Uvod u filozofiju i kriticko misljenje

Predavanje 6

N. Sesardic: Determinizam, sloboda i moralna odgovornost

Fizikalizam, materijalizam, determinizam i sloboda volje: Ukoliko u svetu postoje samo

fizicki entiteti koji podlezu zakonima fizike izgleda da to povlaci za sobom da mi kao
ljudska bica nemamo slobodu volje vec da se nase ponasanje moze objasniti i predvideti
iskljucivo fizickim zakonima (koji ne ostavljaju prostor za slbodno delovanje). Neki
fizikalisti/materijalisti su prihvatili ovu implikaciju i pristali da slobodu volje kao i
moralno delovanje tretiraju samo kao nacin na koji mi govorimo o svetu (ili kao privid) a
ne kao nesto sto zaista postoji. Drugi filozofi pak ovu implikaciju tretiraju kao argument
protiv fizikalizma (jer je apsurdno poricati postojanje slobodne volje).

- Formulacija determinizma

Tzv. Filozofi obicnog jezika kao sto su Strawson ili Austin tvrde da je svaka teorija
determinizma besmislena (da je striktno govoreci ne razumeju). Medjutim, takva kritika
je nefer zato sto postoje razradjenje pozicije determinizma koje se mogu kritikovati zbog
konkretnih slabosti.

Laplace (def.): “Sadasnje stanje svemira treba da gledamo kao posledicu njegovog
prethodnog stanja. Neki um koji zna sve sile u prirodi u datom trenutku, kao i trenutne
polozaje svih stvari u svemiru, bio bi u stanju da u jednoj jedinoj formuli shvati kretanja i
najvecih tela kao i kretanja i najlaksih atoma u svetu, pod pretpostavkom da je taj um
dovoljno mocan da sve podatke podvrgne analizi; za njega nista ne bi bilo neizvesno,
buducnost kao i proslost bi bile pred njegovim ocima.”

Verovatnost je samo subjektivna. U stvarnosti vlada determinizam a za posmatraca sa

adekvatnim poznavanjem cinjenica i zakona postoji samo nuznost.

Ovakva formulacija determinizma moze da se napadne kao ‘metafizicka’ u smislu da ne

zavisi od dostignuca u bilo kojoj nauci. Ako su zakoni u nekoj nauci statisticki i govore
nam samo o verovatnoci onoga sto ce se desiti zastupnik determinizma uvek moze da
kaze da u tom slucaju nije u pitanju stvarna verovatnoca vec nase neznanje pravih zakona
ili svih uslova.

Sesardic smatra da zastupnik determinizma nije u losijem polozaju od bilo koga ko

zastupa neku naucnu hipotezu. Svaka hipoteza moze da se odbrani od empirijskih
rezultata ukoliko ‘ponistimo’ te rezultate (proglasimo ih iluzijom, greskom itd). Odbraniti
hipotezu mozemo samo ukoliko je racionalan postupak kojim to cinimo (Ocigledno
menjanje i reinterpretiranje eksperimentalnih podataka nije stvarna odbrana naucne
hipoteze jer nije racionalna).
Savremena fizika je dovela u pitanje determinizam barem na kvantnom nivou. Ovo je na
paradoksalan nacin ucvrstilo determinizam kao empirijsku hipotezu jer je pokazano da
moze biti opovrgnut na konkretnom, fizicki ogranicenom, nivou.

Determinizam i kvantna fizika

Ukoliko priroda na kvantnom nivou nije onakva kakvom je determinizam opisuje onda
mozda ima nade za coveka i njegovo slobodno delovanje. Ako determinizam ne vazi na
mikro fizickom nivou zasto ne bi bio pogresan i na nivou bioloskih sitema a kamoli ne
coveka. (Ako su elektroni ‘slobodni’ u njihovom ponasanju zasto to ne bi bio covek?)

