Biblioteka TAJANSTVENA

TAČKA Urednici
Zoran Kolundžija Franja Petrinović

Recenzent Aleksandar Tišma

Naslov originala Kertesz Imre

SORTALANSAG
Szepirodalmi Konyvkiad6t 1973

Originallypublished under the tittle SORSTALANSAG

copyright 1975 by Imre Kertesz
Published bypermission of Rowohlt Berlin Verlag GMBH,
Berlin.

OVA KNJIGA JE IZDATA ZAHVALJUJUĆI POMOĆI

MAĐARSKOG FONDA ZA KNJIŽEVNO PREVODILAŠTVO
(Translation Found ofthe Hungarian Book Foundation)
 Imre Kertes

BESUDBINSTVO
S mađarskog preveo
Aleksandar Tišma
II izdanje

П
Prometej
STV
LOS
 Imre Kertes
"Video me je Šandor Marai"
U knjizi dnevničkih zabeleški Dnevnik sa
galije (1992) - Imre Kertes citira delove dnevnika
Šandora Maraija u kojima ovaj znameniti
mađarski pisac, čije delo se upravo ovih godina
otkriva u Evropi, opisuje jedan prizor koji je u
leto 1944. godine video sa prozora lokalnog
voza. Trećeg jula 1944. započet je dotada
najžešći vazdušni napad na Budimpeštu. Tada
još dete Imre Kertes je toga dana sa još sedam
hiljada svojih sugrađana nasilno boravio u
dvorištu jedne u logor pretvorene ciglane koja
se nalazila uz prugu lokalnog voza. Sa jedne
male uzbrdice sa nekoliko svojih poznanika
gledao je otud Budimpeštu u plamenu. Tog
dana Marai dolazi u Budimpeštu iz sela gde se
krajem rata sklonio i zapisuje: "Voz prolazi
pored ciglane u Budakalasu. Sedam hiljada
peštanskih Jevreja čeka ovde svoju deportaciju.
Na nasipima stoje vojnici sa puškomitraljezima."
Kertes posle ovog citata govori o tome kako ne
zna zašto ga, čitajući ove rečenice, uvek naglo
obuzima radost zahvalnosti što ga je tada i tamo
video všandor Marai. "On je tada imao četrdeset
i četiri,a ja četrnaest godina" - komentariše
Kertes. Gledajući voz koji prolazi pored ciglane
Kertes još ne zna ono što Marai već zna, da će
svi oni koje gleda iz voza uskoro biti
depotorvani. Imre Kertes će prvo u Aušvic,
potom u Behenvald, i provešće tu čitavih godinu
dana, sve do kraja rata. Teško je, a možda i nije
teško, razaznati zašto se Kertes naknadno,
nakon više decenija od opisanog događaja uvek
raduje čitajući Maraijeve rečenice. On sam tvrdi
da u tom trenutku što ga je Marai kao posmatrač
opisao, odnosno u Maraijevim rečenicama
nalazi neki duboki smisao koji je odavno već
nezavisan od njih dvojice i koji se polako širi u
sve većem krugu. Šta je taj smisao? Da bi se
moglo odgovoriti na to pitanje moralo bi se
prodreti u smisao celokupnog Kertesovog dela,
jer njegovi romani i priče, studije, eseji i članci su
u stvari neprekidno traganje za tim smislom.

Zivot i delo: kultura holokausta

Imre Kertes se rodio 9. novembra 1929.

godine u Budimpešti. Jedan je od retkih
peštanskih i mađarskih Jevreja koji se vratio iz
koncentracionog logora gde je bio odveden kao
dete od četrnaest godina. Doživljaji iz Aušvica i
Buhenvalda trajno su obeležili njegov život i
njegovo delo. Ništa ga ne može odvratiti od
govora o tim doživljajima. Zato je njegovo
književno delo u suštini, u svojim najdubljim
slojevima, autobiografskog karaktera. U svim
svojim knjigama on će pričati tu svoju jedinu i
nikad dovršenu priču o holokaustu.
Postoji niz izuzetno vrednih književnih,
istorijskih, filozofskih svedočan- stava o
holokaustu, a Kertesovo se od njih razlikuje pre
svega po tome što je indivi- dualno, duboko
lično svedočanstvo bez želje za izricanjem
uopštene moralne, istorijske ili neke druge vrste
osude. On je preživeo koncentracione logore i
čitav njegov život se dalje odvija u pokušaju
razumevanja života posle logora. Taj život je
zapravo sukob sa vremenom, odnosno sukob sa
neprekidnom pretnjom zaborava. Holokaust se
ne sme zaboraviti, uprkos tome što je čovek
zajedno sa svojom istorijom uvek sklon
zaboravu. U jednom svom predavanju koje je
održao u Beču 1992. godine pod izazovnim
naslovom Holokaust kao kultura govori o tome
kako je za holokaust od prvog trenutka vezana
jedna stravična zebnja - "zebnja od zabora- va".
Ovu zebnju, po Kertesu, prožima izvesno
"metafizičko osećanje" karakte- ristično za
religije, za religijsko osećanje. A pisac, koji je
preživeo Aušvic, i koji želi da živi život posle
Aušvica, i hoće da svoj život ispuni sadržajem,
može pronaći jedinu šansu za ispunjenje tog
zadatka u samodo- kumentaciji, u samospoznaji,
u objekti- vaciji, jednom rečju u kulturi; govoreći
o Zanu Ameriju Kertes kaže da pisac da bi
uistinu preživeo život posle Aušvica mora svoj
stid savršeno uobličiti u trajnu formu, to jest
"mora postati dobar pisac".
Imre Kertes je takav "dobar pisac", koji
je svoj osnovni (i jedini) životni doživljaj
pretočio u "trajnu formu" svojih knjževnih dela.
Pre svega u svoj prvi roman Besudbin- stvo, koji
čitalac sada drži u ruci u prevodu Aleksandra
Tišme, a koji je prvi put objav- ljen 1975. godine.
To je roman po kome se ime Imre Kertesa
pročulo ne samo u Mađarskoj već i u Nemačkoj,
a zatim i u drugim evropskim književnostima.
Roman je autobiografskog kraktera, čija prva
po- glavlja govore o dolasku u dvorište ciglane
u Budakesi, o deportaciji, o životu u Aušvicu, u
Buhenvaldu, u logorskoj bolnici, a zatim o
povratku, o trenutku suočavanja sa potpuno
razrušenim gradom i porodicom, kada će junak
romana, noseći na sebi i sa sobom prnje iz
logora, u prelomnom trenutku završetka
romana osetiti nostalgiju... (Proči- tajte roman
do kraja i pokušajte razumeti značenje tog
osećanja.) Zatim sledi knjiga pod naslovom
Tragač. Kertes će ovu priču objavljenu 1977.
godine preraditi 1998. Knjiga govori o
preživelom logorašu, koji se vraća na mesto gde
su se nekad nalazili logori, barake,
krematorijumi i nalazi nešto drugo što više ne
može prepoznati pa će se razočaran utonuti u
male brige svako- dnevnog života. Zatim sledi
roman Fijasko iz istog tematskog kruga, potom
kratki roman Kadiš za nerođeno dete, pa 1991.
godine duža pripovetka pod naslovom Engleska
zastava, koja je, po meni, naj- značajniji narativni
tekst o jednom izuzet- nom trenutku mađarske
revoluciji 1956. godine. Kertes i ovde priča svoju
biografiju, ali sada iz perpektive posmatrača,
koji će zabeležiti trenutak kad kroz demonstran-
tima prepunu ulicu prolazi džip prekriven
engleskom zastavom i doživljava silan aplauz...
Aplauz koji je sličan u svojoj višeznačnosti onoj
radosti koju Kertes uvek oseća čitajući
Maraijeve dnevničke zabe- leške. Trenutak
naizgled vrlo jednostavan, a u stvari prepun
tajni. Slede zatim dnevnici, već spomenuti
Dnevnik sa galije, potom
Neko drugi iz 1997. godine. U međuvre- menu
će objaviti zajedničku svesku sa Peterom
Esterhazijem, koja sadrži njegovu priču pod
naslovom Zapisnik i Ester- hazijevu priču Život
i literatura. Mada su književni postupci ovih
autora potpuno različiti njihove dve priče su
slične sadržine i govore o osećanju
poniženosti prilikom prelaska državne
granice za vreme dikta- ture. A tu su i dve
njegove knjige eseja, studija, predavanja.
Jedna pod naslovom Prognani jezik, a druga
pod teško prevo- divim naslovom Kao misao
kratka tišina dok će vod za streljanje ponovo
napuniti oružje.

Prevodio je sa nemačkog Frojda,

Ničea, Vitgenštajna, Huga fon Hofmanstala,
Eliasa Kanetija...

Imre Kertes je u Dnevniku sa galije

zabeležio i ove rečenice: "Na kraju jedan
roman se može najmanje estetski meriti. Ljudi
čeznu za jednom umetničkom ličnošću, koja
će se za njih otkriti." Razumevanje ovih
rečenica je razumevanje Kertesovog
književnog opusa. On se lju- dima, koje
obično zovemo čitaocima, "otkriva" kroz
autobiografske motive svojih dela, a
predstavlja se kao "umetnička
ličnost" kroz književne vrednosti svog dela.
Estetika je pri tome naravno nešto sasvim
drugo. Ona je neophodna za razumevanje
filozofske osnove umetnosti, a sporedna je pri
stvaranju one prisnosti izmedu pisca i čitaoca
koji se formira nemim dijalogom izmedu njih, a
u tom dijalogu upravo nastaje književno
(umetničko) delo. Imre Kertes je stvorio šansu
za taj dijalog kroz samo- dokumentaciju, kroz
neskrivenu želju da pokaže svu dramu života i
kulture posle Aušvica. I uprkos Adornovim
rečima, da se posle Aučvica više ne može pisati
poezija. Na jednom mestu u dnevniku Neko
drugi zapisaće i sledeće rečenice: "Obeležen
sam, to je moja beda i kapital, i sad se već treba
plašiti od toga da ne mogu bez te belege, mada
ju je sve teže nositi. Pitanje je, da li sam još
uopšte sposoban za normalan ljudski život.
Sumnjam da mogu dobiti jasan, jednoznačan
odgovor na to pitanje, barem dotle ne dok živim
ovde gde živim, gde je moja belega večna, jer se
najverovatnije pretvorila u moju prirodu." Ta
godina, koju je Imre Kertes proveo u
koncentracionim logorima obeležila ga je za ceo
život, i ta večna obeleženost čini ujedno i
koherenciju njegovog književnog opusa.
Izboriti se za mesto na margini

Imre Kertes nikad nije bio u centru

književnih zbivanja u Mađarskoj. Prisutan je u
kritičkoj recepciji, sa njim se uvek računa, ali je
stalno izvan burnih, polemičkih, uzbudljivih
zbivanja u književnom životu. Daleko je i od
književnih institucija. Za njega se s pravom
može reći da je na margini književnih tokova.
Ne opredeljuje se ni generacijski, ni po nekim
elementima literarne srodnosti. Nikad nikom ne
prebacuje za taj svoj položaj, jer ga je sam
izabrao, čak bi se moglo reći da se sam izborio
za tu vrstu samostalnosti i nezavisnosti. Deo je
to njegove intelek- tualne slobode. Sam je
zabeležio da se nikad nije uklopio u književne
tokove za vreme diktature, jer je prezirao vlast i
osrednjost što je ta vlast želela da afirmiše. Ali je
držao distancu i spram demokratske opozije,
koja je od sedasmdesetih godina objavljivanjem
zabranjenih tekstova i knjiga u samizdatu,
organizujući ilegalna predavanja i diskusije
pripremala promenu režima, koja će se desiti na
kraju osamdesetih. Vodio je usamljenu bitku za
svoju slobodu, za svoje književno stvaralaštvo.
Tako se izborio za svoje mesto na rubu
književnog života.
Тако је izbegao zamke u koje su mnogi
pisci upadali, zamke koje je stalno postavljala
politika, koja je znala podići, ali i ispustiti
pojedine pisce, najčešće ne zbog vrednosti
njihovog književnog dela, već zbog svojih
partikularnih, izvanknjiževnih, a pre svega
sebičnih ciljeva. Imre Kertes nije bio disident, jer
je njegovo mesto na margini bilo dovoljno čvrsto
da sačuva individualnu slobodu pisca, što ga je
definisalo uvek naspram političkih i književnih
pokreta. "U čistoći pojmova, kaže na jednom
mestu dnevnika Neko drugi, uvek ima neke
utehe. Kazano po Karlu Krausu, situacija je
beznadežna, ali (još) nije totalna. Sa jednim
učtivim naklonom još uvek mogu izmaći pred
pozivom na moja pogubljenje - to je moj
zadatak, kako praktično tako i duhovno." Na za
sebe i za svoju ličnu slobodu izborenom mestu
na margini Kertesov "učtivi naklon" je ono
najviše što dozvoljava svetu koji ga okružuje,
svetu koji - kako pisac tvrdi - nikad nećemo
razumeti, jer nam to i nije posao.

Imre Kertes u Evropi

Nije nimalo jednostavno sa za sebe

stvorenog mesta na ruba mađarske književnosti
dospeti u Evropu, jer usam-
ljenici po pravilu ostaju izvan književnog (i drugog)
interesa evropskih književnih krugova i izdavača.
Imre Kertesu je to uspelo zahvaljujući visokim
vrednostima njegovog književnog opusa, ali - ne
treba zaboraviti na to - u okviru onog interesa koji se
stvorio prema mađarskoj književnosti u
osamdesetim, a pogotovu u devedesetim godinama
prošlog veka. Treba samo spomenuti takva imena
kao što su Đerđ Konrad, Peter Nadaš, Peter
Esterhazi, Adam Bodor, Đerđ Petri, Deže Tandori
koji su već godinama prisutni na evropskom
književnom tržištu. Njihove knjige se redovno
prevode, njihovi izdavači mnogo ulažu u njihovu
promociju. Na taj način je, uz vrlo dobre prevode, i
uprkos relativnoj izolovanosti mađarskog jezika,
stvoreno dosta temeljno znanje u svetu o savremenoj
mađarskoj književnosti, pre svega na nemačkom
jezičkom području, što je svakako doprinelo
prihvatanju i razume- vanju književnog opusa Imre
Kertesa.

Pri tome treba uzeti u obzir i činjenicu da je

Imre Kertes tematikom i sadržinom svog književnog
dela stvorio osobeni narativni svet na polju nečeg
poznatog, ali nikako do kraja spoznatog
iskustva o najvećem istorijskom skandalu
prošloga veka, o holokaustu. "Preživeti
holokaust, kaže Kertes u predavanju pod
naslovom Holokaust kao kultura, nije lični
problem onih koji su ostali u životu, jer
dugačka, tamna senka holokausta pada na
celu civilizaciju u kojoj se on đogodio...".

Prvi Kertesov roman Besudbinstvo je

govor izuzetne književne vrednosti o toj
ilugačkoj, tamnoj senci, koja se nadvila nad
civilizacijom.

Janoš Banjai
 Danas nisam išao u školu. To jest, pošao jesam, ali samo da
bih zamolio razrednog sterešinu da me pusti kući. Predao sam
mu i očevo pismo u kome on moli da budem oslobođen
nastave, pozivajući se na "porodične razloge”. Upitao me je
kakav je to poro- dični razlog. Rekoh mu da su oca pozvali u
radni lo- gor: posle toga nije ništa prigovorio.

Uputio sam se ne kući, nego u našu radnju. Otac mi je

rekao da će me čekati tamo. Dodao je da po- žurim, jer bih im
mogao zatrebati. Zapravo je zato i zatražio od škole da me
pusti; ili zato ”da me vidi po- red sebe tog poslednjeg dana pre
no što bude otr- gnut od kuće”: jer i to je rekao, doduše drugom
pri- likom. Mami je to rekao, koliko se sećam, kad ju je ujutro
pozvao telefonom. Danas je inače četvrtak, i u taj dan, kao i u
nedeljni, moje popodne pripada ma- mi. Ali tata joj je dao do
znanja: - Đuriku danas ne mogu da pustim kod tebe, pa je ovo
bio naveo kao razlog. A možda i nije. Jutros sam bio pomalo po-
span, zbog noćašnje uzbune, pa se možda ne sećam tačno. Ali
sam siguran da je ovo rekao. Ako ne mami, onda nekom
drugom.
I ја sam s mamom prozborio nekoliko reči, više se ne
sećam koje su to bile. Verujem da sam je i na- ljutio, jer sam
morao s njom biti kratak zbog očevog prisustva: na kraju
krajeva danas moram njemu da se prilagođavam. Kada sam
polazio od kuće, i maćeha mi je uputila nekoliko intimnih reči u
predsoblju, u četiri oka. Rekla je kako se nada da, u ovaj za sve
nas tako tužan dan, može da računa i na moje odgovara- juće
”ponašanje”. Nisam znao šta bih rekao, pa i ni- sam rekao ništa.
No, možda je moje ćutanje protu- mačila pogrešno, jer je odmah
nastavila ističući da svojom opomenom nije želela da podstakne
moju osetljivost, što bi, ona to zna, bilo suvišno. Jer, ona ne
sumnja, tako se izrazila, da kao veliki dečko, za- šao u petnaestu
godinu, i sam umem da shvatim teži- nu udarca koji se na nas
sručio. Klimnuo sam gla- vom. Video sam da je i to za nju
dovoljna potvrda. Čak je i krenula prema meni rukom, pa sam
se već uplašio da bi me htela zagrliti. Ali to ipak nije učinila,
nego je samo duboko uzdahnula dugim iskidanim dahom.
Primetih da su joj se i oči ovlažile. To mi je bilo neprijatno.
Zatim me je pustila da odem.

Od škole do naše radnje išao sam peške. Jutro je bilo

svetlo, mlako, pošto je proleće tek počinjalo. Po- želeo sam da se
raskopčam, ali sam se predomislio: pod povetarcem koji mi se
suprotstavljao, krilo mog kaputića moglo se preklopiti i pokriti
moju žutu zvezdu, što bi bilo prilično nepropisno. Sad već mo-
ram biti pažljiviji u ponekim stvarima. Naš drvarski podrum je
tu u blizini, u sporednoj ulici. U njegovu polutamu vode strme
stepenice. Tatu i maćehu pro-
našao sam u kancelariji, uskoj, tesnoj, kao akvarijum
rasvetljenoj staklenoj krletki, u dnu stepenica. S nji- ma je bio i
gospodin Šite, koga poznajem još iz vre- mena kada smo ga
zapošljavali kao knjigovođu i rukovaoca našeg drugog
skladišta, pod vedrim ne- bom, koje je on u međuvremenu od
nas otkupio. Bar mi tako kažemo. Stvar je, naime, u tome što
gospo- din Šite, koji je u rasnom pogledu besprekoran, ne nosi
žutu zvezdu, pa je čitava stvar neka vrsta po- slovnog trika,
koliko ja znam, da bi on mogao da sa- čuva našu tamošnju
imovinu, a da ni dobitka od nje ne bismo za to vreme morali da
se odreknemo.

Ipak sam mu se javio malo drukčije nego ranije, jer se u

nekom smislu uzdigao iznad nas, a i tata i maćeha sad su
ljubazniji s njim. On, međutim, tim vi- še insistira da se mom
ocu i dalje obraća kao ”gospo- dinu šefu” a mojoj maćehi kao
"milostivoj gospođi”, kao da se ništa nije desilo, a kod nje
nikada ne pro- pušta ni rukoljub. I mene je dočekao na stari,
šaljivi način. Moju žutu zvezdu nije ni primetio. Ostao sam
tamo gde sam se zatekao, stojeći, kraj vrata, dok su oni nastavili
što su prekinuli zbog mog dolaska. Uči- nilo mi se da sam
poremetio baš neki dogovor. U po- četku nisam ni razumeo o
čemu govore. Čak sam na časak zaklopio oči, jer su mi treperile
 od sunca na ulici. Za to vreme otac je nešto rekao, na što sam ih
otvorio: - gospodine Šite. Na njegovom okruglom licu smeđe
boje - s tankim brčićima i s dva nešto raz- maknuta prednja,
široka i bela zuba poigravali su u svim pravcima crveni sunčani
obruči, kao razvaljeni čirevi. Sledeću rečenicu izgovorio je opet
tata, spo-
menuvši nekakvu ”robu” koju bi bilo najbolje da go- spodin Šite
”odmah ponese”. Gospodin Šite nije imao ništa protiv i zato je
tata iz fijoke pisaćeg stola izva- dio paketić umotan u svileni
papir i prevezan kana- pom. Tek tada sam shvatio o kakvoj je
robi zapravo reč, jer sam paketić odmah prepoznao po
pljosnatom obliku: u njemu je stajala kutija. A u kutiji nakit i to-
me slično. Čak mislim da su baš zbog mene govorili
o ”robi”, da je ne bih prepoznao. Gospodin Šite je sa- da
paketić spustio u svoju aktovku. Potom je među njima došlo do
male rasprave: gospodin Šite je, na- ime, izvadio nalivpero i
hteo po svaku cenu da da ”priznanicu” na ”robu”. Dugo se
jogunio iako mu je moj otac rekao da ”ne pravi gluposti” i da
”među na- ma tako nešto nije potrebno”. Imao sam utisak da je
gospodinu Šiteu ovo veoma godilo, pa je rekao: - Znam ja da vi
imate u mene poverenja, gospodine šefe, ali u praktičnom
životu sve ima regule i forme.
- Čak je i moju maćehu pozvao u pomoć: - Zar ni- sam u
pravu, uvažena gospođo? - Ali ona je, s umor- nim osmehom na
usnama, rekla tek toliko da se u sređivanju ove stvari potpuno
oslanja na mišljenje muškaraca.

Stvar mi je malo već bila dosadila, kada je najzad ipak

vratio nalivpero u džep; tada su, međutim, po- čeli da se
dvoume oko našeg ovdašnjeg skladišta: šta da učine s velikom
količinom dasaka koje se tu na- laze. Čuo sam oca kako iskazuje
mišljenje da treba požuriti pre no što bi vlasti "eventualno
stavile ruku na radnju”, pa je zamolio gospodina Šitea da u ovoj
stvari pomogne mojoj maćehi, svojim poslovnim is-
8 kustvom i stručnošću. Gospodin Šite, okrećući se mojoj
maćehi, smesta je izgovorio: - To se razume po sebi, uvažena
gospođo. Pa mi ćemo i inače biti u stalnoj vezi zbog obračuna. -
Verujem da je govorio
0 stovarištu koje je bilo pod njegovom upravom. Naj- zad je,
posle duže pauze, počeo da se oprašta. Dugo je, smrknuta lica
tresao tatinu ruku. Uprkos tome, bio je mišljenja da ”u ovakvom
trenutku nema mesta za duge govore” i stoga želi da tati uputi
samo jednu reč oproštaja, a to je: - Da što skorijeg viđenja,
gospodi- ne šefe. - Tata mu je otpozdravio uz mali, iskrivljen
osmeh: - Nadam se da će tako i biti, gospodine Šite.
- U istom času moja maćeha je otvorila tašnu, pa je iz nje
izvukla maramicu i prinela je pravo očima. U grlu su joj se
premetali čudni glasovi. Nastala je tišina
1 zavladala mučna situacija, jer sam imao osećaj da bih i ja
morao učiniti nešto. Ali događaj je nastupio naglo, ništa
pametno nije mi palo na pamet. Video sam da je i gospodin Šite
potresen: - Ali milostiva go- spođo - izustio je - , ne smete tako.
Zaista ne smete.
- Izgledao je malo uplašen. Pognuo se i skoro pao usnama na
ruku moje maćehe da bi na njoj izveo uobičajeni rukoljub. Zatim
se smesta stuštio ka vrati- ma. Jedva imadoh vremena da se s
njih maknem u stranu. Sa mnom je čak zaboravio da se
pozdravi. Po- što je izašao, još smo jedno vreme čuli njegov teški
hod po daskama stepenika.

Nakon kratkog ćutanja tata reče: - E pa, sad smo postali lakši za
neku paru. - Našta je maćeha, još ma-
lo zamagljena glasa, upitala nije li otac ipak trebalo da primi
onu potvrdu od gospodina Šitea. Ali otac je
odgorio da takva potvrda ne bi imala nikakvu ”prak- tičnu
vrednost” sem što bi bilo i opasnije čuvati nju nego samu kutiju.
I objasnio joj da bi sad trebalo sve "staviti na jednu kartu”, a to je
ukazati puno pove- renje gospodinu Šiteu, budući da u ovom
trenutku za nas drugo rešenje i ne postoji. Na to je moja maćeha
ućutala, ali je potom rekla da je moj otac možda u pravu, da bi
se ona ipak osećala sigurnijom da ”ima u ruci neku potvrdu”.
Ipak, nije umela ubedljivo da objasni u čemu bi bila ta korist.
Onda je otac opo- menuo maćehu da požure s poslom koji ih
čeka, jer, kako reče, vreme prolazi. Hteo je naime da joj preda
poslovne knjige, da bi se ona u njima snašla, i bez njega, i da
radnja ne bi morala stati zato što je on u radnom logoru. U
međuvremenu se i meni obratio s nekoliko reči. Upitao me je da
li sam bio glatko pu- šten s nastave, i tome slično. Najzad mi
reče da se- dnem i da ne galamim dok on i moja maćeha završe
posao s knjigama.

To je dugo potrajalo. Neko vreme pokušavao sam da

ostanem strpljiv, misleći usredsređeno na ta- tu, tačnije na to da
će sutra otići i verovatno ga potom dugo neću videti; ali posle
nekog vremena postao sam od te misli umoran i, pošto drugo
ništa nisam mogao za tatu da učinim, ophrvala me je dosa- da.
Sedenje me je takođe bilo jako umorilo, i samo da bih izazvao
bilo kakvu promenu, ustao sam i pio vode iz slavine. Nisu ništa
rekli. Docnije sam jednom otišao među daske pozadi da obavim
malu nuždu. Kad sam se vratio, oprao sam ruke nad zarđalim
umi- vaonikom sa školjkom od majolike, zatim sam iz

10

'
školske torbe izvadio i raspakovao užinu pa je pojeo, a na kraju sam se ponovo napio
vode pod slavinom. Nisu rekli ništa. Vratio sam se na svoje mesto. Potom sam se još
veomadugoiužasnodosađivao.
Bilo je već i podne kad smo se ispeli na ulicu. Meni su oči
ponovo zatreperile, sad ih je svetlost pec- kala. Otac je dugo
petljao s bravama dvaju sivih lo- kota, gotovo da sam pomislio
da to čini namerno. Posle je ključeve dao mojoj maćehi, pošto
njemu više neće zatrebati. Znam to otud što je tako rekao. Moja
maćeha je otvorila torbicu, bilo me je strah da je to opet zbog
maramice: ali je samo spustila u nju ključe- ve. Požurili smo
napred. Mislio sam najpre da ćemo se uputiti kući, ali ne, najpre
smo pošli u kupovinu. Moja maćeha je imala pozamašnu listu
stvari koje će mom ocu biti potrebne u radnom logoru. Jedan
deo je već bila nabavila prethodnog dana. Ali za ostatak je
trebalo da se sad pobrinemo. Bilo mi je malo ne- lagodno da
idem s njima, tako utroje, a na svima nama žute zvezde. Kada
sam sam, to me više zaba- vlja. Ali zajedno s njima skoro da me
je uznemirilo. Ne mogu da ocenim zašto. No, kasnije više nisam
na to obraćao pažnju. Radnje su sve bile pune, izuzev one gde
smo kupili ranac: tu smo jedini kupci bili mi. U vazduhu se
osećao golicavi miris prerađenog plat- na. Trgovac, mali
požuteli starac, čija se proteza me- đutim blistavo belela, sa
zaštitnom navlakom na jed- noj ruci, i njegova debela žena, bili
su prema nama vrlo predusretljivi. Pred nas su na tezgu
nagomilali mnoštvo artikala. Zapazio sam da trgovac zove svoju
ženu ”dušom” i da nju šalje po robu. Tu sam trgovi- nu inače
poznavao, jer je blizu našeg stana, ali u nju nisam ranije ulazio.
To je zapravo nekakva sportska radnja, mada se u njoj prodaje i
štošta drugo. U najnovije vreme može se kod njih dobiti i žuta
zvez- da koju oni proizvode, sad je naime velika nestašica žutih
tkanina. (Što je nama trebalo, o tome se još na vreme pobrinula
moja maćeha.) Ako me oči ne vara- ju, njihov je pronalazak u
tome što štof biva raspet na kartonski list, pa je na taj način
naravno lepši, a i krakovi zvezde nisu onako smešno nejednaki
kao što se može videti na ponekima proizvedenim kod kuće.
Primetio sam da i njihove grudi krasi sopstvena tvo- revina. I to
je delovalo kao da žute zvezde nose samo zato da bi kupcima
stvorili volju da ih kupe. Ali već je stizala starica sa stvarima, Još
ranije je trgovac upi- tao: sme li da zna je li cilj naše nabavke
odlazak u radnu službu? Moja maćeha je dala potvrdni odgovor.
Starac je tužno klimnuo glavom. Čak je svoje ostarele, žutim
pegama posute šake podigao a zatim jednim sažaljivim
pokretom naglo, preda se, spustio na tez- gu. Onda je moja
maćeha pomenula da nam treba ranac i upitala ima li ga. Starac
je oklevao pa je rekao:
- Za vas će ga biti. - A ženi dobacio: ”Dušo, donesi za
gospodina iz magacina!” Ranac je bio takav da smo smesta bili
njime zadovoljni. Ali trgovac je ženu otpravio i po nekoliko
drugih predmeta kojih se - prema njegovom mišljenju - otac ”ne
bi smeo lišiti tamo kuda ide”. Uopšte je s nama govorio veoma
obazrivo i saosećajno i uvek bi izbegao da upotrebi izraz ”radna
služba”. Pokazao nam je sve same ko- risne stvari, porciju koja
se zatvara hermetički, nožić s mnogo raznih naprava u
koricama, torbicu za noše- nje preko ramena, i drugo tome
nalik, što se, kako je napomenuo, traži kod njega ”u sličnim
okolnostima”. Moja maćeha je nožić ocu i kupila. I meni se bio
do- pao. Kad smo nabavili sve, trgovac je dobacio ženi: ”Kasa!”.
Našto se starica svojim mekim telom, umo- tanim u crnu
haljinu, s velikom mukom ugurala izme- đu mehaničke kase i
jedne tapacirane fotelje. Trgovac nas je ispratio sve do vrata. Tu
je rekao kako ”želi da nam bude i drugi put na usluzi”, pa se
poverljivo na- gnuo prema ocu i tiho još dodao: - Onako kako
mi mislimo, vi gospodine i ja.

Sad smo najzad stvarno krenuli kući. Stanovali smo u

velikoj najamnoj zgradi u blizini trga, gde i tramvaj ima stanicu.
Već smo se bili ispeli na sprat kad se moja maćeha setila da je
zaboravila da na karte uzme hleba. Morao sam da se vratim do
peka- re. U radnju sam dospeo tek posle kratkog čekanja u redu.
Valjalo mi je prići najpre plavokosoj prsatoj pekarki: ona je
odsekla kocku s karte za snabdeva- nje, a zatim dalje do pekara,
koji je hleb merio. Nije mi ni odgovorio na pozdrav, a u okolini
se znalo za njega da ne voli Jevreje. Zato mi je i gurnuo neko-
liko deka manje hleba nego što mi je pripadalo. Ali sam čuo i to
da mu na ovaj način ostaje dodatnog viška hleba. I nekako sam,
iz njegovog ljutitog pogle- da i veštog pokreta u tom trenutku
najednom shva- tio istinu njegovog mišljenja, zbog koga nije ni
mo- gao voleti Jevreje: da ih je voleo, imao bi neprijatno osećanje
da ih obmanjuje. Ovako je ipak radio prema svom uverenju i
njegovim postupcima upravljala je pravda jedne ideje, što bi -
uviđao sam - moglo biti nešto sasvim drugo.
Požurio sam od pekara kući, jer sam već bio veoma
ogladneo, pa sam s Anamarijom bio voljan da stanem tek na reč-
dve: kad sam se uputio stepenica- ma gore, ona je baš skakućući
silazila. Stanuje na našem spratu, kod Štajnerovih s kojima se
opet u po- slednje vreme viđamo kod starih Flajšmanovih, iz
večeri u veče. Ranije nismo vodili mnogo računa o susedstvu; ali
sad se ispostavilo da smo istog soja, a to zahteva malo večernje
razmene mišljena o zajed- ničkim perspektivama. Dok to traje,
nas dvoje obično vodimo duge razgovore, pa sam tako saznao
da su Štajnerovi njoj zapravo samo teča i tetka: roditelji joj se
naime razvode, i kako dosad još nisu uspeli da se sporazumeju
oko nje, odlučili su da je bolje da bude ovde, što znači ni kod
jednog od njih. Pre ovoga je bila u internatu iz istog razloga. Kao
uostalom i ja u ranije vreme. I ona je stara četrnaest godina,
otpri- like. Ima dugačak vrat. Ispod žute zvezde počinju da joj se
uzdižu grudi. I nju su poslali u pekaru. Htela je da zna i to:
nisam li raspoložen da popodne zaigra- mo remija učetvoro, s
njom i sa dvema sestrama? Ove opet stanuju na spratu iznad
nas. Anamarija se druži s njima, ali ja ih poznajem tek površno s
hodnika i iz podrumskog skloništa. Mlađa izgleda da nema više
od jedanaest-dvanaest godina. Starija je, reče mi Ana- marija,
njena vršnjakinja. Ponekad, ako sam u dvori- šnoj sobi, vidim je
gde se udaljuje ili dolazi kući, žurno, hodnikom. Nekoliko puta
sreo sam je i na ka- piji. Pomislio sam: sad bih mogao i da je
bliže upo- znam, i rado bih to učinio. Ali istog časa pao mi je na
pamet i otac, pa rekoh devojci: Danas ne, jer mi je ocu stigao
poziv. Tad se i ona odmah seti da je kod kuće od teče čula o
tatinoj nevolji, pa je oceni- la: - Naravno.- Malo smo ćutali.
Potom upita: - A sutra? - Ali ja joj rekoh: - Radije prekosutra. - I
sme- sta dodadoh: - Možda.
 Kad sam stigao kući, zatekao sam oca i maćehu već za
stolom. Dok se maćeha bavila oko mog tanji- ra, upitala je da li
sam gladan? Rekoh: - Užasno -, ne misleći u brzini ni na šta
drugo, jer je to i bilo stanje stvari. Nato je moj tanjir dobro
napunila, dok u svoj jedva da je šta stavila. To nisam primetio ja,
nego ta- ta, pa ju je upitao: Zašto? Odgovorila je da njoj sto- mak
u ovom trenutku ne bi bio u stanju da primi bilo kakvu hranu,
pa sam i ja tad smesta uvideo da sam pogrešio. Istina, tata se nije
slagao s njenim postup- kom. Istakao je da ona ne sme da se
zapusti, upravo sad, kad su joj snaga i izdržljivost najpotrebniji.
Moja maćeha nije odgovorila, ali sam začuo nešto, a kad digoh
pogled videh i šta: plakala je. Opet je bilo vrlo mučno, nastojao
sam da gledam samo u tanjir. Ipak sam uočio očev pokret, kojim
je pružio ruku za nje- nom. Minut zatim čuo sam da su sasvim
zanemeli, i kad sam ih ponovo pogledao, sedeli su ruka u ruci i
gledali se intenzivno na način kako to čine muškarac i žena. To
nikad nisam voleo, pa sam i sad osetio ne- lagodu, premda
mislim da je stvar sasvim prirodna. Ipak to ne volim. Ne znam
zašto. Bilo mi je odmah lakše kad su počeli opet da govore.
Ponovo se po- vede reč o gospodinu Siteu, kratko, i naravno o
kuti- ji i o drugom skladištu: oca je, čuo sam, umirivalo što zna
da su bar ovo dvoje ”u dobrim rukama”. I moja maćeha delila je
s njim tu umirenost, iako je usput ponovo pomenula pitanje
”garancija”, naglašavajući da one počivaju samo na reči
poverenja i pitanje je da li je tako šta dovoljno. Tata je slegao
ramenima i odgovorio da ne samo u poslovnom životu nego ni
”na drugim područjima života ništa nije zagaranto- vano”. Moja
se maćeha s uzdahom, koji joj se oteo, odmah s njim saglasila:
već se bila pokajala što je pomenula stvar i molila oca da ne
govori tako, da ne misli na išta slično. No, on je tada prešao na
misao kako li će moja maćeha biti u stanju da se nosi s golemim
brigama koje će se na nju obrušiti u ovako teškim vremenima,
bez njega, sama; moja maćeha je međutim odgovorila da sama
neće biti, jer ja evo, stojim pored nje. Nas dvoje ćemo - nastavila
je - čuvati jedno drugo dok nam se tata ne vrati. Pa je i mene
upitala, okrećući mi i malo kriveći glavu: Hoće li tako biti?
Smešila se, no usne su joj pri tom po- drhtavale. Rekoh joj: biće
tako. I otac me pogleda, oči mu bejahu blage. To me nekako
dirnu, i da bih za njega ponovo nešto učinio, gurnuh tanjih dalje
od sebe. Primetio je to i upitao zašto sam to učinio. Re- koh: -
Nije mi do jela. - Videh da mu to godi: pogla- dio me je po glavi.
I od tog dodira sad prvi put nešto i meni steže grlo; ali ne plač,
nego mučnina. Želeo sam da tata više ne bude tu. Bilo je to
veoma loše osećanje, ali sam ga doživeo tako jasno da o njemu
nisam mogao ništa drugo misliti; pa sam se u tom ča- su sasvim
zbunio. Odmah potom već sam bio u sta- nju da zaplačem, ali za
plač nisam imao vremena, jer su stigli gosti.
Моја maćeha ih je još ranije najavila: doći će sa- mo
najbliža porodica - rekla je. A na očev nekakav pokret dodala je:
- Pa žele da se s tobom pozdrave. To je bar prirodno! - I zvonce
je već zazvonilo: sti- goše starija sestra moje maćehe i njihova
mati. A od- mah potom roditelji mog tate, deda i baka. Baku
smo smesta posadili na kanabe, jer je s njom slučaj da i s
naočarima debljine povećavajućeg stakla jedva šta vidi, a u istoj
meri je i gluva. Ali bi ipak volela da učestvuje i korisno posluži
u zbivanjima koja je okru- žuju. U takvim slučajevima ona je
naporna; s jedne strane zato što joj valja stalno vikati u uho o
toku po- sla, s druge pak strane treba je vešto sprečavati da se u
njega ne uplete, jer bi njeno učešće stvorilo samo zabunu.

Mama moje maćehe stigla je u ratobornom šeširu oblika

kupe s obodom: spreda je u njega bilo i pero zadenuto, popreko.
Ali ga je ubrzo skinula i tada joj se ukazala lepa, proretka,
sasvim bela kosa sa tanko upletenom kržljavom punđom. Lice
joj je uzano i žu- to, s dva velika tamna oka, a na vratu joj vise
dva svenula kožna režnja: nalik je na veoma pametnog
prefinjenog lovačkog psa. Glava joj uvek malo podr- htava. Njoj
je pripao zadatak da spakuje očev ranac, budući da se u slične
poslove odlično razume. Od- mah se i latila posla, na osnovu
listića koji joj je pru- žila moja maćeha.

Sestra moje maćehe nije nam mogla ni u čemu pomoći.

Ona je mnogo starija od moje maćehe, a drukčija je i po
spoljašnosti, kao da joj i nije sestra: mala, debeljuškasta, s licem
nalik na začuđenu lutku.
Beskrajno je brbljala, plakala, a svakog je i zagrlila. I ja sam se
teško oslobodio njenih meko razlivenih grudi s jakim mirisom
pudera. Kada je sela, sve meso njenog tela stropoštalo se na
kratke butine. A da po- pričamo i o dedi: on je ostao da stoji
pokraj bakinog kanabeta i slušao je strpljivo, nepomerljivim
licem, njene žalbe. Najpre se zaplakala zbog mog oca; no ubrzo
su sopstvene nevolje počele da potiskuju u za- borav ovu brigu.
Žalila se na glavobolju, pa je opisi- vala žiganje i hujanje koje joj
u ušima stvara visok pritisak. Deda je na to bio navikao: nije joj
ni odgo- varao. Ali se nije ni micao od nje, do kraja. Ni jed- nom
mu nisam začuo glas, ali kad god bi mi pogled pao na tu stranu,
uvek bih ga ugledao kraj bake, u istom ćošku, koji se postepeno
zatamnjivao kako je popodne odmicalo: nešto malo nekakve
žućkaste i tupe svetlosti preostalo je bilo još samo za njegovo
ogoljeno čelo i krivinu nosa, dok su mu očne duplje i donji deo
lica propadali u tamu. I samo po bljeska- nju njegovih sitnih
očiju videlo se da ipak prati čitavo kretanje u sobi, on sam
neprimetan.

Sem njih, pojavila se sestričina moje maćehe, s mužem.

Njega zovem čika Vili, jer mu je to ime. Ima neku laku grešku u
hodanju pa zbog toga nosi na jednoj nozi cipelu s debljim
đonom, ali ovoj osobe- nosti može da zahvali izuzeće od
obaveze radne službe. Glava mu je kruškolika, gore je široka,
ispup- čena i ćelava, na obrazima i prema bradi tanja. Nje- govo
mišljenje porodica prati s pažnjom, jer pre no što je otvorio
kladionicu za konjske trke bavio se i novinarstvom. I sad je
odmah želeo da saopšti za- nimijive informacije, koje je crpao iz
"poverljivog iz- vora” i procenio "apsolutno verodostojnim”,
Zavalio se u fotelju, i pruživši kruto faličnu nogu pred sebe, a
trljajući šake jednu o drugu uz suvo krckanje, dao nam je do
znanja da se ”uskoro može očekivati kore- nita promena u
našem položaju”, pošto su započeli ”tajni pregovori o nama
između Nemaca i saveznič- kih sila, s neutralnim
posredovanjem”. Nemci naime, objasnio je čika Vili, ”danas već
i sami shvataju bez- nadežnost svoje situacije na frontovima”.
Prema nje- govom mišljenju mi, "Jevreji Budimpešte”, "upravo
smo im pali s neba” u njihovom nastojanju da ”iznu- de izvesne
prednosti na račun naše kože od savezni- ka”, koji će naravno
učiniti za nas sve što je u njiho- voj moći; i tu je pomenuo jedan
”bitan faktor” koji je poznavano još iz novinarstva, a to je
”javno mnenie”, tvrdeći da je ono "potreseno” onim što se zbiva
s na- ma. Pogađanje je naravno neumoljivo - nastavio je - i baš
time je objašnjiva trenutna surovost mera pre- duzetih protiv
nas; no to su prirodni procesi ’Velike igre u kojoj svi postajemo
sredstvo jednog međuna- rodnog ucenjivačkog manevra
zaprepašćujućih raz- mera”; rekao je međutim da on, koji zna i
to ”šta se zbiva iza kulisa”, gleda u svemu tome pre svega
"spektakularni blef’ radi postizanja više cene, pa je zatražio od
nas samo malo strpljenja dok ”se stvari ne razreše”. Moj tata je
onda upitao da li se ovo može očekivati već sutra, ili da i poziv
koji je primio shvati sad kao ”čist blef’ pa da čak sutra i ne krene
u radni logor. Čika Vili se malo zbunio. Odgovorio je: - To ne,
razume se da ne. - Rekao je, međutim, da je pot- puno miran što
se tiče skorog povratka moga oca ku- ći. - Ovo je poslednji sat
pred dvanaest - rekao je, trljajući bez prestanka ruke. I još je
dodao: - Bar da sam bio ovako siguran u svaku svoju prognozu
kao u ovu, sad ne bih bio siromah kao crkveni miš! - Još je hteo
nastaviti, ali moja maćeha i njena mati baš su završile s rancem,
pa je tata ustao s mesta da ispro- ba njegovu težinu.

Poslednji je stigao najstariji brat moje maćehe, čika Lajoš.

On zauzima neku vrlo važnu funkciju u našoj porodici, mada ne
mogu tačno da odredim ko- ju. Hteo je odmah da govori s ocem
u četiri oka. Imao sam utisak da oca ovo nervira, pa nastoji,
mada s taktom, da brzo završi s njim. Na to je neočekivano uzeo
mene u obradu. Rekao je da bi želeo da ”malo porazgovara sa
mnom”. Odvukao me je u jedan na- pušten ćošak sobe i
postavio me pred orman, na- spram sebe. Za početak je rekao da
nas moj otac, kao što znam, ”sutra napušta”. Potvrdio sam da to
znam. Onda je hteo da zna hoće li mi nedostajati nje- govo
prisustvo. Odgovorio sam pomalo uzrujan nje- govim pitanjem:
- Naravno - I pošto sam nalazio da je to zbog nečeg nedovoljno,
smesta sam dodao: - Veoma. - Našto je jedno vreme samo sporo
klimao glavom, noseći na licu ojađen izraz.

Od njega sam potom saznao nekoliko zanimlji- vih i

iznenađujućih stvari. Na primer to da se jedno razdoblje mog
života, koji je nazvao "bezbrižnim, sre- ćnim godinama
detinjstva”, ovim današnjim, tužnim danom za mene već
završava. Sigurno - reče - u toj formi još nisam o tome ni
razmišljao. Priznadoh da nisam. Ali - nastavio je - zato sigurno
ove njegove reči ne predstavljaju za mene posebno iznenađenje.
Opet sam rekao: ne. Tada mi je dao do znanja da odlaskom
moga oca moja maćeha ostaje bez upori- šta, i mada će porodica
”svoj pogled držati na nama”, ipak ću od sad ja biti njena
glavna potpora. Bogme
- rekao je - trebalo bi pre vremena da naučim "šta je briga i šta
je odricanje”, jer je očigledno da odsad moje živovanje neće
moći da teče tako lepo kao dosad - pa on to i ne želi da taji
preda mnom, pošto govori sa mnom ”ko odrastao s odraslim”. -
Sada - reče - i ti postaješ sudeonik zajedničke jevrejske sud- bine
- , pa je to i šire izrazio, pomenuvši da ta sud- bina znači
"hiljadama godina dugo neprekidno pro- ganjanje”, koje,
međutim, Jevreji moraju da prime s pomirenjem i požrtvovanim
strpljenjem”, pošto im je to Bog odredio zbog davnih njihovih
grehova i baš zato i milost mogu samo od Njega očekivati: On
međutim dotle očekuje od nas da u ovom teškom iskušenju svi
istrajemo na mestu koje nam je označio, ”prema našim snagama
i sposobnostima”. Ja na pri- mer - saznadoh od njega - moram
odsad da istrajem na mestu oca porodice. I upitao me je da li za
to imam snage i sposobnosti. Mada nisam sasvim tačno
razaznavao misli koje su dovele do ove tačke, naro- čito ono što
je bio rekao o Jevrejima, njihovom grehu i Bogu, ipak su me
njegove reči na neki način po- tresle. Rekao sam dakle: ”da”.
Izgledao je zadovoljan. Dobro je, reče. Uvek je i znao da sam
razuman dečak koji poseduje ”duboka osećanja i ozbiljnu svest
o odgovornosti”; i to predstavlja za njega jednu utehu sred
mnogih ^esreća - kako je proizilazilo iz njego- vih reči. I sad je
prstima, koji su sa spoljne strane bili pokriveni čupama dlaka a s
unutrašnje lakom vla- gom, podigao moje lice držeći me za
bradu, progo- vorio tihim, malo drhćućim glasom: - Otac ti se
spre- ma na dug put. Jesi li se pomolio Bogu za njega? - U
pogledu mu je bilo neke strogosti i možda je to pro- budilo u
meni mučni osećaj nekog propusta prema ocu, jer eto nisam na
to sam pomislio. Sada, među- tim, kada je taj osećaj u meni
proizveo, svejedno sam ga počeo osećati teretom, sličnom
nekom dugu, i da bih se ovoga oslobodio, priznadoh mu: - Ne. -
Pođi sa mnom - reče.

