Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за историју

Семинарски рад
Грчка до револуције 1821. године

Професор: Студент:

др Милош Ковић Јована Милановић, ис11/51

Београд, 2016

Садржај:
1. Становништво и црква ................................................... 2-3

2. Економија и образовање ................................................ 3

3. Грци у ратовима против Османског царства ................ 4-5

4. Наполеонови ратови ....................................................... 5

Становништво и Црква

1
 Грци су највише емигрирали у италијанске градове у 17. и почетком 18. века,
посебно током турско-млетачких ратова (од 1645-1715. године), док је средњу Грчку и
Пелопонез насељавао велики број православних Албанаца.

Највећи број Грка се бавио земљорадњом, али у градовима били су познати и

омрзнути као зеленаши, свештеници, трговци, службеници. Према Ставријаносу постојала
су два грчка света: царски свет фанариота и православних свештеника и сељачки свет у
унутрашњости Грчке. После освајања Крита и Архипелага, Грчка је подељена на десет
санџака. Земља је дата војницима као зеамет или тимар, а раја је могла сама да бира своје
представникe, најчешће називаним коџабаше. Њихов положај се значајно погоршао
стварањем чифтлука и додавањем нових обавеза у 17. и 18. веку, са опадањем централне
моћи, војним поразима, корупцијом. Чифтлуци су се највише развијали „... на плодној
земљи, близу обалских равница или значајних путева, у Тесалији, Епиру, Македонији,
Тракији“1, Основна обавеза у замену за војну службу био је харач.

Родос и Атина су имали велики степен аутономије јер су били део прихода
султанове породице, као и нека друга острва која су давале морнаре за османску
морнарицу. Јањина у Епиру, под Али-Пашом је била у унутрашњим питањима аутономна
област, као и Химара2, Сули у Епиру, и Мани на самом југу Пелопонеза. Ове планинске
области заједно са Аграфом у Пинду и Хиосом су биле практично ван османске контроле.

Клефти, као разбојници и лопови, имали су исту улогу као хајдуци. Њихови походи
по планинским кланцима су се састојали у пљачкању колико Турака, најчећше порезника,
толико и православаца. Насупрот клефтима, Царство оснива арматоле, грчку милицију.

Цариградска патријаршија, смештена у четврти Фанар, у северозападном делу

Цариграда, и православне епископије имале су поред духовне и световну власт над
хришћанима на Балкану. Патријарх је био милет-баша православаца и везир, који је
плаћањем наименовања имао „значајна фискална, административна и правосудна
овлашћења“3. Григорије V је погубљен вешањем на капији Патријаршије 1821. по
избијању револуције јер „... није извршио своју најважнију дужност – да обезбеди
покорност верника своје цркве султану.“ 4 Са националним револуцијама и патријархова
1 Историја Османског царства, приредио Р. Мантран, Београд 2002, 394.

2 Град на јужној албанској обали, са већинским грчким становништвом.

Нападан је од стране Али-паше Јањинског и Грци у граду су дали значајан
допринос револуцији.

3 Исто, 408.

4 Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд 2000, 14.

2
јурисдикција се смањивала да би „ ... на крају I светског рата Цариградска патријаршија
имала власт само у Цариграду и њеовој околини.“ 5 То је значило да се противила идејама
револуције и њиховим вођама у стварању националних држава и из идеолошких разлога,
због утицаја Западне Европе.6 Највећи број највиших црквених положаја заузимали су
Грци, као и положај васељенског патријарха, посебно од 1766. када је укинута Пећка
патријаршија и 1767. укидањем Охридске архиепископије. Исламизација је од грчких
области, била присутна на Криту, када су турски војници после двадесетогодишње опсаде
заузели острво, током следећа два века половина становништва је преобраћена.

