Уран

Уран је седма планета од Сунца, трећа највећа и четврта

најмасивнија планета у Сунчевом систему. До ио је имену по
Уран
старогрчком ожанству не а Урану, оцу Хрона (Сатурна) и деди
Зевса (Јупитера).[9] Уран је прва планета откривена у модерним
временима. Иако је видљив голим оком као и остале раније
откривене планете, посматрачи га нису признавали за планету
з ог његове сла е видљивости.[10] Вилхелм Хершел је о јавио
његово откриће 13. марта 1781, проширивши познате границе
Сунчевог система по први пут у новијој историји. Уран је такође
прва планета откривена телескопом.

Уран и Нептун имају другачији унутрашњи и атмосферски

састав од већих гасовитих дивова Јупитера и Сатурна. З ог тога
их астрономи понекад стврставају у посе ну категорију „ледени
дивови“. Уранова атмосфера, иако је попут Јупитерове и
Сатурнове састављена претежно од водоника и хелијума,
садржи и велике проценте воденог, амонијачног и метанског Уран
леда, уз уо ичајене трагове угљоводоника.[11] Атмосфера Урана Откриће
је најхладнија планетарна атмосфера у Сунчевом систему, уз
Открио Вилхелм Хершел
најнижу температуру од 49 K (−224 °C). Атмосфера има
сложену слојевиту структуру, са водом за коју се мисли да чини Датум открића 13. март 1781.
најниже о лаке, а за метан се мисли да чини највише слојеве Орбиталне карактеристике
о лака.[12] Афел 3,003.62[1] × 106 км

Као и остале планете-џинови, и Уран има систем прстенова (до Перихел 2.741,30[1] × 106 км
сада откривено 13), магнетосферу и 27 сателита. Уранов систем Велика полуоса 2.872,46 × 106 km
има јединствену конфигурацију међу планетама Сунчевог 19,19126393 АЈ[1]
система, пошто је његова оса ротације положена на ок, скоро у × 106 км
раван његове револуције око Сунца; његов јужни и северни пол Екцентрицитет 0,04716771[1]
леже тамо где је већини планета екватор. Слике са Војаџера 2 су
Сидерички период 30.685,4[1][2][3]
приказале Уран као незанимљиву планету ез о лака или олуја
дана
које су имале друге планете-џинови. Међутим, посматрачи са
Земље су недавних година приметили знаке сезонских промена Средња орбитална 6,81[1][4] км/сек
и појачане активности ветра, када се Уран при лижи својој брзина
равнодневници. Максимална 7,11[1] км/сек
орбитална брзина
Минимална 6,49[1] км/сек
Садржај орбитална брзина
Инклинација 0,76986[1]
Физичке особине
Атмосфера Лонгитуда узлазног 74,22988[1]
Орбита и ротација чвора
Магнетно поље
Сидерички период -17,24[1] сати
Уранови сателити
 Уранови прстенови ротације
Историја људског истраживања Трајање дана 17,24[1] сати
Референце Природни сателит 27[1]
Литература Физичке карактеристике
Спољашње везе
Средњи полупречник 25.362[1] км
Екваторијални 25.559[1][5] км