Morao sam ga otpratiti u našu dvorišnu sobu. Tu smo se

pomolili, okruženi nekolikim iskrzanim ko- madima nameštaja
koje više nismo koristili. Čika La- još je najpre posadio okruglu
malu kapu svilena sjaja na onu stražnju tačku glave gde njegova
proređena siva kosa stvara malu čistinu. I ja sam morao da po-
nesem iz predsoblja svoju kapu. Zatim je iz džepa iz- vadio u
crno povezanu knjižicu sa civenim obrubom, a iz gornjeg džepa
naočare. Počeo je da čita molitvu, a ja sam imao da izgovorim
uvek onoliko teksta koli- ko je bio ispred mene. Najpre je išlo
dobro, ali usko- ro je taj rad počeo da me zamara, a unekoliko
me je i zbunjivalo što nisam ništa razumevao od onog što smo
govorili Bogu, pošto je njemu trebalo da se obraćamo na
hebrejskom, a ja taj jezik ne znam. Ta- ko sam, da bih ipak
mogao da sledim čika Lajoša, morao neprekidno da pratim
kretanje čika Lajoševih usta, pa su na kraju od svega u meni
ostali samo pri- zor vlažnog grčenja tih mesnatih usana i
nerazumni šumovi jednog stranog jezika, na kom smo mi sami
 mumlali. I još jedna slika, koju sam video preko čika Lajoševog
ramena, kroz prozor: starija sestra upravo je tada žurno prošla
preko naspramnog hodnika koji se pružao iznad našeg sprata.
Mislim da sam se malo i zabunio u čitanju. Ali je čika Lajoš po
završetku mo- litve izgledao zadovoljan i nosio na licu takav
izraz da i ja samo što nisam osetio: zaista smo nešto uradili za
očevu stvar. I stvarno je ovo na kraju krajeva bilo bolje nego pre,
s onim tegobnim i nestrpljivim ose- ćanjem.

Vratismo se u uličnu sobu. Osvajao je suton. Pri- tvorili

smo prozorska krila prelepljena hartijom za zamračivanje preko
sparne proletnje večeri koja se napolju plavela. Od toga je soba
oko nas postala te- sna. Graja je već zamarala. I dim cigareta
počeo je da mi štipa oči. Morao sam stalno da zevam. Mati moje
maćehe postavila je sto. Večeru je sama bila donela, u velikoj
kožnoj tašni. Nabavila je za nju i mesa s pi- jace na crno. To nam
je poverila još na početku, kad je stigla. Tata joj je onda i platio
trošak iz kožne lis- nice. Već smo svi seli da večeramo kad su
najednom banuli čika Štajner i čika Flajšman. I oni su imali na-
meru da se pozdrave s tatom. Čika Štajner je odmah počeo time
da ”nikom ne žele da smetaju”. Rekao je:
- Zovem se Štajner, izvolite mirno ostati na svojim mestima. -
Na nogama je i sad vukao raspadnute papuče, ispod prsluka
mu se isturao trbuh a i u usti- ma je zadržao večiti, smrdljivi
opušak cigare. Ima ve- liku riđu glavu, na kojoj čudno deluje
frizura s raz- deljkom kao u deteta. Čika Flajšman se pored
njega gubio, jer on je sitan i vrlo negovane spoljašnjosti, a

f
t
ima belu kosu, sivkastu kožu, naočare koje ga čine sličnim
buljini, i lice uvek zabrinuta izraza. Klanjao se bez reči o čika
Štajnerovom boku i lomio prste kao da se pravda. Izgledalo je
skoro da to čini zbog čika Štajnera. Ali u to nisam siguran.
Dvojica staraca drže se jedan drugog nerazdvojno, mada među
njima teče večita raspra, jer nema pitanja o kojem bi imali isto
mišljenje. Prvo jedan, pa drugi, rukovali su se s mo- jim ocem.
Cika Šajner ga je i po leđima potapšao. Na- zvao ga je ”starim
lafom” i čak ispalio u njega otrcanu šalu: - Pa onda glavu dole i
nikad ne gubimo očaja- nje. Još je rekao - našto je i čika Flejšman
ubrzano zaklimao glavom - da će o meni i o ”mladoj” (kako je
zvao moju maćehu) i dalje da vode brigu. Treptao je sitnim
očima, pa je oca povukao na trbuh i zagr- lio. Kada su otišli, sve
je potonulo u zveckanje pribo- ra za jelo, u žagor, u paru jela i
debelog duvanskog dima. Do mene su stizali samo nezavisni
detalji lica ili pokreta, izdvajajući se iz magle što me okružavaše,
pogotovo uzdrhtala, žuta, koščata glava maćehine mame, kako
brine nad svačijim tanjirom; pa čika La- joševe dve odbojno
raširene šake, ne pristajući da uzme meso, pošto je ono svinjsko
a vera ga zabranju- je; bucmasti obrazi maćehine sestre; zatim se
neoče- kivano u ružičasti svetleći krug lampe ispela čika Vi-
lijeva gola lobanja, te čuh odlomke njegovog novog
ohrabrujućeg razmatranja; na kraju se sećam još sve- čanih reči
čika Lajoševih, dočekanih u nemoj tišini, kojima je zatražio
Božju pomoć da ”uskoro opet sed- nemo za porodični sto svi
mi, u miru, ljubavi i do- brom zdravlju”. Tatu sam jedva i video,
a o maćehi mi je ostao utisak da su se o njoj mnogo i usrdno bri-
nuli, čak i više nego o ocu, i rekla je da je boli glava, pa su je
pitali ne želi li tabletu ili oblog: no ona nije htela ni jedno ni
drugo. U nepravilnim razmacima morao sam obratiti pažnju i
na baku, jer je stalno ne- što smetala, jer ju je svaki čas trebalo
vraćati do ka- nabeta, jer se mnogo žalila na obnevidele oči, koje
su iza debelih, suzama okvašenih, parom prekrivenih
uveličavajućih stakala izgledale kao dve neobične oznojene
bube. U jednom trenutku svi su ustali iza stola. Počelo je
završno pozdravljanje. Baka i deda otišli su zasebno, nešto pre
porodice moje maćehe. I možda je kao najnebičniji događaj cele
ove večeri za mene ostao dedin jedini postupak, kojim je
skrenuo na sebe pažnju: kada je svoju malu, ptičiju glavu za
jedan jedini trenutak, ali sa strašću, gotovo bezumno ukopao u
tatin sako, na grudima. Zatreslo mu se či- tavo, grčem
iskrivljeno telo. Brzo se uputio napolje, vodeći baku pod ruku.
Svi se skloniše da im oslobo- de put. Mnogi su zagrlili i mene,
na licu osetih lep- ljiv trag usana. Onda je naglo zacarila tišina,
svi be- hu otišli.

Tada se i ja pozdravih s tatom. Ili on sa mnom, pre će biti. I

ne znam ko s kim. Ni okolnosti se ne sećam tačno: tata mora da
je izašao za gostima, jer sam neko vreme ostao sam za stolom
prekrivenim kršem od večere i trgao sam se tek kada se tata vra-
tio. Bio je sam. Hteo je da se oprosti sa mnom. Sutra u zoru neće
za to više biti vremena - tako mi reče. I on mi je izređao moje
odgovornosti i obaveze slično kao što je to učinio čika Lajoš tog
istog popodneva, samo bez pominjanja Boga, manje lepo i
mnogo kra- će. I moju mamu je pomenuo: smatrao je da će ona
sad pokušati ”da me odmami k sebi”. Video sam da ga ta misao
dosta zabrinjava. Njih dvoje su se naime dugo preganjali oko
posedovanja mene, sve dok sud nije izašao u susret mom ocu.
Sada on, i to se sma- tralo razumljivim, nije hteo da izgubi svoje
pravo na mene samo zato što je pao niže na društvenoj lestvi- ci.
Ali se nije pozvao na zakon nego na moju uvi- đavnost, i na
razliku između moje maćehe, koja mi je stvorila ”topao
porodični dom”, i moje mame koja me je napustila. Počeo sam
 da ga slušam pažljivije, jer sam o ovoj pojedinosti imao od
mame drukčije obaveštenje: prema njenom mišljenju krivac je
bio tata. Zato je i bila primorana da sebi nađe drugog muža,
nekog čika Dinija (u stvari: Deneša), koji je uostalom baš prošle
nedelje narukovao u radni logor. Ali nešto tačnije zapravo
nikada ne bejah saznao, a otac je i sad odmah zaokrenuo nazad
ka mojoj ma- ćehi, pomenuvši da njoj mogu da zahvalim što
sam napustio internat i da je moje mesto ”ovde, pored nje”. Još
je dugo govorio o njoj pa sam sad već naslu- tio zašto moja
maćeha nije nazočna pri njegovom izlaganju: ono bi je zasigurno
zbunjivalo. Mene je, međutim, ono počelo da zamara. I više ne
mogu da se setim šta sam tati obećao kada je on to od mene
zatražio. U sledećem trenutku jednostavno sam se našao u
njegovom naručju i njegov stisak me je za- tekao neočekivano i
nekako nepripremljeno posle ovih reči. Ne znam jesu li mi otud
potekle suze, ili je- dnostavno od iscrpljenosti, ili pak otud što
sam se počev od prvih, jutros izgovorenih opomena moje
maćehe, zapravo pripremao da one u ovom određe- nom
trenutku poteku: u svakom slučaju bilo je dobro što se ovako
desilo i osećao sam da je i tati godilo što to vidi. Tada me je
poslao na spavanje. A i bio sam već veoma umoran. Ali -
pomislih - ipak će ba- rem, jadnik, otići u radni logor sa
sećanjem na jedan lep dan.
Već su dva meseca kako sam se oprostio sa ocem. Tu je
leto. Ali u gimnaziji su nam raspust dali davno, još proletos.
Pozvali su se na to što je rat. Avioni često stižu da bombarduju
grad, a i protiv Jevreja su otad doneti novi zakoni. Otpre dve
nede- lje i ja sam obavezan da radim. Obavestili su me
službenim pismom: "raspoređuje se na stalno radno mesto”. Na
kovertu je stajalo ”Đerđu Kevešu, pomoć- nom radniku
predvojničke obuke", i po tom sam odmah video da je u sve
ovo umešana omladinska organizacija. No, već sam i čuo da se
u poslednje vreme oni koji se kao ja zbog svojih godina ne
mogu uputiti na prinudni rad, upućuju na posao u fabrike i na
slična mesta. I ovde gde sam ima nas iz istog raz- loga nekih
osamnaest dečaka, gotovo svi petnaesto- godišnjaci. Radno
mesto je na ostrvu Čepel, u nekoj kompaniji čije je ime
”Rafinerija nafte Šel”. Na ovaj način stekao sam čak i neku
privilegiju, jer je inače zabranjeno kretati se van grada sa žutom
zvezdom. Ja sam međutim dobio zvaničnu propusnicu snabde-
venu i pečatom komandanta ratnog preduzeća u ko- joj stoji:
”može da pređe čepelsku carinsku granicu”.
Za sam posao ne može se reći da je previše zamoran, a u
društvu s momcima čak je i zabavan. U pitanju je neka vrsta
ispomoći zidarskim radnicima. Rafinerija je naime bila
bombardovana i nama je palo u zadatak da što pre odstranimo
oštećenja koja su bombe prouzrokovale. I građevinski majstor
koji na- ma rukovodi prilično je uviđavan: na kraju nedelje čak
nam je obračunao i platu, baš kao i redovnim radnicima. Ali moju
maćehu je naročito razveselila propusnica. Sve dotle, kad god bih
krenuo na neki put, brinula se mnogo kako ću se legitimisati ako
se za to ukaže potreba. Sad više nema zašto da se uzne- mirava,
jer legitimacija svedoči o tome da ne živim po svom ćefu nego da
korisno služim u vojnoj indu- striji, a takva uloga naravno pada
pod sasvim drugu ocenu vrednosti. Isto misli i porodica. Samo
sestra moje maćehe malo jadikuje što moram da obavljam fizički
posao, i već me je upitala skoro sa suzama u očima, zar sam zato
pohađao gimnaziju? Rekoh joj da je, po mom mišljenju, to samo
zdravo. I čika Vili je odmah dao meni za pravo, a i čika Lajoš me
je opo- menuo: treba prihvatiti što nam je Bog namenio, pa je nju
time ućutkao. Onda me je čika Lajoš pozvao ustranu pa se latio i
ozbiljnijeg razgovora: između ostalog me je opomenuo da ne
zaboravim da na rad- nom mestu predstavljam ne samo sebe,
nego ”celu jevrejsku zajednicu”, pa da i zbog nje moram da pa-
zim na svoje ponašanje, jer će na osnovu njega biti doneti sudovi i
o njima, o svima. Zbilja, na to ne bih nikad pomislio. Ali uvideh
da je i te kako u pravu.
Od tate su iz radnog logora stizala pisma u tač- nim
razmacima: da je hvala bogu zdrav, dobro pod- nosi rad, a i
postupak je - piše - čovečan. I porodica je zadovoljna njihovim
sadržajima. Čika Lajoš smatra da je Bog dosad bio tati na pomoći
i opomenuo je da bi trebalo svakodnevno da se molimo kako bi
On
o tati i dalje brinuo, budući da je Njegova sila gospo- dar nad
svima nama. A čika Vili je uveravao da sad ionako treba da
preguramo na neki način samo jed- no kratko, prelazno
razdoblje, jer je - kako umovaše
- momenat iskrcavanja saveznika sad već ”definitiv- no
zapečatio sudbinu” Nemaca.

I s maćehom sam mogao da izlazim na kraj bez ikakvih

sukoba. Za razliku od mene, ona je primora- na da lenstvuje, jer
se trgovinom ne može baviti niko kome krv nije čista. Ali izgleda
da je tata bio srećne ruke kada je kartu poslao na čika Šitea, jer on
svake nedelje verno donosi ono što pripada mojoj maćehi od
našeg skladišta koje on vodi, baš kao što je to tati bio obećao. I
poslednji put se držao dogovorenog ro- ka i izbrojao je na sto,
koliko sam mogao videti, za- mašnu sumu novca. Maćehu je
poljubio u ruku a i za mene je imao nekoliko ljubaznih reči.
Podrobno se raspitao i o stanju zdravlja "gospodina šefa”, kao i
obično. Baš se spremao da krene kada mu je još ne- što palo na
pamet. Iz torbe je izvukao paket. Lice mu je došlo malo napeto. -
Nadam se, uvažena gospođo
- rekao je - da će ovo dobro doći za vašu kuću. - U paketu je bilo
masti, šećera i sličnih potrepština. Ve- rujem da ih je kupio na
crno na pijaci, možda zato što je i sam pročitao propis po kome
Jevrejima odsad pripadaju manje količine namirnica. Moja
maćeha je najpre pokušala da odbije, ali je gospodine Šite bio
prilično uporan, a na kraju krajeva njegovoj se paž- nji, prirodno,
nije imalo šta prigovoriti. Kad smo osta-
li sami, upitala je i mene da li i ja mislim da je pravil- no
postupila što je namimice primila. Smatrao sam da jeste, jer bi
odbijanje uvredilo gospodina Šitea: na kraju krajeva, mislio je
dobro. I ona je smatrala da je tako, pa je rekla da veruje da bi i
tata odobrio njen postupak. Ni ja sam, zaista, ne bih verovao da je
drukčije. Uostalom, ona takve stvari obično bolje zna od mene.
I majku posećujem nedeljno dvaput, u popod- neva koje
njoj pripadaju, kako je odlučeno. S njom su moje brige nešto veće.
Jer kao što je tata unapred pogodio, ona zbilja nikako ne može da
se pomiri da je moje mesto pored maćehe. Kaže da je moje ”me-
sto pored nje”, koja mi je mati. Ali, koliko znam, sud me je
dodelio ocu, i ta je odluka sada merodavna. Mama me je,
naprotiv, i ovog nedeljnog popodneva ispitivala o tome kako bih
želeo da živim - jer po njoj je, opet, važna samo moja volja i to da
li je vo- lim. Rekoh joj: kako je ne bih voleo! Ali mati mi obja- sni
da voleti znači ”biti privržen” nekome, a njoj se čini da sam ja
privržen maćehi. Pokušao sam da joj predočim kako to pogrešno
vidi, jer nisam ja taj koji je njoj privržen, nego je - što i ona zna -
tata odlučio ovako o meni. Ali ona je na to odgovorila da sam
ovde u pitanju ja, moj život, a da o tome mogu sam da
odlučujem, nadalje da se ljubav ”ne dokazuje reči- ma, nego
delima”. Napustio sam njenu kuću u popri- ličnim brigama:
razumljivo je da ne mogu dozvoliti da još pomisli kako je ne
volim - ali s druge strane ne mogu da smatram sasvim ozbiljnim
ono što je re-
је smo često išli da ih posmatramo. Sad, razume se, nismo išli
samo njih radi. I jezikom smo se poslužili. Ali smo se brzo vratili,
jer se Anamarija plašila da bi čike i njihove žene mogle nešto da
naslute. Docnije, kad smo se upustili u raspravu, saznao sam
štošta za- nimljivo iz njenih razmišljanja o meni: rekla mi je kako
nije verovala da bih joj ikad ”mogao značiti bilo šta drugo” osim
”dobrog druga”. Kada me je upozna- la, videla je u meni samo
neodraslog dečaka. Kasnije, priznade, malo me je bolje uzela na
oko, a probudi- lo se u njoj i izvesno razumevanje za mene,
možda zato što smo - smatrala je - doživeli istu sudbinu kao deca
svojih roditelja, a iz ponekih mojih primedaba došla je do
zaključka da o ponekim stvarima mislimo na isti način, ali ništa
više od toga tada još nije sluti- la. Malo se zamislila o tome koliko
je ovo čudno pa je rekla: - Izgleda da je moralo ovako da bude -
Lice joj je poprimilo čudan, gotovo strog izraz, pa se ni- sam
suprotstavio njenom mišljenju, mada sam se pot- punije slagao s
onim što je rekla juče: da je kriva bila bomba. Ali naravno, ne
mogu znati ništa pouzdano, a njoj se, koliko sam mogao videti,
ovo više dopada- lo. Zatim smo se brzo pozdravili, pošto je ujutro
val- jalo da idem na posao, i kako sam se s njom ruko- vao,
noktom mi je izazvala malu bol na dlanu. Shvatio sam da cilja na
našu tajnu, a lice kao da joj je pri tom saopštavalo - sve je u redu.

Ali sutradan se ponela prilično čudno. Popodne, kada sam

stigao s posla, pa se najpre umio, promenio košulju i cipele, i
vlažnim češljem sredio kosu, pođo- smo do dveju sestara, jer
Anamarija je u međuvreme- nu bila obavila kod njih posao moga
predstavljanja, još prema ranijem planu. I njihova mama me je
lepo primila. (Tata je na prinudnom radu.) Stan im odaje utisak
važnosti, s balkonom, tepisima, s nekoliko ve- ćih soba i jednom
manjom koja pripada dvema devoj- kama. Tu je i klavir, zatim
mnoge lutke i slične stvari po ukusu devojaka. Najčešće se
kartamo, ali starija se- stra ovaj put nije imala karte za igru, nego
je želela da s nama raspravi jednu brigu, jedno pitanje koje je u
poslednje vreme snažno zaokuplja: to je žuta zvezda što izaziva u
njoj neke nedoumice. Zapravo je posta- la svesna promene zbog
"pogleda ljudi” - jer joj se čini da su se ljudi promenili prema njoj,
da je”mrze”. Primetila je to i danas pre podne kada je po nalogu
mame pošla u kupovinu. Meni se međutim čini da je preterala u
svom utisku. Moje iskustvo, u svakom slu- čaju, nije sasvim isto.
Tako, na primer, i među zidari- ma ima onih za koje svi znaju da
ne podnose Jevreje, a ipak su se s nama dečacima lepo sprijateljili.
Pri tom, to naravno ništa ne menja njihovo mišljenje. Za- tim mi je
pao na pamet pekarev primer, pa sam po- kušao da objasnim
devojci kako u stvari ne mrze nju, to jest ne samu nju lično - ta i
ne poznaju je čestito - nego više ideju da je ona ’jevrejka”. Na to je
izjavila da je i sama maločas imala sličnu misao, jer zapravo i ne
zna šta je to. Anamarija joj doduše reče da to na- protiv svako
zna: jedna religija. Ali nju nije zanimalo to, nego ”smisao”. -
Konačno, čovek mora znati zašto ga mrze - smatrala je. Priznade
da u početku nije ništa shvatala i da je veoma boli što je preziru
”samo zato što je Jevrejka”. Tada je prvi put osetila da je - kako se
izrazila - nešto deli od ljudi i da pripada negde
drugde, a ne gde oni. Na to je počela razmišljati, po- kušala i u
knjigama i u razgovorima da istraži stvar i tako shvatila da je
baš zato mrze. Došla je naime do uverenja da smo ”mi Jevreji
drukčiji od ostalih, da je ta razlika suštinska i da baš zbog nje
ljudi mrze Je- vreje". Pomenula je i to koliko živeti ”sa svešću o
tim razlikama” predstavlja čudno iskustvo i da zbog njega oseća
čas izvestan ponos, čas još više nešto slično sti- du. Pa je zaželela
da sazna kako mi stojimo sa sop- stvenom različitišću i upitala
je jesmo li na nju pono- sni ili nas je više od toga zbog nje stid.
Njena mlađa sestra i Anamarija nisu bile sasvim načisto kako
ose- ćaju. Ni sam ja nisam takođe osećao neki naročiti ra- zlog
za slična osećanja. Uostalom, čovek i ne može sasvim sam da
odlučuje o toj nekoj razlici: najzad, upravo tome služi žuta
zvezda, koliko mi je poznato. To sam joj i pomenuo. Ali ona osta
uporna: razliku nosimo ”sami u sebi”. Prerna mom mišljenju
bitnije je ono što nosimo spolja. Dugo smo se oko toga sporili,
ne znam zašto, jer da priznam istinu, pitanje mi se nije činilo
važnim. Ali je u kretanju njene misli bilo nečeg što me je ljutilo:
prema mom mišljenju, sve je bilo mnogo jednostavnije. Sem
toga sam i želeo da je po- bedim u raspri, razumljivo. I
Anamarija kao da je po- nekad poželela da se umeša u
razgovor, ali joj se ni- jednom nije pružila prilika, pošto nas
dvoje nismo na nju obraćali neku pažnju.

Najzad sam joj izneo primer. Nekada, iz proste dosade,

već sam bio promislio celu stvar, pa mi je sad pala na pamet. A
nedavno sam pročitao i knjigu, nekakav roman: o prosjaku i
kraljeviću koji su, sem te razlike u položaju, po licu i obličju na
upađljiv na- čin bili do neprepoznatljivosti slični, pa su iz čiste
radoznalosti razmenili svoje sudbine, dok na kraju prosjak nije
postao pravi kraljević, a kraljević pravi prosjak. Rekao sam
devojci da pokuša sebe da zami- sli u tom položaju. Naravno,
on nije mnogo verova- tan, ali na kraju krajeva, toliko toga je
mogućno. Re- cimo, da joj se to desilo u sasvim ranom
detinjstvu, kada čovek još ne ume da govori niti može da se seća
i svejedno kako, tek - pretpostavimo - bila je na neki način
zamenjena ili su je zamenili s detetom iz jedne druge porodice,
iz porodice u kojoj su papiri s rasnog stanovišta sasvim u redu:
u tom zamišljenom slučaju bi ona druga devojka sada osećala
one raz- like i, razume se, nosila žutu zvezdu,dok bi ona sa- ma,
na osnovu podataka koje o sebi ima, videla se- be tačno
onakvom, - a i drugi bi je, razume se, videli takvom - kakvi su
ostali ljudi, niti bi ikad pomislila i ništa ne bi znala ni o kakvoj
razlici. Izgledalo je da je se stvar prilično kosnula. Najpre je
jednostavno zaću- tala, pa su joj se lagano, ali s tolikom
mekotom da sam to gotovo kožom osetio, razdvojile usne, kao
da je želela nešto reći. Ali se zatim ipak nije desilo to nego nešto
drugo, mnogo čudnije: briznula je u plač. Zarila je glavu u
unutrašnji pregib lakta, koji joj leža- še na stolu, a ramena su joj
zatreperela upornim po- laganim trzajima. Veoma se
iznenanadih, jer mi ovo nipošto nije bio cilj, a i sam prizor me je
nekako zbu- nio. Pokušah da se nagnem nad nju i da je
zamolim, dodirujući njenu kosu, rame a pomalo i ruku: da ne
plače. Ali ona mi je ogorčeno i nekim napuklim gla- som
doviknula: ako naše rođene osobine nemaju ni-
kakvog udela, onda je sve ovo samo slučajnost i ako bi ona mogla
biti drugo nego što je prisiljena da bu- de, onda ”cela stvar nema
smisla”, a to je po njenom sudu misao koju ”čovek ne može
podneti.” Bejah zbunjen, pošto sam snosio krivicu, mada nisam
mo- gao unapred znati da bi ta misao mogla za nju biti od tolike
važnosti. Već mi je stajalo na vrh jezika da joj kažem: neka se ne
sekira, ta u mojim očima sve to nema značaja, jer je ne prezirem
zbog njenog soja, ali sam odmah osetio da bi bilo pomalo smešno
da joj to kažem, pa tako i nisam. A ipak me je mučilo što nisam,
jer sam u onom trenutku to zaista osećao, ne- zavisno od mog
položaja, da ne kažem: u punoj slo- bodi. Mada je mogućno da bi
u nekoj drugoj prilici i moje mišljenje bilo drukčije. Ne znam.
Uviđao sam da nemam moći da to ispravim. A ipak me je nekako
mučilo što je tako. I ne znam tačno iz kog razloga, ali mi se sad
prvi put desilo da sam osetio nešto što je, mislim, zaista ličilo
pomalo na stid.

Ali sam tek na stepeništu saznao da sam ovim svojim

osećanjem opet povredio Anamariju, bar je ta- ko izgledalo: jer
baš tad se desilo da se čudno po- nela. Oslovih je, nije se ni
osvrnula. Pokušah da je uhvatim za ruku, ali se otrgla iz stiska
moje ruke i ostavila me samog na stepeništu.

I sutradan popodne čekao sam uzalud da mi se javi. Tako ni

ja nisam mogao ići do sestara, jer smo dosad uvek odlazili k njima
zajedno, a one bi se si- gumo raspitivale o njoj. A sem toga, sad
sam sve više uviđao ono što je devojka rekla u nedelju.
Uveče se već pojavila kod Flajšmanovih. Ali u početku se sa
mnom upustila u raspravu krajnje od- mereno, dok joj je lice
zadobilo nešto blaži izraz tek kada sam na njenu primedbu kako
se nada da sam kod sestara proveo lepo popodne, odgovorio da
ni- sam bio gore. Htela je da zna zašto nisam, našto sam
odgovorio, kao što je i bilo, da bez nje nisam hteo. Imao sam
utisak da joj se i taj odgovor svideo. Nakon nekog vremena
pokazalo se da je raspoložena da po- gleda zajedno sa mnom ribe
a iz te sobe vratili smo se zatim, potpuno izmireni. Docnije, u
toku večeri, devojka je stavila još samo jednu primedbu o doga-
đaju: - Ovo je bila naša prva svađa - reče.
Sutradan mi se desio čudan slučaj. Ujutro sam u- stao na
vreme i krenuo, kao obično, na posao. U iz- gledu je bio topao
dan, a autobus je već bio nabijen putnicima. Već smo bili
ostavili iza sebe kuće pred- građa, a prevezli smo se i preko
kratkog neukrašenog mosta koji vodi na ostrvo Čepel: odavde
put vodi jed- nim svojim delom kroz otvoren prostor, preko
polja, između nekakve pljosnate zgrade nalik na hangar s leve
strane, i rasutih baštenskih staklenika s desne, kad se desilo to
da je autobus odjednom zakočio, pa sam zatim čuo spolja
 odlomke nekog naredbodavnog govora, koji su onda
kondukter i još nekolicina put- nika preneli ka meni: da ukoliko
u kolima ima neki Jevrejin, treba da siđe. Pomislih da žele,
očito, da pro- vere pitanje prolaza, na osnovu dokumenata.

I zaista, na drumu se nađoh sučeljen s policaj- cem. Bez

reči mu odmah pružih propusnicu. No, on najpre posla
autobus dalje, kratkim pokretom ruke. Bejah već pomislio da
ne razume dobro moju propu- snicu i baš htedoh da mu
reknem da sam - kako vidi
- zaposlen u ratnoj proizvodnji, zbog čega nemam vremena za
gubljenje; ali tada se drum oko mene
ispuni glasovima i dečacima, a to behu moji drugovi iz Šela.
Izmileli su iza nasipa. Ispostavilo se da je njih policajac skinuo s
ranijih autobusa i smejali su se gla- sno zato što sam i ja stigao.
Čak se i policajac malo nasmešio, kao da, doduše iz potaje, i on
učestvuje u veselosti; odmah sam video da nema ništa protiv nas
- nije ni imao za to razloga, razume se. Upitao sam i pored toga
dečake, šta je ipak u pitanju, ali to zasad ni oni nisu znali. Potom
je policajac zaustavio auto- buse koji su se primicali iz pravca
grada i to tako što bi na određenoj razdaljini stao pred njih a
ruku podi- gao uvis, dok bi nas ostale za to vreme poslao iza
nasipa. Svaki put ponovila se ista scena: novodošli dečaci bi se
isprva iznenadili, a zatim nasmejali. Po- licajac izgledaše
zadovoljan. Tako prođe oko četvrt časa. Beše čisto, letnje jutro,
na pristranku nasipa - osetismo kad se svalismo dole - sunce je
već počelo da progrejava travu. Ispodalje, kroz plavičastu paru,
jasno su se videli trbušasti rezervoari slagališta nafte. Iza ovih
fabrički dimnjaci, a još dalje, još bleđe, šiljati crtež nekog
crkvenog tornja. Iz zaustvljenih autobu- sa, u grupama ili
pojedinačno, i dalje su navirali de- čaci. Stiže jedan omiljen, vrlo
živahan, pegav dečak s kosom ošišanom kao crna četka:
"Galanterista”, kako ga svi zovu - jer za razliku od ostalih koji
pripadaju uglavnom ovoj ili onoj školi, on se opredelio za ovo
zanimanje. Zatim ”Pušač”: njega gotovo ne možeš vi- deti bez
cigarete. Istina, i ostali su uglavnom pušili, a da ne bih za njima
zaostao, i ja sam u poslednje vre- me nekoliko puta probao da
povučem dim, ali sam primetio da on ovu naviku upražnjava
sasvim druk- čije; s jednom skoro grozničavo delujućom
oblapor- nošću. I oko mu ima tako čudan, grozničav izraz. Više
je čutljiv, teško mu je prići, među dečacima nije omiljen. Ali sam
ga ipak jednom upitao šta mu se toliko sviđa na cigareti. Na to je
kratko odgovorio: Jevtinija je nego jelo. - Malo sam se
zabezeknuo, jer na taj razlog nisam ni mogao pomisliti. Još više
me je iznenadio neki podrugljivi, skori zaista prekorni izraz
njegovog lica kad je primetio moju zbunjenost; beše mi
neprijatno pa prestadoh da ga ispitujem. Ali sam sad već bolje
razumevao neku vrstu opreznosti koju su drugi prema njemu
ispoljavali. Jednog drugog dečaka već su pozdravljali sa
razuzdanijim urlikom: ovog su svi njegovi bliži prijatelji zvali
”Ljubimcem”. Nalazio sam da mu je nadimak pogođen zbog
tamne, sjajno glatke kose, krupnih sivih očiju i, uopšte, zbog
ljupke savitljivosti cele njegove pojave, a tek sam docnije saznao
da izraz ima i drukčije značenje i da mu je pripao zapravo stoga
što se u okolini gde živi, navodno, veoma vešto vrti oko
devojaka. Jedan od autobusa doneo je i ”Rozu”: u stvari se zove
Rozen- feld, ali mu ime svi ovako skraćuju. Iz nekog razloga
uživa ugled među dečacima, pa kad je reč o pitanji- ma od
opšteg značaja, obično se upravljamo prema njegovom mišljenju;
i kod poslovođe ide uvek on kad treba da nas neko zastupa.
Koliko znam, pohađa trgovačku školu. Sa svojim razumnim,
mada uneko- liko predugačkim licem, plavom, talasastom
kosom i isprano plavim očima malo ukočena pogleda pod- seća
na staru sliku po muzejima gde stoje u društvu s natpisima kao
što su ”Infant s hrtom” i tome slič- nim. Stigao je i Mošković,
omalen dečak s mnogo ne- pravilnijim, moglo bi se reći ružnim
licem, zajahanim preko širokog zatupastog nosa još i onakvim
debe- lim, uveličavajućim naočarima kakve nosi moja baka
- i tako dalje, svi ostali. I oni zastupahu manje-više isto mišljenje
koje sam i ja otprilike bio usvojio, da je slučaj sve u svemu malo
neobičan, ali da je po svoj prilici reč o grešci ili nečem sličnom.
”Roza”, pod- staknut od nekolicine dečaka, već se i raspitao kod
policajca da li ćemo imati neprilike ako zakasnimo na posao i
kad nas zapravo misli pustiti tamo gde smo očekivani. Policajca
pitanje uošte nije razljutilo, ali je odgovorio da to ne zavisi od
njega, od njegove odluke. Kako se ispostavilo, ni on stvarno nije
znao mnogo više od nas: pominjao je neko "daljnje nare- đenje”
koje će stići umesto pređašnjeg, i koje zasad i on i mi moramo
čekati - to je bilo u glavnim crtama njegovo objašnjenje. Sve to,
iako ne sasvim jasno, ipak je u suštini zvučilo - smatrahu dečaci -
prihvat- ljivo. Uostalom, mi smo, sve u svemu, policajca mo- rali
da slušamo. A ovo smo nalazili tim lakšim što posedujući naše
propusnice i pečate vojnoindustrij- skih vlasti nismo nalazili
nikakvog razloga da policaj- ca, samo po sebi se razume,
uzimamo suviše ozbilj- no. On je pak video - tako reče - da ima
posla s "pametnim momcima”, na čiju "disciplinovanost”, do-
dao je, on se nada, može i dalje računati; imao sam utisak da smo
mu simpatični. I on je izgledao simpa- tično: dosta nizak, ni star
ni mlad, s čistim, svetlim očima i licem suncem opaljenim. Na
osnovu nekih njegovih izraza došao sam do zaključka da je pore-
klom sa sela.
Bilo je sedam sati: to je čas kad slagalište nafte počinje posao.
Autobusi više nisu donosili nove de- čake pa je policajac upitao
da li među nama iko fali. ”Roza” nas je sve prebrojao, pa mu je
javio da smo svi na broju. Onda je policajac rekao kako možda
ne- će valjati da čekamo tu, kraj druma. Izgledaše zabri- nut i
nekako sam imao osećanje da je i on isto ona- ko nepripremljen
za nas kao što smo mi za njega. Glasno je postavio pitanje: - A šta
ću sad s vama? - ali tu mu mi naravno više nismo mogli biti od
pomo- ći. Okružismo ga potpuno neusiljeno, smejuckajući se, baš
kao na nekom izletu učitelja, a on stajaše u sredini naše grupe
zamišljena lica, jednako čupkajući bradu. Najzad predloži:
hajd’mo u Carinarnicu.

Otpratismo ga do jedne oguljene, usamljene pri- zemne

zgrade, tu odmah pored druma: bila je to ”Ca- rinarnica” - kako
oglašavaše jedan izbledeo natpis na njoj. Policajac je izvadio
svežanj ključeva, pa je među mnogim zveckavim ključevima
odabrao onaj koji je uiazio u bravu. Unutra nađosmo prijatno
hladnjika- vu, veliku, mada pomalo pustu prostoriju koju je od
sveg nameštaja ispunjavalo nekoliko daščanih klupa i dugačak,
klimav sto. Policajac je otvorio još jedna vrata, koja su vodila u
mnogo manju prostoriju nalik na neku kancelariju. Kako videh
kroz pukotinu na vratima, tamo se nalažahu tepih, pisaći sto, a
na ovom telefon. Čuo sam i kako policjac telefonira, kratko, ali
mu reči nisam mogao razumeti. Ipak, ve- rujem da je pokušao da
ubrza naređenje, jer kad iza- đe (brižljivo zaključavši za sobom
vrata) reče: - Ni- šta. Šta možemo, valja čekati. - Ohrabri nas da
se smestimo udobnije. Upitao je znamo li neku društve- nu igru.
Jedan od nas, mislim ”Galanterista”, predlo- žio je ”vruće
rukavice”. Policajcu se ovo nije mnogo svidelo, reče da je
očekivao više od ”ovako pametne dece”. Jedno vreme se šalio s
nama, pri čemu sam imao osećanje da na svaki način nastoji da
nas neka- ko zabavi, valjda s ciljem da se ne prihvatimo nekog
oblika nedisciplinovanosti, koju je spominjao još na drumu, ali
nije pokazivao mnogo vičnosti u toj ulozi. Uskoro nas je i ostavio
same, pošto je prethodno po- menuo da mora za svojim poslom.
Kad je izašao, ču- smo kako zaključava naša vrata.

O potonjim zbivanjima ne bih mogao da izve- stim ovako

podrobno. Izgledalo je da moramo dugo čekati na naredbu. Ali
mi, s naše strane, nismo sma- trali stvar nimalo hitnom. Najzad,
nismo traćili svoje vreme. U jednom smo se slagali: prijatnije je
ovde u hladovini nego znojiti se na poslu. Na naftnom sla-
galištu nema mnogo hlada. Zato je ”Roza” isposlovao kod
predradnika da nam dozvoli da skinemo košulje. Istina, to se
nije baš slagalo sa slovom zakona, jer se na ovaj način nije na
nama videla žuta zvezda, ali je predradnik ipak pristao, iz
čovečnosti, samo je Mo- škovićeva papirnata beličasta koža od
toga pretrpela štetu, jer su mu za tili čas leđa postala crvena kao
krv, pa su se dečaci mnogo smejali dugačkim krpa- ma kože što
ih je docnije s njih ljuštio.

Dobro smo se, znači, smestili, na klupama ili tek onako na

golom podu carinarnice; ali kako smo pro- veli vreme, to bih već
teško umeo reći. U svakom slučaju, padale se mnoge pošalice i
pojavile su se ci- garete a docnije i paketi s jelom. Setismo se i
pred- radnika: spomenusmo kako se sigurno jutros začudio što
nismo stigli na posao. Stvoriše se i ekseri za pot- kovice za igru
”bika”. Njoj sam se naučio tek ovde s dečacima: čovek baci uvis
jedan ekser, a dobitnik je onaj koji ih zgrabi najviše ispred sebe
za vreme dok onaj jedan opet ne uhvati. ”Ljubimac", sa dugim
prsti- ma svoje uske ruke, svaki put je pobeđivao. ”Roza” nas je i
jednoj pesmi naučio, koju otpevasmo više puta. Njena
zanimljivost u tome je što može da se prevede čak na tri jezika,
premda istim rečima: ako na njih nalepimo nastavak - es, zvuče
nemački, ako
- io, onda italijanski, ako - taki, onda japanski. Na- ravno, sve
su ovo bedastoće, ali mene su zabavile.

Bacio sam se na razgledanje odraslih. I njih je policajac

pokupio iz autobusa baš kao i nas. Po tom sam i shvatio da kada
nije sa nama, provodi vreme na drumu, i to u istom poslu kakav
je obavljao jutros. Tako ih se polako skupilo sedmorica-
osmorica, sami muškarci. Ali sam zapažao da ovi zadaju
policajcu više truda: čudili su se, klatili glavama, objašnjavali se,
pokazivali dokumenta, zbunjivali ga pitanjima. I nas su ispitali.
Ko smo, šta smo? Potom su se držali više zajedno; mi im
prepustismo nekoliko klupa pa su se grčili na njima ili stajali s
noge na nogu oko njih. Govorili su mnogo toga, ali ja ih nisam
baš pažljivo slušao. Naročito su pokušavali da rasvetie koji je
razlog policajčevog postupanja i kakve posie- dice ono može da
ima po njih. Međutim, kako mi do- spe do uha, o tome je bilo
isto toliko različitih mišlje- nja koliko i onih koji ih izricahu.
Uglavnom je, činilo mi se, različitost zavisila od toga ko je
kakvim doku- mentima raspolagao, jer, kako ispadaše, i oni su
svi naravno imali neke papire koji su ih ovlašćivali da putuju na
Čepel, neko svojim, neko pak državnim poslom, kao mi.

Primetio sam među njima i neka zanimljivija lica. Tako

opazih, na primer, da jedan od njih ne učestvu- je u razgovoru,
umesto toga stalno je čitao knjigu, koju je izgleda poneo sobom.
Bio je to vrlo visok, mršav čovek u vetrovki žute boje, s oštrim
usnama između dveju dubokih bora koje im davahu mrzovo-
ljan izraz. Zauzeo je bio mesto na samom kraju klu- pe, kraj
prozora, preksrstivši noge i okrenuvši napo- la leđa ostalima.
Možda me je zbog toga, u stvari, podsetio na nekog preiskusnog
putnika železničkih kupea, kome izgleda suvišna svaka reč,
pitanje ili prigodno upoznavanje sa saputnicima, pa s dosadom i
ravnodušnošću podnosi čekanje dok ne stigne do cilja - u meni je
bar stvorio takvu misao.

Zapazio sam bio, čim je stigao negde u debelo prepodne, i

jednog dobro obučenog, pomalo već vremešnog čoveka
srebrnastih slepoočnica i ćelavog temena, i to zato što je oštro
negodovao kada ga je policajac uveo. Upitao je ima li tu telefon i
”može li se njime poslužiti”? Policajac ga je obavestio da mu je
žao, ali aparat je "postavljen isključivo u službene svrhe”. Tada je
umuknuo, uz oštar trzaj lica. Docnije sam iz njegovih dosta
škrtih odgovora datih na pita- nja ostalih saznao o njemu da,
slično nama, pripada jednom od čepelskih postrojenja, reče za
sebe da je ”stručnjak”, ali u pojedinosti o tome nije zalazio. Ina-
če se ponašao prilično samouvereno, i kako mi se či- nilo,
uglavnom je delio naša uverenja, s tom razlikom što je njega
zadržavanje, kome smo bili izloženi, više vređalo. Zapazio sam
da je o policajcu sve vreme go- vorio s omalovažavanjem i da se
o njemu izražavao kao da ga ne uzima sasvim ozbiljno. Reče da
po nje- govom mišljenju "policajac ima neko opšte uputstvo,
kako bar izgleda”, kojeg se po svoj prilici "pridržava revnosije
nego što bi morao”. Verovaše, međutim, da će o stvari na kraju
odlučiti "merodavni faktori’”, a to će se - dodao je - on se nada,
desiti što skorije. Doc- nije ga nisam mnogo slušao pa sam ga i
zaboravio. Tek mi je popodne ponovo bio privukao pažnju, ali
tada bejah i sam već umoran i samo što zapazih koli- ko mora da
je nestrpljiv: čas bi seo, čas ustao, čas je ruke prekrstio na prsima
čas na leđima, a čas je po- gledao na sat.

