Универзитет у Крагујевцу

Eкономски факултет

СЕМИНАРСКИ РАД
из наставног предмета Социологија

Роми и право школовања у Републици

Србији

Професор: Студент:
Милена Јовановић Крањец Валентина Грујић 2018/226
Марија Лазовић 2018/230

Крагујевац, 2019.године
Садржај

1.Увод .................................................................................................................................................. 1
2.Роми у Србији .................................................................................................................................. 2
3.Образовање Рома ............................................................................................................................ 4
3.1 Ромска деца у основном образовању...................................................................................... 6
3.2 Слаба школска постигнућа ромских ученика ........................................................................ 7
4.Образовање будућих учитеља ....................................................................................................... 8
5.Препоруке за побољшање образовања Рома ................................................................................ 9
6.Закључак ........................................................................................................................................ 10
7.Литература ..................................................................................................................................... 11
1.Увод
Србија је у протеклих седам година прошла период драматичне промене успона и падова
реформе образовања. У процесу реформи, који је, иако успорен, ипак у току, признато је да
ромска деца немају једнак приступ квалитетном образовању. У пракси, међутим, напредак је
неуједначен: иако се осмишљавају обећавајуће иницијативе, идентификован је низ препрека
чијем се решавању не приступа на адекватан начин. Политичке промене су омеле напредак у
овој области, али се од садашње владе очекује да испуни оно што је обавезно на националном
и интернационалном нивоу, и да обезбеди услове да Роми добију квалитетно образовање у
интегрисаном окружењу. Да би се дефинисале адекватне мере само и да би се обезбедило
праћење њиховог спровођења, неопходно је да се прибаве основни подаци о Ромима у систему
образовања. Активан и искусан цивилни сектор у Србији представља богат ресурс који може
бити подршка владиним иницијативама и активностима, који могу да обезбеде директну
комуникацију са самом ромским заједницом, [1].

Након демократских промена у Србији проблеми образовања Рома постали су део главних
токова државне политике. Србија се прикључила „Декади инклузије Рома 2005–2015“ и
усвојила акционе планове који се односе на четири приоритетне области Декаде, у које спада
и област образовања (Јединствени акциони план за образовање). Више општина у Србији
такође је усвојило локалне стратегије и / или акционе планове како би Ромима обезбедиле већи
приступ образовању. Сви документи националне политике у овој области признају да су
главне препреке које образовање чине неприступачним за Роме следеће: ниска доступност
образовања; висока стопа осипања; слабији квалитет образовања; превелика укљученост у
специјалне школе/одељење или школе за образовање одраслих; дискриминација и сегрегација;
непоштовање ромског идентитета.

Роми су званично признати као национална мањина, а ромски као матерњи језик националне
мањине. У пракси, образовање на ромском језику постоји само као изборни предмет у основној
школи - и тренутно само у Аутономној покрајини Војводини. Наставни план и програм у
Србији не показује много осетљивости на вредности мултикултурализма и идентитета
националних мањина, предвиђене су промене наставног плана и програма, које би укључиле
мултикултурализам и елементе ромске културе и језика, још нису реализоване, [1].

1
2.Роми у Србији
Ромска популација у Србији и даље се налази у незавидном положају у српском друштву као
најугроженија и најмаргинализованија национална мањина, суочавајући се са низом препрека
које настављају да онемогућавају њен развој. Проблеми са којима се Роми суочавају присутни
су у свим областима, у скоро сваком аспекту јавног и приватног живота, почевши од
немогућности испуњавања основних потреба, као што су адекватна здравствена заштита,
основно образовање и социјална помоћ, па све до баријера на које наилазе у приступу тржишту
рада. Ромску популацију карактерише значајано виша стопа сиромаштва, незапослености и
болести у односу на остатак становништва у Србији. Будући да Роми нису довољно присутни
у политици и институцијама, мали је број оних који могу да заступају интересе ромске
популације.

Величина ромске популације представља предмет полемике. Према званичним бројкама

(добијеним на основу података са последњег пописа), у Србији живи око 108 000 Рома.
Међутим, претпоставља се да је овај број знатно мањи од реалног. Основни разлози за овакву
несигурност јесу недостатак документације, нерегистровано становање и опште неповерење
између власти и Рома. Процене стварног броја Рома су различите; недавна истраживања
показују да у насељима широм земље живи најмање 270 000 Рома. Међутим, често се наводи
процена да у Србија има између 450 000 и 500 000 Рома. Ово неслагање око тачног броја Рома,
као и изражено одступање између званичних и широко прихваћених бројки, представља добар
пример степеница маргинализације и отуђења ромске популације у Србији.