1. Postoji neslaganje medju fizicarima da li stvarno kvantna mehanika implicira

indeterminizam na mikro nivou (i time uvodi pojam apsolutne slucajnosti koja
dalje ne moze biti objasnjena). Mozda postoje ‘skriveni parametri’. Dakle sami
fizicari se ne slazu oko probabilistickog tumacenja kvantnih pojava.
2. Cak i ako bi mikrofizika bila improbablilisticka to ne znaci da striktni kauzalni
zakoni ne vaze u makro svetu. Kvantana neodredjenost se moze potpuno
zanemariti prilikom objasnjavanja kretanja makro tela. Njutnova teorija zato
funkcionise (a ona jeste deterministicka).
3. Cak i ako bi bilo slucajnosti i ona delovala na ljudsko ponasanje to i dalje ne bi
zagarantovalo postojanje ljudske slobode i odgovornosti.

Determinizam i klasicna fizika

Poper je pokusao da dokaze da cak ni klasicna fizika nije striktno govoreci

deterministicka. Preko analize hipotetickog, potencijanog aparata koji bi mogao da
predvidi buduca stanja sveta Poper pokusava da pokaze da takav aparat nikada ne bi
mogao da zna sva svoja buduca i sadasnja stanja koja bi mu omogucila da sa potpunom
izvesnoscu predvidi sva buduca stanja sebe i sveta. Zasto takva masina nikada ne moze
da zna u potpunosti svoja stanja? Da bi saznala da je u stanju A nesto mora da se promeni
u toj masini tj. ona mora da predje u stanje B, a da bi saznala da je u stanju B ona vec
mora da predje u stanje C itd. (Saznanje da je u stanju A vec podrazumeva izvestan novi
fizicki proces). Iz ovoga Poper zakljucuje da je i klasicna fizika fundamentalno
indeterministicka.

Pitanja: Kakve je prirode Poperov argument? Da li mu je polaziste u epistemologiji ili

ontologiji? Sta je problem sa argumentom?

Primeri slicnih filozofskih argumenta: kako izgleda biti slepi mis (od epistemoloskih
pretpostavki do ontoloskih implikacija).

Deterministicki se moze objasniti zasto mehanizam za predvidjanje nikada ne moze

precizno da predvidi buduca stanja: proces sticanja informacija o pocetnim uslovima
striktno kauzalno utice na promenu pocetnih uslova.
Determinizam je teza o svetu i pogresno ju je vezivati za proces predvidjanja kao sto je
pogresno vezivati logicki sled za proces zakljucivanja.

Ako je fizika deterministicka (i ako moguci indeterminizam na mikronivou ne utice na

determinizam klasicne fizike) i ako se psihologija moze svesti na fiziku postavlja se
pitanje kako da shvatimo pojam ljudske slobode u okviru takvog sveta.

Uzroci i razlozi

Uobicajeno je shvatanje da postoje dve vrste objasnjenja: pomocu uzroka i pomocu

razloga. Nuzan uslov za racionalnost necijeg postupanja jeste da se to postupanje ne
moze u potpunosti objasniti deterministickim uzrocima. (Ako moze onda postupak nije
racionalan vec mehanicki). (Wittgenstein, C. Taylor itd.)

Davidson: Imati razlog je jedna vrsta uzroka ponasanja. Ako su ljudski postupci potpuno
kauzalno objasnjivi to ne znaci da su iracionalni, nelogicni, i rezultat slepe prirodne
nuznosti. Ali zasto nam onda objasnjenje preko uzroka cesto izgleda kao objasnjenje koje
se oslanja na nesto iracionalno, mehanicko i u kome potpuno nedostaju razlozi. Sesardic
smatra da je to slucaj u glavnom zbog toga sto takvim objasnjenjima pribegavamo kada
dodje do kvara.

Denet: Intencionalni stav. Zauzimamo ga prema dovoljno kompleksnim

masinama/organizmima cije ponasanje je najlakse objasniti pripisujuci im verovanja i
zelje (tretirajuci ih kao racionalne). Medjutim ukoliko masina ili organizam pocnu da se
ponasaju uporno u suprotnosti sa onim sto bi mi nazvali racionalnim u datoj situaciji mi
cemo preci sa intencionalnog na mehanicki nacin objasnjenja i pokusati da objasnimo
ponasanje tog entiteta ukazujuci na izvestan mehanicki kvar. To ne znaci da dok nije bilo
kvara mehanizam jeste imao razloge za ponasanje koji nisu uzroci vec da kada se
mehanizam ponasa ‘racionalno’ uzroci njegovog ponasanja zadovoljavaju nas kriterijum
za ‘racionalno’ ponasanje.