Bio je s nama i jedan neobičan čovečuljak s

karakterističnim nosem, s velikim rancem, u odelu s
pumpericama i bakandžama ogromnih razmera, a nekako je i
žuta zvezda na njemu izgledala veća od uobičajene. Taj se još
ozbiljnije brinuo. Svima se žalio na svoju ”zlu sreću”. Bejah
unekoliko zapamtio nje- gov slučaj, jer je bio jednostavan, a on
ga je više puta ponovio. P^šao je bio da u opštini Čepel - tako
reče
- poseti svoju ”teško bolesnu” mamu. Pribavio je bio posebnu
pismenu dozvolu od vlasti, imao je uza se, pokazao nam je.
Dozvola je važila za današnji dan, do dva časa popodne. Ali se
nešto bilo isprečilo, ne- ke "neodložne stvari”, kako reče, dodavši
da se radi-
lo o "poslovnoj obavezi”. Pozvanih je, međutim, bilo i drugih
stranaka pa je tako dockan dospeo na red. Već mu se bilo učinilo
- reče - da je celo putovanje
pod znakom pitanja. Ipak se još žurno ukrcao u tramvaj da po
prvobitnom planu stigne do polazne stanice autobusa. Ali je
putujući sabrao mogućno tra- janje puta tamo i nazad i uporedio
ga sa odobrenim rokom, pa je izračunao: poći bi zaista bilo
rizično. Međutim, na polaznoj stanici je ustanovio da je pod-
nevni autobus baš pred polaskom. Onda je - sazna- dosmo -
pomislio: - Koliko me je muka stajalo ovo parče papira!... I onda
dodao: - A moja sirota mama me čeka. - Pomenuo je kako i
njemu i ženi starica pričinjava ne malu brigu. Već je dugo
moljahu: neka se preseli k njima, u grad. Ali mama je stalno
odbija- la, sve dok nije već bilo kasno. Odmahivao je glavom
levo i desno, izražavajući mišljenje da se starica po njegovom
sudu samo od svoje kuće nije "nipošto” želela rastati. - premda
čak nije ni komforna - prime- tio je. Ali - produži on - treba da je
razume, ta mati mu je. A bolešljiva je - dodade - i bogme stara,
siroti- ca. I reče kako ”oseća da nikad sebi ne bi oprostio” da je
propustio ovu jedinu prilku. Pa se zato ipak ugurao u autobus.
Tu beše za trenutak zaćutao. Po- digao je, pa polako ponovo
spustio šaku, s oklevaju- ćim pokretom dok mu se po čelu u
istom času skupi-
lo na hiljade sitnih, upitnih bora: postao je pomalo sličan
glodaru palom u klopku, tugom ophrvanom. Šta misle - postavio
je ostalima pitanje - može li ga snaći u toj stvari neka
neugodnost? Ili će se uzeti u obzir da je do prekoračenja
odobrenog roka putova- nja došlo bez njegove krivice? Šta li sad
misli njego- va mama, koju je bio obavestio da će doći, a kpd
kuće opet žena i dvoje dečice, ako ne stigne do dva sata kući?
Cinilo mi se po pravcu njegovog pogleda

|>(јл 49
da očekuje prvenstveno od pomenutog dobro obu- čenog
čoveka, "stručnjaka”, mišljenje ili izjavu o ovim pitanjima. Ovaj
ga, medutim, videh, i ne slušaše oso- bito pažljivo: baš je imao u
ruci cigaretu, koju je ma- lopre izvadio, pa je sada njen kraj
okomito udarao o poklopac tabakere koji se srebrnasto blistao,
izgravi- ran ispupčenim slovima i linijama. Na licu mu nazreh
zamišljen i u neku udaljenu misao utopljen izraz, pa mi se činilo
da od ceie priče nije čuo ništa. Onaj koji ju je izložio vratio se
pravo na svoju zlu sreću: da je do krajnje stanice stigao samo pet
minuta docnije, ne bi onde više zatekao podnevni autobus, a da
njega nije sustigao, na sledeći više ne bi bio čekao, i tako
— pod pretpostavkom da se sve to desilo ”s razlikom od pet
minuta” - sad ”ne bi sedeo ovde, nego kod kuće” - objašnjavao je
opet i ponovo.

A sećam se i čoveka s glavom foke: punačak je bio, nabijen,

imao je crne brkove i naočare sa zlat- nim okvirom, i stalno je
nastojao da "razgovara” s po- licajcem. Nije mi izmaklo pažnji ni
to da je te poku- šaje izvodio uvek zasebno, malo podalje od
ostalih, po mogućstvu u nekom ćošku ili za vratima. - Go-
spodine vodniče - začuo bih ponekad njegov prigu- šeni, malo
hrapavi glas - , mogu li s vama da poraz- govaram? - Ili: -
Gospodine vodniče, moliću... Samo dve reči ako je dozvoljeno... -
Najzad ga je policajac pozvao da saopšti šta želi. Tad, kao da je
zaoklevao. Najpre je nepoverljivo bljesnuo svud unaokolo nao-
čarima. I, mada su se nalazili u uglu dvorane koji mi je ovaj put
bio dosta blizu, ni iz njegovog tupog mr- mljanja riisam uspeo
ništa da razaznam: nešto kao da је dokazivao. Ра mu se na licu
pojavio i neki pover- ljiviji, čak sladunjav osmeh, u isti mah se
poče pri- micati policajcu najpre samo malo bliže, a onda mic po
mic sasvim se nadnoseći nad njega. Pri tom sam, baš dok se ovo
dešavalo, primetio i jedan čudan po- kret. Stvar mi nije bila
sasvim jasna: najpre sam mi- slio da želi da se maši u svoj
unutrašnji džep po ne- što. Čak bejah pomislio na osnovu
izvesnog jasnog značenja njegovog pokreta, da mu je želja da
policaj- cu pokaže neki posebni i naročiti dokument. Ali sam
uzaludno čekao: šta li će se pojavit, jer taj pokret ipak nije
dovršio. Ali ga zato nije sasvim ni prekinuo; samo kao da je
zapeo u njemu, zaboravio na njega, najednom, mogao bih reći
skoro kad je dospeo na vrhunac, nekako kao da je prestao da se
njime bavi. Tako je najzad njegova ruka petljala, trčkarala i gre-
buckala samo spolja još neko vreme po predelu gru- di, poput
kakvog velikog retkodlakog pauka ili još pre nekog manjeg
morskog čudovišta, koje kao da je tražilo pukotinu kroz koju će
se stuštiti pod kaput. On sam je za to vreme još uvek govorio, a i
onaj nekakav osmeh još uvek mu je stajao na licu. Sve je to
potrajalo nekoliko trenutaka, otprilike. Onda vi- deh kako
policajac s velikom brzinom i nekom oči- glednom odlučnošću
odmah prekida taj razgovor, štaviše, činilo mi se nekako kao da
mu ga uzima za zlo, i zbilja, mada od cele stvari nisam mnogo
shva- tao, ali je i meni na neki teško odredljiv način nje- govo
ponašanje izgledalo sumnjivo.

Ostalih lica, zbivanja, slabo se sećam. I inače, što je vreme dalje

odmicalo, moja slična zapažanja posta- jahu sve man)e * manje
izoštrena. Mogu još reći toliko ^ je policajčevo ponašanje prema
nama, mladima, i dalje ostaia'° VI'1° pažljivo. Dok sa odraslima,
kako zapaz^h, ^ao da je bilo za nijansu manje srdačno. Ali je do
popodneva i on počeo da deluje umorno. Tad se već ^esto i
odmarao zajedno s nama, ili u svojoj so- bi ne i^aree* v*se 2a

autobuse koji su prolazili. Čuh i kako pć?kušava da nešto rekne

koristeći se telefonom, a ponekac*nam ie ' saopštavao rezultat: - Još
uvek ni- šta - i to vee sa s^oro otvorenim nezadovoljstvom na licu.
Čečam se 1 dru8°8 iedn°8 njegovog postup- ka Do nje8a )е d°šl° još
ranije, tamo negde iza pod- neva- po^e^° 8a ie neki drugar, takode
policajac, na biciklu kaf ie naiPre pnslonio napolju na zid. Zatim
su se brižlli‘vo zaključali u sobi našeg policajca. Izašli su tek posl^
du8°8 vremena. Opraštajući se još su do- datno probDrav*h u vratima-

Nisu govorili, ali su kli- muckali glavama ’ zgledali se na način

kako sam to viđao nekać^ davno ios u kancelariji mog oca, gleda-
jući trgovce Kada su se vee bili ispričali o teškim vre- menima i o
slab°m poslovnom prometu. Naravno, bio sam nači?to da ovo ^od
Р°1'саЈаса ne može biti mnogo verov^tno: Pa 'Ра^ u men' su njihova
lica iza- zivala upravo ona Prisecanja, istu onu poznatu, une- koliko
zabrinu{U bezvoljnost pa i isto ono neizbežno mirenje kao kad su
stvar* neizmenjive u svom hodu. Počeh da se z3maram *z preostalog
vremena se se- ćam još samo m' ie bilo toplo, da sam se dosađi-
vao i da me je pomal° hvatala pospanost.

Sve u svemt1’ mo8u reci, dan je prošao. Najzad stiže i naređenje. tacno
onako kako je policajac bio
obećao. Glasilo je da treba da izađemo pred ”višu in- stancu”
gde ćemo pokazati dokumenta - tako nas je obavestio policajac.
Njemu su ovo verovatno nago- vestili preko telefona, jer pre
toga čusmo iz njegove sobe nekakve užurbane glasove koji
ukazivahu na to da će se nešto promeniti: višestruku užurbanu
zvo- njavu aparata, zatim njegove pozivne povike i kratka
poslovna sporazumevanja koja je postizao preko te- lefona.
Ispričao je policajac još i to da, premda ni nje- mu ništa precizno
nisu rekli, ima utisak da može biti govora samo o nekoj kratkoj
formalnosti, pogotovo u slučajevima koji su sa stanovišta zakona
tako jasni i nedvosmisleni kakav je, na primer, i naš.

Kolona je krenula, po trojica u redu, nazad, u pravcu grada,

sa svih graničnih tačaka u okolini naje- danput - kako sam se
usput mogao uveriti. Pošto smo naime prešli most, susretali smo
na ponekom skretanju ili ukrštanju i druge grupe koje su se
sasto- jale od većeg ili manjeg broja ljudi sa žutim zve- zdama, i
od jednog ili dvojice, a u jednoj prilici čak trojice policajaca. U
pratnji jedne od ovih grupa pre- poznadoh i policajca s biciklom.
Primetih i to da se policajci pri ovim susretima između sebe
pozdravlja- ju uvek s onom, kao nekakvom poslovnom kratko-
ćom, kao da su već unapred računali da će se sresti, pa sad
razumedoh tačnije i ranije akcije mojeg redara preduzete preko
telefona: mora dakle biti da su na taj način ujednačavali vreme
kada koju meru treba pre- duzeti, po svoj prilici. Najzad se
nađoh u sredini jed- nog dosta mnogoljudnog reda koji su sa
dveju strana, u retkim razmacima, držali među sobom redari.
Тако smo se kretali, uvek po kolovozu, prilično dugo. Beše
lepo, čisto letnje popodne, ulica punih šarenog mnoštva ljudi
kao uvek u to doba dana; ali ja sam sve to video malo maglovito.
Brzo sam izgu- bio i nit snalaženja u prostoru, jer smo većinom
pro- lazili ulicama i putevima koji mi nisu bili posebno poznati.
A sem toga, sve veće i veće mnoštvo sveta na ulicama, saobraćaj
u njima a pogotovo ona vrsta tromosti koju u ovakvim prilikama
izaziva napredo- vanje zbijenih kolona, u priličnoj meri je
zaokupilo a uskoro i zamorilo moju pažnju. Jedino čega se
sećam s dugog puta to je jedna zbrzana, neodlučna, skoro
prikrivena radoznalost među prolaznicima po trotoa- rima
(najpre me je njihovo ponašanje prema nama zabavljalo, ali,
vremenom še više i nisam na njih mnogo osvrtao), a sećam se i
jednog unekoliko za- brinjavajućeg trenutka. Upravo smo išli
jednim širo- kim, prolaznicima prezakrčenim putem, okruženi
sa svih strana gurnjavom i nepodnošljivo bučnom pli- mom
saobraćaja; ne znam na koji se način u jednom momentu u našu
kolonu sjurio tramvaj, baš skoro ne- posredno ispred mene.
Besmo prisiljeni da uzmakne- mo za taj jedan tren dok je minuo -
i tad mi pažnju privuče nagli blesak jednog žutog komada
odeće, negde napred, u oblacima prašine, buke i isparenja iz
vozila: beše to Tutnik”. Jedan jedini skok i već je iščezao negde
sa strane u vrtlogu mašina i ljudi. Za- prepastih se načisto: sve to
nekako se uopšte nije sla- galo s njegovim ponašanjem u
carinarnici, tako mi se učinilo. Ali sam ujedno osetio i nešto
drugo, neku veselu iznenađenost zbog, rekao bih, jednostavnosti
jednog čina: stvarno videh kako se nekoliko predu- zimljivih
smesta bacaju isto onamo kud i on, negde tamo napred. I sam se
osvrnuh, ali više, rekao bih, za volju igre, - jer drugog razloga za
bežanje nisam video: ali onda se osećanje časti u meni pokazalo
ipak jačim. Policajci su odmah intervenisali i red se iza mene
smesta ponovo zatvorio.

Hodali smo još neko vreme, a onda se sve desilo veoma

brzo, neočekivano i na malo zaprepašćujući način. Negde smo
skrenuli i, kako izgledaše, stigli, jer je naš put nestajao među
krilima jedne široko rastvo- rene kapije. Tek tada primetih da su
umesto policaja- ca naše bokove zauzeli neki drugi u odeći
kakvu nose vojnici ali sa šarenim perjem za kapama sa
šildovima: bili su to žandarmi. Povedoše nas dalje u lavirint
sivih zgrada, sve dalje i dublje, na jedan ogroman prostor posut
belim šljunkom - neku vrstu kasamskog dvo- rišta, kako sam
procenio. U istom trenutku uporedo, zapazih visoku
zapovedničku priliku koja se iz prav- ca zgrade prekoputa bila
uputila ravno k nama. Nosila je visoke čizme i uz telo skrojenu
uniformu sa zlatnim zvezdicama, s kožnim kajišem prebačenim
ukoso pre- ko grudi. U jednoj njegovoj ruci ugledah tanak štapić
kakav se koristi prilikom jahanja, kojim je on jednako lupkao po
sarama čizama koje su se svetlele kao la- kovane. Minut kasnije,
dok smo mi već iščekivali u nepomičnim redovima, razaznah i
to da je na svoj na- čin lep čovek, s muževnim crtama oštrim od
vežbanja i discipline, nalik pomalo na privlačne junake filmo-
va, s tankim smeđim brčićima kakvi su baš bili u modi i koji su
vrlo dobro pristajali njegovom licu tamnom od sunčanja. Kada
nam stiže bliže, žandarmi koman- dovaše naređenje, koje nas
prisili da se ukrutimo. O svemu mi ostadoše samo dva utiska
koja su nablizu pratila jedan drugog: oficirov hrapavi glas što je
po- malo podsećao na izvikače po vašarima, bio me je to- liko
iznenadio nakon njegove inače negovane spolja- šnosti da,
možda baš zbog toga, od reči nisam mnogo upamtio. Toliko sam
ipak razumeo da "istaragu o na- ma” - upotrebio je taj izraz -
misli da obavi tek sutra, pa se onda smesta obratio pravo
žandarmima i nare- dio im, glasom koji je ispunio ceo prostor,
da dotle ”celu ovu čivutsku bandu” odvedu tamo gde joj je,
prema njegovom mišijenju, i mesto, - u štale, i da je onde
zaključaju dok traje noć. Drugi moj utisak beše pak ona
neprozirna, od raznih naređenja bučna zbrka koja je odmah
zatim nastala, dernjava koju su naglo razbuđeni žandarmi sručili
na nas terajući nas kud je bilo rečeno. Nisam znao kud bih se pre
okrenuo, i jedino čega se sećam jeste to da sam pri svem tom
imao i neku vrstu potrebe da se zasmejem od čuđenja i
zbunjenosti, od osećaja kao da sam neočekivano pao u središte
neke bezumne pozorišne predstave u kojoj ne poznajem sasvim
svoju ulogu, a i usled jedne ovlašne misli koja mi je samo
 prominula maštom: be- še to lice moje maćehe u momentu kada
postaje sve- sna da te večeri bogme više ne može da računa na
mene za stolom u vreme večere.
U vozu nam je najviše nedostajalo vode. Namir- nica je, ako se
sve uzme u obzir, izgledalo da ima dovoljno za poduže vreme; ali da
posle jela nešto i popijemo, toga nije bilo, što je baš smetalo. Ljudi u
vozu odmah rekoše: prva žeđ brzo prođe, na kraju je čovek skoro i
zaboravi; ali tad se ona javlja iznova
- samo sad bez ikakve mogućnosti da bude zabo- ravljena,
objasniše. Šest do sedam dana predstavljaju ono vreme - tvrđahu
stručnjaci - u kome čovek po- red svega može u slučaju nužde, pa
čak i ako se uzme u obzir toplo vreme, da bude bez vode, pod
uslovom da je zdrav, da na gubi previše znoja i da po mogućnosti ne
jede meso i začine. Za sada - tešili su nas - još ima vremena; sve
zavisi koliko će trajati put, dodavali su.
Ovo je i mene stvarno zanimalo: u ciglani nam ni- su ništa
saopštili. Objavili su tek toliko da ko god že-
li - može da se javi na rad, i to u Nemačku. Zamisao mi se, kao i
ostalim dečacima i mnogima dmgima u ciglani, odmah bila dopala.
Uostalom - govorahu čla- novi nekakvog "Jevrejskog saveta”,
prepoznatljivi i po trakama koje su nosili oko mke - ovako ili onako,
le-
pim ili silom, svi koji su u ciglani biće ionako preba- čeni u
Nemačku, s tim što oni koji se prijave dobro- voljno smeju
računati na bolji raspored a zatim i na privlegiju da mogu
putovati po svega šezdeset u va- gonu, dok će docnije morati da
se zguraju bar po osamdesetoro, zbog nedovoljnog broja
kompozicija - kako su to svima objašnjavali: mnogo prostora za
raz- mišljanje nije, dakle, bilo ostalo, mišljah i sam.

Ali nisam mogao osporiti verodostojnost ni osta- lih

argumenata koji govorahu o teskobi u ciglani, o njenim
posledicama po zdravlje koje bi se mogle još pojaviti, i o sve
većim brigama oko snabdevanja na- mirnicama: sve to beše
tačno, sam sam bio svedok. Već kad smo stigli iz žandarmerije
(mnogi među od- raslima evidentirali su da se kasarna zove
"Andrašije- va”) mi smo ciglanu zatekli ispunjenu ljudima do
po- slednjeg kutka. Video sam među njima podjednako
muškaraca i žena, dece svake dobi i nebrojeno stara- ca i starica.
Kud god da sam koraknuo, zapeo bih o ćebad, rance, svakojake
kofere, zavežljaje, denjke. Sve ovo, a i mnoštvo sitnih teškoća,
sekiracije i nepri- jatnosti koji idu zajedno s takvim životom u
zajednici, izgleda da su, neizbežno, i mene ubrzo zamorili,
sasvim prirodno. Ovom se nadovezivao nerad, glupo osećanje
gubljenja vremena, a onda i dosada; baš za- to se od pet dana
koje sam tu proveo ne sećam ni jednog posebno, ali i u njihovoj
ukupnosti samo po- nekog detalja. Pre svega olakšanja da su i
dečaci bi-
li oko mene: ”Roza” i ”Ljubimac”, "Galanterista”, ”Pu- šač”,
Mošković i svi ostali. Nije nedostajao, valjda, ni jedan: i oni su
svi bili pošteni. Ni sa žandarmima ni-

58

■■■■■
sam više imao ličnog posla dok sam boravio u cigla- ni: najviše sam
ih vidao s druge strane ograde gde su stražarili, ponegde i izmešani
s policajcima. O ovima se u ciglani govorilo da su uviđavniji od
žandarma, da se rado priklanjaju čovečnosti, i to na osnovu nekog
prethodnog sporazuma, bilo u novcu bilo ne- kom drugom vrednom
predmetu. Naročito su im mnogi - tako se govorkalo - pomogli da
pošalju pi- smo, poruku, i čak, kako neki tvrđahu, uz njihovu se
pomoć stvorila i poneka prilika za bekstvo - mada, dodavahu - retka
i opasna - nešto sasvim određeno
o ovom teško da sam mogao saznati. No ta stvar me je podsetila i
nekako mi bliže objasnila, čini mi se, to
o čemu je čovek s licem foke želeo onako živo da razgovara s
policajcem. Sledeći ovu misao saznao sam i to da je naš policajac bio
ipak pošten. Možda je to onda objašnjavalo okolnost što sam,
tumarajući po dvorištu ili čekajući pred zajedničkom kuhinjom na
svoj red, u zbrci stranih lica, jednom ili dvaput prepoznao u ciglani i
čoveka s licem foke.

Od ljudi koje sam znao još iz carinarnice video sam ponovo i

čoveka zle sreće: često bi posedeo me- đu nama ”omladinom” ”da se
malo razgali”, kako je rekao. Po svoj prilici je i on našao smeštaj u
našoj bli- zini, u jednoj od mnogih jednakih: šindrom pokrive- nih,
ali inače sa svih strana otvorenih, i kako čuh, za- pravo sušenju cigle
namenjenih građevina. Izgledao je malo satrven, imao po licu šarene
mrlje otoka i bu- botaka; pa smo od njega saznali da je sve ovo još
bio rezultat žandarmerijske istrage: jer su u njegovom rancu otkrili
lekove i namirnice. Uzalud je pokušao
da objasni da sve te stvari potiču iz ranijih zaliha i da ih je
isključivo namenio bolesnoj materi, oni ga optu- žiše, očito, da
je crnoberzijanac. Ništa mu nije vrede- la ni dozvola, a ništa
mu nije vredelo ni to da je on sam uvek poštovao zakon i nije
prekršio ni jedno je- dino njegovo slovo, kako reče. - Da li se
čuje nešto? Šta će biti sa nama? - imao je običaj da se raspita.
Opet je pomenuo svoju porodicu, pa i svoju zlu sre- ću. Koliko
je za dozvolom jurio i koliko joj se obra- dovao - sećaše se s
gorkim odmahivanjem glave po- što sve beše prošlo; bogme
nije verovao da će se stvar ”tako završiti”. Sve je bilo odlučeno
u onih pet minuta. Da nije bio zle sreće... Da je tada autobus...
- to behu misli koje mi je saopštio. Ali je telesnim
kažnjavanjem, kojem beše podvrgnut, izgledao mal’ te ne
zadovoljan. - Ostavili su me za kraj, i to je mo- žda bila sreća -
ispričao je - : tad su već žurili. - Sve u svemu, ”mogao je proći i
gore”, rezimirao je, do- davši kako je ”na žandarmeriji video i
gadnijih stva- ri”, a to beše i istina, sećah se i ja sam. Neka niko
ne pomišlja - opominjahu nas žandarmi pri pretresu jed- nog
da se izgubim a u protivnom mi obećavao bez ikakve sumnje
nešto vrlo neugod- no - smatrao sam za pametnije da ne
prigovorim ni rečju, samo se po sebi razume.
Žandarmi su sve nas izveli iz kasarne i tu nas najpre
nabili u posebne kompozicije tramvaja, a onda nas na jednoj
tački dunavske obale pretovarili u brod, a kad je ovaj stigao na
cilj, peške nas poveli dalje, te smo tako dospeli u ciglanu,
tačnije, kako se obavestih na licu mesta, u "Ciglanu
Budakalasi”.
Čuh tog dana, kada se prijavljivasmo, mnogo dru- gih
stvari o putovanju. I ljudi sa trakom behu svuda prisutni i
odgovarahu rado na bilo koje pitanje. - Naj- radije su se
zadržavali s mladima, s preduzimljivima, s usamljenima. Ali
su, kako čuh, sve one koji su posta- vili pitanje ubeđivali da će
mesta biti i za žene, za ne- jač, za stare, i da će sve što imaju
moći poneti sa so- bom. Po njihovom mišljenju glavno pitanje
je bilo: hoćemo li stvar izvesti mi među sobom i to po mo-

prepodneva - da bi mogao sakriti od njih svoje sagrešenje, ili gućnosti na ljudski način, ili ćemo radije sačekati da odluku

novac ili zlato i druge vrednosti. I ja sam - došavši na red - sprovedu nad nama žandarmi? Kao što naime objasniše:

morao da izređam pred njih na sto novac, sat, perorez, sve što transport mora na svaki način da se zaokru- ži, ako pak

sam posedovao. Jedan grmalj od žandarma čak me je sveg njihove liste ne budu dovoljne, onda će žandarmi da nas
poispipao od pazuha pa do krajeva kratkih pantalona, pokreti- podvrgnu regrutaciji: većina nas, za-
ma koji kao da su odavali stručno iskustvo. Iza stola sam
ugledao i poručnika - za koga se tada već znalo iz reči koje su
žandarmi jedni drugima upućivali da nosi prezime - Sakal.
Kraj njegovog levog rukava pri- metio sam opet kako se
uzdiže jedan žandarm u ko- šulji, s opuštenim brkovima,
mesarskih mišića, držeći u ruci neki malo smešan alat sličan
oklagiji kuvarica. Poručnik je bio skoro ljubazan. Upitao je
imam li dokumenata, mada posle nisam otkrio na njemu ni-
kakvog traga, nikakvog trzaja barem pod dejstvom moje
propusnice. To me iznenadi, ali, uzevši u obzir naročito jedan
pokret žandarma s opuštenim brkovi- ma koji me je podsticao
ista, a i ja među njima, smatrasmo da ćemo u prvom slučaju,
prirodno, proći bolje.

Mnogo različitih stvari čuo sam i o Nemcima. Mnogi su

tvrdili, i to najčešće oni stariji i s dugim is- kustvom, da su
Nemci, bez obzira na to šta misle o Jevrejima, u svojoj osnovu,
kao što to uglavnom svi znaju, čist, pošten, radan svet koji voli
tačnost i red, a uvažavaju ako i kod drugih naiđu na slične
karak- terne osobine; ja sam sve u svemu imao o njima sli- čna
saznanja, a verovao sam da bih kod njih mogao imati koristi i
od znanja nemačkog jezika koje sam stekao u gimnaziji. A
naročito bih među njima mo- gao da računam u poslu koji bih
obavljao najzad sa nešto urednosti, zauzetosti, novih utisaka,
na poneku šalu: na način života razumniji i meni bliskiji nego
što je ovdašnji, onako kako nam je to bilo obećavano i kako
smo mi dečaci to zamislili u našim razgovorima, razume se,
čak sam zamislio i to da bih ovim putem mogao videti i nešto
sveta. A da priznam pošteno, ako bih pomislio na neka
zbivanja poslednjih dana, tako na žandarme, a pogotovo na
moju propusnicu, i uopšte na pravdu, onda me ni ljubav
prema otadž- bini nije mnogo zadržavala, ukoliko bih se još
osvr- nuo i na ovo osećanje.

Bilo je doduše sumnjičavih, koji behu obavešteni drukčije

i znađahu o drugim osobinama Nemaca; opet drugih koji su na
to zahtevali od sumnjičavih neki bolji savet; pa i onih koji su
zagovarali umesto sličnih svađa, reč razuma, snagu primera,
dostojan- stvenog istupanja pred vlastima - pa su svi ti argu-
menti i protivargumenti, ali i mnoštvo drugih vesti,
obaveštenja i saznanja, bili svud oko mene na dvori- štu
predmet neiscrpnih raspri, među manjim i većim grupama
koje su se povremeno raspadale pa onda opet zbijale u nove.
Čak sam čuo da se i o Bogu go- vori, o "Njegovoj nedokučivoj
volji” - kako je jedan formulisao. Kao nekada čika Lajoš, sada je
on govo- rio o sudbini, o jevrejskoj sudbini, i opet kao čika La-
još, smatrao je da smo "napustili Gospoda” pa to objašnjava
nedaće koje se na nas obrušavaju. Ipak je pobudio u meni neko
interesovanje, jer je bio čovek upadljivog ponašanja i iste takve
telesne građe, malo neobična lica, koje karakteriše tanak ali u
velikom lu- ku povijen nos, vrlo sjajne oči zamagljena pogleda,
lepi prosedi brkovi spojeni s kratko, okruglo ostriže- nom
bradom. Video sam da se mnogi zbijaju oko nje- ga i radoznalo
slušaju njegovu reč. Tek potom sam saznao da je duhovnik, jer
čuh kako ga oslovljavaju sa "gospodine rabine”. Zapamtio sam
i poneku nje- govu čudniju reč i izraz, tako na primer kad je
dopu- stio, ”pošto oko koje vidi i srce koje oseća prisiljavaju na
takvu popustljivost”, da mi ovde na zemlji možda možemo da
"osporimo meru presude” - pa je onda njegov inače jasni,
dalekočujni glas tu poklekao za tren; ne znam zašto sam imao
čudno osećanje kao da se u stvari spremao da rekne nešto
drugo, pa su ga ove reči unekoliko i samog iznenadile. Ali je
ipak na- stavio i ”nije hteo da sebe zavarava”, kako priznade.
Zna on dobro da je dovoljno osvrnuti se ”na ovom groznom
mestu i među ovim izmučenim licima” - ta- ko reče i mene čak
iznenadi svojom samilošću, jer i sam beše tu gde i svi mi - pa
shvatiti koliko mu je zadatak težak. Ali mu nije cilj, jer za tim
nema potre-
be, da "pridobija duše za Gospoda”, budući da duše svakog od
nas potiču od Njega, reče. Ipak nas je sve pozvao: - Nemojte se
sporiti sa Gospodom! - i to ne zbog greha u prvom redu, nego
zato što bi taj put vodio u poricanje uzvišenog smisla života, a
”sa ta- kvim poricanjem u srcu”, prema njegovom sudu, ne
možemo živeti. Možda je takvo srce lako, ali samo zato što je
prazno, kao pustoš pustinje, reče; s druge strane, nije lak ali je
jedini put ka utehi videti i u is- kušenjima beskrajnu mudrost
Gospoda, jer, kao što nastavi doslovno, ”doći će čas Njegove
pobede i oni koji behu zaboravili njegovu silu biće jedinstveni u
skrušenosti i kliknuće k Njemu iz prašine”. Pa tako, ako je već
sad rekao da treba da verujemo da će doći čas Njegove krajnje
milosti (”i ta naša vera neka nam bude oslonac i nepresušan
izvor u ovom času isku- šenja”), onda je ujedno označio i jedini
put na kome je uopšte mogućno živeti. A taj način nazivaše
”pori- canjem poricanja”, pošto smo bez nade svi mi ”izgu-
bljeni” - nadu pak možemo crpsti jedino iz vere i iz ovog
nesalomljivog pouzdanja da će se Gospod saža- liti na nas i da
ćemo postati vlasni njegove milosti. Njegova argumentacija,
priznadoh, izgledala je jasna, mada sam ipak primetio kako na
kraju krajeva nije rekao šta bismo tačnije mogli učiniti, a dobrim
save- tom nije bio u stanju da posluži ni onima koji su ga
požurivali da presudi: da li da se već sada jave za put iii da radije
ostanu? -1 čoveka zle sreće videh tu, i to više puta, čas se
pojavljivao kod jedne čas kod druge grupe. Ali sam ipak
primetio da neumorni pogled njegovih sitnih, još krvavim
podlivima naruženih oči- ju pri tom neprestano luta po drugim
grupama i lju- dima. A tu i tamo začuo bih mu i glas, kada bi
zaus- tavivši ponekog, s licem ispitivački uperenim i lome- ći
prste i stežući ih, tražio od njih da ga obaveste: ”iz- vinite, i vi
putujete?” pa onda ”zašto?” i "mislite li da će to biti bolje, ako je
slobodno da upitam?”

Baš tad je naišao da se javi - sećam se - jedan drugi poznanik

iz carinarnice, "Stručnjak”. Tokom da- na u ciglani i njega bih
povremeno ugledao. Premda mu je odelo bilo izgužvano, kravata
iščezla, a lice mu pokrivahu kratke sivkaste dlake, ipak su se sve
u sve- mu i sad na njemu očitovali nesumnjivi tragovi neka-
dašnje ugledne pojave. Njegov dolazak je odmah pao u oči, jer bi
ga okružio ceo obruč uzbuđenih ljudi pa je jedva stizao da
odgovori na pitanja kojima su ga za- sipali. Kao što sam i ja bio
uskoro obavešten, imao je prilike da razgovara ni manje ni više
nego s jednim nemačkim oficirom. Događaj se odigrao ispred
kance- larija komande žandarmerije i drugih istražnih organa,
gde sam i ja zbilja tih dana mogao da primetim, s vremena na
vreme, žurno iščeznuće ili pojavu poneke nemačke uniforme.
Prethodno je - tako sam saznao - pokušao i sa žandarmima.
Probao je - kako reče ”da stupi i u dodir sa svojim preduzećem”.
Ali se čulo da mu žandarmi to pravo "neprekidno uskraćuju”,
prem- da je reč o "ratnoj proizvodnji”, a vođenje fabrike je bez
njega nezamislivo, što su i vlasti priznavale, prem- da mu je
žandarmerija ”uzaptila” svaki dokument koji to potvrđuje, kao i
ostalo: sve sam to mogao da pra- tim tek napola, jer je govorio
iskidano i tek u odgo- voru na mnoga pitanja koja se oko njega
ukrštahu. Izgledao je krajnje nezadovoljan. Ali je napomenuo da
”ne želi da govori o toj stvari u pojedinostima”. Inače se
nemačkom oficiru obratio baš u cilju raščišćavanja. Ovaj je
upravo bio pri odlasku. Slučajno, saznadosmo od njega, i on se
baš nalazio u blizini. - Stadoh pred njega - rekao je. Slučaj je inače
imao i više svedoka i svi su potvrdili koliko se poneo hrabro. No
on je, sle- žući ramenima, rekao da bez rizika nema rezultata i da
je u stvari želeo svakako da porazgovara ”najzad s nekim
merodavnim”. - Ja sam inženjer - nastavio je. -1 perfektno
govorim nemački - dodade. Sve je to is- pričao i nemačkom
oficiru. Opisao mu je ”kako su ga ovde i moralno i stvamo
onemogućili u radu koji obavlja”, i to, po njegovim rečima ”bez
ikakvog razlo- ga i pravne osnove, čak i u okvim sada važećih
pro- pisa”. - Ali kome ovo koristi? - uputio je pitanje ne- mačkom
oficim. Rekao mu je, kako je sad i nama dao do znanja: - Ne
težim za izuzećem niti tražim za sebe poseban tretman. Ali jesam
neko i umem ponešto. Že- lim da radim prema kvalifikacijama
koje posedujem, to je sve čemu težim. - Oficir ga je posavetovao
da se upiše među prijavljene. Nije mu, reče, "ništa grandio- zno”
obećao, ali ga je uveravao da su u Nemačkoj pri njenim
sadašnjim naporima potrebni svi koji mogu da pomognu a
pogotovo koji imaju spremu kakva je nje- gova. Stoga oseća,
obavesti nas on, zbog ove ”obje- ktivnosti” oficirove, da je ono
što je govorio "korektno i realno”, - tim je rečima to
okarakterisao. A pomenuo je posebno i oficirove "manire”:
suprotne nezgrapno- stima žandarma; njega je opisao kao
trezvenog, ume- renog i u svakom pogledu bez greške.
Odgovarajući na jedno dmgo pitanje priznade i to da "naravno
ne raspolaže nikakvim garantijama sem utiska o oficiru”;
ali je rekao da se u ovom valja zadovoljiti sa toliko a da on ne
veruje da se prevario. - Ukoliko me ne vara moje poznavanje
ljudi - dodao je još, ali takvim to- nom da sam barem ja tu
mogućnost osećao prilično neplauzibilnom.

Kada se pak udaljio, najednom sam, hop! - ugle- dao čoveka

zle sreće, kako iskače iz grupe drugih, slično nekom lutanu na
opruzi, i poleće poprečnim pravcem k njemu, odnosno pred
njega. Još bejah po- mislio, zbog nekog vidljivog uzbuđenja i
odlučnosti na njegovom licu: e pa, ovog puta će ga osloviti, ne
kao u carinarnici. Ali se utom baš zabatrgao preko je- dnog
čoveka sa trakom, glomaznog i visokog kao balvan, koji je
upravo tad nastojao da prođe onuda s nekakvim listom i
olovkom. To ga je navelo da ustu- kne, zaneo se unazad,
osmotrio ga od glave do pete, nagnuo se napred, upitao ga nešto
- a zatim ne znam šta se desilo jer nam je ”Roza” baš doviknuo:
na na- ma je red.

Sećam se još samo toga da je, - kad smo momci i ja s njima

već bili krenuli u pozadinu, ka našem ko- načištu, - vladao
posebno tih, topao, nad bregovima već crveno zasvođen Ietnji
suton, tog poslednjeg da- na. Na suprotnoj strani, u pravcu reke,
upravo sam ugledao kako žurno promiču po voznom redu zeleni
krovovi čitavog niza vagona lokalne železnice iznad ivice ograde
od betona: umoran sam bio, a naravno, posle prijavljivanja,
sasvim prirodno, ponešto i rado- znao. I dečaci su sve u svemu
izgledali zadovoljni. I čovek zle sreće bio se nekako ugurao među
nas i re- kao je, na nekako svečan način, mada ujedno i s upitnim
licem, da je i sam već dospeo na listu. Reko- smo mu da je to
dobro i meni se učini da mu ovo go- di - ali ga više nisam mnogo
slušao. Ovde, u straž- njem delu ciglane vladala je neka utišanost.
Mada sam docnije i ovde video još poneku grupu kako se
savetuje, bilo je već i onih koji se spremahu za noć, ili da
večeraju, ili su čuvali svoj prtljag ili prosto se- deli onde, u večeri,
ćuteći. Baš besmo stigli do jed- nog bračnog para. Često sam ih
viđao i iz tih susre- ta već dobro poznavao. Mala žena finih crta i
lomna telesna sastava i mršav, onaočaren, mestimično be- zub,
stalno nečim užurban, na preduzimljiv korak spreman, po čelu
oznojen muž. I sad je bio veoma zauzet. Čučeći na zemlji i služeći
se usrdnom pomo- ću žene, žurno je skupljao i vezivao
kaiševima jedne uz druge pojedine komade njihove svojine i kao
da ga zanimaše samo taj rad, ništa drugo. Ali čovek zle sreće je
ustuknuo iza njega i činilo se da ga i on po- znaje, jer minut zatim
upita: Znači da su se i njih dvo- je odlučili za odlazak? I tad je
samo za tren pogledao na nj unazad i nagore iza naočara,
žmirnuvši, ozno- jen, s licem napregnuto skupljenim i zbog
večernjeg odsjaja, pa mu je odgovorio jednom jedinom, iznena-
đenom rečenicom: - Pa treba ići, zar ne?... I ja sam tu primedbu
osećao koliko jednostavnom toliko u krajnjoj liniji i istinitom.

Sutradan su nas već izjutra poslali na put. Voz je, po

blistavom letnjem vremenu pošao sa koloseka lokalne železnice -
nekakva teretna kompozicija od samih crvenih, pokrivenih i
zatvorenih vagona. U svakom od njih nas šezdesetoro, paketi,
zatim putne potrepštine ljudi s trakama; gomile hleba i velike
me- sne konzerve; retko vredna imovina s gledišta nas iz ciglane,
moradoh priznati. Ali ja sam već od juče mo- gao da iskusim s
kakvom su pažnjom, isticanjem, čak bih mogao reći s izvesnim
stepenom poštovanja okruživali nas koji smo se spremali na put,
pa je i to obilje moglo predstavljati u mom osećanju neku vr- stu
nagrade. I žandarmi behu prisutni, s puškama, smrknuti, do grla
zakopčani - kao da nadziru neka- kvu poželjnu imovinu, ali nisu
više vlasni da u nju dirnu, a ja mišljah: zbog jedne i od njih više
sile: Ne- maca. Navukoše vagonska vrata na točkovima, pa su
spolja nešto po njima još zakivali, zatim ovladaše si- gnali,
pištaljke, železničarske petljavine, zvuk točko- va preko tračnica,
i krenusmo. Mi dečaci dobro smo se bili smestili, tu u prednjoj
trećini vagona, koju smo već pri ukrcavanju zauzeli zajedno s
dva na prozore nalik otvora postavljena dosta visoko i
premrežena nitima žice s bodljikavim vrhovima na obema
strana- ma. Ubrzo potom pojavilo se u našem vagonu pita- nje
vode a time i pitanje trajanja puta.

Inače o samom putu ne mogu reći mnogo. Baš kao i ranije u

carinarnici a skorije u ciglani, i u vozu je valjalo na neki način
utrošiti vreme. Ovde je to možda ipak bilo utoliko teže, prirodno,
ukoliko su prilike doprinosle. S druge strane je svest o cilju, mi-
sao da k njemu približava svaki komad puta, pređen sa svejedno
kolikim zamornim truckanjem, manevri- sanjem, zastajkivanjem,
pomogla da savladamo brige i teškoće. Dečaci nisu gubili
strpljenje, kao ni ostali putnici. ”Roza” nas je jednako ohrabrivao:
putovanje traje samo dok se ne stigne na odredišta. ”Ljubimca”
su mnogo zadirkivali zbog neke devojke, po sazna- nju dečaka
prisutne ovde s roditeljima, koju je bio upoznao još u ciglani i
radi koje je, naročito u počet- ku, često nestajao u dubini vagona,
pa je među deča- cima o tome bilo raznih pretpostavki. Ali bio je
tu i ”Pušač”. Još uvek bi iz džepova uspeo da izvuče ne- ku
sumnjivu, prašnjavu iščeprkotinu, poneki komad papira i
preostalu šibicu, čijem bi se plamenu njego- vo lice čak i noću
ponekad naginjalo sa oblaporno- šću ptice grabljivice. Od
Moškovića (s čela mu nepre- kidno oticahu potoci znoja i gari, pa
se slivahu niz njegove naočare, zatupasti nos i debele usne, kao
uostalom i svima nama, a i meni, samo se po sebi ra- zume) i od
ostalih slušao sam čak i u treći dan pone- ku veseliju reč,
primedbu, od "Galanteriste” ako i s jezika koji se okretao
nezgrapnije, tromu šalu. Ne znam kako je nekom od odraslih
uspelo da sazna da je cilj našeg putovanja neko mesto koje se
zove ”Val- dze”. Ako sam bio žedan, ako me je morila vrućina,
već bi samo obećanje što ga je taj naziv nagovešta- vao donosilo
olakšanje.1 I onima koji su se žalili na teskobu mnogi su prizivali
i pamet, i behu u pravu: u sledećem će nas biti već po
osamdesetoro, nek ne zaborave. A u osnovi, ako bih promislio,
bivali smo već i zbijeniji: tako u konjušnici žandarmerije, gde
smo brigu o smeštaju mogli da rešavamo samo spo- razumno,
sedeći svi na podu podvijenih nogu. U vo- zu sam sedeo
udobnije nego li onde. A treba li reći, mogao sam i ustati, čak
učiniti dva-tri koraka - u pravcu posude, na primer: ta se naime
nalazila u des- nom stražnjem ćošku vagona. Najpre smo, glede
nje, bili doneli odluku da je po mogućnosti koristimo sa- mo za
male potrebe. Ali, kako je vreme prolazilo, mnogi moradoše
iskusiti da je nalog prirode ipak jači od našeg zaricanja, pa tako i
postupati, kako mi de- čaci, tako i muškarci, pa i žene naravno na
vrlo oči- gledan način.

Pa ni žandarm nije izazvao veću neku nepriliku. Najpre

sam ga se malo užasnuo: naglo je, baš iznad moje glave, u otvoru
levog prozora iskočilo njegovo lice, a onda je još i zasvetleo
svojom baterijskom lam- pom među nas, u veče prvoga dana, ili
pre će biti već u njegovoj noći, opet za vreme jednog našeg dužeg
zastanka na pruzi. Ubrzo se ispostavilo da ga dovodi dobra
namera: - Ljudi - tu je vest jedino došao da nam saopšti - evo nas
na mađarskoj granici! - Hteo nam je u toj prilici uputiti jedan
apel, takoreći molbu. Želja mu je bila da ukoliko neko među
nama još ima kod sebe nešto novca ili drugu neku vrednost, ove
preda njemu. - Tamo kud vi putujete - smatraše na- ime - ,
nikakve vrednosne stvari neće vam više biti potrebne.- A ono što
se još nalazilo kod nas, to će nam Nemci i tako sve oduzeti,
uveravaše nas on - Zar nije onda - nastavio je, tamo gore u
prozorskom ot- voru - bolje da to što imate dospe u mađarske
ruke? -1 posle kratke stanke, koja osećah da je nekako sve- čana,
on je najednom još dodao, glasom koji je po- stao topliji, veoma
prisan i obojen sigumo nekom tež- njom da sve što se bilo desilo
zaboravimo, sve jedni dmgima oprostimo: - Jer i vi ste Mađari na
kraju kra- jeva! -Jedan glas, dubok glas nekog čoveka iz dubine
vagona, posle izvesnog šuškanja, šapata, dogovara- nja, zaista je i
uvideo opravdanost ovog argumenta, pod uslovom da mi opet
dobijemo od žandarma vo- de, a on se i za ovo pokazao voljan,
mada, kako reče, ”uprkos zabrani”. Ali do sporazuma ipak
nismo uspeli stići jer je onaj glas želeo da najpre dobije u ruke vo-
du, a žandarm opet predmete, i ni jedni da popuste što se tiče
redosleda. Najzad se žandarm žestoko rasr- dio: - Smrdljivi
Čivuti, čak i najsvetlija stvar za vas je trgovina! - primetio je. S
glasom koji se od gneva i ga- đenja prosto gušio, uputio nam je
želju: - Da bog da crkli od žeđi! - Docnije se ovo zaista i dogodilo
- bar se u našem vagonu tako govorilo. Prava je istina da sam
jedan glas, koji je dolazio iz vagona iza nas, po- čev od
popodneva dmgog dana i ja i protiv volje ra- zaznao: nije bio
nimalo prijatan. Jedna starica je - rekoše u našem vagonu -
bolesna, i izgleda da je po- ludela usled žeđi, bez ikakve sumnje.
Objašnjenje se činilo verovatnim. Tek sam sad uviđao koliko su
bili u pravu oni koji su već na početku putovanja usta- novili:
koliko je srećna okolnost što u našem vagonu nema ni sasvim
malih, ni veoma matorih, a nadajmo se ni bolesnih. Najzad je
trećeg dana prepodne stari- ca umukla. Onda kod nas rekoše:
umrla je, zbog nedostatka vode. Ali smo znali da je bila i bolesna
i stara, pa smo slučaj svi mi, i ja s njima, smatrali pri- rodnim, u
krajnjem njegovom ishodu.