Роми су најмлађа популација у Србији: 32% припада категорији до 14 година, односно 41%
категорији до 20 година, а оваква структура је последица високе стопе наталитета и високе
стопе морталитета Рома - четири пута веће од већинског становништва. Узимајући у обзир
незваничне процене о бројности ромске популације, основним образовањем би требало да
буде обухваћено око 82.000 ромске деце. То значи да би сваке школске године у први разред
основне школе, требало да буде уписано око 10.000 ромске деце узраста 7 година, [2].

Цифре нису добре ни у економском аспекту, будући да скоро половина ромске популације
живи у сиромаштву, док се процењује да око две трећине деце из ромских насеља живи испод
границе сиромаштва. Нешто мање од једне трећине ромских жена је запослено. Данас између
60% и 80% Рома живе у нехигијенским изолованим насељима, од којих 70% чине неформална
насеља. У Србији живи и око 45 000 интерно расељених лица (ИРЛ) ромске националности са
Косова, док је само око половина њих (23 164) званично регистрована као ИРЛ. Статистике о
просечној старости Рома можда најбоље илуструју њихов положај: према независним
проценама, мање од једног процента Рома живи дуже од 60 година. Међународна организација
за миграције, која је укључена у процес добровољног повратка, наводи да се 60% повратника
из земаља Западне Европе којима је пружена помоћ, изјашњава као припадници ромске
популације. Ромске жене и деца представљају нарочито угрожене групе и мете оних који се
баве трговином људима, где Роми чине више од 30% идентификованих жртава. Ситуација је
још драматичнија када су у питању малолетна лица, јер 72% свих идентификованих
малолетних жртава трговине људима у Републици Србији чине ромска деца и млади људи.

Наведени проблеми не постоје независно један од другог, међусобно се преплићу, при чему је
најизраженија дубоко укорењена и систематска дискриминација са којом се Роми суочавају у
односима са државном администрацијом, будућим и садашњим послодавцима, даваоцима
2
услуга и приватним лицима. Кратак поглед на неке упоредне цифре дозвољава да се стекне
сажета слика овог проблема: ромска популација је око 7,5 пута изложенија сиромаштва у
односу на остатак становништва у Републици Србији; стопа незапослености у ромској
заједници је четири пута већа од националног просека. Када се говори о ромској деци која
живе у насељима, стопа смртности међу децом млађом од пет година је 28 на 1000 деце, што
је скоро три пута већа стопа од просека на нивоу државе, неухрањеност је такође неколико
пута већа од националног просека (скоро 8% деце има телесну тежину испод просечне, а 20%
је неухрањено). Ромска деца која живе у ромским насељима имају два пута мање шансе да
буду уредно вакцинисана у односу на српску популацију. Број ромске деце која на рођењу
имају малу телесну тежину је скоро два пута већа од националног просека, 9% у поређењу са
5%, што је просек на нивоу државе. Систематска и у целом друштву распрострањена
дискриминација Рома присутна је и у опхођењу према жртвама тешких кривичних дела:
Ромкиње које су изложене насиљу у породици занемарују се у погледу смештаја у сигурне
куће због критеријума за пријем.

Још један од кључних елемената који ромској популацији онемогућава приступ социјалним
службама, јесу потешкоће са којима се многи Роми суочавају у добијању личних докумената
који су неопходни за потпуно остваривање својих права. Овај недостатак приступа личним
документима доводи до тога да су многи Роми у Србији без држављанства и не могу у
потпуности остварити своја права која им као грађанима припадају.

Бројни проблеми са којима се ромска популација суочава су међусобно повезани и једне друге
интензивирају, што представља индикатор циркуларне природе многих од ових питања и
истиче потребу да се проблеми ромске заједнице третирају кроз један свеобухватан
приступ,[2].