Denet: Mi bismo u principu mogli da objasnimo covekovo ponasanje i samim fizickim

pristupom (samo analizirajuci reakcije njegovih neurona i odnose atoma itd) ali to je
mnogo nezgodniji nacin da objasnimo ponasanje ljudi. Intencionalni stav nam omogucuje
brza i bolja objasnjenja za ljudsko ponasanje.

Fatalizam

Zar determinizam ne vodi u fatalizam: Bez obzira sta ja zeleo i hteo desice se ono sto je
vec predodredjeno da se desi fizickim zakonima i inicijanim uslovima.

Sesardicev odgovor je da to nije slucaj zbog toga sto su nasa htenja, verovanja i zelje
takodje deo kauzalnog lanca tako da oni doprinose tome sta ce se u buducnosti desiti.

Pitanje: Da li je ovaj odgovor uverljiv?

Sesardic dalje smatra da nasa htenja i verovanja postaju irelevanta samo ako su deo
duhovnog sveta koji onda ni ne moze da utice na fizicki tako da fizikalisti mogu da
iskoriste ovu vrstu argumenta protiv dualista. (Za fizikaliste su hetnja i zelje samo jos
jedan od fizickih procesa koji postoje u fizickom svetu).

Sloboda i slucajnost

Inkompatibilizam: Ako smo determinirani onda nismo slobodni. (Sloboda i determinizam

su inkompatibilni).
Lichtenberg, Compton: Nasa intuicija da smo slobodni je toliko jaka da ako nasa najbolja
fizika kaze suprotno onda utoliko gore po fiziku.
Primedba: Mozda je nase intuitivno saznanje pogresno. Mi smo nekada verovali da je ne
moguce da se zemlja krece jer mi to ne opazamo. Ali pretpostavka da se ne krece dovodi
do besmislica dok pretpostavka da se krece dovodi do zakona. Slicno moze da se primeni
na slobodu volje.

Neki filozofi smatraju da samo ako prihvatimo da u svetu ‘vlada’ indeterminizam time
branimo postojanje ljudske slobode. (Epikur, Pears, James itd.).

Pitanje: Da li se slazete sa ovim gledistem?

U nedetrministickom svetu postoji vise mogucnosti kako ce se stvari razvijati (a ne samo

jedna kao u deterministickom svetu). Dodatna pretpostavka je da je slobodno postupanje
slucajno i nepredvidivo a vise otvorenih mogucnosti garantuje njegovo postojanje.

Otvorene mogucnosti nedeterministickog sveta garantuju vise mogucih ishoda ali ne na

nacin koji bi spasio slobodnu volju (ako je verovatnoca da ce neko opljackati banku 0.7%
umesto 100% i ako to ne zavisi od njegove volje to ne spasava slobodu ljudskog
delovanja).

Tri logicki moguca resenja:

a) determinizam i slobodna volja su kompatibilni (kompatibilizam)
b) postoji srednji put izmedju determinizma i indeterminizma koji bi spasio
postojanje slobodne volje (libertarijanizam)
c) slobodna volje striktno govoreci ne postoji (inkompatibilizam)

Kompatibilizam

Slobodno delovati znaci biti uzrokovan posebnom vrstom uzroka: vlastitim htenjima i
intencijama. Nesloboda je rezultat spoljasnjih uzroka (kada su oni jaci od motiva
subjekta). (Locke, Hume, Mill, Russell, Moore, Schlick itd.) Sloboda i determinizam nisu
u suprotnosti. Sloboda i prisila jesu. Slobodno delovati ne znaci delovati bez uzroka vec
delovati tako da uzroci tvog delovanja budu tvoja vlastita htenja. Sta je drugo sloboda
ako nije to?

Pitanje: Da li se slazete sa ovim argumentom?

Sloboda u postupcima je usko povezana sa nasim shvatanjem odgovornosti. Ako nismo
slobodni nema smisla kaznjavati nas za nase postupke. Za kompatibiliste determinizam
nas ne lisava odgovornosti: jedino prisila. Dakle, mozemo zadrzati nase moralne sudove
kao i kaznene institucije cak i ako je sve determinirano u svetu.

