Laza Kostić

PERA SEGEDINAC

LICA

KARLO VI, rimsko-nemački ćesar

GROF C.INCENDORF, prvi ministar
GROF BAðANjIJA, dvorski kancelar ugarski
VIĆENTIJE JOVANOVIĆ. mitropolit srpski
JAKOV JAMBREKOVIĆ, sekrstar mu
MATULA, poverenik budimske opštne
JANAĆ MOSKO, major mitropolitove konjice
PERA JOVANOVIĆ SEGEDINAC. pukovpik pomoriške krajppo

ČORBA
JAKA kapetani racke milicije
ŠEVI Ć

RANKO TUKELIJA
MILAN TUKELIJA zastavnnci
VUKIĆ

IZASLANIK BAĆANJIJEV

PRVI
DRUGI ČASNIK

ZASTAVNIK
VOJNIK
HRISTIJAN, arhimanlrit
KALUðER

TEMIŠVARIJA poslanici budimski

MONASTIRLIJA

SEKULA VITKOVIĆ, oborkapsgan varalpnskp

MOðOROŠI, kantor

PASTOR
ŠEBEŠ ĆEN mañarski zaverenici
SILAŠIJA

PRVI SUDIJA
PRVI Mañar
DRUGI

ðENERAL, ?apovsdnik Arala

ISUSOVAC
MARA, Perina žena
JULA, Perina kći
LjUBICA, ..roñaka" mitropoligova

Stražari, vojnici, momci, sudije, osu ñenici.

Doba: 1735-a god. posle Hrista.

PRVI ČIN

PRVA POJAVA

Prestona dvorana u bečkom Dvoru.

BAĆANJIJA i CINCENDORF

BAĆANJIJA: Ni Raca nam ne napuštate zar?

Tako l' se pazi Sveta sankcija?
Pragmatični zar tako ugovor?
CINCENDORF: Ne rekoh to, al' carska im je reč.
BAĆANJIJA: Zar carska reč i poganicima?
CINCENDORF: Ti poganici ljuto vojuju,
Francuzom dobar mogu biti malj.
BAĆANJIJA: JOŠ bolji bi će kad uzrobuju;
ćesar ih mazi, treba njima kralj.
A mislite li da će Raci poć
na Francusku ćesaru u pomoć?
CINCENDORF: Na Francusku bi l' pošli? Zašto ne?
BAĆANJIJA: Na Turčina je obveza im tek,
krvnika starog vere njihove
i gonitelja braće ostale.
CINCENDORF: Sa verom ćemo razveriti ih,
te razbratiti s braćom ostalom.
BAðANJIJA: Sa verom, Race? Znate l' šta je to?
To znači Race potamaniti,
jer obavesti nema stoci toj.
Mislite l' to, ja rado pristajem.
CINCENDORF: Voćkova svoga ima stoka ta
k'o svaka druga; mitropolit njin —
BAĆANJIJA: Zar mislite da mitropolita —
CINCENDORF: Zaželi l' sam od njega svetli car,
naprečac, mislim, neće odbiti;
izvestio sam Veličanstvo mu,
a mitropolit mora skoro doć.
BAðANJIJA: NO ako ipak pop ne pristane?
CINCENDORF: Onda su vaši, bog a duša vam.
Al' evo nam i mitropolita.
(Ulazi mitropolit beogradski VIĆENTIJE za njim
JANAĆ MOSKO U paradi)
VIðENTIJE: Klanjam se va.ma, svetla gospodo,
i klanja vam se sa mnom zajedno gospodin Janać
Mosko, što je sad
majorom naše racke konjice.
BAĆANJIJA: Je l Moskva leglo vašim dedovom?
Mosko: Moskvu je Mosko, mislim, osnov'o.
BAĆANJIJA: Pa lepo, lepo, novi Romulus!
VIðENTIJE: Romanskogrčka diči njega krv.
BAĆANJIJA: Romanska krv? E, to je druga stvar,
u njih je „muska" „muha"; jama čno po konjanika
zgoda velika:
Zlatokril, brz k'o muha, ili bar
CINCENDORF: Dobro nam došli svakad oboje.
Dobiste l' jutros, ekselencijo,
uz papagaja rajskog detlića?
Šta radi naša draga perjan čad?
VIĆENTIJE: U svom se zlatnom šire kavezu,
neprestano vam slavu cvrkućuć,
visokome darovaocu svom.
CINCENDORF: Darovalac je samo svetli car.
VIĆENTIJE: Ćesarska ruka, vaša poruka.
CINCENDORF: Tako je, svetli oče, tako je.
Dosetljivost je vaša velika;
zaslužujete da vam slava ta
u porodici vašoj ostane.
VIĆENTIJE: U porodici?! Kako, svetlosti?
CINCENDORF: Da mitru nosi navek vaša krv.
VIĆENTIJE: Al' narod bira.
CINCENDORF: Narod bira zar?
U našoj crkvi namešta ga car.
VIĆENTIJE: U našoj? Da — u vašoj. Prostite,
od umiljenja smetoh s uma ja
da blagočesti jedna j' osnova.
BAĆANJIJA (sebi): Taj pop bi se i poturčio još.
( Vićentiju)
Pa kako ćete vi pred narod vaš?
VIðENTIJE: Pred narod? Kako?
Zašto? Svetli car —
CINCENDORF: Pred narod kako? Kako! Bože moj,
da što se nosi svetli carev dar, što pti čice u zlatnom
kavezu,
što niti sade, nit' seju nit' žnju,
ipak ih hrani otac nebeski?
Tako će verni narod hranit car.
VIĆENTIJE (sebi): U kavezu, doduše, drži ga,
pa od sve muke, da je zlatan bar! —
No da li hrani sve te ptice on,
il' one njega, to se pita još.
CINCENDORF: Zar nije predmet, sveti oče, to
za jevanñelsku kakvu propoved?
(Udari Vićentija po ramenu)
VIĆENTIJE (zbunjen): Za jevanñelsko carstvo? Jeste, da:
nit' žnju nit' seju, pa ih hrani car.
(Sebi)
Ta šta ćeš, vragu, činiš se i lud,
za jedno pismo, jedan listak hud.
CINCENDORF (smejući se):
Pa bar da daju kakvu porezu!
VIĆENTIJE: Al' vaša svetlost nije zabila
na obećano carsko pismeno?
CINCENDORF. Do sabora će biti gotovo
pokaže l' narod da je vredan tog,
te pristanu l' glavari njegovi
na previsoke carske uslove.
Inače, carska milost prestaje
i osobina vaših nestaje;
no možda bi priklonili se ve ć
i do sada tom vašem zahtevu,
ggokornosti se vašoj nadaju ć, —
al' tužbe na vas neke stigoše
sa raznih strana vašeg naroda.
VIĆENTIJE. Na mene? tužbe? — Kakav nesre ćnik?
CINCENDORF: Pokazaću vam posle, — evo car!
(Ulazi Karlo VI s pratnjom) KARLO (posadi se na
presto):
Po saslušanju dvorskog ve ća nam.
izvolesmo odobrit sastanak
sveg vernog našeg rackog naroda
pod našim rackim arcibiskupom,
žele ć da bude većanju mu plod
jedinstvo cele vere Hristove.
No pre će im sloboda biti još
junački se s Francuzom ogledat,
i, vrativši se slavnom pobedom,
izabrat sebi vrsnog vojvodu,
u zajednici s vojskom ostalom
da sruše vraga vere Hristove. —
U znak milosti naše ćesarske,
nek' svetog oca ovde odene
presvetli red krune nam gvozdene.
(Mitropolit metaniše, ćesar mu obesi lentu,
Cincendorf izvodi Vićentija)
BAĆANJIJA: Presvetla kruno!
KARLO (pošav, osbrne se): Kancelaru moj!
BAĆANJIJA: U veće to ne bejah pozvat ja.
KARLO: Vaš drug nam re če da ste pristali.
BAĆANJIJA. To ne znam, ali drugo dobro znam,
a valjda zna i Veličanstvo vam, da s' Ugarska već
načekala dost'
da joj oživi kraljeva joj re č,
jedared bude zbilja sankcija,
te da se preda racki narod već
u kletvenike naše vlastele.
KARLO: AL' zaboga! Dok proñe samo rat:
treba nam ljudi na Francuze još!
BAĆANJIJA: Zar misli zbilja Veličanstvo vam
privolet Race na daleki rat?
KARLO: Privoleti? Zapoveñeno je.
BAĆANJIJA: Car Leopold je pismeno im dao
na Turčina da samo vojuju!
KARLO: Car Leopold, moj otac, rekoste?
Pa Cincendorf mi ništa ne re če.
BAĆANJIJA: GOSPODIN taj se nada, ali da!
KARLO: Pa šta ćemo? Treba nam vojske još:
magnati, vele, dadoše nam sve.
BAĆANJIJA: AL' ako Raci hteli ne budu?
KARLO: E, onda —
BAĆANJIJA: Onda ništ' ne ostaje
do rešiti po ugovoru stvar,
magnatima sve Race predati:
što ne htedoše sluge careve,
učin'će naši kletvenici to,
jer mi ćemo ih znati poslati
kud god uzahte milostivi kralj.
KARLO: Ne marim, grofe, dobro, pristajem:
vi udesite s Cincendorfom to!
(Ode)
BAĆANJIJA: Sa Cincendorfom? Znao sam, to je kraj.
(Hoda zamišljen gore-dole)
Da, to će biti dobar pomišljaj:
Pobunit Race da ne vojuju,
pobuniti ih na ćesara baš.
Ha! ha! Da vidiš onda popa tvog
kad varnicu u vojsku bacim ja! Ti
kaluñere šalješ na megdan? Da
vidiš šta će — Pera kapetan! No
više svega, korist mi je tu; kad
moju zemlju racki topne znoj,
udvostručiće plod i dohodak,
jer Mañar je na poslu spor i lenj,
Mañar je stvoren da gospoduje.
No ljuto će se otimati Rac. —
Pa neka bude trka, trakanac! —
Ja rado lovim razdraženu zver.
Vladari stari ćudi godiše
zverova s ljudma gledajući boj,
Inglezi glede ljute petlove;
što ne bih ja, gospodar Ugarske,
ugañ'o svojoj voljnoj zabavi,
arenu racku udešavaju ć? —
Sad samo zgodnu draživašku još,
i lovačka je spremna muzika,
pa, hop na Race! teraj, puci ga!
(Odlazi)

DRUGA POJAVA

Mitropolitova pisarnica u Beču.

JAKOV JAMBREKOVIĆ i JOVAN MATULA sede svaki za

svojim stolom pa pišu.

MATULA: Divota, slava, prijatelju moj,

gospodin će se osiliti naš.
I kraljevi će zavideti mu!
Po milostivoj carskoj povelji
— potpisa će je ćesar koji dan —,
gospodinu će našem pripasti
četvrtina od svake popovske
i vladičanske zaostavine.
To čini, pobro, jedno na drugo,
po mom računu, svake godine
na dvadeset tisući dukata...
Od obilja će, valjda, tolika
i na nas koji zračak da zasja.
JAMBREKOVIĆ: Da, da! Al' nije pećki na što zja.1
MATULA: Dabogme, nije, već što joj se da,
no s tim ću biti zadovoljan ja.
JAMBREKOVIð: A ne mislite l', dragi Matula,
da narod skupo plaća takvi dar?
(Sebi)_
U ovoj pećki ima silan gar!
(Matuli)
Ta poslanik ste vi bar naroda?
MATULA: Jest, narodni me sabor poslade
s gospodinom da branim našu stvar.
JAMBREKOVIĆ: Pa pazite da kvara ne bude! —
Okrnjiće se prava narodu,
stogodišnje krvave muke plod,
pa za tu milost plaća narod još,
bud gubi krv, tud još i troši znoj;
pa sve to zašto može, mora bit?
Da bude jedan mitropolit sit.
MATULA (sebi): Kuša me lola prepredena ta;
al' čekaj se, da vidiš ko sam ja!
(Glasno)
Pa, ko je narod, sekretaru moj,
da ko će biti ako nismo mi?
Bez naše sre će nema narodne;
te zato traži svaki svoju sam,

1 Ovaj i naredni stih zapravo su parafraza srpske narodne

poslovice: Nije pećki na što zja, Ve ć štajoj se da, a smisao joj je
ovde: Nećeš, veli Jambrekovi ć Matuli (koji i sam to dobro zna), od
mitropolitovih 20.000 dukata dobiti onoliko koliko želiš (i nalaziš
da je pravo), nego samo onoliko koliko ti o n bude škrto odredio.
(Leskovac)

a nañe l' je, ima je narod ceo.