3
3.Образовање Рома
Као и у другим приоритетним областима, ни у области образовања не постоје потпуни
званични подаци о Ромима у образовном систему Србије. Ипак, појединачна истраживања
описују забрињавајућу, премда непотпуну, слику о овом питању. Наиме, само око 2% деце
похађа обавезно основно образовање, док према проценама између 35% и 60% Рома није
уопште уписано у школу, више од 60% не заврши основну школу. Образовни систем не
обезбеђује довољну подршку у креирању мултикултуралног окружења за ромску децу,
укључујући и учење на ромском језику.

Недавна истраживања показују да је сегрегација уобичајена пракса у многим основним

школама у Србији. Деца у основној школи често су издвојена од деце која припадају већинској
популацији или се чак шаљу у специјалне школе за децу ометену у развоју. Може се наићи чак
и на примере физичке сегрегације у основним школама, када ромској деци није дозвољено да
користи тоалете намењене неромској деци. Још један облик сегрегације у образовању потиче
и од њихове изолованости, а школе које похађају углавном ромска деца која се школују
пружају нижи квалитет образовања. Исту судбину доживљавају и деца повратника, јер многи
од њих не говоре српски језик. Ова деца се такође суочавају са великим проблемима уколико
желе да наставе школовање, јер не могу да нострификују своје дипломе стечене у
иностранству, [3].

Устав дефинише право на образовање као једно од основних људских права и предвиђа
обавезу државе да обезбеди ефикасно остваривање овог права. Питањем образовања Рома
такође се баве и општи стратешки документи, као и они који се односи само на питање
образовања Рома, укључујући и Национални акциони план за образовање. Ови национални
документи указују на то да су Роми суочени са неколико кључних проблема: искљученост,
велики број деце која напуштају школу, недостатак адекватне наставе и подршке ромским
ученицима, широко распрострањена дискриминација и сегрегација и непознавање и/или
равнодушност према културним и социо-економским околностима у којима се данас налазе
Роми у Србији.

Министарство просвете и Секретаријат за ромску националну стратегију примењују

Национални акциони план у две примарне области: кроз побољшање уписа ромске деце у
школама и путем борбе против сегрегације. Мере афирмативне акције за побољшање уписа
ромске деце у школама, које су у складу са Законом о националним мањинама, обухватају
набавку бесплатних уџбеника за ромску децу у основним школама и олакшан приступ
средњим школама путем нижих стандарда за пријем. Нажалост, у реалности већина ромске
деце није у могућности да купи уџбенике нити су им обезбеђени током њиховог основног
образовања.

Према недавно донетом Правилнику о упису ученика у средње школе, ромски ученик може се
уписати ако је укупан број поена који освоји приликом конкурса и до 30 поена мањи од
просека. Ипак, на овај начин се у једној школи може уписати само један ученик за ту школску
годину, тако да је у школској 2007/2008. години само 185 ромских ђака уписано у средње
школе путем ове афирмативне акције. Стога је јасно да је потребно урадити много више у
оквиру афирмативних акција како би се боље приступило решавању проблема образовања
ромске деце, [3].

4
Ромска популација је највећа социјално-етничка група недовољно присутна у образовању.
Роми имају низак проценат уписа у школу, низак ниво завршавања разреда, чак и у прва четири
разреда основне школе, висок проценат понаваљања, висок проценат одустајања од школе и
веома низак ниво настављања школовања у средњим школама. Образовна структура Рома је
значајно нижа од просека опште популације и просека свих мањина. Према попису из 2011, у
Србији има 63% Рома без завршене основне школе (у поређењу са 33% укупне популације);
27% са завршеном основном школом, 8% је завршило средњу школу, а мање од 1% има вишу
или високу школу. Међу Ромима је највећи број неписмених (26%), при чему је око 15%
неписмених у старосној групи од 15 до 19 година. Око 80% Рома су потпуно или
функционално неписмени. Низак ниво образовања, поред других фактора као што су
незапосленост, номадска традиција, успорена интеграција и дискриминација, доприноси
генерацијском сиромаштву Рома. Низак образовни ниво утиче на материјалну позицију и
квалитет свих аспеката живота, као што су одржавање домаћинства, подизање деце,
задовољавање свих права, итд.