Smem da tvrdim da očekivanje ne pogoduje ra- dosti - bar

takvo je bilo moje iskustvo tad, pošto smo najzad bili stigli.
Možda sam bio i umoran, a možda је i nastojanje s kojim sam
očekivao cilj učinilo da najzad i zaboravim tu misao, ali sam sve
u svemu bio ostao poprilično ravnodušan. Malo sam ceo događaj
i propustio. Sećam se da sam se naglo probudio, ka- ko mi se čini
od bezumne vriske sirena u blizini; sla- ba svetlost koja se spolja
cedila u vagon označila je praskozorje već četvrtoga dana. Malo
me je boleo kraj kičme, tamo gde se dodirivao s podom vagona. I
voz je mirovao, kao i inače često, a u toku vazduš- nih alarma
uvek. I prozori behu zauzeti kao uvek u takvim prilikama.
Svakom se činilo da nešto vidi - a i to je tih dana stalno važilo.
Posle nekog vremena i ja osvojih mesto: ne ugledah ništa. Zora je
napolju bi- la sveža i miomirisna, nad širokim poljima nadvile se
sivkaste magle, pa je onda neočekivano, kao jek tru- be, odnekud
sa strane iza nas izbio crveni mlaz, i ja shvatih da vidim rađanje
sunca. Bilo je lepo i u sve- mu zanimljivo. Kod kuće bih u ovo
vreme još spa- vao. Ugledah, odmah preda mnom, na levoj
strani, i jednu zgradu, železničku stanicu bogu iza leđa ili možda
sporednu zgradu neke velike stanice. Mala je bila, siva i još
potpuno bezljudna, zatvorenih majuš- nih prozora i s onim
smešno strmim krovom kakve sam i juče video u ovom kraju: tek
je pred mojim očima očvrsla u stvarne obrise sred maglenog
pras- kozorja, pa se preobrazila iz sivog u ljubičasto, a i prozori
su istog trena zasijali riđasto, pošto su na njih upravo pali prvi
zraci. Primetili su je i drugi, i ja sam progovorio o njoj
radoznalcima iza leđa. Upitali su me vidim li na njoj ispisano
neko ime. Video sam i to odmah dve reči u početnom sijanju na
potkrovnoj površini uže, pravcu puta oprečne strane: ”Aushwitz-
-Birkenau” - to sam pročitao, ispisano grguravim, kit- njastim
slovima Nemaca, spojeno duplim i talasavim veznikom. Što se
mene ticalo, uzalud sam pokušavao da zatragam među
raspoloživim geografskim znanji- ma, a ni drugi se ne pokazaše
obaveštenijima. Zatim sam seo, jer su iza mene već hteli da
zauzmu moje mesto, a kako beše rano a ja još pospan, brzo sam
ponovo i zaspao.

Sledeći put me je probudilo komešanje, nervoza. Napolju je

sunce već sijalo punim blistanjem. I voz se opet kretao. Upitao
sam dečake gde smo, i oni reko- še da je mesto još uvek isto,
upravo krećemo dalje: znači da me je ovaj put probudio trzaj
polaska, po svoj prilici. Ali nema sumnje - dodadoše - da zala-
zimo među neke fabrike, naselja. Minut docnije oni s prozora
javiše, a i sam sam mogao da uočim, po žur- nom smenjivanju
svetlosti, da smo prošli ispod ne- kog svoda nalik na kapiju.
Opet minut potom voz je stao, i tad svi, krajnje uzbuđeno, počeše
ponavljati da vide stanicu, vojnike, ljude. Mnogi odmah počeše
da se pripremaju, zakopčavaju, neki, pogotovo među ženama, da
se ovlaš čiste, ulepšavaju, češljaju. Spolja se međutim čula lupa,
sudaranje vrata, mnogoglasan žagor putnika koji kuljaju napolje
iz voza, i sad sam morao uvideti da zaista nema sumnje da smo
stigli ci- lju. To me radovaše, sasvim razumljivo, ali sam ose- ćao
da me raduje drukčije nego što bi juče ili pogoto- vo prekjuče.
Onda je i na našim vratima zveknula brava, pa neko, ili bolje reći
neki, zakotrljaše naša vrata na točkovima ustranu.
Najpre sam im začuo glasove. Govorili su nema- čJci ili na
nekom jeziku veoma nalik nemačkom, čini-
lo se svi najednom. Koliko sam mogao razaznati, že- leli su da
se iskrcamo. Mesto toga, međutim, imao sarTi utisak da se oni
uguruju gore među nas, još uvek nisiim ništa video. Ali odmah
se počela prenositi vest da paketi, koferi ostaju. Docnije će -
objašnjavali su, prevodili, prenosili od usta do usta svi oko mene
- svako dobiti nazad, po sebi se razume, svoju imovi- nu, đli pre
toga predmeti moraju biti dezinfikovani a mi oKupani, a za to je
stvarno bilo vreme, i po mo- me mišljenu. Upravo tada su ljudi,
među koje smo dospeli, stigli bliže do mene u svom komešanju.
Veo- ma sarP se iznenadio, jer sam zapravo sad prvi put u životu
- bar na tolikoj blizini - video prave robijaše, u prug^stim
haljecima zločinaca, s kosom do glave ošišanofn, pod okruglim
kapama. Malo sam pred nji- ma isprva ustuknuo, naravno. Neki
odgovarahu na pitanja ljudi, drugi se ogledahu po vagonu, treći
opet, sa davnofn uvežbanošću nosača, već su počeli isto- varivati
pakete, a sve to s nekom čudnom, lisičjom hitrošću. V svih sam
na grudima, pored broja koji se podrazumeva za zatvorenike,
uočavao i žut trougao, i mada, razume se, nisam imao teškoće da
rasvetlim smisao ove boje, ona mi je ipak nekako padala u oči;
dok smo putovali, ja sam na tu stvar skoro zaboravio. Ni lica im
n£ ulivahu mnogo poverenja: razmaknute uši, istureni nosevi,
upale oči lukavog blistanja. Zaista su izgledali kao Jevreji, po
svemu. Delovali su sum- njivo i u njihoyoj sveukupnosti strano.
Kad su prime- tili nas, dečake, kao da ih je obuzelo neko posebno
uzbuđenje. Gl^sove su spustili u brz, gotovo paničan šapat, i ja
tada otkrih, na svoje iznenađenje, da jezik Jevreja nije samo
hebrejski, kako dotle bejah vero- vao: - Reds di jiddiš, reds di
jiddiš, reds di jiddiš?1 - razaznavah, ne odmah, njihovo pitanje. I
dečaci i ja rekosmo im: - Nein. - Videh da nisu ovim mnogo
zadovoljni. Zatim su - tako sam to razumeo na osnovu nemačkog
- postali najednom veoma zainte- resovani za naše godine.
Odgovorismo: - Vierzehn, funfzehn2 - ko je koliko imao. Smesta
su živo uspro- testovali, rukama, glavama, celim telima: -
Zescajn3 - šaputahu sa svih strana - , zescajn. - Začudih se, pa
jednog i upitah: - Warum4 - Villst di arbeiten? - , da
li hoću da radim, upita on na to, uguravši nekako prazni pogled
svojih prugastih očiju u moje oči. Re- koh mu: - Natiirlich - to jest
naravno, jer sam na kra- ju krajeva zato i došao, ako bih dobro
razmislio. Na što je on moju ruku ne samo zgrabio svojom
žutom, koščatom, tvrdom, nego ju je i žestoko protresao i na to
trešenje izgovorio mi: - onda si zescajn... verstojst di?5... zescajn!...
Videh da se ljuti i da je stvar za njega veoma važna kako se
činilo, i pošto sam na brzinu s dečacima najpre jgš dogovorio
stvar, prista- doh s nekom vedrinom ali i odlučno: imaću dakle
šesnaest godina. I neka ne bude među nama - pa ma šta se
govorilo sasvim nezavisno od prave istine - braće, a pogotovo -
na moje veliko čudo - blizanaca, naročito pak ono: ”jeder
arbeiten, nist ka mide, nist ка krank”7 - saznadoh još od njih, i to
za ciglo dva, možda i ne baš okrugla minuta dok sam u ovoj gur-
njavi dospeo na svoje mesto do vrata vagona i onde najzad
načinio velik skok u sjaj sunca, u slobodni vazduh.

Uočio sam pre nego išta jedan ogroman, naiz- gled prazan
prostor. Odmah me je malo i zaslepila ta nenadana širina,

1
Govoriš li jidiš? (Prim.prev.)
2
Četrnaest, petnaest (Prim.prev.)
’ Šesnaest (Pdm.prev.)
’ Zašto? (Prim.prev.)
5
Razumeš li? (Prim.prev.)
neumereno belo blistanje i neba i te zemne pustoline, od koje su
oči bolele. Ali ne ima- doh mnogo vremena za razgledanje. Oko
mene vre- va, odlomci reči, zbivanja, sređivanje. Žene će - čuh
- morati sad za jedno vreme da se pozdrave, jer je najzad i
nezamislivo da se kupamo s njima pod istim krovom; što se pak
tiče slabih, majki s decom kao i onih koje je iscrpilo zamorno
putovanje, njih nešto dalje čekaju automobili. Sve ovo dadoše
nam do zna- nja novi robijaši. Primetio sam međutim da ovde iza
njih već paze na nas nemački vojnici u zelenim ka- pama, sa
zelenim kragnama uz rečite pokrete ruku koje nametahu pravac:
obuzela me je i neka vrsta olakšanja od pogleda na njih, jer su u
celoj ovoj zbrci delovali uredno, negovano i, jedino oni, čvrsto i
po- uzdano. Čuh i ne mali broj opomena iz ustiju odra- slih među
našima s kojima se i sam odmah složih: potrudimo se da im
idemo naruku, da skraćujemo pi- tanja i pozdravljanje,
predstavljajući se Nemcima ra- zumom a ne ovakvim strkanim
primerom. O daljem bi mi bilo teško da podnesem izveštaj:
zgrabila me je bila, ponela sa sobom, surduknula, neka uzavrela,
vi- rovita naplavina. Pozadi mene jedan ženski glas je
neprekidno cičao o nekakvoj ”torbici”, obaveštavaju- ći nekoga
da je ostala kod nje. Preda mnom je opet petljala starica neuredne
spoljašnosti, a do uha mi je dopiralo objašnjenje jednog mladića,
niskog rasta: - Ne protivite se, mama, jer uskoro ćemo se nanovo
sastati. Nicht wahr, Herr Offizier - obratio se s pouz- danim
osmehom nemačkom vojniku koji je baš onde uredovao, kao
odrastao odraslom koji se između se- be razumeju. - Wir werden
uns bald wieder...81 već mi pažnju privuče nepodnošljivi vrisak
jednog uma- zanog, ali kao lutak iz izloga obučenog; kuštravo
na- friziranog dečaka koji je s čudnim trzajima i grčevima
nastojao da se iščupa iz ruku neke plavuše, očigled- no svoje
mame. - Hoću da idem s taticom! Hoću da idem s taticom! -
ciktao je, urlao, vrištao smešno tro- poćući svojim u bele cipele
uvučenim nogama, bes- neći na belom šljunku, u beloj prašini. U
međuvre- menu sam nastojao da i s dečacima održim korak, da
sledim ”Rozine” pozive, signale koji bi tu i tamo po- stali čujni -
dok je mesnata žena u letnjoj haljini s cvetnim ukrasima bez
rukava kaskala preko svih, pa i preko mene u onom pravcu gde
pokazivahu auto- mobile. Zatim se uzvrteo sitan stari gospodin,
u cr- nom šeširu i s crnom kravatom, sledio struju, gurkao se
jedno vreme preda mnom, gledajući oko sebe s is- pitivačkim
licem i izvikujući s vremena na vreme: Ilonka! Ilonka moja! -
Zatim su se visok čovek koš- čata lica i dugokosa crnomanjasta
žena sljubili jedno uz drugo licima, ustima, čitavim telom,
izazivajući prolaznu nepriliku svih, dok najzad ženu - ili pre još
devojku - neprekidna opsada plime nije najzad ipak sljuštila,
odnela i progutala, mada sam i dok se uda- ljavala još video kako
se s naporom izdiže i širokim pokretom odande maše zbogom.

Sve ove slike, glasovi, događaji pomalo su me i pomutili,

rasvestili u tom najzad već jedinstvenom, čudnom, šarenom
vrtlogu koji se, mogao bih reći mešao u sulud kovitlac; zato sam
druge, može biti važnije stvari manje stigao da pratim s pažnjom.
Tako bih, na primer, teško umeo reći da li je bilo rezultat našeg,
ili vojničkog, ili robijaškog, ili pre zajedničkog napora sviju nas
što se na kraju ipak oblikovala jedna duga kolona, sad već od
samih muškaraca, u same pravilne petoredove svrstane svud oko
mene, koja se sporo ali najzad ujednačeno kretala zajedno sa
mnom, korak po korak napred. Tamo napred - po- tvrdiše iznova
- čeka sve nas kupanje - ali pre toga
- saznadoh - još i lekarski pregled. Spomenuli su, mada mi ni
samom nije bilo teško razumeti, da je reč
o nekoj vrsti regrutacije, pregleda radi procene spo- sobnosti, sa
stanovišta rada, na očigledan način.

Dotle sam se mogao malo izduvati. I s dečacima sam, onim

ispred sebe, ili iza sebe, izmenjao pokoji znak, pokret: da sam tu.
Toplo je bilo. Mogao sam se malo i osvrnuti, obavestiti se gde li
smo to zapravo. Stanica je bila ljupka. Pod našim nogama za
ovakva mesta uobičajeni istucani kamen, malo dalje negovan
travnjak, u njemu žuto cveće, ničim nenarušene be- line asfaltna
cesta koja nestaje u dalj. Primetih i to da je taj put od prostora koji
iza njega počinje i nastav- lja se u nedogled razdvojen redom
stubova povijenih na jednak način a između ovih bodljikavom
žicom metalnog sjaja. Beše mi lako da pogodim: onamo znači
stanuju robijaši. Sada sam prvi put - možda što sam prvi put za to
imao vremena - počeo da se pi- tam o krivicama koje su ih u
njihov položaj doveie.

Ponovo su me iznenadile srazmere, prostiranje cele te

ravnice, na koju sam se osvrtao. Ali pravu ta- čnu sliku - među
mnoštvom ljudi i u ovom blešta- vom svetlu - više nisam sasvim
mogao steći. Jedva mi je uspevalo da razlikujem u daljini neke
skupine zgrada spljoštene uza zemlju, tu i tamo poneko uz-
dignuće nalik na lovačku čeku, ugao, toranj, odžak. Ljudi oko
mene, dečaci, odrasli, pokazivahu i u visi- ni nešto - neko
duguljasto, nepokretno, tvrdo i sjaj- no telo, zbijeno u bele pare
bezoblačnog ali ipak ble- do obojenog neba. Bio je to cepelin, bez
sumnje. Objašnjenja koja su se čula u mojoj blizini složila su se
skoro jednoglasno u vazdušnoj odbrani kao svrsi. Tad mi dođe u
pamet, zaista, ono pištanje sirene kad je svanjivalo. Ipak na
nemačkim vojnicima tu oko nas nisam mogao zapaziti ni traga
zabune ili straha. Se- ćao sam se domaćih prestrašenosti u sličnim
prilika- ma, pa mi je ovo prezrivo spokojstvo, ova nepovre-
divost ovde najednom učinila razumljivom onu vrstu poštovanja
s kojom se kod kuće uopšte govorilo o Nemcima. Tek sad mi
padoše u oči i dve crte u obliku munje na njihovim
okovratnicima. Tako sam mogao još sigurnije ustanoviti da
pripadaju čuvenim SS-trupama o kojima sam još kod kuće
slušao. Mogu reći da nisam uopšte imao osećaj da su opasni: šeć-
kali su gore-dole bez žurbe, kružili duž kolona po celoj njihovoj
dužini, odgovarali na pitanja, klimali glavom, ponekog čak
lupnuli srdačno po ramenima ili leđima.

Još sam nešto primetio tako, u tim besposlenim trenucima

očekivanja. I kod kuće sam, razume se, često video nemačke
vojnike. Ali tad, tamo, uvek užurbane, zatvorenih ciljem
obuzetih lica, uvek bes- prekorno odevene. E pa, ovde su se
kretali drugačije, ležernije, kao da su kod kuće, tako sam osetio.
Čak sam uspeo da uočim manja odstupanja, neku mekšu ili
kruću, blistaviju ili naprotiv bilo kakvu, kao za rad odabranu
kapu, čizme, uniformu. Svaki o pojasu na- oružan, što je i
prirodno, bili su najzad vojnici, sve u svemu. Ali u ruci mnogih
ugledao sam još i štap, onako s drškom, koji služi za
podupiranje, što me je malo začudilo, jer to behu na kraju krajeva
sve sami muškarci očito u najboljoj snazi, bez ikakve greške u
hodu. No docnije sam mogao bolje i iz veće blizine da razgledam
taj predmet.

Pažnju mi je naime privuklo kada je jedan ispred mene i

okrenut ovamo napola leđima, najednom po- merio štap u
pozadinu svog struka, i držeći ga za oba kraja, počeo da ga uvija
s pokretom u kome se ose- ćala dosada. Sa mojim redom ja sam
mu stizao sve bliže. I tek tada videh da nije od drveta, već od
kože, da nije štap, već korbač. Obuze me čudno osećanje, mada
nisam video da ga je iko upotrebio; uostalom, uviđao sam da je
oko nas mnogo robijaša.

U međuvremenu sam čuo, ali sam na te pozive jedva

obraćao pažnju, kako su u jedan mah - sećam se - tražili da se
prijave svi koji se razumeju u mašin- sko bravarstvo, drugi put
su tražili blizance, ljude s telesnom manom i čak, uz nešto smeha,
mogućne patuljke medu nama, a najzad i decu, jer - tako je
glasila vest - ove očekuje poseban postupak, mesto rada učenje,
svakojake beneficije. Nekoliko odraslih podsticalo je i nas u
redovima da ne propustimo pri- liku. Međutim, meni je još
stajala u pameti opomena robijaša u vagonu, a osim toga, imao
sam volju da ra- dim, a ne da provodim vreme kao dete, razume
se.

Ali pri svem ovom smo već dobro uznapredovali u

kretanju. Primetih kako su se i vojnici i robijaši najednom silno
umnožili oko nas. Istovremeno nas obavestiše da treba da
skinemo kapute, košulje, ka- ko bismo pred lekara mogli da
stupimo ogoljenih prsa. I tempo se, osećah, ubrzavao. Zapazih u
isti mah dve grupacije napred. Jedna veća, s prilično ra- znolikim
društvom okupljala se na desnoj, a druga, manja i nekako
dopadljivija, u kojoj sam sem toga uočio i nekoliko dečaka, na
levoj strani od mene. Odmah se videlo - bar su tako videle moje
oči - da ovi drugi spadaju u sposobne. U međuvremenu sam, i to
sve brže, upućivao korake pravo onamo gde se u kovitlacu
mnogih pokretnih, tamo-amo usmerenih prilika, sad već nazirala
čvrsta tačka, besprekorna ne- mačka uniforma sa uvis
stremećom, lučno zasvođe- nom oficirskom kapom; zatim me
iznenadi jedino što sam tako brzo stigao na red.

Sam pregled je inače uzeo tek neke dve-tri se- kunde

(otprilike). Baš preda mnom stigao je još Moš- ković - ali njemu je
lekar smesta pokazao onaj drugi pravac, čak ispruživši onamo
prst. Još sam čuo kako је pokušavao da objasni: - Arbeiten...
Sechzehn...6- ali se odnekud stvorila neka ruka da ga odvuče i ja
sam utom stao na njegovo mesto. Mene je, videh, le- kar već uzeo
pažljivije na oko, s odmeravajućim, oz- biljnim i pažljivim
pogledom. I sam sam ispravio leđa da bih mu pokazao grudni
koš i malo sam se - pam- tim - čak i nasmešio pri tom, sad, posle
Moškovića.
I prema lekaru sam odmah osetio poverenje, jer je imao prijatan
pogled i simpatično, podugačko, izbri- jano lice, s gotovo tankim
usnama, sa plavim ili sivim, u svakom slučaju svetlim očima
dobroćudna izraza. Imao sam prilike da ga dobro pogledam dok
je on svoju ruku u rukavici naslonio na moj obraz i po- vukao
palcem kožu ispod mog oka malo niže, najpre s leve pa s desne
strane - lekarskim pokretom koji sam još od kuće poznavao. U
isti mah je tihim, ali ipak jasnim glasom koji je odavao
obrazovanog čo- veka ipak još upitao: - Wieviel Jahre alt bist du?7
- ali gotovo tek ovlašno. Rekoh mu: - Sechzehn.8 - La- ko je
klimnuo glavom, ali nekako više za potvrdu od- govarajućem

6
Raditi... Šesnaest... (Prim.prev.)
7
Koliko godina imaš? (Prim.prev.)
8
Šesnaest (Prim.prev.)
odgovoru nego li istini - takav je bar onda u brzini bio moj utisak.
Jedno drugo moje za- pažanje, koje može da bude samo ovlašan
utisak, valjda i pogrešan, sastojalo se u tome da je bio zado-
voljan, u neku ruku gotovo olakšan; osećah da mu se možda
dopadam. Pa me je, jednom rukom još odgu- rujući moje lice, a
drugom pokazujući pravac, poslao na drugu stranu puta, k
sposobnima. Dečaci me već čekahu trijumfalno, smejući se od
radosti. I gledajući u ta blistava iica bejah valjda tek tada
razumeo razli- ku koja je stvarno delila našu grupu od one
suprotne. Beše to uspeh, ako sam dobro shvatio.

Onda sam navukao košulju, izmenjao još neko- liko reči s

dečacima, čekao dalje. Odavde sam već i ceo posao koji je tekao s
druge strane puta posma- trao iz drukčijeg ugla. Reka ljudi
valjala se u nepre- kidnom mlazu, stešnjavala u uži okvir,
dobijala na brzini, pa se onda granala prema lekaru. I dečaci sti-
zahu jedan za drugim i sada sam i ja učestvovao u njihovom
prijemu, razume se. Nešto dalje ugledah i drugu kolonu: žene. I
one behu okružene vojnicima, robijašima, i pred njima stajao je
lekar, pa se i onde dešavalo sve kao i ovde, sem što one nisu
morale da skinu gornje haljine, što je i bilo prirodno, ako se sve
uzme u obzir, naravno. Sve se kretalo, sve je funk- cionisalo, svak
beše na mestu i obavljaše svoje, tač- no, vredno, kao podmazan.
Na mnogim licima video se osmeh, skromniji ili samouvereniji,
nipošto sum- njičav ili bremenit slutnjom o rezultatu - u osnovi
ipak jednak, onakav isti otprilike kakav sam maločas bio osetio
na sopstvenom licu. Takvim se istim osme- hom obratila uz
nekakvo pitanje jednom vojniku, skupljajući na prsima svoj beli
kišni mantil, nekakva smeđa, odavde naizgled veoma lepa žena s
okruglim minđušama, a smešeći se na isti način upravo je stu-
pio bliže pred lekara crnomanjast čovek prijatnog li- ca:
progiašen je sposobnim. I lekarev rad sam ubrzo prozreo. Stiže li
starac - jasno je: ide na drugu stranu. Mlađi pak - ovamo, k nama.
Jedan drugi, trbušast, koji se isteže da izgleda čvršći: uzaludno -
ali ne, le- kar ga je ipak poslao ovamo, a ja ne bejah time sa- svim
zadovoljan, jer sam ga sa svoje strane bio pro- cenio malo već
ostarelim. Morao sam ustanoviti i to da je velika većina
muškaraca dobro zarasla u bradu, što ne ostavlja baš prijatan
utisak. Tako sam, očima lekara, morao da sagledam i to koliko je
među ljudi- ma slabih ili iz drugog razloga neupotrebljivih.
Jedan je suviše mršav, drugi predebeo, trećeg opet, zbog trzaja
očiju, zbog neprekidnog krivljenja usta i nosa na zečiji način,
ocenio sam kao neku vrstu nervnog bolesnika - mada se i on
inače vladao po propisima i smeškao se usrdno, dok se žureći,
čudnim pačjim koracima, upućivao onamo, među nesposobne.
Opet jedan - s kaputom i košuljom već preko ruke, s ho-
zentregerima spuštenim na butine, izlažući pogledi- ma prsa i
ruke na kojima je koža tu i tamo već vidlji- vo visila. Ali kad je
stigao pred lekara - koji mu je naravno odmah pokazao mesto
među nesposobnima
- neki izraz na tom u bradu zakorovljenom licu, ne- kakav
osmeh na tim isušenim, ispucalim ustima koji je bio isti kao u
sviju ali ipak poznatiji - pokrenuo je nekako moje sećanje: kao da
je još imao nešto da rekne lekaru, tako mi se činjaše. Samo što
ovaj više nije obraćao pažnju na njega, već na sledećega, no onda
jedna ruka, pretpostavljam ista ona kao malo- čas Moškovića,
povuče i njega ustranu, da ne smeta. Učinio je neki pokret,
okrenuo se, sa izrazom za- prepašćenja i indignacije na licu: tako
je, bio je to "Stručnjak”, nisam se prevario.
Čekali smo još nekoliko minuta. Bilo nas je pred lekarem još
popriličan broj, od našeg društva dečaka, odraslih, možda
četrdeset prema mom računu, kad javiše: idemo na kupanje.
Priđe nam jedan vojnik, u brzini ne videh ni odakle, nizak, više
star nego sre- dovečan, pitoma izgleda, s velikom puškom - po
mom sudu pravi redov. - Los, ge’ ma’ vorne!9 - obra- tio nam se
tako ili slično, ne baš prema propisima udžbenika jezika, kako mi

'2 Hajde, pojdosmo napred. (Prim.prev.) 86

se činilo! Ipak, mojim uši- ma je njegov govor godio, pošto sam,
kao i ostali dečaci, bio već pomalo nestrpljiv, naravno više zbog
vode nego zbog sapuna, iskreno govoreći. Put je vo- dio kroz
kapiju ispletenu žicom nekud dublje u pro- stor iza ograde, gde
se izgleda nalazilo i kupatilo. Krenusmo onamo u labavim
gmpama, bez žurbe, razgovarajući i osvrćući se, dok je vojnik bez
reči i ravnodušno kaskao za nama. Pod našim nogama po- novo
širok, besprekoran beo asfaltni put, pred nama čitava, donekle
zamomo pljosnata zemlja, zapahnuti vazduhom koji je od vreline
sav trepereo i podrhta- vao. Čak sam se dvoumio: neće li biti
predaleko, ali, kako se ispostavilo naknadno, zgrada kupatila
bila je od stanice udaljena svega desetak minuta hoda. Što sam na
tom kratkom putu video od okoline, u svemu mi se dopalo.
Naročito me je obradovalo fudbalsko igralište na prvoj velikoj
čistini, odmah od puta ude- sno. Zelena livada, dve bele stative,
neophodne za igru i belom bojom iscrtane ivice - sve je bilo tu,
pri- mamljivo i sveže, u dobrom stanju, u najboljem redu. Pa
kazasmo, otud, mi dečaci: tu ćemo posle rada igrati fudbala. Još
veću radost pričinilo nam je kad smo nekoliko koraka dalje
ugledali na levoj ivici puta: slavina je to bila, nikakve sumnje, od
onih us- putnih na pritisak dlanom. Kraj nje je neka tabla cr-
venim slovima pokušavala da opomene: ”Kein Trink- wasser”13 -
ali nas teško da je u tom trenutku išta moglo zadržati, bez ikakve
sumnje. Vojnik je bio kraj- nje strpljiv, a ja moram reći da mi
davno voda nije ta- ko prijala, mada je naknadno ostavila u
ustima odre- đen, prodoran i mučan ukus nekakvog hemijskog
sredstva. Idući dalje videsmo i kuće, iste one što smo ih već bili
primetili sa stanice. Bile su, i ovako izbliza gledano, čudnovate
građevine, duge, pljosnate, ne- određene boje, po vrhu celom
dužinom isturene ne- kakvim ventilacionim ili svetlodajnim
uređajima. Sva- ku je okruživao baštenski puteljak od
crvenkastog šljunka, a od asfaltnog puta odvajao je svaku komad
negovanog travnjaka, dok sam između ovih na svoje veselo
čuđenje ugledao i malene povrtnjake, kupu- sišta, a u lejama
revnosno posađeno cveće. Sve beše vrlo čisto, uredno i lepo -
videh da su zaista bili u pravu oni u ciglani. Samo jedno kao da je
nedostaja- lo, dosetio sam se i razloga: što se nigde u blizini ne
vidi traga kretanju, životu. Ali pomislih da to treba da je
prirodno, pošto za stanovnike teče na kraju kraje- va radno
vreme.

I u kupatilu (skrenuvši ulevo, mi ga nađosmo iza nove

žičane ograde i nove žičane kapije) videh da nas dočekuju
spremni, uz sva potrebna, unapred spremljena objašnjenja.
Najpre su nas uveli u kame- nom popločanu prostoriju, kao neko
predvorje. Tu ih je već bilo čitavo mnoštvo, u kome sam mogao
poznati mnoge putnike našeg voza. Razumedoh i iz toga da
posao po svoj prilici i ovde teče bez zastoja, ljudi se sa stanice
neprekidno dovode u grupama na kupanje. I ovde nam je
pomogao jedan robijaš, i to
- morao sam zaključiti - veoma osoben. Nosio je do- duše i on
robijaško prugasto odelo, ali ono beše u ra- menima popunjeno
vatom, u struku suženo, mogu slobodno reći: skrojeno po
najboljoj, skoro već upad- ljivoj modi, a imao je lepo očešljanu
crnu i blistavo urednu kosu isto kao mi, slobodni ljudi. Primio
nas je stojeći, u suprotnom kraju dvorane, s desne strane jednog
vojnika koji je pak bio zauzeo mesto za ne- kim manjim stolom. I
taj vojnik je bio sitan, veselog izgleda i veoma ugojen, s trbuhom
koji je počinjao već od vrata, s podbratkom koji se svud okolo
spuš- tao u talozima sve do okovratnika, s naboranim, žu- tim
ćosavim licem i smešljivim, samo kao rez vidlji- vim očima.
Skoro da je unekoliko podsećao na one nekakve patuljke za
kojima se tragalo na stanici u na- šim redovima. Ali mu je na
glavu bila nasađena pro- pisana šapka, na stolu je stajala cakleća
nova akten- -tašna, a pored nje ispleten od bele kože, moram
inače priznati vrlo lepo izrađen korbač, očigledno njegova lična
svojina. Sve sam to mogao mirno da uočim kroz praznine među
mnogim glavama i rame- nima dok smo mi, novopridošli,
pokušavali da se među njih uguramo, nađemo nekakvo mesto u
toj prostoriji koja kao da je već unapred bila puna. U isto to
vreme robijaš je izašao kroz neka obližnja vra- ta a onda se žurno
kroz njih vratio, da bi vojniku po- tom saopštio nešto, naginjući
se u nekoj velikoj po- verljivosti skoro nad samo njegovo uho.
Vojnik je izgledao zadovoljan i odmah zatim postao je čujan
njegov tanki, reski i zadihani glas kojim je odgovorio
i koji je pre ličio da pripada detetu ili možda ženi. Zatim je
robijaš, pošto se uspravio i jednu ruku pru- žio uvis, najednom
od nas zatražio "tišinu i pažnju” - pa sam sad prvi put u životu
doživeo ono mnogo puta opisivano zadovoljstvo koje predstavlja
neoče- kivana radost mađarske reči zavičajnog naglaska: značilo
je to da stojim pred sunarodnikom. Odmah mi ga je postalo
pomalo žao, jer je bilo očigledno da je još sasvim mlad, pametan,
uprkos robijaškom svoj- stvu moradoh priznati: čovek čije lice
uliva povere- nje, pa me je obuzela iznenadna želja da ga upitam
kako je zaboga, kojim slučajem i zbog koje krivice dospeo na
robiju; ali nam je zasad saopštio samo to da želi da nas obavesti o
našim obavezama, da nam prenese zahteve ”Herr
Oberscharfuhrera”14 koji se ti- ču nas. Ako smo i mi voljni za to,
što se inače od nas očekuje - dodao je - onda će se sve obaviti
”brzo i giatko”, što je, mada veruje da predstavlja pre svega naš
interes, takođe po njegovom uverenju, ujedno i živa želja ”Herr
Obera” - kako ga je, malo odloživši zvaničnu formu, sad već
nazvao, kraće, dakle po mom osećanju nekako i prisnije.

Obavestio nas je o nekoliko jednostavnih, u ova- kvoj prilici

očiglednih stvari, dok je i vojnik na neki način potvrdio
verodostojnost njegovih reči, - koje behu, ipak, reči jednog
robijaša - živim klimanjem glave, uz ljubazan izraz lica, okrećući
svoje vesele oči čas prema njemu čas prema nama. Mogli smo, na
pri- mer, saznati da nam se valja skinuti u susednoj pro- storiji,
odnosno ”svlačionici”, i svoju odeću obesiti na vešalice koje
ćemo onde naći. Na vešalicama ćemo naći i brojeve. Dok se mi
kupamo, i odeća će nam biti dezinfikovana. Nije dakle možda ni
potrebno ob- jašnjavati - smatrao je, a ja sam mu u tom
odobravao
- zašto je od tolike važnosti da svak ureže broj svoje vešalice
dobro u sećanje. Isto tako nije ni bilo teško da shvatim korisnost
njegovog predloga da bi bilo ”preporučljivo” vezati naše cipele
svaku s njenim pa- rom, ”radi izbegavanja bilo kakve mogućne
zbrke”, kako je dodao. Zatim će se o nama pobrinuti, shod- no
njegovom obećanju, berberi, a na kraju može us- lediti samo
kupanje.
Ali pre toga - nastavi - neka izađu napred oni koji još imaju
kod sebe novca, zlata, dragog kamenja ili bilo kakvih
vrednostnih predmeta; neka ih ostave dobrovoljno ”na čuvanje
Herr Oberu”, pošto je ovo poslednja prilika da se tih stvari
"oslobode a da ne budu kažnjeni”. Kako je naime objasnio,
"najstrože je zabranjena” trgovina, svakovrsna kupo-prodaja, pa
samim tim i posedovanje i unošenje predmeta od vrednosti u
logor - pri čemu je upotrebio ovaj za me- ne novi, ali iz
nemačkog pojma odmah brzo shvatljivi izraz. Posle kupanja
svaka osoba će biti "osvetljena rentgenom”, i to pomoću jedne
"posebno za ovu svr- hu instalirane sprave” - saznadosmo od
njega, dok je vojnik izrazitim klimanjem glave, upadljivom
veselo- šću, nesumnjivim odobravanjem dao poseban nagla- sak
reči "rentgen”, koju je očito i on mogao razumeti.
I meni pade na pamet: znači da stvarno mora biti tačna, izgleda,
ona žandarmova informacija. Sa svoje strane, reče robijaš, on još
može samo toliko dodati da je svaki pokušaj krijumčarenja, za
koji uostalom krivac rizikuje "najstrožu kaznu”, a mi svi našu čast
pred nemačkim vlastima, po njegovom mišljenju na ovaj način
"nekoristan i nerazuman”. Bez ikakve sumnje, premda se mene
pitanje nije mnogo ticalo, čovek je bio po mom sudu u pravu.
Nastupila je krat- ka tišina, po mom osećanju pri završetku
pomalo i neprijatna. Onda spreda micanje: neko zatraži mesta, pa
se izdvoji jedan čovek i stavi nešto na ploču stola, pa se u žurbi
opet udalji. Vojnik mu reče nešto: zvu- čalo je pohvaino. Što se
tiče predmeta, nečega malog što sa moga mesta teško da bih
mogao uočiti - on ga je odmah spustio u fijoku stola, pošto ga je
prethod- no i pogledao, ovlašnim pogledom po svoj prilici
procenio. Izgledao mi je zadovoljan. Onda opet ti- šina, ali od
prethodne kraća, pa ponovo kretanje, pa je pristupio drugi čovek
- i sada su već bez pauze, sve smelije i sve brže ljudi stupali
napred, sledeći je- dan drugoga pred stolom i stavljajući na njega
po- neku sjajnu, ili tešku ili okretnu ili šuškavu stvar, onamo na
mali slobodni prostor između korbača i akten-tašne. Sve to prođe
- ako izuzmemo buku ko- raka, šum predmeta, kao i vojnikove
povremene tan- koglase, kratke, uvek veselo i ohrabrujući
intonirane izjave, u potpunoj tišini. Opazih i to da vojnik prime-
njuje sa svakim predmetom tačno isti postupak. Tako na primer
ako bi neko pred njega stavio odjednom dva predmeta, on ih je i
tada razgledao posebno - ponekad i uz odobravajuće klimanje
glavom - najpre jedan, pa bi radi njega posebno izvukao fijoku i
po- sebno ga stavio u nju, a onda bi fijoku, najčešće tr- buhom,
opet zatvorio, da bi zatim prešao na sledeći predmet i s njime
postupio tačno na isti način. Sav sam se zaprepastio gledajući šta
je sve na ovaj način izašlo na videlo, i to posle žandarma. Ali me
je malo iznenadila i ta žurba, ta neočekivana poletnost ljudi,
pošto su do ovog trenutka već bili podneli sve pet- ljavine, svu
brigu koja ide sa posedovanjem stvari. Zato sam valjda i mogao
da uočavam na skoro svim licima pri povratku od stola isti onaj,
malo stidljiv, malo svečan, ali sasvim sigurno nekako
oslobađajući izraz. A onda, na kraju krajeva, tu stojimo na kapiji
novog života, i to je, razume se, uviđao sam, sasvim dragi jedan
položaj nego što je bio onaj u žandarme- riji. Sve ovo, ceo
događaj, mogao je uzeti tri-četiri mi- nuta, ako bi trebalo da
budem tačan.

O daljem postupku više nemam da kažem mno- go toga:

sve se u suštini odigravalo po robijaševim uputstvima. Otvorila
su se vrata na naspramnom zidu
i mi dospemo u prostoriju koja je sva bila ispunjena dugim
klupama i među njima vešalicama, kao što je bilo rečeno. Našao
sam odmah i broj pa sam ga po- novio u sebi više puta, da ga ne
bih slučajno zabo- ravio. I cipele sam vezao jednu za dragu, kako
je robijaš savetovao. Sledila je jako osvetljena velika dvorana
niske tavanice: svud naokolo duž zidova već su uveliko bljeskale
britve, zujale električne mašinice za podšišivanje, skakutali
berberi - sve sami robijaši. Dospeh k jednome na desnoj strani.
Ponudi mi me- sto - pretpostavljam, jer jezik kojim govoraše
nisam razumeo - na stolici bez naslona ispred sebe. Već mi je
pritisnuo mašinicu na vrat, već mi je i kosu ošišao, ali do
poslednje vlasi, do glave. Zatim se maši britve: treba da ustanem,
da podignem ruke - pokaza - i uze nešto da mi grebucka onde
pod pazuhama. On- da on sede pred mene na stoličicu. Ni pet, ni
šest, zgrabi moj najosetljiviji organ, pa britvom i onde slju- šti
celu krunu, svaku vlas, sav moj neveliki muški ponos koji i nije
tako davno tek bio počeo da pupi. Možda je i glupo, ali mene je
ovaj gubitak nekako i više povredio od gubitka kose. Malo sam
bio i izne- nađen i ljutit - ali sam uvideo da bi bilo smešno mu-
čiti sebe zbog takve sitnice, u osnovi. Sem toga, vi- deo sam da su
dečaci prošli slično, pa su i govorili odmah ”Ljubimcu”: e pa, šta
će sad devojke?

Rekoše nam da krenemo dalje. Na redu je bilo kupatilo. U

vratima jedan robijaš upravo je gurnuo preda mnom u ”Rozinu”
šaku komad smeđeg sapu- na, pa je i rekao a i pokazao: za tri
osobe. U kupatilu stupismo na klizave drvene rešetke, iznad
glave zate- kosmo mrežu cevi i u njoj silesiju tuševa. Ovde je već
bilo mnogo golih ljudi koji su odisali nimalo prijat- nim mirisima.
Učinilo mi se zanimljivim što je voda krenula sama od sebe,
sasvim neočekivano, nakon toga što smo svi pa i ja među njima,
uzaludno tražili pogledom neki odvrtač. Mlaz vode nije bio
naročito bogat, ali sam nalazio da je ona osvežavajuće pro-
hladna, u ovoj vrelini baš po mojoj volji. Pre svega sam se sad
dobro napio i susreo sam se opet sa onim ukusom kao ranije, na
česmi; zatim sam se naprosto prepustio uživanju dodira moje
kože s vodom. I oko mene su se čuli veseli zvuci, tapkanje,
pijuskanje, du- vanje. Beše to vedar, bezbrižan minut. Mi dečaci
grd- no smo jedni druge zafrkavali zbog ošišanih glava. Za
sapun se ispostavilo da nažalost mnogo ne peni ali da zato ima u
njemu mnogo oštrih zrnaca. Pa ipak se tu u mojoj blizini jedan
debeljuškast čovek - s cr- nim, čupavim dlakama na grudima, na
prsima koje su mu, izgleda, bili ostavili - dugo trljao tim i takvim
sapunom, uz svečane, mogao bih reći unekoliko ce- remonijalne
pokrete. Nešto mu je - sem kose, razu- me se - još nedostajaio, u
mojim očima, dok sam ga gledao. Tek tad primetih da je po bradi
i oko usta stvarno belji nego inače, a i koža mu je prekrivena
svežim crvenim zasecima. Bio je to rabin iz ciglane, prepoznah
ga. Znači da je i on stigao. Bez brade je delovao manje neobično.
Običan, malo nosat, u os- novi svakodnevan čovek. Upravo je
vrlo predano sapunao noge, kad li - isto onako kao što je neočeki-
vano krenula voda odjednom presta; tad se on izne- nađeno
zagleda gore, pa opet naniže, preda se, ali nekako pomireno, kao
neko ko prima na znanje, razumeva i ujedno se prepušta volji
nekakve više instance.

Ali ni sam ne mogah učiniti drugo: već su me nosili,

pritiskali, gurali napolje. Dospesmo u slabo osvetljenu prostoriju,
u kojoj je jedan robijaš u svači- ju, pa i u moju ruku gurnuo
džepnicu - za koju se ispostavilo da nije to, već peškir, - dajući
znakom na znanje da je posle upotrebe valja vratiti. Drugi mi je
glavu, dva podpazušja i ono izvesno osetljivo mesto, pomoću
nekakve pljosnate četke, premazao tečnoš- ću sumnjive boje od
koje je kosa odmah zasvrbela a u nosu zaštipalo nesumnjivo neko
dezinfekciono sredstvo, ali je to uradio sasvim neočekivano,
veoma brzim i veštim pokretom. Sledio je hodnik s dva
osvetljena prozora s desne strane i najzad treća pro- storija na
kojoj nije bilo vrata. U svakoj je stajao po jedan robijaš i delio
odeću. Dobih - kao i svaki dru- gi - košulju koja je na nekad
sigurno plavoj osnovi nosila bele pruge, a nije imala ni
okovratnika ni dug- meta na vratu slično košuljama naših
dedova, isto ta- ko gaće koje su takođe priličile samo starcima, s
dva useka na gležnjevima i pravim uzicama za vezivanje, jedno
odelo od platna i s plavo-belim prugama koje je izgledalo
iznošeno i bilo verna kopija odeće naših posluživača - pravo
robijaško odelo ma sa koje ga strane gledao; pa sam onda u
otvorenoj prostoriji već sam mogao da izaberem s jedne gomile
čudnih cipe- la s drvenim đonovima, platnenom postavom i bez
pertli, koje behu zamenjene sa strane trima dugmeti- ma - jedne
koje su u onoj brzini izgledale da su po mojoj meri. I ne
zaboravimo dva siva parčeta tkanine za koje smatrah da će
poslužiti kao maramice, a onda na kraju i neizostavno pokrivalo:
okruglu, oveštalu, s ukrštenim prugama robijašku kapu. Malo
sam se kolebao, ali usred glasova koji su me sa svih strana
požurivali, usred cimavog, grozničavog navlačenja odeće na
svima stranama ni ja nisam mogao oklevati sem ako bih,
naravno, želeo da izostanem iza drugih. Pantalone - koje su mi
bile široke a nije na njima bilo pojasa ni bilo kakvog držača -
bejah prisiljen, onako u brzini, da vežem u čvor, a cipele
pokazaše nepred- viđenu osobinu da im se đon ne savija. Pri
svem tom, da bih oslobodio ruke, stavio sam kapu na glavu. I
dečaci su već svi bili obučeni: gledali su jedni u dru- ge ne
znajući da li bi se zasmejali ili radije čudili. Ali ni za jedno ne
beše vremena. Već besmo napolju, ponovo u slobodnom
prostoru. Ne znam ko nas je poveo, šta nam se desilo - samo se
sećam da se na mene svalio neki pritisak, poneo me, pogurao
neki zamah, u tim novim cipelama u kojima sam pokleci- vao
kroz oblak prašine i bio praćen s leđa čudnim praskovima kao da
nekog udaraju po leđima, stalno napred, kroz zbrkani koloplet
nekih dvorišta, novih žičanih kapija, žičanih plotova, ograda koje
se rastva- raju, onda zatvaraju i najzad se pred mojim očima sli-
vaju i mutno mešaju jedno u drugo.
Nema valjda novog sužnja, čini mi se, koji se nad tim
položajem isprva ne bi malo začudio: tako smo i mi dečaci na
onom novom dvorištu u koje smo iz ku- patila najzad bili
stigli, još dugo zagledali, čudili se i obrtali jedni druge. Ali
moju pažnju skrenu tu u blizi- ni i jedan čovek mladalačkog
izgleda koji je nadu- gačko i s produbljenom pažnjom a ujedno
nekako i oklevajući razgledao, opipavao svu svoju odeću, kao
 da bi da se uveri o kvalitetu materijala u njoj, o nje- noj
istinosti. Zatim je podigao pogled kao da bi imao da stavi neku
svoju primedbu, ali kako i oko sebe vi- di sve samu takvu
odeću, ipak ne kazuje ništa - ta- kav je barem bio u onom
trenutku, mogućan je, na- ravno, pogrešan, moj utisak. Mada je
bio ošišan do glave i svoje visoko telo ugurao u nešto
premaleno odelo, ja sam po njegovom koščatom licu
prepoznao onog zaljubljenika koji je pre otprilike jednog sata -
jer toliko je moglo proći od vremena našeg dolaska do ove
preobrazbe - onako teško pustio iz ruku de- vojku tamne kose.
Ali tu sam se zbog nečega gorko pokajao. Još kod kuće naime
skinuo sam jednom s police, nasumce, sećam se, jednu
zatureniju knjigu
која је onde ко zna otkad nečitana skupljala prašinu. Napisao ju
je bio jedan robijaš, a ja je onda nisam ni pročitao do kraja, jer
nisam baš najbolje umeo da sle- dim njenu misao, pa i zato što
su junaci nosili smeš- no dugačka, najčešće tri nezapamtiva
imena, i naj- zad, jer me uopšte nije zanimala, a sem toga me je,
iskreno govoreći, unekoliko odbijao život robijaša: tako sam
ostao neuk u vreme potrebe. Zapamtio sam od svega samo to da
se robijaš, pisac te knjige, po sopstvenoj tvrdnji bolje seća prvih
dana robije, onih dakle koji su ostali za njim davnije, nego li
onih doc- nijih, mada su bili bliži vremenu kada je piše. Sma-
trao sam to tada malo spornim, u neku ruku izmoz- ganim.
Međutim, izgleda da je u knjizi bila napisana istina, jer se naime
i sam tačnije sećam prvoga dana, ako bolje razmislim, nego onih
koji su mu sledili.