Економија и образовање
Међународна трговина је била у рукама немуслимана: Грка, Јевреја, Јермена.
„Грчки језик је постао lingua franca балканске трговине“7. Од мира у Кучук Каинарџију
1774. грчки трговци и бродовласници су истицали руску заставу и тиме се штитили од
додатних намета. Од почетка 18. века, велику улогу у посредовању између европских
трговаца и Царства имали су драгомани8, у највећем броју православни Грци. Током
Наполеонових ратова, услед повлачења француске морнарице из Средоземља, Грци држе
монопол над трговином, пробијали су континенталну блокаду и долазили до француских и
немачких градова. Дошло је и до повећане пољопривредне и занатске производње,
посебно у Македонији, Тесалији, Епиру.

Ставријанос пише о значају грчких трговаца: „Са развојем трговине у XVII и XVIII
веку хиљаде грчких трговаца су се населили у градским средиштима северног Балкана,
средње Европе и јужне Русије. Те заједнице су у великој мери допринеле буђењу
5 L. Stavrijanos, Balkan posle 1453.godine, Beograd 2005, 102.

6 У Цариграду је 1798. објављено дело јерусалимског патријарха, Очинске

поуке, са тврдњом да Османско царство уздигнуто од Бога да би заштитило
православље од западњачке јереси. Исте године је погубљен Рига од Фере,
чија је дела Црква забрањивала. Р. Клог, нав. дело, 15.

7 Исто, 27.

8 Драгоман се преводи као тумач или посредник. Заузимали су високе

положаје османске администрације: велики драгоман је био секретар и
посредник између везира и страних представника, морнарички драгоман је
посредовао између адмирала и острвљана, такође су заузимали високе
положаје хосподара (кнежева) дунавских провинција: Влашке и Молдавије.
Драгомани су били богати грчки (или хеленизовани Румуни, Албанци и
Италијани) фанариоти. B. Jelavich, History of the Balkans. Vol. 1, Eighteenth and
Nineteenth Centuries, Cambridge Univerity Press 1983, 54-55.

3
националне свести, које је претходило националној револуцији 1821. године." 9 Трговци су
финансирали отварање школа и библиотека, допринели школовању на европским
универзитетима будућих интелектуалаца револуционара. Јосиф II је 1783. дозволио
штампање књига на грчком у Бечу. Питање језика је било важно политичко питање. У
времену национализма и романтизма, Грци нису хтели да се одрекну класичног грчког
језика. Као службени језик будуће државе изабрана је катаревуса („чисти, пуритски“),
искварени књижевни језик приближан класичној граматици али неразумљив грчком
сељаку, у чијем стварању је највећи утицај Адамантиоса Кораиса. За разлику од њега Рига
од Фере је писао на демотском, народном, језику.

Грци у ратовима против Османског царства

У рату против Венеције и Хабзбуршке монархије од 1715. до мира у Пожаревцу
1718. године, Царство под заповедништвом великог везира Дамад Али-паше успело је да
заузме Пелопонез за сто дана, освајањем Коринта и затим једног по једног утврђења без
отпора локалних Грка. Млетачка власт је била омражена због покушаја покатоличавања.
Власт Венеције над полуострвом од Карловачког мира 1699. је тиме била завршена, али је
задржала Крит и Јонска острва.

Руско-турски рат који је трајао од 1736-1739. године, показао је планове Русије у

контролисању Црног мора. Руски маршал Муних изнео је свој Источни план, о преласку
Дунава и освајању Цариграда, истовремено радећи на подизању устанка хришћана у
Епиру и Тесалији. По склапању мира, Руси су задржали једино Азов, и право да се њихова
трговина обавља искључиво турским бродовима.