Физичке осо ине полупречник

Поларни полупречник 24.973[1] км
Елиптицитет 0,02293[1]
Маса 86.832[1][6] × 1024
кг
Запремина 6.833[1] × 1010 км3
Густина 1.270[1] гр/цм3
Друга космичка 21,3[1] км/сек
брзина
Албедо 0,300 (Бонд)
Успоредба величина између Земље и 0,51 (геом.)[1]
Урана.
Привидна магнитуда -7,19[1]
Соларна озраченост 3,71[1] W/m²
Уран спада у гасовите дивове, као и Јупитер, Сатурн и Нептун.
Сматра се да, као и Нептун, има мало камено језгро. На језгро се Tемпература црног 58,2[1] K
наставља омотач од воденог леда, метана и амонијака, који тела
према ван поступно прелази у атмосферу.[11] Уран, за разлику од Момент инерције 0,225[1][7]
осталих гасовитих дивова, нема властити извор топлоте у Удаљеност 2719,99[1] × 106 км
унутрашњости.
Максимална 3157,3[1][8] × 106
Најнижа температура је измерена на нивоу са притиском од 100 удаљеност км
мили ара и износи 52 K. Изнад тог слоја температура расте до Минимална 2581,9[1] × 106 км
150 K (-123 °C) у разријеђеној горњој атмосфери. Температура удаљеност
према унутрашњости расте до неколико хиљада °C. За време Ректасцензија 257,43[1]
проласка летелице Војаџер 2 Уранов јужни пол је ио окренут Северног пола
Сунцу. Из тога произлази да и поларна подручја тре ало да
Деклинација -15,10[1]
уду топлија од екваторских што, из непознатих разлога, ипак
Северног пола
није случај..[13]
Атмосфера
Физичка својства планета условљена су масом и количином
Сунчевог зрачења. Маса Урана и Нептуна је итно мања од маса Јупитера и Сатурна, па је мањи и удео водоника и
хелијума у укупној маси планета. Посе но је густина Нептуна већа. У Урановој атмосфери налази се више метана него у
Нептуновој. Уран је зеленкастомодрикасте оје аш зато што метан упија светлост комплементарних оја. Равнотежа
температура износи код Урана 64 K, а код Нептуна 51 K, док инфрацрвено зрачење открива да се у атмосфери налази слој
температуре повишене до 100 K на Урану, а до 140 K на Нептуну. У тим слојевима метан и водоник морају ити
гасовити, док амонијак прелази из гасовитог стање у текуће и чврсто.[14]

Атмосфера
Уранова атмосфера се састоји великом већином од водоника (83%) и
хелијума (15%), нешто мало метана (2%), а воде и амонијака има у
траговима. Метан у атмосфери даје Урану карактеристичну
модрозелену оју јер упија светлост комплементарних оја.
Атмосфера Урана је готово езлична. Провидна је и чиста до великих
ду ина гдје се налазе о лаци смрзнутог метана. Поларно подручје је
прекривено сумаглицом. Ветрови на екватору дувају рзинама до 50
m/s, знатно спорије него на другим плиновитим дивовима.[15]

Уран показује појасеве паралелне с екватором, али врло тешко

уочљиве, чак и уз рачунарску о раду слика. Међутим, новије Унутарња грађа планета Урана.
фотографије телескопа Ха л показују све већу и већу активност у
Урановој атмосфери. Ха л је током 1998. снимио чак 20 светлих
о лака на различитим висинама. Светле о лаке вероватно чине кристали метана. Сумња се да су промене настале услед
промене оријентације Урана према Сунцу. Наиме, Сунце о асјава подручја све лиже екватору, па смена дана и ноћи има
све већу утицај на температуру појединих делова Урана. На Урану се, заправо, догађа смена годишњих до а. Око године
2007, Сунце је ило изнад Урановог екватора.

Орбита и ротација
Један Уранов о илазак око Сунца траје 83,83 године.[16] Уран се окрене око своје осе за 17 сати и 14 минута.[17] Као и сва
гасовита тела има диференцијалну ротацију (трајање дана зависи од удаљености од екватора), али ржу при
половима.[18]

Уран се о рће око своје осе у супротном смеру од већине планета у Сунчевом систему (ретроградно ги ање).[19][20]

Уран је нео ичан по томе што је окренут „на ок“, тј. оса ротације му је нагнута чак 98° у односу на путању око
Сунца.[21] Ово значи да су полови отприлике тамо где се на другим планетама налази екватор. Најприхваћенија теорија о
узроку ове појаве је судар с телом величине Земље приликом формирања Сунчевог система.

