UDC 93/94 ISNN 0350–0802

INSTITUTE OF HISTORY

HISTORICAL REVIEW
Vol. LXVII
(2018)

Editorial board

Mihailo Vojvodić, Biljana Vučetić, Neven Isailović, Jovanka Kalić,

Tatjana Katić, Angeliki Konstantakopoulou (Greece), Giuseppe Motta
(Italy), Konstantin Nikiforov (Russia), Ana Stolić, Ilija Todev (Bulgaria),
Lubomíra Havlíková (Czech Republic)

Editor-in-chief

Srđan Rudić, Ph.D.

Director of the Institute of History

BELGRADE
2018
УДК 93/94 ISNN 0350–0802

ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС
Књ. LXVII
(2018)

Редакциони одбор

Михаило Војводић, Биљана Вучетић, Невен Исаиловић, Јованка Калић,

Татјана Катић, Ангелики Константакопулу (Грчка), Ђузепе Мота
(Италија), Константин Никофоров (Русија), Ана Столић, Илија Тодев
(Бугарска), Љубомира Хавликова (Чешка)

Одговорни уредник

др Срђан Рудић
директор Историјског института

БЕОГРАД
2018
 Прикази

земљорадничких приноса, у знатној мери и привредног развоја у

целини. Анализе техника очувања плодности повезане су са педолошким
карактеристикама земље, процесом дефорестације, преласка са сточарства
на земљорадњу и општим карактеристикама српске привреде и тиме је
показано како су изостали радикалнији помаци у начину пољопривредне
производње и како се десило да демографски притисак, који је довео
до повећања производње хране, није довео и до усавршавања аграрних
техника и интензивније земљорадње.
Иако су у овој књизи наличја модернизације сагледана из три
различите перспективе, она чини једну функционалну и компатибилну
целину не само тематским обухватом, већ и дубином истраживачког
захвата, увидом у повезаност процеса који су били карактеристични
за Кнежевину/Краљевину Србију, савременим и иновативним
интерпретацијама, али и са становишта историографске анализе. Додатни
квалитет овој књизи даје јасан увид сва три аутора у то које развојне
политике држава јесте, а које није примењивала у областима које су
истражили и шта је опструирало њене развојне политике, а иновативне
интерпретације, којима се објашњавају неке особености друштвеног,
политичког и привредног развоја Србије крајем 19, па и током 20. века,
још једна су препорука за коришћење овог дела.

Бојана Миљковић Катић

Živko Andrijašević,
Crnogorska ideologija 1860–1918,
Državni arhiv Crne Gore,
Cetinje 2017, 922 str.

Препознат као један од најпродуктивнијих и најтемељнијих

истраживача црногорске прошлости, редовни професор Универзитета
Црне Горе проф. др Живко Андријашевић, јавности је представио још
једно капитално историјско дјело. У издању Државног архива Црне
Горе, објављена је студија Црногорска идеологија 1860–1918. у којој се
овај аутор суочава с једним од најконтроверзнијих и најзахтијевнијих
истраживачких проблема црногорске историографије.
Однос према националном идентитету Црногораца дуго времена
је био изван фокуса критичке историографије да би посљедњих деценија
ова тема постала врло фреквентна, наручито у дискурсу „истраживача“
који су овом темом покушавали да нађу упориште у својим актуелним

391
Прикази

политичким ставовима. Из тог разлога црногорска научна заједница

до појаве ове студије није имала референтно научно дјело које ће
проблематизовати најважнија питања црногорског идентитета, изворишта
основних идентитетских политика и њихову еволуцију. Додатна
околност која ограничава истраживање политичких идеја и идеологија
је сама методологија и приступ научном проблему. Као што сâм аутор
наводи у предговору, задатак историчара пред оваквим проблемом није
утврђивање истине о релевантним појавама и процесима већ утврђивање
истине о мишљењу и увјерењу као кључној категорији сваке идеологије.
Умјесто откривања онога што се догодило, истраживач треба да трага
за мишљењем и увјерењем на основу кога се формирала свијест о
одређеном питању. Прецизно дефинисање методологије научног рада
и приступ критици историјских извора већ на првом кораку разликује
ову студију од већине претходних које су пледирале да дају одговоре
на ово веома значајно питање. Суочен са чињеницом да у црногорској
историографији не постоје радови који се на озбиљан и научан начин
баве питањем политичких идеја и идеологија, аутор је био принуђен
да дефинише сопствени методолошки оквир у који је смјестио цијелу
истраживачку тему. Основне карактеристике тог приступа су широк и
свеобухватан приступ историјским изворима, детаљна анализа свих
сегмената црногорског друштва, навођење огромног броја извора за
сваку изнесену тврдњу, једноставан исказ и, коначно, увјерење да као
истраживач овог проблема не треба да нуди коначне одговоре већ само
оквир за даљу проблематизацију појединих сегмената проблема. Како и
сам аутор примјећује, једино на тим принципима и научним основама
могуће је утврдити изворишта политичких вјеровања, њихов карактер,
културне обрасце и коначно различита идентитетска питања.
Истраживачка тема којом се бави Андријашевић фокусирана је на
државну идеологију у вријеме владавине Николе I Петровића или, како
је сам аутор назива, питањем Црногорске идеологије. Иако у временском
ограничавању теме полази од прве године владавине књаза Николе
аутор питање Црногорске идеологије посматра много раније, од почетка
18. вијека када по њему можемо пронаћи и прве елементе политичког
програма који ће се касније препознавати под термином Црногорска
идеологија. Тематски, студија је подјељена у три поглавља од којих свако
обрађује специфичан период важан за разумијевање теме. То су поглавље
„Завршница херојског доба“, у ком се обрађују догађаји и процеси од
доласка књаза Николе на власт до Берлинског конгреса. Слиједи поглавље
„Од краја херојског доба до почетка уставности“, у коме се анализира
период од 1878. до 1905. године и, коначно, посљедње поглавље, у коме

