Visoka poslovna škola strukovnih studija

SEMINARSKI RAD

EVROPSKA MONETARNA UNIJA –

NASTANAK I FUNKCIONISANJE

Mentor: Student:
Dr. Gradimir Kožetinac Ašković Rastko 8321/15
Bogosavljević Đorđe 8071/15

Valjevo, 2015. godine

 Sadržaj:

UVOD

1. ISTORIJA EVROPSKIH INTEGRACIJA

2. RAZVOJ IDEJE O STVARANJU EVROPSKE MONETARNE UNIJE

3. STVARANJE EVROPSKE MONETARNE UNIJE

4. USLOVI ULASKA U EVROPSKU MONETARNU UNIJU

5. UVOĐENJE EVRA

6. PREDNOSTI I NEDOSTACI EVROPSKE MONETARNE UNIJE

ZAKLJUČAK

LITERATURA

1
 UVOD

U radu je, pre svega, opisana istorija evropskih integracija. Konkretno je dat
hronološki prikaz od pokušaja ujedinjena Evrope ”putem sile” (Rismko carstvo, napoleon,
Hitler) da bi se konačno posle II Svetskog rata shvatilo da buduća Evropa ne može
funckionisati samo na organima sile i potčinjavanja, nego i na pružanju šansi za slobodan
protok kapitala, robe, novca i drugih dobara kao što su ljudski resursi.
I pored početnih pokušaja doššlo se do zaključka da ne može ozbiljna integracija da
se zamisli bez ekonomske integracije. Otuda se javlja i ideja da se stvori ekonomska i
montarna unija evropskih zemalja, a rukovodeći se logikom ekonomskih prednosti
ujedinjenja.
Jedinstveno unutrašnje tržište predstavljalo je glavnu potporu za dalju integraciju ka
uniji sa jednom centralnom bankom, jedinstvenom valutom i mehanizmima većinskog
nadnacionalnog odlučivanja.
Formiranjem Evropske monetarne unije Evropska unija prerasta iz političke u
političko – ekonomsku zajednicu država članica. Od 2002. godine počinje zvanično
korišćenje zajedničke valute u zemljama evrozone. Organi EU precizno su definisali
kriterijume za pristupanje evrozoni, pa tako imamo situaciju da sve zemlje članice EU nisu
istovremeno i članice evrozone. Neke od tih zemalja jednostavno ne ispunjavaju
kriterijume, ali postoje i zemlje koja ispunjavaju kriterijume ali su izabrale da ostanu van
evrozone. S obzirom da je Evro globalna valuta, postoje i zemlje koje koriste jedinstvenu
valutu iako nisu članice ni EU ni evrozone.
U radu je takođe objašnjen sistem funkcionisanja Evropske monetarne unije, kao i
uslovi koje je neophpdno da država članica EU ispuni da bi pristupila Evropksoj
monetarnoj uniji.
Takođe, pored uslova za pristupanje Evropskoj monetarnoj uniji, kao i prikaza
zemalja koje koriste Evro kao sredstvo plaćanja, bez obzira na to da li su članice evrozone
ili ne, kao i po kom osnovu koriste zajedničku valutu. Značajan deo rada je posvećen
prikazu prednosti i nedostatak koje je uvođenje Evra, a samim tim i formiranje EMU,
donelo zemljama članicama.

2
 1. ISTORIJA EVROPSKIH INTEGRACIJA

Ideja Evropske Unije, odnosno ideja jedinstvene Evrope je stara koliko i sama
Evropa. Ideje o jedinstvenoj Evropi koje su se zasnivale na političkim, strateškim, idejnim,
državnim, regionalnim ili globalnim interesima su postojale i mnogo ranije pre
pojavljivanja EU.
Neki od pokušaja objedinjavanja celikupnog prostora Evrope su: osvajanja Rimskog
carstva koja su obuhvatala skoro celu Evropu, kontrola većeg dela Zapadne Evrope od
strane Karla Velikog u ranom periodu IX veka, kao i Napoelonova osvajanje sa početka
XIX veka koja su obuhvatala skoro celokupnu teritoriju Evrope i slično. U te pokušaje
ujednjivanja Evrope može se svrstati i II Svetski rat kada je Nacistička Nemačka
kontrolisala veći deo Evrope. Sva ova osvajanja, tj. Pokušaji ujedinjenja su propali jer su se
zasnivali na potčinjavanju naroda, umesto na razvoju međusobne saradnje.
Odmah nakon završetka II Svetskog rata na Kongresu u Hagu, održanom u periodu
od 7. do 10. maja 1948. godine, se okupilo 19 delegata različitih zemalja i izvučeni su
sledeći zaključci1:
- naglašava se potreba stvaranja ekonomskog i političkog ujedinjenja Evrope sa
ciljem osiguravanja bezbednosnog i socijalnog napretka;
- izražena je spremnost evropskih država da prenesu deo vlastitog suveriniteta na
nadnacionalni nivo, kojim bi se osiguralo zajedničko ekonomsko i političko delovanje;
- naglašava se potreba razvoja demokratije kao sistema upravljanja i potreba
stvaranja evropske skupštine i
- naglašava se potreba daljeg razvoja zaštite ljudskih prava, i u tu svrhu formiranje
Suda pravde.

