerning the Greek Struggle in Macedonia 1901

1909, Balkan Studies, vol. 2, No.1, 1961, 71-84.
Isti, The Greek Struggle for Independance 1897-1913, Thessaloniki 1993.
Isti, The Diplomacy of the Great Powers & the Balkan States, 1908-1914,
Balkan Studies, vol.3, No.2, 1962, 327-374.
Dillon E. J., Macedonia & the Powers, The Contemporary Review,

vol.LXXXIV, July-Dec. 1903, 728-750.
Isti, Macedonia, Bulgaria & the Powers, The Contemporary Review,
vol.LXXXIV, July-Dec. 1903, 586-599.
Isti, The Reign of Terror in Macedonia, The Contemporary Review,

vol.LXXXIII, Jan.-June 1903, 305-319.
Димески Д., Дипломатските аспекти на македонско прашање (1878

1903), Годишен зборник 5-6 (31-32), Скопје 1979/80, 87-109.
Доклестић Љ., Српско-македонските односи во XIX-от век до 1897

година, Скопје 1973.
Донев Ј., Македонија во британско-руските односи 1907-1908, Скопје

1994.
Durham E. M., My Golden Sisters. A Macedonian Picture, The Monthly

Review, vol. 15, May 1904, 73-81.
Дучић Н., Рашко-призренска митрополија и национално-културна

мисија Краљевине Србије у Старој Србији и Македонији, Београд 1896.
Ћоровић В., Борба за независност Балкана, Београд 1990.2
Gleny M., Balkan 1804-1999, Nacionalizam, rat i velike sile, Beograd 2001.
Goodman D. O., The Emergence of the Macedonian Problem and relations

between the Balkan States and the Great Powers 1897-1903, London 1953.
Гопчевић С., Стара Србија и Македонија, Београд 1890.
Gounaris B., Social Cleavages and National „Awakening“ in Ottoman Macedonia,

East European Quarterly, vol XXIX, N° 4, 1995, Colorado 1996, 409-427.
Graves P. P., Briton and Turk, London 1942.
Grogan L., The Life of J. D. Bourchier, London 1926.
Група аутора, Историја српског народа, књ.V, VI, том 1, 2, Београд 1981.
Harben M. A., Great Britain and the Macedonian Question 1903-1908,

London 1963.
Heller J., British Policy towards the Ottoman Empire, London 1983.
Hinsley F. H., British Foreign Policy under Sir Edward Grey, Cambridge
1977.
Fisher Galati S., IMRO, Its Significante in „Wars of National Liberation,“

East European Quarterly, vol. VI, January 1973, N° 4, 454-472.
Екмечић М., Аустро-Угарска обавештајна служба и мајски преврат 1903,

Историјски часопис, XXXII, 1985, Београд 1986, 209-232.
Илиева А., Британска сведошта за Македонија во 1904. година,

Литературен збор, XXVII, 4, Скопје 1980, 71-78.
Јамбајев М, Руски конзули о друштву Македоније почетком XX века

(администрација, економија и становништво), Годишњак за друштвену
историју, год. VI, свеска 1, 1999, Београд 1999, 29-42.
Isti, Ruski konzuli o makedonskom pitanju, Istorija 20. veka, god. XVI, br. 2,
Beograd 1998, 143-151.
Jelavich C., The Establisments of Balkan National States 1804-1920, Seattle

and London 1977..
Јовановић М. Ј., Јужна Србија од краја XVIII века до ослобођења,

Исти, Маћедонско питање, СКГ (1908), књ. 20, свеска 8-12, Београд
1908, 589-599, 680-692, 759-770, 842-848, 930-938,
Исти, Маћедонско питање, СКГ (1908), књ. 21, свеска 1-3, Београд 1908,
44-50, 121-128, 206-215.
Јовановић А. С., Почетак српског четничког покрета у Јужној Србији и

Македонији, Књижевни југ 1 (1929), 14-19.
Јовановић С., Влада Александра Обреновића, књига II, Београд 1990.2
Исти, Влада Милана Обреновића, књига II/2, Београд 1990.

Jovanović V. M, Engleska bibliografija o Istočnom pitanju u Evropi, Beograd

1975.2
Карић В., Српска земља, Београд 1882.
Kent M., The Great Powers and the end of the Ottoman Empire, London
1984.
Kofos E., Greek-Serbian relations and the Question of Macedonia 1879-1896.

- Greek-Serbian Cooperation 1830-1908, Belgrade 1982.
Isti, The Macedonian Question: The Politics of Mutation, Balkan Studies, vol.
27, No.1, 1986, 157-172.
Lange-Akmund N., The Macedonian Question 1893-1908, New York 1998.
Langer W. L., Russia, The Straits Question and the European Powers 1904
1908, The English Historical Review, vol. 44, N° 173 (January 1919), 59-85.
Laffan R., The Quardian of the Gate, Oxford 1918.
Лапе Љ., Извештаи од 1903 година на српските конзули, митрополити и

училишни инспектори во Македонија, Скопје 1954.
Lowe C. J., and Dockrill M. L., The Mirage of Power. British Foreign Policy
1902-1922, I-III, London 1972.
Macfie’s A. L., The Eastern Question 1774-1923, London 1996.2
Isti, The end of the Ottoman Empire: 1908-1923, London 1998.
Isti, The Straits Question, 1908-36, Thessaloniki 1993.
Marriot J. A. R., The Eastern Question. An Historical Study in European

Diplomacy, Oxford 1930
Маршићанин Т., Енглеска и Источно питање, Нови Сад 1910.
Mijatovich C., The Balkan Problems: The Macedonian Question. Suggesting

for its Solution, The Fortnightly Review, vol. 82, 1907, 431-442.
Miller W., The Balkans: Roumania, Bulgaria, Servia and Montenegro. With a
new Chapter containing ther History from 1896 to 1908, London 1908.
Isti, The Ottoman Empire and It’s Successors, London 1966.
Monger G. W., The end of Isolation: British Foreign Policy 1900-1907,

London 1963.
Nevinson H. V., Fire of Life, London 1935.
Новаковић С., Балканска питања и мање историјско политичке белешке

о Балканском полуострву 1886-1905, Београд 1906.
Орловић П., Маћедонија и Маћедонско питање, СКГ (1902), књ. VI, св.
8, 1264-1269.
Исти, Маћедонско питање и туркофилство, СКГ (1902), књ. VII, св. 6,

459-467.
Исти, Поглед на наш просветно-политички рад у Старој Србији и

Маћедонији 1901. године, СКГ (1904), књ. 12, 13, св. 6, 7, 1068-1080,
1172-1181.
Пантев А., Англия и реформената акция в европейска Турция (1895

1903), година XXVII, Книжка 6, 1971, 3-33.
Perry D., The Politics of Terror: The Macedonian Revolutionary Movements

1893-1903, London 1988.
Isti, Death of a Russian Consul: Macedonia 1903, Russian History, vol. 7,

Parts 1-2 1980, 201-212.
Попов Ч., Европске силе и српско питање 1878-1914, Међународни

научни скуп: „Европа и Источно питање (1878-1923), Политичке и
цивилизацијске промене“, Зборник радова књ. 18, Историјски институт
САНУ, Београд 2001, 25-41.
Исти, Источно питање и српска револуција 1804-1918, Београд 2008.
Поповић В., Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804-1918,

Београд бг.
Исти, Источно питање. Историјски преглед борбе око опстанка османске

царевине у Леванту и на Балкану, Београд 1996.
Потемкин В., Историја дипломатије 2, Београд 1949.
Radovich F., Britain’s Macedonian Reform Policy 1903-1905, The Historian,

vol. 43, August 1981, 493-508.
Растовић А., Балкански комитет о Македонији, Историјски часопис, књ.