Prostota puka sav je narod naš;
gospode nema, to mu treba, to,
a to će dati carsko pismeno.
JAMBREKOVIĆ: Gospodstvom nas je trov'o Carigrad,
gospodstvom sad zar da nas truje Beč?
I od vas moram taku čuti reč?
I u vas narod svoj polaže nad?
MATULA: U narodnome stadu velikom
i umiljatih jaganjaca je.
JAMBREKOVIĆ: Te umiljato sisa ovce dve?
No jednoj mleko, drugoj sisa krv.
Al' ako ovca taj oseti strv,
te ujedena vikne u pomoć
po svoga dobrog dobrog, vernog čobana?
MATULA: Ma, dragi brate, to je oma'na,
nit' hoće čoban tome stadu doć, —
i kad se ovca dosetila još?
JAMBREKOVIĆ: Ne doñe l' čoban koji treba, mož',
naoštrilo je čobanče već nož. (Pokazuje pismo)
klevetnik?
Razumeće mu stado ovaj glas,
razumeće ga, to će biti spas,
a izdajniku svakom strašni sud.
MATULA (sebi): Oho! taj misli zbilja? On je lud!
(VIĆENTIJE ulazi ljutito; za ljim JANAĆ MOSKO
ovaj nestaje kroz lebrnja vrata)
VIĆENTIJE: Je l' ovde hulja, spletkaš, impostor,
supostata crkveni, bezbožnik, moj izdajica,
krvnik, klevetnik?
MATULA: Uprepaš ćen vas ne razumem ja;
zar kleveta i na vas ima ma'a?
Pa otkud zloba, otkud kleveta?
VIĆENTIJE: Još pitaš otkud? A otkud si ti?
Šta radiš tu? I ko te posla, je l'?
Da buniš narod protiv posla mog,
te da me tuže caru opštine?
Pokaz'o mi je sad baš Cincendorf
iz naroda spletkarenja ti plod.
Pa ko je mog'o ljude navrkat,
već onaj što mi tajni znade rad?
Pretvaralico ti dragokupi!
Ponizan, sladak, sav se pokupi.
Daleko si se, lijo, domak'o,
al' to te sad ne proñe olako!
JAMBREKOVIĆ (sebi): No, hvala bogu, zapaljen je luč.
da srpskoj svesti bude potpala;
sad ovaj listak može pod moj klju č,
jer nužda mu je zasad otpala.
MATULA: AL' zaboga, ta otkud sumnja ta?
Gospodine, zar na vas, na vas, ja?!
VIĆENTIJE: Da ko je to budimskoj opštini
ocrnio me ako nisi ti?
MATULA: Ja s opštinama ne dopisujem,
sekretar vaš će bolje znati to.
Pokaza sad baš neko pismeno.
JAMBREKOVIĆ (sebi): I izdade me, podli nitkove!
Sad ne zatajah više nikome! —
Pa nek' me zna kad i ja njega znam,
po mene dika, po njega je sram.
(Vićentiju)
E, narodni kad sluga služi vam,
ja moram služit narod, uzajam.
VIĆENTŠE: Zar ti, sinov če, ti zar, Jakove?
Iz tvojih usta reči takove?
JAMBREKOVIð: IZ mojih usta take reči, da!
I ovo pismo pisao sam ja.
(Pruži Vi ćentiju pismo)
VIĆENTIJE (čita): Kapetanu Petru Jovanoviću-
Segedincu i ostalim kapetanima Pomoriške krajine
Kao što pisah Budimcem, evo i vama. Mitropo-
lit je dobar pastir, on i muze i striže svoje stado . Vi
mu dajete novaca, a on prodaje vaša krvavo ste čena
prava. Ako vam je dodijalo blago, vi mu pošljite ko liko
god bude zahtevao: bečkoj gospodi treba mnogo. Budite
mudri i svesni, ,,mudri k'o zmije, čisti k'o golubovi".
Ostajte zbogom vašem prijatelju
Jakovu Jambrekoviću
To ne mož' biti, ne mož' biti, ne!
Moj Jaša to da može, to da sme!?
(Matuli)
Ma, prijatelju, pogledajte list:
il' moje oči nešto ne vide,
il' ovo nije Jašin rukopis?
(Jambrekoviću)
Je l' ovo zbilja? — Ha, ta on je to
(Otvara srednja vrata)
Nek' uñe straža!
(Ulaze tri oružana vojnika)
Hvatajte ga, no!
(Vojnici uhvate Jambrekovića)
U tamnicu ćeš, u najdublji kut,
a ovaj list će pred ćesarski sud.
JAMBREKOVIĆ (sebi): Sad vidim uvek šta nas ubija:
bez gujskog uma svest golubija.
(Glasno)
U tamnicu? Ne marim, bih i sam,
da carskom sudu kažem sve što znam.
VIĆENTIJE: Hej, stan'te malo! — Jašo, nisi lud,
ti znaš da tebe ne će videt sud;
od časa bićeš slobodan i čist
Budimcem ako nov napišeš list,
što ti o meni dosad klepeta,
da j' opadanje, da je kleveta.
JAMBREKOVIĆ: Nek' bude sudbi što joj pripada,
al' narod ja da lažem? — Nikada. (Polazi)

VIðENTIJE: Ma, kud si nag'o? Imaš, more, kad.

Budala jedna! Ja bih silom rad
oprostiti ga nevidovna zla,
a on još preti! — Čekaj, znaš li šta?
Kad nećeš baš da svoju gaziš re č,
a ti bar nemoj —
(Ulazi LJUBICA, za njom Mosko JANAĆ udvarajući
se)
LJUBICA: Nesnosna muha! detlić dosadni!
A gle! Šta rade ovi ljudi tu?
VIðENTIJE: Jambrekoviću tu su u počast,
krvnika našeg vode u propast.
LJUBICA: Krvnika? Njega? Tvoga, možda, da,
al' onda sam ti krvnica i ja.
Il' puštaj njega, il' ću i ja s njim.
VIĆENTIJE: Šta, jadnico, šta čujem? S kim
ćeš, s kim?
LJUBICA: (zagrli Jambrekovića):
Zar moga Jašu? moga sokola,
ublažioca tvoga pokora? —
U tavnicu ću pre sa njime, znaj,
neg' tebi dalje grešni spremat raj.
VIĆENTIJE: Šta vidimja? je l' ovom svetu kraj?
Zar ne puca iz vedra neba grom
da grešnicu na mestu spali tom?
Al' šta je grom? Ta grom je premalen,
tako sam ljuto njome prevaren!
JAMBREKOVIĆ (otisne Ljubicu):
Ti prevaren? Zar ti? Ha-ha, ha-ha!
Ta prevaren sam, prevaren sam ja.
Zar ovo nije roñaka ti, kći?
I ti još kažeš, prevaren si ti!
Vojaci, napred: u moj tamni stan!
Dosadio mi život, svet i dan.
LJUBICA: I mene s njim! i mene vod'te, hej!
U tamnici da teški kajem grej!
(Uhvati se za JAMBREKOVIĆA. on je otisne i odlazi
s vojnicima. Zavesa pada)

DRUGI ČIN

PRVA POJAVA

Dvorana u Aradu.

Ulazi VUKIĆ, za njim BaćanjijeI IZASLANIK.

VUKIĆ: Okani me se, uzalud ti trud!

U pak'o će za Perom vojska sva,
A kamol' na Francuze! — Pa još ja
da udaram na oca Julina?!
IZASLANIK: Zar misliš da bi Pera dao ćer
za sirotana kao što si ti?
VUKIĆ: Siromah sam, al' samo kad bi me
zavolela —
IZASLANIK: Jðubi l' koga već?
VUKIĆ: Ta o nju se svi momci otimlju,
al' u kolu je jednak svaki joj;
pa zazirem od jednog ipak ja.
IZASLANIK: Pa što da nisi prvi momak ti?
VUKIĆ: OD momaštva mu ne b' mi bio strah,
al' bolje je odeven nego ja,
oruže mu je pozla ćenije,
od mene jaše boljeg ñogata,
a devojkama to zanosi svest.
Al' evo je, evo je s materom,
ta pogledaj je samo, čoveče!
Ima li sunce druge dragane
do njenog oka, njene zenice,
što primaju ći zrakovni mu ljub,
vraća mu seme plodom stostrukim,
postiñujući sjajom dragana?!
Pa usta, pobro, oh, pa glasak taj!
Anñelske pesme ako nisi čuo,
pritaj' se sa mnom za tim pobojem!
(Odvuče Izaslanika za jedan stubac.
Ulazi MARA PERINA s JULOM)
MARA: Pa kad je bilo? — Kako? — Pri čaj sve!
JULA: Je l' skoro, majko, ðurñevdan?
MARA: A što?
JULA: Je s' čula pesmu ðurñevdanovu?
Sinoć je pev'o Milan u kolu.
MARA: Da čujem, hrano!
JULA: Evo, majko, čuj:
,,Nikla Jula iz rumena ñula,
,,Sva mi čula miljem obasula,
,,Uzabr'o b' jeðurñevu na podne,
,,Moja ruža valjda nema bodlje. "
MARA: Sve lepo, ali —
JULA: Nije lepo zar?
MARA: Al' to još nije, ćerko, prosidba.
JULA: Oh, znam da nije, majko, dobro znam;
no i to bi mi sreće bilo dost'!
Al' posle kola kaz'o mi je još
— upamtila sam svaku re čicu —:
Jesi l' me čula, ružin pupolj če?
Jesi l' me čula i razumela?
O ðurñevu dnu prosio bih ja
u majke ruže lepi pupoljak.
Zamoli je, umilostivi je,
da pupoljak uz mene privije.
MARA: U majke ruže? — Gle nestaška
ti, udvar'o bi se još i materi. —
E, Ćurñevo je skoro, dao bog. —
Poštena ku ća, ćerko, gazdačka, a
starij' brat je dobar ljubi muž:
Tukelija je za te prilika,
svom dušom dajem blagoslov ti moj;
a otac ti —
JULA: Moj roditelj, zar on —
MARA: Ne boj se, ćeri, on će pristati,
al' mislim, znaš —
JULA: Zar misliš, majko, što?
MARA: Zamišljen mi je nešto, zabrinut,
za skupštinu se sprema krupna stvar;
pre skupštine ne dirajmo ga još,
trenutak jedan može nezgodan
pomračiti nam sveg života dan;
ne bunimo ga, da nas ne kara,
i 'nako će još danas biti zbor.
JULA: Oh, nemoj, majko, dugačak je dan.
MARA: Razumem te, no strp' se, dijete,
prenaglićeš, iz uzde u Budim!1
JULA: Zar moje trpnje nije dosta još?
MARA: Da s' nisi već obrekla Milanu?
JULA: Ne, majko, nisam. Godin' dana već
neugodnom se patim nagodom
nagañajuć udvaranja mu smer;
pa sad, kad reče željnu ispovest,
ni pogledati ne smedoh ga ja,
već utekoh u stidnom zazoru
sakrivajući slabog srca mah.
MARA: TO nije bilo dobro, dijete,
siromah momak može mislit zlo.
JULA: On zlo da misli? Oh, on dobro zna,
ja mislim već da znade ceo svet.
MARA: Budalo jedna! Ni ja ne znadoh,
a ona misli, zna je čitav svet.
No strpi se, koliko doveče,
dok današnja prohuji skupština,
razložit moram babi celu stvar,
pa sutra ćemo tvome Milanu

1 Smisao je verovatno ovaj: Tek što si uhvatila uzd u konju

(dakle na put nisi još ni krenula), ve ć zamišljaš da si stigla
u Budim. (Leskovac)

poručiti da sprema prosni dar.

Al' hajdmo sad, kupe se ljudi već,
uklonimo se muškom žagoru!
JULA: Oh, hvala, majko, hvala, roñena!
(Ljubi joj ruku, odlaze)
VUKIĆ (potrči za njima):
Podmukla lijo, gujo prisojko!
(Izaslaniku) Koliko su ti dali zlatica?
IZASLANIK: Ne vodi brige, ovaj mali džak!
VUKIĆ: Malena kesa, priško, šprljava,
početku treba triput toliko.
IZASLANIK (pokazuje drugu kesu):
Još evo ti i moja ro ñena,
a treću moram zajmom nabavit!
Ne plati l' grof moj, staće me lelek,
al' za načelo čovek daje vek.
VUKIĆ: Hajd' žuri se, požur' se, čoveče,
na ročištu se na ñi doveče,
zaslužit ja ću donde plaću mi.
( Izaslanik ode)
Sad ovaj misli, ja sam zaljubljen!
Ha-ha, ha-ha! Budalo glupava!
Da nije tako, zar bi tol'ko dao
da radim protiv oca Julina?
Ja zaljubljen? Ah, zlato moje, da,
i zlato mi je zlato, zaista!
Dukata trebam, zlata trebam ja,
da Jula bude moja nevesta;
da moja bude, ne rad' milosti,
već radi mržnje i rad' osvete;
ta tisuć kesa ovakih bih dao
za jedno samo, jedno njeno jao!
Jer ja je mrzim smrtnom omrazom,
pa mrzim i tog njenog Milana!
Al' evo ih, kupe se u čopor,
u skupštinu, da re čem; — no taj skup
ma po kog od vas može biti skup.
(Ulaze više mla ñih časnika u razgovoru, pred
njima MILAN TUKELIJA)
MILAN: Da, na Turke bih pošao radije,
al' ma na koga, samo dajte rat!
Oh, kako mi je dodijao mir!
Šat poginem u toj pogibiji,
pa dospem zar u pravednički raj,
po raju božjem an ñele bih klao!
VUKIĆ (sebi): Taj ne zna, šmokljan, da mu j' otvoren
anñelskom rukom njegov zemni raj: Adamov sin:
„Zagrizi!" — ,,Prvo ti!"
MILAN: Šta veliš, Vuki ću?
VUKIĆ: Ta velim da —
kad Segedinac duše na sav mah,
tad malakšu maleni — Petrovi:
kapetan Pera kad naumi što,
ma bio rat na Svetog Nikolu,
badava će se svi odupirat,
badava sviraš, mora biti rat!
Al' već od tebe niko ne ište
da protiv Pere kadgod prozboriš!
MILAN: Od mene, veliš, — zašto? Reci, zašt'?
VUKIð: A ko bi još zahtev'o, zaboga,
da zboriš ti prot' — oca Julinog?
Opasnost grdna, pobratime moj!
MILAN: Šta re če, jedan nikogoviću?
Zar misliš da bih...
(Poteže ma č)
I ZASTAVNIK (zaustavlja mu ruku. Vukiću):
Šta koješta ti!
Za ljubav cure da se junak da
zavoditi u muškoj nakani?
Pa Milan još? Koješta, — ćuti tu.
MILAN (sebi): Zajedaju me, rugaju mi se,
sav svet je meni podsmeh, poruga,
i pogled svaki, kamol' svaka reč!
Oh, pogled, pogled! Da sam ost'o slep
od milokrvna prva gleda joj,
od opsene smejutka njezina,
bar ovih ne bih vid'o pogleda,
ni pomrčine osmejaka tih! —
Oh! ta da me je pogledala bar!
Bar jedan zračak žarke zenice
nesuñenke mi, neverenice!
Iz otog zračka gradio bih most
za sreće svoje rajsku večitost.
Al' ni tog darka, ni te ponude!
Pa, ponosita blagom obilnim,
ni primit ne hte prosna gleda mog,
već uteče, oh, mučki nestade! —
Pa sad još ocu da povla ñujem,
pa da mi kažu: „Suje, suje trud,
udvaranje badava, neće te!"
Pa ma me veća kobna odluka
osudila na dodijali mir,
odmakla rat u pusti nedogled,
podnositi sramote neću te,
ne, ne, ne, ne, to neće biti, ne!
I ZASTAVNIK: Al' evo nam i poglavara već,
ispred njih Pera ponosito gre.
VUKIĆ. Strahovito se Pera zahuk'o,
ta svakoga bi protivnika smeo,
zastupit puta ko bi mu sad smeo?!
Šta veliš, Mile? Ko bi?
I ZASTAVNIK: Evo ih!
(Ulazi PERA SEGEDINAC. za njim ZAKA, ČORBA,
ŠEVI Ć, RANKO TUKELIJA i ostali kapetani. Svi po-
sedaju u kolu. U sredi Pera.)
PERA: Vojnička braćo, srpska gospodo,
ćesarske zemlje dična obrano,
na zamašan se sastadosmo rad:
Izabrat nam je poslanike sad
na srpski sabor u Beogradu;
a valja nam i propis udesit
da s njega budu poslanici nam
na dičnom zboru svetla obraza.
Jamačna nam je sinoć stigla vest
da mitropolit nosi poruku
da ćesar zove narod u pomoć
na francuskoga protivnika svog,
i za tu pomoć, šat i pobedu,
sloboda mu da bira vojvodu
po povratku sa slavnog razboja.
Ja mislim, braćo, druzi, gospodo,
Srbadija će listom nagnuti
da krvlju svojom carsku svešta re č:
tu veru daće poslanici nam
u ruke svetog mitropolita,
pravoslavni mu primiv blagoslov.
A sad, junaci, da nam živi car
nad narodom što milostivo bdi
i pravoslavnu štiti blago čast!
Pristupimo, junaci, izboru!
(Usšane, svi poustaju. Neki vi ču: Živ bio!
Jedan ulazi, priñe Ševi ću i prišapne mu nešto)
ŠEVI Ć (lagano Peri):
Na tremu čeka jedan kaluñer,
im'o bi s nama krupnu koju reč.
PERA (momku): Nek nričeka dok proñe skupština.
(Momak ode. Meñu zastavnicima žagor. MILAN
hoće da govori, ostali ga ućutkuju)
Ko to zipara? Šta je? — Momci,
mir! VUKIĆ: Oprosti mi, kapetane,
reč, al' sva se vojska obradova tom
što čuje da će zaratiti se.
Al' niko valjda nije žarom tim
usplamtio na junački ti zbor
k'o Rankov Milan, moj najbolji drug;
trenutka ne mož' dočekati tog
da pojuri na ljutu Franciju. Ispit'o
nisa.m je l' junački soj, il' zato
možda što je predlog tvoj.
PERA: Žestinu samo ratobornu
tu pohvalit moram u omladine.
Utiša će se, ima vremena.
A moja brada valjda, seda sva,
zahtevat može zazor od mla
ñeg. ( Kapetanima)
Koga ćemo izaslat, gospodo?
MILAN: Ja ipak pitam šta nam daje car,
šta daje ćesar u zamenu nam
krom vojvode kad proñe većem rat?
PERA: Je l' u vas tamo koji mlañi brat?
MILAN: Ja opet pitam šta nam daje car.
Jer narodu se dodijalo već
uludo ginut mamljen obmanom.
PERA: Oho, sinovče, gle ti njega, gle!
Zar vojvodu izabrat — obmana?
A znaš li ti zar šta je vojvoda?
Gle, gle, juče je s trske sjah'o tek,
pa ginut mu se dodijalo već!
MILAN: Ja mislim da sam u skupštinu zvat
k'o srpske vojske carev zastavnik,
u skupštini mi prilikuje re č.
Ja dobro znadem šta je vojvoda,
al' k'o da ne zna Pera kapetan.
Ja mislim, vojna ide s vojvodom;
u mirno doba to je dodola,
vertepski lutak otelejisan,1
il' zlatan mamak bečkoj udici! —
Gospodin Pera da je vojska sva,
ni da bih reči, neka vojuje;
al' dok još ima srpskog plemena
što čelom ljubi turskog hata trag
na trg robinjski što mu nosi ćer, —
da ovo malo snažna naroda
po nepelu tuñine izgine,
da bude Pera Segedinac knez,
il' vojvoda, il' što li? —
RANKO TUKELIJA: Milane!
MILAN: Okani me se, kad ne smete vi,
ja moram reći, ja ne pristajem.
PERA: Da bude Pera Segedinac knez,
il' vojvoda, il' što li? Derane,
usuñuješ se di ći na cara.
MILAN: Zar na cara? Pa šta! Pa kakav car?
A kamo ti poštena carska re č
da srpska vojska tek na Turke gre,
da brani zemlju, cara, carsku reč?
A reči nema! Zar je i to car?
PERA (trza mač): Bezobrazniče, u skupštini tu
nazivat lažom svetlog ćesara!
Mač napolje! Pa sa mnom na ogled!
(Kapetani zadržavaju Peru. Ranko stišada
Milana)
ZAKA: Ne sudi mu na prečac, prijane!
Je l' krivac, nek mu pravi bude sud.
MILAN: Svaki bi drugi osetio već
u mača moga kakav ima mah, —

