Izvodi iz Osmanskog carstva Halila Inaldžika

Glava 7 - Uspon osmanske dinastije

 Osman Gazi, osnivač osmanske dinastije, bio је vođa polunomadskih Turkmena i

pod zapovedništvom emira Kastamonije је vojevao u pograničnim oblastima.
 Posle jedne važne vizantijske tvrđave seldžučki sultan ga je proglasio begom jedne
pogranične oblasti1.
 Osman se proglasio nezavisnim posle svoje slavne pobede kod Bafeona 1301.
godine.
 Ahijska bratstva (derviši) koja su upravljala duhovnim životom Osmanove oblasti,
imala su važnu ulogu u osnivanju osmanske države i dinastije. Ahije su izabrale
Orhana kao Osmanovog naslednika, a za njih je Orhan ustanovio stotine vakufa u
oblastima koje je osvojio.
 Orhan je bio pravi utemeljivač osmanske moći. On je počeo da nosi titulu sutltana i
iskovao je prvi osmanski novac, kako bi pokazao nezavisnost.
 Orhanov naslednik Murat 1 je uzeo titulu imperatora i najuzvišenijeg sultana, čime je
istakao svoju težnju da postane car.
 Negov naslednik Bajazit I bio je prvi osmanski sultan koga savremeni zapadni izvori
nazivaju „imperatorom".2 Kako bi dobili legitimitet na bivše mongolske teritoriji u
Anadoliji koje su osvojili, Bajazit 1 je izvodio poreklo Osmanlija od Oguz-hana,
legendarnog turskog hana iz centralne Azije.
 Osvojivši Carigrad, Mehmed II je postao najugledniji islimanski vladar. U njemu su
Osmanlije videle najznačajnijeg islamskog suverena od vremena prve četvorice
halifa.
 Mehmed Osvajač je sebe izjednačavao sa borcem koji ratuje u ime svih muslimana.
 Držeći u svojim rukama Carigrad, prestonicu Istočnog rimskog carstva, Mehmed
je sebe smatrao jedinim zakonitim naslednikom Rimske imperije. „Svetska
imperija mora biti jedna, sa jednom verom i jednim suverenom. Nema podesnijeg
mesta od Carigrada gde bi se ostvarilo to jedinstvo." Mehmed Osvajač je tvrdio da u
svojoj ličnosti sjedinjava islamsku, tursku i rimsku tradiciju u jedan univerzalni
suverenitet i, imajući za cilj da Carigrad učini središtem svetske imperije, postavio je
1454. godine Genadija za grčkog pravoslavnog patrijarha, a u svoj glavni grad doveo
jermenskog patrijarha i glavnog rabina.3
1
šaljući mu tradicionalne simbole vlastodršca — odoru časti, zastavu, konja i doboš
2
On je od abasidskog halife tražio titulu sultana-Al Ruma – sultana vizantijskih zemalja, posebnu titulu
seldžučkih namensika u Anadoliji.
3
Držeći Carigrad, sebe je smatrao naslednikom rimskih i vizantijskih careva i za to obezbedio priznanje i
podaničkih verskih autoriteta – episkopa Genadija je postavio za grčkog patrijarha a u Carigrad je doveo i jermenskog
patrijarha i glavnog rabina. Posle osvajanja Sirije i Egipta, Selim I je postao više od običnog sultana gazije već je dobio
titulu halife i (što je još značajnije) titulu zaštitnika Meke i Medine, čuvara hodočasničkih puteva. On je preneo prorokove
relikvije u svoj dvor u Carigradu ali nije sebe smatrao u klasičnom smislu halifom celog islamskog sveta. Ipak, kasniji
turski vladaru su sebe smatrala i zaštitnicima celog muslimanskog sveta i jedinim zakonitim nosiocima carske titule.