LIII (2006), Београд 2006, 217-235.
Исти, Велика Британија према српским акцијама у Македонији 1903

1907, Историјски часопис, књ. LVII (2008), Београд 2008, 355-375.
Исти, Енглеска јавност о устанку у Македонији 1903. године,

Историјски часопис, књ. LIV (2007), Београд 2007, 215-227.
Исти, Погледи Велике Британије и Србије на проблем Македоније 1903

1908, Историјски часопис, књ. XLIX (2002), Београд 2003, 221-243.
Исти, Реформски пакет Едварда Греја за Македонију 1908. године,

Историјски часопис књ. LVIII (2009), Београд 2009, 261-274.
Reiss R. A., The Comitadji Question in the Southern Serbia, London 1924.
Robbins K, Politicians, Diplomacy and the War in Modern British History,

London 1994.
Самарджиев Б, Англия и някои проблеми на реформеното дело в

Македония през 1903-1908 г, Исторически преглед, година XL 1984,
Книжка 6, 24-43.
Samardjiev B., On the Role of Public Opinion in Great Britain Regarding the
Reforms in European Turkey and the Idea of Autonomy of Macedonia (1903
1908), Etudes balkaniques N° 2/2002, 15-30.
Seton-Watson R. W., British Policy in the Near East (1900-1909), The

Contemporary Review vol. 135 (June 1929), 695-706.
Isti, The South Slav Question and the Habsburg Monarchy, London 1911.
Isti, The Failure of Sir Edward Grey, English Review, February 1916.
Isti, The Rise of Nacionality in the Balkans, London 1917.
Schevill F., The Balkan Peninsula and the Near East. A History from the
Earliest Times to the Present Day, London 1922.
Симић С., Маћедонско питање, Београд 1908.
Исти, Српска револуционарна организација, комитско четовање у Старој

Србији и Македонији 1903-1912, Београд 1998.
Slijepcevic Dj., The Macedonian Question: The Struggle for Southern Serbia,
Chicago 1968.
Стојанчевић В., Српски научници-проучаваоци друштвено-историјске

проблематике јужне Србије-Садашње републике Македоније (до Првог
светског рата), Вардарски зборник 3, Београд 2004, 41-57.
Steward J., The Balkans in London: Political Culture and the Cultural Politics
of Exhibitions at Earls Court 1906-1908, Etudes Balkaniques, XLIV, N° 4,
(2008), Sofia 2008, 64-89.
Шарпланинац (Новаковић С.), Грчке мисли о етнографији Балканског

Полуострва, Отаџбина 1890, XXV, св. 97, 98, 100, 68-93, 223-236, 588
611; XXVI, св. 104, 595-631.
Терзић С., Конзулат Србије у Битољу (1889-1897), Историјски часопис,

књ. LVII (2008), Београд 2008, 328-329.
Исти, Срби и македонско питање, Етнички састав становништва Србије

и Црне Горе и Срби у СФРЈ, Београд 1993.
Исти, Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан, Београд 1992.
Тодоровски Г., Реформите на големите сили Европски во Македонија

1829-1909, II, Скопје 1984.
Исти, Српската четничка организација и нејзината активност во Македонија,

Гласник на институтот за национална историја 1 (1968), 181-204.
Upward A., The East End of Europe. The Report of an Unofficial Mission to
the European Provinces of Turkey on the Eve of the Revolution, London 1908.
Villari L., The Balkan Question. The Present Condition of the Balkans and of
European Responsibilities by Various Authors, London 1905.
Васиљевић Хаџи Ј., Четничка акција у Старој Србији и Македонији,

Војводић М., Акција Србије на остваривању реформи у Европској

Турској у првој половини 1903. године, у М. Војводић, Изазови српске
спољне политике, Београд 2007, 295-317.
Исти, Велике силе и политички покрети на Балкану у другој половини

XIX и почетком XX века, Прилози настави историје, Титоград 1972, 17-32.
Исти, Владимир Карић, Српски конзул у Скопљу (1889-1902), Вардарски

зборник 1, Београд 1999, 3-25.
Исти, Дипломатска активност Стојана Новаковића у вези са Старом

Србијом и Македонијом 1901-1902. године, у М. Војводић, Изазови
српске спољне политике, Београд 2007, 275-295.
Исти, Изазови српске спољне политике, Београд 2007.
Исти, Македонија у политици балканских држава 1895. године, у М.

Војводић, Путеви српске дипломатије, Београд 1999, 90-107.
Исти, Петроградске године Стојана Новаковића (1900-1905), Београд

2009.
Исти, Преговори Србије и Грчке о Македонији 1890-1893, Вардарски

зборник 4, Београд 2005, 13-33.
Исти, Путеви српске дипломатије. Огледи о спољној политици Србије у

XIX и XX веку, Београд 1999.
Исти, Путовање Михаила Г. Ристића по Старој Србији, у М. Војводић,

Изазови српске спољне политике, Београд 2007, 253-265.
Исти, Рад „Друштва Светог Саве“ 1886-1891, у М. Војводић, Изазови
српске спољне политике, Београд 2007, 215-229.
Исти, Србија и македонско питање, Историјски гласник 1-2, 1992,

Београд 1992, 33-49.
Исти, Србија, српско питање и Турска крајем XIX и почетком XX века,

Међународни научни скуп: „Ислам, Балкан и велике силе (XIX-XX век),
Зборник радова, књ. 14, Историјски институт САНУ, Београд 1997, 373-384.
Исти, Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века,

Vucinich W., The Ottoman Empire, Its Record and Legacy, Toronto 1965.
Wiliams H., J. D. Bourchier, The Slavonic Review, vol. I/1, 1922, 227-228.
Zametica J., The Macedonian Question among British Contemporaries: Serbophiles

and Bulgarophiles (1897-1920), Међународни научни скуп: „Европа и источно
питање (1878-1923). Политичке и цивилизацијске промене,“ Зборник
радова књ. 18, Историјски институт САНУ, Београд 2001, 321-339.
ФОТОТЕКА
1. H. Vivian, The Servian Tragedy with Some Impression of Macedonia,

London 1904, 285.
H.
2. Vivian, The Servian Tragedy with Some Impression of Macedonia,
London 1904, 268. (Chapter XVIII, The Macedonian
Consiracy)
3. H. Vivian, The Servian Tragedy with Some Impression of Macedonia,
London 1904, 285. (Chapter XIX, Rambles in Macedonia)
4. R. Wyon, The Balkans from Within, London 1904.
5. H. Brailsford, Macedonia. Its Races and their Future, London 1906.
6. The Times, April 23, 1903, 37062,4.
7. J. F. Fraser, Pictures from the Balkans, London 1912. (frontpiece)
8. R. Wyon, The Balkans from Within, London 1904, 147.
9. en.wikipedia.org/wiki/John_Spencer,_5st_Earl_Spencer
11. Х. Андонов Полјански, Илинденското востание и мегународната

јавност, Скопје 1985.
12. en.wikipedia.org/wiki/Noel_Noel-Buxton,_1st_Baron_Noel-Buxton
13. The Times, August 10, 1903, 37156, 3.
14. J. F. Fraser, Pictures from the Balkans, London 1912, 116.
16. Х. Андонов Полјански, Илинденското востание и мегународната
јавност, Скопје 1985.
17. J. F. Fraser, Pictures from the Balkans, London 1912, 202.
18. The
19. Daily Telegraph, August 13, 1903, 15063, 4.
en.wikipedia.org/wiki/H%C3%BcSeyin_Hilmi_Pasha
20. The Times, April 4, 1908, 38612, 7.