Магнетно поље
Ураново магнетно поље је нагнуто чак 55° према оси ротације, а
сматра се да настаје релативно лизу површине. Интензитет Урановог
магнетног поља отприлике одговара Земљином пољу, иако Ураново
поље знатно варира од места до места з ог великог одмака извора
поља од средишта планете. Извор магнетног поља је непознат.

Као и код осталих планета с магнетним пољима, постоји магнетни реп

у смеру супротном од Сунца, који се код Урана протеже најмање 10
милиона km иза планете. Велики наги осе ротације планете заједно с
наги ом магнетног поља чини магнетни реп завијеним у спиралу.
Ураново магнетско поље.

Уранови сателити
До данас је пронађено укупно 27 Уранових сателита.[22] Уран је све до недавно, са својих тадашњих 20 познатих
сателита, држао рекорд у Сунчеву систему, док га недавно нису претекли Сатурн са 31 и Јупитер с укупно 61 сателитом.
За разлику од осталих планета чији сателити до ивају имена по митским ликовима, Уранови сателити су до ијали имена
ликова из дела Вилијама Шекспира и Александра Поупа.[23][24]
Уранови сателити се могу поделити у три групе:

Прву скупину чине 13 унутрашњих сателита

који су врло мали и тамни, откривени
већином на фотографијама Војаџера 2. То
су, редом од Урана према споља:
Корделија, Офелија, Бјанка, Кресида,
Дездемона, Јулија, Порција, Розалинда,
Купидон, Белинда, Пердита, Пак и Маб. Већи месеци Урана уређени по удаљености (лево на
Другу групу чине 5 великих сателита:[23] десно), приказани у њиховом релативном односу
Миранда, Ариел, Умбриел, Титанија и величине
Оберон
Трећу групу чине 7 спољних сателита,
откривених током 1997. и касније, који су многоструко више удаљених од Оберона: Франциско, Калибан,
Стефано, Тринкуло, Сикоракс, Просперо, Сетебос и Фердинанд.
У опсежним извјештајима о сусрету с Ураном, екипа од 40 научника је закључила су густине Уранових сателита знатно
веће од густине Сатурнових сателита. Подаци с Војаџера 2 показали су да су два већа унутарња Уранова сателита, Аријел
и Ум ријел, лакши по саставу од спољашњих сателита, Титаније и О ерона, што је врло нео ично. Миранда показује низ
најразноличнијих геолошких о лика. Прекривена је долинама, стрминама, пукотинама, кратерима, терасама. Ариел има
ројне расједе и јарке, те много кружних уду ина. Ум риел има површину с много ударних кратера, а истиче се један са
светлим прстеном. Титанија уз ројне кратере показује сложени систем кањона. О ерон носи неколико великих ударних
кратера. Просечна густина тих не еских тела сведочи о великом уделу воде.

Уранов сателитски систем је најмање масиван међу системима гигантских планета; ком инована маса пет главних
сателита је мања од половине масе Тритона (највећег месеца Нептуна).[6] Највећи Уранов сателит, Титанија, има пречник
од само 788.9 km, или мање од половине Месеца, и нешто је већи од Реје, другог по величини месеца Сатурна, те је
Титанија осми по величини месец Соларног Система. Уранови сателити имају релатно мали ал едос; у опсегу од 0.20 за
Ум риел до 0.35 за Ариел (у зеленом светлу).[13] Они су ледено каменити конгломерати који се састоје од око 50% леда и
50% камена. Лед може да садржи амонијак и угљен-диоксид.[25][26]