Libertarijanizam

Kant, Campbell: pojmovi slobode i moralne odgovornosti ukljucuju mnogo vise nego sto
to kompatibilisti priznaju.
Campbell: “On je mogao/la postupiti drugacije” povlaci moralnu odgovornost. Ukoliko
neko nije mogao postupiti drugacije moralne odgovornosti ne moze da bude. Upravo
zbog negacije tog fundamentalnog aksioma determinizam nije spojiv sa postojanjem
moralne odgovornosti. Da bismo imali moralnu odgovornost determinirani kauzalni niz
mora da se barem na nekim mestima prekida da bi otvorio subjektu mogucnost da deluje
barem na dva nacina (da ima otvorene mogucnosti). Ako se kauzalni niz nigde ne prekida
onda nema mesta moralnoj odgovornosti. Naravno, prekid kauzalnog niza ne sme biti
posledica slucajnosti (na nivou elektrona) vec posledica naseg htenja. Campbell ne upada
u zamku indeterminizma.

Ali sta bi bio izraz nase volje u pojedinim situacijama (kada se kauzalni niz prekida)? Sta
je nasa volje? Ona bi bila rezutat naseg formiranja sto nas opet dovodi do determinizma
(drugim recima, ako nasu volju objasnjavamo uzrocima koji su je formirali). Ako nas
izbor nije izraz nase volje ili karaktera onda je slucajan dakle opet nije u pravom smislu
nas (sto jak smisao slobode i odgovornosti zahteva).

Campbellov odgovor je da u pravim situacijama izbora mi transcendiramo nas karakter

(onaj koji je formiran u odredjenim uslovima) i tako zaista slobodno delujemo.

U takvim situacijama postoji tzv. ‘kontrakauzalna sloboda’. Pod identicnim uslovima mi

smo mogli da odlucimo da uradimo suprotno od onoga sto smo uradili. To je nuzan
uslov da osudimo ili pohvalimo neciji postupak.

Dve primedbe:
1. libertarijanska teza je naucno neplauzibilna: kako nesto izvan fizickog sveta utice
na fizicki svet? Kako da objasnimo to misteriozno ‘ja’ koje stoji iza odredjenih
promena u fisickom svetu?
2. libertarijanska teza je kontradiktorna: kako je to neempirijsko ‘ja’ formirano. Ako
je rezultat nekog kauzalnog niza onda je predodredjeno a samim tim nije to
autohtono ‘ja’. Ako nije tako formirano onda je slucajan ishod a onda opet nema
‘autonomnost koju Campbell zahteva.

Pitanje: Da li su zaista ovim iscrpljene sve mogucnosti za libertarijance?

Inkompatibilizam
Problemi sa libertarijanizmom su naveli mnoge da zagovaraju poziciju da ljudi zapravo i
nisu moralno odgovorni za svoje postpuke. Sobzirom da uzroci uslovljavaju coveka da
postpi na neki odredjeni nacin izgleda da taj covek u toj situaciji i nije mogao da postupi
drugacije a samim tim i da onda nije moralno odgovoran za ono sto je pocinio.

William James je skovao termine hard determinists (inkompatibilisti) i soft determinists

(kompatibilisti). Bio je na strani prvih zato sto je verovao da kompatibilisti zele da
zastupaju determinizam ali da izbegnu njegove neugodne posledice.

Inkompatibilisti su pretpostavili da je definicija slobode kao mogucnosti da se deluje

drugacije tacna. Isto tako su pretpostavili da je to nuzan uslov za moralnu odgovornost.
Naravno kada se ove dve teze spoje sa determinizmom izgleda da ni odgovornost ni
sloboda zaista nisu moguci (vec da su samo privid).

Gde se kompatibilisti i inkompatibilisti slazu:

- Determinizam je tacna posicija o svetu
- Ljudi nisu nikada slobodni u campbellovskom smislu te reci
- Ljudi nekada rade odredjene stvri iz njihovih sopstvenih namera i zelja
- Da kaznjavanje ima smilsa samo ako imamo u vidu pozitivne posledice do koje
ono moze da dovede

Pitanje oko koga se ne slazu je da li pojam slobode zaista ukljucuje u sebe mogucnost da
se u datoj situaciji postupi drugacije. Ako je to tako onda je determinist inkompatibilist a
ako nije tako onda je kompatibilist.