Proces stvaranja Evropske Unije, kakvu je u današnjem obliku poznajemo, kao

političku, ekonomsku i monetarnu uniju, počeo je 18. aprila 1951. godine kada je šest
zemlja u Parizu potpisalo Sporazum o osnivanju Evropske asocijacije za ugalj i čelik. Tih
istih 6 zemalja 25. marta 1957. godine ratifikovalo je „Rimski sporazum” čime je formirana
Evropska Ekonomska Zajednica. Zemlje članice EEZ su bule: Zapadna Nemačka,
Francuska, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg2. Ovim sporazumom je predviđeno da
se, sledeći ideologiju slobodnog tržišta, podstakne kretanje robe, radne snage i kapitala
između članica, otklone prepreke koje ometaju slobodnu trgovinu i konkurenciju i da se
koordiniraju i usaglašavaju ekonomske politike. Iako je EEZ u osnovi bila ekonomskog
karaktera ona je imala nastojanje da se u zapadnoj Evropiuspostavi trajniji mir i stabilnost,
posle katastrofalnih razaranja u II Svetskom ratu. Elementi političke integracije dobijaju na
značaju 1967. godine EEZ, Evropska zajednica za ugalj i čelik i Evropska zajednica za
atomsku energiju integrisale u Evropsku zajednicu (EZ).
Naredna etapa u razvoju EZ odnosila se na pokušaje integrisanja u monetarnoj
oblasti, da bi 1979. godine bio stvoren Evropski monetarni sistem (EMS). Kao rezultat
prethodnih integracija i stvaranja Evropskog monetarnog sistema 1992. godine na sastanku

1 Džombić I.: “Evropksa Unija: Prošlost, sadašnjost I budućnost”, Sarajevo 2010. godina
2 Pelević B.: „Uvod u međunarodnu ekonomiju“Ekonomski fakultet u Beogradu, 2001. godina

3
šefova država i vlada postignut je sporazum o najdubljoj i najširoj saradnju, a Evropska
zajednica i projekat Evropske monetarne unije postali su sastavni deo Evropske Unije (EU).
Evropska Unija sada predstavlja međuvladinu i nadnacionalnu uniju, odnosno
zajednicu, dvadeset osam evropskih demokratkih država3. EU trenutno čine: Austrija,
Belgija, Bugarska, Grčka, Danska, Estonija, Republika Irska, Italija, Kipar, Letonija,
Litvanija, Luksemburg, Mađarska, Malta, Nemačka, Poljska, Portugal, Rumunija,
Slovačka, Slovenija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Finska, Francuska, Hrvatksa, Holandija,
Češka, Švedska, Španija.
Pored država članica želju za pristupanjem su pokazale i sledeće zemlje: Turska, sa
kojom se pregovori vode od 2005. godine, Makedonija, Srbija, sa kojom su pregovori
započeti 14. januara 2015. godine i Crna Gora, sa kojom su pristupni pregovori započeti
2012. godine.

3 Džombić I.: “Evropksa Unija: Prošlost, sadašnjost I budućnost”, Sarajevo 2010. godina

4
 2. RAZVOJ IDEJE O STVARANJU EVROPSKE MONETARNE UNIJE

Ideja o razvoju Evropske monetarne unije je jedna od etapa u razvoju EZ i

odnosila se na pokušaje integrisanja u monetarnoj oblasti. Ideja monetarne unije je veoma
stara i smatra se da potiče iz antičkih vremena. Osim antičke Grčke i Starog Rima i
njihovih osvojenih teritorija, kao oblike monetarnih unija treba pomenuti i monetarnu uniju
Engleske i Škotske (1707), monetarnu unifikaciju Italije (1861), Latinsku monetarnu uniju
(nastalu na predlog Belgije, 1865), skandinavski monetarni sistem (1873-1920), monetarnu
uniju između Belgije i Luksemburga (1923), kao i monetarnu unifikaciju zapadne i istočne
Nemačke u periodu nakon Hladnog rata. Evropska unija se figurativno prikazuje kao
konstrukcija ujedinjena pod istim krovom, sa tri stuba. Evropska monetarna unija je deo
prvog stuba u strukturi Evropske unije.4
Ideja za stvaranje Evropske monetarne unije je prvi put pomenuta na samitu u Hagu
1969, zatim je zanemarena, da bi '80-ih počele pripreme za uvođenje nove valute.
Prvi značajan korak je bilo uvođenje EMS (Evropskog monetarnog sistema) 13.
marta 1979, na osnovu odluke Saveta ministara sa Briselskog samita 19785. Evropski
monetarni sistem se zasnivao na mehanizmu ograničenja za međusobne fluktuacije valuta
zemalja članica Evropske unije pod nazivom ERM. To je bio sistem fiksiranih deviznih
kurseva koji bi se povremeno prilagođavali tržišnim kriterijumima. Uveden je i EKI ,
odnosno monetarna jedinica koja je predstavljala različite fiksirane količine svake od valuta
u Evropskom monetarnom sistemu.

Evropski monetarni sistem je nastao zbog bojazni pojedinih zemalja, kao što su
Nemačka, Austrija, Belgija, Holandija i Luksemburg, da će usled inflatornih drugih valuta
njihova valuta postati skuplja i otežavati izvoz. Zemlje sa inflatornom valutom su imale
probleme sa uvozom, koji je neprestano poskupljivao, a tu spadaju Italija, Španija i
Portugal. Španija je ušla u Evropski monetarni sistem 1989, Britanija 1990, a Portugal
1992. godine.

Tri fundamentalna stava Evropske monetarne unije su6:

- Harmonizacija monetarnih politika zemalja članica
- Zajedničke rezerve
- Zajednička centralna banka

Ideja da se stvori ekonomska i monetarna unija uticala je na zemlje članice da prevaziđu

svoje uskogrude interese i neslaganja oko budućih tokova integracije, rukovodeći se
logikom ekonomskih prednosti ujedinjenja. Jedinstveno unutrašnje tržište predstavljalo je
glavnu potporu za dalju integraciju ka uniji sa jednom centralnom bankom, jedinstvenom
valutom i mehanizmima većinskog nadnacionalnog odlučivanja.