U početku sužanjstva osećao sam se, da tako ka- žem, kao

nekakav gost u njemu - iz razumljivog raz- loga i, mislim, zbog
varljive navike svih nas, a u kraj- njoj liniji zbog ljudske prirode.
Dvorište, taj prostor izložen nemilice suncu, izgledao je ovde
malo pust, nigde na njemu ne nađoh ni traga fudbalskog igrali-
šta, povrtnjaka, travnjaka ili cveća. Jedino što je na njemu stajalo
beše drvena građevina nalik na spre- mište, bez ikakvih ukrasa,
očigledno naš dom. Ući u nju - obavestiše nas - smemo tek u
vreme odlaska na počinak. Pred njom, iza nje dug red sličnih
spre- mišta, sve do u nedogled, a i s leve strane do u tan- čine
isti takav red, s pravilnim razmacima, putevima spreda, straga,
sa strana. Iza njih širok, bleštav asfalt- ni put - to jest ponovo
jedan asfaltni put, od kupati- la na ovom ogromnom, svuda
ravnom prostoru is- tovetnost puteva, trgova i jednakih zgrada
više i nije mogla biti pojmljiva, barem u mojim očima. Onde gde
je glavni put imao da se sretne s unakrsnim pu- tem, između
spremišta, prolaz je bio pregrađen vrlo Ijupkom, na igračku
nalik, crveno-belom, tankom rampom. Udesno, medutim, več
dobro poznata žiča- na ograda imala je, kako sam iznenađeno
saznao, električno punjenje, i stvarno, ja tek tad prepoznah na
betonskim stubovima mnoštvo belih porcelanskih zavrtnja
kakve sam kod kuće viđao na vodovima struje i na telegrafskim
banderama. Njen udar je - uveravahu me - smrtonosan:
uostalom, dovoljno je stati u meki pesak uzane staze koja se kraj
nje pruža pa da sa stražarskog tornja (koji su mi i pokazali, a ja
ga poznao kao onu po mom mišljenju lovačku če- ku ugledanu
iz stanice) bez i jedne reči ili opominju- ćeg uzvika budete
ubijeni - upozoravahu me sa svih gtrana, praveći se važni i
unoseći se u svoj obavešta- cki zadatak oni koji su već sad znali
više od većine. tJskoro stigoše i dobrovoljci, uz silno zveckanje,
po- Sfćući pod težinom sudova boje crvene cigle. Jer još pre toga
beše se pročula vest, koju su smesta svi pri- hv^tili, ponavljali i
širili svud po dvorištu: - Uskoro naifl stiže topla čorba! - Nema
govora, i ja sam sma- trao da Је vreme za nju, mada su me
unekoliko ipak začudila tolika ozarena lica, tolika zahvalnost,
svoj- stven^ radost koja već nekako izgledaše detinjasta, kojorH
Је vest bila primljena: zato sam valjda imao utisak da se odnosi ne
toliko na samu čorbu nego vi- še na pokazanu brigu, koja eto
stiže najzad posle svih ovih prvih iznenađenja - takav barem
beše moj
utisak. Smatrao sam verovatnim da je informacija po- ticala od
onog čoveka, onog robijaša koji je na ovom mestu odmah počeo
da izgleda kao putovođa, da ne kažem: domaćin. I kod njega,
kao i kod robijaša u kupatilu autoritet je bio odmah vidljiv po
odelu skro- jenom po meri, po kosi, koja se meni već tad činila
neuobičajenim ukrasom, po debeloj kapi od tamno- plave čoje
koja je kod nas kod kuće nosila naziv ’Trancuska”, po lepim,
žutim plitkim cipelama na no- gama i po crvenoj traci preko
mišice, te počeh uvi- đati da mi valja, izgleda, korigovati
shvatanje kom su me još kod kuće učili, i prema kojem, naime,
”odelo ne čini čoveka”. Imao je takođe crven trougao na
grudima, koji je pokazivao, isto tako, da on ovde nije zbog krvi,
nego samo zbog uverenja, kako ću usko- ro saznati. Prema
nama se ophodio doduše malo od- mereno i maloreko, ali i
ljubazno, sve što je bilo ne- ophodno rado nam je objasnio, a ja u
tome tada i nisam nalazio ničeg neobičnog, pošto je na kraju
kra- jeva on bio ovde ranije nego mi - tako mi se kretala misao.
Bio je visok, skoro mršav, s pomalo izgužva- nim, istrošenim, ali
sve u svemu simpatičnim licem. Primetio sam još da se često
povlači ustranu, a ja sam pri tom iz daljine s vremena na vreme
hvatao njegov pogled čuđenja i neshvatanja, na njegovim
usnama nekakav, da tako kažem, zinuli osmeh, kao da se nad
nama malo zaprepašćuje, ne znam zbog čega. Kasnije mi rekoše
da je iz Slovačke. Neki među nama govorili su njegovim
jezikom i počešće su oko njega stvarali mali druželjubiv krug.
Čorbu nam je on sam podelio nekakvom dugo- vratom
čudnom kutlačom koja je više ličila na točir, dok su nam dva
druga čoveka koji nisu poticali iz našeg kruga, obavljajući ulogu
nekakvih pomoćnika, dodali crvene emajlirane sudove i
nekakve iskrivljene i izlizane kašike - po jednu za nas dvojicu,
pošto je zaliha nedovoljna, kako su nas obavestili; zato i valja -
dodadoše - sudove odmah, čim budu ispažnjeni, vratiti njima.
Posle nekog vremena došao sam i ja na red. Čorbu, sud i kašiku
dobio sam zajedno sa ”Ga- lanteristom”: nisam se tome baš
obradovao, pošto ni- kad nisam imao naviku da jedem s
drugima iz istog suda, s istim priborom, ali nužda, uvideo sam,
i do toga ponekad dovede. Najpre je čorbu on okusio, pa odmah
dao meni. Lice mu je postalo malo čudno. Upitah ga kakva je, a
on odgovori da probam sam. No tada već videh kako i dečaci
oko mene, jednim delom preneraženo, jednim delom cepajući se
od smeha, gledaju jedni druge. Uzeh tad i ja da je kušam: morao
sam ustanoviti da je nažalost zbilja ne- jedljiva. Upitah
”Galanteristu” šta da radimo, a on mi reče da, što se njega tiče,
mogu slobodno i da je pro- spem. U istom času jedan vedar glas
iza mojih leđa dopre mi do uha s obaveštenjem: - To je
takozvana Dorrgemiise - objasni. Ugledah dežmekastog, malo
već vremešnijeg čoveka, ispod nosa nešto belje kože od ranijih
uglastih brkova, lica ozračenog samim do- bronamernim
znanjem. Oko nas stajaše još nekolici- na ljudi kiselih lica, s
manjerkama i kašikama koje stiskahu u rukama, i on se okrete
njima da im objas- ni kako je učestvovao već i u ranijem, pre
ovoga od- zujalom svetskom ratu, i to kao oficir. Pružilo mu se
tada dovoljno prilika da pozna na frontu ovo jelo, i to medu
nemačkim oficirima, ”s kojima smo se tada tukli na istoj strani”
- kako se izrazio. Po njemu, to je naprosto ”sušeno povrće”.
Mađarskom stomaku - do- dao je uz nekako uviđavan, u neku
ruku praštajući osmeh - naravno neprikladno. Tvrdio je
međutim da se valja, i čak, po njemu, mora na nj naviknuti,
pošto je puno "hranjivosti i vitamina”, što biva obezbeđeno,
objasnio je, posebnim načinom sušenja, nemačkom stručnošću u
toj oblasti. - Uostalom - primetio je uz ponovni osmeh - prvi
zakon dobrog vojnika glasi: pojesti sve što se dobije danas, jer se
ne zna hoće li se dobiti i sutra - reče doslovce. I onda zaista,
kašiku po kašiku, on proguta svoju porciju, mirno, ujedna- čeno,
bez ijednog mrštenja, sve do poslednje kapi. Ja sam svoju ipak
prosuo kraj zida barake, baš kao što videh da čine poneki i
odrasli i dečaci. Ali sam se zbunio, jer sam s neke udaljenosti
sreo pogled našeg predstojnika, pa sam se zabrinuo da se on
možebiti uvredio; ali na licu mu mogah pročitati opet samo onaj
svojstveni izraz, onaj neki neodređeni osmeh. Sud sam zatim
vratio, a u zamenu dobih debelu kriš- ku hleba i na njoj neku
belu stvar sličnu režnju igra- čke za sklapanje dečije građevine i
otprilike iste veli- čine puter - to jest, ne, nego margarin, kako
rekoše. Ovo već potroših, iako ni hleb takav nisam nikad vi-
deo: četvrtasta oblika, a i kora i meki deo kao da su ispečeni od
istog crnog blata i puni su vlati slame i bobica koje pršte i škripe
pod zubima, no ipak je to bio hleb, a za duga puta bejah dobro
izgladneo. Mar- garin namazah, u nedostatku boljeg alata,
prstom, ro- binzonski, da se tako izrazim, kako uostalom videh
da i ostali čine. Htedoh da se pobrinem za vodu, ali se na
neprijatan način ispostavi da je nema: zar to znači, naljutih se u
sebi, da ćemo morati da žednimo sve vreme, kao ono u vozu?

Tad stiže čas kad moradosmo najzad ozbiljnije da

zapazimo miris. Teško bi mi bilo da ga odredim: slatkast je bio i
nekako lepljiv, u njemu malo već i znane nam hemikalije, ali sve
to u meri da se čak po- čeh plašiti da će mi onaj pojedeni hleb
pokuljati na usta. Ne beše nam teško da ustanovimo: krivica je
bi- la do jednog odžaka, levo, u pravcu asfaltnog puta ali mnogo
više udaljenog. Dimnjak je bio fabrički, to se odmah videlo, a
tako je ljude bilo i obavestio naš starešina: i to kožno-fabrički,
kako su mnogi takođe odmah znali. Setih se odista kako smo
nekih davnih nedeljnih dana otac i ja išli na fudbalsku utakmicu
u Novu Peštu, jer je tramvaj onde prolazio kraj jedne fabrike
kože, zbog čega sam na onom delu puta mo- rao da zapušim
nos. Inače - upotpunjavala se vest - mi u toj fabrici, srećom,
nećemo raditi: ako sve prođe kako treba, ako među nama na
izbije tifus, dizenteri- ja, ili druga neka zaraza, uskoro ćemo
krenuti na jed- no drugo, umiriše nas, prijatnije mesto. Zato i ne
no- simo još na odelima, a naročito na koži, brojeve kao, na
primer, naš komandujući "blokovski starešina”, kako ga sad već
zvahu. U ovaj broj su se inače već mnogi bili uverili sopstvenim
očima: ispisan je - tako govoraše informacija - svetlozelenim
mastilom na zglobu ruke, neizbrisivo utisnut, utetoviran
ubodima specijalno za to predviđene igle. Gotovo u to isto
vreme stiže mi do uha priča dobrovoljnih donosilaca čorbe. I oni
su videli brojeve, i to usečene u kožu starijih robijaša, u kuhinji.
Najviše je od usta do usta kružio odgovor, kojem su stalno
istraživali značenje i često ga ponavljali svud oko mene a koji je
dao je- dan od robijaša na raspitivanje čoveka iz našeg kru- ga:
šta je to? - Hinmlische Telophonnummer - to jest: "nebeski broj
telefona”, rekao je navodno robijaš. Vi- deh da je stvar svakoga
manje-više bacila u razmišlja- nje, i mada nisam o njoj ništa
umeo da ispametujem, moradoh i sam priznati da su to čudne
reči. Tad su u svakom slučaju počeli ljudi da se vrstaju oko blo-
kovskog starešine i njegovih dvaju pomoćnika - idu- ći ovamo-
onamo, ispitujući ih, opsedajući ih pitanji- ma a zatim ono što su
saznali brzo izmenjujući izme- đu sebe, pa tako i pitanjem: ima
li zaraza? - Ima ih - glasilo je obaveštenje; pa šta biva sa
bolesnima? - Umiru - ; a s mrtvima? - Spaljuju se - saznadosmo.
Pravo rečeno - ispostavilo se postepeno, ali ja nisam mogao da
ustanovim kojim putem i načinom - taj odžak tu preko i ne
pripada u stvari fabrici kože, ne- go "krematorijumu”, to jest
spaljivaonici, kako nas obavestiše o značenju reči. Onda sam ga
bolje i po- gledao: bio je to zdepast, uglast odžak, širokog ždre-
la, čiji vrh kao da je bio naglo zasečen. Mogu reći da sem nekog
poštovanja - i naravno onog mirisa, u ko- ji se besmo takoreći
ulepili, kao u kakvu gustu kašu, u nekakvu močvaru - ništa
posebno nisam osećao. Ali smo zato u daljini primetili, sa sve
novim i novim iznenađenjem, jedan, pa još jedan i čak na
krajnjem rubu blistavog neba ponovo jedan isti onakav odžak,
od kojih su dva upravo izbacivala dim sličan našem i možda
behu u pravu oni koji počeše da gaje sum- nju i prema pramenu
dima što se s mukom probijao uvis iza nekog dalekog, slabašno
olistalog, na parkić nalik rastinja, te primetiše, po mom sudu s
pravom: zar je toliko zaraza da je ovoliko mrtvih?

Mogu da tvrdim da sam, pre no što se bilo spusti- lo prvo

veče, ja već manje-više bio sasvim načisto s celim stanjem stvari.
Istina, dotle smo obišli i baraku nužnika - prostoriju koja se
sastojala u svoj svojoj du- žini od triju uzdignuća u obliku
podijuma, od kojih je svaki imao dve, odnosno svi zajedno šest
redova ru- pa: na njih se valjalo nasaditi ili u njih gađati svakom
od nas, kako je prilika zahtevala. Mnogo nam vreme- na u
svakom slučaju nije stajalo na raspolaganju, po- što se ubrzo
pojavio jedan ljutit robijaš, ovaj put sa crnom trakom oko ruke,
noseći u ruci batinu koja izgledaše teška, pa je svak morao da se
udalji u sta- nju u kom se baš našao. Motala se tu i nekolicina
sta- rijih ali jednostavnijih robijaša. Oni se pokazaše pito- miji i
spremni da nam izađu u susret, s ponekom reči obaveštenja. Da
bismo stigli tamo i nazad, po uput- stvu blokovskog starešine,
imali smo da pređemo pri- ličan put, a taj je vodio pored
zanimljive naseobine. Iza žičane ograde stajahu uobičajena
spremišta, a me- đu njima čudne žene (od jedne smesta brzo
okrenuh glavu, pošto joj je iz haljine upravo visilo nešto uza šta
se grčevito pripijalo ćelavo detešce glave sjajne od sunca) i još
čudniji ljudi, svi obučeni u doduše izno- šenu, ali na kraju
krajeva istu onakvu odeću kakvu ljudi nose napolju, u
slobodnom životu, da se tako izrazim. Pri povratku onda bejah i
sam načisto da je to logor Cigana. Malo se i iznenadih: kod kuće
smo svi, naravno, imali o Ciganima manje-više uzdržano
mišljenje, ali dotle još nikad ne bejah čuo da su i oni krivci. Baš
tad stizahu jedna kola, tamo iza njihove ograde, koja su vukla
manja deca, s kajasima preko ramena, kao kakvi poni-konjići,
dok je kraj njih kora- čao čovek dugih brkova s bičem u ruci.
Sadržaj kola bio je pokriven ponjavom, ali kroz mnoge proreze i
poderotine provirivao je hleb, i to u belim veknama, bez ikakve
dvojbe. Iz ovog zaključih da zato ipak sto- je za stepen više nego
mi, izgleda. Još jedna slika os- tala mi je u sećanju s te šetnje. Iz
drugog pravca, po glavnom putu dovde, u belom odelu, sa
širokom cr- venom štraftom duž strana belih pantalona, u
velikoj crnoj umetničkoj kapi kakvu su, kako govore slike, nosili
slikari u Srednjem veku, i s debelim, gospod- stvenim štapom
savijene drške, dolazio je čovek, ba- cajući sve vreme pogled
levo i desno. Beše mi teško poverovati da je i ta veličipa - kako
mi tvrđahu - samo robijaš, kao što smo to mi.

Mogu se i zakleti da na tom putu ni s kim stra- nim nisam

razgovarao. Ipak, od tada računam u stva- ri svoje tačnije
saznanje. Tamo prekoputa, upravo gore su saputnici iz našeg
voza, svi oni koji su zatra- žili da budu odvezeni autom, zatim
oni koje je lekar bilo zbog starosti bilo iz drugog razloga
proglasio nesposobnima, kao i sva sitnež i s njom njihove pri-
sutne ili buduće majke ako se na njima već videlo da će majke
biti, kako nam rekoše. I svi oni su sa stani- ce išli u kupatilo. I
njih su obavestili o vešalicama, o brojevima, o okolnostima
kupanja, isto kao i nas. I berberi su isto tako bili nazočni - kako
se tvrdilo - ра i komad sapuna su dobili u ruku. Zatim su i oni
dospeli u kupaonu, gde čujem da isto postoje cevi i tuševi; samo
što na njih puštaju ne vodu, nego gas. Sve ovo nije mi dospelo u
saznanje najednom, nego tek da kažem pomalo, uvek se
dopunjujući novim pojedinostima, s nekima se sporeći, druge
potvrduju- ći i u nove se nastavljajući. Pri tome - čujem - s nji-
ma se postupa vrlo ljubazno, okruženi su brigom, simpatijom,
deca se loptaju i pevaju, a mesto gde ih guše veoma je lepo,
okruženo livadom, gajem i cvet- nim lejama. Zato je sve to u
meni pobuđivalo osećaj nekakvih šala, u neku ruku đačkih
podvala. Tome je doprinosilo i to koliko su na primer i mene,
ako pro- mislim, vešto presvukli u drugu odeću isključivo po-
moću trika sa vešalicom i brojem na njoj, ili kako su na primer
posednike predmeta od vrednosti prepali rentgenom, koji je na
kraju ostao samo prazna reč. Naravno, uviđao sam, sve to ipak
nije sasvim šala, ako se pogleda druga strana, jer sam se o
rezultatu - da tako formulišem - uveravao svojim očima, a po-
gotovo svojim stalno pobunjenim želucem, ali sam ipak imao
osećaj, a i zamišljao sam odnekud, da se i nije moglo desiti
mnogo drugačije. I tu su se na kraju krajeva okupili i, da tako
kažem, zbili glave, vrlo ve- rovatno, doduše ne baš deca,
razume se, nego zreli, odrasli Ijudi, možebiti, čak sasvim
izvesno, ako raz- mislim, gospoda, u pristaloj odeći, s cigarama,
odličji- ma, sve sami zapovednici, po svoj prilici, koje u ovom
času ne sme niko da prekida - tako zamišljam. Jedan se onde
seti gasa; dmgi odmah dodaje kupati- lo, treći sapun, četvrti
opet cveće, i sve tako dalje. O ponekoj ideji su možda i poduže
raspravljali, poprav- ljajući je, dok su se nekoj drugoj odmah
obradovali, i poskočili (ne znam zašto, ali sam insistirao na
tome da su poskočili) lupnuli se jedni s drugima dlanom o dlan
- sve to beše lako predočiti, barem meni. Zami- sao zapovednika
pretvara se zatim u stvarnost uz mnogo vrednih ruku, uz
mnogo trke i vike, pa je us- peh predstave, morao sam da vidim,
bio van svake sumnje. Tako je prošla, bez ikakve sumnje, starica
koja je na stanici poslušala sina, dečkić s belim cipe- lama i
njegova plavokosa mama, impozantna gospa, stari gospodin u
cmom šešim, ili onaj nervni boles- nik pred lekarem. I
"Stručnjak” mi je došao u pamet: sigurno se grdno iznenadio,
siromah, pomislih. I ”Ro- za” reče uz sažaljivo odmahivanje
glavom: - Jadni Mošković - , svi besmo istog mišljenja kao on. I
”Lju- bimac” je uzviknuo: - Gospode Isuse! - kako naime
saznadosno od njega, slutnja dečaka bila je osnova- na: izmedu
njega i one devojke u ciglani zaista je ”došlo do svega”, pa je sad
pomislio na posledice koje će vremenom na devojci možda
postati vidljive. Priznadosmo da je njegova zabrinutost
opravdana, mada mu se na licu pored tereta brige kanda odsli-
kavao i izraz nekog dmgog, teže odredljivog oseća- nja, a i
dečaci gledahu u njega pre s nekom vrstom poštovanja, što mi
ne beše ni malo teško da razu- mem, naravno.

Još jedna stvar me je donekle podstakla na raz- mišljanje

toga dana, naime činjenica da ovo mesto, ova ustanova - kako
sam obavešen - već godinama postoji tu, funkcioniše dan za
danom podjednako, i mada uviđam da u toj misli ima i
preterivanja, ali ipak: kao da je pri tom čekala mene. U svakom
slu- čaju - spominjalo je više njih s nekom vrstom svo- jevrsnog,
mogao bih reći užasnutog priznanja - naš blokovski starešina
živi ovde već ravno četiri godine. Tada se setih da je ta godina i
za mene bila vrlo značajna, pošto sam se baš tokom nje upisao u
gimnaziju. Čak su mi još veoma živo ostali u sećanju događaji
sa svečanog otvaranja - kojem sam i sam prisustvovao, u
tamnoplavoj nošnji sa širitima, staro- mađarskoj, zvanoj
"Bocskai”. Zapamtio sam i reči di- rektora - čoveka ugledne,
iako, kad razmislim, malo zapovedničke pojave, sa strogim
naočarima, lepim belim brkovima. U zaključku, sećam se,
pozvao se na antičkog mudraca: ”non scolae sed vitae
discimus” - ”učimo ne radi škole, nego radi života”, citirao nam
je reči. No u tom slučaju, smatrao sam, trebalo je sve vreme da
učimo samo o Aušvicu. Sve bi nam bilo objašnjeno, otvoreno,
pošteno, razumno. Samo što u školi o tome za sve četiri godine
nisam ni reči čuo. Morao sam doduše primetiti da bi to bilo
nelagodno, a i ne tiče se obrazovanja, valja priznati. Loša posle-
dica bila je ta da sam morao tek ovde da se obave- stim, da
saznam na primer da se nalazim u ”Kon- zentrazionslageru”,
"Koncentracionom logoru”. Ali ni ovi nisu svi jednaki, objasniše
nam. Ovaj ovde je na primer ”Vernichtungslager” to jest ”logor
za uništa- vanje”, kako rekoše. Sasvim je drugo nešto - doda-
doše smesta - jedan ”Arbeitslager”, to jest radni lo- gor. Onde je
život lagodan, smeštaj i ishrana, tvrdilo se, neuporedivo bolji, a
to je i prirodno, pošto je on- de i cilj drugo, na kraju krajeva. E
pa, i mi ćemo do- speti na jedno takvo mesto, samo ako se u
međuvre-
menu nešto ne desi, što u Aušvicu - priznadoše oko mene -
bogme nije isključeno. Prijaviti se kao bole- stan u svakom
slučaju nije nimalo preporučljivo, na- stavljahu se obaveštenja.
Bolnički logor nalazi se ina- če onamo dalje, baš uz bok jednog
od odžaka, koji upućeni već nazivahu između sebe skraćeno
kao ”dvojku”. Glavnu opasnost nosi voda, neskuvana vo- da,
onakva na primer kakvu sam i ja pio idući od sta- nice ka
kupatilu - ali to naravno, tad, nisam mogao znati. Nema zbora,
bila je onde ona tabla, morao sam to priznati, ali ipak, valjda su i
vojnici morali da nešto kažu, mišljah. Međutim - pade mi na
pamet - pola- ko, brate, trebalo bi imati na umu cilj: ali hvala
bogu, kako mi se činilo, osećah se dobro, a ni od dečaka ne čuh
ni reči žalbe.

Docnije sam stekao još više drugih saznanja, na- vika, sve
u toku tog dana. Uopšte, mogu reći da sam to popodne čuo u
svakom slučaju više vesti, da se vi- še oko mene govorilo o
izgledima koji se tiču naše budućnosti, naših šansi i nada, nego
li o odžaku ona- mo. Ponekad biva kao da ga i nema, nismo se
na nje- ga osvrtali. Sve je zavisilo od pravca vetra, kako su
mnogi zaključili. Tog dana video sam prvi put i žene. Pokazali
su nam ih ljudi okupljeni i uzbuđeno zbijeni pred žičanom
ogradom. Bile su to zaista one, mada mi je bilo teško da ih
razaznam, pa i još više da po- znam u njima žene tamo u daljini,
na suprotnoj strani glinave zemljane ravni koja se otvarala pred
nama. Malo su nas i uplašile, pa sam primetio da su se ljudi
posle prve radosti, posle uzbuđenja koje rađa otkri- će, svi tu
oko mene utišali. Do uha mi se dokotrljala samo jedna opaska,
izrečena tupo, s nekakvim drhta- vim odjekom: - Ošišane do
glave. - I u toj velikoj tišini i sam sam tek tada razaznao kroz
poneki talas večernjeg letnjeg vetra, mada tanku, cvileću i jedva
čujnu, ali bez ikakve sumnje ipak mironosnu, vedru muziku,
koja je, onako spojena sa prizorom - svako- ga, pa i mene
nekako snažno iznenadila. Stajao sam prvi put, tad još ne
znajući na šta čekam, u jednom od stražnjih desetoredova pred
našom barakom - is- to onako, uostalom, kako su pred svim
ostalim bara- kama svi ostali sužnji čekali, sa strane, spreda,
poza- di, svugde kud mi je pogled dosezao - , i prvi put sam
smaknuo, čim su me na to pozvali, sa glave kapu, dok su
napolju na glavnom putu, u mekom su- tonjem vazduhu iskrsle
prilike triju vojnika na bici- klima: lep - moradoh osetiti - strog
prizor zapravo. Tad mi je i sinulo u glavi: gle kako se već davno
ne sretoh s vojnicima. Ali sam morao da se zadivim ko- liko bi u
ovim ljudima, koji su tako odmereno, tako ledeno i kao s neke
nepribližive visine saslušali - je- dan čak beležeći u nekakav
duguljast notes - s one strane rampe ono što je naš blokovski
starešina s ove njene strane (i on noseći kapu u ruci) saopštio;
koli- ko bi u ovim veličinama, gotovo već zloslutnim ko-
rifejima što su bez i jedne reči ili makar klimoglava odlebdeii
dalje po praznom glavnom putu, bilo teško poznati one
razgovorne i vesele članove dočeka koji su me jutros na stanici
pozdravili. U isti mah do uha mi dopre tih šum jednog glasa i
videh desno od me- ne profil koji se isturao, prsa koja su se
lučno izba- cila: bio je to nekadašnji oficir. Prošaptao je a da mu
usne pri tom nisu ni zatreperile: - Večernje prebro- javanje - ,
klimnuvši kratko, uz osmeh i učeni izraz lica čoveka za koga se
sve ovo dešava posve razum- ljivo, savršeno jasno, u izvesnom
smislu čak bi se moglo reći po njegovoj najrodenijoj ćudi. I tada
vi- deh prvi put - jer nas je i smrkavanje zadesilo još na istom
mestu - boju ovdašnje noći i jedan njen feno- men: vatromete,
pravu bengalsku igru plamenova i iskri na čitavom levom rubu
neba. Oko mene mnogi šapnuše, promumlaše, ponoviše: -
Krematorijumi! - ali već s nekom vrstom, rekao bih, divljenja
prema prirodnom fenomenu. Onda: "abtreten”10 i ja bejah malo
gladan, ali saznadoh da je našu večeru zapravo predstavljala
ona kriška hleba koju sam ujutro već bio pojeo. A o baraci,
”blocku”, ispostavilo se opet to da je iznutra potpuno prazna,
lišena kakvog bilo na- meštaja, uređaja, pa čak i lampe, s
cementnom plo- čom mesto poda, gde se noćno mirovanje opet
poka- zalo rešivim jedino onako kao u štali žandarmerije:
naslonio sam leđa uz noge jednog od dečaka, na mo- ja kolena
naslonio se onaj koji seđaše ispred mene; a pošto bejah umoran
od silnih novih doživljaja, is- kustava i utisaka, a usto i pospan,
ubrzo sam utonuo u san.

O sledećim danima - slično otprilike kao što se desilo sa

ciglanom - ostalo je u meni manje detalja, više samo njihovih
nijansi, jedno osećanje, rekao bih, opšti utisak. No njega bi mi
bilo teško odrediti. Tih dana je još uvek ostajalo što-šta novog
da se sazna, vi- di i iskusi. Tu i tamo dešavalo mi se i tih dana
da me dodirne hladnoća onog čudnog, stranog osećanja s kojim
sam se prvi put sreo kad sam ugledao žene, tu i tamo bivalo je
da sam se našao u krugu zapanjenih, izduženih lica, ljudi
zinulih jedni u druge, koji su jed- nako postavljali pitanje: - Šta
kažete? Šta kažete? - na koje je odgovor bio nikakav, ili skoro
uvek isti: - Užas. - Ali nije ta reč, nije tačno taj doživljaj - bar za
mene, razume se - onaj kojim bih zaista mogao da
okarakterišem Aušvic. Među više stotina stanovnika našeg
bloka našao se, kako se ispostavilo, i čovek zle sreće. Delovao je
malo čudno u robijaškom odelu ko- je je na njemu visilo, s
kapom koja mu je, prevelika, padala na čelo. - Šta kažete - pitao
je i on - šta ka- žete?... ali mi naravno nismo imali da kažemo
bogzna šta. Njegove dalje uzrujane, zamršene reči više nisam
umeo dobro da pratim. Ne treba misliti, to jest ipak se može i

10
Voljno (Prim.prev.)

112
treba čak bez prestanka misliti na one koje je "ostavio kod
kuće”, za čiju volju "treba ostati jak” jer ga očekuju: žena i dvoje
dečice - to im beše, koliko sam umeo da procenim, suština. Pa
ipak je glavna bri- ga i ovde kao i u carinarnici i u vozu bila u
stvari: dužina dana. Počinjali su veoma rano, odmah posle
praskozorja poodmaklog leta. Tada saznadoh koliko su jutra u
Aušvicu hladna. Zajedno s dečacima skupili bismo se na strani
naše barake koja gledaše na žičanu ogradu, ka još kosom, baš
naspram nas izlazećem crvenom suncu, zbijajući se tesno jedni
uz druge, za- grevajući jedni druge. Nekoliko sati docnije već
bismo pre tragali za hladom. U svakom slučaju je i tu vreme
proticalo, i tu je s nama bio ”Galanterista”, pa bi od- jeknula
pokoja šala, i tu se našlo, ako ne eksera od potkove a ono
šljunka koje bi ”Ljubimac” od sviju nas pokupio kockom, i tu bi
se začula "Rozina” reč: - A s.ul tl.i to otpevamo japanski -
...Osim toga dvaput se i.šlo u zahodsku baraku, izjutra ujedno u
baraku umi- vaonika (sličnu prostoriju, samo što su se mesto
po- dijuma nizali celom dužinom metalni valovi a nad sva- kim
bile postavljene paralelne gvozdene cevi kroz čije je sitne guste
rupice curkala voda), deljena je hrana, uveče bio apel, i onda
naravno, razmenjivahu se novosti - morao sam se zadovoljiti s
tim; takav je bio dnevni red. Nizahu se još doživljaji: tako jedna
"Blocksperre”, "zatvaranje bloka” druge večeri - tad videh našeg
starešinu prvi put nestrpljivog, čak, rekao bih, razdraženog -
praćeno dalekim glasovima koji bi u takvim prilikama do nas
doprli, čitavom zbrkom gla- sova, i ako bismo dobro načuljili
uši, učinilo bi nam se da smo u nekako zagušljivoj tami barake
mogli da razaznamo krike, lavež pasa i prasak pucnjeva; ili opet
prizor jedne kolone, ponovo kroz žičanu ogradu, kako nam
rekoše: u povratku sa rada, i moradoh po- verovati, jer se i meni
činilo da vidim kako na neka- kvim tamo šklopocijama onde,
koje su nosili najzad- nji, leže bez ikakve sumnje mrtvaci, baš
kao što se oko mene tvrdilo. Sve ovo zaokupljalo je naravno i
moju uobrazilju za neko vreme. S druge strane, mogu da tvrdim
kako to ipak nije dovoljno da ispuni jedan dan, besposlen dan.
Tako otkrih da i u Aušvicu, izgle- da, može biti dosadno, pod
uslovom da je čovek pri- vilegovan. Čekali smo, očekivali - ako
promislim - , u stvari to, da se ništa ne desi. Ona dosada,
zajedno sa ovim čudnim iščekivanjem: mislim da je to taj uti-
sak, otprilike, jeste, to može da znači istinski Aušvic - naravno u
mojim očima.
Moram još nešto priznati: sutradan sam pojeo, a
preksutradan čak i očekivao čorbu. Uopšte uzev, red ishrane u
Aušvicu morao je da me ispuni čuđenjem. Ujutru bi ubrzo stigla
neka tečnost zvana kafa. Ru- čak, to jest čorba, bio nam je
serviran iznenađujuće rano, već negde oko devet časova. Potom
se više nije ništa delilo osim hleba i margarina koji su stizali u
predvečerje, pred čas apela. Na taj način sam već tre- ćega dana
sklopio prilično blisko poznanstvo sa gnjavatorskim osećanjem
gladi, a i svi dečaci su se na nju žalili. Samo je ”Pušač” stavio
primedbu da taj ose- ćaj za njega nije nikakva novina i da njemu
više ne- dostaje cigareta, i to sa nekim - pored uobičajenog
kratko-čudnog načina, skoro bi se reklo zadovoljnim izrazom na
licu koji me je u tom trenutku malo i ner- virao, a i dečaci su ga,
mislim, iz istog razloga, ubrzo opomenuli da umukne.

Ma koliko da me je iznenadila, ipak je činjenica, do koje

sam došao naknadnim brojanjem, da sam u Aušvicu zapravo
proveo svega tri puna dana. Četvr- te večeri već sam opet sedeo
u vozu, u jednom od već poznatih teretnih vagona. Cilj nam
beše - kako smo se obavestili - "Buhenvald”16, i mada sam sa
slič- nim obećavajućim imenima sad već bio unekoliko oprezan,
ipak sam osećao da ona neprevidljiva nijan- sa prijatnosti,
moglo bi se reći topline, neka nežna, neka zamišljena, neka
zavisti slična obojenost ose- ćanja na licu ponekog sužnja među
onima koji su nas ispraćali, ipak nije mogla biti samo greška,
činilo se. Morao sam videti i to da je među njima mnogo sta- rih
sužnjeva koji svašta pamte, pa i prominenata, što pokazivahu
trake oko ruku, kape i cipele. I pred vo- zom su oni sredili sve,
vojnike sam video tek poda- lje, nekoliko njih, po rubu rampe, i
to onih običnih bez zvanja i funkcije, i na ovom tihom mestu, u
pito- mim bojama ove mirne večeri, ništa nije podsećalo, sem
možda veličine, na onu uzgibanu, uzbuđenjem, svetlošću,
kretanjem podgrejanu, na svakoj tački vi- brirajuću stanicu gde
sam se nekada, odnosno ravno pre tri i po dana, iskrcao.

0 putovanju mogu sad da kažem još manje: sve se

odigralo na uobičajeni način. Sad nas nije bilo šez- deset, nego
osamdeset, ali ovaj put putovali smo bez prtljaga, a ni o ženama
nam nije bilo nužno brinuti. I tu je stajala posuda, i tu nam je
bilo toplo, i tu smo bili žedni, ali smo s druge strane ovde bili
izloženi manjem iskušenju što se tiče opskrbe: naša porcija
hrane - od uobičajenog veći komad hleba, duplirana kriška
margarina i parče još nečega po spoljašnosti unekoliko sličnog
salfaladi, takozvanog ”Wursta” - bila nam je podeljena ispred
voza, i ja sam je tu od- mah i pojeo, prvo zato što sam bio
gladan, zatim što mi u vozu nije bilo moguće staviti je bilo gde
na stra- nu, a onda i stoga što nam, na kraju krajeva, nije bilo
rečeno da će putovanje i ovaj put potrajati tri dana.

1 u Buhenvald smo stigli ujutru, po sunčanom, ali s

povremenom oblačnošću i lakim naletima vetra hla- đanom,
svežem, čistom vremenu. Ovdašnja železni- čka stanica, barem
posle aušvičke, delovala je kao tek nekakav provincijalni, ljupki
peron. Ali doček je bio manje srdačan: tu su vrata pootvarali ne
robijaši nego vojnici, i to je - setih se - bila u stvari prva prava,
da tako kažem nepatvorena prilika da se s njima susret- nem u
tako bliskom, tako tesnom doticaju. Samo sam gledao kakvom
se brzinom, kakvom pravilnom tačno- šću sve odvija. Nekoliko
kratkih uzvika: ”Alle ’raus!” - ”Los!” - ”Funfe Reihen!” -
”Bewegt euch!”,17 nekoliko praskova, nekoliko treskova, zamah
pokoje čizme, ubod pokojeg vrha puščane cevi, nekoliko
prigušenih jauka - i već se oblikovala, već se kretala, kao da je
konopcem vučena, naša kolona, kojoj se na kraju pe- rona, a
uvek s istim poluokretom, s dveju strana priključivao po jedan
vojnik, uz svaki peti petored, primetih - to jest, uz svakih
dvadeset pet ljudi u pru- gastim odelima - po dvojica, otprilike
na pola metra rastojanja, ne skidajući ni na trenutak pogled, ali
sad već nemo, i samo korakom krojeći pravac i ritam, odr-
žavajući u stalnom životu celu tu, u svakom zglobu neprekidno
pokretnu i zatalasanu povorku, malo slič- nu gusenici koju
bismo u mom detinjstvu pomoću re- zanaca od papira i
ušiljenih treščica ugurali u kutiju šibica; sve to je pomalo i
zanosilo, sasvim opčinjavalo, na neki način. Malo se moradoh i
nasmešiti, jer mi je najednom pala na pamet labava, takoreći
stidljiva pratnja domaćih policajaca onog dana, na putu ka
žandarmeriji. Ali čak i sva preterivanja žandarma mo- gu da
smatram, priznajem, samo kao nekakvo bučno razmetanje u
poređenju s ovom ćutljivom, u svakoj pojedinosti savršeno
usklađenom stručnošću. I uzalud sam jasno video njihova lica,
boju oka ili kose, ovu ili onu ličnu crtu, čak grešku, neki izraštaj
na njihovoj koži - ipak nekako ne mogadoh da se za sve to
uhva- tim, ipak moradoh nekako da posumnjam: zaista, sve-
mu tome uprkos, hodaju li to uz naš bok u osnovi nama slični,
sačinjeni na kraju krajeva ipak otprilike od iste ove ljudske
materije? Ali mi dođe u pamet da moj način posmatranja može
biti i pogrešan, jer ja ni- sam isti, razume se.

No i pored toga sam zapažao da postepeno gra- bimo

naviše po sve bregovitijem usponu, opet po iz- vrsnoj, ali ne
kao u Aušvicu pravoj, nego vijugavijoj cesti. U okolini primetih
mnogo prirodnog zelenila, ljupkih zgrada, nešto dalje među
drvećem uvučenih vila, parkova, bašta, i ceo kraj, razume se, svi
odnosi veličina delovahu prikladno, mogao bih reći primam-
ljivo - bar za oči naviknute na Aušvic. S desne strane puta
najednom nas iznenadi mali zoološkli vrt. Sta- novnici mu behu
srne, glodari, među kojima se jedan malo olinjao medved na
buku naših koraka odmah veoma uzbuđeno postavio u sedeći
položaj i pri- kazao bez oklevanja nekoliko komičnih pokreta u
svom kavezu - ali ovaj put, razume se, njegov trud osta
nenagrađen. Prođosmo zatim pored jedne iskle- sane figure
koja stajaše na poljani stisnutoj između skretanja dvaju cesta.
Delo je počivalo na belom po- stolju i bilo sačinjeno od istog
belog, mekog koštiča- vog i mutnog kamena, po mom sudu s
malo grubim, gotovo bih rekao ovlašnim umetničkim darom.
Po prugama usečenim u odeću, po ćelavoj glavi ali po- gotovo
po celoj delatnosti videlo se odmah da želi da prikaže sužnja.
Glava nagnuta napred a jedna noga dignuta pozadi visoko
podražavali su trčeći korak, dok su se ruke s grčevitim
pokretom ođozdo svijale oko neverovatno velikog kamena u
obliku kocke. U prvom trenutku posmatrao sam ovu tvorevinu
samo s umetničkim uživanjem takoreći - kako sam to bio naučio
u školi - bez ikakvog ličnog interesa, a tek mi je kasnije došlo u
pamet da ona sigurno ima i znače- nje i da se ono zapravo ne
može smatrati naročito povoljnim predznakom, ako
razmislimo. Ali mi je u oči pala pletena žičana ograda, pa
raskošna gvozde- na kapija, koja se rastavila između dvaju
temeljnih kamenih stubova, a nad njom zastakljena, brodskom
komandnom mostu unekoliko slična tvorevina, a on- da već i
prolazeći ispod nje: prispeo sam u koncen- tracioni logor
Buhenvald.

Buhenvald leži u kraju zbijenih brda i dolina, na vrhu

jedne uzvisine. Vazduh je ovde čist, oči se raduju
raznolikostima pejzaža na svakoj strani, u okolini šu- mama a u
dolinama ispod nogu crvenim krovovima od crepa na seoskim
kućama. Kupatilo se prostire na levoj strani. Zatvorenici su
ljubazni, mada na donekle drukčiji način nego u Aušvicu. Samo
što je kupatilo ovde toplije, berberi obavljaju svoj posao s više
paž- nje, a magacioner odeće, makar i samo jednim lete- ćim
pogledom, nastoji da ti uzme mem. Stižeš zatim u hodnik pred
prozorče koje se klizanjem pomiče u stranu, pa te upitaju da
nemaš slučajno koji zlatni zub. Iza toga jedan kosati, već otpre
ovde zatočeni zemljak upisuje tvoje ime u veliku knjigu, pa ti
daje žut trougao i jednu široku ocepotinu, traku, oboje od
platna. U sredini trougla znak da si, na kraju krajeva, ipak
Mađar, možeš da pročitaš veliko slovo U, a na traci štampan
broj, moj je 64921, na primer. Biće pre- poručljivo, saznajem, da
izgovor naučim jasno, razu- mljivo i u slogove lepo složene na
nemačkom jeziku, ovako: - Fir-und-zehcig, nojn, ajn-und-
cvancig -, jer če ovo odsad biti moj odgovor ukoliko me neko
slu- čajno upita ko sam. Ipak ti se taj broj ne upisuje i u kožu, a
ako si se zbog toga još ranije zabrinuto raspi- tao o stvari, stari
zatvorenik s visoko podignutim ru- kama i očima uperenim ka
tavanici usprotestovao je:
- Aber Mensch, um Gotteswillen! Wir sind doch ja hier nicht in
Auschwitz!18 - Uza sve to, i broj i trougao moraju do večeri da se
nađu na grudima odela, i to uz pomoć jedinih imalaca igle i
konca, krojača; ako bi ti isuviše dosadilo da ceo dan stojiš pred
njihovom radionicom u redu, možeš podstaći njihovu dobru vo-
lju jednim delom svoje porcije hleba odnosno marga- rina, ali
oni će ti i inače uraditi šta treba, pa to im je najzad dužnost,
kako kažu. U Buhenvaldu je klima hladnija nego u Aušvicu,
boja dana je siva a kiša če- sto sipi. Ali u Buhenvaldu ume da se
desi da već za doručak čoveka iznenade vrućom čorbom sa
zaprš- kom; tu sam zatim naučio da je porcija hleba po pravilu
trećina, ali ponekih dana može biti i polovina
- a ne po pravilu trećina a u neke dane petina, kao u Aušvicu -
da u podnevnoj čorbi može da se nađe gustiša, u gustišu
crvenih niti a u srećnom slučaju i poneka cela kocka mesa, a isto
tako sam se ovde upoznao s pojmom "Zulagea”, "dodatka”, koji
možeš da fasuješ uz svakidašnji margarin u formi Wursta ili
kašike pekmeza prema izrazu ovde takođe prisutnog i u
ovakvim prilikama naizgled vrlo zadovoljnog ofi- cira. U
Buhenvaldu smo stanovali pod šatorima, u ”Zeltlageru” -
"šatorskom logoru” - ili drugim ime- nom "Kleinlageru” -
”Malom logoru", i spavali na sla- mom zastrtom ležaju, doduše
skupno i unekoliko sti- snuti, ali ipak vodoravno. Žičana ograda
iza šatora ovde još nema električno punjenje, ali onog ko bi no-
ću izašao iz šatora raskidali bi vučjaci - opominjahu nas, a u
ozbiljnost opomene, ako te i iznenadi pri pr- vom čuvenju, ipak
nemoj sumnjati. Kod druge žičane ograde pak, gde počinju
velike, sitnim kamenom posute, gore uz breg, u stranu i u svim
pravcima raz- račvane ulice, uredne zelene barake i
jednospratne kućice pravog, izistinskog logora, odomaćeni
robijaši, starosedeoci, koji tu trguju nude svake večeri dobru
okazionu kupovinu kašika, noževa, manjerki i odev- nih
predmeta; jedan od njih ponudio je i meni pulo- ver za svega
pola hleba, pokazivao mi, opisivao zna- kovima, objašnjavao -
ali ga na kraju ipak ne kupih, pošto mi leti pulover nije
potreban, a zima je, držao sam, na kraju krajeva ipak daleko.
Tada sam video i to u koliko raznih boja ima trouglova i koliko
u njima ima vrsta slova, među kojima se najzad nisam više ni
mogao snaći: kome je gde onda domovina? Ali i tu u mojoj
okolini odzvanjala je i mnoga provincijalno začinjena reč
mađarskog govora, a više puta me je čak iznenadio onaj čudni
jezik koji sam prvi put čuo u Aušvicu, od neobičnih sužnjeva
koji su nas tamo dočekali, još u vozu. U Buhenvaldu za
stanovnike ša- torskog logora nema apela, a umivaonica stoji
pod vedrim nebom, zapravo pod senovitim drvećem. Na- prava
je u suštini ista kao u Aušvicu, ali je valov iste- san od kamena, a
što je glavno, iz rupa na cevi po ceo dan curi, šprica ili se bar
cedi voda, i tu mi se, od vremena kad sam dopao ciglane, prvi
put desilo čudo da mogu piti ako sam ožedneo, pa čak i ako mi
je jednostavno volja da pijem. I u Buhenvaldu ima kre-
matorijum, razume se, ali samo jedan, i ovde on nije cilj logora,
nije mu suština, duša, smisao - mogu sme- lo da tvrdim - nego
se u njemu spaljuju samo oni koji su pomrli več u logoru, pod
uobičajenim logorskim okolnostima, da tako reknem. U
Buhenvaldu - pote- klo je po svoj prilici od starih sužnjeva i
stiglo do me- ne kao opomena - najviše je preporučljivo čuvati
se kamenoloma, mada je ovaj sad već - dodavahu - jed- va u
nekom pogonu, ne kao nekad, u njihovo vreme, kako govorahu.
Logor radi, obaveštavaju me, sedam godina, ali ih ima ovde iz
još starijih logora, od kojih saznajem za imena nekakvog
”Dahaua”, zatim ”Ora- nienburga” i "Zaksenhauzena”: tad sam
i pojmio onaj osmeh obojen praštanjem pred našom pojavom na
licu nekog od dobro obučenih prominenata sa druge strane
žičane ograde, na kojima se uočavaju brojevi s deset i dvadeset
hiljada, pa i četvorocifreni i čak troci- freni. U blizini našeg
logora nalazi se - saznadoh - varoš znamenita s gledišta
obrazovanja, Vajmar o čijoj sam glasovitosti i ja kod kuće već
učio, razume se. Tu je, između ostalih, živeo i stvarao svoja dela
čovek či- ju pesmu s početkom ”Wer reitet so spat durch Nacht
und Wind?” i sam poznajem bez knjige i čije se - pro- nose
obaveštenje - sopstvenom rukom posađeno i od tada divovski
razgranato, spomen-tablom opskrbljeno i od nas, sužanja,
ogradom čuvano drvo nalazi negde na treritoriji logora - tako
govore. Sve u svemu, ona aušvička lica nije mi bilo nimalo teško
razumeti: mo- gu reći da sam Buhenvald i ja ubrzo zavoleo.