Међу Урановим сателитима, Ариел изгледа да има најмлађу површину са најмањим ројем импактних кратера и Ум риел
је најстарији.[13][25] Миранда има раседне кањоне ду оке 20 km, терасне нивое, и хаотичне варијације старости и
својстава површине.[13] Постоје индикације да је Мирандина геолошка активност у прошлости ила вођена плимским
загревањем у време кад је њена ор итала ила у већој мери екцентрична него данас, вероватно услед раније 3:1
ор италне резонанце са Ум риелом.[27] Еxтензиони процеси асоцирани са откривањем дијапира су вероватно узрок
Мирандине короне која наликује на тркачке стазе.[28][29] Сматра се да је Ариел некад имао 4:1 резонанцу са
Титанијом.[30]

Уран има најмање једног потковичастог ор итера који заузима Сунце–Уран L3 лагранжову тачку — гравитационо
неста илни регион са 180° у својој ор ити, 83982 Крантор.[31][32] Крантор се креће унутар комплекса урановог
коор италног региона, привремене потковичасте ор ите. 2010 EU65 је такође могући кандидат Урановог потковичастог
ли ратора.[32]

Уранови прстенови
Године 1977, за време помрачења звезде Си ма Кен аура Ураном, примећена је једна непредвиђена појава. Наиме, звезда
није нагло нестала иза Урана, већ је пре и после помрачења 9 пута затитрала. То је ио резултат проласка иза Уранових 9
прстенова.[33]

Десети и једанаести прстен су откривени касније, 1985. године (Војаџер 2). Редом од Урана према спољашњости налазе
се прстенови: 1986У2Р, 6, 5, 4, Алфа, Бета, Ета, Гама, Делта, Лам да ( ивши 1986У1Р) и Епсилон.[13]
У децем ру 2005. Ха л је открио пар претходно непознатих
прстенова.[13] Највећи прстен се налази на два пута већој удаљености
од планете од претходно познатих прстенова. Ови нови прстенови су
на толикој удаљености, да се зову спољашњи систем прстенова. Ха л
је такође приметио и два мала сателита, од којих Ма дели ор иту са
најудљенијим новооткривеним прстеном.[34][35][36]

Већина прстенова је широка тек неколико километара, осим прстена

1986У2Р који је широк 2500 km. Ал едо прстенова је само 0.03
(од ијају тек 3% светлости). Прстенови су елиптични, посе но
спољашњи, и не изгледају целовити као Сатурнови прстенови.
Најудаљенији прстен, Епсилон, уједно је и најсветлији. Величина
честица од којих се прстенови састоје је у распону од прашине до 10-
метарских громада. Радио-мерења су показала да Епсилону недостају Уранов систем прстенова
честице мање од неколико дециметара. Ретка Уранова спољашња
атмосфера водоника и могла ити одговорна за овај недостатак.

Прстенови се састоје од екстремно тамних честица, које варирају у величини од микрометра до фракције метра.[13]
Претпоставља се да је материја прстенова некад ила део једног или више месеца који су раз ијени сударима теле с
великим рзинама. Из ројних делова насталих остатака само је неколико честица остало, у ста илним зонама које
кореспондирају локацијама садашњих прстенова.[25][37]

Историја људског истраживања

Уран је прва планета откривена у модерно до а. Открио га је Вилхелм
Хершел, за време систематског претраживања не а, 13. марта 1781.
године. Хершел је у почетку мислио да је угледао комету. Уран је,
заправо, виђен и много пута пре (на граници је видљивости голим
оком), али је ио уврштен у карте као о ична звезда. Џон Флемстид га
је 1690. каталогизовао као 34 Таури (34 Бика).

Хершел је након неколико година (1787.) открио и 2 велика Уранова

сателита Титанију и О ерон, а Ласелл је 1851. открио Аријел и
Ум риејл. Миранда, најмањи од 5 великих Уранових сателита,
откривена је 1948. (Којпер).

Само једна летелица је посетила Уран: Војаџер 2, који је 24. јануара

1986. прошао 81.500 km изнад врхова Уранових о лака. Тада је
фотографисано 5 познатих Уранових сателита, и откривено нових 10
сателита унутар Мирандине путање (Корделија, Офелија, Бјанка,
Кресида, Дездемона, Јулија, Порција, Розалинда, Белинда и Пак). Слика Урана коју је снимио Војаџер 2
док је већ ишао према Нептуну
Војаџер 2 је открио и два нова Уранова прстена.