21. Ј. Цвијић, Проматрања о етнографији македонских Словена,
23. J. A. R. Marriot, The Eastern Question. An Historical Studyin European
Diplomacy, Oxford 1930, 40.
24. Македонски возрожденци и револуционери. Албум, Скопје 1950, 29.
25. Македонски возрожденци и револуционери. Албум, Скопје 1950, 29.
СПИСАК СКРАЋЕНИЦА
АСАНУ Архив Српске академије наука и уметности

АС Архив Србије
б.б. без броја
б.г. без године
B.D. British Documents on the Origins of the War
1898-1914, vol. V, London 1928.
ГК у Будимпешти Генерални конзулат
D.D.F Documents Diplomatiques Francais
Инв. Инвентар
ЈИЧ Југословенски историјски часопис
МИД Министарство иностраних дела
МИДС Министарство иностраних дела Србије
Nº број
ПО Политичко оделење
p.p. printed page
ППО Просветно-политичко оделење
PRO Public Record Office
s.a. sine anno
САНУ Српска академија наука и уметности
Сигн. Сигнатура
СКЗ Српска књижевна задруга
СКЗ Српски књижевни гласник
Ф фасцикла
F. O. Foreign office
Vol. волумен
ИMEНСКИ РЕГИСТАР
Абдул Хамид, турски султан – 45, Арнолд Едвин, уредник листа

81, 112, 144, 201 Daily Telegraph – 108
Абдул Хамид Беј, британски дипло Arnold William Thomas, британски
мата – 167 новинар – 87
Абердин Џорџ Хамилтон Гордон Ashley Evelyn, посланик у британ
(Aberdeen George Hamilton Gordon), ском парламенту, члан Балканског
лорд, председник британске владе комитета – 102
– 30, 57, 102, 109 Аустријанци – 37, 152
Абот Роберт, британски грађанин – 78 Auty Phillis – 90
Авакумовић Јован Ђ., правник,
политичар, министар, председник Бакстон Викторија (Buxton Victoria),
владе - 134 члан Балканског комитета – 114
Адамсон Роберт, британски профе Бакстон Томас Фовел (Buxton Thomas
сор – 41 Fowell), британски политичар, отац
Албанци, Арбанаси – 23, 40, 41, 46, Ноела иЧарлс РоденБакстона –103, 106
53, 122, 128, 136, 149, 178, 204, 208 Бакстон Лиланд, (Buxton Leland),
Албертини Луиђи (Albertini Luigi) – члан Балканског комитета – 102
7, 81, 123 Бакстон Ноел Едвард (Buxton Noel
Александар Обреновић, краљ – 48, Edward), британски публициста и
182-185 политичар, министар пољопривреде
Алексић-Пејковић Љиљана – 10, 15,92 и рибарства – 8, 85-87, 94, 101, 103,
Ален Чарлс Питер (Allen Charles 114, 116, 150
Peter), посланик у британском Бакстон Чарлс Роден (Buxton Charles
парламенту – 65 Rodden), професор, британски поли
Али Риза бег, турски пуковник – 74 тичар, брат Ноел Едвард Бакстона
Андерсон Метју Смит (Anderson – 85, 94, 103, 150
Matthew Smith) – 8, 123, 127, 169, Baldwin Edward, власник листа
173, 192 Morning Herald, уредник листа
Андонов Пољански Христо – 7, 69, Standard – 108
84, 88, 93, 103, 112, 113, 124, 169 Baldwin Charles, покретач листа
Андреаш (Andreas Andreadis), про Standard – 108
фесор – 44, 45 Балфур Артур (Balfour Arthur),
Анић Живота – 10, 15 председник британске владе – 49,
Антонијевић Војислав, писар 79, 83-85, 88, 104, 107, 108, 113, 127
српског посланства у Лондону – Бар Андре (Barre André) – 184
62, 150, 163 Барклеј Џорџ (Barcley George),
Ањолети, сињор – 109 британски дипломата – 70, 130, 167
Апвурд Ален (Upward Allen), Баучер Џејмс Дејвид (Bourchier
путописац – 38 James David), британски новинар –
Апостол, бугарски комитски вођа – 78 8, 46, 48, 87, 94, 97, 98, 101, 114, 173
Бели Mарковић Јован, генерал, Бугари – 16, 19, 30-33, 37, 38, 40,
министар војни – 184 41, 43-46, 48, 53, 57, 74, 77, 85, 88,
Београђани – 195 91, 98, 101, 113, 119, 127, 136, 140
Берар Виктор (Berard Victor), францу 143, 145, 152, 159, 160, 173, 174,
ски научник и балканолог – 109, 112 177, 178, 181, 184, 185, 190, 192,
Bertie Sir Francis, британски дипло 196, 199, 203-207
мата – 67, 126 Бут Џон (Booth John), британски
Билов Бернард фон, немачки канце новинар – 10, 40, 191
лар– 161
Бимен Хјулм (Beaman Ardern George Вајон Реџиналд (Wyon Reginald),
Hulme), британски дипломата, но британски новинар – 10, 38-40, 87,
винар – 31 91, 93, 98
Бичам, лорд – 109 Вајтхед Џејмс Битхом (Whitehead
Бјукенен Џорџ Вилијам (Buchanan James Beethom), британски дипло
Sir George William), британски ди мата – 138, 140, 141, 143, 152
пломата – 149 Вајферт Ђорђе, власник пиваре,
Блекенеј (Blakeney), британски политичар, гувернер Народне
дипломата – 146 банке – 139
Blind Karl – 8 Васић Драгиша – 183
Blowitz Henry de, дописник листа Веселиновић – 178
The Times – 29 Вестлејк Џон (Westlake John),
Бојлс Томас Гибсон (Bowles Thomas британски политичар, професор –
Gibson), британски новинар и 116, 117
политичар – 77 Вивијан Херберт (Vivian Herbert),
Бонд Едвард (Bond Edward), бри британски путописац и новинар –
тански политичар – 76 10, 33-36, 145
Bonham Sir George Bart, британски Викторија, британска царица – 83
дипломата – 91 Вилар, новинар – 111
Бошњак, псеудоним члана Маке Вилијамс Харолд (Williams Harold),
донског комитета – 131 британски професор – 8, 48
Брајс Џејмс (Bryce James), британски Villari Luigi, историчар, дипломата – 8
државник, политичар и дипломата – Вилсон Вудро (Wilson Thomas
64, 65, 78, 84, 101, 106, 111, 112, 114 Woodrow), амерички председник – 36
Бранков – 177 Виндхем Џорџ Хјуџ (Wyndham
Бреилсфолд Хенри Ноел (Brailsford George Huge), британски дипломата
Henry Noel), британски новинар – – 28, 29
8, 10, 40-46, 87, 94, 101, 103, 114, Вите Сергеј Ј., руски гроф, министар
125, 127, 128,145, 146, 191, 192, 197 финансија, председник владе – 97
Британци – 104 Власи – 41, 46, 128, 152
Бриџ Френсис Рој (Bridge Francis Војводић Михаило –7, 11, 16, 17,19-22,
Roy) – 10, 123 64, 77, 174, 180, 181, 192, 202
Волтер Сакмиз, свештеник Англи Греј Едвард (Grey Sir Edward, 3rd
канске цркве – 107 Baronet), британски министар
ВујићМихајло, председник владе – 183 спољних послова – 9, 10, 49-52, 60
Вуловић, капетан – 140 62, 70, 71, 75, 77, 78, 93, 117, 118,
Вучинић Вејн (Vucinich Wayne) – 130, 133, 138, 141, 143, 144, 150
185, 195, 196 152, 157-159, 163-168, 170
Грејвс Роберт Виндхем (Graves
Галати Стефан Фишер (Galati S. Robert Wyndham), британски ди
Fisher) – 187 пломата – 101, 104, 130
Гебен фон, немачки официр – 90 Грејвс Филип Персивал (Graves
Георгов, професор – 109 Philip Perceval), британски но
Gersin – 178 винар – 8, 101, 168, 199
Гибсон Џон Монро (Gibson John Гренвил Џорџ (Granville George
Monro), свештеник презбетеријанске Leveson-Gower), британски министар
цркве – 109, 112 спољних послова – 167
Гирс Александар А., дипломата, Гринвуд Џорџ (Greenwood George),
руски конзул у Солуну, руски посла британски политичар – 72
ник и опуномоћени министар на Груев Дамјан, бугарски револу
Цетињу – 23 ционар – 187, 188, 193
Гледстон Вилијем (Gladstone William), Грујић Сава, генерал, политичар,
британски државник и политичар, дипломата, министар, председник
председник владе – 30, 58, 92, 101 владе - 195
Гледстон Херберт Џон (Gladstone Грујић Славко, дипломата – 119,
Herbert John), син Вињема Гледстона, 141, 142, 149
британски политичар, председник Грци – 15, 32, 36, 38, 40, 41, 43-46,
владе, министар унутрашњих по 53, 151, 152, 159, 160, 173, 174,
слова – 101, 102, 157 177, 178, 199, 206, 207
Глем – 29, 30 Гунарис Васил (Gounaris Basil G.)
Глени Миша – 11, 173 – 8, 174, 178
Гођевац Милорад, лекар, нацио Гуч Пебоди Џорџ (Gooch George
нални радник – 134 Peabody), британски историчар –
Гођевац, браћа, индустријалци – 139 52, 62
Голуховски Агенор (Goluchowski
Agenor, гроф, аустро-угарски мини Давидовић Љуба, министар просвете,
стар спољних послова – 22, 122 председник владе – 140, 183
Goodman D. O. – 8 Дарам Мери (Durham Mary Edith),
Гопчевић Спиридон, историчар, антрополог, писац – 103, 114
астроном, писац – 178 Дејвидсон Рандал (Davidson Randall
Гошен Едвард (Goshen Edward), Thomas), кантерберијски архиепи
британски дипломата – 67, 150 скоп –117
Делијани – 177
Делчев Гоце, бугарски револуцио Ебот Џорџ Фредерик (Abbot George
нар – 81, 187, 189-191 Frederich), британски професор и
Дерби Едвард Стенлеј (Derby путописац – 7, 32, 33, 159, 160
Edwards Stanley), лорд, британски Еванс Артур (Evans Sir Arthur
министар спољних послова, пред Hohn), археолог – 102
седник владе – 27 Едвард VII (Edward VII), бри
Дизраели Бенџамин (Disraeli тански краљ – 52, 93, 168, 169
Benjamin, Earl of Beaconsfield), Екмечић Милорад – 7, 183
британски државник и политичар, Елиот Г. С. М., британски официр
председник владе – 27, 30, 31, 79 – 130
Дикенс Чарлс (Dickens Charles), писац, Елиот Френсис Едмунд (Eliot Sir
уредник листа Daily News – 84 Francis Edmund H.), британски
Дилон Емили Џозеф (Dillon Emile дипломата – 132
Joseph), британски новинар – 94 Елиот Чарлс (Eliot Sir Charles Norton
Дилон Џон (Dillon John), британ Edgecumbe), британски дипломата
ски политичар – 76 – 31
Димитријевић Давид, учитељ, Elton Oliver, британски новинар – 87
национални радник – 136 Енглези – 32, 52, 75, 81, 85, 87
Димитријевић Димитрије, трговац Ерентал Алојз Лекс фон (Aehrenthal
– 139 Alois Lexa von), барон, аустро
Димитријевић Ђорђе, трговац – 139 угарски министар спољних по
Димитријевић Ђорђе, вођа уста слова – 60, 97
ника у Македонији – 132
Доклестић Љубиша – 7, 16 Живановић Живан, професор,
Доналд Џон, британски новинар–87 политичар, министар народне
Донев Јован – 157 привреде и просвете – 195, 196
Драга Обреновић, краљица – 48
Драгашевић Данило, писар гене Заметица Јован – 7, 31, 102
ралног конзулата у Скопљу– 133
Золович – 177
Ђаја Јован, професор, министар Иванић Иван, историчар, публи
унутрашњих дела, дипломата - циста – 178
195, 196 Ивић Алекса, прота – 195
Ђорђевић Владан, лекар, књижевник, Извољски Александар, руски
политичар, министар, председник министар иностраних послова –
владе - 182 52, 97, 158, 165, 168, 169
Ђорђис (de Georgis Pasha), бри
Илиева Александра – 7, 94
тански генерал – 64-66 Инграм Канор, свештеник Англи
Ђурађ Бранковић, псеудоним
канске цркве – 106, 107
Чедомиља Мијатовића – 31 Италијани – 62
Ђурић Драгиша, чиновник – 140
Јамандијевић Наум, рентијер – 195 Kinnaird, лорд, члан Балканског