Dakle ako slobodu definisemo kao sposobnost da delujemo u skladu sa posebnom vrstom
uzroka, t.j. nasih zelja i namera (a ne kao mogucnost da delujemo drugacije u datim
okolnostima ili mogucnost da postoji nekoliko alternativnih mogucnosti u
determiniranom kauzalnom nizu) onda determinista moze da bude kompatibilista.

Zasto se i dalje argumenti o nespojivosti determinizma i slobode volje (i potreba za

nekom vrstom libertarijanske pozicije) i dalje uzima za ozbiljno?

Ginet, Lamb, van Inwagen:

Svaki moj postupak je odredje ‘unapred’ prethodnim stanjem univerzuma u kombinaciji

sa prirodnim zakonima. Stoga je govor o bilo kakvom slobodnom delovanju besmislen.

Sesardic smatra da izvedeni zakljucak da nasa htenja nisu nikada slobodna i da su

nevazna za to sto ce da se desi je netacan zakljucak. Drugim recima: on tvrdi da kada
inkompatibilisti pokazuju kako nasa htenja i zelje ne mogu da uticu na prirodne zakone i
stanje univerzuma pre naseg rodjenja to je jedan smisao ‘nemogucnosti delovanja na
proslost’ ali da je pogresno iz toga izvesti da nasa htenja i zelje nemaju nikakav uticaj na
sadasnjost i buducnost.
Da li je Sesardiceva analiza ispravna?
Alternativne mogucnosti

Obicno se kaze da smo mi mogli da ucinimo nesto drugo od onoga sto smo ucinili samo
da smo hteli to drugo. Problem sa determinizmom je u tome sto je determinisano i nase
samo htenje. Ono sto hocemo i necemo je takodje unapred ‘odluceno’ za nas.

Sesardic ne odgovara direkto na ovo pitanje vec ponavlja da se nama cini da smo mogli
drugacije da postupimomo ili da neko ima alternative samo zato sto nemamo detaljan
opis objektivnih i subjektivinih stanja tog coveka (ili nas samih). Ako bismo imali potpun
opis videli bismo da je odredjeni ishod neminovan ali to ne ponistava subjektivna htenja
koja su tom ishodu doprinela (dakle radikalna mogucnost da se zaista drugacije postupi u
odredjenoj situaciji nije odlucujuca za slobodno delovanje i moralnu odgovornost).

U obicnom govoru kada kazemo da neko nije mogao drugacije da postupi mi u glavnom
imamo u vidu neku spoljnu prisilu koja ga je naterala da donese odredjenu odluku.

Na ovom mestu Sesardic se vraca na problem da su nasa htenja i zelje uslovljeni

sredinom (ili genima) ili nekim drugim kauzalnim nizom.

Sta mislite o primeru jednojajcanih blizanaca: 10 od 13 parova je bilo kriminalno

osudjivano (oba brata su bila osudjivana dok je u ostala tri para bio samo jedan). Da li vi
mislite da ovi primeri ukazuju na genetsku osnovu kriminalnog ponasanja? Ukoliko ne
sta mislite da je problem sa ovakvom vrstom istrazivanja? Sesardic izgleda da veruje u to.

Sesardic dalje tvrdi da nema nekih trecih uzroka (sem okoline i gena) koji bi mogli da
objasne karakter coveka (dakle on je biolosko/socijalni determinista). Ali da li je to zaista
jedina moguca opcija koju nam nauke o coveku daju?

Moralna odgovornost

Deterministi: covek se ocenjuje kao moralno odgovoran za izvesne postupke bez obzira
na to kako je doslo do formiranja njegovog karaktera (sem ukoliko nije rec o direktnoj
spoljnjoj prinudi kao sto je hipnoza ili bolesti kao sto je kleptomanija). Objasnjenje
necijeg porekla nije ujedno i opravdanje ili izuzimanje od odgovornosti (isto tako
objasnjenje porekla necije dobrote ne umanjuje njenu vrednost).

Problemi sa Sesardicevom pozicijom:

Da li je fizikalisticka-deterministicka slika sveta koju on prihvata zdravo za gotovo zaista
ono sto nam nasa najbolja nauka trenutno pruza?