У новије време се поново (уз помоћ старих Војаџерових фотографија

и посматрањем путем модерних телескопа) откривају нови Уранови сателити. Тако су 1997. откривени Кали ан и
Сикоракс (Гладман), а 1999 још три сателита: Просперо (Холман), Сете ос (Кавеларс) и Стефано (Каркоча).

Референце
 1. „Uranus Fact Sheet” (http://nssdc.gsfc.nasa.gov/planetary/factsheet/uranusfact.html). NASA. Приступљено
28. 11. 2012.
2. Munsell, Kirk (14. 5. 2007). „NASA: Solar System Exploration: Planets: Uranus: Facts & Figures” (http://solarsyst
em.nasa.gov/planets/profile.cfm?Object=Uranus&Display=Facts). NASA. Приступљено 13. 8. 2007.
3. Seligman, Courtney. „Rotation Period and Day Length” (http://cseligman.com/text/sky/rotationvsday.htm).
Приступљено 13. 9. 2009.
4. Williams, Dr. David R. (31. 1. 2005). „Uranus Fact Sheet” (http://nssdc.gsfc.nasa.gov/planetary/factsheet/uranusf
act.html). NASA. Приступљено 10. 8. 2007.
5. Seidelmann, P. Kenneth; Archinal, Brent A.; A'Hearn, Michael F.; et al. (2007). „Report of the IAU/IAG Working
Group on cartographic coordinates and rotational elements: 2006”. Celestial Mechanics and Dynamical
Astronomy. 98 (3): 155—180. Bibcode:2007CeMDA..98..155S (http://adsabs.harvard.edu/abs/2007CeMDA..98..
155S). doi:10.1007/s10569-007-9072-y (https://doi.org/10.1007%2Fs10569-007-9072-y).
6. Jacobson, R. A.; Campbell, J. K.; Taylor, A. H.; Synnott, S. P. (1992). „The masses of Uranus and its major
satellites from Voyager tracking data and earth-based Uranian satellite data”. The Astronomical Journal. 103 (6):
2068—2078. Bibcode:1992AJ....103.2068J (http://adsabs.harvard.edu/abs/1992AJ....103.2068J).
doi:10.1086/116211 (https://doi.org/10.1086%2F116211).
7. de 2015, стр. 250
8. Espenak, Fred (2005). „Twelve Year Planetary Ephemeris: 1995–2006” (https://web.archive.org/web/2007062615
3349/http://sunearth.gsfc.nasa.gov/eclipse/TYPE/TYPE.html). NASA. Архивирано из оригинала (http://suneart
h.gsfc.nasa.gov/eclipse/TYPE/TYPE.html) на датум 26. 6. 2007. Приступљено 14. 6. 2007.
9. „Uranus”. Oxford English Dictionary (2 изд.). 1989.
10. „MIRA's Field Trips to the Stars Internet Education Program” (http://www.mira.org/fts0/planets/101/text/txt001x.ht
m). Monterey Institute for Research in Astronomy. Приступљено 27. 8. 2007.
11. Lunine, Jonathan I. (1993). „The Atmospheres of Uranus and Neptune”. Annual Review of Astronomy and
Astrophysics. 31: 217—263. Bibcode:1993ARA&A..31..217L (http://adsabs.harvard.edu/abs/1993ARA&A..31..21
7L). doi:10.1146/annurev.aa.31.090193.001245 (https://doi.org/10.1146%2Fannurev.aa.31.090193.001245).
12. Podolak, M.; Weizman, A.; Marley, M. (1995). „Comparative models of Uranus and Neptune”. Planetary and
Space Science. 43 (12): 1517—1522. Bibcode:1995P&SS...43.1517P (http://adsabs.harvard.edu/abs/1995P&S
S...43.1517P). doi:10.1016/0032-0633(95)00061-5 (https://doi.org/10.1016%2F0032-0633%2895%2900061-5).
13. Smith, B. A.; Soderblom, L. A.; Beebe, A.; Bliss, D.; Boyce, J. M.; Brahic, A.; Briggs, G. A.; Brown, R. H.; Collins,
S. A. (4. 7. 1986). „Voyager 2 in the Uranian System: Imaging Science Results”. Science. 233 (4759): 43—64.
Bibcode:1986Sci...233...43S (http://adsabs.harvard.edu/abs/1986Sci...233...43S). PMID 17812889 (https://www.
ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/17812889). doi:10.1126/science.233.4759.43 (https://doi.org/10.1126%2Fscience.233.
4759.43).
14. Vladis Vujnović : "Astronomija", Školska knjiga, 1989.