Јамбајев Михаил – 20, 23 комитета – 102
Јевреји – 41, 46, 153, 173, 178 Ковачевић Љуба, историчар – 28
Јовановић Алекса, дипломата, Корбет Арчибалд Камерон (Corbett
председник владе – 128,129, 183 Archibald Cameron), британски
Јовановић Владимир, економиста, политичар – 63
политичар - 184, 185 Котон Хенри Џон Стедмен (Cotton
Јовановић Ђока, дипломата – 137 Sir Henry John Stedman), посланик у
Јовановић Љубомир, историчар, британском парламенту – 106, 107
професор – 92, 140, 195, 196 Кремер, посланик у британском
Јовановић-Пижон Јован М., парламенту – 106
дипломата – 7, 17, 169 Кренбурн, лорд – 74
Јовановић Слободан – 7, 180, 184 Крсмановић Љуба, трговац – 139
Јовић Голуб, богати Београђанин – 140 Кук Едвард (Cook Edward Tyas),
Јовичић Александар, дипломата – уредника листа Pall Mall Gazette – 31
88, 92, 107-109, 111, 113, 114, 197 Курк В., британски јавни радник,
Јовичић Љуба, професор – 196 посланик у британском парла
Johnstone James, уредник листа менту – 106
Standard – 108 Куцовласи – 204
Каљевић Љубомир, политичар, но