392
 Прикази

се обрађује период од 1905. до 1918. године насловљено „Од почетка

уставности до краја државне независности“.
Основна карактеристика методолошког приступа у овој студији
је невјероватна ширина истраживања и обим историјских извора који
аутор користи. Скоро да нема ниједног сегмента друштвеног, политичког,
економског или културног живота Црне Горе који аутор не анализира
у покушају да дефинише основне хипотезе истраживачког проблема.
Темељном анализом свих унутрашњих и вањскополитичких околности
аутор прецизно детектује све неуралгичне тачке црногорског друштва
тражећи у њима извор или исходиште одређених процеса. На безброј
примјера из различитих сегмената друштвеног живота у континуитету
се прати еволуција црногорског друштва и јасно означавају сви сегменти
који пресудно утичу на процесе везане за Црногорску идеологију. Као
посебне, треба издвојити анализе које се односе на обећања политичких
структура о стварању Нове Црне Горе која је требало да буде формирана
након Берлинског конгреса и окончања Херојског доба (1860–1878). Осим
свих промјена са којим је било суочено тадашње црногорско друштво,
у овом сегменту студије потпуно се јасно препознаје неспособност
црногорске политичке и владајуће елите да након деценија ратних сукоба
испуни обећања и очекивања становништва и у периоду мира рјеши
основна, егзистенцијална питања црногорског друштва. На бројним
примјерима аутор указује на неспремност црногорске власти да се суочи
с овим изазовом и на тај начин јасно упућује на нефункционалност и
неприлагођеност владајућих елита изазовима који су се постављали пред
црногорско друштво. Кроз различите сегменте функционисања црногорске
државе аутор указује на неприпремљеност црногорског друштва да у миру
рјешава нагомилане проблеме који ће с временом почети да генеришу
различите облике незадовољства. Власт коју персонификују књаз Никола
и политичко-племенска елита окупљена око њега није створила простор за
развој слободне економије, трговине и занатства као предуслов за развој
осталих друштвених структура. Књаз је формално и суштински био
носилац свих процеса, због чега се у цјелом друштву стварала атмосфера
апатије и затворености у којој је била искључена свака могућност
друштвено-политичког активизма. Све ове друштвене, политичке и
економске процесе аутор је детаљно појаснио и на тај начин створио
изванредну основу за разумијевање процеса који ће услиједити након
Берлинског конгреса. Питање Црногорске идеологије Андријашевић
проблематизује од митрополита Данила Петровића, који је по његовом
мишљењу био творац првог црногорског државног програма. Основне
идеје тог програма биће тезе о: самосталности Црне Горе од османске