Према званичној статистици (попис из 2011.), 15,4% ромског становништва (од укупно
108 193 становника) предшколског је узраста, у старосној доби до шест година. С обзиром на
то да се незваничне процене укупне ромске популације крећу од 250 000 (процена I) до 500
000 (процена II), одговарајући број ромске деце предшколског узраста био би између 38 500 и
77 000,9 од којих би од 22 000 до 44 000 било између три и шест година старости (табела 3.2).
По попису из 2011. ромска деца основношколског узраста (од 7 до 14 година старости) чине
16,4% укупне ромске популације (табела 3.1). Узимајући у обзир незваничне процене да је
укупна ромска популација између 250 000 до 500 000 припадника, прави број ромске деце која
би требало да су обухваћене основним образовањем могао би да буде од 41 000 до 82 000; од
њих би између 5 125 и 10 250 могло да има седам година, дакле да буде у узрасту предвиђеном
да се упишу у први разред основне школе сваке школске године, [3].

Табела 3.1-Званична статистика о старосној структури млађих од 20 година - за Роме и за

целокупну популацију (2002), [3]
Старосна група Национални ниво Роми
(године) укупно проценти укупно проценти
0-4 342 344 4,6% 12 287 11,4%
5-9 394 596 5,3% 11 545 10,7%
10-14 439 830 5,9% 10 573 9,8%
15-19 495 651 6,6% 10 099 9,3%
Укупно млађи
1 672 421 22,4% 44 504 41,2%
од 20 година
0-6 (процена) 515 858 6,9% 16 682 15,4%
3-6 (процена) 294 776 3,9% 9 533 8,8%
7-14 (процена) 667 540 8,9% 17 694 16,4%

Табела 3.2- Процена броја ромске деце предшколског и основношколског узраста, [3]
Незванична процена Незванична процена
Старосна група Званична статистика
I II
(године) (попис из 2011.)
(минимална) (максимална)
0-6 16 682 38 500 77 000
3-6 9 533 22 000 44 000
7-14 17 694 41 000 82 000
7 2 309 5 125 10 250
укупна ромска
108 193 250 000 500 000
популација
5
3.1 Ромска деца у основном образовању

Одређени подаци о броју ромске деце у основном образовању постоје, или су несиметрични.
На пример, постоје подаци за школску 2002/03. годину о ученицима ромске националности у
појединим разредима основне школе (табела 3.3). Укупно је 16 337 ученика Рома те године
било обухваћено основним образовањем (укључујући 2 105 ученика у специјалним школама),
што представља од 2,0 до 2,4% ученика ромске националности у односу на укупну популацију
основаца у Србији.

Табела 3.3-Укупан број ромских и неромских ученика у редовном основном образовању -

подаци разврстани по разредима (школска 2002/03. година), [3]
нероми Роми
Разред
укупно укупно проценти
I 84 096 3 206 3,81%
II 82 804 2 348 2,84%
III 83 120 1 882 2,26%
IV 82 710 1 747 2,11%
V 87 408 1 732 1,98%
VI 85 686 1 355 1,58%
VII 85 841 1 018 1,19%
VIII 88 795 944 1,06%
Укупно 680 460 14 232 2,09%

Поред тога, тешко је проценити који је удео ромске деце стасале за упис (узраста између 7 и
14 година) заправо обухваћен основним образовањем. Према званичним статистичким
подацима (табела 3.4), у Србији би могло да буде око 18 000 ромске деце основношколског
узраста. Ако је основним школама обухваћено око 16 500 (као у случају школске 2002/03.
године), онда би обухват био релативно висок (око 90%). Међутим, у односу на незваничне
процене, које говоре да је између 41 000 и 82 000 ромске деце основношколског узраста, могло
би се рећи да је више од половине ромске деце ван основног образовања. Наиме, ако се
претпостави да ромска популација у Србији износи барем 250 000, процена стопе уписа не
прелази 40%, [3].

Табела 3.4-Број ромске деце обухваћен основним образовањем, [3]

Величина популације Процент ромске деце
Укупна ромска
Процена популације ромске деце узраста обухваћене основним
популација
7–14 година образовањем
Званични статистички
108 193 17 694 92,3%
подаци (попис 2011.)
Незванична процена
250 000 41 000 39,8%
I (минимална)
Незванична процена
500 000 82 000 19,9%
II (максимална)

6
3.2 Слаба школска постигнућа ромских ученика

Изразита специфичност стицања образовања ромске деце у различитим европским државама,

односи се на њихова, по правилу, много нижа образовна постигнућа од постигнућа неромске
деце, без обзира на узраст и пол.