винар, министар и председник Ламсдорф Владимир Николаевич,
владе - 128, 129, 134, 135 руски гроф, министар иностраних
Камбон Пол, француски дипло дела – 22, 122, 184, 185, 202
мата – 132 Lange-Akmund N. – 8
Каравелов Екатерина, удовица Петка Лапчевић Драгиша, политичар,
Каравелова, учитељица – 109, 112 новинар – 196
Каравелов Петко, политичар, бивши Лафан Роберт (Laffan Robert G.
председник бугарске владе – 109 D.), професор – 177
Карађорђевић Ђорђе, принц – 140 Lawson Edward, уредник листа
Карев Никола, бугарски политичар Daily Telegraph – 108
– 81, 82 Levy Joseph Moses, власник листа
Карић Владимир, географ – 15, 17 Daily Telegraph – 108
Кемпбел Банерман Хенри (Campbell Lee Sidney – 102, 124
Bannerman, Henry), председник Lees Stanley, уредник листа
британске владе – 49, 102, 106 Standard – 108
Kennaway John, посланик у бри Ленсдаун Хенри Чарлс Фицморис
танском парламенту, члан Балканског (Lansdowne Henry Charles Keith
комитета – 102 Peety Fitzmaurice), лорд, шеф
Кенчов Васил – 177 Форин офиса – 49, 51, 55, 57, 60,
Килар, новинар – 109 63, 67-69, 75, 77-79, 81, 83, 91, 98,
99, 104, 108, 112, 113, 117, 123-129, посланик у британском парла
131-133, 137, 138, 146, 149, 196, 197 менту – 150
Линч Хенри Бинис Блос (Lyunch Матер В., посланик у британском
Henry Finnis Blosse), британски парламенту – 106
политичар – 61, 76, 152, 153, 155 Маунсел Френсис Ричард (Maunsell
Литон Виктор Булвер (Lytton Victor Francis Richard), британски потпу
Bulwer), лорд, британски политичар ковник – 88-90
и дипломата – 57, 60, 109 Мекдоналд Џон, британски
Ло Хју (Law Hugh Alexander), бри новинар – 190, 191
тански политичар – 78 Мијатовић Чедомиљ, политичар,
Логан, посланик у британском економиста, министар, историчар -
парламенту – 106 27, 28, 30, 31, 148, 149,182, 183, 185
Lodge Sir Oliver, члан Балканског Милан Обреновић, кнез – 27, 28
комитета – 102 Милан Обреновић, краљ – 180
Лозанчев, устаник – 193 Милер Виљем (William Miller),
Лотер Џералд (Lowther Sir Gerald), британски путописац и новинар–32
британски дипломата – 167, 168 Милићевић Михаило, дипломата –
Lloyd Edward, уредник листа The 62, 93, 116, 117, 141-143, 149, 150,
London Daily Chronicle and 153, 155, 160,161, 163, 165, 167
Clerkenwell News – 92 Миловановић Милован, министар
Лојд Џорџ (Lloyd George David), спољних послова – 152
британски министар финансија и Михаило Обреновић, кнез – 178, 195
председник владе – 36 Михаиловић Љубомир М.,
Локок Сидни (Locock Sidney), дипломата – 194, 208
британски дипломата – 28 Михаиловски Стојан, бугарски
револуционар – 187
Монгер Џорџ – 11, 126
Љотић Владимир, дипломата – Monson, британски дипломата – 132
119, 206, 207 Монтигл, лорд – 109
Морис Луис, посланик у
британском парламенту – 106
Македонци – 30, 37, 43, 44, 55, Morley John, уредник листа Pall
136, 138, 140, 155, 191 Mall Gazette – 30, 31
Маринковић, Србин из Старе Mudford William, уредник листа
Србије – 28 Standard – 108
Маринковић Павле, дипломата, Мун Едвард (Moon Edward Robert
министар – 182, 183 Pacy), британски политичар – 65
Марковић М., дипломата – 194 Мур Виљем А. (Moore William A.),
Mason D. M. – 8 члан Балканског комитета – 116
Мастерман Чарлс Фредерик (Ma Мусурус паша, турски дипломата –
sterman Charles Frederick Gurney), 69, 104
Невинсон Хенри (Nevinson Henry Палмерстон Хенри Џон Темпл

Wood), британски новинар – 8, 93, (Palmerston Henry John Temple),
103, 104, 111 лорд, председник британске владе,
Newses George, оснивач листа The министар спољних послова – 30
Westminster Gazette – 159 Пашић Никола, политичар, државник,
Немци – 36, 150 председник српске владе – 93, 113,
Ненадовић Јаков, дипломата – 207 114, 116, 117, 119, 130, 135-137, 140
Ненадовић Љуба, капетан – 140 142, 149, 150, 153, 155, 160, 161,
Никола, грчки принц – 45 163, 165, 167, 195, 202, 203, 205-207
Николаидес – 177 Pearson Arthur C., уредник листа
Николај II Романов, руски цар – 22, Standard – 108
36, 52, 122, 159, 168, 169 Perry D. M. – 8
Николајевић Светозар, политичар, Перси Хенри Џорџ (Percy Henry
министар – 17 Algernou George), лорд – 64-66, 68,
Николић Андра, политичар, мини 75-79, 112
стар - 195 Петар I Карађорђевић, краљ – 146
Николсон Артур (Nicolson Sir Петров Раче, бугарски премијер – 77
Arthur), британски дипломата – 79, Петровић Панта, поручник – 140
158, 165, 168 Peucker – 178
Новаковић Стојан, историчар, по Пешић, мајор – 140
литичар, министар и председник Пироћанац Милан, правник, поли
владе – 7, 11, 17, 19-21, 91, 181, тичар, министар и председник
183,201, 202 владе - 27
Northcliffe, лорд в. Harmsworth Планкет Френсис (Plunkett Sir
Alfred Francis), британски дипломата – 81,
124-128
Њутон Томас Вудхаус (Newton Поповић Димитрије, дипломата – 169
Thomas Wodehouse Legh), британски Поповић Јован, пуковник – 140
дипломата – 52, 53, 55, 57, 58, 60 Попов Чедомир – 11, 77, 81
Поповић Васиљ – 7, 23, 174
О`Конор Николас (O`Conor Sir Потемкин Владимир Петрович,
Nicholas Roderich), британски ди руски дипломата – 51
пломата – 64, 67, 68, 70, 79, 81, 83, Price C. – 8
84, 88, 106, 125-127, 129, 130, 138, Протић Стојан, политичар,
143, 144, 150, 201 председник владе – 183, 195
Обреновић, династија – 185
Одавић Риста, професор, полити Раденић Андрија – 10
чар – 195 Раденковић Богдан, национални
Омер Ружди паша, турски војско радник – 136
вођа – 88 Радовић Френсис (Radovich
Ostreich – 178 Frances A.) – 8, 126
Рајс Арчибалд (Reiss Rudolph Sleigh Arthur B., власник листа
Archibald), професор и публициста Daily Telegraph – 108
– 8, 190 Словени – 44, 173, 174, 177, 178
Рансиман Валтер (Runciman Smith Frederick Greenwood, уредник
Walter), британски министар за листа Pall Mall Gazette – 30
локалну управу – 71 Smith George, уредник листа Pall
Растовић Александар – 19, 22, 158 Mall Gazette – 30
Рафаиловић Живадин, официр, Солзбери (Robert Cecil Salisbury),
национални радник – 134-136 лорд, председник британске владе
Ренан Ернест, професор – 94 – 27, 88
Rintoul Robert Stephen, оснивач Спасић Никола, трговац, добро
листа The Spectator – 84 твор – 139
Рис Џон Дејвид (Rees John David), Спенсер Џон (Spencer John), лорд,
британски политичар – 71 британски политичар – 57-59
Ристић Јован, историчар, државник, Срби – 10, 15, 20, 28-30, 32, 33, 38,
политичар, министар – 27 40, 41, 43, 44, 46, 48, 53, 91, 92, 133
Ристић Михаило Г., дипломата, 136, 138, 141-143, 146, 149, 152,
национални радник – 10, 20, 90, 159, 160, 173, 174, 177, 178, 184,
133-136, 193, 194, 201, 203, 204 185, 187, 196, 199, 202, 204-208
Rosebery Archibald Philip Primrose, Срећковић Панта, професор, поли
лорд, британски министар спољних тичар – 28
послова – 29 Стамболијски – 48
Руварац Иларион – 28 Стамболов Стефан, председник
Румуни – 36 бугарског Собрања – 31, 33
Руси – 19, 36, 62, 169 Станмор, лорд, посланик у
британском парламенту – 101, 106
Салмон, мајор – 104 Статишанин М. С., професор – 140
Самарџијев Божидар – 51, 79, 103, Stead William T., уредника листа
104, 132, 169 Pall Mall Gazette – 30, 31
Сандерсон Томас (Sanderson Thomas Стед Алфред (Stead Alfred), бри
Henry Sir), британски државник – 151 тански публициста – 92, 93
Сарафов Борис, бугарски револу Стефановић Никола, генерал – 140
ционар – 190 , 191, 193 Steward J. – 101
Setton-Watson R. W. – 81 Стивенсон Френсис Сејмур, предсе
Силогос – 177 дник Друштва Бајрон – 30, 65
Симић Ђорђе С., политичар, ди Stojković Мomir – 20-22, 64, 121
пломата, министар, председник 124, 126
владе - 182 Столипин Петар Аркадијевич,
Симић Јеврем, студент – 195 председник руске владе – 168
Симић Стеван, политичар – 136, 195 Страчеј, уредник листа The Spectator
Симић Светислав – 7, 11, 181 – 84
Скот (Scott S. P.), уредник листа Фердинанд, аустријски принц –