1 Vertep je lutkarsko pozorište koje je u vreme Bož ića

prikazivalo scene Hristovog roñenja. Lutke su bile ponekad
prekrivene pločicama koje su podražavale pozlatu — „telej",
kao na ikonama svegaca. (Frajnd)

na sedu bradu ne trzam ga ja.

VUKIĆ: Na sedu bradu? A, dabogme, da,
i starij' čovek dete imat mož',
a dete može lepo biti još.
PERA: Šta veli taj?
MILAN: Šta veli? Veli to:
Kad ćesar čuje kako Pera zna
za puste reči narod svoj da da,
na branioca načem kidisat,
kolajna mu je ionako tu.
Pa našto dalje dizat viku tu?
PERA: I na to paš če mač još trzam ja?
Kolajnu njemu!
(ćuši Milana)
Evo ti je, na!
MILAN (trgne mač) : Budalo stara! Ti zar hoćeš krv?
Pa nek ti bude! Samo još da znaš:
S vršnjacima se borim desnicom,
a šuvakom sa ludim starcima.
RANKO TUKELIJA: Ne mogu prečit boja krvavog,
al' posred zbora nema mesta mu. PERA: Pa napolje,
da trema ne kaljam.
Uza me, Zako!
(Izlazi sa Zakom)
MILAN: Ranko, uza me!
( Izlazi sa Rankom)
VUKIĆ: Ma, gospodo, ma, braćo, šta je to?
Zar niko neće da ih rastavi?!
ŠEVI Ć: Ne luduj tu! Sad Peru rastavit!
Zaustaviti Moriš proletnji
bujicom gorskom da se razdragan
ne baci plah u Tisin zagrljaj,
il' ne smlavi ribarske kolebe?!
I ČASNIK: Da rastavljaš? A ko ih navrka?
VUKIĆ (gleda na prozor):
Gle! Već je dockan! Goli mačevi!
( Čuje se zveket mačeva. Svi idu na prozor)
I ČASNIK: E, nije Milan mačij' kašalj, ne,
dočekuje tek protivnika svog,
štrpkuje tek Perin udarac.
ŠEVI Ć: Tim gore za nj; razdraži će ga zlo.
Golobrad momak da ga štedi još,
da Peru drži ni poda šta zar?
Taj prezor mu ne proñe olako!
I ČASNIK: No, čekaj samo! Gle budale, gle! —
Ta što ne tu češ? Nemaš oka zar?
Te ne vide da Pera promaši?
E, gle ga sad! Da mačem ne trže,
kapetan Pera nabo bi se sam
ljutinom slepom napadaja svog.
VUKIĆ: AL' sad je kraj. — Ho-ho! to šik će krv.
ŠEVI Ć: ŽIV I zdrav, Pero, dobar udarac!
ode mu ruka baš u podramak!
I ČASNIK: Tako ti treba! Za tebe je mač!
Ta mačkov rep za mačij' kašalj taj!
Tako ti treba, tako zelen, mlad,
pa ni za život, ni za kakav rad.
VUKIĆ: Bez jedne ruke živeti se mož',
I ČASNIK: Ta može, bolan, kolenovi ć je;
al' hoće l' poći koja cura za nj
kad ostane osakaćen i kljast?
VUKIĆ: Za tako krasnog momka, zašto ne?
I ČASNIK: Da krasnoga mu provodadžije!
Ta navek si mu iš'o na ruku,
onako je i proš'o s rukom sad;
al' gle ovamo, šta će ove tu?
(Ulaze živo MARA SEGEDIN ČEVA, za njom JULA)
MARA: Moj muž! Moj Pera! Gde je Pera, gde?
Poručuju nam da se pobio!
Govor"te, gde je? S kim se bije? S kim?
(Ulazi s druge strane PERA SEGEDINAC u ruci
mu go mač)
PERA: Pokaz'o sam ti ko je Pera, znaj!
(Smotri žene)
A šta ćeš ti tu, ženo? — Odlazi!
U muškom poslu nemaš mesta ti.
MARA: U muškom poslu? Divni poslovi!
O tvojoj glavi radilo se tu,
a tvoja glava sav je život moj.
Pa ko je krvnik što te napade?
PERA: Moj krvnik? Da, moj krvnik! — Derište!
K'o derište sam ošin'o ga tek.
Da beše čovek, drukče bih mu dao.
(Jedan časnik ulazi)
ČASNIK: Ma pomagajte, braćo, u pomoć!
Je l' od vas koji vidač od rane?
Ne mogosmo zaustavit mu krv!
PERA: Je l' istina? — Toliko nisam hteo. —
(Dva vojnika unose MILANA na nosilima, za
njima RANKO TUKELIJAJ
RANKO (zapovedi da spuste nosila) :
Vidiš li, Pero, ovaj oblik bled,
taj ne sme poći sam na onaj svet,
jedan nas mora njemu u posled.
MARA: Šta vidim? Lele mene! Ko je to?
(JULA cikne i padne na Milana)
Moj Milane, moj zete, sine moj!
Oh, kuku meni, što ne do ñoh pre!
PERA: Šta bunca ta? Ma, ženo, šta ti je?
Poludela je. Kakav, bona, sin?
MILAN: Šta vidim, Julo, jesi l' zbilja ti,
il' anñeli to sleću krilati,
da milostivo crnu zastru smrt
prenoseći me već u božji vrt?
JULA: Ta živ je, živ je, živ moj soko siv!
Al' ko te rani, tiću, ko je kriv?
MILAN: Još pitaš, je l'? Ta ko će biti klet:
ispod tog lucnja taj ustreljiv gled.
Te s drugog lucnja, usta rumeni',
ni ne dočekah reči streljive,
usne mi tvoje nerazdeljive
i nemo rekoš': Umri, uveni!
JULA: Zar s oka moga, s usta mojih zlo?
Ta tvoje beše što je moje svo!
Pa daj da ljute strele pobijem,
da ustma mojim ranu povijem,
šat milu krv povrati mrski dir,
il' krvcom tvojom da se opijem,
da izdahnem na grudma ovijem!
MILAN: Ne kobi, dušo, svome draganu!
Tek sada će života provret vir,
i srce će poteći na ranu.
Al' ipak mi na tebe nije kiv:
Ne imadoh te, curo moja, živ,
al'.sad si moja! — Pero, — nisi kriv!
(Izdahne)
RANKO: (sagnuv se nad Milanom):
Izdahnuo je! Smrt ga skosila,
uvez'mo žetvu: diž'te nosila!
(Podignu nosila, obnesveš ćenu Julu prihvati
Ranko, izlaze polagano. Ostaje samo Pera)
PERA: Ne dajte, ljudi, braćo, gospodo!
Zaustav'te, zaustavite krv!
Zaustavi je, stara vračaro!
Treba l' ti svilac, evo ti ga, na!
( Čupa kosu)
I odoše, i odoše zar svi?
Pa marim ja. Ta ja baš nisam kriv!
Ta sam je rek'o: „Pero, — nisi kriv!" —
A moja Jula, šta će moja kći,
jedinica mi, moja zenica?
Šta re če samo? On je bio njen,
njen zaručnik pred bogom, u srcu,
njen izbranik, a moj, moj zet, moj sin!
Moj sin? Ne, ne! ne, ne, Vukašine!
Ti nisi sina svog pogubio,
već ubio si božjeg an ñela.
A što? A zašto? Ha-ha! Ha-ha-ha!
Jer anñ'o usta protiv ćesara; ćesar
će, reče, prevariti nas,
i laž je, re če, ćesarova reč. A
ko je preči, ćesar ili bog? Jer
bog ako je istina i svet, ni
poslanik mu ne sme lagati.
Pa zbude li se anñelova reč,
te slaže l' ćesar, — da l' ćeš smeti ti
anñelka božjeg tad osvetiti?
Hoćeš li smeti, Pero, ho ćeš li
tom istom rukom, istim železom
odbranit narod prevareni svoj,
te osvetničkim smerom samrtnim
probosti smelo laži ćesarskoj
pozlaćenu, sebeznalu mu grud? —
Hoćeš li smeti, kukavico, je l'? —
Jest, lako beše tebi s an ñelom,
ta niko ne zna kako kazni bog,
iz pakla niko još ne do ñe živ,
da priča groze muka večitih;
al klešte, klinci, kolac, to čkovi,
je l', kukavico, toga te je strah?!
(Ulazi ZAKA, ČORBA i ŠEVI Ć s jednim KALUĆEROM)
ZAKA: Zar, oče, tako? Zbilja, tako zar?
Ta to je pak'o, to je izdaja,
krivokletnici, laže, nevere!
Zar opapljeni nama biskupi
da sveštenika vernog okuju
što ne htede da dušu izgubi,
da veruje što oni popuju?
ČORBA: U tamnicu zar brata nekad svog
što veran osta bogu, narodu?
A drugog ljutom glañu moriti
pa iznurenog, starog, nemoćnog
za nosila vezivat mrtvačka,
natovarena senom košenim,
k'o, bož' oprosti, kljuse pred jasle!
Pa sve to zašto? Zašto pokor taj?
Pričestiti što htede milostiv
životom ve čnim jedan izdisaj.
ŠEVI Ć: Pa zadužbinu srpsku,
dedovsku, oteti turski silom poganom,
progoniti monaha smerni zbor,
te osvešteni srpski samostan
naselit srpskim odrodima zar? Ta
to je turski! Šta? Šta rekoh ja?
Oprost' mi, dobri care stambolski,
ti nikad nisi dotle doter'o. —
Pa gde je carstvo, gde je sud i vlast? A zna li
ćesar za tu sramnu strast? KALUðER: Zar
ćesar, misliš? Sve je uzalud! Baš njegovi nas
ljudi gone svud!
U Lepoj Vini našoj skrovitoj
ćesarski jedan ubi najamnik
igumna nam na vratih crkvenih.
Na mojim je izdahn'o rukama; a
ovu grud i crkven dovratak
poškropila mu mu čenička krv.
PERA (stupajući napred):
Je l', oče? je l'? I ti si vid'o, je l'?
Al', oče, nisi dobro smotrio:
Ne beše to, ne beše Milan to što
poginu na vratih crkvenih, to
beše an ñ'o, božji poslanik. A
ubi ga? Vukašin, misliš, je l'?
He-he, zar ne znaš? To ne beše kralj:
Ubica njegov ja sam, ja sam, ja.
(Pokazujući mač)
Zar ne veruješ? Evo, pogledaj:
anñelska se još uvek puši krv.
KALUðER: Ne poznajem te.
(Ostalima)
Ko je čovek taj?
ŠEVI Ć: Kapetan Pera Segedinac.
KALUðER: A?
Razumeo sam za tvoju nevolju.
Za tebe samo jedan ima kraj,
tek jedan put u izgubljeni raj.
PERA (pruža mu bal čak svoga mača a vrh upire u
razdrljene grudi svoje):
Glasniče neba, zbori, je li taj?
KALUðER (uklanjajući mu mač):
Oho, sinovče, lakše malo, stoj!
Zar misliš pro ći tako jevtino?
Blagodet je grešniku rana smrt.
Na tebi, Pero, smrtni leži greh,
a smrću smrt popravlja samo bog;
za čoveka je drugi put utrt:
Životom samo popravi ćeš smrt,
životom sprati grešnog dela sram!
PERA: Životom? Da. Poga ñam, oče, znam:
U meni mlad oživet mora div
što mu čenički mnome propade,
svom narodu duševit branilac
od napadaja roba ćesarskog.
Razumem, oče, neka bude, de!
Očajnom rukom otisnuću smrt,
rašireni joj odbit zagrljaj,
što željen mir grešniku nudi njim,
da mrskom ži ću čelo celujem,
u Svakoj muci branič narodu. Al',
oče sveti, što ću bolan živ ne
ushte l' narod kadgod obrane?
KALUðER: Ne luduj, Pero! Kako ne bi hteo?
A hoće l' gladnik nuñen zalogaj?
Zaželi l' slepac videt beli dan?
PERA: AL', zalogaj kad zubma drži zver,
kad slepac mora sunce skidati,
i unučad mu da uživa svet? —
Siromah narod neće l' voleti još
koji čas uživat glad i mrak, neg'
pregnuti za borcem očajnim te
časkom bede kupit slave vek? A
borac? Leti samac, ostavljen,
sažežen suncem, ili zveru plen!
ZAKA: Ne boj se, Pero, nećeš biti sam;
ma kakva na nas ljuta došla zver,
ko rep uvuče, to će biti ker!
PERA: Oprosti, Zako, Čorbo, Ševi
ću, oprostite mi, braćo, naglu reč!
Uza se s vama sav jurišim svet,
sve, Budim, Peštu, Carigrad i Be č.
(Spolja se čuje huka, glasovi: Gde je Pera? Kamo
Pera?)
KALUðER: Junaci, braćo, živeo vas bog!
( Blagosilja)
PERA: NO više svega, narod nek' je živ!
Al', ko to viče? Neko zove, je l'?
(Ulaze dojnici, meñu njima VUKIĆ)
I VOJNIK: Je l' istina, gospodo, da ste naumili da
nas vodite na Francuza? Vi ste naše poglavice; al'
ko će braniti našu neja č ako navale Turci ili druga
kakva poganija?
PERA: Ne boj se, sinko, ne krećemo vas.
Rad' sabora je srpskog bio zbor,
na saboru dokonaće se stvar.
Al' ko vas buni, ko vas navrka,
te navalom iznuñujete nas?
I VOJNIK: Ta, — rekoše nam da si — da je
poginuo Milan Tukelija što nije hteo — da
vojska ide na Francuze.
PERA: U junačkom je boju poginuo,
krivice nije, udes beše zao.
Al', sad na pos'o, momci, napolje;
za srpski sabor izbor vam je čist:
gospoda nisu dokonala ništ'!
(Poñe)
VUKIð: Ne reko' l' ja da nije Pera kriv?
PERA: Ne bran' me, momče, zla mi beše ćud.
Al' Peri samo Pera biva sud.
(Izlazi, svi za njim. — Zavesa pada.)