Cajc, bolje reći koncentracioni logor nazvan po tom naselju,

nalazi se udaljen od Buhenvalda za noć vožnje teretnjakom, pa
onda još na daljih dvadeset- -dvadesetpet minuta pešačenja, u
pratnji vojnika, po drumu oivičenom oranicama, dobro
obrađenim selo- likim pejzažom - kako sam i sam iskusio. Ovo
će sa- da barem biti naše konačno boravište - uveravahu nas,
odnosno za one članove našeg društva čija pre- zimena u
abecedi stoje ispred M. Odredište ostalih je naime radni logor
grada Magdeburga čije je ime meni po istorijskom čuvenju već
zvučalo poznatije - dado- še nam do znanja, još u Buhenvaldu, i
to u noći če- tvrtog dana, na jednom užasno velikom prostoru
os- vetljenom lučnim lampama, robijaši raznih stepena
prominencije s dugim listama u rukama, i mene je bolelo samo
to što ću se na ovaj način morati rastati od mnogih dečaka, pre
svega od ”Roze”, a posle me je ćud prezimena, po kojoj su nas
smestili u voz otki- nula i od svih ostalih, na žalost.

Mogu reći da nema nesnosnije, više iscrpljujuće stvari od

onih mučnih zamora kroz koje izgleda mo- ramo proći svaki put
kad stignemo u nov koncentra- cioni logor - ja sam to tako
iskusio i u Cajcu posle Aušvica i Buhenvalda. Inače sam odmah
video da sam stigao u nekakav mali, siromaški, skrajnuti, što bi
se reklo provincijski koncentracioni logor. Tragati ovde za
kupatilom ili krematorijumom bilo bi uza- ludno - izgleda da to
behu rekviziti samo važnijih koncentracionih logora. I predeo je
ovde ponovo je- dnolična ravnica, tek s kraja logora vidi se
onamo ne- ka daleka plava nabranost: "planine Tiringije” - ču-
jem od nekoga. Ograda od bodljikave žice s četiri stražarska
tornja u četiri ugla, povlači se odmah uz cestu. Sam logor je
inače četvrtastog oblika, u suštini jedan veliki prašnjav prostor,
koji je prema kapiji i daije prema cesti otvoren, dok ostale
njegove tri stra- ne zauzimaju džinovske šatre u veličini hangara
ili cirkuskih gledališta; otegnuto brojanje, sređivanje, hajka i
gurnjava bili su, ispostavlja se, nužni samo za to da se svakom
šatoru, ”bloku” - kako ih zovu - odrede i pred njih postave, u
redovima po deset, bu- dući stanovnici. Do jednog sam se i sam
prišljamčio, sasvim tačno rečeno do krajnjeg desnog šatora u
stražnjem redu ako se upravljamo licem prema kapi- ji, a leđima
prema šatorima, kako sam i ja stajao - već dosta dugo, sve do
utrnuća pod neprekidnim te- retom sve neprijatnijeg sunca. I za
dečacima sam uzalud pokušavao da tragam očima: oko mene
sve sami strani ljudi, levo od mene dospeo je visok, mr- šav,
malo komičan sused, koji je sve vreme nešto mrmljao sebi u
bradu a pri tom gornji deo tela ritmič- no ljuljao napred i nazad,
a desno jedan pre bi se re- klo nizak i širok u ramenima koji je
opet vreme skraćivao pljuckajući u pravilnim razmacima sitno i
oštro, prilično tačno, ravno pred sebe, u prašinu. I on je
pogledao u mene, najpre samo ovlaš, a onda drugi put već
radoznalije, kosim, veoma sjajnim očima na- lik na dugmiće na
cipelama. Pod ovima ugledah ko- mično mali nos u kome kao
da nije bilo kosti, nad njima robijašku kapu veselo naherenu. Pa
- zapitao je pri trećem pogledu, i ja primetih da nema nijednog

m
prednjeg zuba - , otkud ja ovde? Kad kazah da sam iz
Budimpešte, veoma je živnuo, pa stoji li tamo još Kružni bulevar
i vozi li još tramvaj šestica onako ka- ko ih je on "ostavio
poslednji put?” - raspitao se sme- sta. Rekoh mu da jeste, zaista,
sve kako je bilo, i iz- gledao je zadovoljan. Hteo je da zna i kako
sam se ”našao u ovom čudu” i ja rekoh: - Jednostavno. Ski- nuli
me s autobusa. -1? - raspitivao se dalje, a ja mu saopštih da
nema dalje: odmah su me otpremili ova- mo. Malo kao da se
tome začudio, kao neko ko nije sasvim načisto sa životnim
prilikama kod kuće, i ja htedoh da ga upitam... ali više ne
mogoh, jer sam u tom trenutku primio ćušku s druge strane.

Sedeo sam zapravo već na zemlji kad sam začuo prasak

udarca i kad je njegova težina počela da mi žari levu stranu lica.
Preda mnom je stajao čovek sav u crnom jahačkom odelu, s
crnom umetničkom ka- pom, ispod nje kosa, čak uzani crni
brkovi na tamno- putom licu, malo za mene neočekivani miris:
bez ikakve sumnje veoma, sladunjav oblačak pravoga parfema.
Iz njegovog zbrkanog vikanja mogao sam da razaberem samo
višestruko ponavljanje reči ”Ru- he”, to jest "tišina”. Nema
spora, ličio je na vrlo viso- kog prominenta, o čemu su očito
svedočili, svaki za sebe, njegov otmeni, niski broj, kao i trougao
zelene boje sa slovom ”Z” u sredini, a na drugoj strani i nje-
gove grudi ukrašene srebrnom zanjihanom pištalj- kom, najzad i
s njegovog rukava na daleko blješteća slova ”LA”. Ali sam zato
ipak bio prilično ljut, jer ne bejah navikao da me udaraju, pa
sam, ma ko da je bio, i premda samo sedeći i samo izrazom lica,
ipak nastojao da dam poprilično jasnog znaka ove ljutnje.
Mogao je to videti, čini mi se, jer primetih da mu - premda se u
međuvremenu i dalje derao - pogled velikih, tamnih očiju, koje
kao da su plivale u ulju, pri tom polako poprima sve blaži, a na
kraju čak sko- ro snebivljiv izraz, dok je njima s pažnjom klizio
svud po meni, od nogu sve do lica. Osetih se zbog toga
neprijatno, skučeno, u neku ruku. Jumuo je dalje među ljude koji
mu se sklanjahu s puta, istom onom brzinom s kojom je maločas
iskrsao.

Kada sam se potom podigao na noge, komšija s desna

ubrzo se raspitao: je li bolelo? Rekoh mu, i na- merno veoma
glasno: nimalo. - Onda bi - napome- nu on - uradio dobro ako bi
obrisao nos. - Maših se rukom, i zaista, prsti mi se obojiše
crveno. Pokaza mi kako da zabacim glavu da bi krvarenje stalo,
a o onom čoveku primeti: - Cigan - a zatim, posle malo
premišljanja, još konstatova: - Topli brat, u to nema sumnje. -
Nisam sasvim shvatio šta je želeo reći, pa ga i priupitah o
značenju izraza. Nato se malo nasme- ja, pa reče: - Buzerant, eto
šta! - Ovako mi je pojam bio jasniji, čini mi se, otprilike. Inače -
primeti još, gurajući ruku u stranu ka meni: - Zovem se Bandi
Ci- trom - našto mu i ja rekoh svoje ime.

A on je - saznadoh zatim od njega - dospeo ovamo s

prisilnog rada u Mađarskoj. Odmah su ga mobilisali kad su se
latili ratovanja, jer je imao tačno dvadesetjednu godinu: po
dobi, krvi i zdravlju bio je tada sposoban za prisilni rad i otad,
četiri godine, nije dospeo kući. I u Ukrajini je bio, vadio mine. -
A zu- bi? - upitah. - Izbili ih - odgovori. Sad je na meni bio red
da se čudim: kako to da... ? - , ali on reče samo da je to "dugačka
priča”, a o uzroku samom ne mno- go osim toga. U svakom
slučaju bio se "posvađao s narednikom”, pa mu se uz ostalo
tom prilikom slomi- la i nosna kost - toliko sam od njega
saznao. I o va- đenju mina izjasnio se tek vrlo kratko: ašov,
komad žice i brdo sreće treba za taj poziv, po njemu. Zato ih je
u "kaznenom bataljonu” na kraju bilo ostalo veoma malo, kad
su umesto mađarske komande sti- gli Nemci. Obradovali su im
se, jer su im odmah sta- vili u izgled lakši rad i bolje postupanje.
Ali su se iz voza i oni iskrcali u Aušvicu, razume se.

Upravo sam nameravao da malo nastavim svoje

raspitivanje, kad li se u tom času tri čoveka vratiše. Ranije, pre
nekih deset minuta, pažnju mi je iz nave- denog događaja
privuklo samo jedno ime, tačnije: je- dnoobrazno odzvanjanje
većeg broja glasova onamo napred, koji izvikivahu svi jedno
isto ime: - Doktor Kovač! - , našto je skromno, skanjerajući se,
kao po- puštajući jedino pred tim požurujućim uzvikom, istu-
pio debeljuškast čovek mekog lica i ćelav uokolo od šivaće
mašine a po sredini od prirode, pa je on onda pokazao na drugu
dvojicu. Potom oni smesta i odoše za onim čovekom, i tek je
naknadno stigla do mene vest, onamo u stražnji red, da smo u
stvari izabrali zapovednika, kako rekoše "Blockaltestera” kao i
"Stubendienste”, to jest - kako ja prevedoh improvi- zujući
Bendiju Citromu, pošto nije znao nemački: - ”Sobnu poslugu”.
Sad su oni nas želeli da nauče ne- kolikim zapovestima i njima
pripadajućim pokretima, kojima - opomenuše drugi njih, a oni
nas - nećemo biti još jednom učeni. Neke od njih, tako na primer
uzvike "Achtung!” ”Miitzen ab!” i ”Miizen auf!”11, po- znavao
sam već iz dotadašnjeg iskustva, nov je me- đutim bio
”Korrigieret!” to jest "Ispravi!” - naime kapu, razume se - kao i
”Aus”, na koji valja da s plje- skom - rekoše nam - priljubimo
šake butinama. Sve ovo smo zatim u više navrata uvežbali.
Blockaltester ima - saznadosmo - još jedan poseban posao u tak-
voj prilici: podnošenje izveštaja, što je on, onde pred nama, i
isprobao više puta, i to tako da je ulogu voj- nika u ovoj prilici
igrao jedan od Stubendienstova, zbijen čovek, mestičave, skoro
ljubičaste kože, dugih obraza. - Block fiinf - čuh njegov glas - ist
zum Apel augetreten. Es soll zweihundert funfzig, es ist...12 - i
tako dalje, pa sam na taj način saznao da, znači, sta- nujem u
petom bloku koji obuhvata dvestapedeset ljudi. Posle nekolikih
ponavljanja sve ovo posta ja- sno, razumljivo i savršeno, zrelo
za prikazivanje, smatrahu svi. Potom su ponovo nastupili
prazni mi- nuti, pa pošto je moju pažnju u međuvremenu pri-
vukla na praznom prostoru levo od našeg šatora ne- ka
iskopana zemlja, nad njom vidljiva duga šipka i iza nje
naslutljiv dubok rov, upitah Bandija Citroma kakvoj bi svrsi po
njegovom mišljenju mogli da služe.
- Latrina - izgovorio je smesta, posle ovlašnog pogle- da
bačenog onamo. Malo je i zanjihao glavu, jer se ispostavilo da ne

11
Mimo! Kape na glavu! Kape dole! (Prim.prev.)
12
Peti blok je stupio na zbor. Treba da broji dvestapedeset, broji...
(Prim.prev.)
znam taj izraz. - Vidim da si dosad samo sedeo uz maminu
suknju - smatraše. Zatim mi је jednom kratkom neproširenom
rečenicom ipak sve objasnio. Pa i dodao je nešto, i to, da bih ga
citirao bez ostatka, ovo: - Dok je svu napunimo govnima,
bićemo slobodni! - Nasmejah se, ali on osta ozbiljan, pokazujući,
nekako, da je to njegovo uverenje, da ne kažem odluka. Ali o toj
svojoj misli nije zatim ipak mogao reći više, jer se iz pravca
kapije baš tad poja- više stroge, vrlo negovane prilike trojice
vojnika, pri- bližujući se odatle bez ikakve žurbe, očigledno veo-
ma komotno, sa izuzetno velikom sigurnošću, našto je
Blockaltester, ali s nekom novom, nekom preda- nom i
kliktavom obojenošću glasa, koju na probama nijednom od
njega ne čuh, dreknuo: - Achtung! Miitzen... ab! - pa je onda i on
slično svima ostali- ma, pa i meni, smakao sa glave kapu,
razume se.
Тек u Cajcu sam saznao da i u sužanjstvu posto- ji
svakodnevica, štaviše, da je pravo sužanjstvo u stvari sama siva
svakidašnjica. Kao da sam se već na- lazio u sličnoj situaciji
otprilike, i to u vozu jednom, još na putu za Aušvic. I tamo je
sve bilo prepušteno vremenu, a onda još i sposobnosti svakoga
ponao- sob. Ali u Cajcu moradoh osetiti - da ostanem pri svom
primeru - da je voz stao. S druge pak strane - a to beše takođe
istina - jurio je tolikom brzinom da nisam ni bio u stanju da
sledim silne promene, preda mnom, oko mene, pa ni u samom
sebi. Jedno ipak mogu da kažem: što se mene tiče, prešao sam
ceo put, čestito oprobao svaku šansu koja se na tom putu ikad
ukazala.

U svakom slučaju: čovek se nove stvari svugde prihvata s

dobrom namerom, pa čak i u koncetra- cionom logoru - ja sam
bar tako iskusio. Zasad je dovoljno da postanem dobar sužanj,
a budućnost će potom doneti ostalo - manje-više se u tome
sastoja- lo moje mišljenje, na tom sam zasnivao svoj način ži-
vota, jednako uostalom kako sam to uglavnom video kod
drugih. Brzo sam primetio da se ona povoljna
mišljenja o ustanovi radnog logora, koja sam slušao još u
Aušvicu, unekoliko zasnivaju na sigurno prete- ranim
informacijama. Ali već o punoj razmeri ovog preterivanja, a već
pogotovo o svim posledicama ko- je su iz njega proizilazile,
nisam sebi odmah podneo
- nisam ni mogao odmah podneti - sasvim tačan ra- čun, i to
opet isto onako kao što sam primetio i kod drugih, mogu
slobodno reći kod svih drugih, među svim onim približno
dvema hiljadama ostalih sužnje- va našeg logora, razume se sa
izuzetkom samoubica. No njihovi su slučajevi bili retki, i
niukoliko ne pred- stavljahu pravilo, a nipošto ni primer koji bi
trebalo slediti, priznavahu svi. I do mojih ušiju stizala je vest
o ponekom takvom događaju, slušao sam kako o njemu
raspravljaju, razmenjuju mišljenje, poneko s otvorenim
negodovanjem, drugi s više razumevanja, poznanici sa
žaljenjem - ali sve u svemu na način ka- ko ljudi pokušavaju da
formiraju sud o vrlo retkom, od nas dalekom, unekoliko teško
objašnjivom, malo možda lakomislenom, a malo čak eventualno
i po- štovanja vrednom, no u svakom slučaju nepromiš- ljenom
postupku. Važno je da sebe ne zanemarimo. Nekako će uvek
biti, jer još nikad nije bilo da nekako nije bilo - kako me je učio
Bandi Citrom, a njega je toj mudrosti naučio još radni logor u
Mađarskoj. Prva je i najvažnija stvar u svim okolnostima
umivanje (paralelni red valova pred gvozdenim cevima s rupi-
cama, pod vedrim nebom, na kraju logora okrenutim cesti).
Takođe je bitno štedljivo rasporediti - pa bilo da ga ima ili ga
nema - dnevno sledovanje. Od hle- ba, ma koliko nas same
stajalo takvo podvrgavanje propisu, mora ostati za sutrašnji
doručak, a jedno parče, čak uz neumoljivo potiskivanje svake
naše mi- sli kad bi odlutala u pravcu džepa, a pogotovo naše
ruke uvek spremne da u tom pravcu posegne - za čas
podnevnog odmora - tako i samo tako možemo izbeći mučnu
misao da nemamo ništa za jelo. Da su u našoj garderobi ono što
sam sve dotle smatrao maramicama zapravo obojci, da je pri
apelima i u stroju bezbedna samo sredina reda; da čak ni pri de-
ljenju čorbe ne bi trebalo težiti napred nego radije ostati nazad,
gde će se prema predviđanju već zahva- tati sa dna, dakle iz
gustiša u kazanu, da jednu stranu drške naše kašike možemo
tanjenjem pretvoriti u sredstvo za rezanje: sve ovo i još mnogo
drugog, ne- ophodnog znanja za život u sužanjstvu naučio sam
od Bandija Citroma slušanjem šta govori, gledanjem šta radi i
nastojao da i sam postupam na sličan način kao on.

Ne bih naime nikad verovao, a sušta je istina, da nigde

nije toliko važan nekakav red, jedna primer- nost, rekao bih
vrlina u načinu života, kao baš u su- žanjstvu, očigledno.
Dovoljno je samo osvrnuti se u blizini Bloka I, gde stanuju
starosedeoci. Žuta traka na njihovim prsima odaje o njima svu
suštinu, a u njoj slovo ”L” uzgred još i tu okolnost da dolaze iz
daleke Letonije, tačnije iz grada Rige - saznao sam. Među njima
se mogu videti ona čudna stvorenja koja su me u početku malo
i zaprepastila. Gledani iz dale- ka to su sve sami pradrevni
matorci, metuzalemi koji svojim glavama uvučenim u vratove,
nosevima obe- šenim preko lica, prljavim robijaškim gunjevima
što vise s njihovih mršavih ramena podsećaju na zimske vrane
koje i u najtopliji letnji dan drhture od hlad- noće. Kao da
svakim svojim ukrućenim, zapinjućim korakom postavljaju
pitanje: da li je ovoliko napreza- nja još vredno truda! Te
pokretne upitnike - jer ni po spoljnjem liku ali čak kao da ni po
zapremini ne bih mogao da ih okarakterišem drukčije - u
koncentra- cionom logoru poznajemo pod nazivom "muzulma-
ni”, kako mi rekoše. Bandi Citrom me je odmah opo- menuo da
ih se klonim: - Dovoljno je da ih čovek pogleda pa da ga prođe
volja za životom - smatrao je, i bilo je u njegovim rečima istine,
mada sam vre- menom uvideo da je za to ipak potrebno još i
mnogo drugoga.

A tu je još onda inat, i mogao bih reći da ni njega nije

manjkalo u Cajcu, mada u raznim oblicima, i da on može biti od
velike pomoći ponekad, uverio sam se. Tako sam od Bandija
Citroma saznao nešto više i
o onpm nesvakidašnjem društvu, organizaciji, soju ili kako da
ih zovem, čijem sam se jednom primerku - levo od mene u
stroju - već malo zadivio prilikom dolaska. Od njega čuh i da ih
zovu ”Fincima”. I stvar- no, ako bi upitao odakle su,
odgovoriće - ako te toga uostalom uopšte udostoje - da su ”fm21
Munkač” na primer, pod kojim podrazumevaju grad Munkač;
ili: ”fin Sadarada”, a to je opet - valja pogoditi - Ša- toraljaujhelj.
Bandi Citrom poznaje njihovo bratstvo još iz radnih logora u
Mađarskoj, i ne misli o njima naročito povoljno. Svugde ih je
moguće videti, na ra- du, u koloni ili u redu pri apelu, kako
njišući se rit- mično napred i nazad mrmljaju u sebi neumorno,
као neki dug koji se nikad ne može namiriti: svoju molitvu.
Ako bi uzgred nakrivili usta da došapnu, na primer: - Ima nož
na prodaju - , mi ih ne slušamo. Još manje, ma kako veliko bilo
iskušenje naročito ujutro, ako saopšte: - Ima čorbe na prodaju - ,
jer, makako čudno zvučalo, oni ne troše čorbu, čak ni
nekadašnji Wurst, kobasicu - ništa što nije pripreml- jeno po
verskim propisima. Ali od čega onda žive? - upitao bi čovek, a
Bandi Citrom bi na to odgovorio: za njih se ne treba brinuti. I to
je istina, jer, kao što se vidi, oni prežive. Između sebe, zajedno s
Letonci- ma, koriste jezik Jevreja, ali govore i nemački, slova-
čki i ko bi znao kako još: sem mađarskog - ukoliko nije u
pitanju trgovina, razume se. Jednom me je - ne mogah to nikako
izbeći - slučaj namestio tako da se nađem u njihovoj radnoj četi.
- Reds di jiddiš?13 - gla- silo je njihovo prvo pitanje. Kad im
rekoh da nažalost ne: behu završili sa mnom, nisam im više bio
zanim- ljiv, gledali su me kao da sam vazduh ili još pre ništa.
Pokušao sam da nastavim razgovor, da sebe učinim primetnim
- sve beše uzalud. - Di bist nist ka jid, d’bist a šegec14 - trzali su
glavama, a ja se samo ču- đah kako to da se ljudi, i to navodno
vešti u poslov- nom svetu - na tako bezuman način mogu kačiti
za nešto što im donosi mnogo više štete, nego li koristi, ako
gledamo krajnji ishod. I tada, toga dana, iskusio sam da me
među njima ponekad obuzima ista ona nelagodnost, isti onaj
svrab kože, ista nespretnost ko- ju poznajem još od kuće, kao da
na meni nešto nije sasvim u redu, kao da se ne podudaram
sasvim s uobičajenim idealom, rečju: kao da sam na neki na- čin

13
Govoriš li jidiš? (Prim.prev.)
14
Ti nisi Jevrejin, ti si inoverac. (Prim.prev.)
Jevrejin, a to je ipak bilo, izgledaše mi, malo čud- no, jer se
dešavalo, najzad, u krugu Jevreja, u jednom koncentracionom
logoru.

U drugim prilikama iznenađivao me je Bandi Ci- trom. Što

na radu, što za vreme odmora slušao sam često i naučio
njegovu omiljenu pesmu, koju je do- neo sobom još iz vremena
prisilnog rada u Ma- đarskoj, iz kaznenog bataljona ”Na tlu U-
kra-ji-ne mi skup-lja-mo mi-ne/Al’ i tu smo de-ca na-še do- -mo-
vi-ne” - počinjala je ona, a ja sam bio naročito zavoleo njenu
završnu strofu: ”A smrt ako uz-me na- -šeg ne-kog dru-ga/ Ja-
vi-će-mo ku-ći da nas/ mo-ri tu-ga/ Al’ ma šta se de-si do-mo-
vi-no- dra-ga/ Os-ta- -će-mo ver-ni te-bi, tvo-ja sna-ga” - glasila
je. Lepa je bila, van svake sumnje, te njena tugaljiva, više spora
nego praskava melodija, kao i reči čitavog tog pes- motvorca ni
mene nisu ostavile lišenog utiska, narav- no - jedino što su mi
nekako prizivale u pamet onog žandarma još nekad u vozu,
kako nas podseća na naše mađarsko svojstvo. I njih je kaznila
domovina, strogo uzeto. To sam mu jednom i pomenuo. Nije ni
našao argument za protivljenje, ali kao da je izgledao malo
zbunjen, rekao bih ljut. Sutradan je, u nekoj pri- lici, sav
zanesen, opet počeo da je zvižduće, mumla, zatim i peva, kao
da se ničeg ne seća. Gaziće on još, beše druga jedna njegova,
često ponavljana misao, "kaldrmu ulice Nefelejč” - tu mu je
naime stan kod kuće, i tu je ulicu, pa čak i broj kuće u njoj
ponovio toliko puta i u toliko raznih obojenosti da sam najzad i
ja bio naučio svu njenu privlačnu moć, i sam sam gotovo
priželjkivao da joj se vratim, mada sam je u sećanju poznavao
zapravo samo kao prilično spored- nu i skrajnutu ulicu negde u
okolini Istočne železni- čke stanice. Često je pominjao, navodio,
i mene pod- sećao na pojedina mesta, trgove, bulevare, zgrade, i
na neke poznate šifre, oglase koji su se palili na nji- hovim
vrhovima, kao i u raznim izlozima, to jest, po njegovim rečima,
na peštanski ”blesak”, u čemu sam ga već morao ispravljati i
bio primoran da mu objas- nim kako ti bleskovi više ne postoje,
zbog propisa zamračivanja, i da su bombe bogami štošta
promeni- le i u pejzažu grada. Saslušao bi me, ali sam imao uti-
sak da mu obaveštenje baš nije po ukusu. Sutradan bi ponovo,
kad bi se pružila prillika, počinjao da go- vori o blesku.

Ali ko bi poznavao sve varijante inata, pa mogu reći da

sam u Cajcu mogao da biram među mnogim njegovim
varijantama - samo da je bilo prilike. Slu- šao sam o prošlosti, o
budućnosti, a mnogo, veoma mnogo, čak bih mogao reći da
nigde i ne možemo slušati više, nego među sužnjima, izgleda, o
slobodi, a i to je najzad objašnjivo, meni se čini, razume se.
Drugi bi opet iz neke izreke, šale, nekakvog tamo vica crpeli
svojevrsnu radost. I ja sam ih slušao, na- ravno. Ima jedan sat u
danu koji pada između po- vratka iz fabrike i večernjeg apela,
jedan karakteristi- čan, uvek pun pokreta i oslobođenosti sat,
koji sam u logoru lično, uvek najviše iščekivao i voleo - uz- gred
rečeno to je ujedno i sat kada se večera. Upravo sam se probijao
u dvorištu između grupa koje su se na svim njegovim stranama
komešale, sklapale po- slove, raspredale priče, kad se neko
sudari sa mnom i u mene se, pod prevelikom zatvoreničkom
kapom, zagledaše dva sitna, zabrinuta oka, iznad karakteristi-
čnog nosa, iz karakterističnog lica - Gle-gle - reko- smo, takoreći
u isti glas, pošto je on poznao mene a ja njega: čovek zle sreće.
Odmah se naizgled veoma obradovao i upitao me gde sam
smešten. Rekoh: u bloku V. - Šteta - uznegodovao je na to, pošto
je on smešten drugde. Požalio se da ”ne viđa poznanike”, i kad
mu rekoh da je to i sa mnom uglavnom slučaj, nekako se, ne
znam zbog čega, sneveselio. - Pogu- bili smo se, svi smo se
pogubili - tu je primedbu sta- vio, s nekim za mene
nerazumljivim značenjem u re- čima i u zanjihanosti glave, pa
mu se lice najedared razvedrilo. Tad je upitao: - Znate li šta
znači ovde - i pokazao na prsa - slovo U? - Rekoh mu, kako ne
bih znao: Ungar, to jest Mađar. - Ne - odgovorio je on: nego
Unschuldig, to jest ”nevin”, pa je tako živo prasnuo u smeh, a
onda još dugo klimao glavom sa zamišljenim licem kao da mu
veoma prija ova misao, ne znam zašto. A isto sam to viđao i u
drugih, docni- je, koji su mi još pričali taj vic, u početku dosta
uče- stano, tamo u logoru: kao da su iz njega crpeli neku
zagrevajuću, neku osnažnjujuću misao - na to je ba- rem
ukazivao u najmanju ruku onaj uvek jednaki smeh, zatim isto
opuštanje njihovih lica, onaj izraz na njima nasmešenog bola a
ipak nekakve zadivljenosti kojom su šalu svaki put govorili i
slušali, na način ka- ko se sluša muzika koja duboko dira u srce,
ili neka posebno dirljiva priča.
Ali sam i kod njih uočavao samo isto ono nasto- janje, istu onu
dobru nameru: i oni su bili samo za to
i ja bio naučio svu njenu privlačnu moć, i sam sam gotovo
priželjkivao da joj se vratim, mada sam je u sećanju poznavao
zapravo samo kao prilično spored- nu i skrajnutu ulicu negde u
okolini Istočne železni- čke stanice. Cesto je pominjao, navodio,
i mene pod- sećao na pojedina mesta, trgove, bulevare, zgrade, i
na neke poznate šifre, oglase koji su se palili na nji- hovim
vrhovima, kao i u raznim izlozima, to jest, po njegovim rečima,
na peštanski "blesak”, u čemu sam ga već morao ispravljati i bio
primoran da mu objas- nim kako ti bleskovi više ne postoje,-
zbog propisa zamračivanja, i da su bombe bogami štošta
promeni- le i u pejzažu grada. Saslušao bi me, ali sam imao uti-
sak da mu obaveštenje baš nije po ukusu. Sutradan bi ponovo,
kad bi se pružila prillika, počinjao da go- vori o blesku.

Ali ko bi poznavao sve varijante inata, pa mogu reći da

sam u Cajcu mogao da biram među mnogim njegovim
varijantama - samo da je bilo prilike. Slu- šao sam o prošlosti, o
budućnosti, a mnogo, veoma mnogo, čak bih mogao reći da
nigde i ne možemo slušati više, nego među sužnjima, izgleda, o
slobodi, a i to je najzad objašnjivo, meni se čini, razume se.
Drugi bi opet iz neke izreke, šale, nekakvog tamo vica crpeli
svojevrsnu radost. I ja sam ih slušao, na- ravno. Ima jedan sat u
danu koji pada između po- vratka iz fabrike i večernjeg apela,
jedan karakteristi- čan, uvek pun pokreta i oslobođenosti sat,
koji sam u logoru lično, uvek najviše iščekivao i voleo - uz- gred
rečeno to je ujedno i sat kada se večera. Upravo sam se probijao
u dvorištu izmedu grupa koje su se na svim njegovim stranama
komešale, sklapale po- slove, raspredale priče, kad se neko
sudari sa mnom i u mene se, pod prevelikom zatvoreničkom
kapom, zagledaše dva sitna, zabrinuta oka, iznad karakteristi-
čnog nosa, iz karakterističnog lica - Gle-gle - reko- smo, takoreći
u isti glas, pošto je on poznao mene a ja njega: čovek zle sreće.
Odmah se naizgled veoma obradovao i upitao me gde sam
smešten. Rekoh: u bloku V. - Šteta - uznegodovao je na to, pošto
je on smešten drugde. Požalio se da ”ne viđa poznanike”, i kad
mu rekoh da je to i sa mnom uglavnom slučaj, nekako se, ne
znam zbog čega, sneveselio. - Pogu- bili smo se, svi smo se
pogubili - tu je primedbu sta- vio, s nekim za mene
nerazumljivim značenjem u re- čima i u zanjihanosti glave, pa
mu se lice najedared razvedrilo. Tad je upitao: - Znate li šta
znači ovde - i pokazao na prsa - slovo U? - Rekoh mu, kako ne
bih znao: Ungar, to jest Mađar. - Ne - odgovorio je on: nego
Unschuldig, to jest ”nevin”, pa je tako živo prasnuo u smeh, a
onda još dugo klimao glavom sa zamišljenim licem kao da mu
veoma prija ova misao, ne znam zašto. A isto sam to viđao i u
drugih, docni- je, koji su mi još pričali taj vic, u početku dosta
uče- stano, tamo u logoru: kao da su iz njega crpeli neku
zagrevajuću, neku osnažnjujuću misao - na to je ba- rem
ukazivao u najmanju ruku onaj uvek jednaki smeh, zatim isto
opuštanje njihovih lica, onaj izraz na njima nasmešenog bola a
ipak nekakve zadivljenosti kojom su šalu svaki put govorili i
slušali, na način ka- ko se sluša muzika koja duboko dira u srce,
ili neka posebno dirljiva priča.
Ali sam i kod njih uočavao samo isto ono nasto- janje, istu onu
dobru nameru: i oni su bili samo za to
da se pokažu da su dobri robovi. Nema spora, to je bio naš
interes, to su zahtevali uslovi, na to nas je ovde, da tako kažem,
gonio život. Ako je na primer poredak u stroju bio primeran a
brojno stanje se sla- galo, apel je trajao kraće - barem u prvo
vreme. Ako smo na primer brzi u poslu, možemo da izbegnemo
batine - barem u najvećem broju slučajeva.

Pa ipak, bar u prvo vreme, čini mi se, nastoja- njem sviju

nas nije upravljala isključivo takva dobit, mogu to da tvrdim
najiskrenije. Eto, na primer, na poslu, na poslu prvoga
popodneva, da počnem od- mah s tim: zadatak nam je bio da
istovarimo vagon sivoga šljunka. Ako je Bandi Citrom, pošto
smo se - naravno uz odobrenje stražara, u toj prilici postarijeg i
na prvi pogled naizgled pitomijeg vojnika - skinuli do pola (pa
sam tad prvi put ugledao njegovu žuć- kasto smeđu kožu sa
krupnim, glatkim mišićima koji su pod njom poslovali i s
tamnijom mrljom jednog mladeža pod levom sisom) rekao: - E
pa, daj da po- kažemo ovima šta znaju Peštanci! - , onda je to on
shvatao najozbiljnije. I mogu reći, s obzirom da sam tada prvi
put u životu okretao u ruci gvozdene vile, i naš stražar a isto i
neki čovek s izgledom palira, po svoj prilici nameštenik fabrike,
izgledahu poprilično zadovoljni, što je opet samo još više
podsticalo naš polet, razume se. Ako su međutim dlanovi
počeli po- stepeno da me peku, a ja pogledao i video da su mi
počeci prstiju svi krvavi, ako je zbog ovog stražar po- vikao
ovamo: - Was ist demn los?24 - a ja razvukao usta u osmeh i
digao dlan da bi ga video, na šta je on, najednom krajnje
smrknut i čak zategavši silovi- to remen puške, zapovedio: -
Arbeiten! Aber los!25 - : onda je na kraju krajeva prirodno da se i
moje in- teresovanje okrenulo u drugom pravcu. Od tog tre-
nutka gledao sam samo jedno: kad njegove oči nisu na meni,
kako mogu da ukradem parčence odmora, kako mogu da
uzmem što manje na lopatu, na ašov, na vile, i mogu reći da
sam u tim lukavstvima docni- je postigao prilično lep napredak
i u njima stvorio u svakom slučaju mnogo veću upućenost,
naučenost i iskustvo nego u savladavanju bilo kog posla koji
sam obavljao. I ko na kraju krajeva ima od ovoga koristi?
- kako je još nekad, sećam se, upitao "Stručnjak”. Tvrdim:
nešto tu nije bilo kako bi trebalo, nešto je škripalo, nešto
sprečavalo, nešto upropašćivalo. Jed- na reč priznanja, jedan
njegov znak, jedna njegova tu i tamo bljesnula iskra, ne više, tek
jedna iskra, kori- stile bi u mom slučaju na primer više. Jer šta
smo mi lično u stvari imali da zameramo jedni drugima, ako
razmislimo? - a osećanje sujete ostalo je najzad i u sužanjstvu s
nama; pa ko ne bi polagao u potaji malo prava na trunčicu
ljubaznosti, a uz reč razumevanja više bismo bili i postigli,
verujem.

No, takva iskustva još me u osnovi nisu mogla is- tinski

pokolebati. I voz je još išao napred, pa ako sam pogled
upravljao onamo, u daljini sam negde i cilj na- zirao, i u prvo
vreme - u zlatno doba kako smo ga s Bandijem Citromom
docnije nazvali - Cajc je, uz od- govarajuću brigu o sebi i uz
malo sreće, izgledao kao veoma podnošljivo mesto - za sada,
privremeno, dok nas budućnost odatle ne oslobodi, razume se.
Nedelj- no dvaput po pola hleba, triput po trećina, a četvrti- na
čak dva puta. Zulage26 često. Nedeljno jednom ku- van krompir
(šest komada izbrojanih u kapu, i uz njih, to se mora usvojiti,
Zulage više ne pripada); ne- deljno jednom maces u mleku. Pri
ranom buđenu prva ljutina biva brzo potisnuta u zaborav
rosnim let- njim praskozorjem, vedrim nebom a ne u
poslednjem redu kafom koja se puši (u tim prilikama budi vešt
oko latrine) - jer će uskoro odjeknuti uzvici: ”Appell!”
’Antreten!” Jutarnji apel je uglavnom uvek kratak, jer konačno
posao čeka, požuruje. Jedna od sporednih kapija fabrike kojom
se i mi, sužnji, smemo da kori- stimo, pada od ceste ulevo idući
uz jednu peskovitu njivu, na nekih deset-dvanaest minuta
pešačenja od logora. Još izdaleka zujanje, zveka, brektanje,
krklja- nje, tri-četiri promukla nakašljaja iz gvozdenih grla:
pozdravlja fabrika - sa svojim glavnim i unakrsnim putevima,
milećim dizalicama, mašinama, kopačica- ma, sa silesijama šina
i nepreglednom zbrkom odža- ka, rashladnih tornjeva, mreža
cevi i radničkih zgra- da, to je u stvari čitav grad. Mnoštvo
rupa, rovova, ruševina i srušotina, razderanih odvoda i
izvučenih kablova svedoči o posetama aviona. Zove se - saz-
nadoh već pri prvoj pauzi za ručak - ”Brabag”, što je opet
”nekad i na berzi uknjižena skraćenica” imena ”Braun-Kohl-
Benzin Aktiengesellschaft” - kako čuh, a pokazaše mi i krupnog
čoveka koji se uz zamorno dahtanje oslanjao na lakat i baš lovio
iz džepa na ka- putu ižvakani komad hleba - od koga je
obaveštenje poticalo i o kojem se docnije, uvek uz pratnju
nekakve vedrine, pričalo po loguru - mada ja to od njega samog
nisam čuo - da je nekad bio vlasnik nekolikih akcija, kako
rekoše. Čujem - pa me je valj- da zato miris odmah i podsetio na
slagalište nafte u Čepelu - , da se i ovde trude oko izrade
benzina, ali uz pomoć veštine da se dobije ne od nafte nego od
derivata mrkog uglja. Zamisao mi se učinila zanimlji- vom - ali
od mene niko ne očekuje to, razume se, moradoh uvideti. Šanse
radne čete predstavljaju uvek uzbudljivo pitanje. Jedni se kunu
u ašov, drugi radije u pijuk, neki ispovedaju prednosti
polaganja kabla, drugi opet gaje više ljubavi za posluživanje
mešalice, a ko zna kakva sumnjiva simpatija neke privlači baš
kanalizacionim radovima - do pojasa u žutom mulju iii u crnoj
nafti - mada niko ne sumnja da takav ra- zlog postoji pošto su
na tom poslu najčešće Letonci, a potom i njihovi istomišljenici i
prijatelji, Finci. Reč "antreten” samo jednom u danu ima onu s
visine si- iaznu i slatko-tužno otegnutu, dugu i mameću melo-
diju: i to uveče kad označava čas povratka kući. U stisci oko
umivaonika Bandi Citrom istisne mesta po- moću uzvika: -
Razlaz, muzulmani! - i nema na meni delića tela koji bi ostao
zaklonjen od njegovog pro- veravajućeg pogleda. -1 kitu operi,
tamo se lepe vaši!
- govori, i ja smejući se izvršujem njegov nalog. Sada je
početak onog sata u kojem se obavljaju sitni i si- ćušni poslovi,
razmenjuju šale ili žalbe, posete, dogo- vori, poslovni
poduhvati i obaveštenja, koje će moći da prekine jedino prisno
zveckanje kazana, taj signal koji svakog pokreće, svakog
podstiče na brzu akciju. Potom: - Appell! - i samo je pitanje
sreće, dokle. Ali pošto prođu jedan, dva, ili eto, najviše tri sata
(u me- đuvremenu su se već i reflektori upalili) živo se srlja
uskim putićem po sredini šatora, koji iviče dva reda trospratnih
kutija ovde zvanih "boksovi”, naša spava- ća mesta. Docnije za
neko vreme šator je još sav u polutami i šaputanju - to je sat kad
se priča, o proš- lom, o budućem, o slobodi. Mogoh saznati: kod
kuće je svak bio primerno srećan, a u većini i bogat. Mo- goh se
obavestiti, u takvim prilikama, šta se obično večeravalo, a
ponekad i o nekoj oblasti koja je među muškarcima imala
prisan prizvuk. U takvoj su prilici pomenuli - što docnije nisam
više nikad čuo - da nam u čorbu, po pretpostavci nekih, iz
određenih razloga stavljaju jednu vrstu umirujućeg sredstva,
”broma” - tako su bar tvrdili sa sporazumnim i uvek pomalo
tajanstvenim izrazom na licima. I Bandi Ci- trom obavezno
pomene u sličnim situacijama ulicu Nefelejč, bleskove i - on
takođe s početka, i tu ja nisam, razume se, imao mnogo šta da
primetim - ”Peštanke”. Drugih bi prilika moju pažnju privuklo
sumnjivo mrmljanje, tiho, ritmično, čas uzdržano, čas
neobuzdano pevanje i prigušen sjaj sveća iz pravca jednog ugla
u šatoru, i rekoše mi da je petak veče i da je ono tamo sveštenik,
rabin. I sam pregazih preko najviših kreveta da bih odande
bacio pogled nadole, i ono je, u sredini grupe ljudi, zaista bio
on, rabin što sam ga i ja poznavao. Bogosluženje je obavljao tek
tako, u robijaškom odelu i kapi, a ja ga nisam slušao dugo, jer
sam mesto molitve bio više željan sna. Ban- di Citrom i ja
stanovali smo na najvišem spratu. De- limo boks sa još dva
suspavača, obojica su mladi, pri- jatni i uz to Peštanci. Kao
postelja nam služe daske, preko njih slama a preko slame jutano
platno. Ćebe imamo jedno za dvojicu, ali u letnje vreme i to je
čak mnogo, najzad. Prostorom, ne bi se reklo da obiluje- mo:
ako se ja okrenem, i sused mora da se okrene, ako sused zgrči
noge, i ja moram da zgrčim moje, ali nam je san i na ovaj način
dubok i poklanja zaborav. Bili su to zlatni dani, odista.

Promene sam počeo da osećam nešto docnije - pre svega

kad je reč o sledovanju. Mogao sam samo,
i svi smo mogli samo da nagađamo kud se tako brzo dede
vreme poluhlebova: mesto njega je u svakom slučaju
nepovratno zacarila trećina i četvrtina, a ni Zulage više nije
uvek obavezno garantovan. Tada je
i voz počeo da usporava, pa najzad i da zastaje. Po- kušavao
sam da gledam napred, ali se gledanju nu- dio uvek samo
sutrašnji dan, a sutrašnji dan je isti ovaj dan, to jest jedan tačno
ovakav dan - i to u slu- čaju da imadnem sreće, naravno.
Opadala mi je volja, opadao polet, svaki dan sam ustajao malo
teže, svaki dan odlazio na počinak malo umorniji. Malo sam bio
gladniji, malo sam se mrdao nepodesnije, nekako je sve
počinjalo da mi biva teže, i ja sam sam sebi po- stajao teret.
Nisam više uvek bio, i nismo više uvek bili - mogu reći mirno -
dobri sužnji, a znakove toga mogli smo naravno da
prepoznamo ubrzo i na vojni- cima, a i na našim sopstvenim
časnicima, među nji- ma na prvom mestu, a već i po samom
njegovom rangu, na logorskom starešini.