Manchester Guardian – 87 46, 146
Ферхолм, британски пуковник – 60
Talbot J. G., посланик у британском Фирмилијан, српски архимандрит
парламенту, члан Балканског коми – 182
тета – 102 Fisher Galati Stephen – 8
Таунсенд (Townsend Meredith), Фицморис Едмонд (Fitzmaurice
уредник листа The Spectator – 84 Edmond George Petty), лорд, бри
Taylor John Edward, оснивач листа тански политичар и државник – 61,
Manchester Guardian – 87 101, 117, 142, 149
Taylor Junior John Edward, уредник Фицморис Џералд Хенри (Fitzmaurice
листа Manchester Guardian – 87 Gerald Henry), британски дипломата
Темперлеј Харолд (Temperley Harold) – 151, 152
– 52, 126 Форгач Јанош (Forgach von Ghymes
Терзић Славенко – 7, 11, 16, 174, 181 und Gacs), гроф, аустријски дипло
Тесиџер Вилфред Гилберт (Thesiger мата – 143
Wilfred Gilbert), британски дипло Форстер Џон (Forster John),
мата – 90, 91, 93, 98, 99, 131, 132, уредник листа Daily News – 84
137, 138, 149, 196, 197 Foster Sir Walter, посланик у бри
Тефик паша (Tewfik Pasha), турски танском парламенту, члан Балканског
министар унутрашњих послова – комитета – 102
70, 129 Франасовић Драгутин, генерал,
Тирели Вилијам (Tyrelly William ађутант кнеза Милана, министар
George), британски дипломата – 28, 29
151, 152 Франц Јозеф, аустријски цар – 22,
Тодоровски Глигор – 124, 125 122, 159
Томсон Елеонора, британски путо Французи – 62, 132, 153
писац – 103, 111 Фрејзер Џон Фостер (Fraseer John
Тончев, генерал – 132, 190 Foster), британски новинар – 10,
Трифуновић, мајор – 140 36, 37, 90
Турци – 19, 28, 36-38, 40, 41, 44,45, Fry Edward, посланик у британ
50, 55, 72, 74, 85, 90, 91, 98, 111, ском парламенту, члан Балканског
113, 114, 127, 131, 133, 136, 148 комитета – 102
150, 167, 168, 178, 185, 187, 191,
192, 197, 199, 205, 207 Хамилтон А., британски новинар–87
Harben M. A. – 8
Ћеловић Лука, трговац, национални Харвеј Х. П., британски дипломата
радник – 139 – 130
Харди Џорџ Александер (Hardy
Фарер, лорд, посланик у британ George Alexander), британски поли
ском парламенту – 106 тичар – 61
Хардинг Чарлс (Hardinge Sir Walter John, оснивач листа The
Charles Penshurst)– 52, 67, 141, 142, Times – 29
161, 163, 168 Walter John II, син John Walter-а,
Harmsworth Alfred, каснији Norhcliffe, власник листа The Times – 29
оснивач листа Daily Mail, власник Watson Seton – 8
листа The Times – 29, 87 Westlake John, професор, посланик
Хатон (Hutton Holt Richard), уред у британском парламенту, члан
ник листа The Spectator – 84 Балканског комитета – 102
Хејлс Алфред (Hales Alfred Green
wood), британски новинар – 87
Хилми Паша в. Хусеин Хилми Паша
Христиан Б., хуманитарни радник
– 104
Христић Јован Ф., дипломата – 89,
193, 194, 201
Христић Никола, политичар,
министар и председник владе - 27
Хусеин Хилми Паша (Husein Hilmi
Pasha), турски државник и дипло
мата, министар унутрашњих послова
– 58, 64, 65, 67, 74, 122, 136, 153,
154, 169, 205
Цвијић Јован – 7, 15, 175

Цинцар-Марковић Димитрије, ге
нерал, председник владе - 184
Crampton Richard – 8, 48
Crozier C. P., британски новинар–87
Цоков, бугарски дипломата – 97, 98
Черлицки Евжен Лазаревић,

авантуриста – 114
Чолак-Антић Б., дипломата – 193
Чубрановић Павле, професор – 196
Џејмс Лајонел, британски новинар–48

Џорџ V (George V), британски
краљ – 36
Шевил Фердинанд (Schevill Ferdi

nand) – 8, 33, 167, 174
ГЕОГРАФСКИ РЕГИСТАР
Адријанопољ в. Једрене Битољски вилајет – 8, 15-17, 19,