TREĆI ČIN

U Beogradu.

PRVA POJAVA

(U gradu pred crkvom Ružicom. U crkvi služba. Na

dnu crkvena vrata otvorena. Na vrata izlazi
MONASTIRLIJA, uhvati za ruku MATULU i vodi ga
za sobom. Za njima VITKOVIĆ,TEMIŠVARIJA.)
MONASTIRLIJA: Ne boj se, čoče! Oda šta ti strah?
Ta mi smo svoji. Ti li s', Matula?
Jedva te poznah u toj odeći.
MATULA (za se): I uhvatiše! Što ćeš, brajko, sad?
Razum preda se, obraz pod noge!
(Glasno)
A šta da s' bojim? Nemam rada šta.
Ne ustežem se po ći za tobogk,
k'o ti što misliš, radi vašeg stra'a,
no radi svetog straha božijeg,
što smetaste litur ñij' sveštenoj
izvlačeći me sred heruvike
nezgrapnom rukom kroz pobožni svet.
MONASTIRLIJA: Ma, bož' oprosti, nemah kamo kud;
svedočiće ti moji drugovi
koliko smo te željni tražili
poveriv ti u Beču našu stvar,
da čujemo kakva je poruka,
da čujemo ma jednu samo reč.
Al' ti se kriješ k'o tekunica;
zato će nam oprostiti već bog
što prekidoshmo službu njegovu.
No sada zbori, kazuj: kako Beč?
MATULA: Ma ja vam pisah dvaput u Budim.
Moje vam knjige ne stigoše zar?
MONASTIRLIJA: Ni slovca.
TEMIŠVARIJA: Kako možeš pitati,
ta naša pisma kazaše ti ve ć
da oda te ne doñe nikad list.
MATULA: Šta, kakva pisma? Ne znam ništa ja,
jer od vas pisma nikad ne dobih.
VITKOVIĆ: Čudnovato.
MATULA: Čudnovato, da, da;
no sad se sećam ko je tome kriv.
Da, to je pisar mitropolitov,
Jambreković. On beše pošta moj!
MONASTIRLIJA: Jambreković? Je l' moguće, zar on?
Poštena duša činjaše mi se.
MATULA: Poštena duša? I ja mišljah to,
a tako mišlja i mitropolit.
Al' mitropolit uverio se
da pisar njegov njega prodaje.
Uz njega još i mene pa i vas
gospodi bečkoj za zamašan dar.
(Izlaze iz crkve: PERA, ŠEVI Ć, ZAKA, ČORBA)
VITKOVIĆ: Gle ti nitkova! Gde je hulja ta?
MATULA: Svetjejši otac oterao ga je.
ČORBA: Svetjejši otac otera će nas
oklevajući pozvat sastanak
u skupštinu glavara narodnih,
zavarkujući našu budnu svest
čudnovatima metanijama, —
obredima neviñenim u nas,
otežu ći svečanu propoved
o nekom stadu, nekom čobanu,
u nedogled, u pusti nedoček. A
kad mu doñeš da te svetuje,
pokazuje ti ptice šarene,
pa mesto mudru tu da čuješ re
č, ptičurine ti nešto blebe ću.
MATULA: Da ste mi zdravo, svetla gospodo,
junaci dični, hranitelji nam!
Junaštvo vaše nije strpljivo.
Al' krupno delo treba vremena.
ŠEVI Ć: Zar još? Tako ti treba, Čorbane!
Odveć si nešto danas milostiv.
Zar popa jedan da otera nas? Ta
da smo ljudi, da smo muževi,
odavna njega b' oterali mi.
MATULA (za se):
Gle, gle! Nad glavom, eto, gori krov,
sad brzo gasi, il' će biti zlo.
PERA: Polako, Ševo, lakše,
drugovi! Neispitanom nema sudije.
Mi čekasmo od njega poruku. A
zašt' ne bismo pozvali ga mi?
Pozovimo ga u dvor sada svi, ja
vodim njemu danas moju ćer, za
sveti čin da primi blagoslov, pa
posle ćemo sakupiti zbor,
a mitropolit pozvaće se u nj.
Svi: Tako je, Pero, dosta čekasmo.
MATULA: Tako je, braćo, i ja velim, da!
(za se)
Kapetan Pera baš je čovek moj.
MONASTIRLIJA: Zar i ti tako veliš, Matula?
Ma kad se tako lepo nañosmo,
reci nam, čoče, šta izradiste
za poklan onaj pravoslavni svet
u samostanu, Marči ubavoj?
Osvetiste li mučeničku krv?
ŠEVI Ć: Da, da, govori, šta je, šta li bi
s krvnicima?
MATULA: Krvnike valja znat,
pronaći ih, bar uhvatit im trag.
VITKOVIĆ: Bajagi tamo oni ne znaju,
tek traže krivce, njuškaju im trag.
PERA: Ma trag je, bolan, krvlju pokapan.
ŠEVI Ć: Ne reci, Pero, nije lako to,
sam sebi mučno nanjuškat je trag,
kud s' okreneš, uvek je za tobom.
MATULA: Krivice nije, mislim, do toga;
U Beču s nama dobar vlada smer.
Bez naroda je mučno ćesaru,
vojnike treba, Srbe ljubi on.
Al' ona pusta, glupa svetina,
katana besnih razuzdana ćud,
što napujdana zlobnim fratrima
u Srbu vidi skota pogana:
ni ćesar ne mož' protiv sile te.
PERA: Kad ne mož' ćesar, naći ćemo
krvnika naših gadnu gomilu:
što ma č ukalja, neka zbriše ma č.
Svi: Tako je, tako, neka zbriše ma č.
ŠEVI Ć: ŽIV I zdrav, Pero, za tu mušku re č!
MATULA. Zdrav', kapetane, britak ti je mač;
al' ako ćemo tako tražit sud,
pet carevina na nas ustaju,
na branič vere što je veruju,
razneće nas na kopitama sve.
PERA: Kad nije turska raznela nas moć,
baš gori ne će.
Svi: Neće, bogme, ne!
PERA: Pa kako ćemo drukče naći sud?
Je l' tvoja pamet našla drugi put?
MATULA: Ja mislim, ima. Čujte, gospodo:
Vi mislite, u Beču traže to
da s' odrečemo našeg zakona?
Sahrani bože! Tamo misle tek
jedinstvo vere da priznamo mi,
jedinstvo svete vere Hristove,
a sve nam drugo ćesar ostavlja,
crkveni obred, jezik, običaj!
Rad' nas to žele, ne rad' sebe zar,
sačuvat narod samo želi car.
PERA: Govori srpski, ja sam čovek prost.
MATULA: OD Grka nam je vera došla, je l\
te priznajemo glavom Carigrad,
pa koji nam je otud blagoslov?
Otud sve bede, otud nevolje.
Ćesar nas je k'o svoje primio,
u hriš ćansku, u zemlju slobodnu; al' u toj zemlji
sav ostali svet priznaje glavom, učiteljem — Rim.
Pa šta nam smeta, svetla gospodo —
MONASTIRLIJA: Promenit glavu, je li, Matula?
VITKOVIĆ: Tričarija, zacelo. Zašto ne? PERA:
AL', drugo, veliš, ostaje nam sve,

malenkost samo, samo glava ne?

MATULA: Ne rekoh to. Zar ne razumeste?
PERA: Razumesmo te, oh, razumesmo:
Ta to bi bili krasni poslovi,
krvnike bi nam divan stig'o sud:
kad mi priznamo glavom svojom Rim,
odobrili smo krvno delo im;
a mučenike naše priznasmo
jereticima.
MATULA: Kapetane, čuj:
Zar puštat narod neka propadne?
PERA: Pa bolje mu sa sveta nestati,
sudbinom kivnom utamanjen sav,
no propadajuć množit redove
krvnika svojih u njihovu čast.
ŠEVI Ć: Pa reci, priško, jesi li nam sam, il' ima l'
vas u mozgu braće još? MONASTIRLIJA: Misli
li kako mitropolit, je l'? PERA: Zar mitropolit?

ZAKA: Biće ñavo kriv:

Zar nisi mudrih propovedi pun
o jednom stadu, jednom čobanu?
PERA: O jednom stadu, jednom čobanu?
Jedinstvo vere, zbilja, — ali ne!
Zar sveštenik, zar glava crkve, on,
mišljenjem takim da skrnavi hram? To
ne verujem dok ne kaže sam. MATULA:
Tako je, Pero, veruj, tako je. Govorio
sam mitropolitu
da pronañe kakav mu drago put
izmiriti što može crkve dve.
Al' pop k'o pop: tvrdoglav, sebičan,
izgubiće, boji se, svoju vlast;
a narodu, — e, šta mu dade bog.
PERA: Jeste li čuli, braćo, kažem ja.
Pa ti si jedan tako pametan?
Bistar ti pogled maglu providi,
što nama krije nemilostivo
prostotom uma pomračali vid,
i nama svim i mitropolitu.
(Uhvaši Mašulu za rame)
Ma da te vidim, ljudska divoto!
(Vadi rukavice s narukvicama iz drška Matuli-
nog mača)
A šta t' je, brajko, to?
MATULA: Rukavice.
PERA: Rukavice? Ma čudan im je čin.
Da prostiš - - zbilja, kako ono bi,
što za činjaše navek propoved
u našeg oca mitropolita?
MATULA: U jednom stadu jedan pastir, je l'?
PERA: U jednom stadu jedan pastir, da.
No pastir u nas ide za stadom,
al' ko će da nam stado predvodi?
To mora biti vrlo mudra zver,
to, priško, samo možeš biti ti;
zaslužio si da te krunišem,
k'o stada toga dičnog vojvodu.
(Meće mu na svako uho po rukavicu, te izgledaju
ko magareće uši. Matula se brani. Smeh.) Pa
pridrž', časkom, da se nagledahM
divote retke dičnog nakita.
(Matula se brani)
ŠEVI Ć (dadeći mač):
Šta, ne primaš? Il\ odmah prihvati,
il' ovaj čas ću t' uši odrezat!
(Matula pritisne rukaćice uz uši. Svi odlaze
smejući se. VIĆENTIJE se pojavljuje na crkvenim
vratima i zastane začuñen ćideći Matulu s ušima.
Zadesa pada.)

POJAVA DRUGA

Dvorana u mitropoliji. VIĆENTIJE i MATULA.

VIĆENTIJE: Tegobe, veliš, behu velike?