4 Živković, A., Dželetović, M., Bojović, B., (2008), Monetarne finansije, Čigoja
5 Pelević B.: „Uvod u međunarodnu ekonomiju“Ekonomski fakultet u Beogradu, 2001. godina
6 Dimitrijević, B., Munitlak Ivanović, O., (2008), Ekonomika evropskih integracija; Fakultet za uslužni
biznis, Novi Sad, 2008. godina

5
Stvaranje Evropske monetarne unije nije bilo predviđeno „Ugovorom o stvaranju Evropske
ekonomske zajednice“. Inicijativa stvaranja evropske monetarne unije je prvi put pokrenuta
Marjolin memorandumom „Evropske komisije“ iz oktobra 1962. godine, za vreme
postojanja sistema međusobno fiksiranih kurseva, koji je uspostavljen u Breton-Wudsu.
Inicijativa nije prihvaćena upravo zbog postojanja sistema međusobno fiksiranih kurseva.
Kada je postalo izvesno da „bretonwudski sistem“ više ne funkcioniše, ideja iz 1962.
godine je obnovljena na Samitu u Hagu, koji je održan 1969. godine. Na inicijativu
spomenutog Samita, 1970. godine kreiran je Vernerov izveštaj, koji je predviđao uvođenje
zajedničke valute u narednih 10 godina (do 1980. godine). Ovaj izveštaj je bio jedan od tri
važna dokumenta koji su na kraju doveli do stvaranja monetarne unije. Druga dva
dokumenta su Delorov izveštaj i Ugovor iz Mastrihta7.

Kao razlozi za stvaranje ideje o evropskoj monetarnoj uniji mogu se navesti:

- U celoj EU nema mobilnosti radne snage, niti fleksibilnosti plata;
- EU je izložena asimetričnim šokovima (ujedinjenje Nemačke, Velika Britanija
ostvaruje ekonomske odnose više izvan, nego unutar unije, proširenje Evropske unije i
slično;
- Može se reći i da se Evropska monetarna unija podelila na dva bloka. Jedan deo je
prihvatio nemački model, gde je na snazi sistem čvrste monetarne kontrole, nezavisnosti
centralne banke i regulisanja tržišta. Prioritet je dat inflaciji na uštrb rasta proizvodnje i
zaposlenosti. Na drugoj strani je grupa zemalja koja je prihvatila anglo-saksonski model
slobodnog tržišta, upravljanja tražnjom, održavanja visoke stope rasta i niske inflacije;
- Evropska monetarna unija izazvala je mnoge promene na finansijskim tržištima
Evrope i sveta. Evro se pojavio, u različitoj meri, na pojedinim segmentima i u različitim
funkcijama svetskih finansijskih tržišta, dok u Evropska unija teče proces integracije
finansijkih tržišta.

7 Džombić I.: “Evropksa Unija: Prošlost, sadašnjost I budućnost”, Sarajevo 2010. godina

6
 3. STVARANJE EVROPSKE MONETARNE UNIJE

Ekonomska i monetarna unija (EMU) predstavlja ključni element stabilnog i

socijalnog razvoja Evrope i novu šansu za dalji razvoj evropske političke integracije.
Proces stvaranja EMU je započet još 1. januara 1971. godine. U prvom pokušaju, koji nije
uspeo, utvrđeni su monetarni instrumenti i mehanizmi, kao što je evropska monetarna
zmija, evropska monetarna jedinica i stvoren je Evropski fond za monetarnu saradnju.
Kasnije će ovi instrumenti i mehanizmi predstavljati deo Evropskog monetarsnog sistema,
gde su otkrivreni mnogi nedostaci, ali i prednosti, što je omogućilo formiranje EMU u
drugom pokušaju, devedesetih godina.
Mogu se identifikovati tri faze u stvaranju EMU8:
1) Prva faza počela je 1. jula 1990. godine i bila je u funkciji pripreme neophodnih
uslova za obezbeđenje zadovoljavajućih nivoa ekonomske i monetarne konvergencije, koji
će se realizovati u drugoj fazi. Insistira se na politikama koordinacije, koje su omogućavale
zemljama članicama da sačuvaju svoju suverenost i jednakost u procesu donošenja odluka.
U ovoj fazi omogućeno je slobodno kretanje kapitala u svim zemljama članicama i
usklađivanje njihovih monetarnih politika. Na institucionalnom planu ojačan je Monetarni
komitet i njegov zadatak bio je da daje mišljenja i priprema godišnji izveštaj o menotarnom
stanju Zajednice i zemalja članica. Takođe, formirana su i tri podkomiteta: za pitanje
kurseva razmene, za monetarnu politiku i za kontrolu bankarskog sistema. Monetarni
komitet je odigrao značajnu ulogu u pripremi i usvajanju odluka političkog karaktera iz
monetarne oblasti u Savetu ministara i definisanju scenarija pripreme za prelazak na novu
monetu.
2) Druga faza nastanka EMU je sprovedena u funkciji pripreme treće faze, odnosno
finalne faze nastanka EMU i predstavljala je prelaznu etapu u procesu razvoja ekonomske
monetarne integracije. Ova faza je počela 1. januara 1994. godine, a završena je 31.
decembra 1998. godine. Značaj ove faze je upravo u dužini njenog trajanja, promena do
kojih će dovesti kod usklađivanja ekonomskih i monetarnih politika zemalja članica i
jačanja mehanizama ekonomskih i monetarnih politika kao neophodnih za prelaz u treću
finalnu fazu. U ovoj fazi urađeno je sledeće:
- osnovan je Evropski monetarni institut (EMI) – njegove članice su bile centralne
banke zemalja članica, i početkom njegovog rada raspušteni su Monetarni komitet i
Evropski fond za monetarnu saradnju. Funkcija EMI je priprema Evropskog sistema
centralnih banaka koji će početi sa radom 1. januara 1999. godine.
- kriterijumi ekonomske konvergencije – koji predstavljaju najmanji mogući
zajednički imenilac zdravih i stabilnih ekonomsko – socijalnih odnosa. Ovi kriterijumi
obuhvataju stabilnost cena, zdrave javne finansije i monetarne uslove, kao i stabilan platni
bilans. U drugoj fazi utvrđeni su kriterijumi ekonomske konvergencije u cilju pripreme za
ulazak u treću fazu, kao što su: visok stepen stabilnosti cena, poštovanje dopuštene granice
fluktuiranja kursa, usklađenost dugoročnih kamatnih stopa, limitiranje budžetskog deficita i
limitiranje javnog duga.