У школским постигнућима ромских и неромских ученика из српског језика и математике

постоји значајна разлика. На крају школске године, већина ромских ученика има најнижу
пролазну оцену (2), а само 5-10% ромских ученика има одличну оцену (5), за разлику од преко
40% неромских ученика који добијају ову оцену у прва три разреда из оба предмета. Поред
тога, од 7-11% ромских ученика добија недовољну оцену (1) из спрског језика на крају године,
односно 10-14% ромских ученика добија недовољну оцену из математике, док међу
неромским ученицима има мање од 1% оних који добијају јединицу на крају школске године.
Једно могуће објашњење је у њиховом социјалном пореклу: они су из сиромашнијих породица
и имају родитеље са ниским нивоом образовања. Уколико је нижи социјални и образовни
статус породице ученика једини узрок школског неуспеха, онда би требало да и неромски
ученици сличног порекла имају слабији успех. У том случају, то би значило да школе пружају
исти ниво квалитета образовања свим ученицима, и да не доприносе постојећем јазу између
ромских и неромских ученика у школском постигнућу. Међутим, анализа постугнућа ромске
и неромске деце са сличним социо-економским пореклом, показује да разлика у постигнућима
ипак постоји - ромски ученици имају слабије резултате на стандардизованим тестовима од
неромских сличног порекла. Другим речима, разлике у постигнућима се не могу објаснити
само социо-економским факторима, већ један део објашњава зашто ромска деца постижу слабе
резултате могуће лежи и у нижем квалитету образовања за ромску децу у основним
школама, [4].

Нижи квалитет образовања значи другачије ставове наставника према ромским у односу на
неромске ученике, на пример тако што се снижавају очекивања за ромске ученике. Самим тим
они добијају мање подршке и подстицаја од својих наставника, па и нижа постигнућа.
Илустрација и аргументација налази се у резултатима ромских и неромских ученика на
задацима у оквиру националног тестирања, а у поређењу са њиховим школским оценама. Ако
су наставници су имали иста очекивања за ромске и неромске ученике, и оцењивали их на
основу истих критеријума, ромски и неромски ученици са истом оценом би требало да имају
исте просечне резултати на стандардизованом тесту. Али ромски ученици пролазе слабије на
тестовима него неромски ученици са истом оценом, што значи да се од ромских ученика
очекује да покажу мање знања да би добили исту оцену.

О слабом школском успеху ромских ученика говоре и подаци о броју оних који понаваљају
разред. На националном нивоу, стопа понављања у прва три разреда основне школе је 1%, а
код ромских ученика је стопа 11%, [4].

7
4.Образовање будућих учитеља
Присутност ромске деце у одељењима редовних школа најчешће представља велики терет за
њихове учитеље. Најчешће помињани разлози за то су незаинтересовност ромских ученика за
наставу, немотивисаност ромских родитеља за сарадњу и праћење школовања деце, нередовно
похађање наставе, неприпремљеност за школу, недостатак комуникације између школа и
ромских породица. Са друге стране, треба имати у виду да се један број учитеља тешко сналази
у пракси и због тога што током свог иницијалног образовања нису стицали потребна знања
која би им омогућила да успешно раде са свим ученицима у одељењу. Учитељи нису добијали
знања о начину изграђивања интеркултуралног образовања које би требало да сваком ученику
омогући да се у школи осећа пријатно, сигурно и задовољно, да спречи предрасуде и
декултурацију, [1].

Оствариве промене у образовању најнеуспешније групе ученика у нашем школском ситему-

ромских ученика, су могуће једино ако са њима раде најуспешнији учитељи. Најуспешнији
учитељи су високо мотивисани професионалци, који разумеју да свако дете може да учи и
знају како да дете науче, према сваом детету се понашају као поуздани и брижни одрасли.
Задатак високошколских установа намењених иницијалном образовању учитеља, као и свих
других стручњака који раде у образовању (психолози, педагози, дефектолози), је развијање
наставних стратегија које повећавају осетљивост и позитивне ставовско-вредносне
оријентације према деци припадника социо-кулутрно депривираних средина и
маргинализованих мањина. Неке од релевантних тема које помажу установљавању
професионалне компетенције су квалитетно образовање за све ученике, прихватање
културалне различитости, препознавање и супротстављање дискриминацији и предрасудама у
образовању.