On se i nadalje, uvek i svuda, pojavljuje isključi- vo u

crnom. On daje izjutra zviždaljkom znak za usta- janje, on
poslednji uveče sve proverava, a o njego- vom apartmanu tamo
negde napred svašta se priča. Jezik mu je nemački, krv ciganska
- mi sami znamo ga između sebe samo kao "Ciganina” - i to je
prvi razlog zašto mu je mesto stanovanja odredeno u kon-
centracionom logoru, dok je drugi ona crta u nje- govoj prirodi
koja odstupa od uobičajenog primera i koju je Bandi Citrom već
na prvi pogled na njemu ustanovio. S treće pak strane trougao
zelene boje opominje svakoga da je ubio i opljačkao jednu na-
vodno od njega stariju i uz to - govorka se - vrlo imućnu
gospođu, koja mu je u stvari pružala sredstva za život, kako
govorahu. Na taj način mogao sam, da- kle, da vidim i lično
prvi put u životu jednog razboj- nika. Njegov poziv je da
osigura zakon, njegov rad da u logoru vladaju red i pravda -
znati to nije baš ugodna misao, smatrali su mnogi, pa i ja. S
druge pak strane morao sam uvideti da se na izvesnoj tački mo-
gu pobrkati nijanse. Ja, na primer, imao sam više pet- ljavine sa
jednim od Stuberdiensta, premda je on bes- prekorno pošten
čovek, zato su ga i izglasali njegovi dobri poznanici, isti oni koji
su izabrali doktora Ko- vača (titula ovde - obavestili su me - ne
označava lekara već advokata), jer su svi oni iz istog mesta: iz
lepog kraja balatonskog, opština Šiofok. U pitanju je onaj čovek
mestičave kože, ime mu je - svi ga znaju
- Fodor. E pa sad, bilo istina ili ne, ali vlada jedin- stveno
mišljenje da starešina logora koristi svoju bati- nu ili pesnicu iz
zadovoljstva jer mu to pribavlja na- vodno istu onu slast -
barem prema govorkanjima u logoru - koju traži kod
muškaraca, dečaka, ali čak ponekad i kod žena. Kod ovog
drugog, međutim, red nije izgovor, već stvarni uslov i opšti
interes, ako bi iz nužde - a to nikad ne propusti da pomene -
po- stupio na sličan način u nekoj prilici. S druge strane, opet,
red nikad nije potpun, a što dalje, on je sve to manje. Zato je
prisiljen da dugom drškom kutlače udara po onima koji se
guraju u redu, i tako dospeva- mo - ako slučajno ne znamo
kako treba stati pred kazan, postavivši naš sud tačno na njegov
rub na jed- nom određenom mestu - u vrstu onih oštećenika čije
porcije čorbe lako odlete, jer - jasno je, a to potvrđu- je i
odobravajući mrmor iza njegovih leđa - time oni unazađuju
njegov rad, a sledstveno tome i nas, koji smo na redu, a zato,
takođe, skida sa kreveta vukući za noge spavalice, jer greh
jednoga pogađa i druge nedužne, na kraju krajeva. Razliku -
uviđao sam - treba tražiti, razume se, u nameri, ali, kako rekoh,
na nekoj tački nijanse mogu da izblede, a rezultat je po mom
iskustvu bio isti, ma kako da sam gledao.

Osim njih imali smo ovde, u besprekornom pru- gastom

odelu i sa žutom trakom oko ruke, nemačkog kapoa, koga
srećom nisam često viđao, pa je onda i u našim redovima, na
moje veliko čuđenje, počela da se pojavljuje poneka crna traka
sa skromnijim natpi- som ”Predradnik”. Baš bejah prisutan
kada se za ve- čerom pojavio prvi put sa novom novcatom
trakom na rabu rukava jedan čovek iz našeg bloka, dotle u
mojim očima uglavnom neupadljiv i po mom sećanju ni od
ostalih posebno cenjen niti opšte priznat, mada inače snažan i
krakat. Ali sad moradoh videti, to više nije bio isti nepoznati
čovek. Prijatelji i poznanici jed- va su uspevali da se doguraju
do njega, sa svih strana su mu upravljali reči radosti, čestitanja,
najlepših na- da, a on ih je od nekih prihvatao, a od drugih,
videh, nije, pa su se ovi onda žurno i, izgubili odande. A tek
potom nastupio je najsvečaniji - barem za mene - trenutak kada
je sred tišine sastavljene od pažnje i nekakvog poštovanja, a ja
bih čak rekao neke po- božnosti, on s velikim dostojanstvom,
nimalo ne žu- reći, nimalo ne brzajući, u unakrsnoj vatri
zadivljenih ili zavidljivih pogleda, stupio napred po drugu
porci- ju, koja mu je sad već pripadala zajedno s rangom, i to s
najdubljeg dna kazana, a koju mu je Stuben- dienst ovaj put već
usuo sa izrazom izdvajanja koje pripada jednakopravnima.

U drugoj prilici prema meni su ta slova blesnula s rukava

čoveka vrckavog hoda i isturenih prsiju u kome sam odmah
poznao aušvičkog oficira. Jednog sam mu dana i pod ruku
dospeo i mogu da kažem da je sušta istina: za dobrog svog
čoveka ići će i u vatru, ali nema u njegovom srcu mesta za
badavadži- je i one koji čekaju da drugi za njih povade kestenje
- kako je on to sam, svojim rečima, na početku rada izjavio.
Zato Bandi Citrom i ja sutradan klisnusmo u jednu drugu četu.

U oči mi je pala još jedna promena, i to začudno najviše na

ljudima koji nisu spadali među nas, na fa- bričkim radnicima,
na našim stražarima, i možda na ponekom prominentu u
našem logoru: primetih da menjaju izgled. Najpre nisam znao
kako da stvar ob- jasnim: svi behu nekako lepi, barem u mojim
očima. Tek potom sam zaključio, iz jednog ili drugog nekog
znaka, da smo se zapravo mi promenili, razume se, samo je to
meni bilo teže uočljivo. Ako bih, na pri- mer, pogledao u
Bandija Citroma, nisam na njemu vi- deo ničeg neobičnog. Ali
ako sam pokušao da ga se setim kakav je ranije bio i da ga
uporedim sa tom njegovom prvobitnom pojavom, još odande,
zdesna u mome redu, ili sa, pri radu prvi put primećenim, kao
nekoj prirodopisnoj slici sličnim isturenim, pa uvučenim,
elastično razvijenim ili tvrdo napetim, go- re-dole pokretanim
žiiama, mišićima, onda sam već morao malo da se prepustim
neverici. Tada sam shvatio da vreme ponekad prevari naše oči,
izgleda. Na taj način mogao je da izbegne moju pažnju ovaj
- mada u rezultatu lako merljiv - proces na celoj jed- noj
porodici na primer, na porodici Kolman. U logo- ru ih svi
poznaju. Dolaze iz mesta koje se zove Kiš- varda, ovde ima
dosta sveta odande, i iz načina na koji govore s njima ili o njima
dolazio sam do zaklju- čka da su kod kuće sigurno bili ugledni
ljudi. Trojica su: otac ćelavko niskog rasta, zatim stariji i mlađi
sin, od oca vrlo različiti, ali između sebe - i zato, veru- jem,
verovatno na majku nalik - do ponavljanja slič- nih lica, jednake
svetle dlake, jednakih plavih očiju. Njih trojica uvek su zajedno,
ako ima i jedne mo- gućnosti, ruka u ruci. E pa, posle nekog
vremena pri- metio sam da otac malo-malo pa zaostane i da
dva sina moraju da mu pomažu, da ga vuku za sobom dr- žeći
ga za ruke. Neko vreme potom otac više nije bio s njima. Zatim
je uskoro veći morao da vuče na isti način manjega. Nešto
kasnije ovaj više nije bio s njim, pa je veći otad već vukao samog
sebe, a u sko- rije vreme ni njega ne vidim više nigde. Sve sam
ovo, kažem, primećivao, ali naravno ne ovako kako to mogu
sad - pošto sam o svemu promislio - da sku- pim ujedno, pa da
pustim da se odmota, nego tek postepeno, kako sam se na koji
stupanj uvek iznova navikavao - pa tako u stvari i nisam
primećivao. Premda sam se i ja sam bio, izgleda, promenio, jer
me "Galanterista”, kog sam jednog dana video kako vrlo
ležerno izlazi iz šatora kuhinje - a i saznao bio da je tamo našao
raspored među ljuštiocima krompi- ra na kom bi mu svako
mogao zavideti -, nikako u početku nije mogao da me
prepozna. Uvervao sam ga da sam to ja, onaj iz ”Šela”, i upitao
ga ne bi li se za mene našao, kad je već u kuhinji, eventualno
neki zalogaj hrane, recimo ostatak, nešto sa dna kazana, možda.
Rekao je da će pogledati i da za sebe doduše ništa ne traži, ali
da li nemam slučajno cigaretu, pošto kuhinjski predradnik
iuduje za cigaretama”, kako re- če. Priznadoh: nemam, i on ode.
Uskoro sam onda uvideo da bi bilo šteta čekati ga i dalje jer i
drugar- stvo ima granice, izgleda, čijoj širini život propisuje
meru - sasvim prirodno, uostalom, nema razgovora. Zatim
nisam prepoznao jedno čudno stvorenje: baš je onamo, po
svemu sudeći u pravcu latrine, posrta- lo. Robijaška kapa pala
na uši, lice sve u ulegnućima, šiljcima i ćoškovima, nos žut, na
vrhu mu podrhtava kapljica. - Ljubimče! - oslovih ga, no on ni
ne podiže glavu. Samo je vukao noge dalje, jednom rukom pri-
državajući pantalone, pa pomislih: bože gospode, ko bi to
verovao. Opet u drugoj prilici, samo još žući i još mršaviji, s
malo još krupnijim i još grozničavijim očima, ali mislim da je to
bio ”Pušač”, kog opazih. U to vreme pojavio se u izveštaju
Blockaltestera u vre- me večernjih i jutarnjih apela izraz koji se
docnije ustalio i samo u oblasti brojki menjao: "Dvojica u
bolnici”, ili: "Petorica u bolnici”, Trinaestorica u bol- nici”, i
tako dalje; zatim i jedan novi pojam, nedo- stajanja, smanjenja,
otpada, to jest: ”Abgang”. Ne, u nekim okolnostima nikakva
dobra namera nije do- voljna. Još sam kod kuće čitao da
vremenom, a i uz neophodan napor, čovek može da se navikne
i na robijaški život. A to i može biti tako, ne sumnjam, na
primer kod kuće, u nekom propisnom, valjanom, da tako
kažem civilnom zatvoru. Ali u koncentracionom logoru, prema
mom iskustvu, ne pruža se bogme za to naročita prilika. A
mogu da tvrdim bez bojazni da
- kod mene barem - nikad nije nedostajao trud, na- stojanje:
nevolja je u tome da vam ne daju dovoljno vremena da to
postignete, jednostavno.

Znam za tri kakva-takva načina bekstva - pošto sam ih

video, čuo o njima ili iskusio - u koncentra- cionom logoru. Ja
sam koristio prvi i možda - prizna- ću - najskromniji, ali postoji
područje našeg života koje - tako sam i učio - čini čovekovu
večitu i ne- otuđivu prirodu. Sušta je istina da naša mašta čak i
u sužanjstvu ostaje slobodna. Mogao sam na primer postići da
istovremeno dok se moje ruke služe lopa- tom ili pijukom -
štedljivo, s rasporedom, uvek se ograničavajući na samo
najnužnije pokrete - jedno- stavno ne budem prisutan. Ipak, ni
mašta nije sasvim bezgranična, ili to jeste, barem, tek uz izvesna
ogra- ničenja, kako sam iskusio, jer sam uz isti trud mogao biti
svugde, u Kalkuti, na Floridi, ma i na najlepšem mestu sveta.
Ali ipak, to nije bilo dovoljno ozbiljno, nisam - da tako kažem -
verovao, pa bih se u takvim prilikama ipak najčešće našao samo
kod kuće. Istina, nema spora, ni tako nisam bio manje smeo
nego što bih bio, recimo, s Kalkutom; samo što sam ovde već
našao nešto, neku skromnost i, da tako kažem, neka- kav red,
koji je ujednačavao i time u isti mah neka- ko overavao moj
trud. Na primer, brzo sam shvatio da nisam vodio život kako bi
trebalo, nisam pravilno koristio one dane kod kuće, imam
mnogo, i previše razloga za kajanje. Tako je - moradoh se setiti -
bilo jela među kojima sam birao, čeprkao po njima, pa ih onda
odgurivao, sasvim jednostavno, jer ih nisam vo- leo, a u ovom
trenutku smatrao sam to nerazumljivim
i nepopravljivim propustom. Ili bih se setio bezraz- ložnog
natezanja između mog oca i moje matere, sve zbog mene. Kad
se vratim kući, verovah, tako, uz ovu jednostavnu, uz ovu
sasvim po sebi razumljivu upotrebu reči, čak i malo zastavši pri
tom, kao da me ništa ne zanima sem pitanja koja slede ovu od
svega prirodniju činjenicu: kad se, dakle, vratim kući, onda ću
napraviti kraj tome, mora nastati mir - odlučih. Bi- lo je kod
kuće i nekih stvari zbog kojih sam se nervi- rao i čak se od njih -
ma kako to izgledalo smešno
- plašio, tako nekih predmeta u školskoj nastavi, profesora tih
predmeta, jer bi me mogli pozvati na odgovornost i jer bih u
odgovorima, ne daj bože, po- kazao neznanje, najzad, plašio
sam se i svog oca, po- što ga budem obavestio o rezultatu; sad
sam se pri- sećao namerno ovih strahova, jednostavno samo
radi razonode da bi mi ponovo iskrsnuli pred oči, da bi ih
ponovo doživeo i nasmešio im se. Ali najradije sam uvek
provodio vreme zamišljajući jedan ceo, ne- okrnjen dan kod
kuće, po mogućnosti od jutra sve do večeri, a ostajući jednako i
dalje pri svojoj skrom- nosti. Zamisliti neki naročiti, neki
savršeni dan ipak bi me stajalo malo napora - ali ja sam obično
zamiš- ljao neki loš dan, s ranim ustajanjem, školom, strep-
njom, slabim ručkom, a sve one sitne mogućnosti sadržane u
njima koje sam tada propuštao, odbaci- vao, ili ih čak nisam ni
primećivao, sada sam, u kon- centracionom logoru, mogu reći s
mogućim najvećim savršenstvom, sve nadoknadio. Slušao sam
već, a sad mogu i da posvedočim: zaista, krilima naše uobrazi-
lje ne mogu da postave granice uski zidovi tamnice. Greške je
bivalo samo u jednom slučaju: ako me je pri tom ponela tako
daleko da je i moje ruke navela da se zaborave; ubrzo bi
stvarnost koja je najzad i te kako ovde bila prisutna, stupila
ponovo na snagu najuverljivijim, najodlučnijim argumentom.

Nekako se tada počelo povremeno dešavati u našem

logoru da se pri jutarnjem apelu nije slagalo brojno stanje - kao i
neki dan pored nas, u Bloku VI. Svi su dobro znali šta je to
moglo tada da se desi, jer znak za ustajanje u jednom
koncentracionom logoru samo one ne probudi za koje buđenje
više ne posto- ji, dok su sami još živi. No to je drugi način
bekstva, a ko nije nikad pao u iskušenje - makar jednom, je- dan
jedini put - ko je mogao uvek ostati nepokoleb- ljivo čvrst,
pogotovo ujutro kad se budimo, ili bolje rečeno postajemo
svesni da smo se stvorili u jednom novom danu, u već glasnom
šatoru, u krugu suseda koji se već spremaju da ustanu - ja
sigurno nisam, i sigurno bih učinio taj pokušaj da me Bandi
Citrom nije sve vreme u njemu sprečavao. Kafa najzad nije
toliko važna, a na apelu ćemo se već pojaviti - po- mišlja čovek,
pa sam i ja to pomišljao. Ne ostajemo, razume se, na ležaju -
toliko detinjast niko, ipak, nije
- , nego se dižemo, uredno, valjano, baš kao i drugi, a onda...
znamo za jedno mesto, jedno apslutno sklonište, mogli bismo se
na njega kladiti i na sto pre- ma jedan. Još smo ga juče, možda i
ranije, otkrili, pri- metili, palo nam je u oči, slučajno, bez
ikakvog pla- na, namere, tek onako se samo po sebi postavilo
kao mogućnost. A sad smo ga se setili. Zavući ćemo se na
primer pod najniže boksove. Ili ćemo potražiti onu
stoprocentnu pukotinu, zavijutak, udubinu, sigurni kut. Tu se
onda dobro prekrijemo slamom, treščica- ma, pokrivačima. Pri
tom stalno sa mišlju da ćemo na apelu već i mi biti prisutni -
kažem, bilo je dana kada sam to dobro, vrlo dobro, shvatao.
Hrabriji misle još
i da će jedno lice ipak nekako da promakne: pogre- šiće u
brojanju, recimo - ta svi smo na kraju krajeva samo ljudi - ; da to
što jedan jedini fali - danas, is- ključivo jutros - neće obavezno
izazvati pažnju; a već doveče će - za to ćemo se postarati - broj
da se složi; još smeliji: da ga na onom sigurnom mestu ni na koji
način, nikakvim sredstvima neće moći naći! A najod- lučniji ne
misle ni na to, jer smatraju - a ponekad sam i ja bio tog mišljenja
- da je jedan sat dobrog sna vredan svakog rizika i svake cene.

Ali toliko se njima ne dopušta, jer izjutra sve protiče brzo i

gle, već se oblikuje, u velikoj žurbi, grupa tražilaca: na čelu
Lageraltester, u crnom, sveže obrijan, ratobomih brkova,
namirisan, za njim odmah nemački kapo, za ovim nekoliko
Blockaltestera i Stu- bendiensta, sa batinama, budžama i
štapovima spre- mljenim u ruci, pa zaokreću ravno u Block VI.
Iz nje- gove unutrašnjosti larma, zbrka, a kroz nekoliko mi-
nuta - čuj samo - to je već grlati trijumf nalazača. U njega se
meša nekakvo cilikanje, sve tanje, pa i ono ućuti, i uskoro se
pojavljuju lovci. To što nose iz ša- tora - odavde se čini samo
nepomičnom gomilom predmeta, zgužvanim krpenim
otpatkom - bacaju na krajnju ivicu stroja, vodoravno na zemlju:
trudim se da ne gledam u tom pravcu. Ali poneki izlomljeni de-
talj, poneki i ovako vidljivi crtež, potez, osobeni znak ipak je
povukao, prisilio onamo moj pogled, pa sam prepoznao u
njemu onog što je nekad bio: čovek zle sreće. Zatim: - Radni
bataljon napred! - i možemo ra- čunati da će vojnici danas biti
stroži.

A najzad vredi razmisliti, izgleda, i o trećem, doslovnom i

izistinskom načinu bekstva, desio se i primer za njega, jednom,
jedan jedini put, u našem logoru. Begunaca je trojica, sva trojica
Letonci, robi- jaši potkovani iskustvom, znanjem nemačkog, po-
znavanjem terena, sigurnošću u nameru - raširila se vest
šapatom - i mogu reći da smo posle prvih priz- nanja, tajne
zluradosti uperene prema našim straža- rima, i tu i tamo čak već
nekog divljenja i nekakve ohrabrenosti koja je mal’ te ne već
pobuđivala na sle- đenje primera, na odmeravanje mogućnosti,
bili i pri- lično ljuti svi koji smo se tu nalazili, već u noći, negde
oko dva-tri sata, kada smo i po kazni zbog nji- hovog dela još
uvek stajali na apelu, tačnije rečeno klatili se onde na klimavim
nogama. Sutradan uveče pri ulasku u logor ponovo sam
nastojao da ne gle- dam desno. Onde su naime stojale tri stolice,
a na njima tri čoveka, tri stvari nalik na čoveka. Kakav su prizor
tačno pružali i šta bi moglo biti ispisano veli- kim, nezgrapnim
slovima na papirnim tablama obe- šenim oko njihovih vratova:
o tome sam smatrao da je jednostavnije ne znati ništa (pa ipak je
do mene doprlo: šta, jer je u logoru bilo dugo pominjano:
"Hurrah! Ich bin wieder da!” - to jest: Ura! Opet sam ovde!”) i
video sam osim toga još jednu tvorevinu, neki stalak koji malo
podsećaše na one za trešenje tepiha po našim dvorištima kod
kuće, na njemu tri konopca vezana u omču - pa sam iz toga
razumeo: vešala. O jelu za večeru naravno nije moglo biti ni
govora, nego odmah: Apel! - zatim: - Ceo logor: mir- no! - kako
je onde napred punom snagom pluća ko- mandovao sam
logorski starešina, lično. Skupili su se uobičajeni izvršioci kazni,
posle daljeg čekanja poja- vili su se i predstavnici vojnih
čimbenika, pa se onda sve obavilo, po najstrožim pravilima da
tako kažem
- srećom od nas dosta daleko, napred u blizini umi- vaonika, a
nisam onamo ni gledao. Pažnju sam više okretao ulevo, odakle
je naime najednom dopro glas, neko mrmljanje, nešto kao
melodija. Videh na tan- kom, napred pruženom vratu malo
drhtavu glavu onde u redu - u stvari uglavnom samo nos i
jedno vlažno oko koje se u ovom času kupalo u nekom gotovo
bezumnom sjaju: rabina. Uskoro mu razabrah i reč, tim pre što
su tu reč polako i više njih u stroju preuzeli. Finci na primer svi,
ali i mnogi drugi. Šta više, mada ne znam kojim putem i
načinom, ali se ona preselila i u susedstvo, u ostale blokove,
proširi- la se, i kao progrizla, jer sam i onde uočavao sve više
usta koja su se pokretala i oprezno ali ipak odlučno napred-
nazad zanjihanih ramena, vratova i glava. Pri tom je ovo
mrmljanje tu u sredini reda bilo tek jedva čujno, ali stalno kao
neki šum koji prodire iz zemlje: ”Jiskal vojiskal!” glasilo je opet
i opet, a toliko i ja znam da je to takozvani ”kadiš”, molitva
Jevreja u čast mrtvih. I možebiti da je ovo bio samo inat, kraj-
nji, jedini, možebiti - moradoh uvideti - unekoliko malo
prinudan, rekao bih propisan, u nekom smislu ukrojen, kao
neka po meni udešena a ujedno besko- risna vrsta inata (jer
tamo napred ništa se inače nije promenilo, ako se izuzmu
poslednji nekoliki trzaji obešenih, ništa pokrenulo, ništa
potreslo od te reči); a ipak, valjalo mi je nekako razumeti
osećanje u ko- me rabinovo lice kao da se rastvorilo i od čije
snage je čak i njegova nozdrva čudno podrhtavala. Kao da je
tek sad došao onaj davno očekivani čas, onaj neki čas pobede o
čijem je približavanju, sećam se, govo- rio još u ciglani. I zaista
je i mene sad prvi put obuze- lo, ne znam zašto, neko osećanje
nedostatka, čak iz- vesna zavist, sad sam prvi put zažalio što ne
umem
- barem s nekoliko rečenica - i ja da se molim na jeziku Jevreja.

Ali ni inat ni molitva ni bilo kakvo bekstvo nisu me mogli

spasti jedne stvari: gladi. Naravno, ja sam i kod kuće bivao - ili
sam bar mislio da jesan - gladan; gladan sam bio još i u ciglani,
u vozu, u Aušvicu, pa i u Buhenvaldu - ali ovako, dugoročno,
na dugu sta- zu, da tako kažem, nisam taj osećaj još poznavao.
Pretvorio sam se bio u rupu, u nekakvu šupljinu, i svaka moja
želja, svako moje nastojanje bilo je uprav- ljeno ka ukidanju,
zapušavanju, ućutkivanju ove bez- dane šupljine koja je
neprekidno tražila da bude hranjena. Imao sam oči samo za to,
ceo moj razum služio je samo tome, to je jedino upravljalo svim
mo- jim postupcima, i ako nisam jeo drvo, gvožđe ili šlju- nak,
to je bilo samo iz razloga što se ove stvari ne daju sažvakati. Ali
s peskom sam na primer pokušao, iako, kad sam slučajno
ugledao travu, nikad nisam oklevao, ali trave jedva da je ikako
bilo i u fabrici i u logoru, na žalost. Za jednu jedinu šiljatu
glavicu luka tražili su i po dve kriške hleba, a po istoj ceni
prodavali su srečni imaoci i šećernu i stočnu repu. Ja sam
uglavnom više voleo tu drugu jer je sočnija i naj- češćše veća
obimom, mada znalci smatraju da šećer- na ima veću vrednost,
sadržaj i hranljivost - no ko bi birao, mada sam njeno žilavo
tkivo, ljut ukus manje podnosio. Ali sam se zadovoljavao, neku
utehu nala- zio i u tome ako su bar drugi jeli. Našim stražarima
ručkove su uvek donosili u fabriku i s njih nisam ski- dao
pogled. Moram, međutim, reći da nisam nalazio u njima mnogo
radosti: jeli su brzo, nisu zalogaj ni sažvakali, čitavu su stvar
zbrzali, videlo se da pojma nemaju šta zapravo čine. Drugi put
bio sam opet u četi pridodatoj radionici. Tu su majstori
raspakivali ono što su doneii od kuće, i sećam se - dugo sam
gledao jednu žutu, velikim čukljevima naruženu šaku kako iz
duguljaste tegle izvlači duge vlati boranije, jednu za drugom,
možebiti, dozvoljavam, uzgred i s jednom nesigurnom, nekom
mutnom nadom even- tualno. Ali ta čukljevita ruka - već joj
poznavah svaki čukalj, svaki predvidljivi zahvat - jednako se i
dalje kretala, saobraćala na putu od tegle do usta. Posle nekog
vremena i to beše za mene skriveno leđima, pošto se čovek bio
okrenuo, a ja razumedoh, narav- no: iz čovečnosti, iako sam
imao volje da mu reknem neka samo mirno nastavi, jer i sam taj
prizor cenim, od ničeg je i on bolji, sasvim sigurno. Jučerašnje
lju- ske od krompira, celu porciju, kupio sam prvi put od
jednog Finca. Izvukao ih je za vreme podnevnog od- mora, i tog
dana Bandi Citrom nije, srećom bio sa mnom u četi, da bi me
sprečio. Stavio ih je preda se, iskopao odnekud razdrtog papira,
iz njega zgrudvane soli, sve to polako, ne žureći, pa je vrhom
prstiju čak i prineo ustima, oprobao jedno zrnce, pre no što mi
je, onako preko ramena, dobacio: - Na prodaju! - Obično im je
cena dve kriške hleba ili margarin: on je zatražio pola večernje
čorbe. Pokušao sam da se cenkam, pozivao se na sve moguće,
čak i na jedna- kost. - Du bist nist ka jid, d’ bist a šegec, ti nisi
Jevrejin, zatresao je međutim malo glavu smesta, na poznati
način Finaca. Postavih mu pitanje: - Zašto sam onda ovde? - A
otkud bih ja to znao? - siegnu ramenima. Kazah mu: - Prokleti
Čivutine! - E, zato ti ih neću dati jevtinije - odgovori. Najzad
sam ih od njega kupio, po ceni koju je tražio, i ne znam odakle
se uveče stvorio onde baš u trenutku kada su mi usu- li čorbu, a
ni to kako je unapred bio prokljuvio da će za večeru biti maces
u mleku.

Smem da tvrdim da neke pojmove možemo pot- puno

razumeti isključivo u koncentracionom logoru. U glupim
pričama moga detinjstva čest učesnik bio je jedan ”momak
lutalica” ili "siromašno momče” koje za ruku kraijeve kćeri
stupa u službu kod kralja, i to ra- do. Cena iznosi svega sedam
dana. ”Ali sedam dana znače kod mene sedam godina” - veli
mu kralj; e pa to isto bih ja mogao reći o koncentracionom
logoru. Nikad ne bih, na primer, verovao da bih se mogao ta-
ko brzo pretvoriti u sparušenog starca. Kod kuće to iziskuje
vremena, najmanje pedeset, šezdeset godina: ovde su bila
dovoljna tri meseca pa da me moje telo ostavi na cedilu. Mogu
da kažem da nema ničeg muč- nijeg, ničeg neveselijeg nego dan
po dan pratiti, dan po dan se uveravati koliko sam propao. Kod
kuće, ako i nisam obraćao preterano mnogo pažnje na svoj
organizam, ipak sam bio s njim sve u svemu uskla- đen, voleo
sam, da tako kažem, taj mehanizam. Se- ćam se jednog letnjeg
popodneva kada sam u seno- vitoj sobi čitao uzbudljiv roman,
dok je moj dlan sa prijatnom rasejanošću milovao poslušno
meku kožu posutu zlatastim dlačicama na mojoj mišićima zate-
gnutoj, suncem opaljenoj butini. Sad je ista ta koža vi- sila
naborana, bila je žuta i sasušena, prekrivena sva- kojakim
čirevima, crnim kolutovima, napuklinama, rupama i krljuštima
koje su, naročito među prstima, neprijatno svrbele. - Šuga -
ustanovio je uz stručno klimanje glavom Bandi Citrom kad sam
mu ih poka- zao. Samo sam se čudom čudio brzini,
neobuzdanoj trci sa kojima se svakog dana smanjivala,
iščezavala, topila se i nekuda čilela s mojih kostiju materija koja
ih je oblagala, davala elastičnost - meso. Svakoga dana
iznenadila bi me neka nova stvar, neka novija greška, novija
rugoba na tom sve čudnijem, sve ne- poznatijem predmetu koje
nekad beše moj dobri pri- jatelj: moje telo. Nisam više mogao ni
da ga pogledam bez nekog neprijateljskog osećanja, neke vrste
zgra- žanja; vremenom sam zato i prestao da se skidam radi
umivanja, bez obzira na svako moje i inače prisutno bojažljivo
ustezanje pred tako suvišnim zamorom, za- tim i pred
hladnoćom i, razume se, pred cipelama.

Ova potrepština stajala je, barem mene, mnogo sekiracija.

Uopšte uzev, odevnim predmetima, koji- ma su me snabdeli u
koncentracionom logoru, nisam mogao biti zadovoljan; malo je
u njima bilo praktič- nosti a mnogo mana; postali su, čak, pravi
izvori ne- prijatnosti - sve u svemu, mogu pouzdano reći: nisu
zadovoljavali. Tako se, na primer, u vremena sitno- kapih, sivih
kiša - koje već i promena godišnjeg do- ba čini u tom razdoblju
trajnima - odelo od platna preobražava u krutu furunsku cev,
od čijeg mokrog dodira naša nakostrešena koža nastoji na svaki
način da se sačuva - uzalud, razume se. Ništa tu ne poma- že
robijaška kabanica - koju su nam, nema spora, pošteno dodelili
- , to je novi navesak, novi vlažni sloj, a po mom mišljenju ni
gruba hartija vreće od ce- menta nije zadovoljavajuće rešenje,
kojim se, slično mnogima, i Bandi Citrom krišom služi i nosi ga
ispod odela, prkoseći svakom riziku, jer ovaj greh brzo is- pliva
na površinu. Samo jedan udarac batinom po le- đima, a drugi
po prsima, i već usled zveke prestup postaje očigledan. Ako
pak više ne zveči - pitam ja
- čemu onda taj novi teret koji je kiša pretvorila u kašu i kog se
i osloboditi možemo samo u potaji?

Ali najviše razdražuje, kažem, drvena obuća. Sve je

zapravo počelo s blatom. Inače mogu da kažem da ni u tome
moji dotadašnji pojmovi nisu bili sasvim zadovoljavajući. I kod
kuće sam viđao, čak i gazio blato, naravno - ali nisam ništa znao
o tome da blato može postati naša glavna briga, pozornica
našeg ži- vota. Šta znači potonuti u njega do listova, pa onda
našu nogu uz upotrebu svih raspoloživih snaga jed- nim
jedinim, kao pucanj glasnim trzajem osloboditi iz njega samo
zato da bismo je ponovo u njega umočili svega dvadeset-
trideset santimetara dalje, napred. Za sve ovo nisam bio, a i da
jesam, uzalud bih bio pri- premljen. Pri tom se o drvenoj cipeli
ispostavilo da joj se vremenom odlomi peta. Ako se to desi,
moći ćemo nadalje da hodamo samo na jednom debelom, pa na
izvesnoj tački pozadi istanjenom i u formi gon- dole naviše
izvijenom đonu, ljuljajući se na tom ok- mglom đonu u obliku
drvenih lutaka koje se same ispravljaju. Pored ovog, na mestu
nekadašnje pete, između luba i ovde vrlo tankog đona stvara se
pu- kotina koja iz dana u dan postaje veća, kroz koju pri
svakom našem koraku može da prodre bez prepre- ke hladno
blato, a za njim sitan šljunak i svakojaki oštri otpaci. U
međuvremenu je oplata već davno nažuljala naš gležanj i izrila
bezbroj rana po mekšoj okolini ispod njega. Ove pak rane - po
pukom svom svojstvu - vlaže, a vlaga im je bogme lepljiva,
zbog čega se posle nekog vremena više nikako ne može- mo
osloboditi cipele; postala je neskidljiva, prilepila se i kao neki
novi deo tela, u pravom smislu reči srasla sa nogom. U njoj sam
bio po danu i u njoj sam legao na počinak, već i zato da ne bih
morao gubiti vreme kada sa svog ležaja budem skočio, odnosno
svalio se dole, svake noći, dva-triput, pa čak i četiri puta
ponekad. A noću je još kojekako. Posle petlja- nja, padanja-
posrtanja, klizanja u blatu napolju, pri svetlosti reflektora
nekako i stižemo do cilja. Ali šta da radimo po danu; šta ako
nas proliv snađe - to je neizbežno - u radnom bataljonu? U
takvoj prilici čo- vek skupi svu hrabrost, skine kapu i zatraži od
stra- žara dozvolu: - Gehorsam zum Abort27 - , pod uslo- vom
naravno da postoji u blizini baraka, i to baraka koju i
zatvorenici smeju da koriste. Ali pretpostavimo da postoji,
pretpostavimo da je naš stražar dobrona- meran i da će dati
dozvolu jedanput, pa i drugi put: dakle - da upitam - ko bi bio
tako smeo, ko tako rešen na sve da njegovo strpljenje stavi na
probu i po treći put? U takvom slučaju preostaje samo nema
bor- ba sa stisnutim zubima, sa stalno uzdrhtalim bura- gom,
dok se ne reši proba i na kraju prevlada ili naše telo ili naša
volja.

A kao krajnje sredstvo ostaju - s očekivanjem ili bez njega,

izazvane ili upravo u nastojanju da se iz- begnu - uvek i svugde
batine. I njih sam dobio, pri- rodno, ali ne više - ako ne i manje -
nego li obični, nego li prosek, nego li svakidašnji, nego li bilo
ko, makar ko, onoliko dakle koliko ne potpada pod ne- ku
posebnu, lično zapaćenu nesreću, nego samo čini uobičajene
uslove našeg logora. A kao posebnu ne- doslednost da
ispričam: nije mi ih odvalio neki tamo SS-ovac, koji bi za to ipak
bio više pozvan, više ov- lašćen - ili kako da se izrazim - nego
jedan vojnik u žutom odelu koji je pripadao mutnijoj, nekakvoj
rad- no-nadzirateljskoj organizaciji zvanoj Todt”. On je bio
prisutan i primetio je - ali uz kakav povik, kakav skok - da sam
ispustio džak cementa. Svaki bataljon može da prihvati nošenje
cementa samo s radošću kakva se vezuje uz retke trenutke i
kakvu i sami me- đu sobom jedva smemo priznati. Covek sagne
glavu, neko mu smesti na vrat vreću, s njom se odgega do
nekog kamiona, tu mu neko vreću skine, pa se on uz lep veliki
zaobilazak, čiju granicu određuje trenutna mogućnost, nogu
pred nogu vrati, pa ako ima sreće pred njim se čak stvorio red,
tako da može ukrasti novo parče vremena, sve do sledeće vreće.
Pri tom je vreća teška svega deset-petnaest kilograma - u
uslovima kakvi su kod kuće to je igračka, mogao bih se sigurno
s njom i poloptati, ali ovde sam se spo- takao i ispustio je. A što
je glavno, pukao je i papir na vreći i kroz poderotinu je iscurio i
pao na zemlju da se praši, sadržaj, materijal, vrednost,
skupoceni cement. Već se i stvorio kraj mene, već sam i osetio
njegovu pesnicu na licu, a zatim, pošto me je srušio, njegovu
čizmu u rebrima, a na vratu njegovu šaku, dok mi je gurao lice
uza zemlju, u cement: zahtevao je, nerazumno, da ga pokupim,
prstima pometem, poližem. Zatim me je povukao uvis, i osovio
na no- ge: pokazaće on meni - ich werde dir zeigen, Arsch- loch,
Scheisskerl, verfluchter Judehund15 - da više ni jednu vreću
neću ispustiti, tako mi je obećao. Od to- ga časa mi je pri
svakom okretaju on sam stavljao vreću na vrat, starao se samo o
meni, ja sam mu bio jedina briga, mene je isključivo pratio
očima do kola i nazad pa je svaljivao na mene novi teret i onda
ako bi istini za volju na redu bili još drugi. Najzad smo gotovo
počeli sarađivati, proniknuli smo jedan u dru- goga, gotovo da
sam već na njegovom licu počeo da vidam nekakvo
zadovoljstvo, podstrek, da ne kažem vrstu ponosa, i to, s nekog
stanovišta, moradoh priz- nati, najzad i s pravom: odista, ako i
posrćući, ako i savijajući leđa, ako i s crnim kolobarima u oku,
ali sam izdržao, išao tamo i ovamo, nosio i vukao, i to tako da
pri tome ni jedan džak'više nisam ispustio, a to je u kranjoj liniji
- moram da uvidim - potvrđivalo njega. S druge sam pak strane
na završetku toga dana osetio da se u meni nešto na
nepopravljiv način upropastilo, počev od tada verovao sam
svakog jutra da je to poslednje jutro kad ću još ustati, pri
svakom koraku da više ni jedan ne mogu napraviti, pri sva-
kom pokretu da ni jedan više neću moći učiniti; ali ipak, jedno
vreme sam ih još uvek i dalje činio.
Ima slučajeva, stvore se situacije koje više nije moguće
učiniti gorim ni pomoću kakve nauke, izgle- da. Mogu da
izjavim da sam i ja posle tolikog truda, tolikih uzaludnih
pokušaja i napora, vremenom na- šao mir, spokojstvo,
olakšanje. Izvesne stvari, na pri- mer, kojima sam dotle
pridavao neki silan, takoreći neshvatljiv značaj, izgubile su,
mogu reći, u mojim očima svaku važnost. Tako, stojeći na
apelima, ako bih se umorio, ja bih, ne gledajući je li tu blato ili
bara, jednostavno seo, spustio se na zemlju, i ostao tako dok me

15
Pokazaću ja tebi, šupče, govnam, prokleto jevrejske pseto (Prim. prev.)
susedi ne bi silom podigli na noge. Hladnoća, vlaga, vetar, nisu
mi više mogli smetati: ni- su do mene dopirali, nisam ih ni
osećao. Čak mi je i glad bila prestala; i dalje sam prinosio ustima
sve što bih našao, sve što se da pojesti, ali više rasejano, me-
hanički, iz navike, da tako reknem. Na radu - više mi ni do
privida nije bilo stalo. Ako im se to nije dopa- dalo, u najgorem
slučaju bi me istukli, a ni time mi nisu mogli mnogo naškoditi, i
time sam samo dobi- jao vremena. Već posle prvog udarca bez
otezanja bih se pružio na zemlju, pa ostalo više nisam ni ose-
ćao, jer bih u međuvremenu zaspao.
Samo je jedna stvar postala u meni jača: razdra- ženost.
Ako bi neko ugrozio moju udobnost, ako bi mi samo kožu
dotakao, ako sam u maršu izgubio ko- rak (što se često
dešavalo) i neko mi zbog toga stao odzadi na petu, tog bih, na
primer, bez i časka okle- vanja u istom trenu mogao ubiti - da
sam, naravno, za to imao snage i da nisam, dok bih podigao
ruku, zaboravio šta sam zapravo naumio. Sa Bandijem Ci-
tromom sam se sporečkavao: "zapustio sam se”, po- stao sam
teret za bataljon, svima sam samo na štetu, dobiće od mene
šugu - prebacivaše mi. Ali u najve- ćoj meri kao da sam ga na
neki način sputavao, ome- tao. Primetio sam to jedne večeri kad
me je odveo do umivaonika, uzalud sam se otimao, protivio,
silom mi je skinuo prnje, i mada sam pokušavao da mu pesni-
com pogodim telo, lice, utrljao je hladnu vodu u mo- ju
uzdrhtalu kožu. Sto puta sam mu bio rekao da mi je njegovo
starateljstvo na teretu, da treba da me pu- sti na miru, da ide u
materinu. Zar hoću tu da crk- nem, zar ne želim da se vratim
kući? - upitao je, i ne znam kakav je odgovor mogao pročitati s
mog lica, ali ja sam na njegovom najednom ugledao neko
zaprepašćenje, nešto nalik na paniku, onakvu s ka- kvom
uopšte gledamo na donosioce zala kojima ne- ma spasa, na
osuđenike ili, recimo, prenosioce za- raze: palo mi je na pamet
kakvo je imao mišljenje o muzulmanima. Od tada me je u
svakom slučaju radi- je izbegavao, kako ustanovih, pa sam se
najzad oslo- bodio i tereta te veze. Ali kolena se nisam nikako
mogao osloboditi, taj bol ostajao je sa mnom bez pre- stanka.
Posle nekoliko dana sam ga i pogledao, i ma- da me je telo već
bilo naviklo na mnogo što-šta, na- šao sam da je poželjnije da
ovo novo iznenađenje, tu vatreno crvenu vreću u koju se
pretvorila okolina mog desnog kolena, odmah i pokrijem ispred
očiju. Znao sam naravno dobro da u našem logoru radi i
bolnica, ali, kao prvo, čas pregleda pada upravo u vreme
večere, koju sam smatrao važnijom od ozdrav- ljenja, a kao
drugo, poneka iskustva, poznavanje me- sta i života u njemu
ponekad nisu od pomoći da u nama pojačaju poverenje. A i
daleko je bila: dva ša- tora dalje, a na tako dalek put se nisam
više rado od- važavao sem ako bi me neophodna potreba
prisilila, pored ostalog i zato što me je sad već i koleno veo- ma
bolelo. Najzad su me Bandi Citrom i jedan naš su- spavač
odneli, napravivši mi ukrštenim rukama sediš- te kao deca u
igri, i pošto su me stavli na jedan sto, opomenuli me dobrano
unapred: verovatno će bole- ti, jer je momentalna operacija
neophodna, ali pošto sredstava za otklanjanje bola nema,
moraće je obavi- ti bez njih. Koliko sam u međuvremenu
zapazio meni su jednim nožem načinili dva, jedan prema
drugom unakrsna reza, iznad kolena, kroz koje su zatim istis-
nuli more onog sastojka koji mi se nalazio u butini, pa su sve to
previli papirom. Potom sam odmah po- menuo i večeru, a oni
me uveravahu: biće preduzeta potrebna briga, a to sam iskusio
uskoro, zaista. Čorba je toga dana bila od stočne repe i kelerabe,
koju veo- ma volim, a za bolnicu su bili osetno zahvatili od gu-
stiša, čime sam takođe mogao biti zadovoljan. I noć sam bio
proveo tu, u šatoru bolnice, na najvišem spratu jednog boksa, i
to sasvim sam, a sva neprijat- nost sastojala se u tome što u
uobičajenom času pro- liva sopstvenu nogu više nisam mogao
da koristim, a uzalud sam se obraćao i za pomoć - najpre
prošap- tanim, pa glasnim a na kraju već i urlikom izvedenim
rečima. Onda su sutradan ujutro s mnogim drugim te- lima i
moje bacili na pokisli lim jednog kamiona i ot- premili me u
jedno obližnje mesto koje se zvalo, ako sam dobro razumeo,
”Gleina”, gde se nalazila prava bolnica našeg logora. Na nas je,
sedeći pozadi, mo- trio u putu jedan vojnik, na zgodnoj stoličici
čije su se noge dale sklopiti i s puškom u krilu koja se blista- la
od vlage, s izrazom odbojnosti i ustezanja na licu, koje se
ponekad, verovatno pri otkriću nekog naglog mirisa, pod
utiskom neizbežnih zapažanja, razvlačilo u grimasu tuđenja -
unekoliko s pravom, moradoh priznati. Najviše me je vređalo
to što se činilo da je u sebi došao do nekog mišljenja, da je
utvrdio jednu ra- širenu istinu, i dolazilo mi je u pamet da se
pred njim opravdam: nisam kriv naprosto samo ja i nije zapra-
vo to moja prava priroda - ali bi to bilo teško i doka- zati,
uviđah. Pošto smo stigli, najpre sam morao da izdržim vodene
zrake što su me napale i svuda me sledile iz jedne gumene cevi,
nalik na one za zaliva- nje bašte, koje su sa mene sprale sve,
ostatke prnja, prljavštinu, čak i papirni zavoj. Potom su me
odneli u jednu dvoranu, tu su mi dali košulju i od dvaju
spratova daščanog kreveta onaj niži, pa sam ovde mogao i da
legnem konačno na jednu slamaricu koju je po svoj prilici moj
prethodnik doduše već ugnječio pa je bila prilično tvrda,
prilično pljosnata, prekrio je tu i tamo sumnjivim mrljama,
ošarenio obojetinama koje su sumnjivo prštale i praskale i
sumnjivo odisale, ali koja je najzad bila slobodna, koju su za
neko vre- me prepustili samo meni da po volji provodim vre-
me, a pre svega, da najzad dugačko odspavam.