8 Stakić B.: “Međunarodne finansijske institucije”, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012. godina

7
 - priprema treće faze EMU – decembra 1995. godine u Madridu kada je u pitanju
priprema za treću fazu formiranja EMU definisano je da će se nova jedinstvena valuta zvati
„evro”, da će definitivni početak treće faze biti 1. januar 1999. godine i utvrđen je kalnedar
prelaska na jedinstvenu monetu.
- definisan je pravni status jedinstvene monete – Evro je zvanična valuta
Ekonomske i monetarne unije Evropske unije i jedinstvena valuta oko 300 miliona građana
17 zemalja članica Unije: Austrije, Belgije, Grčke, Estonije, Irske, Italije, Kipra,
Luksmburga, Malte, nemačke, Portugala, Slovačke, Slovenije, Finske, Francuske,
Holandije i Španije koje čine Evrozonu i Crne Gore i Vatikana i nekih drugih država i
teritorija koje nisu članice Unije. Evro postoji na finansijskom tržištu od 1999. godine, a
kao gotovinska valuta od 2002. godine. Evrozonom upravlja Evropski sistem centralnih
banaka, koji se sastoji iz Evropske centralne banke (ECB) i centralnih banaka članica
evrozone.
3) treća faza u stvaranju EMU počela je 1. januara 1999. godine uvođenjem
jedinstvene valute i počinjanjem funkcionisanja Sistema evropskih centralnih banaka. U
ovoj fazi utvrđeno je sledeće9:
- jedinstvena monetarna politika – čime je monetarna vlast centralizovana i
nezavisna, a utvrđeno je da će monetarnu politiku voditi ECB.
- Evopski sistem centralnih banaka – sve nadležnosti za primenu monetarne politike
preuzima ECB.
- početni kapital – utvrđen je početni kapital ECB od 5 milijardi dolara i utvrđena je
formula za učešće u osnovnom kapitalu svake nacionalne centralne banke na osnovu nivoa
GDP i stanovništva u okviru EU.
- ciljevi i funkcije ECB – kao cilj ECB ustanovljava se održavanje cenovne
stabilnosti i inflacija manja od 2% u evrozoni. Takođe, ECB kontroliše kontroliše ponudu
novca i ocenjuje rizik monetarne stabilnosti, a određuje i kamatnu stopu u evrozoni. Njene
osnovne funkcije su definisanje i sprovođenje monetarne politike EU, obavljanje poslova u
vezi deviznog kursa, korišćenje i čuvanje deviznih rezervi, osiguranje dobrog sistema
plaćanja na teritoriji evrozone i pružanje stručne podrške ostalim telima Unije po poitanju
monetarne politike.
- organi ECB
- uvođenje papirnih i metalnih novčanica – evra
- utvrđivanje kurseva konverzije moneta zemalja članica evrozone u jedinstvenu
valutu.

Monetarna politika Evropske unije

Primarni cilj monetarne politke ECB je održavanje stabilnosti cena u evro zoni. Kao
cilj je postavljeno zadržavanje inflacije na manje od 2% godišnje. Monetarna politika
evrozone prihvata da je devizni kurs evra, naročito prema američkom dolaru, jedan od
indikatora i faktor potencijalnog kretanja cena u evrozoni. Međutim, monetarne vlasti ne
mogu istovremeno da proklamuju kao dva osnovna cilja stabilnost cena i stabilnost
deviznog kursa. U skladu sa tim velike zemlje evrozone su prihvatile režim plivajućeg

9 Stakić B.: “Međunarodne finansijske institucije”, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012. godina

8
kursa. Stav ECB je da se devizni kurs formira kao rezultat, a ne kao cilj, monetarne i
ekonomske politike koja se vodi u evrozoni, kao i cikličnih kretanja privrednih aktivnosti u
evrozoni i inostranstvu.
Instrumenti monetarne politike ECB su10:
1) Nedeljenje transakcije refinansiranja – odnosno nedeljne refi transakcije
predstavljaju glavni instrument monetarne politike ECB;
2) Mesečne transakcije refinansiranja – odnosno mesečne refi transakcije
komercijalnih banaka sa rokovima važenja od mesec dana, dva meseca i tri meseca,
predstavljaju sekundarni instrument monetarne politike;
3) Stope obaveznih rezervi;
Ključne kamatne stope ECB su11:
1) na novčanom tržišti bazična kamatna stopa, koja se primenjuje na noćne depozite
koje banka drži kod ECB, i referentna kamatna stopa, koja se primenjuje na noćna
zaduženja banaka kod ECB u cilju pokrivanja privremenog nedostatka likvidnosti banaka;
2) kamatne stope na interbankarske pozajmice su EURIBOR, kratkoročne
interbankarske pozajmice sa rookovima od jedne nedelje do 12 meseci i EONIA, na noćne
interbankarske pozajmice.

Evropska centralna banka

Evropska centralna banka (ECB) se nalazi u Frankfurtu i osnovana je 1998. godine.
Osnovni cilj ECB je da promoviše stabilnost cena širom evrozone i da osmisli i primeni
monetarnu politiku koja je u skladu sa tim ciljem, a funkcioniše uz asistenciju centralnih
banaka iz svih zemalja evrozone.
Mreža koju čini ECB zajedno sa nacionalnim centralnim bankama iz evrozone
naziva se evrosistem. To je termin služi da olakša razumevanje strukture centralnih banaka
u evrozoni, a ciljevi evrosistema su12:
1) održavanje stabilnosti cena na jedinstvenom tržištu;
2) obezbeđivanje finansijske stabilnosti i promovisanje evropske finansijske
integracije;
3) pridavanje vrhunskog značaja kredibiletetu, poverenju i transparentnosti;
4) efikasna komunikacija sa stanovnicima Evrope i medijima;
5) uspostavljanje sa evropskim nacionalnim autoritetima u skladu sa ugovorom i uz
poštovanje principa nezavisnosti;
6) zajednički rad na ostvarivanju ciljeva po principu decentralizacije.