15. Sromovsky, L. A.; Fry, P. M. (2005). „Dynamics of cloud features on Uranus”. Icarus. 179 (2): 459—484.
Bibcode:2005Icar..179..459S (http://adsabs.harvard.edu/abs/2005Icar..179..459S).
doi:10.1016/j.icarus.2005.07.022 (https://doi.org/10.1016%2Fj.icarus.2005.07.022).
16. „Next Stop Uranus” (http://www.astrosociety.org/education/publications/tnl/04/04.html). 1986. Приступљено
9. 6. 2007.
17. Gierasch, Peter J. & Nicholson, Philip D. (2004). „Uranus” (http://www.warrentboe.org/_files/TeacherPages/792/U
ranus_Article.pdf) (PDF). World Book. Приступљено 8. 3. 2015.
18. O'Connor, J J. & Robertson, E. F. (1996). „Mathematical discovery of planets” (http://www-groups.dcs.st-and.ac.u
k/~history/HistTopics/Neptune_and_Pluto.html). Приступљено 13. 6. 2007.
19. Hammel, Heidi B. (5. 9. 2006). „Uranus nears Equinox” (https://web.archive.org/web/20090225084057/http://ww
w.apl.ucl.ac.uk/iopw/uworkshop_060905.pdf) (PDF). A report from the 2006 Pasadena Workshop. Архивирано
из оригинала (http://www.apl.ucl.ac.uk/iopw/uworkshop_060905.pdf) (PDF) на датум 25. 2. 2009.
20. „Hubble Discovers Dark Cloud In The Atmosphere Of Uranus” (http://www.sciencedaily.com/releases/2006/10/06
1001211630.htm). Science Daily. Приступљено 16. 4. 2007.
21. Sromovsky, Lawrence. „Hubble captures rare, fleeting shadow on Uranus” (http://news.wisc.edu/hubble-captures
-rare-fleeting-shadow-on-uranus/). University of Wisconsin Madison. Приступљено 12. 3. 2017.
22. Sheppard, S. S.; Jewitt, D.; Kleyna, J. (2005). „An Ultradeep Survey for Irregular Satellites of Uranus: Limits to
Completeness”. The Astronomical Journal. 129: 518. Bibcode:2005AJ....129..518S (http://adsabs.harvard.edu/ab
s/2005AJ....129..518S). arXiv:astro-ph/0410059 (https://arxiv.org/abs/astro-ph/0410059) . doi:10.1086/426329
(https://doi.org/10.1086%2F426329).
23. Faure, Gunter; Mensing, Teresa (2007). „Uranus: What Happened Here?”. Ур.: Faure, Gunter; Mensing, Teresa
M. Introduction to Planetary Science. Introduction to Planetary Science. Springer Netherlands. стр. 369.
ISBN 978-1-4020-5233-0. doi:10.1007/978-1-4020-5544-7_18 (https://doi.org/10.1007%2F978-1-4020-5544-7_1
8).
24. „Uranus” (http://www.nineplanets.org/uranus.html). nineplanets.org. Приступљено 3. 7. 2007.
25. „Voyager Uranus Science Summary” (http://www.solarviews.com/eng/vgrur.htm). NASA/JPL. 1988.
Приступљено 9. 6. 2007.
26. Hussmann, Hauke; Sohl, Frank; Spohn, Tilman (2006). „Subsurface oceans and deep interiors of medium-sized
outer planet satellites and large trans-neptunian objects”. Icarus. 185: 258—273. Bibcode:2006Icar..185..258H (h
ttp://adsabs.harvard.edu/abs/2006Icar..185..258H). doi:10.1016/j.icarus.2006.06.005 (https://doi.org/10.1016%2F
j.icarus.2006.06.005).
27. Tittemore, William C.; Wisdom, Jack (1990). „Tidal evolution of the Uranian satellites: III. Evolution through the
Miranda-Umbriel 3:1, Miranda-Ariel 5:3, and Ariel-Umbriel 2:1 mean-motion commensurabilities”. Icarus. 85 (2):
394—443. Bibcode:1990Icar...85..394T (http://adsabs.harvard.edu/abs/1990Icar...85..394T). doi:10.1016/0019-
1035(90)90125-S (https://doi.org/10.1016%2F0019-1035%2890%2990125-S).
28. Pappalardo, R. T.; Reynolds, S. J.; Greeley, R. (1997). „Extensional tilt blocks on Miranda: Evidence for an
upwelling origin of Arden Corona”. Journal of Geophysical Research. 102 (E6): 13,369—13,380.
Bibcode:1997JGR...10213369P (http://adsabs.harvard.edu/abs/1997JGR...10213369P). doi:10.1029/97JE00802
(https://doi.org/10.1029%2F97JE00802).