393
Прикази

власти, предводничка улога Црне Горе у антиосманском покрету на

Балкану, формирање „слободне кнежевине“ под заштитом руског цара
и дефинисање „историјских територија“ Црне Горе. Политичке идеје
које је први уобличио митрополит Данило постаће основа свих будућих
државних програма у Црној Гори. Аутор у континуитету, прецизно и
хронолошки, од почетка 18. вијека прати развој црногорског државног
програма. Запажа да је креатор најважнијих садржаја те идеологије
био митрополит Василије а да цијела идеологија 1860. године поприма
одлике заокруженог државног пројекта који има пет кључних идеја.
Идеолошки стубови на којима почива концепт Црногорске идеологије
афирмишу се кроз неколико идеја: 1. Црна Гора је дио Српског царства
из 14. вијека; 2. Црна Гора након рушења Српског царства наставља
самосталан живот под влашћу локалних феудалних породица; 3. Црна
Гора под налетом Османског царства не успјева да сачува „историјске
територије“ али задржава самосталност у односу на Османско царство; 4.
У Османском окружењу остаје слободан само дио Црне Горе око Ловћена
у коме након одласка Црнојевића световну власт преузима цетињски
митрополит; 5. Опкољена са свих страна непријатељима, Црна Гора води
„вјековну борбу“ против Османског царства за одбрану независности
и у тој борби остварује величанствене побједе. Коначно 1880. године у
црногорској штампи појављује се серијал текстова којима се дефинише
термин црногорство. Црногорство се представља као низ традиционалних
моралних и ратничких врлина којима се дефинише национални идентитет
становништва у Црној Гори.
Основне политичке идеје и структуру Црногорске идеологије
која се обликовала током 18. и 19. вијека заокружио је у јасан државни
програм књаз Никола. Он је наслијеђени идеолошки антрфиле ставио у
функцију политичког и националног ослобођења и изградио заокружен
систем вјеровања који ће бити прихватљив огромној већини становника
Црне Горе. Централни стуб те идеологије била је идеја о „историјским
територијама Српског царства“ које је требало ослободити и ујединити.
Књаз Никола тврдио је да он има историјски легитимитет да буде
предводник те идеје и да он полаже свако право да у Призрену на
главу стави круну средњовјековних српских царева. Вањскополитичке
околности у првим годинама његове власти давале су му потпуно право за
такве амбиције јер је до 1868. године он био прва звјезда руске политике
на Балкану. Промјене на српском пријестолу и нова динамика односа међу
великим силама промјенили су руски став према црногорском владару.
Након тога почиње маргинализација књаза Николе и инсистирање
Петрограда да политичке, националне и династичке интересе подреди

394
 Прикази

општим интересима православног становништва, односно „Српства“,

како би се то тада дефинисало. Иако свјестан измјењених дипломатских
околности на које је осим руског става утицао и снажан интерес
Аустроугарске монархије, књаз Никола никако није могао савладати
сопствене политичке и династичке мегаломанске амбиције. На његову
жалост, био је потпуно увјерен да ће га историјске околности довести до
коначног циља. У то се уклапа и романтичарска слика о његовој величини
која је формирана кроз процес изградње култа личности. Андријашевић
прецизно препознаје све ове процесе и на бројним примјерима детаљно
описује како се формирао култ књаза Николе као један од важних
идеолошких сегмената државне политике. Идеологизирана представа
о сопственој величини, учинила је да књаз Никола с временом постане
заточеник своје амбиције која ће га на крају коштати и државе и власти.
Парадоксално звучи чињеница на коју подсјећа аутор да је црногорска
власт тек након Крфске декларације почела да редигује сопствене
идеолошке ставове и да их прилагођава реалним и одрживим политичким
рјешењима.
Однос према Српству, прецизније према обнови великог Српског
царства, још од првих година власти централни је мотив државне политике
књаза Николе. Као једина држава која у романтичарском доживљају
историје није пала под власт Османског царства, Црна Гора има, како се то
наводи, историјску улогу предводника свих Срба против османске власти.
Неминовност коначног сукоба с Османским царством и национално
ослобођење Срба свих вјероисповјести на Балканском полуострву тако
постаје централни елемент Црногорске идеологије и политичког програма
књаза Николе. У тај идеолошки оквир, како објашњава аутор, уклапа се и
дефиниција по којој су Црногорци дио српског народа а Црна Гора само
једна од држава/територија на којој живе Срби. У таквом тумачењу није
се препознавала национална особеност Црногораца јер се сматрало да
су они дио српског народа и да ту етнички припадају. У том наративу,
Црна Гора је „вјековима успјевала да очува слободу српског народа и
континуитет српске државне независности“ због чега има обавезу да
своју државну политику усмјери ка ослобођењу и обнови некадашњег
Српског царства. Овај идеолошки наратив ослања се и на Косовски мит,
односно Косовски аманет о ослобођењу поробљене браће српске. Мит
о очувању „велике српске завјетне мисли“ цетињских митрополита да
„подно Ловћена чувају ковчег у коме је посљедњи Црнојевић оставио
искру српске слободе. У овај историјски наратив укључен је и мит о
Црној Гори као јединој српској земљи у којој је очувана слобода након
Косовског боја. С временом, након Берлинског конгреса, развија се и мит