Ključni razlozi za osnivanje sistema centralnih banaka u Evropi su:

1) evrosistem svoj pristup bazira na postojećim kompetencijama nacionalnih
centralnih banaka, njihovom institucionalnom ustrojstvu, infrastrukturi, ekspertizi i
odličnim operativnim kapacitetima. Takođe, neke centralne banke obavljaju i dodatne
zadatke mimo ovih definisanih u evrosistemu;
10 Popović – Avrić S., Vidas – Bubanja M.: „Međunarodna ekonomija“, Zavod za udžbenike i FEFA,
Beograd 2009. godine
11 Barjaktarović L.:“Monetarno – kreditni i devizni sistem“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010. godina
12 Barjaktarović L.:“Monetarno – kreditni i devizni sistem“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010. godina

9
 2) geografska širina evrozone i već dugoročno izgrađeni odnosi između nacionalnih
bankarskih zajednica i njihovih centralnih banaka, nametnula je potrebu kreiranja kreditnih
institucija i pristupnih tačaka sistemu centralnih banaka u svakoj zemlji članici.

Osnovni elementi misije ECB su: definisanje i sprovođenje monetarne politike u

zoni evra, vođenje operacija kursa, upravljanje deviznim rezervama u državama zone evra,
emitovanje novčanica u zoni evra i promovisanje dobrog funkcionisanja sistema plaćanja u
evrozoni.

Značajne finansijske institucije Evropske unije

Među značajne finansijske institucije Evropske unije spadaju i13:
1) Evropska investiciona banka – koja finansira investicione projekte koji doprinose
balansiranom razvoju Unije. Akcionari EIB su zemlje članice Evropske unije. Prema tom
vlasništvu EIB kao kreditni institut ima mogućnosti da na kapitalnom tržištu nabavi novac
po veoma povoljnim uslovima;
2) EU fondovi koji se dele na:
- strukturne, kao što su Evropski fond za regionalni razvoj, Evropski socijalni fond,
Evropski fond za garancije i upravljanje u poljoprivredi;
- kohezione, koji usmeravaju pomoć zemljama u tranziciji radi njihove stabilizacije,
pridruživanja, a kasnije i članstva u EU (CARDS). Takođe, ovi fondovi služe i za
finansiranje saobraćajne infrastrukture, ekologije i zaštite kulturnih dobara (ISPA). Pored
toga plasiraju sredstva za posešivanje razvoja male privrede i pospešivanje razvoja
privatizacije i razvoja tržišnih institucija (PHARE) i za razvoj poljoprivrede i sela
(SAPARD).

13 Pelević B.: „Uvod u međunarodnu ekonomiju“Ekonomski fakultet u Beogradu, 2001. godina

10
 4. USLOVI ULASKA U EVROPSKU MONETARNU UNIJU

Prema ugovoru iz Mastrihta stvoreni su kriterijumi konvergencije koje treba da

ispune sve zemlje članice Evropske monetarne unije, među kojima su14:
1) Inflacija, 1,5% odstupanja od proseka tri zemlje Evropske unije sa najnižom
inflacijom,
2) Budžetski deficit manji od 3% od BDP, javni dug niži od 60% BDP,
3) Valute ne smeju devalvirati/revalvirati izvan granice ±15% u odnosu na valute
drugih zemalja bar dve godine pre ulaska u euro-zonu,
4) Dugoročne kamatne stope ne smeju odstupati više od 2% u odnosu na tri zemlje
Evropske unije sa najnižim kamatnim stopama

Za odabir ovih kriterijuma uzeta je Nemačka koja je imala izuzetno stabilnu valutu.
Takođe, prilikom definisanja kriterijuma uzeta je u obzir činjenica koliko zemalja bi moglo
da ispuni tražene kriterijume. Smatralo se da za manje od 7 zemalja nema smisla uvoditi
zajedničku valutu, pa su kriterijumi oslabljeni kako bi se osigurao taj broj. Kriterijumi su
više orijentisani na neodređenu stabilnost u uslovima stagnantnih privreda, nego na
privrede koje dinamično rastu. Što se tiče deficita, granica je mogla biti i 2%, jer se smatra
da je 3% visok deficit, ali je preovladala prećutna saglasnost političara o komotnijoj javnoj
potrošnji. Za ispunjenje kriterijuma označena je 1997. godina. Ispostavilo se da su
kriterijumi oštri za ovakav skup zemalja, iako u suštini nisu, pa ih je veliki broj zemalja
jedva ispunio, a neke su ušle u uniju, a da ih nisu ispunile. Primer za neispunjenje
kriterijuma je Grčka, što se posebno vidi danas na nivou javnog duga te zemlje i dužničke
krize u kojoj se nalazi. Nakon toga zemlje su morale da nastave da se pridržavaju tih
kriterijuma.

Četiri zemlje su ostale izvan Evropske monetarne unije, a to su: Britanija, Švedska,
Danska i Grčka. Neke zemlje su ostale izvan jer nisu ispunjavale uslove, kao Grčka, a neke
su ostale van iako ih ispunjavaju, kao Britanija. U periodu 1996-1998. samo je Luksemburg
sve vreme ispunjavao sva četiri kriterijuma, dok su blizu bile Austrija, Nemačka, Belgija,
Britanija, Francuska, Holandija i Irska. Pošto je Evropska monetarna unija bila deo
Ugovora iz Mastrihta, usledio je proces ratifikacije u zemljama članicama. Tako je u
Danskoj dva puta održan referendum, a u Francuskoj je ishod bio jedva iznad proste većine.

Visina kamatnih stopa je opala u svim zemljama Evrospke unije, a u padu su bili i
deficit, javni dug (izuzev u Francuskoj, Luksemburgu i Nemačkoj, gde je blago rastao) i
stopa inflacije. Stopa inflacije je rasla u Finskoj, Holandiji, Luksemburgu, Nemačkoj i
Švedskoj, ali je svuda bila ispod 2%.