MATULA: Tegobe grdne: pretnja, buna, krv,
da nisam ja na sebe primio
smerova vaših tešku omrazu.
Uspemo li, sva slava ide vas,
bude l' natraške, na me pada mraz.
VIĆENTIJE: Savladaćemo, sklonićemo ih,
pa onda, Mato, živi bez brige;
ćesarski ti spahiluk ne gine!
MATULA: Spahiluk? Hvala, ljubim desnicu.
Al' to bi bio od ćesara dar,
no nije njehmu, vama služim ja,
zaklonivši vam lice svešteno
životom svojim od navale zla.
VIĆENTIJE: Nije l' ti dosta, halo nesita?
MATULA: Potrošio sam, sveti o če, sve.
VIĆENTIJE: Potrošio? Navek ti pe ćka zja,
i navek da se da!
(Baci mu punu kesu i zlatan ogrljak)
E, na, na, na!
Zajazi se, ogolio si me!
MATULA: Da trampimo: uzmite moje sve,
golotinju ću vašu primit ja.
VIĆENTIJE: Ne luduj tu, no gledaj za čim si!
Kupi l' se narod?
MATULA (gleda na prozor): Dosta ih je već.
Gledajte sam.
VIĆENTIJE (pogleda na prozor): Gle, gle, a ko je to?
Dodaj mi durbin!
(Matula mu dodaje durbin)
Nije l' opsena?
Anñelska slika je li zbilja ta?
Rafailo, sasvim Rafailo!
MATULA: TOG imena ne poznah nikada.
VIĆENTIJE: Vidiš li, more, znaš li ko je to?
MATULA: Jamačno Pere Segedinca kći,
uza nju, vid'te, ide kapetan.
VIĆENTIJE: Sve bliže nama, sad ih nestade,
ne uñoše li u dvor, Matula?
MATULA: Kapetan Pera naumio je
prikazati vam svoju lepu ćer,
izmolit njojzi sveti blagoslov.
VIĆENTIJE: Moj blagoslov zar njojzi? Ti si lud!
Naprotiv, mene b' usrećio njen.
^za se): Oho, prekrasno! Osveta je tu
i nehotice. Pera dovodi
jagnješce vuku. Stani, Pero, stan',
zapitaćemo s' ko je magarac!
(Glasno)
Pa neće samo molit blagoslov,
još više nešto.
VIĆENTIJE: Više, više još?
U dobri čas, al' što je, šta je to?
(Ulazi SLUGA)
SLUGA: Kapetan Pera Segedinac i —
VIĆENTIJE: DobrO MI DOŠaO.
(Ulazi PERA, za njim JULA. Sluga odlazi)
Zdravo, junače!
PERA: Dobra ti sreća, glavo sveštena,
neosveštenim' blagoslovi svest.
Pred narodnim pred poslom velikim
dopusti ja i Jula, moja kći,
da primimo oda te blagoslov.
VIĆENTIJE (zagledao se u Julu, za se):
Rafailo, sasvim Rafailo.
PERA: MOLIM te, sveti oče, jesi l' čuo!
VIĆENTIJE: Oprosti mi, oprosti, čuo sam;
al' čudna slika, čudna prilika.
PERA: Kakva to slika?
VIĆENTIJE: Sad ti mene čuj:
U Beču videh jednu priliku
iz Rima što je onud proneše.
Nemački jedan za nju, vele, kralj
polovinu je prod'o države.
Pripovetka je da je naslik'o
Aranñeo sveti, Rafailo sam.
Prikazuje ti majku božiju
u svoj divoti slave nebeske,
na desnici joj čedo, mladi bog,
anñelski kor nad glavom blaguje,
oko nje slava, blaženstvo i raj.
Al' ni u sina ni u matere
na licu nema blaženosti te.
Iz očiju im čitaš tugu, bol;
daleko im se pogled upire
u jednu tačku, jedan koban znak:
i sinu se i božjoj materi
sred nezagledne slave nebeske
priviña grdan otkup suñeni,
no koji svetu može biti spas,
te slavu tu zaslužit zanavek;
usred milosti srca božijeg
priviña im se raspetije, krst;
u detinjoj u divnoj zenici
nagovešten razaznaješ mu znak.
Na tu me sliku živo podse ća,
junače Pero, ova tvoja kći:
lepota joj i kuće tvoje glas
oko nje slika rajsko blaženstvo,
al' oka crnog zraka duboka
otkriva tajne neke tuge bol.
PERA: POGODIO SI, sveti vladiko,
i Juli mojoj u srcu je krst,
života nad na njemu razapet,
a razapeo ga otac roñeni.
JULA: Nemoj mi, babo, rana vidati
zabadajuć u svoje srce nož.
Ti znaš da sam ti sve oprostila;
što ga je ruka tvoja ubila,
nesvesna krivdi kobnog dela svog,
zato si srce pokojniku dao.
VIĆENTIJE: Da, da, slušao sam — slu čaj
žalosni; Pokojnik ti zar beše zaru čnik?
JULA: Pred bogom, oče, otac nije znao.
VIĆENTIJE (gladeći je po obrazu):
Sirotice! Al' ti si mlada još,
života tek te ljubn'o prvi zrak
razaviv cvetu nežni pupoljak,
pa zar da te već smrtni takne mraz?
Ne, ne, to neće hteti, ne mož' hteti bog!
Bog milostivi kad bi pustio
da tako brzo taki vene cvet,
u zemnom raju ostala bi mu
kukuta sama, dikica i čkalj.
Za tako lice, take loze grozd,
mladoženja će navek biti dost'!
JULA: Mladoženja me čeka na nebu,
ne nañoh ga na ovom svetu ja.
PERA: Dovedoh je baš u toj nameri:
želja je njena želja sviju nas,
posvetiti je službi božijoj;
molimo ti se, prihvati joj smer,
otvori joj života božjeg dom,
sestara smernih sveti samostan.
VIĆENTIJE: Oh, kako ne bih primio je ja
u sveti dom; baš i da nije svet,
posvetio b' se primajući nju.
Predusreta i slučaj želju joj:
sa mnom je ovde igumanija
kovinskog svetog doma sestrinskog,
od nje nek' primi iskušenica
života svoga prvu pouku.
(Matuli)
Dozovi, sinko, igumaniju!
(Matula ode)
PERA: Zahvaljujem ti, sveti vladiko!
VIĆENTIJE: Zahvaljujem se, Pero, tebi ja.
Koliko li si bogu ugodan
što svoju ćerku milu, jedinu,
od roditeljskog srca otkide
te priloži na božji žrtvenik:
dovoljne za to ne znam nagrade.
Životom bih naplatio ti dar;
što molitve uzmogu u boga,
izmoliću ti, kapetane, sve.
PERA: OD boga nemoj, al' od sebe, da.
Za sebe ne, za narod ištem ja.
Dovoljna ta je meni nagrada,
i meni, oče, i mom detetu —
VIĆENTIJE: Za narod? Sve što mogu, sve što smem!
Za narod živim ja, za narod mrem.
Što god zaželiš, u činjeno je.
PERA: Dosadilo se poslanicima
izgledat večno tvoje poruke,
da čuju što po tebi šalje Be č.
Pod prozorima tvojim čeka zbor
očekujući tvoju ispovest
još danas, o če, odmah, ovaj čas.
VIĆENTIJE: Još danas, Pero, odmah, odmah, da,
da ti ne doñe, pozv'o bih vas ja. LJUBICA (dolazi
kao šumanija):
Zoveš me, o če, što ćeš? Evo me.
VIĆENTIJE: Devojka ova, vojvodina kći,
sestara ti umnožit želi broj.
Staraj se, ćerko, da je poučiš
u delima hriš ćanske milosti,
u molitvi, u pesmi božijoj.
LJUBICA: U meni nać će majku roñenu.
PERA: Goleme muke nećeš trebati:
u Jule moje razvio je jad,
rasporiv srce, zrelog veka duh
ukazujuć na milost nebesku.
U drugih greh to čini, u nje bol.
LJUBICA: TIM bliža mi je, tim ro ñenija.
JULA (klekne gledajući u nebo i sklopić ruke):
Oh, majko sveta, Bogorodice,
što sluga ti na mene kaže lik,1
u jadu ti se nalik osećam,
pomozi mi, da slaba naučim
olakšati bar ostalima bol,
te svaki jad, ublažen, utišan,
da grdnoj mojoj rani bude lek.
(Ustajući)
Tvoja sam, sestro! Zbogom, babo moj!
PERA (grlećije): Oprosti, Julo!
JULA: Neka prosti bog!
PERA: Dopusti, hrano, roditeljima
obići te u ćelij' koji put.
(Jula odlazi s Ljubicom. Vićentiju:)
Života svoga poverih ti cvet
očekujući ti da poveriš
poslanstva svoga obećani plod
izabranikom željenog naroda.
Objaviću im, oče, ovaj čas.
VIĆENTIJE: Učini, sinko, neka doñu svi,
u ovoj nek' dvorani čeka zbor
dok ćesarsku ne spremim ponudu
te izmolim i božji blagoslov.
(Pera izlazi)
Sudbina mi na susret izlazi:
najlepše dete roditelj mi sam
u sretno krilo voljan dovodi,
polažu ć tim i svoju sudbinu

1 Tj. „ Čiji lik, kaže tvoj sluga, podse ća na mene". (Frajnd)

u moje ruke. Sad je nast'o čas:

kad mogu, sad i hoću, sad i smem,
da svaku smetnju, svaku smutnju strem.
Ćesaru će se svi pokoriti,
što ja obrekoh, to ću stvoriti,
za mene će se Pera boriti.
(Izlazi)
(Ulaze s druge strane PERA, ŠEVI Ć, ZAKA, MO-
NASTIRLIJA i ostali poslanici, meñu njima ARHIMAN-
DRIT HRISTIJAN)
PERA: U dobri, Risto, ti nam doñe čas:
budimska već mi hvala dodija
razum ti hvaleć, duh i nauku,
razglasujuć iskustva tvoga svet,
putovanja ti pusti nedogled;
al' nada sve, nad nauk, znanje, duh,
poštenja tvoga neokrnjen krš.
HRISTIJAN: Izabran doñoh voljom naroda,
k'o i vi, braćo, poslanici mu.
Ne korite me što ne do ñoh pre:
crkvena glava zastupi mi put
zapretiv mi na sabor dolazak.
Al' kad razumeh šta se sprema tu,
kakve l' se zamke pletu narodu,
ne mogoh ostat ma ne ost'o živ.
PERA: Zar mitropolit? On?
HRISTIJAN: Jest, glavom on:
meni je posl'o preku zabranu,
a vladike nepouzdane mu
ne pozva na zbor dužnim pozivom.
PERA: Čudnovato: taj mučki postupak
objasniće —
ŠEVI Ć: Objasnićeš ga sam.
Ne boj se, Risto, dok je živih nas,
dosadit Vićo tebi ne može.
PERA: Zadužio si narod ve čito
pripomogneš li zamke raskinut
iz Rima što nam kivni plete Be č.
ZAKA: Ma zbilja, Risto, ti si proš'o svet
od istoka do mrklog zapada,
pa jamačno si video i Rim;
je l' zbilja Rim što ljudi pričaju,
zaslužuje l' da svetom upravlja?
HRISTIJAN: Junaci, braćo, srpska gospodo!
Hriš ćanskog sveta mnogi proñoh kraj,
svetlost uz mrak, uz pak'o videh raj.
Al' nigde tako živo pred oči
ne iznose ti raja paklenost
nit pakla svetskog rajske opsene
k'o to što čini stari veštac Rim.
Tu prestoluje „Hristov namesnik",
okružen silom svetske sujete.
Golemih zgrada sjajne stodole
čarolijama šarnim krasi ćud;
greh teški kaju lakom ki čicom,
zamisao lak u teški režu kam.
Al' slava ta, ta svetla opsena
golemu skriva plaštom svojim laž.
Za carstvo, vele, žive nebesko,
a svetsku samo papa grabi vlast.
Bajagi branik vere Hristove,
a ovamo pretežnija je re č
vlasnika rimskog nego Hristova.
Plemena mnoga što im vlada Rim
ne služe bogu svojim jezikom,
razume samo rimski njihov bog.
Ko Hristu samo, papi ne klanja,
tog nemilice ognjem goni ljut,
te Rima tog sav ukras ponosit
spališta strašnih žežen mrči gar,
a mučenički vapaj prodire
u pesama im umetnički sklad.
PERA: Strahovito!
ŠEVI Ć: Pa što to trpi svet?
HRISTIJAN: KO trpi, trpi samo zavaran.
Zato se već u mnogog naroda odmetnula
od pape budna svest; blagodat odmah
osetila se,
životom novim dahnuo je svet.
ŠEVI Ć: Pa kad se njihni od njih
odmeću, da što ćemo tek slobodnjaci mi?
ZAKA: AL' KO će toj odolet navali? Meñu tim
nema l' osvetnicima branika moćnog našoj nevolji?
HRISTIJAN: Branik je naš u nama samima.
(Otvaraju se srednja vrata. Ulaze dva ñakona, za
njima VIĆENTIJE u svečanoj odeždi i kruni, jedno
mu ñače nosi krst. Posle, MATULA)

VIĆENTIJE (blagosilja. Poslanici se klanjaju al' i

zgledaju):
Blagosloveni da ste, gospodo, i
blagosloven zbora vašeg rad!
Od ćesara vam svetlog poruka:
junacima junački pozdrav lep!
Očekujući vašu potporu
u ćesarskom junačkom pohodu,
dopustiće vam, kad se svrši boj,
izabrat sebi srpskog vojvodu, a
vojvode će našeg britki ma č dedova
naših stari zavi čaj osvojit slavno
dičnom rodu svom. PERA: Ćesarskoj
se klanjamo milosti, po taku cenu
Srbin zna da mre.
ŠEVI Ć: Pusti ga, Pero, da izgovori!
Zahvalnost štedi, treba će je kraj.
VIĆENTIJE: Za svu tu milost ne da ne ište
nikakve žrtve kruna ćesarska,
no još vam dalji carski nudi dar:
u krilo će nam crkve Petrove
vas narod primit ćesareva vlast,
jedinstvo vere gde se poštuje,
nad jednim stadom jedan pastir bdi.
PERA: Šta zboriš ti? Jesam li dobro čuo?
VIĆENTIJE: Razumi dobro, kapetane moj!
Tvoj svetac, more, sveti Petar sam,
jedinstvu crkve osnov položi,
na samrti je Hristov mučenik
glavarstvom crkve zavetov'o Rim.
Zar mi u mraku slabog duha svog
od apostola da smo mudriji?
PERA. Zar ti, crkvena glava, obrana,
ti, srpske crkve prvi sveštenik,
da stado svoje prevodiš u Rim?
Jesi l' pri sebi, jesi l' budan ti?
VIĆENTIJE: Uzmi se na um, kapetane, čuj:
Ko god ćesarsku milost prezire,
o glavu mu je, buntovnik je taj!
ŠEVI Ć. (vadi mač; i ostali potežu ma čeve.
Mašula pobegne):
Bezobrazniče, crna nevero!
Da šta si ti kad buntovnici mi?
Poreci smesta izdajničku reč,
il' s ovog mesta nećeš po ći živ.
PERA (zaustavljajući Ševi ća):
Polako, braćo, lakše, gospodo!
ZAKA: Ta što ga štediš? Neka crkne skot!
PERA: Poludeo je, lud. Zar ne vidiš?
( Vićentiju)
Što stojiš tu, što čekaš? Idi, bež'!
VIĆENTIJE (umakne sa pratnjom)
ŠEVI Ć. Zar tako, Pero, tako, junače!
Zar izdajicu tvoj da brani mač?
HRISTIJAN. Kapetan-Peru ne karajte stog'!
Izdajnik je taj lažni sveštenik,
nedostojnik je; al' na njemu sja znamenje Hrista;
skinite mu ga, pa onda budi zaslužen mu sud.
MONASTIRLIJA: A gde je nitkov onaj, Matula?
Zar uteče? Al' ne uteče, ne! Ta on je tu najveći
zlikovac,

potražimo ga, sudimo mu sad!