395
Прикази

о Црној Гори као „колијевки Немањића“ који се ослања на неке изворе

о мјесту рођења Стефана Немање. Сваки од ових историјских наратива
аутор прецизно описује наводећи огроман број извора којима објашњава
како се стварао мит о српском карактеру Црне Горе.
Анализирајући основе овог идентитета, Андријашевић се не
задржава само на спољним експресијама и објашњавању његових појавних
облика. Напротив, улази у суштину и даје можда кључно тумачење за
разумијевање такозваног „двојног идентитета“ Црногораца. Примјећује
да је свијест о такозваном „српском националном бићу“ у Црној Гори
функционална и да је имала своју употребну вриједност и да је у њу
вјеровало најмање 90% православног становништва. Како запажа, та
свијест и традиција је била укорјењена и блиска становништву па није
било потребе да се она идеолошки намеће већ само афирмише и потврђује
„научним“, културолошким и етничким ставовима. Овим оригиналним
приступом у тумачењу националног идентитета Црногораца у другој
половини 19. и почетком 20. вијека, Андријашевић руши огроман број
интерпретација националног идентитета Црногораца које извориште
својих „научних ставова“ проналазе у афирмисању или оспоравању тезе
о српском или црногорском карактеру идентитета. Објашњава да свијест
о „српском историјском и националном карактеру Црне Горе“ није била
случајна и да је имала утемељење у стварности. Такву свијест прихватили
су сами становници Црне Горе јер они нијесу имали ништа против тога
да буду „национална елита српског рода“. У црногорском племенском
и аналфабетском друштву, како примјећује аутор, није било снаге да
се супротстави митологизираној слици коју су вјековима афирмисали
црногорски митрополити. У тим представама Црногорци су представљани
као надљуди, национална елита, сиромашан и малобројан народ са
надљудским квалитетима који се херојски одупире Османском царству, чува
слободу и средњовјековни завјет Српске државности. Тешко је очекивати
да би се тадашње становништво могло одрећи овога, како га Андријашевић
назива златног мита о националној посебности. Напротив, он је пријао
Црногорцима и зато су га они безрезервно подржали док су књаз Никола и
елита око њега овај мит користили за реализацију сопствених политичких
и династичких циљева. Тако ће бити све до 1918. године, када ће краљ
Никола и политичка елита окупљена око њега у избјеглиштву, суочени
са губитком власти и државе, направити идеолошки заокрет и отклон од
идеологије коју су деценијама афирмисали. За тај заокрет било је касно,
али ће нови политички циљеви и идеје, како примјећује Андријашевић,
бити идејно извориште за многе политичке покрете који су се у 20. вијеку
залагали за одбрану државности и афирмисање црногорског националног

396
 Прикази

идентитета. На тај начин отпочео је процес „деконструкције идентитетске

свијести“ о српском карактеру Црне Горе.
Постоји још много тема и садржаја из ове студије који заслужују
посебну пажњу и одређење а који се не могу представити у једном
оваквом приказу. Међутим, управо та чињеница свједочи о научном
обиму и истраживачким достигнућима овог капиталног дјела пошто
је Андријашевић на 900 страна студије проблематизовао огроман број
научних питања која у будућности могу бити тема научних радова и нових
студија. Осим тога, ова студија бави се једним од најконтроверзнијих
периода црногорске прошлости чије се рефлексије осјећају и у модерном
црногорском друштву. Питање националног идентитета Црногораца
и такозваног националног дуализма Србин/Црногорац често је тема
модерних историјско-политичких интерпретација. Међутим за разлику
од уобичајених, најчешће идеолошких приступа овој теми, Андријашевић
константно задржава научну дистанцу. Умјесто да афирмише, оправдава
или осуђује одређене историјске процесе, он нуди широк спектар
историјских извора, тумачења и свједочења којим покушава једном врстом
херменаутичке методе да самог читаоца укључи у све околности под
којима се развијао и обликовао Црногорски идентитет. Умјесто личних
ставова и „историјске истине“, Андријашевић читаоцу нуди простор за
разумијевање и препознавање процеса увјерен да спознаја и сазнање
искључује сваку категорију афирмисања, оправдавања или негације
„историјске истине“. Таквим приступом афирмише савремен и модеран
приступ историјском промишљању а црногорској историографији оставља
вриједно дјело као основу за даља истраживања ове теме.

Аднан Прекић

Биљана Вучетић,
Богдан Раденковић (1874–1917),­
Судбина једног српског националисте,
Историјски институт,
Београд 2018, 355 стр.

Монографија Биљане Вучетић Богдан Раденковић, судбина једног

српског националисте настала је као плод вишегодишњег стрпљивог
истраживања литературе, извора и архивске грађе у Архиву Србије, Архиву
Југославије, Архиву Македоније и Архиву САНУ. Полазећи од рукописа
своје магистарске тезе, одбрањене на Филозофском факултету у Београду

397