Ispunjavanje traženih kriterijuma nije bio nužan uslov za učešće pojedinih zemalja u
monetarnoj uniji. Finska, Francuska i Luksemburg su ispunjavale sva četiri kriterijuma, dok
je preostalim zemljama nedostajao po jedan i u svih osam slučajeva to je bio javni dug.
14 Kovač, O.: „Međunarodne finansije“, Ekonomski fakultet i Beogradu u Beogradu, 2003. godina

11
Prekoračenja Belgije i Italije su bila ogromna, 120% BDP. Okolnost da se dopušta učešće
pojedinih zemalja u monetarnoj uniji bez ispunjavanja traženih kriterijuma, govori da su u
pitanju politički, a ne ekonomski motivisane odluke. One su vezane za razmišljnje da ne bi
bilo dobro da u Evropsku monetarnu uniju uđe mali broj zemalja ili da izostanu neki od
osnivača Unije. To verovatno neće ostati bez uticaja na kvalitet Evropske monetarne unije i
njene valute, kao i na kredibilnost budućih odluka.15

Mehanizam sistema Evropske monetarne unije ima sledeću logiku: pad inflacije
vodi stabilizaciji deviznih kurseva i padu kamatnih stopa, što vrši pritisak na smanjenje
deficita, dok finansiranje javnog duga postaje jeftinije. Dok je inflacija niska ili ide nadolje,
ne bi trebalo da ima većih problema u održavanju stanja ispunjenosti kriterijuma, stabilnosti
eura i cena. Rast inflacije dovodi do ugrožavanja mehanizma po istoj logici po kojoj je njen
pad stabilizuje, s druge strane, pad stope privrednog rasta vrši pritisak na budžetski deficit i
javni dug.16 Nijedna zemlja koja je pristupila Evropskoj uniji 2004. nije automatski ušla u
Evropsku monetarnu uniju, jer za njih važe isti kriterijumi konvergencije koji su važili za
ostale zemlje. Nove članice imaju malu ekonomsku snagu, ovih 10 zemalja povećava GDP
Unije za 10 % prema paritetu kupovne snage, tako da njihov ulazak u Evropsku monetarnu
uniju ne mora biti dramatičan.

Nove članice bi trebalo da ispunjavaju kriterijume dve godine pre ulaska i nakon
ulaska u euro-zonu. Što se tiče kriterijuma, najlošije stoje Malta, Kipar i Mađarska, a
najbolje baltičke zemlje - Letonija se potpuno kvalifikovala za evrozonu, dok Litvaniji i
Estoniji nedostaje po jedan uslov, što govori o visokom kvalitetu ekonomskih institucija
ovih zemalja, a to pokazuje i njihovo visoko mjesto na rang listama ekonomskih sloboda.17

15 Barjaktarović L.:“Monetarno – kreditni i devizni sistem“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010. godina
16 Živković, A., Dželetović, M., Bojović, B.: “Monetarne finansije”, Čigoja, Beograd, 2008. godina
17 Živković, A., Dželetović, M., Bojović, B.: “Monetarne finansije”, Čigoja, Beograd, 2008. godina

12
 5. UVOĐENJE EVRA

Evro predstavlja jedinstvenu valuta Evropske monetarne unije (EMU). Evro kao
valutu koriste članice EMU, ali i pojedinice države koje nisu članice monetarnog sistema.
Danas Evro kao jedinstvenu valutu koriste:
1) Članice EMU, odnosno evrozone i to18:
- Austrija
- Belgija
- Grčka
- Estonija
- Republika Irska
- Italija
- Kipar
- Letonija
- Litvanija
- Luksemburg
- Malta
- Nemačka
- Portugalija
- Slovačka
- Slovenija
- Holandija
- Finska
- Francuska
- Španija
2) Pored članica evrozone koje koriste evro kao valutu, postoje i države koje nisu
članice evrozone a koriste evro kao balutu:
1) države sa službenim sporazumom sa EU – Monako, San Marino, Vatikan;
2) Države i teritorije bez službenog sporazuma sa EU: Andora, Kosovo i Metohija i
Crba Gora
3) Države i teritorije čije su valute vezabe za evro: Bosna i Hercegovina, Bugarska,
Zelenortska Ostrva, Francuska Polinezija, Nova Kaledonija i Valis i Futuna (poslednje tri su
francuski prekomorski departmani).

Kao nastavak integracionih procesa zemalja zapadne Evrope imamo i Evropski

monetarni sistem (EMS).19 Osnovan je 1978. godine u Briselu, a počeo je da funkcioniše
1979. godine. Osnovni cilj Evropskog monetarnog sistem-a je bio da obezbedi monetarnu
stabilnost i saradnju u okviru ovih zemalja, ali i da stabilizuje njihove intervalutarne
odnose. Evropski monetarni sistem se zasniva na mehanizmu deviznih kurseva, a
odstupanje koje je dozvoljeno od centralnih kurseva je 2,5%, osim za italijansku liru 6%.
Centralne banke zemalja članica se obavezuju da intervenišu u slučaju prekoračenja ili pada
deviznih kurseva iznad dozvoljenih odstupanja.

18 www.wikipedia.com
19 Bogdanović, M., Šestović, L., (redaktori), (2002), Ekonomija od A do Ž, Dosije, Beograd.