Међутим, теоријска настава о интеркултурализму није довољна. Пуни доживљај смислености

и разумевање садржаја који уче, студенти ће стећи тек када методи наставног рада и задацима
у оквиру студијских програма буду осмишљени тако да им дозвољавају покретање
иницијативе, решавање конкретних и релевантних животних проблеми, употреба личних
компетенција, успостављање контроле над оним што се ради и учешће у дефинисању задатака
учења. Интеракција са припадницима других култура, волонтерски рад и стицање искуства о
разликама из свакодневног живота, су корисне стратегије које студенте воде у правцу
прихватања и поштовања разлика међу ученицима, а посебно делотворна може бити примена
интеркултуралног искуственог учења, [1].

8
5.Препоруке за побољшање образовања Рома
1) Ромски језик треба да буде уведен као предмет у школама које се налазе у општинама са
великим бројем ромског становништва.

2) Уџбеници на ромском језику се морају користити где год има велика концентрација
ромских ученика.

3) Култура и историја Рома треба да буду саставни део општег наставног плана и програма
тако да сви ученици могу да стекну боље разумевање ромских заједница.

4) Међународне организације треба да помогну ромским заједницама да успоставе дијалог са

компетентним властима за образовање о начину на који ће се борити против систематске
дискриминације Рома у образовном систему и на који ће се ефикасније одговорити на
потребе ромске деце која желе да похађају школу.

5) Мањински национални садржаји су готово ишчезли из наставних планова и мањинских

заједница који утичу на те планове и програме ни када су у питању предмети као што су
историја, музичко и ликовно образовање.

Образовање је најважнији фактор који омогућава да националне мањине опстану и да се

развијају. Оно што највише брине националне мањине је питање да ли ће се језик мањина
учити у школи, гимназијама, високошколским установама. Ово је област где власт има обавезу
да планира што је дугорочније могуће унапред. Образовање није само питање језика, него
питање права да се учи и буде ученик на језику мањина, [5].

9
6.Закључак
Без бољег образовања, тежње Рома за једнаким приликама и бољим животом се не могу
испунити. Разбијање циклуса друштвеног искључења и дискриминације захтева активну
подршку за образовањем као најбољим начином изласка из ћорсокака у којој се Роми тренутно
налазе. Неповољни положај Рома у државама Југоисточне Европе не може да се превазиђе
осим ако се ромској деци не гарантују једнаке могућности у области образовања. Држава која
формулише политику за поправљање ситуације Рома, образовање треба да сматрају
приоритетом. При формулисању такве политике требало би имати на уму неповољан положај
Рома у друштву, посебно њихову често веома тешку социо-економску ситуацију.

Роми, за сада, немају школе у којима би се настава одвијала на њиховом матерњем језику.
Било је неких покушаја у земљама Југозападног Балкана, да се ромски језик у неким школама
уводи и као факултативни, а све у свему та пракса још увек није ни изражена у нормативним
актима, а још мање озбиљно узета у разматрање као неминовност бројних наших средина у
којима постоји велика концентрација ромског становништва.

Упркос знатним напорима које је наша земља учинила последњих година на остваривању
права свих на образовање, као и на чињеници да је наша држава потписник готово свих
конвенција и декларација које се тичу овог питања, образовање је за неке ипак привилегија,
обзиром да није свима подједнако доступно.

10
7.Литература
[1] С. Мацура-Миловановић: Специфични проблеми у образовању ромске деце, Педагошки
факултет, Јагодина, 2008.
[2]https://www.pravamanjina.rs/attachments/466_Ostvarivanje%20prava%20Roma.pdf,
приступљено 15.04.2019.
[3]https://www.opensocietyfoundations.org/sites/default/files/serbia2_20070329_0.pdf,
приступљено 15.04.2019.
[4]http://www.eknfak.ni.ac.rs/dl/FINALLY/Nacionalni-izvestaj-Srbija.pdf,приступљено
16.04.2019.
[5]http://www.niar.rs/2014/01/problem-ukljucenosti-romske-dece-u-obrazovni-sistem/,
приступљено 16.04.2019.

11