Адријанопољски вилајет в. 21, 22, 41, 63, 64, 81, 88, 89, 93, 94,
Јањински (Адријанопољски) вилајет 104, 115, 125, 132, 152, 158, 159,
Азија – 173 173, 174, 177, 178, 181, 190, 193,
Албанија – 30, 36, 40, 46, 114, 115, 194, 197, 199, 203, 204
128, 197 Битољски пашалук – 193
Асам, индијска провинција – 106 Битољски санџак – 17, 66
Атина – 45, 46, 89, 107, 144, 159, Блиски исток – 10, 32, 48, 57, 68,
165, 174, 193, 195 75, 83, 92, 93, 101, 168
Аустро-Угарска, Аустрија – 7, 8, 15, 19 Босна – 10, 36, 180
22,27,36,51-53,57,58, 60, 61, 64, 66-68, Босна и Херцеговина – 16, 44, 180
70, 77, 81, 83, 98, 99, 108, 109, 112, 113, Босфор – 37
118, 122-128, 130, 132, 135, 137, 143, Бразил – 28, 143
144, 146, 149, 155, 159, 160,163, 164, Брегалница, река – 184
168, 169,182, 183, 185,201,205, 206 Бугарска – 9, 16, 19, 29-31, 36-38,
Африка – 173 40, 43, 44, 46, 48, 53, 55, 57, 67, 75,
77, 78, 81, 83, 85, 90, 92, 93, 97, 98,
Баварска – 139 109, 112, 115, 119, 123, 129, 131,
Балканско полуострво, Балкан – 15, 132, 138, 140, 142-146, 148, 150,
16, 19, 20, 22, 30, 32, 33, 36-38, 41, 155, 160, 161, 163, 174, 180, 182,
45-47, 49, 50, 52, 64, 77, 83, 85, 87, 185, 187, 190-192, 196, 197,201, 206
92, 97, 98, 101, 102, 107, 114, 124, Бугарска егзархија – 16, 91, 131,
129, 132, 138, 141, 148, 149, 155, 178, 190, 191, 199, 205
158, 162, 168, 170, 174, 185, 196, 201 Будимпешта – 89, 118, 141-143,
Беласица, река – 15 167, 208
Белгија – 206 Бујановац – 204
Белфаст – 106 Букурешт – 27, 133, 183
Бенгал – 57, 107 Бургас – 97
Београд – 17, 20, 27, 28, 44, 64, 90,
107, 131, 133, 134, 137-139, 143, Вајенстефан – 139
144, 146, 149, 152, 159, 161, 165, Ваљево – 134
169, 180, 184, 187, 193-197 Вардар, Вардарска долина – 15,
Берлин – 19, 31, 93, 138, 167, 184, 195 136, 180, 184
Беч – 19-21, 27, 40, 46, 51, 61, 70, Вардарска Македонија – 15
107, 122, 124, 125, 127, 133, 134, Варна – 97
153, 157, 169, 195 Вашингтон – 167
Бирмингем – 102 Велес – 81, 136
Битољ – 17, 36, 41, 46, 66, 72, 74, Велешка каза – 204
90, 93, 104, 105, 111, 128,129, 133, Велика Британија – 7, 9, 27-29, 31,
152, 178, 181, 193, 196,197,206, 207 37, 38, 46, 49, 51, 57, 62, 66, 67, 69,
79, 81, 83, 84, 87, 88, 94, 101, 103, Европа – 32, 37, 45, 49, 53, 55, 60,
106-109, 111, 112, 116-118, 122-124, 79, 91, 93, 107, 111, 113, 114, 127,
126, 129-131, 133, 141, 144, 145, 128,146, 148, 173, 191, 197
148, 152, 157, 158, 163-165, 168, Егејска Македонија – 15
202, 207 Егејско море – 37,40, 51, 169
Велико Градиште – 195 Египат – 41
Велс – 32 Едеса – 174
Виндзор – 117 Единбург – 36, 41
Виница – 192 Егејско море – 15
Винчестер – 117 Енглеска – 57, 61, 62, 79, 85, 109,
Воден – 74 114, 117, 118, 124, 143, 148, 150,
Ворчестер – 106 155, 161, 163, 164, 167, 168
Врање – 99, 134, 136, 140 Етиопија – 90
Врањска бања – 134
Живковци – 195
Галипоље – 128
Гетинген – 102 Запад – 32
Глазгов – 41, 106 Злетово – 136
Гњилане – 136
Гостивар – 137 Индија–27,32, 51, 57,71, 93, 101, 106
Гостиварска каза – 204 Индијски океан – 51
Грчка – 9, 16, 30, 32, 36, 37, 45, 46, Ирска – 46, 62, 101, 106
67, 115, 131, 138, 149, 160, 161, Исток – 32, 126
163, 182, 206 Источна Румелија – 158
Италија – 36, 66, 67, 109, 132, 205
Даблин – 38, 46, 76, 94
Далеки исток – 19, 68, 185 Јадранско море – 40
Далмација – 40 Јањина – 128
Дарам – 102
Јањински (Адријанопољски) вила
Дарданеле – 123 јет – 115, 128, 197
Дармштат – 149 Јапан – 92, 124
Дебар– 81, 104, 178
Једрене – 60, 93, 129, 197
Девол, река – 15 Једренски вилајет – 60, 115, 197
Добруџа – 48 Јена – 93, 195
Довлен – 66 Јоркшир – 41
Драма – 66
Јужна Аустралија – 103
Драмски санџак – 66, 153
Јужноафричка Унија – 102
Дрим – 174
Дубровник – 195 Кавала – 48, 66, 93
Дунав – 60
Калемегдан – 195
Кантербери – 107 Ливерпул – 30, 48, 102

Караџов, село – 74 Лидс – 199
Касторија –41, 45, 46, 104, 174, 176 Лондон – 19, 27, 33, 38, 41, 46, 50
Качаник – 206 52, 61-63, 69, 70, 72, 77, 85, 88, 92,
Кембриџ – 32, 57, 58, 61, 62, 72, 85, 97, 99, 101, 104, 106, 107, 109, 112,
103, 116, 150 114, 115, 123, 128, 130, 132, 133,
Кентербери – 84, 117 138, 143, 149, 150, 152, 155, 157,
Кијев – 28 165, 167, 168, 184, 197, 207
Кина – 83, 94 Лоствајтл – 116
Кичево, кичевска област – 81, 91,
137, 142, 205 Љиг – 195
Клисура – 88
Кносос – 102 Македонија – passim
Књажевац – 134 Манџурија – 57
Кожух, планина – 15 Мелник – 46
Конго – 90 Места, река – 15, 174
Копенхаген – 149 Минхен – 27, 107
Косово – 43, 184 Мионица – 135
Косовски вилајет – 15, 16, 21, 22, Мирфилд – 41
33, 64, 72, 89, 115, 134, 135, 141, Мирцштег –64, 72, 155, 157, 159,201
152, 158, 177, 178, 182, 197, 203-206 Митилена, острво – 67
Костолац – 139 Монтреал – 109
Костур – 89, 104, 193 Моравско-вардарска долина – 16, 50
Кочанска каза – 204 Москва – 109
Крагујевац – 28, 195, 196 Мравињац – 195
Кратово – 184, 206
Кратовска каза – 204 Немачка – 51, 66, 67, 89, 90, 93,
Крива Паланка – 136 151, 161, 163, 168, 169
Кривопаланачка каза – 204 Нереч, планина – 15
Крит – 45, 94, 102, 132 Никодим – 204
Крушево – 81, 88-90, 129, 193, 194 Ниџе, планина – 15
Крчмари – 28 Ниш – 28, 134, 139, 185, 195
Куклиш, село – 74 Нови Пазар – 51, 206
Куманово – 135, 137, 138, 206 Новопазарски санџак – 64
Кумановска каза – 204, 208
Оксфорд – 27, 30, 93, 101, 102, 106,
Лајпциг – 27, 94 117, 151, 157, 165
Лајчестер – 93
Олимп – 45
Левант – 101 Осоговска планина – 15
Лерина – 89 Охрид – 43, 46, 66, 104
Лесковац – 196 Охридско језеро – 15
Паланка – 206 155, 159-161, 163, 164, 167-169,182,