PERA: VI nañite tog vašeg Matulu,
a Vićentiju sudiću već ja!
(Svi odlaze)
Je l' istina? Je l' java to šg san?
Je l' zbilja sve to kaz'o, izrek'o, —
il' nemoćan me starca vara sluh?
Zar on, vere nam prvi zatočnik,
on, uzdanica, glava crkve te,
zar on, zakleti branik roda svog,
pa rod i veru on da izda sam?
Za grudu zlata il' klepetušu,
il' zlatan ular o vrat obešen,
il' možda reč tek što je slaga Be č,
sam pastir vuku stado podvodi,
izdaje veru, narod, sebe, sve!
Ta zar se nije nebo srušilo,
otvorio se pak'o nije zar,
da s' anñeli sa visa nebeskog
skotrljaju u pakla živi žar,
a ñavoli se popnu u nebo,
na božji presto crn da sedne vrag?
Pa ja, budala, dete poverih
tom izdajniku? Ja mu dadoh kćer?
(Dolazi LjUBICA)
U dobri čas! A gde je moja kći?
LJUBICA: ŠTO sad od mene tražiš svoju ćer?
Ta ti je dade mitropolitu.
PERA: Ne luduj, sestro! Hoću moju ćer!
LJUBICA: Ne boj se, starče, videćeš je sad,
zapita za nju mitropolit baš,
ispovedit je misli jamačno.
Hoćeš da čuješ njenu ispovest?
PERA: Sasvim je lud. Zar mu je do toga?
A gde ću ja da čujem ispovest?
LJUBICA (dižu ći jedan zaves):
Pritaji se pod ovim zastorom.
Ovamo ću ih pozvati već ja.
(Pera uñe pod zaves. Dolazi VIĆENTIJE u obič-
noj mantiji, gologlav, bez krsta)
VIĆENTIJE: Galama, buka, graja, svetina!
Raziñoše l' se?
LJUBICA: Nema nikoga.
Ja mislim, traže vašeg Matulu.
VIĆENTIJE: A, neka, neka! Šat ga na ñu bar
i šat ga malo prodevetaju.
Vi'š kako li me, hulja, prevari.
Al' sad se spremaj, kupi ambulje,
dragocenosti spremio sam ja,
oklevati se više ne može.
Poručit moram u Beč nevolju,
da zlikovcima svima bude sud. —
Pošlji mi mladu iskušenicu,
da malo zgalim nevidovni strah.
(Ljubica ode)
Ta nije šala! Uplašiše me.
Da ne bi Pere, bilo bi me svud.
Zahvalit mu se moram ozbilja;
umesto njega, kad ga nije tu,
bar devojci mu, iskušenici.
He-he! Grešni če, lolo, ñavole,
tako li se zahvaljuješ zar ti?
Al' što ću mu? Ta zaplašili me,
pa kako-tako da rasteram strah.
Nek' zlobe ljudi, voljno nebo je,
(Zagleda u stranu)
obuj se, Vićo, dobro, evo je!
(JULA ulazi)
JULA. Da l\ oče, tvoja zove zapovest?
VIĆENTIJE: Pristupi bliže, draga dušice,
što bliže meni, bliže Gospodu.
A to je sada srca tvoga žud.
Životu svetom što ga po činješ
otvara vrata voljna ispovest.
Bez ispovesti, srcem iskrene,
odbijaće ti smernu želju raj.
Ispovedi mi puno, slobodno,
koliko ti je dragan bio drag.
JULA: To pitaj, oče, zavidljivu smrt,
što ne dade da njemu kažem to;
da pusta zna koga j' umorila,
da pomisli kakav je stekla plen,
i ona b\ nema, progovorila.
VIĆENTIJE: Pa kako te je junak milov'o?
Ovako, je li?
(Gladi je po licu. PERA izviruje)
JULA: Oče!
VIðENTIJE: No, NO, No!
(Zagrli je, hoće da je poljubi, Jula cikne, PERA
izlazi)
PERA (otrgne Vićentija od Jule): Ha, nesretniče!
JULA: Babo!
VIĆENTIJE (za se): Propadoh!
PERA. Prod'o si dušu, izdao si rod,
pa još ti nije zala dosta tih,
i boga hoćeš još da prevariš
preotimljući božju nevestu?
(Vadi mač)
No sazr'o ti je zlikovački rod,
i bog i narod hoće osvetu.
Pomol' se bogu, kucn'o ti ječas.
VIĆENTIJE (klekne): Ne, junače, ne, ako boga znaš!
Smiluj se, Pero, milost, vojvodo!
Poštediš li me, pokaja ću sve,
ispostiću sve grešne pomisli,
vrlinom ću sve grehe poništit.
Ne krivi mene, slavni junače,
u mene j' uš'o neki kivni vrag,
PERA (zamahujući mačem):
Tog vraga ćemo isterati sad,
otvoriti mu vrata na srcu!
JULA (zaustavlja Peru):
Zar isti taj, taj isti kobni mač,
sa kog me gleda Milanova krv,
da seče srce poganika tog? Tim
dodirom posvetio bi se, najteži
greh oprostio b' mu bog.
(Pera spusti ruku. Ulazi LJUBICA, za njom
ŠEVI Ć, ZAKA, MONASTIRLIJA, HRISTIJAN i drugi)
LJUBICA: EV', osvetnici, tu je zlikovac.
Osvetite mi sreću propalu!
(za se)
A ti, života moga dragane,
neprežaljeni mu čeniče moj!
Ako su te već tamo poslali, s
visine svoje dole pogledaj,
krvniku tvome kucnuo je čas.
(Vićentije uteče)
I ja ću prva —
(Uzima od Monastirlije mač)
gle, zar uteče?
Ne dajte, braćo, za njim dok je živ!
PERA: Ko hoće svoj da mač opogani,
neka ga goni!
ŠEVI Ć: Dosta sam mu ja!
(Potera za Vićentijem; iza vidika zalupe teško
vrata i čuje se lupa po gvozdenim vratima. ŠEVI Ć
se vraća)
Zalup'o vrata. Moram obiti.
LJUBICA: Zaludu sad, ne nañoste ga već.
Iz otih vrata izlaz izvodi,
krvnik je naš ve ć krišom umak'o.
ZAKA: Ne boj se, sestro, ne uteče nam!
LJUBICA: OH, znam ja vas! Kad proñe prvi gnjev,
Vićentiju već neće biti ništ\
ŠEVI Ć: E, ŠTO ćeš kad se Pera ponosi!
Da samo znam za koga čuva mač?
PERA: Za koga čuvam? Čuvam, čujte svi,
(Izdadi mač)
krvnika ovog najvećega mog
za najveća krvnika sviju nas,
za ćesara...
I ko je junak, ko je pregalac,
i ko je Srbin, ko se seća još
junaka naših slave ve čite,
kom uspomena Obilićeva
pokrenut može plemenitu krv,
na mač ovaj nek' ruku položi,
zakune se na taj osveštan znak
životom, snagom, čim god ima ko,
osvetit da će mučenike nam!
Ko ne zna boga, neka pozna boj,
a Srbin biće slobodan i svoj.
(Sći polažu ruke na bal čak)
Sad blagoslovi, arhimandrite!
HRISTIJAN (blšosilja. Jula klekne. Ljubicaje
blagosilja): Sveto vam delo blagoslovi bog!

ZAVESA PADA

ČETVRTI ČIN

PRVA POJAVA

(Na Teleski do Sirša. U dnu pozornice šator.

Dolaze: PERA SEGEDINAC, ŠEVI Ć, ZAKA, VITKOVIĆ, TE-
MIŠVARIJA, MONASTIRLIJA i ČORBA)

ZAKA: SVIDI LI vam se vojska, gospodo?

Izbrojaste li? Koliko ih je?
ŠEVI Ć: Tri hiljade će preturiti broj.
TEMIŠVARIJA: Banat nam daje pet, a četir' Srem.
MONASTIRLIJA: Toliko ćesar neće sastavit
od Budima pa do Beograda.
VITKOVIĆ: Zaboravismo Posavinu još.
Varaždin vredi vojsku jednu sam
od uš ća Drave čak do pod Budim.
Pa Baranja, pa narod uz Dunav!
ZAKA: I dalje još, i dalje, Sekula:
Svet-Andrija nas neće izdati,
a nešto će Komoran, ður i Vac.
ŠEVI Ć: Šta misliš, Pero, jesmo l' gotovi?
PERA: Dovoljno mesa, malo železa:
momaka dost', pušaka treba još.
Ćesarske vojske ovde malo je:
al' čuje l' ćesar da počesmo boj,
iz država će svojih sakupit
što god imade sile solda čke.
U nas ni topa, malo konjice,
u njega silan oklopnik i top.
Na klanicu ne vodih narod ja.
ŠEVI Ć: Pa hajdmo kući, o klin tupi mač,
te svaki čuvaj svoja goveda!
ČORBA: Na klanicu ko narod ne vodi
kad narod hoće da se diže sam,
tom dolaze krvnici u kuću,
u crkvu će, pred oltar, pred boga,
u putir će mu ropsku cedit krv,
pričestit njom odrod mu natražak.
PERA: Zar ja? Zar Pera Segedinac, je l'?
Pa ko će sa mnom u taj pusti Beč,
inokosan kroz klance samrtne,
u ćesarev da sa mnom uñe dvor,
krvnika nam da svali s prestola,
krvavu krunu smrska o zemlju,
a krunisanom krivokletniku
prokleto grlo zubma zakolje, što
na nj ispušta narodima laž? Ko
sme?
(Hvata Čorbu za grlo)
ČORBA: Ne luduj, Pero!
PERA (pušta Čorbu): Ko li luduje?
Il' sasvim mudar, ili sasvim lud.
Otkad je luñe poginuti sam,
no čitav narod vodit u propast?
Polutan mudrac, nema goreg zla,
budala mi je prava milija.
VITKOVIĆ: Utišaj se, utišaj, starino,
svetuj nas mlañe, sluša ćemo te,
starešina si, dolikuje ti.
PERA: Oprostite mi, braćo, junaci,
Zapaliti je mučno staru krv,
još mu čnije, kad plane, stišati.
Ja mislim, deco, da ne valja pre
pokretat narod javno, slobodno,
povesti ga na vojsku ćesarsku,
dok tvrdi koji ne uzmemo grad.
VITKOVIĆ: Varadin, Pero, primam na se ja.
PERA: Biće ti, sinko, slava velika.
No koliko je srpskog naroda
pred Varadinom a bez obrane?
Pre svega nam je Arad. Aradom
obranili smo skoro narod sav.
Varadin prima na se Sekula;
Arad uzeti staraću se ja.
Tekelija je Ranko pouzdan;
regimente su uz nas njegove,
no ćesarski granadir čuva grad,
oprezno valja radit, pametno,
tegobe nema pregaocu, ne,
al' mudar junak tek je nesavlad:
il' moj il' njihov slomiće se vrat.
TEMIŠVARIJA: U ime božje i u dobri čas.
A šta ćemo s mañarskom porukom?
ČORBA: Okani se Mañara, čoveče.
Mañarima je do spahija tek,
jobañi to su, sluge, robovi.
Pogledi l' jednog lepo spahija
obdarivši mu dobro lepu ćer,
za prve noći pravo gospodsko,1
ispustiće ti od miline nož
zamahn'o što je njim na spahiju
da kivan sveti nadzornikov bič,

1 Tzv. ius primae noctis, tj. pravo na prvu bračnu noć: u srednjem
veku vlastelinu je pripadalo pravo prve bračne noći njegovoga
kmeta. (Leskovac)

pokajnički će past na kolena,

celivat ropski gospodaru skut.
Okani se Mañara, ja ih znam.
MONASTIRLIJA: Al' tri već dana ljudi čekaju.
Na pitanje treba im odgovor,
ma kakav treba, beo ili crn.
ČORBA: Pitaču takom odgovor je lak:
Sloboda s robom ne drugariči.
PERA (pruži ruke, u levoj ma č):
Je l' ovo ruka? A je l' ovo mač?
Sloboda ovo, ovo mrtav rob.
(S mačem u desnici)
Al' združi li se rob i slobodan,
od roba časkom biva gospodar,
prokrčujuć slobodi svetli put.
ČORBA: Al' izbije l' ga jačim udarcem
iz ruke tvoje nevidovni mah,
od obrane ti krvnik postaje,
sloboda ta, junaku boginja,
krvniku tvome biva robinja.
PERA: Nadjunači ko bolje stisne pest;
patniku patnik samo biva drug,
a nasilniku navek ustuk rob.
Mañara mi naprečac ne kudi:
još Rakocijev pamtiš ustanak.
U isti mah udružismo semi
s krvnikom našim i sa njihovim;
robovitosti gde je više tu?
Zar pasme da je te već nestalo?
Zar preko noć ta izumrla krv?
VITKOVIĆ. Pa zovnimo ih.
PERA: Zovni, Sekula!
(Vitković ode)
Udarač si mi, Čorbo, pouzdan,
žestina ti mi godi mlada čka,
da samo znaš i kud da udaraš.
ČORBA: Pa seda brada kazaće mi put.
PERA: I nad njom, sinko, kljun je bio žut,
osedela i tvoja, dabogda!
ŠEVI Ć: Pa šta ćemo Mañarom poverit?
Govori, Pero, mesto sviju nas,
znaš njihovim govorit jezikom,
pa što im re češ, bog a duša ti.
PERA: Da njima mi poručujemo što,
govorili bi naši ma ñarski;
al' Srbljima ko šilje poruke,
govori srpski, srpsku sluša re č.
ŠEVI Ć: Gle, evo ih.
ČORBA: Zar to poslanstvo sve?
(Dolazi VITKOVIĆ, pa ŠEBEŠ ĆEN, PASTOR i KAN-
TOR)
PERA: Što nije više, bi će riñi žao
što njihove dovu če taljige.
Dobro nam došli, dobri susedi,
koje vas dobro vodi meñu nas?
KANTOR: Klanjamo vam se, racka gospodo,
gospodin-Pero, klanjamo ti se!
Gedeon žeš će nije smlavio
filiš ćanskih nevernih četa roj1
no Rakocija što će vojvoda
povesti nas na naše dušmane.
Pa rasteramo l' tek u beli svet
gospode švapske krvolo čni rod,
podelićemo dobra njihova
prvacima što zapo češe boj.
ČORBA (Peri): Je s' čuo, Pero, u dobri čas mi:
kad ovima budemo spahije,
da ko će onda proterati nas?
PERA: Govori jasno što ste smislili.
Dižete l' se na vaše spahije,
da od njih tek oslobodite dom,
il' i ćesarsku napadate vlast?
KANTOR. Na spahije, na spahije, da — da!
Al' ćesar, to je, zaboga, naš kralj,
apostolskom je krunom krunisan,
pa kako mi na njega?
PERA: Tako zar?

1 Priča o starozavetnom junaku Gedeonu izložena je u Knji zi o

sudcjama, 6. (Frajnd)

ŠEBEŠ ĆEN: Ma šta koješta lupaš, Kantore?