13
 U nastavku integracionih procesa u Evropi centralno mesto u okviru Evropskog
monetarnog sistema zauzimao je ECU (danas EVRO) koji služi za utvrđivanje međusobnih
deviznih kurseva i granica u kojima devizni kursevi mogu fluktuirati. Članice Evropskog
monetarnog sistema su sve zemlje Evropske unije i one kod Evropskog fonda za monetarnu
saradnju deponuju 20% svojih rezervi u zlatu i devizama, a zauzvrat dobijaju evre, do
sredine 2002. godine kada je izvršena potpuna zamena nacionalnih valuta sa evrom.
Monetarna unija je privredni prostor sačinjen od više nacionalnih privreda koje su
prihvatile jedinstveno merilo cene. Dakle, monetarna unija je valutno područje u okviru
ekonomskog prostora s jedinstvenim tržištem – s jedinstvenim uslovima privređivanja,
zaštitom i makroekonomskim ciljevima u kome važi jedna valuta.
Teorijski, ovo može biti ostvareno na dva načina: proširivanjem jedne nacionalne
valute na ceo integrisani privredni prostor (fiksnim paritetima nacionalnih valuta), ili
uvođenjem nove zajedničke valute. Evropska unija se odlučila za ovo drugo rešenje.
Ono što valja istaći jeste da, sa pojavom evra, zemlje članice Evropske monetarne
unije prelaze sa kontrolisano fluktuirajućeg na fiksno određeni kurs između evra i
nacionalnih valuta. Što se tiče odnosa evro-valute država nečlanica, oni ostaju fluktuirajući
i zavisni od kretanja ponude i tražnje na tržištu novca.
Sama konverzija, recimo, nemačke marke (DEM) u francuski franak (FRF) se
odvija posredstvom evra i postupak je nazvan triangulacija. Za ove transakcije banke ne
zaračunavaju nikakvu proviziju, čime nestaje kategorija dobitak/gubitak na valutnim
razlikama. Dakle, valutni rizik nestaje u okviru Evropske monetarne unije, ali ne treba
zanemariti rizike koji se javljaju na međunarodnom tržištu novca. Rizici oscilacija evra u
odnosu na dolar, jen i funtu su još uvek prisutni.
Kao oficijelni način izražavanja odnosa između valuta izabrano je direktno notiranje
što znači da se evro izražava u jedinicama nacionalne valute, a ne obrnuto (npr. 1 EUR =
1.95 DEM, a ne 1 DEM = 0.51 EUR).

Koja je svrha jedinstvene valute?

Evropska ekonomija predstavlja ogromno jedinstveno tržište. Države članice

ostvaruju najveći deo svoje trgovinske razmene unutar unije. Jedinstvena valuta će rešiti
probleme zamene i doprineti da Evropa zajednički nastupa na međunarodnom tržištu.
Olakšavajući razmenu i investicije, države evrozone nastoje i da povećaju broj radnih
mesta. Počev od 1. januara 2002. godine, 15 milijardi novčanica i 60 milijardi kovanica su
pušteni u promet u okviru evrozone. Kako bi simbolički bila prikazana unija i raznolikost
Evrope, sitan novac ima jednu zajedničku stranu za svih 12 zemalja evrozoni (koju
simbolizuje 12 zastava) i jednu nacionalnu stranu. Ma čija da je nacionalna strana, sitan
novac se može koristiti u celoj evrozoni. Na novčanicama su štampana tri elementa: kapije i
prozori na licu, i mostovi na naličju. Kao inspiracija poslužili su sedam arhitektonskih
stilova koji su obelježili evropsku kulturu: klasični, romanski, gotski, renesansni, barokni i
rokoko stil, arhitektura gvožđa i stakla i savremena arhitektura.

14
Postoje tri faze uvođenja Evra kao jedinstvene valute: A, B i C.20
- Faza A je započeta 1. maja 1998. godine kada je Evropski savet objavio da će 11
zemalja od 15 članica EU uvesti evro, objavljeni su trajni bilateralni kursevi prema
nacionalnim valutama, a Evropski monetarni institut je transformisan u Evropsku centralnu
banku. Nakon toga dolazi do izrdae prvih evro novčanica;
- Fazu B karakteriše je primena evra, ali samo kao knjigovodstvenog novca. Kursevi
evra u odnosu na sve nacionalne valute su neopozivo utvrđeni, a Evropska centralna banka
preuzima sve odgovornosti u smislu „prelazak na evro po pravilu bez pritiska, bez
zabrane“;
- Faza C je započeta 1. januara 2002. godine; kada se prvi put pojavljuju novčanice
i kovani novac, nacionalne valute postoje uporedo, ali sa istekom ovog roka prestaju da se
prihvataju kao zakonsko sredstvo plaćanja. Uspešan razvoj evra predstavlja osnov za
stvaranje Evrope u kojoj će se ljudi, usluge, kapital i roba kretati slobodno."

Evro je novostvorena valuta Evropske unije, koja je od 1. januara 1999. godine

postala zakonsko sredstvo plaćanja. Tada je jedan euro vredio 1.18 $. Zemlje koje su
prihvatile zajedničku valutu nazvane su zajedničkim imenom „Eurolend“. Iste dele
zajednički novac, zajedničku monetarnu politiku i jedinstvenu politiku deviznih kurseva.
Stare valute su trajno eliminisane tj. uništene. Treba istaći da valuta nije samo
standardizovana mera vrednosti, već ima i ulogu efikasnog sredstva plaćanja, koja
omogućava da se obavi proces razmene kao važne faze procesa društvene reprodukcije.
Valuta se koristi i kao skladište vrednosti.

Koji su efekti uvođenja evra?

Uvođenje zdrave jedinstvene valute u Evropsku uniju ima blagotvorno dejstvo na

njenu privredu. Sniženi su transakcioni troškovi, pogotovo u trgovanju novcem. Iščeznuo je
rizik od fluktuacije deviznog kursa, hedžing i odgovarajući troškovi. Samo mehaničko
snižavanje koeficijenta zavisnosti od spoljne trgovine - time što trgovina između članica
EU postaje unutrašnja trgovina - znači bitno uvećanje dela domaćeg proizvoda, koji je
zaštićen od kolebanja deviznih kurseva. Ozdravljenje javnih finansija snižava kamatne
stope i teret otplate duga. Privrednicima će za investicije ostati veći deo ukupne štednje, jer
će država kao zajmoprimac biti manje prisutna na finansijskom tržištu. Stabilna valuta
deluje u smeru snižavanja kamatnih stopa, što pogoduje rastu investicija i zaposlenosti.
Cene dobara i usluga u celoj EU postaju lako uporedive, čime se podstiče
konkurencija koja je u interesu i proizvođača i potrošača. Finansijsko tržište postaje šire i
dublje, jer snižavanjem troškova poslovanja nastaju novi poslovi. Evropska unija postaje
sposobnija da odgovara na spoljne izazove i da se brani od spoljnih šokova.21

20 Živković, A., Dželetović, M., Bojović, B., (2008), Monetarne finansije, Čigoja, str 85.
21 Babić, B., „Evropska Monetarna Unija, Evro i Jugoslavija”, Međunarodni problemi, br. 4/1997