По ступању на престо царице Катарине II 1762. долази до новог руско-турског рата,

од 1768. до 1774. године. Једна руска флота се појавила у Средоземном мору 1770. године:
„Циљ је био двојак: да подстакне побуну у Грчкој и да уништи руску флоту.“ 10 Велика
Британија је помогала руску флоту тако што је дозвољавала да се снабдева у њеним
лукама пловећи од Балтичког мора, настојећи да тако ослаби Француску, која је била у
савезништву са Турском. Георгије Пападопулос, капетан, пореклом из Тесалије је послат
на полуострво Мајна како би подигао Грке на устанак. Алексеј Орлов се најпре искрцао на
западну обалу Пелопонеза у фебруару 1770. године, међутим оно што су Грци могли да
виде „... била су само четири брода, неколико стотина војника и четрдесет сандука
оружја.“11 Када се појавио већи број руских војника, неколико хиљада Грка је учествовало
у опсади и освајању Наварина у априлу, међутим османски заповедник Мореје је саставио

9 L. Stavrijanos, нав. дело, 95.

10 Исто, 179.

4
војску албанских разбојника и устанак је брзо угушен, а Орлов се упутио према Хиосу. Са
Хиоса, Алексеј Орлов је натерао турску флоту на повлачење до луке Чешме, где је турска
флота уништена у експлозији. Једна од најзначајнијих одредаба Кучук-Каинарџијског мира
је да је Русија „... постала јемац молдавских и влашких повластица и верских слобода
османских хришћана.“12

Током следећег руско-турског рата (1787-1792), Катарина II и гроф Потемпкин

разрадили су Грчки пројекат13. Као Катаринин савезник, у оснивању Грчког царства са
центром у Царигарду, појављује се и Јосиф II. Грчко царство би обухватало Македонију,
Бугарску и Грчку, док би Влашка и Молдавија чиниле независну Дакију. Грци су
учествовали у подизању устанака у планинским крајевима, а њихова флота је нападала
турску у Егеју. По споразуму у Јашију 1791. Русија је задржала области до Дњестра, док је
Грчки пројекат, и подела Балкана између Аустрије и Русије пропао.

Наполеонови ратови
Након потписивања Кампоформијског споразума 1797. између Француске и
Италије, власт над Јонским острвима је прешла од Млетачке републике Француској, на
наредне две године, и поново од 1807-1814. године. Француска власт је за то кратко време
успела да прогласи укидање феудализма, да оснује нове школе, реорганизује законе, док се
дотадашња венецијанска власт заснивала на олигархијској владавини племића са острва и
провидура. Основана је Република седам острва, по одлукама Русије и Турске, као прва
независна грчка држава, која ће трајати од 1800. до 1807. Први устав донели су 1801. који
је одржавао француски утицај, али се новим уставом 1803. у чијој је изради учествовао и
Јоанис Каподистријас, вратио олигархијски систем.

Порта је била на страни Француске у Трећој коалицији, намера Русије је била да се

супротстави Наполеону на потезу од Влашке и Молдавије до Јонских острва, док је на
самим острвима Али-паша Јањински имао задатак да нападне руску војску. У међувремену
избио је и рат између Русије и Турске, који ће трајати од 1806. до 1812. године. Тилзитским
споразумом 1807. Јонска острва су поново припала Француској. Букурешким миром 1812.
Русија се одрекла јемства над Влашком и Молдавијом где ће се фанариоти задржати све до
1821. Након Бечког конгреса 1815. под британским покровитељством је требало основати
Уједињене државе Јонских острва, тек 1863. Британија ће их препустити Краљевини
Грчкој.14

11 Исто, 180.

12 Исто, 183.

13 Катаринин други унук рођен је 1779. и симболично назван Константин.

5
 Француска револуција и пропаганда, власт над Јадраном, значајно је допринела
развоју националне свести. Знатан број Грка и клефта су током Наполеонових ратова
прелазила на Јонска острва и учествовали у француској, руској и британској војсци. Један
од најзначајнијих револуционара Теодор Колокотронис је од клефта постао британски
војник, док су регрути имали прилику да се војно усавршавају.

Литература:

Историја Османског царства, приредио Р. Мантран, Београд 2002.

Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд 2000.

L. Stavrijanos, Balkan posle 1453. godine, Beograd 2005.

B. Jelavich, History of the Balkans. Vol.1, Eighteenth and Nineteenth Centuries,

Cambridge University press 1983.

14 L. Stavrijanos, nav. delo, 201.

6
7
8
9