Kakva te kruna, kakav, bolan, kralj?
Zar nije on što brani spahije?
Zar nije nama Rakocija kralj?
Slušajte mene, racka gospodo!
Na spahije da prvi bude boj,
a s kraljem ćemo lako svršiti;
povratite nam samo vojvodu,
pa kako bude Rakocija hteo.
PERA: Da l' iskupiste vojske štogod već?
PASTOR: U Nañ-Serendu tabor je već naš.
PERA: Koliko li se tamo skupilo?
PASTOR: Ta ima, znaš —
KANTOR: Desetak hiljada;
al' biće više, mnogo više još,
pojavi li se Rakocija tek.
Pa šta tek ime vredi njegovo!
Sto hiljada će rasterati strah
od imena, od glasa njegova.
ŠEBEŠ ĆEN (Kantoru):
Ma, Kantore, zar tako debelo?
KANTOR (svojima): Razumite me, to se zove stil.
Ritoriku sam učio, pa znam,
ko nije, ne mož' ni razumeti.
ČORBA: Pa kad vas je toliko, to je dost',
toliko vojske nema ni ćesar.
Zar uz tu silu još trebate nas?
PASTOR (Kantoru): Čuješ li, pev če? Nemoj, zaboga,
da pokvariš —
KANTOR (svojima): Ta uplašili se
od naše sile —
ŠEBEŠ ĆEN (za se): Tako ti je to
kad čovek spregne s učenjacima.
(Glasno)
Razumite ga, to je njegov „cil";
naš Kantor, znate, to je u čenjak,
izučio je škola šestoro.
ČORBA: Da kakve su budale u sedmoj?
KANTOR (za se): Budala, ja? Vidi se da je Rac.
PERA: Pa kol'ko vas je vojske, reci ti!
ŠEBEŠ ĆEN: Ta svi smo tamo, sav mañarski svet,
svi gotovi, čim doñe poruka, započeti pod
Rakocijem boj;
a poruku čekamo po vama.
PERA: Pa, lepo, lepo, sad smo gotovi.
Otpozdravite lepo tabor svoj;
pa drugi put kad nama poñe ko,
izbrojte bolje pristalice vam.
ČORBA: Izbrojat će vam biti polakše
pametnijih što ima tamo vas,
pa poš'ljite nam bar od otih kog,
a vas nek pošlju pla čuć na vojsku.
ŠEBEŠ ĆEN: E, hvala lepo, racka gospodo!
Na službi smo vam, sluge ponizne!
Ostajte zbogom.
SRBI: Zbogom!
ČORBA: (porugljivo): Srećan put!
(Mañari odu)
Pa s tima, Pero, zar da vojuješ?
PERA: Pa prosti ljudi; bogme neće ti
Baćanjiju na divan poslati.
Dovoljno je što živo žele boj,
što prostiji, bar tim iskreniji,
priznavaće bar vojvodama nas.
ČORBA: Priznavat nas? Naprotiv, nisi l' čuo?
Nametli bi nam Rakociju svog.
PERA: I kamo sreće da im doñe taj!
Al' dosta reči; svaki na svoj rad!
Pod Aradom ćeš, Čorbo, biti ti.
Pa čim ti javim da sam svlad'o grad,
sa sviju strana tamo! Sekula,
Varadin odmah uzećeš nam ti.
Varadin samo čeka prvi glas,
na prvi sev, na prve puške dim,
pa složno na grad, složno na Budim!
U zdravlju, braćo, i u dobri čas!
(Pera odlazi. Svi ga prate, osim Čorbe i Ševi ća)
ČORBA: Ma ču li, Ševo, kako zbori taj?
K'o da je bar, ne vojvoda, no car.
ŠEVI Ć: Ta star je čovek, staračka i ćud.
ČORBA (pokazuje u stranu):
Pa kako besno seda na kola!
Četir' mu vranca uzde kidaju,
poleteli bi, nije drukčije.
ŠEVI Ć: TO nisu konji, vile, zmajevi,
ni u cara ih nema jamačno.
ČORBA: Polako, Ševo, zagleda ćeš se,
zauzdaće i tebe, bojim se.
ŠEVI Ć: Ne boj se, Čorbo, slomio bi vrat.
( Čuje se konjski bat i zveka kola)
ČORBA: Odleteo. Srećan ti, Pero, put!
Upreg'o si, što konje, al' i nas.
ŠEVI Ć: Upregnuti se nikom ne dam ja.
ČORBA: Pa bar da znam — al' ko će da ga zna?
Onomad onog momka pogubi
što ćesaru ne hote verovat,
a danas usta na ćesara sam.
Da neće sutra —
ŠEVI Ć: Neće, Čorbo, ne!
Starešina je, što ćeš, mla ñi smo.
Nek' Arad samo zadobije grad,
pa u dobri čas, njegovi smo tad.
ČORBA: Nek' zadobije, to je lepa reč;
nebojša je, juna čina je on,
al' nebojši je blizu gladni vuk;
pa ako strada, ako propadne,
šta onda, Ševo, šta ćem' onda mi?
ŠEVI Ć: E, onda može ñavo biti kriv.
ČORBA: Ja, bogme, čuvam svoju kožu tad.
ŠEVI Ć: I ja sam, pobro, svome dobru rad.
Al ipak —
ČORBA: Ipak, budi pametan,
oprezan budi, gotov na svašta.
Pa uspe l' Pera, krasno, mi smo tu,
a propadne li, onda bogme ja
ni luka jeo, ni na luk miris'o.
Je l' tako, pobro?
ŠEVI Ć: Tako, što ću mu.
ČORBA: Od mene samo prvi čekaj glas,
pa onda složno!
ŠEVI Ć: U SLOZI je spas.
(Razilaze se. Zaves pada.)

POJAVA DRUGA

(Dvorana u stanu zapovednika grada Arada. Ulazi

VUKIĆ kao granadirski zastavnik, za njim KANTOR
i dva Mañara)

VUKIĆ: Unutra, braćo, napred, evo nas!

Kapetan Pera doć će koji čas
da voljan čuje vašu poruku;
odavna već očekujemo vas.
I MAðAR: Ta i nama je dugo čekati,
radi smo znati kako stoji stvar.
Je l' Pera već gospodar Aradu?
VUKIĆ: Gospodar, bogme, kazaće vam sam.
(Kantoru, uzev ga pod ruku)
Ta pusti njih da sve ispričaju.
Naučiše li tvoju lekciju?
KANTOR: PO zapovesti udesio sam.
Al' obećana kamo nagrada?
(za se)
Da znadu Raci što ,,budala" zna!
VUKIĆ: STO dukata sam, evo, spremio;
(za se)
i sto tantuza dosta ti je sad.
(Kantoru)
A kad se cela sretno svrši stvar,
parohija ti, pobro, ne gine.
Al' evo već i ñenerala nam!
(Dolazi ñeneral) Gospodar-
Pero, ova braća tu
iz tabora ti nose poruke.
ĆENERAL: Dobro mi došli. Kako, drugovi?
Mogu li vam pomoći? Ja sam vaš.
I MAĆAR: Gospodar-Pero, ti nam obeća,
kad Arad samo tvrdi bude tvoj
a ćesarski ñeneral pogubljen,
povesti da ćeš silne čete nam
na ćesara i besne spahije.
ðENERAL: Zar ja to vama kadgod obećah?
II MAðAR: Ta to je sveto, to već peva svet.
I MAðAR: Zamolismo te da nam pomogneš
na spahije na besne naše tek,
na ćesara ni da bi pomislit; al' ti
baš sam ni čuti nisi hteo, dok na
ćesara mi ne pristasmo, da
njegovu srušimo prvo vlast.
ðENERAL: Je l' tako bilo?
KANTOR: Jeste, ja sam čuo, i
čuo Pastor, čuo Šebeš ćen, oni
će vojsku da nam predvode.
I MAĆAR: Dok Rakocija kući ne stigne.
ĆENERAL: A čekate ga?
II MAðAR: Čekamo ga svi.
ĆENERAL: Daleko li je vojska vaša ta?
MAĆAR: U Nañ-Serendu tabor planduje.
ĆENERAL: Je l' oružana, ima li je dost'?
II MAĆAR: Razilazi se već oklevajuć,
al' biće još hiljadak ili dva.
I MAĆAR: Oružje nam je staro kuru čko.1
ðENERAL: Pa lepo, krasno, — hvala,
drugovi! Od puta ste umorni jamačno,
prihvatiti se malo ne škodi,
u onoj sobi čeka večera.
Odvedi ih za sovru, Vukiću!
(Vukić propušta Ma ñare na jedna vrataoca.
ðeneral ga zovne natrag)
Sprovedi goste odmah u podrum. Je l'
ovde Pera Segedinac još? VUKIĆ.
Raspitaću, al' mislim da je tu. (Ulazi
SLUGA)
SLUGA. Kapetan Pera Segedinac.
ðENERAL: Šta?
K'o naručen. Sad odmah, ovaj čas
na službi ću mu biti. — Pripazi
da gradska vrata pozatvaraš sva.
VUKIĆ: Uteći neće baš i da je miš.
Za naplatu mi jemči vaša re č.
ðENERAL: ŠTO ima Pera, sve će tvoje bit.
Drugo je moja briga. Odlazi.
(Vukić ode)

1 Kuruci (kigisok) mañarski vitezovi koji se bore protiv

austrijskog cara ili Nemaca; ime im se prvi put sreta godine 1673,
a najviše se spominju kuruci Tekelijevi i Rakocije-vi. (Leskovac)

Gospodin Pera, mio mi je gost.

(Sluga propušta PERU i odlazi)
Gospodin-Pero, srećan dolazak,
dobro mi doš'o u ćesarev grad.
PERA: Gospodstvu tvom poklonit sam se hteo,
starešini i poglavici svom,
upitat se za zdravlje junačko.
ðENERAL: E, hvala, Pero, hvala, starino!
Pa koje dobro, kapetane moj,
u junačkoj ćesarskoj krajini?
Je l' narod voljan, je li svuda mir?
PERA: U krajini je, hvala bogu, mir.
Al' nezgodni nam glasi dolaze
iz okoline. Čitav jedan kraj
pobunio se, vele, oružan,
ubijajući svoje spahije.
ðENERAL: Razumeli smo za tu nezgodu;
to može biti vrlo mu čna stvar.
Spahiluci se snagom upinju,
županijska je na oprezu vlast,
al' neće moć odolet navali.
Pomogla bi im vojska ćesarska,
al' kamo vojske, kapetane, znaš?
U Aradu je jedva toliko
da mučno čuva ćesarev nam grad.
PERA (za se): Sačuvat neće, ako dade bog.
(Glasno)
Baš zato do ñoh, ñenerale moj.
Regimente su naše gotove
održati u susedstvu nam red.
Al' buntovnički broj nam nepoznat.
i nepoznat nam četa njihnih stan.
ðENERAL: Mogu l' vam biti na usluzi ja?
PERA: UHODIT valja, ñenerale moj;
al' uhoda je svaki sada skup.
Istrošismo se na taj sabor naš,
pa kad bi mog'o, ñenerale, ti
pomoći nam ćesarskim blagom ti —
ðENERAL (za se):
Bezobraznik! — Al' što mu ne bih dao?
I tako će povratiti mi sve,
a mi ćemo razglasit Racima:
Prod'o se Pera, uhoda je naš.
(Glasno)
Ne presipa se, Pero, ćesaru,
no što god mogu, s drage volje.
(Otvara sto, izvlači kesu i daje Peri)
Na!
Pa sretno bilo, blagosloven rad! PERA:
I amin, rekoh; blagosloven rad!
Pokazaćemo, pomogne l' nam bog,
ćesarske da smo vredni milosti.
Sad ostaj zbogom, svaki čas je skup.
ðENERAL: Očekujemo skoro tvoju vest.
PERA: Očekuj samo, dočekaćeš
(za se)
pest!
(Ode)
ðENERAL: Strahota da smo pali šaka tom!
Koliko smeo, pa kako prepreden!
Onamo sprema krvav ustanak,
a ovamo se čini uhodom,
da buntovnički svoj zavara trag!
Ćesarskim novcem na ćesara zar?
Al' čekaj, Pero, nećeš tako, ne!
Garnizon sav sad mora na noge,
za gradski bedem biće mač ti tup.
Al' kako reče? Svaki čas je skup!
(Odlazi)

POJAVA TREĆA

(Soba u kući Ranka Tekelije. RANKO TEKELIJA

s jedne strane, s druge PERA)

PERA: Je l' sve u redu?

RANKO: Sve je gotovo.
Za glasnika su tvoja kola tu,
mrkovi besni nogom kopaju,
kad ponoć kucne, čete su nam tu,
čim otvorimo gradu kapiju
da ćesarev zamene garnizon.
A što ñeneral ? Da li sumnja što?
PERA: NI nakraj mu pameti nije stvar.
(Pokazuje kesu)
Al' da je baš, ovim bih raster'o
i poslednje pomisli svake trag.
RANKO: A šta je to?
PERA: Ćesarev to je dar.
Da uhodimo čete mañarske,
ñeneral mi je bakšiš ovaj dao.
RANKO: Ha-ha, ha-ha! Pa ti zar uhoda?
PERA: Budala, je li? Što ćeš, — ha-ha-ha!
Ma znaš li kako? Kad uzmemo grad,
glasnik će nam ćesaru trebati,
ñeneral će nam glasnik biti taj,
a poputninu, evo, plaća sam.
Pošteno ćemo vratiti mu dug
i s kamatama još, bez ucene:
u vlasti će nam biti život mu,
poštedimo l' ga, to su kamate.
RANKO: Te velike, ako je rado živ.
PERA: Zar nije dosta što smo uhode,
no još i kamatnici?
OBOJICA: Ha-ha-ha!
RANKO: NO sad nam valja poslat poruku.
(Poñe. Na vrata naglo ulazi JULA)
JULA: Soldati, straže! Beži, babo, bež'!
PERA: Ne luduj, ćerko! Zašto strava ta?
JULA: Opkoliše nam ku ću, traže te,
i ovamo su pošli, beži, bež'!
RANKO (gleda na prozor):
Opasnost, Pero, sav uzavr'o grad.
spasavaj se, a nama što da bog!
PERA: TO j' izdaja! Podmukla izdaja!
Al' sad je kasno. Zbogom! Odoh ja!
(Ode)
RANKO (Gledajući Julu):
Siroto dete! Što si kriva ti?
JULA: Gospodine, junače, Srbine,
moj nesuñeni dragi devere!
Pomozi-de nam, ako boga znaš!
Spasavaj sedog roditelja mog,
u njemu spasi njegov dični smer,
u njemu mis'o moga Milana,
ta brata tvoga sveti zaveštaj!
( Čuju se kola i konji)
RANKO: U boga sad je nama spas il' sud.
(Gleda na prozor)
Na vrata pravce juri; ali, gle!
Zamandaljena pusta kapija!
Kud okreće? Zar tamo, na bedem?
Zaustavlja ga neko. Vukić? Da, baš on;
ha, bog da prosti! Pregaziše ga!
Razmrskan osta nogom kopajuć.
A vranci lete pravce na bedem.
Pomozi bog! sad bič, pa let, pa skok!
Preletiše prednjaci —
(Jula trči prozoru)
propade!
(Jula ciknu i padne u nesvest)
U jarugu se kola skrhala, —
soldati za njim, skleptaše ga — kraj.