29. Chaikin, Andrew (16. 10. 2001). „Birth of Uranus' Provocative Moon Still Puzzles Scientists” (https://web.archive.
org/web/20080709020909/http://www.space.com/scienceastronomy/solarsystem/miranda_creation_011016-1.ht
ml). Space.Com. ImaginovaCorp. Архивирано из оригинала (http://www.space.com/scienceastronomy/solarsyst
em/miranda_creation_011016-1.html) на датум 9. 7. 2008. Приступљено 7. 12. 2007.
30. Tittemore, W. C. (1990). „Tidal heating of Ariel”. Icarus. 87 (1): 110—139. Bibcode:1990Icar...87..110T (http://ads
abs.harvard.edu/abs/1990Icar...87..110T). doi:10.1016/0019-1035(90)90024-4 (https://doi.org/10.1016%2F0019-
1035%2890%2990024-4).
31. Gallardo, T. (2006). „Atlas of the mean motion resonances in the Solar System”. Icarus. 184 (1): 29—38.
Bibcode:2006Icar..184...29G (http://adsabs.harvard.edu/abs/2006Icar..184...29G).
doi:10.1016/j.icarus.2006.04.001 (https://doi.org/10.1016%2Fj.icarus.2006.04.001).
32. de la Fuente Marcos, C.; de la Fuente Marcos, R. (2013). „Crantor, a short-lived horseshoe companion to
Uranus” (http://www.aanda.org/index.php?option=com_article&access=standard&Itemid=129&url=/articles/aa/ab
s/2013/03/aa20646-12/aa20646-12.html). Astronomy and Astrophysics. 551: A114.
Bibcode:2013A&A...551A.114D (http://adsabs.harvard.edu/abs/2013A&A...551A.114D). arXiv:1301.0770 (https://
arxiv.org/abs/1301.0770) . doi:10.1051/0004-6361/201220646 (https://doi.org/10.1051%2F0004-6361%2F2012
20646).
33. Elliot, J. L.; Dunham, E.; Mink, D. (1977). „The rings of Uranus” (http://www.nature.com/nature/journal/v267/n560
9/abs/267328a0.html). Cornell University. Приступљено 9. 6. 2007.
34. „NASA's Hubble Discovers New Rings and Moons Around Uranus” (http://hubblesite.org/newscenter/archive/rele
ases/2005/33/). Hubblesite. 2005. Приступљено 9. 6. 2007.
35. dePater, Imke; Hammel, Heidi B.; Gibbard, Seran G.; Showalter Mark R. (2006). „New Dust Belts of Uranus: Two
Ring, red Ring, Blue Ring”. Science. 312 (5770): 92—94. Bibcode:2006Sci...312...92D (http://adsabs.harvard.ed
u/abs/2006Sci...312...92D). PMID 16601188 (https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/16601188).
doi:10.1126/science.1125110 (https://doi.org/10.1126%2Fscience.1125110).
36. Sanders, Robert (6. 4. 2006). „Blue ring discovered around Uranus” (http://www.berkeley.edu/news/media/releas
es/2006/04/06_bluering.shtml). UC Berkeley News. Приступљено 3. 10. 2006.
37. Esposito, L.W. (2002). „Planetary rings”. Reports on Progress in Physics. 65 (12): 1741—1783.
Bibcode:2002RPPh...65.1741E (http://adsabs.harvard.edu/abs/2002RPPh...65.1741E). ISBN 978-0-521-36222-
1. doi:10.1088/0034-4885/65/12/201 (https://doi.org/10.1088%2F0034-4885%2F65%2F12%2F201).
Литература
de Pater, Imke; Lissauer, Jack J. (2015). Planetary
Sciences (https://books.google.com/books?id=stFpB
gAAQBAJ&pg=PA250) (2nd updated изд.). New
York: Cambridge University Press. стр. 250.
ISBN 978-0521853712.
Alexander, Arthur Francis O'Donel (1965). The
Planet Uranus - A History of Observation, Theory
and Discovery.
Miner, Ellis D. (1998). Uranus: The Planet, Rings
and Satellites. New York: John Wiley and Sons.
ISBN 978-0-471-97398-0.
Bode, Johann Elert (1784). Von dem neu entdeckten
Planeten (https://books.google.com/books?id=ZqA5
AAAAcAAJ). Verfasser.
Gore, Rick (1986). „Uranus — Voyager Visits a Dark
Planet”. National Geographic. св. 170 бр. 2.
стр. 178—194. ISSN 0027-9358 (https://www.worldc
at.org/issn/0027-9358). OCLC 643483454 (https://w
ww.worldcat.org/oclc/643483454).