15
 6. PREDNOSTI I NEDOSTACI EVROPSKE MONETARNE UNIJE

Prednosti nastanka EMU su u stvari prednosti uvođenja evra kao jedinstvene

monete.
Prednosti uvođenja evra su22:
1) Snižavanje transakcionih troškova - ušteđeni resursi, koji bi inače bili potrošeni u
neproduktivne preraspodjele, biće oslobođeni za produktivnu upotrebu.
2) Smanjenje cenovne diskriminacije - Građani su u mogućnosti da porede cene evrozoni,
pa razlike u cenama robe, usluga i zarada postaju jasnije. Postoje i pogodnosti prilikom
putovanja izvan evrozone, jer je evro kao internacionalna valuta prihvaćena u mnogim
zemljama.
3) Smanjenje troškova održavanja valute – umesto troškova održavanja nacionalnih valuta
sada postoje troškovi održavanja samo jedinstvene valute
4) Olakšana je alokacija faktora proizvodnje - brže i jeftinije se otkrivaju povoljniji uslovi
za rad i kapital, tako da će zemlje koje stvaraju bolje poslovno okruženje biti u prednosti,
dok će kod onih s lošijim to biti nedostatak.
4) Ostvarivanje emisione dobiti - Uvođenjem evra količina ove valute koja se drži u rezervi
se povećava u svetskim razmerama, pa male zemlje imaju po prvi put dobit i izvan svojih
granica.
5) Evro je značajnija valuta nego što su pojedinačno bile sve prethodne nacionalne valute,
time što će se češće koristiti u transakcijama, kako u Uniji tako i van nje, i time što će
značajan deo deviznih rezervi zemalja u svetu držati u evru. Uvođenje evra je udarac
dolaru, funti, jenu i ostalim valutama, jer njihov uporedni značaj opada.
6) Smanjenje varijabilnosti deviznog kursa - ukidanjem mnošva deviznih kurseva povećava
se tranparentnost prilikom transakcija i eliminiše rizik deviznih kurseva u odnosima između
zemalja članica.
7) Širenje finansijskih tržišta koja postaju dostupnija i likvidnija.
Takođe, postoje i druge brojne koristi kao što su: makroekonomska stabilnost, niže kamatne
stope, sprovođenje strukturnih reformi, stvaranje nove globalne valute u rezervi,
intenziviranje ekonomskog rasta.

Pored brojnih prednosti, stvaranje EMU i uvođenje evra ima i određenih nedostataka kao
što su23:
1) država članica se odriče svoje nacionalne valute,
2) država članica se odriče svoje slobode po pitanju vođenja monetarne politike,
3) država članica se odriče svoje slobode koja se ogleda u mogućnosti makroekonsomskog
usklađivanja putem kretanja esktremne vrednosti svoje valute,
4) Ogromni troškovi prelaska na evro.
5) Gubitak poslova,
6) Gubitak kursa valute,
7) Kontrolisana fiskalna politika.

22 Barjaktarović L.:“Monetarno – kreditni i devizni sistem“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010. godina
23 Isto

16
17
 ZAKLJUČAK

U radu je precizno prikazana moneatrna ekonomija, kao jedan od stubova

ekonomije. Takođe, objašnjeni su i njeni osnovni ciljevi, kako na nivou Evropske
monetarne unije, tako i na nivou Srbije..

Takođe, prikazan je i proces stvaranja EU kao i značaj tog procesa za region

Evrope. Pored stvaranja političke unije, poseban osvrt je dat na stvaranje monetarne unije i
uvođenje jedinstvene valute „evra” za plaćanja unutar evrozone. Takođe, predstavljeni su
prednosti i nedostaci montarne unije .

Monetarna unija je privredni prostor sačinjen od više nacionalnih privreda koje su

prihvatile jedinstveno merilo cene. Dakle, monetarna unija je valutno područje u okviru
ekonomskog prostora s jedinstvenim tržištem – s jedinstvenim uslovima privređivanja,
zaštitom i makroekonomskim ciljevima u kome važi jedna valuta. U tom smislu je detaljno
prikazana i EMU.

Kada je u pitanju EMU prikazan je istorijat njenog nastanka, kao i funkcije koje ona
ostvaruje. Značajna pažnja posvećena je centralizovanom vođenju monetarne politike od
strane Evropske centralne banke, kao i ciljevi, funkcije i instrumenti ECB.

Pored toga, značajna pažnja je posvećena i uslovima koje određena zemlja treba da
ispuni da bi se priključila EMU i uvela jedinstvenu evropsku valutu, kao i prednostima i
nedostacima uvođenja jedinstvene valute i formiranja EMU.

18
 LITERATURA

LITERATURA

1) Barjaktarović L.:“Monetarno – kreditni i devizni sistem“, Univerzitet Singidunum,

Beograd, 2010. Godina
2) Babić, B., „Evropska Monetarna Unija, Evro i Jugoslavija”, Međunarodni problemi, br.
4/1997
3) Bogdanović, M., Šestović, L., (redaktori), (2002), Ekonomija od A do Ž, Dosije,
Beograd.
4) Dimitrijević, B., Munitlak Ivanović, O., (2008), Ekonomika evropskih integracija;
Fakultet za uslužni biznis, Novi Sad, 2008. godina
5) Džombić I.: “Evropska Unija: Prošlost, sadašnjost I budućnost”, Sarajevo 2010. godina
6) Pelević B.: „Uvod u međunarodnu ekonomiju“Ekonomski fakultet u Beogradu, 2001.
godina
7) Kovač O.: “Međunarodne finansije”, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. godina
8) Popović – Avrić S., Vidas – Bubanja M.: „Međunarodna ekonomija“, Zavod za
udžbenike i FEFA, Beograd 2009. godine
9) Stakić B.: “Međunarodne finansijske institucije”, Univerzitet Singidunum, Beograd,
2012. godina
10) Živković, A., Dželetović, M., Bojović, B.: “Monetarne finansije”, Čigoja, Beograd,
2008. godina

Web adrese:
1. www.nbs.rs
2. www.tvojnovac.nbs.rs
3. www.wikipedia.com

19