ZAVESA PADA

PETI ČIN

PRVA POJAVA

Dvanaestorica

(Sudnica u Budimu. U dnu sede sudije u krugu i jedan

ISUSOVAC. Pred njima 12 okodanih robova)

PRVI SUDIJA (čita): Imenovanih

što protiv kralja bunu dizahu
osuñeni su na krvnikov mač.
ROBOVI: Milost, o, milost, svetla gospodo!
PRVI SUDIJA (čita dalje):
Al' milostiv je silno svetli kralj.
Milostiv uvek, voljno dopušta
da mač poseče tek četvoricu.
Na gubilištu kocku bacite.
Pa kome padne ponajmanji broj,
osudio ih milostivi bog.
ROBOVI: Strahota! Milost nikom ili svim!
PRVI SUDIJA. Kockajte se! Na život ili smrt!
( Stražarima)
Dovedite nam dalju trojicu!
(Stražari odvvode osu ñene i dovode JAN, ŠE-
BEŠ ĆENA; ANDR, PASTORA I PIŠTU SILAŠIJUu
PRVI SUDIJA (čita):
Silašija, pa Pastor, Šebeš ćen,
te poglavice zlikovačke tri
u buntovničku na svog kralja zlu,
osuñuju se na smrt sramotnu: na
točak da se vežu samrtan,
s prokletim telom da se smrska zlo.
ŠEBEŠ ĆEN: Smilujte nam se!
PASTOR: MILOST!
SILAŠIJA: Kralj pa bog!
PRVI SUDIJA (čita dalje):
Al' milostiv je silno svetli kralj.
Milostiv uvek, voljno dopušta,
vidi li krvnik, mukam' samrtnim
odoleti da život ne može,
da smrskat glavu zlikovcima sme
milostivim udarcem poslednjim.
ŠEBEŠ ĆEN: Strahota!
SILAŠIJA: Grozno!
PASTOR: Majko moja, jao!
ISUSOVAC (prilazi osuñenicima):
Tako je to kad ne veruje ko:
obratite se veri jedinoj
iz Rima što joj sveta glava sja,
pa može milost ve ća biti još.
ŠEBEŠ ĆEN: Sa drage volje!
SILAŠIJA: Rado!
PASTOR: Ovaj čas!
ISUSOVAC (za se): Za take duše da se grabim ja?
(Stražari odvode osu ñene. Prvi sudija s Isu-
sovcem silazi sa sedišta, stupaju napred)
ISUSOVAC: Je l' sad na Peru Segedinca red?
PRVI SUDIJA: Zapoveda li crkva pravdi što?
ISUSOVAC: Zapoveda joj crkvom izvor njen,
zapoveda joj božji namesnik.
PRVI SUDIJA: Pokorno sluša. Kakva zapovest?
ISUSOVAC: Zahteva crkva da joj slavni sud
ustupi Peru višem smeru joj;
te poñe li za rukom trudu nam
obratit Peru u crkve nam spas,
da svetloj kruni sud vam predloži
krivici mu milost i oproštaj!
PRVI SUDIJA: Učiniće po zapovesti sud.
Tim lakše nam je poslušati vas
uzdanje što nam je jama čnije
da vam je trud kod otog uzalud.
ISUSOVAC: K'o zašto to?
PRVI SUDIJA: K'O zašto? Što je stid
crkvenu da nam uzvišenu čast
osramoti krvnički jedan rob
odbijajuć vam, preziruć vam spas.
ISUSOVAC: Ne boj se, neće. Mučiste l' ga dosg?
PRVI SUDIJA: Da l' mučismo? Da l' Peru mučismo?
Četr'est leta sudim krivdi ja,
četr'est leta muke gledam ja,
četr'est leta izumevah ja
sve nove muke nepretrpnice.
Okorele sam gled'o grešnike,
očeličene radom greha svog,
što pri pogledu gvož ña žeženog
lelečući neučinjeno zlo
priznavahu u strahu samrtnom.
I gledah momke mlade, nezrele,
što preturiše muka čitav niz
da spasu druga ili draganu;
al' usijano ipak železo
naterujući leden čelu znoj
iscedilo je svakom ispovest.
Od svakog roda imadoh ih ja:
Mañara pustog, besnog Turčina,
Slovaka mekog, tvrdu Vlašinu,
hrvatsku mulu, muklog Latina,
Francuza badrog, Švabu gnježdavog,
Španjolca vrelog, Rusa ledenog:
otrpet mnoge grdan videh bol.
Al' još ovakog tvrdog plemena
na mukama ne poznah nikada
k'o taj prokleti što je divlji Rac!
Izreñah muka čitav znani red,
od zavojica strašnih pala čkih
do trnovog do venca žeženog;
žeženim stezah verigama pas,
uz kičmu šparta šiljak usijan,
a prokleto mu meso štipu će
zubastih klješta usijani žar.
Pa misliš da je mukom obamro?
Pa misliš da je cikn'o, zastenj'o?
Pa misliš da sam jedno čuo jao?
Ni pisnuti! Pa ni po muke to!
No ruga se, još on zadirkuje:
kad ne mož' dalje zavojica već,
jer do kosti je živac pritisla,
dovikuje mi: „Steži! Što si stao!"
A prestanu li klješte že ći ga,
pod mukama da ne bi mrtav pao,
dovikuje mi: ,,Žeži! Što si stao?"
Najteže muke, ropac pakleni,
grčevitim odsmeje grohotom,
probunca tek u grču koju reč:
„Tako ti treba, Pero, budalo!
Rad' ćesara si zeta posek'o.
Rad' zeta nek' tećesar seče sad!
Zaslužio si taj ćesarev dar!
I veći još, još ve ći, — ha-ha-ha!" —
Ja ne znam, jesu l' čini, opsena l'?
Čudnovatom je tome čoveku
mučenje svako čisto neka slast:
još više sam se izmu čio sam,
ogorčen tim upornim prkosom,
neg' on. Šta misliš, taka poruga!
Od teškog jeda — prestah mu čiti.
Pa tog zar misliš ti zadobiti?
ISUSOVAC: Oh, tog, baš tog! Ta više vredi taj
neg' mekušaca pleme čitavo.
Imamo l' njega, sav je istok naš.
PRVI SUDIJA: Na istok taj istočićete se.
ISUSOVAC: Istočili još niste muka svih.
PRVI SUDIJA: IZ točka više tek isto čićeš.
ISUSOVAC: I točak nije muka nad mukom,
što krši samo tela trošni stroj.
Al' dušu, dušu, mudri sudijo,
JOŠ nisi dušu met o na muke,
još nisi dušu žarom opas'o,
još nisi dušu klještom žeženom
uštinuo u tajni živac njen,
da vrisne bolom neodoljivim,
predajući se, iznemogla sva,
u tvoju milost, — il' u nemilost.
PRVI SUDIJA: TO ne razumem, to je zanat vaš.
ISUSOVAC: Ne vodi brige, daj ga samo, daj!
(Sudija i Isusovac sedaju na sdoja mesta)
PRVI SUDIJA: Izved'te Peru Segedinca sad!
(Izlazi jedan sluga; čuje se zveket okova sve bli-
že. Ulazi PERA SEGEDINAC u teškom okovu. Na čelu
mu se vide tragovi mučenja.)
PRVI SUDIJA (čita): Na poglavicu urotnika zlih
što digoše na svetu krunu ma č, na Peru
Segedinca pada krv
svih onih što ih na zlo navede.
Da ima sto života, jedva bi
dovoljno bilo zlo da pokaje.
Zato ga kraljev svetli sudi sud
najstrašnijom da smr ću pogine:
na točak da se veže samrtni,
te zlikovačko telo da mu se
polagano odozdo smrska sve.
Kad izdahne mu duša bezbožna,
raš čerežit ostatak, veli sud,
a svaki čereg u po jedan grad,
od Arada do Vel'kog Varada,
na beš časna istaknut vešala,
na radost vernom kralju .narodu,
potomstvu mu na pamet večitu.
(Pera se stresa. Sudija savija list pa nastavlja:)
Al' milostiv je silno svetli kralj,
od njega samo milostivij' bog.
U njemu i u crkvi njegovoj
najteža krivda može na ći spas.
Toj crkvi zalca sad predaje sud
šat ona dušu čudom izbavi,
pokajni šat joj mogne blagoslov
olakšati i telu osudu.
To sudi sud.
( Isusovcu)
A sad nek zbori bog.
(Sudije odlaze. Ostaje Pera, Isusovac dva stra-
žara)
ISUSOVAC (stražarima): Pustite ženu!
(Stražari izlaze)
Još je dušom tvrd!
Šat ovo bude zgodan umekšaj!
(Vraća se stražar. Za njim ide MARA u crnini,
povezana, priñe Peri, klekne pred njega, celiva ga u
ruke i pogleda gore)
MARA: Moj gospodaru, mučeniče moj!
PERA: Gle, Mara! Ti zar? Otkud ovde ti?
(Diže je)
MARA: Poručio me dobri onaj pop.
(Pokazuje na Isusovca)
PERA: Zar onaj? Maro, šta ćeš ovde ti?
MARA: Kaziva mi taj isti dobri pop
da mogu spasti gospodara svog.
PERA: I TI ga poñe spasti? Ha-ha-ha!
MARA: Kaziva mi da tebi kazujem
da primiš veru tamo njihovu,
i tim će ti se smilovati kralj.
PERA: Da meni kažeš? Ti da meni to — ?
MARA: Oprosti meni, tužnoj jadnici,
ja bih — '
PERA: TI bi, al' ne smeš, ne možeš!
Pa šta bi onda, kukavice, vi?
MARA: Pa valjda i mi, i mi za tobom
PERA: Zar i vi? Gle! Pa gde bi živeli?
MARA: Ma pod zemlju, oh, makar pod zemlju,
tek tvome da je mučeništvu kraj.
PERA: Tek onda bi mi muke nastale:
mi pod zemlju, a gore nad nama
sramota večna našem spomenu.
MARA: Junače, sveče, nekloniče moj,
nesavladani dični sokole,
oprosti meni, zaneo me set!
(Padne Peri na grudi. Pera je ljubi u čelo)
ISUSOVAC (za se): No, lepe stvari! Lepo sluša ta!
Prokleto pleme! Žena kao muž. Požurimo poslednji
pokušaj!
(Uzima Maru za ruku)
Odstupi, ženo! ProiGo ti je čas.
MARA: Ne dadu s tobom, gospodaru moj,
ne dadu s tobom, ja ću za tobom!
(Zagrli još jednom Peru pa odlazi posr ćući, izvo-
di je Isusovac)
PERA: Ostaj mi zbogom, ljubo veka mog!
Ne dadu sa mnom, zar? Ta nikada
još nismo bili tako zajedno
k'o krajnji što nas ovaj veza čas;
tek sad si moja, moja pred bogom
životom ve čnim venčava nas smrt.
(Dok Pera govori, Isusovac otvara jedna vrata
u kutu i propušta JULU odevenu u rizu milosrdnih
sestara budimskoga kloštra) JULA: Očaja nema,
nema toga zla
da crkva njemu nema pomoći.
PERA (trgne se): Ko reče to? Ko zbori? Kakav glas?
(Pogleda na Julu)
ISUSOVAC: Milostiva je, Pero, sestra to.
Šilje je sveti franjeva čki red
rad' poslednje duhovne ponude:
iz njene ruke dolazi ti spas.
PERA: Al' ko to kaza, čij' to beše glas?
Ta valjda nije ove utvore?
ISUSOVAC: Govori, sestro.
JULA: Ja sam, ja sam, ja.
(Stuia napred)
PERA: Ne, ne, to ne mož' biti, ne može!
Zar moja Jula, oh, zar moja kći?
U ovom času muke poslednje da
roñena na mene pljune krv? U
kom se paklu smer izleg'o taj?
Odstupaj, vraže, nemoj, ñavole!
Ponovi muke premučene sve,
a čine l' ti se izveštane već,
pokreni sav svoj bezdan pakleni,
da zastrašen potavni božji dan
a paćenici muka večitih
da dahnu dušom bar za jedan čas,
dok mučim ja sve muke njihove!
Navali sve to na me, evo me: tek
ovu nemoj, ovu, ovu ne! JULA:
Ne mogu više!
(Zgladi oglavlje na rame, priñe Peri, uhvati ga za
ruku i izvede ga napred)
Čuj me, babo, čuj!
Ovo je ruho privid, obmana.
Drugačije ne mogoh k tebi doć;
obrekla sam im veru primiti,
obrekla sam im, ako primiš ti;
obrekoh tebe nagovoriti,
obrekla bih još više, više još, da
poslednji olakšam tebi čas.
(Pokazuje mu neko staklence)
Staklence ovo pršmi, babo moj;
odvedu l' te na mesto samrtno,
ispij ga, babo, ispij naiskap!
Utrnuće ti mahom živa svest,
nikakvih muka nećeš ose ćat,
uspavan ćeš u drugi pre ći svet;
iz otog sna probudiće te tek
anñelskom pesmom sviju muka kraj,
prezasluženi ve čni božji raj.
PERA: I ti mi nudiš, ćerko moja, to?
Vidiš li gore tvoga Milana
gde blažen čeka da mu platim dug?
Isplatih dost\ malenkost ostaje.
Nenaplaćen zar hud ostatak taj
da varalički ja mu zakinem?
Ne, ne, pusti me, dug da platim ceo,
inače preda nj ne bih stupit smeo.
JULA. Molim te, babo, blagoslovi me!
(Klekne)
PERA: Blagoslovena, kćeri jedina!
JULA (ustajući ispije staklence):
Kad nećeš ti, ispijam, evo, ja.
Oprosti, babo, odoh Milanu.
(Posrne. Pera je prihvati, ona izdahne)
PERA: Zar otrov? Julo, ćerko, jadnice!
Pomol' se za me, kad mu doñe pre!
(Položi je dole i klekne do nje)
ISUSOVAC: Je l' istina?
(Pogleda bliže Julu)
Jest! Consummat est!1
(Maše za pozornicu. Dolazi Krvnik. Isusovac
mu iokazuje Peru. Krvnik priñe Peri i uhvati ga za
rame. Pera se trgne i vidi Krćnika) PERA (Juli,
ustajući): Kod Milana!
(Polazeći)
Krvniče, vodi me!

ZAVESA PADA

1 Consummatum est! — Svrši se! (poslednje reči Hristove.

prema Jevanñelju po Jovanu, gl. 19, st. 30). (Leskovac)