Спољашње везе
NASA's Uranus fact sheet (http://nssdc.gsfc.nasa.gov/planetary/factsheet/uranusfact.html)
Uranus Profile (https://web.archive.org/web/20070624113641/http://solarsystem.nasa.gov/planets/profile.cfm?Ob
ject=Uranus) by NASA's Solar System Exploration (http://solarsystem.nasa.gov/)
Keck pictures of Uranus show best view from the ground (https://web.archive.org/web/20041118145738/http://ww
w2.keck.hawaii.edu/news/science/uranus/)—Press release with some photographs showing rings, satellites and
clouds
News reports of December 22 2005. rings and moons discovery

New Moons and Rings found at Uranus (http://space.com/scienceastronomy/051222_uranus.html),

SPACE.com
Two more rings discovered around Uranus (http://www.msnbc.msn.com/id/10574903/), MSNBC
Planets—Uranus (http://www.projectshum.org/Planets/uranus.html) A kid's guide to Uranus.
Uranus (http://photojournal.jpl.nasa.gov/targetFamily/Uranus) at Jet Propulsion Laboratory's planetary
photojournal.
Spring Has Sprung on Uranus (http://skytonight.com/news/4435217.html)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уран&oldid=21964133”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 11. јун 2019. у 06:00 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и
додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.