Панчево – 139 184, 185, 192, 201, 202, 205
Париз – 48, 52, 83, 107, 109, 111, Рушчук – 109
112, 124, 133, 151, 169, 182
Пекинг – 83, 167 Самоков – 97
Пелеш – 15 Санкт Петербург в. Петроград
Персијски залив – 51 Сантјаго – 167
Петербург в. Петроград Серез – 46, 66, 174, 190
Петроград – 19-21, 29, 50-52, 63, Серски санџак – 66, 153
83, 89, 90, 94, 125, 127, 134, 135, Сједињене Америчке Државе
138, 158, 165, 168, 169 (САД) – 36, 106, 150, 157
Пећ – 131, 206 Сјеница – 206
Пешта – 169; в. и Будимпешта Скадар – 93, 128, 131
Пиринска Македонија – 15 Скадарски вилајет – 115, 197
Пирот – 48, 195 Скопље – 17, 18, 33, 41, 46, 67, 88,
Пловдив – 109 131, 133, 135, 136, 141, 152, 173,
Пљевља – 206 181, 182, 193, 201-203, 206-208
Повардарје – 17 Скопска каза – 204
Пореч – 91, 205 Скопска епархија – 17
Преспанско језеро – 15 Скопска област – 15
Прешевска каза – 204 Скопска Црна Гора – 16, 137, 174
Призрен – 131, 136, 206 Скопси вилајет – 125
Прилеп– 66, 137, 205 Скопски санџак – 16, 141
Приштина – 135, 206, 208 Сливница – 17
Смирна – 45
Смол, село – 78
Солун – 15, 17, 23, 36, 37, 41, 46,
Рашко-призренска епархија – 17 51, 60, 64, 66, 72, 74, 78, 88, 89, 98,
Ревал – 8, 52, 133, 158, 167-169 101, 130, 131, 143, 153, 173, 181,
Ремс – 114 187, 190, 192, 197, 198, 206, 207
Ресeн – 104 Солунски вилајет – 8, 15-17, 21, 22,
Рила, манастир – 97 36, 78, 81, 89, 93, 115, 125, 140, 153,
Рим – 19, 107, 133, 149, 151 158, 173, 174, 177, 178, 181, 193,
Рио де Жанеиро – 138 194, 197, 203
Рочестер – 57, 109, 117 Солунски залив – 174
Румелијски вилајет – 21, 122 Солунски санџак – 66, 153
Румунија – 30, 37, 46, 92, 93, 115 Софија – 19, 37,40, 44, 46, 53, 132,
Русија – 7, 8, 15, 19-23, 29, 32, 36, 143, 144, 149, 159, 163, 165, 167,
51-53, 57, 58, 60, 64, 66-68, 70, 77, 169, 182, 183, 191, 195
79, 81, 83, 94, 98, 99, 108, 109, 112, Србија – 7, 9, 10, 15-17, 19, 20, 28
113, 118, 121-128,130, 132, 146, 149, 30, 33, 36, 37, 43, 44, 46, 48, 67, 77,
78, 92, 93, 98, 99, 113, 115, 123, 131, Хаг – 106, 116
133, 135, 137, 138, 140-144, 146, Халкидики – 45
148, 152, 160, 161, 163, 178, 180 Харков – 94
182, 184, 185, 187, 192, 193, 195, Херефорд – 102
196, 201, 203, 206-208
Средњи исток – 101, 168
Стара Србија – 16, 17, 20, 21, 23, Цариград – 28, 36, 45, 50, 67, 68,
28, 91, 93, 115, 134, 137-140, 143, 83, 88, 89, 93, 101, 115, 116, 123,
149, 174, 178, 180-183, 196, 197, 128-130, 133-135, 138, 142, 143,
201, 205, 206 149, 151, 153, 155, 159, 161, 167,
Стокхолм – 124 169, 193-195, 201, 207
Струма, река – 15 Цариградска патријаршија – 178
Струмица – 178 Цетиње – 23
Струмица, река – 15 Цирих – 27
Црна Гора – 15, 38, 46, 182
Црно море – 40
Тангер – 167
Тарант – 90
Тетово – 137 Челопек, вис – 137
Техеран – 167 Чикаго – 109, 174
Токијо – 124, 149, 167
Торонто – 109
Тракија – 115, 128, 197 Шабац – 89
Тракија, западна – 48 Шар планина – 15-17, 174
Требиње – 139 Шкотска – 109
Трст– 169 Шпанија – 167
Турска – 9, 15, 16, 19-23, 32, 36, 37, Штип – 184
40, 45, 49-51, 53, 57, 58, 61, 63, 67, Штипска каза – 204
69, 70, 74, 75, 77, 79, 83-85, 90, 93,
97, 101, 111-113, 117, 119, 121-127,
133, 135, 136, 138, 140, 144, 149,
151, 152, 155, 158-160, 163, 164,
167, 173, 174, 178, 181, 182, 185,
193, 194, 196, 201, 202, 206
Фестос – 102
Француска – 40, 41, 66, 67, 126,
132, 168, 206
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ

1903-1908. ГОДИНЕ
Izdava~
Istorijski institut Beograd
Za izdava~a
dr Sr|an Rudi},
direktor Istorijskog instituta
Lektura
Melita @ivkovi}
Registri
Slavica Merenik
Sekretar Redakcionog odbora

Sne`ana Risti}
Priprema za {tampu
Slobodan Simi}
[tampa
^igoja {tampa
Studentski trg 13, Beograd
e-mail: office@chigoja.com
Tira`
500 primeraka
ISBN 978-86-7743-088-7

Velika Britanija I Makedonsko Pitanje 19 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Velika Britanija I Makedonsko Pitanje 19 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

АЛЕКСАНДАР РАСТОВИЋ

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ

GREAT BRITAIN AND

Srđan Rudić, Ph.D.

Драгољуб Живојиновић, дописни члан САНУ

Objavqivawe ove kwige finansijski je pomoglo

MINISTARSTVO ZA NAUKU I TEHNOLO[KI RAZVOJ

Књига настала као резултат рада на пројекту

БРИТАНСКИ ПОГЛЕДИ НА МАКЕДОНИЈУ

МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ У БРИТАНСКОМ ПАРЛАМЕНТУ

ЕНГЛЕСКА ЈАВНОСТ О МАКЕДОНСКОМ УСТАНКУ 81

БАЛКАНСКИ КОМИТЕТ О МАКЕДОНИЈИ 101

МИРЦШТЕШКИ ПРОГРАМ 121

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА ПРЕМА СРПСКИМ АКЦИЈАМА

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА О СТАЊУ У МАКЕДОНИЈИ

РЕФОРМСКИ ПАКЕТ ЕДВАРДА ГРЕЈА

СРПСКИ ПОГЛЕДИ НА МАКЕДОНИЈУ ДО 1903. 173

НАСТАНАК УСТАНИЧКИХ ЧЕТА 187

РЕАКЦИЈЕ СРБИЈЕ НА ИЗБИЈАЊЕ УСТАНКА 193

СРБИЈА И РЕФОРМЕ У МАКЕДОНИЈИ 201

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА 213

СПИСАК СКРАЋЕНИЦА 231

Ова студија1 разматра Македонско питање у периоду од 1903. до

1 Монографија је настала као резултат истраживања на пројекту Министарства за науку

1908, у српској али и у македонској историографији. Најзначајнији су: Х. Андонов

У временском погледу књигу смо омеђили на раздобље од 1903.

револуција која је разбудила наду европских сила да ће Турска коначно

Македонију у поменутом периоду, однос према устанку, реформама,

Мише Гленија, Balkan 1804-1999, Џорџа Монгера, Тhe End of Isolation.

МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ ИЗМЕЂУ 1878. И 1903. ГОДИНЕ

Македонско питање4 јавило се са избијањем Источне кризе 1875

4 Македонија (Вардарска, Пиринска, Егејска) је географски простор у јужном делу

важна не само у смислу порекла и припадности њених житеља већ и

9 Исти, Владимир Карић, српски конзул у Скопљу (1889-1892), Вардарски зборник 1,

Београд 1999, 3, Исти, Путовање Михаила Г. Ристића по Старој Србији и Македонији

вљала је кичму Србије, њену осовину.14 Једна од најдалекосежнијих одлука

организација). Као пандан тој тајној организацији у Софији је годину

Србија поштује интегритет Турске. Сматрао је да се само одржавањем

јавних радова у својим европским вилајетима. Као и раније прокла

подносе акта и молбе турским властима на свом језику, сразмерна

новништво поново остављено на милост и немилост турских власти.37

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА О МАКЕДОНИЈИ

Питања око ситуације у Македонији и њеној припадности била

Упозоравао је Србију да у случају упада њених трупа у Македонију не

богословију и Духовну академију у Кијеву. По повратку у Београд постављен је 1859. за

Велика Британија је такође била веома добро информисана о

главни уредник 16. фебруара 1885. као одговор на захвалност Стефана

Тих година Македонију је посетио и историчар Вилијам Милер61

Бугара и да је то постала скоро нормална појава. Међутим, та мржња је

периоду управо актуелне на том простору. Седиште разбојништва на

ослободи турске власти да би је искористили за заузеће Босфора.

истиче да је велики проблем у томе што половину становништва

пре хиљаду година био један од највећих на свету и који је победио

Бреилсфорд.88 Његова књига Масеdonia: Its Races and their Future је

Бугара и Грка. Кључно питање односно дилему да ли су Македонци

као што су Мелник, Серес и Касторија, док је северни део Касторије и

истрајном и штедљивом расом. По мишљењу професора Харолда

У британском парламенту се о Македонији и македонском питању

годинама деловања био изразито бугарофилски оријентисан, или је

Индији, најважној британској колонији, односно Индијском океану и

В. Потемкин, Историја дипломатије 2, Београд 1949, 165.

Александар Извољски током разговора са Чарлсом Хардингом у Ревалу

онемогућили потребно је да се постигне директан договор са бугарском