1
  Za vladavine Selima I, status osmanskog sultana korenito se izmenio. Pošto je svom
carstvu pripojio Siriju, Egipat i Arabiju, srce starog halifata, Selim I je postao nešto
više no samo sultan gazija sa granica islamskog sveta. Postao je zaptšttnik Meke i
Medine, čuvar hodočasničkih puteva i halifa. Iako je Selim I u svoj dvor u Carigradu
preneo Prorokove relikvije, koje su se bile simbolom halifata, Selim nije sebe
smatrao, u klasičnom smislu, halifom celog islamskog sveta. Prema sunitskom
učenju, halifa mora biti iz Prorokovog Kurejš plemena i, štaviše, klasično
shvatanje o postojanju jednog jedinog halife za ceo muslimanski svet izgubilo je
vrednost još u trinaestom veku.
 Kada je postavio zahtev da se njegova država nazove „vrhovnim halifatom" i uzeo
titulu „halife muslimana", Sulejman I je time jedino hteo da istakne svoje
prevashodstvo među muslimanskim vladarima i svoj zaštitnički odnos prema
islamu.
 Osmanski sultani su zauvek ostali sultani gazije, ali su pojam gaze proširili
stavljajući celokupni islamski svet pod svoju zaštitu. Instituciju halifata obogatili su
novim značenjem, ne zasnivajući takvo svoje shvatanje na klasičnim učenjima, već
na principima gaze — svetog rata. Oni će tek u osamnaestom veku, i to opet
imajući na umu političku svrsishodnost, oživeti klasično shvatanje halifata.

Glava 8 – Kako se stupalo na presto

 Osmanska dinastija je bila centralni stub turske države bez koje se ona ne može
zamisliti. Nasleđivanje prestola nije bilo zamislivo van ove dinastije. Pitanje
prenošenja vlasti je bilo jedan od centralnih društvenih problema. Prama islamskoj
tradicija, vladar mora da bude odrastao muškarac, zdrave pameti. Nije postojalo
nikakvo pravilo koje je regulisalo redosled i način nasleđivanja. Prema turskim
shvatanjima, imenovanje vladara je u Božjim rukama i svaki pokušaj donošenja
zakona o tome je suprotstavljanje Alahovoj volji. Da bi stupio na presto, svaki
osmanski princ je težio da za sebe pridobije samu prestonicu, državnu blagajnu i
arhive, te podršku janičara, uleme, birokratije i dvorana. U praksi je od smrti
Mehmeda I (1421) najvažniji činilac bila podrška janičara. Ovakvo shvatanje je često
vodilo prinčeve u građanski rat čiji je ishod smatran božanskom odlukom. Poraženi
princ je mogao da bira između smrti i bekstva u neku stranu zemlju.
 Zbog ovog problema, Mehmed Osvajač je u svojoj Kanun-nami ozakonio već
prihvaćen postupak – pravo sultana da pogubi svoju braću radi dobra države. Ovo
rešenje nije sprečilo ratove jer je turska državna tradicija nalagala da čim sinovi
sultana uđu u pubertet (sa 12-13 godina), oni budu upućeni da upravljaju nekom
provincijom i tako stiču iskustvo. Na njihovu delatnost u dobijenoj oblasti se budno
motrilo. Za života svog oca su prinčevi namesnici nastojali da obezbede provinciju
što bližu prestonici. Zbog građanskih ratova, Selim II (1566 – 1574) i Murat III
(1574 – 1595) su postavljali za namesnike samo svoje najstarije sinove. U takvoj
situaciji, novi sultan bi bez otpora stigao u prestonicu i pobio svoju braću. Prinčevi
koji nisu dobili provinciju su smeštani u poseban deo dvora, tzv. kafes (kavez). Tu su

2
bili pod stalnim nadzorom, sa ograničenom slobodom kretanja. Ubijanje
pretendenata se nastavilo do kraja XVII kada su Ahmed II(1691–1695) i Mustafa
II(1695–1703) raskinuli sa ubijanjem srodnika. U XVIII veku ustalilo se načelo
nasleđivanja po starosti bez obzira da li je u pitanju sin ili brat. Tek je proglašenjem
Ustava iz 1876. godine dobijen zvaničan zakon o nasleđivanju.