Mi naše stare običaje uvek prenesemo i na nova mesta,

izgleda. Mogu reći da sam u bolnici i ja morao u početku da
bijem bitku sa mnogim ranijim uhoda- nostima, uigranostima.
Tu je, na primer, bila nemirna savest. Ona me je u prvo vreme,
svake zore, budila. Drugi put bih se prenuo što sam prespavao
apel, na- polju već kreću da me traže, pa sam tek s laganim
stišavanjem srca spoznavao grešku, prihvatao sliku koja se
preda mnom rastvarala, pouku stvarnosti, da sam kod kuće, da
je sve u redu, ovamo neko stenjuc- ka, tamo dalje se vodi
razgovor, onamo još dalje neko drugi upire šiljat nos, ukočene
oči, razjapljena usta prema tavanici, da me samo rana boli i da
sam u naj- gorem slučaju - kao i uvek - veoma žedan, verovat-
no zbog temperature, očigledno. Bilo mi je rečju po- trebno
jedno vreme dok nisam potpuno poverovao: nema apela, ne
moram da vidim vojnike, a pre svega ne moram ići na rad - i
sve te prednosti, bar u mojim očima, nikakva sporedna
okolnost, nikakva bolest nije mogla u osnovi da pokvari. S
vremena na vreme i mene bi preneli u jednu malu sobu na
spratu, gde su radila dva lekara, jedan mlađi i jedan stariji. Ja
sam bio pacijent tog drugog, da tako reknem. Bio je to mršav,
crn, simpatičan čovek u čistom odelu, s cipe- lama na nogama, s
trakom oko ruke, i s jasnim, ras- poznatljivim licem koje
podsećaše na ljubaznog, vre- mešnog lisca. Ispitao me je odakle
sam i ispričao da je on, opet, došao iz Erdelja. U međuvremenu
je već i ogulio s mene papirne trake koje su bile razdrte i dotle
se uvek stvrdnule i postale zelenožute, pa na- valivši se na
mene svom težinom, počeo da istiska iz moje butine što se u
njoj dotle nakupilo, a najzad ne- kim na štrikaću iglu nalik
dletom ugurao između mo- je kože i mesa zgužvane komade
gaze, radi ”održa- vanja procesa”, radi ”toka čišćenja”, kako mi
je obja- snio, zato da ne bi rana pre vremena zarasla. Ja sam to i
sam rado slušao, ta nikakvog posla nisam imao napolju, za
mene ozdravljenje i nije bilo baš tako hit- no, ako sam dobro
porazmislio, naravno. Manje mi se već bila dopala jedna druga
njegova primedba. Sma- trao je da jedna rasekotina na mom
kolenu nije do- voljna. Po njegovom mišljenju valjaio je
napraviti i jedan rez sa strane, a onde ovaj spojiti sa ranijim, pu-
tem opet jednog trećeg reza. Upitao me je da li bih se na to
odlučio, i ja sam se čudom začudio, jer me je pogledao kao da
zaista očekuje moj odgovor, tako- reći moj pristanak, da ne
kažem ovlašćenje. Rekoh mu: - Kako želite - , a on smatraše da
je u tom slu- čaju najbolje ne gubiti vreme. Tu na licu mesta od-
mah se i dao na posao, no ja sam bio prisiljen da pus- tim od
sebe malo jačeg glasa, a to ga je, videh, sputavalo. Primetio je,
stvarno, nekoliko puta: - Ova- ko ne mogu da radim, - a ja
pokušah da se pravdam:
- Ne mogu drugačije. - Pošto je napredovao neko- liko
santimetara, najzad je zaista prestao a da svoju nameru nije
sproveo do kraja. Ali i ovim je bio une- koliko zadovoljan, kako
reče: - I to je nešto - pošto je na ovaj način odsad mogao iz mene
da cedi barem sa dva mesta, kako je rekao - gnoja. I vreme mi je
prolazilo u bolnici. Ako baš nisam spavao, uvek bi me
zaokupljala ili glad, ili žeđ, ili bol u okolini rane, neki razgovor
ili odlazak do lekara - ali i bez tih po- voda i događaja, i čak,
mogao bih reći: baš od sazna- nja te prijatno golicajuće misli, te
izuzetnosti koja je stalno pružala neiscrpnu radost, ja sam se
dobro pro- vodio. I pridošlice u bolnicu redovno bih ispitao: šta
ima novog u logoru, iz kog su bloka i da li slučajno ne poznaju
u Blocku Fiinf nekog po imenu Bandi Ci- trom, srednje visine,
slomljena nosa i bez ijednog zu- ba spreda, ali ga se niko nije
setio. I od rana sam u ambulanti viđao najviše onih sličnih
mojoj, najčešće na butinama i listovima, mada ih je bivalo i
viših, na bedru, stražnjici, ruci, čak i na vratu i leđima, zvanih
po nazivu koji im je nauka dala ”flegmonama”, kako sam često
slušao, čije nastajanje i ovako česta pojava u uobičajenim
okolnostima koncentaracionog logora ni u kom slučaju nisu
neobični ili čudni, kako mo- gadoh saznati od lekara. Malo
kasnije počeše dolazi- ti oni kojima je opet trebalo odseći jedan
ili dva ili čak sve prste na nozi, i oni pričahu: tamo napolju u
logoru vlada zima, pa su im noge promrzle u drve- nim
cipelama. Drugi put bi, u robijaškom odelu saši- venom po
meri, u ambulantu kročio prominent očito visokog ranga. Čuh
ga kako izgovara tiho ali jasno ra- zumljivo reč: - Bonjour, i po
tome, a i po slovu F u njegovom crvenom trouglu odmah sam
ustanovio da je Francuz, a po natpisu ”0. Artzt” na njegovoj
traci da je očito upravnik naše bolnice.

Dugo sam ga gledao, pošto već davno nisam vi- deo slično
lepog čoveka kao on. Nije bio mnogo vi- sok, ali mu je odelo
bilo u dobroj srazmeri popunje- no mesom koje se zateglo
preko kostura u dovoljnoj količini svuda, lice takođe puno,
svaka crta na njemu nesumnjivo lična, sa sposobnošću da iznosi
osećanja, s prepoznatljivim senčenjima, brada okrugla, s rupi-
com u sredini, malo tamnija boja kože s uljanom nijansom
tupog bleska na svetlosti koja na nju pada, onako kako je obično
koža bleskala nekad još kod kuće među ljudima. Ocenio sam još
da nije mnogo star, tako oko trideset godina. Opazio sam da su
i le- kari vidno živnuli, trude se da mu ugode, da mu sve
objasne, ali, primetih, ne toliko po logorskom, nego više nekako
po starom, kućevnom običaju koji kao da je nudio trenutna
sećanja, sa onom probranošću, radošću, društvenim
nastojanjem kao kad nam se pruži prilika da pokažemo kako
odlično razumemo i govorimo nekim kultivisanim jezikom,
tako, na pri- mer, ovaj put francuskim. S druge strane -
moradoh videti - upravniku bolnice to ništa nije značilo; sve je
pogledao, odgovorio reč-dve, ili klimnuo glavom, ali sve to
polako, tiho, tmurno, ravnodušno, sa stalnim izrazom nekog
malaksalog, skoro beznadežnog ose- ćaja na licu i u
kestenjastim očima. Nađoh se kao u čudu, jer nikako ne mogah
shvatiti kakav razlog za to može imati jedan tako moćan, tako
dobrostojeći prominent koji je uz to postigao tako visok rang.
Po- kušah da mu proniknem lice, da mu sledim pokrete, i tek
mi je polako prodrlo u svest. Ni govora, i on je najzad prisiljen
da bude ovde, razume se, tek je spo- ro i ujedno ne bez svakog
čuđenja, ne bez neke vrste vedrog zaprepašćenja mnome
ovladao utisak, počeh slutiti, da po svemu sudeći njega možda
ovaj položaj i samo sužanjstvo boli, izgleda. Već sam bio
spreman i da mu kažem: ne tugujte, ta to je najmanje - ali sam
se plašio da bi to bilo drsko, a sem toga, dosetih se, istina, ja i ne
znam francuski.

Sve u svemu, prespavao sam i selidbu. Još rani- je je

doprlo i do mojih ušiju da je mesto cajčkih šatora u
međuvremenu izgrađeno zimsko stanište, barake nazidane od
kamena, među kojima nisu više bili zaboravili ni na onu
namenjenu bolnici. Opet su me hitnuli na kamion - kako mogoh
videti po tami, bilo je veče, kako mogoh prosuditi po hladnoći,
ot- prilike onako sredina zime - a kao sledeće već us- peh da
raspoznam dobro osvetljeno hladno predvor- je neke
nesrazmerno velike prostorije i u njemu drvenu kadu koja je
odisala na hemikalije: u nju sam zatim morao - badava
protivljenje, molbe, protesti - iz razloga čistoće i ja da se
umočim, što je pored hladne sadržine mene i zato protreslo. Bio
sam pri- moran da vidim kako su se i svi drugi bolesnici pre
mene već bili nakvasili u isti smeđi sok - i to boga- mi zajedno s
ranama i svim ostalim. A potom je i ovde počelo da protiče
vreme, i ovde na isti način u suštini, samo s nekolikim
odstupanjima. Kao na pr- vom mestu, u novoj bolnici kreveti
su, na primer, imali tri sprata. I kod lekara su me nosili ređe, pa
se tako moja rana čistila uglavnom samo tu, u mestu, na svoj
način, onako sama od sebe. Uz to mi se i u levom bedru javila
bol, a zatim već poznata, plameno crvena vreća. Posle nekoliko
dana, pošto sam uza- ludno čekao da će proći ili da će se desiti
nešto dru- go, hteo-ne-hteo morao sam da obavestim bolničara i
posle novog podsećanja, novog čekanja od neko- liko dana
došao sam i na red u predvorju barake, kod lekara; tako sam
pored desnog kolena i na le- vom bedru dobio još jedan rez, u
veličini šake otpri- like. Snašla me je i jedna neprijatna okolnost
zbog mog mesta. Na jednom donjem krevetu, tačno pre- koputa
nekog visoko postavljenog malog i nezas- takljenog prozora
koji se otvaraše na uvek sivo nebo i na čijim su gvozdenim
rešetkama verovatno dahovi koji su se onde unutra pušili
stvarali večite ledene igle i stalno ih obavijali dlakavim injem. A
ja sam na sebi imao samo ono što pripada bolesniku: kratku
košulju bez dugmadi i još zbog zimskog doba prido- datu
čudnu štrikanu kapu zelene boje koja je svojim oblikom,
krugovima na ušima a lučnim usecima za čelo, podsećala
unekoliko na kape šampiona u kliza- nju na ledu a i na one
glumce koji na pozornici oli- čavaju Sotonu, inače, sve u svemu,
vrlo korisnu. Zato sam mnogo zebao, pogotovo što sam izgubio
i jedno od dvaju ćebadi čijim sam poderotinama dotle na pri-
lično podnošljiv način popunjavao nedostatak dru- goga: da ga
dam na kratko vreme u zajam, docnije će mi ga vratiti -
bolničar. Badava sam zatim poku- šao da ga zadržim dvema
rukama, da se prikačim na njegov kraj, on se pokazao jačim, a
pored gubitka, mene je malo zabolela i misao da ćebad svlače -
bar prema mom saznanju - obično s onih na čiji brzi kraj i inače
već računaju, čekaju ga, mogao bih reći, bez ustezanja. U drugoj
me je prilici jedan - od nekog vremena već poznati - glas
opomenuo, s donjeg kre- veta i on ali odnekud iza mene: opet
mora biti da se pojavio bolničar, opet s novim bolesnikom na
ruka- ma, i baš istražuje uz koga, na čiji krevet bi ga polo- žio.
Njemu pak - mogosmo saznati - težina njegovog slučaja i
dozvola lekara daju pravo na zaseban kre- vet, i on je takvim
užasnim glasom urlao, grmeo: - Protestujem! - pozivao se: -
Imam na to pravo! Upi- tajte lekara! - , pa ponovo: -
Protestujem! - da su bolničari svoj teret zaista uvek odnosili u
neki drugi krevet - tako, na primer, u moj, pa sam dobio krevet-
skog partnera koji je izgledao da je otprilike mojih godina.
Njegovo žuto lice i plamteće oči kao da sam već video - ali ovde
je svako, treba reći istinu, imao žuto lice i krupne, plamteće oči.
Prve mu reči behu: da li bih imao za njega gutljaj vode, i rekoh
mu da to bogme ni sam ne bih odbacio; druge, odmah posle
prvih: imam li cigaretu?... a sreće nije imao ni s njom, naravno.
Ponudio mi je za nju hleba, ali mu dadoh do znanja da mu ne
vredi da troši reči, nije u pitanju cena, nego nemam. Tad je
zanemeo neko vreme. Slutim da je imao temperaturu, jer je iz
njegovog stal- no drhturećeg tela strujala neprekidna vrelina,
kojom sam se i ja na prijatan način koristio. Manje me je ve-
selilo što se toliko prevrtao i okretao tokom noći, i to ne baš
uvek s dužnim obzirom prema mojim ranama. Pa sam mu i
rekao: ehej, dosta s tim, nek se najzad smiri malo, a na kraju je i
primio moj savet. Tek uju- tro videh zbog čega: ja sam ga već
uzaludno budio da primi kafu. Ipak sam, u velikoj žurbi, već
pružao i njegovu porciju bolničaru, pošto ju je ovaj, baš kad se
spremah da mu saopštim šta se desilo, dreknuvši na mene,
zatražio. Primio sam zatim za nj i njegovu porciju hleba, kao i
supu uveče, pa tako i dalje na isti način redom, sve dok se
jednog dana nije počeo po- našati veoma čudno; tada bejah
prisiljen da progovo- rim, ne mogah ga dalje držati tu u
krevetu. Malo sam strepeo, jer je kašnjenje boga mi delovalo
prilično primetno a i razlog za njega mogao je pogoditi svaki
iole upućeni, a na takvog se moglo i te kako računati
- ali je bio odnet sa ostalima, nije niko ništa rekao, bogu hvala,
pa su me za jedno vreme i ostavili bez suspavača.

Tu sam se temeljito upoznao i s gamadima. Buve nisam

nikako umeo da hvatam: bile su brže, razum- ljivo, jer su na
kraju krajeva bolje bile i hranjenje. Vaši sam već hvatao lako, ali
to opet nije imalo smi- sla. Kad bih se na njih već mnogo
naljutio, povukao bih nokat od palca tek onako nasumice preko
plat- na košulje gde mi se zatezala na leđima i po seriji do- bro
čujnih prasaka mogao sam da izmerim osvetu, da uživam u
uništenju - ali posle samo jednog minuta mogao sam sve i da
ponovim opet na istom istackom mestu i s opet tačno istim
rezultatom. Bilo ih je svu- da, uvlačile su se u svaki skriveni
kutak, moja zele- na kapa sva se od njih sivela, vrvela, maltene
pokre- tala pod njima. Ipak, najviše sam se iznenadio,
zaprepastio, pa i zgrozio, kada sam ih najednom ose- tio i na
bedru i podigavši papirni zavoj video da su mi već i na mesu i
hrane se mojom ranom. Pokušah da se bacaknem, da se
oslobodim, da ih bar odatle izguram, iščačkam, da ih prisilim na
makar još mal- čice strpljenja, čekanja - i smem da tvrdim kako
još nikad nisam osećao borbu bezizglednijom, otpor upornijim,
moglo bi se reći bestidnijim nego li taj. Posle nekog vremena
sam i prestao da se trudim, pa sam još samo gledao tu
oblapornost, to gamižanje, tu pohotnost, taj apetit, tu
neskrivenu sreću: upravo kao da sam ih pomalo poznavao
odnekud. Tad sam i opazio da ih mogu unekoliko razumeti, ako
dobro razmislim. Na kraju sam skoro osetio neko olakšanje,
skoro da mi je i gađenje prošlo. Ni dalje im se nisam radovao, i
dalje sam ostao donekle ogorčen i to na kraju krajeva iz
razumljivih razloga, čini mi se - ali odsad više nekako uopšteno,
bez ljutnje, malo samo zbog opšteg poretka prirode, da tako
kažem. U sva- kom slučaju, brzo sam ih pokrio i više nisam s
njima stupao u borbu, više ih nisam ometao.

Mogu da tvrdim: nema te količine iskustva, tog savršenog

mira niti tolike snage uviđanja, čini mi se, a da ne bismo svojoj
sreći dali još jednu šansu - pod uslovom da za to nađemo
načina, razume se. Tako sam se, kada su i mene zajedno sa
svima onima u či- je vraćanje na ovdašnji rad očigledno više
nije bilo mnogo nade, poslali nazad, kao nekakvom pošiljao- cu:
u Buhenvald, sa svim preostatkom svojih sposob- nosti razume
se, uključio u radost sviju, jer su mi smesta bili izašli pred oči
tamnošnji lepi dani a onda naročito ona jutarnja čorba. Nisam
pri tom razmišljao, priznajem, o tom da prvo valja tamo da
stignem, i to vozom, uz uslove putovanja koji prate prevoz; sve-
jedno mogu reći da ima stvari koje dotle nisam nikad shvatao a
teško da bih ikad u njih i poverovao. Tako, na primer, izraz
”zemni ostaci” koji sam nekad često slušao, u mojoj dotadašnjoj
svesti uvek se odnosio is- ključivo na nekog pokojnika. E pa ja,
što se mene ti- če, nisam mogao sumnjati da sam živ, ako i
trepereći, kao do dna umočen fitilj, ali je u meni nešto još gore-
lo, plamen života, kako se to veli - to jest moje telo beše tu, znao
sam o njemu tačno sve, samo nekako više nisam bio u njemu
prisutan. Uočavao sam bez ikakve teškoće da ova stvar zajedno
s drugim stvari- ma pored i iznad sebe, leži tu, na hladnoj i od
svako- jakih sumnjivih mokrina vlažnjikavoj slami na podu
poskakujućeg vagona, da je papirni zavoj već davno spao,
raspao se, iscepao, da se moja košulja, robijaš- ke pantalone u
koje su me ugurali pred polazak, pri- pijaju uz gole rane - ali
sve to me se nije ticalo iz- bliza, nije me zanimalo niti je na
mene uticalo, i čak mogu da tvrdim da se davno nisam osećao
ovako la- ko, spokojno, skoro zaneto, i da izjavim jasno i krat-
ko: tako prijatno. Posle tolikog vremena najzad sam se prvi put
oslobodio muka razdraženosti. Tela koja su se slepila uz moje
nisu mi više smetala, čak sam se više nekako radovao što su sa
mnom, što su tako srodna i toliko liče na moje, pa me je sad
prvi put obuzelo prema njima neko nepoznato, nesvakidaš- nje,
nekakvo bojažljivo, mogao bih reći nerazgovet- no osećanje -
možda ljubav, mislim. A isto sam isku- sio i sa njihove strane.
Nadom me, istina, kao što jesu ranije, više nisu naročito
podsticali. Možebiti da su od toga - izuzev drugih teškoća,
naravno - one poruke koje su od njih ponekad stizale sem
opšteg stenjanja, škripe zubima, tihih žalbi: pogdekoja reč
utehe, umirenja, postale tako tihe ali ujedno i tako prisne. Ali
mogu reći da se ni na delu niko nije šte- deo ko je za njega još
imao snage, pa je na primer i do mene ko zna iz kolike daljine
milosrdna vrednoća dodajućih ruku gurnula žutu bronzanu
kutiju od kon- zerve, kada sam izjavio da treba da mokrim. I
kad su se najzad pod mojim leđima - ne znam kako, kad i uz
pomoć čiju ili čijih sve ruku - mesto vagonskih dasaka najzad
odjednom stvorile ledene brlje na ka- menoj kaldrmi, mogu reći
da mi više nije značilo mnogo što sam srećno stigao u
Buhenvald, a čak sam već bio davno zaboravio da je na kraju
krajeva ovo to mesto za kojim sam toliko čeznuo. Nisam slutio
ni gde se zapravo nalazim: da li još na železničkoj stani- ci ili
negde dalje, nisam prepoznavao ni kraj a nisam video ni cestu,
vile i skulpturu, koje sam se međutim još veoma dobro sećao.

U svakom slučaju, imao sam utisak da već dugo ležim

tako i da trajem mirno, pitomo, lišen radozna- losti, strpljivo, tu
gde su me stavili. Ni zimu ni bol ni- sam osećao i više mi je
razum nego li koža predo- čavao da me po licu prska neka
bodljikava padavina između snega i kiše. Snatrio sam o nekim
stvarima, gledao u ono što mi je i ovako, bez suvišnih pokre- ta,
bez zamaranja padalo u oči: na primer u nisko, si- vo i
neprozirno nebo iznad mog lica, tačnije rečeno u olovnu, tromu
gomilu zimskih oblaka koja mi ga je od očiju skrivala. Ona bi se
tu i tamo ipak rascepila, pogdegde bi se u njoj javila neka
napuklina, svetlija rupa za pokoji nestalni trenutak, i to je ličilo
na izne- nadnu slutnju neke dubine, iz koje bi tad na mene pala
odozgo neka zraka, jedan brz ispitivački pogled, jedno oko
neodredljive boje ali zasigurno svetlo - u neku ruku malo slično
onom lekarevom pred koje bejah dospeo jednom, još u Aušvicu.
Neposredno kraj mene nezgrapan predmet: drvena cipela, sa
dru- ge strane satanska kapa slična mojoj, pa šupljasto
udubljenje između dva šiljasta sastojka - nosa i brade
- jedno lice dospe u moj vidni ugao. Iza njega druge glave,
predmeti, tela - shvatih da je ovo ostatak to- vara, njegovi otpaci
da upotrebim tačniju reč, koje su po svoj prilici zasad ovde
ostavili. Posle nekog vre- mena, ne znam da li jednog sata ili
dana ili godine, uhvatih najzad glasove, buku rada, sređivanja.
Glava pored mene odjednom se odigla, a niže kod ramena koja
joj pripadahu ugledah ruke u robijaškom gunjcu što se
spremahu da je bace u nešto kao kolica ili tragače, na vrh već
nagomilane hrpe drugih tela. U istom času do uha mi dospeše
odlomci govora koji sam jedva uspevao da razaberem, a još
manje u pro- muklom šapatu jedan i te kako - moradoh ga se
seti- ti - prodoran glas: - Pro...tes...tu...jem - šuškao je. Na jedan
trenutak se tada, pre nego što će poleteti dalje, još zaustavio u
vazduhu, kao od iznenađenja, osetih, a odmah začuh drugi
jedan glas, onoga oči- gledno koji ga držaše za rame. Bio je to
prijatan, mu- ževno obojen, ljubazan glas, njegov malo
inostranski, onaj naš logorski nemački svedočio je po mom ose-
ćanju više o nekom zaprepašćenju, nekakvoj za- panjenosti
nego li o ljutnji: - Was? Du willst noch leben?29 - upitao je, i
zaista, ja sam i sam u tom tre- nutku nalazio da je to čudna,
ničim opravdana i sve u svemu prilično izlišna stvar. Tada
pretpostavih: ja sam biću razumniji. Ali se već behu nagnuli i
nada mnom, i morao sam da zažmurim, jer je neka ruka
pokazivala nešto u predelu moga oka, pre no što i mene hitnuše
na sredinu sadržaja jednih kolica, pa počeše da nas guraju
nekud, a da se nisam baš mno- go pitao: kuda. Zaokupljala me
je samo jedna stvar, jedna misao, koja mi tek u tom času beše
prodrla u svest. Možda je bila moja greška što nisam znao, ali
eto, nikada nisam bio toliko zagledan u budućnost da bih se
raspitao o buhenvaldskim običajima, usvo- jenom redu,
postupanju, rečju o načinu na koji se to ovde radi: da li gasom,
kao u Aušvicu, ili uz pomoć lekarija, o čemu sam takođe tu
slušao, možda met- kom, ili drukčije, jednim od hiljada načina o
kojima moja saznanja ne zadovoljavaju - nisam ni slutio. Na-
dao sam se u svakom slučaju da neće boleti, i mada je malo
čudno, ovo je bilo isto toliko stvarno, isto to- liko me je ispunilo
kao i druga suštestvenija nadanja koja - da tako kažem -
vezujemo uz budućnost. I tek tad sam saznao da sujeta
predstavlja osećanje koje čoveka prati sve do poslednjeg
trenutka, izgleda, jer ma koliko da me je kopkala
neobaveštenost, nisam uputio ni jedno pitanje, ni jednu molbu,
ni jednu reč, pa čak nisam bacio ni jedan pogled na one pozadi,
na onog ili one koji su nas gurali. Ali put beše stigao do jednog
visokog zaokreta i tamo dole ispod mene pukla je najednom
široka slika predela. Tu je stajao ceo gusti pejzaž koji je
ispunjavao ogromnu padinu, s jednakim kamenim kućicama,
ljupko zelenilo, za- tim jedan drugi koji je stvarao posebnu
grupaciju, s naizgled novim, malo neveselijim, još neobojenim
barakama, sa zamršenim ali vidljivo isplaniranim tka- njem
unutrašnjih žičanih ograda namenjenih razdva- janju, onda
dalje nepregledna množina ogromnih, sa- da golih drveta koja
se gubi u magli. Ne znam na šta je onde kod jedne zgrade
čekalo mnoštvo doteranih muzulmana, nekolicina prominenata
koji šetahu go- re-dole, u krugu, ako sam dobro video, a zatim
ih zaista po šamlicama i po isticanim vrednim pokreti- ma
najednom prepoznao, berbera - prema tome zna- či na kupanje
a potom na puštanje u barake, očigled- no. Ali i dublje u logoru,
duge ulice od makadama behu oživele usled kretanja, mlakog
poslovanja, bav- ljenja ovim i onim, ispunjavanja vremena -
stalni logoraši: oni na bolovanju, kao i prominenti, maga-
cioneri, srećni izabranici unutrašnjih radnih jedinica, išli su
tamo-amo, obavljali svoje dnevne dužnosti. Tu i tamo neki
sumnjiviji dimovi mešahu se sa blago- naklonijim parama, s
neke strane meko je do mene dolebdelo poznato zveckanje,
poput zvonjave u snu, i moj pogled je, tražeći, zaista i naišao
tamo dole na povorku koja je vugrila štangle bačene na ramena,
na štanglama koje su ugibale pod teretom, prepune ka- zane, a
u oporom vazduhu prepoznadoh iz daljine, nema sumnje, miris
čorbe od repe. Šteta je bilo, jer taj prizor, taj miris je pokrenuo iz
mojih inače već utr- nulih grudi onaj osećaj čiji je sve snažniji
talas čak i iz mojih isušenih očiju utisnuo nekoliko toplijih ku-
glica u hladnu vlagu koja mi je kvasila lice. I zalud svaka
sređenost, pamet, uviđanje, zdrav razum, ipak nisam mogao da
u sebi ne raspoznam potajnu reč neke tihe polučežnje koja kao
da se stidela svog ne- razuma ali je postajala sve upomija: da
bih voleo još malo da poživim u tom lepom koncentracionom
logoru.
Moram uvideti da neke stvari nikad ne bih umeo da
objasnim, barem ne tačno, ne ako ih gledam iz ugla mog
očekivanja, pravila, razuma - ne u svemu, sa strane života,
poretka stvari, bar koliko ih ja po- znajem. Tako, na primer,
kada su me sa tragača ne- gde opet stavili dole, na zemlju,
nikako nisam mogao shvatiti kakva bih još posla mogao imati s
mašinom za šišanje i s brijačem. Onaj do gušenja ispunjeni i ne
prvi utisak skoro do obmane na kupatilo s tuševima nalik
prostor, na čije su klizave drvene podne rešetke i mene stavili
uz nebrojene gazeće, lepljive tabane, pete, čirevima prekrivene
cevanice i cevaničke kosti,
- već je otprilike nekako više odgovarao mom očeki- vanju.
Naknadno mi je uzgred promaklo kroz glavu: gle, znači da je i
ovde izgleda na snazi običaj koji važi u Aušvicu. Tim veće bilo
je moje iznenađenje kad je iz slavina odozgo posle kratkog
iščekivanja, zatim nekih šištećih, klokotavih zvukova neočeki-
vano počela da se izliva voda, bogatog mlaza i topla. Naprotiv,
malo sam se radovao, jer bih se rado još malo grejao, ali ne
mogoh ništa učiniti kad me je iz ove pokretljive šume nogu
najednom nevidljiva sila
bacila uvis dok se nešto kao čaršav, a preko njega neko ćebe
omotaše oko mene. Pamtim jedno rame,
0 kome sam visio glavom napred a nogama nazad, jedna
vrata, strme stepenike nekih skalina, još jedna vrata, zatim
prostoriju, dvoranu, mogao bih reći so- bu, gde mi je u
začuđene oči pored širine i svetlosti pala skoro kasarnska
luksuznost nameštaja, a najzad
1 krevet - čestit, pravi, očigledno za jednog čoveka spremljen
krevet s dobro nabijenom slamaricom i dva ćebeta - na koje
sam bio zbačen s onog rame- na. Dva čoveka zatim, redovna,
lepa, koji imaju lica, kosu, nove bele pantalone, triko, drvene
papuče; zagledao sam ih s divljenjem, a oni gledahu mene. Tek
tad primetih njihova usta i da mi od nekog vre- mena u ušima
stalno zvoni neki penušav jezik. Imao sam osećaj kako žele da
nešto saznaju od mene, ali sam mogao jedino da tresem
glavom: ne razumem. Na to čuh od jednoga, ali s dosta čudnim
akcentom, na nemačkom: - Hast du Durchmarsch? - to jest,
imam li proliv, i s nekim iznenađenjem shvatih da moj glas -
zašto, ni sam ne znam - odgovara na pita- nje sa: - Nein - to jest
da nemam, čini mi se i sad još iz sujete, opet, sigurno. Na to su
mi - posle kratkog oklevanja, okretanja tamo i ovamo - gurnuli
u ruke dve stvari. Jedna je bila sud sa mlakom čorbom, a druga
hleb, prema mojoj proceni, tako, otprilike jed- na šestina.
Mogao sam ih uzeti, progutati bez ikakve protivvrednosti, bez
zamene. Jedno vreme je svu mo- ju pažnju i pogotovo sve moje
snage zaokupila unu- trašnjost tela koje je počelo da se buni, da
otkazuje poslušnost, što je moglo dovesti, ne daj bože, do
opovrgavanja maločas zadate reči. A onda me je na- jednom
prenulo što je jedan od ljudi bio ponovu tu, ali sad već u
čizmama, u lepoj tamnoplavoj kapi i ro- bijaškom kaputiću s
crvenim trouglom.

A onda opet na rame, pa dole niz stepenice i to ovaj put

pravo napolje, u prirodu. Uskoro stupismo u prostranu, sivu
drvenu baraku, nešto kao lečilište, previjalište, ako se nisam
varao. Nema šta, ovde sam nalazio da je sve otprilike onako
kako sam se spre- mao da jeste, definitivno i potpuno u redu,
da ne ka- žem: uobičajeno - jedino što sam nisam shvatao ma-
ločašnje darove, kafu i hleb. Duž našeg puta, celom dužinom
barake, pozdravljahu me dobro poznati tro- spratni boksovi.
Svaki pun kao košnica, tako da je iole stručno oko, kakvim sam,
mogu reći, i ja raspo- lagao, čak i u nerazmrsivoj smesi
nekadašnjih lica, površina kože s cvetovima šuge i čireva,
kostiju, cun- dri, šiljastih ruku i nogu moglo smesta ustanoviti
da svi ti sastavni delovi mogu da znače najmanje pet, ali u
ponekom i šest tela po pregratku. Pored toga sam uzalud tražio
pogledom slamu, koja je, uostalom, čak i u Cajcu spadala u
obaveznu prostirku - ali za ono vreme koje sam predvideo da
ću ovde provesti, to, istina, nije tako važan detalj, priznadoh.
Onda je nas- tupilo - pošto besmo stali i moj se sluh sudari s ne-
čim kao razgovorom, raspravljanjem, između čoveka koji me je
nosio i nekog drugog - još novije izne- nađenje. Najpre nisam
znao vidim li dobro - ali po- grešiti nisam mogao, baraka je
ovde bila i te kako osvetljena, snažnim lampama. S leve strane
video sam i ovde dva reda uobičajenih boksova, samo što su
daske bile pokrivene slojem crvenih, ružičastih, plavih, zelenih
i ljubičastih jorgana, nad njima ležaše još jedan red istih takvih
jorgana, a između ovih dva- ju slojeva provirivahu, tesno jedno
uz drugo, do kože ošišane dečije glave, manje i veće, ali
uglavnom mo- jima sličnih godina. I samo što sam sve to
primetio, što su me stavili na zemlju i što me je neko podupro
da ne bih pao, što su skinuli sa mene ćebe i koleno mi i bedro
na brzinu previli papirom, a onda mi još i navukli košulju: već i
kliznuh među dva sloja jor- gana a s bokovima među dva
dečaka koji mi hitno načiniše mesta na srednjem spratu.

Napustili su me bez ikakvog objašnjenja, pa sam opet

morao da se oslonim isključivo na sopstvenu pamet. U svakom
slučaju, morao sam priznati da sam tu, i ta činjenica se,
neporecivo, svakog trenutaka obnavljala, iznova, još uvek, i
trajala sve dalje i dalje. Kasnije sam se upoznao i s nekoliko
potrebnih činje- nica. Ovo će, na primer, pre biti početak nego li
kraj barake, kako to pokazuju jedna vrata koja se tamo preko
otvaraju u spoljašnji svet, zatim i prostranstvo preda mnom
vidljivog osvetljenog prostora - mesto poslovanja prominenata,
pisara i lekara, na svojoj najupadljivijoj tački snabdevena i
nekakvim stolom zastrtim belim stolnjakom. Oni koji su
smešteni ona- mo u stražnjim boksovima većinom pate od
dizente- rije ili tifusa, ili ako sad ne boluju, onda će im se to
desiti u budućnosti, bez ikakve sumnje. Prvi simptom je - kako
dokazuje i prodorni miris - Durchfall, druk- čije nazvan
Durchmarsch, kako su se o njemu i kod mene raspitivali ljudi iz
čete koja opslužuje kupatilo, i po čemu bi i moje mesto zapravo
bilo onde da sam kojim slučajem na njihovo pitanje priznao
istinu. I za dnevno snabdevanje i za kuhinju ustanovio sam da
su u svemu slični onima u Cajcu: ujutro kafa, čorba stiže već u
rano prepodne, porcija hleba je trećina ili četvrtina, i ako je
četvrtina, onda uz nju najčešće pri- pada: Zulage. O dobu dana
sam - usled neprekidno istog osvetljenja, na koje nisu uticali
niotkud ni svet- lost ni tama bilo kakvog prozora - mogao već
da zaključujem mnogo teže, tek na osnovu nekih nepo- grešivih
znakova-, tako o jutru na osnovu kafe, o vre- menu za spavanje
po lekarevom svakovečernjem opraštanju. S njim sam se već
prve večeri upoznao. Pažnju mi je privukao čovek koji je zastao
baš ispred našeg boksa. Nije mogao biti mnogo visok, pošto mu
je glava dospela otprilike u istu ravan s mojom. Lice mu je bilo
ne samo puno, već zapravo debeljuškasto, tu i tamo čak meko
od suviška, a imao je ne samo u krug uvrnute potpuno sede
brkove, nego na moje čuđenje, pošto to u koncentracionim
logorima dosad nisam nikad iskusio, takođe golubije sivu, vrlo
nego- vanu bradu, malu, čiji je vrh bio prikladno ušiljen. Nosio
je uz nju veliku dostojanstvenu kapu, pantalo- ne od štofa, ali -
mada je i on bio od dobrog materi- jala - robijaški kaputić, s
trakom oko rukava, a ozna- čen crvenilom i u njemu slovom
”F”. Uzeo me je na oko, kao što se obično čini sa
novopridošlicama, pa mi nešto i rekao. Kazah mu jedinu
rečenicu koju na francuskom znam: - Že ne kompran pa mesje.
- Ui, ui - reko je na to on, krupnim, ljubaznim, malo prozuklim
glasom - Bon, bon, mon fis - i pri tom sta- vio pred moj nos na
ćebe kocku šećera, pravu, baš onakvu kakvih sam se sećao od
kuće. Zatim je obi- šao i ostale dečake, u oba boksa, na sva tri
sprata, i svakom od njih iz džepa dao po kocku šećera. Pred
neke ih je samo stavio, kraj drugih je proveo više vremena,
poneki su čak umeli da s njim razgovraju, i njima je on posebno
potapšao lice, pogolicao vrat, malo s njima pročavrljao,
takoreći- procvrkutao, kao što poneko nekad čini s omiljenim
kanarincima, u sat koji njima posvećuje. Primetih i to da se za
ponekog ljubimca, naročito za one koji razumevahu njegov je-
zik, našla još po jedna kocka šećera. Tek tad uvideh ono čemu
su me kod kuće učili: koliko je korisno obrazovanje, a pogotovo
znanje stranih jezika, zaista.

Sve ovo sam, elem, shvatio, uzeo na znanje, ali samo uz

osećanje, mogu skoro reći uz uslov, da sam pri svemu tome
stalno očekivao, mada izbliza nisam mogao znati, ono nešto,
onaj obrt, ključ tajne, buđe- nje, da tako kažem. Drugoga dana,
recimo, lekar je, pošto mu se pri radu nad drugima verovatno
ukaza-
lo vremena, i u mene upro prst. Izvukli su me s me- sta i
smestili pred njega, na sto. Pustio je iz grla neko- liko ljubaznih
glasova, pregledao me je, pokuckao, prislonio svoje hladno uho,
bockavi vrh svoga brčića na moje grudi, na moja leđa, i pokazao
mi: diši, kaš- lji. Položio me je nauznak, nekom svom naizgled
po- moćniku naložio da skine s mene papirne pelene, pa se
okrenuo mojim ranama. Pogledao ih je najpre sa- mo s male
razdaljine, pa ih je obazrivo i pipnuo izo- kola, našto se odmah
pojavilo nešto od njihove unu- trašnje materije. Tada je nešto
zamumlao, a i glavu zanjihao brižno, kao da ga je ovo nekako
sneveseli- lo, oneraspoložilo, činilo mi se. Brzo ih je i prevezao
ponovo, takoreći sklonio s očiju, i moradoh osetiti: bogme mu
se one nisu dopale, nikako nije mogao njima biti osvojen,
zadovoljan. Ali i na jednom dru- gom planu moj ispit je ispao
loše. Tako, na primer, sa dečacima koji su ležali pored mene
nisam nikako umeo da se sporazumem. Pri tom su oni između
se- be nesmetano razgovarali, kroz mene, više moje gla- ve, ili
ispred nje, ali na način kao da je ona samo nekakva prepreka,
da im samo stoji na putu. Još rani- je se behu raspitali ko sam i
šta sam. Rekoh: - Ungar
- i čuh kako se velikom brzinom na sve strane širi: vengerski,
vengerija, mađarski, maćar, ongroa i još na mnogo drugih
načina. Jedan je čak bio dobacio: - Kenjir! - to jest hleb kako ga
mi zovemo, a način na koji se pri tom smejao, u čem ga je onda
sledio čitav hor, nije u meni mogao ostaviti ni trunku sumnje
da već poznaje, i to temeljito, moju sortu. Bilo mi je ne- prijatno
i imao sam želju da im objasnim da je u pi- tanju greška, jer
Mađari opet mene ne smatraju svo- jim, da se manje ili više i ja
mogu složiti u mišljenju koje o Mađarima imaju i da smatram
čudnim, štaviše, nedostojnim što bi oni ovde na mene gledali
baš zbog njih krivim očima - ali mi je postala jasna glupa
prepreka: da bih ovo bogme mogao da im kažem je- dino na
mađarskom ili eventualno još na nemačkom, što je međutim još
i gore, smatrao sam i ja.
Tu je zatim bila još jedna greška, dalja jedna kri- vica, koju
- kako su se nizali dani - nikakvom sna- gom nisam više mogao
prikrivati. Brzo sam naučio da je običaj da se u prilikama kada
to iziskuje potre- ba pozove jedan od mene jedva nešto stariji
dečak, neka vrsta pomoćnog bolničara. Tada bi se on poja- vio
s pljosnatim sudom koji je imao prikladnu dršku i taj sud
bismo gurnuli pod jorgan. Zatim valja opet njemu reći: - Bitte!
Fertig! Bitte!30 - sve dok ne dođe da je odnese. Jednom ili
dvaput dnevno ponavljanje ovog zahteva nije moglo biti
osporeno ni sa čije, pa ni s njegove strane. Samo što sam bivao
prisiljen da ga zamaram po triput a u neke dane i po četiri
puta, a to ga je, primetih, već jedilo - veoma shvatljivo
uostalom, bez ikakve sumnje, nema govora. Jednom prilikom
odneo je sud i do lekara, nešto mu objaš- njavao, zalagao se,
pokazivao mu njegov sadržaj, a lekar se malo i bio zamislio
nad dokazom krivice; pa ipak je zatim pokret njegove glave,
njegove ruke, po- kazao odbijanje. Pa ni uveče nije izostao
šećer: zna- čilo je to da je sve u redu - mogao sam i dalje da se
meškoljim u nesumnjivoj sigurnosti jorgana i toplih susedskih
tela koja bar za taj dan još uvek traje i deluje kao da je niko
nikad neće poremetiti.
Sutradan, negde tamo u vremenu između kafe i čorbe,
ušao je među nas čovek iz spoljnoga sveta, je- dan od retkih
prominenata, primetih odmah. Velika umetnička kapa bila mu
je od crne čoje, odeća bes- prekorna beo ogrtač, ispod njega
pantalone ispe- glane oštro kao britva i na nogama sjajno
naviksane polucipele, a od lica mu se uplaših, ne samo zbog
njegovih nekako grubo stesanih, nekako odviše mu- ževnih,
kao dletom klesanih crta, nego i upadljivo ljubičastocrvene,
naizgled već kao oguljene kože, koja kao da skoro
omogućavaše da se iza nje vidi
sirovo meso. Sem ovog ga je karakterisao visok, kru- pan
sastav, crna kosa koja je na slepoočnicama tu i tamo več sedela,
zbog zabačene ruke, s mog mesta, nečidjiva traka ali u prvome
redu crveni trougao bez oznake nacije: dakle zloslutna činjenica
besprekorne nemačke krvi. Inače sam sad prvi put u životu
izbe- čio oči na nekoga čiji robijaški broj ne beše u deseti- nama
hiljada, ni u hiljadama, čak ni u stotinama, nego se sastojaše od
puka dva broja. Naš lekar je odmah pohitao da ga pozdravi, da
mu protrese ruku, malo ga potapka po mišici, ukratko da
zadobije nje- govu naklonost, kao što se čini sa željno
očekivanim gostom koji kuću najzad udostojava svojom
posetom
- i na svoje veliko zaprepašćenje moradoh najzad videti da mu
govori bez ikakve sumnje o meni. Čak mu me je i pokazao,
zamahom ruke koji je opisao luk kruga, a iz njegovog brzog,
ovaj put nemačkog govora do ušiju mi jasno dopre izraz: ”Zu
dir”16. Za- tim je nastavio, tvrdeći, nagovarajući ga neprekidno
kroz objašnjavajuće pokrete kao što se preporučuje neka roba
kada želimo da je se što pre rešimo. A onaj, pošto ga je neko
vreme samo slušao bez reči, ali nekako onako kako to čini
zahtevnija strana, mo- glo bi se reći kao težak kupac, na kraju
izgledaše potpuno nagovoren - tako sam bar osetio po krat-
kom, prodornom, sad već nekako posedničkom po- gledu
njegovih sitnih tamnih očiju upućenih k meni, po kratkom
klimanju glavom, po rukovanju, po ce- lom načinu - a onda i po
razvedrenom, zadovoljnom izrazu lica u našega lekara - , kad je
otišao.
Nije trebalo predugo da čekam dok se nisu po- novo

16
К tebi (Prim.prev.)

190
otvorila vrata, a ja jednim jedinim pogledom premerih
robijaško odelo, crveni trougao, a u njemu slovo ”P” - koje je po
saznanju svih znak za raspo- znavanje Poljaka, na traci oko
ruke reč "Pfleger”: da- kle bolničarsko zvanje čoveka koji je
ušao. Ovaj pak tu izgledaše mlad, otprilike da je tek prešao
dvadese- tu. I on je imao lepu, plavu, mada manju kapu, ispod
koje mu je na uši, na vrat meko padala kestenjasta kosa. Na
duguljastom mu, ali punom, jedrom licu svaka je crta bila
najpravilnija, najprijatnija, rumenilo njegove kože, izraz
njegovih krupnih, mekih usta najsimpatičniji: beše rečju lep, i
sigurno bih mu se predano divio - da nije odmah zatražio da se
vidi s lekarem, da mu ovaj nije odmah pokazao na mene, i da
nije preko ruke nosio ćebe u koje me je odmah, čim me je
izvukao s mesta, umotao i, na način koji je ovde izgleda bio
uobičajen, bacio preko ramena. Naum mu se nije ostvario bez
otpora, pošto sam se obema rukama uhvatio za poprečnu šipku
među boksovima koja mi se baš našla pod rukom - tek onako
nasumice, po nagonu, takoreći. Čak me je sopstveni postupak
malo i postideo. Ponovo iskusih koliko naš razum, izgleda,
može da bude obmanut, kako nam položaj može i te kako
otežati makar i sa- mo jedan dan života. Ali se jačim pokazao
on, i ja sam uzalud lupao, udarao i s dve pesnice u njegovo
bedro, na mestu gde su bubrezi, i to ga je samo zas- mejalo,
kako sam bio osetio po podrhtavanju njego- vih ramena; pa
sam onda prestao i pustio ga da me nosi kud ga je volja.
Ima čudnih mesta u Buhenvaldu. Pozadi žičane ograde
možeš dospeti do jedne od onih dopadljivih zelenih baraka
kojima si do sada - ukoliko si stanov- nik Malog logora -
uglavnom mogao da se diviš sa- mo iz daljine. Sada pak možeš
otkriti da se u njihovoj unutrašnjosti - barem u ovoj u koju si
ušao - nalazi hodnik blistavo-blještav od sumnjive čistoće. Iz
hod- nika se otvara red vrata - redovnih, belih istinskih vrata -
od kojih te iza jednih čeka topla, svetla soba i spremljen, prazan
krevet koji kao da je čekao samo na tvoj dolazak. Na krevetu
crven jorgan. Telo ti upa- da u bogato nabijenu slamaricu. Beo,
hladnjikav sloj među njima predstavlja, možeš se uveriti da se
nisi prevario, krevetski čaršav. I pod temenom osećaš ne-
svakidašnji, nimalo neprijatan pritisak: uzrok mu je tust
slamnati jastuk, na njemu bela presvlaka. Ćebe u kome te je
preneo, pfleger presavija načetvoro i stav- lja ga takođe do
tvojih nogu: prema tome i ono ti sto- ji na raspolaganju, očito za
slučaj ako te eventualno ne bi zadovoljila temperatura u sobi.
Seda zatim na rub kreveta s nekakvim kartonskim listom i
olovkom pa se raspituje za tvoje ime. Rekoh mu: - Vier - und
- sechzig, neun, ein - und - zwanzig. On to zapisu- je, ali i dalje
insistira, pa može potrajati neko vreme dok shvatiš da ga
zanima i ime, "Name”, a zatim još neko vreme - kao što se na
primer desilo meni - dok se, preturajući među uspomenama, na
njega ne na- meriš. Tražio je da mu ga ponovim tri-četiri puta
dok se nije učinilo da je razumeo. Pokazao mi je i šta je zapisao i
pročitah na vrhu neke linearne podele nalik na temperaturnu
listu: ”Kerwischtjerd”. Upitao je da
li ”dobro jest”, je li ”gut” i ja mu rekoh: - Gut - našto je karton
položio na sto i izašao.

Onda, budući da očigledno imaš vremena - mo- žeš da se

osvrneš oko sebe, da razgledaš, malo se obavestiš. Možeš, na
primer, ustanoviti - ako to dotle nisi zapazio - da u sobi ima i
drugih stvorenja. Treba samo da ih pogledaš pa da lako
pogodiš. To mora da su sve sami bolesnici. Možeš otkriti da
boja, taj uti- sak milovanja u tvojim očima, potiče od tamnog cr-
venila koje svuda vlada, a koje je u stvari boja neke laku slične
materije uzdužnih podnih dasaka, a da su i jorgani na svim
krevetima izabrani u istoj nijansi. Ima ih dvanaestak. Svi su za
po jednog čoveka, a na sprat je samo ovaj u čijem prizemlju, s
belo prema- zanim, jedno do druge prikucanim daskama kao
pre- gradom s moje desne strane, i ja ležim, kao i dva dru- ga sa
suprotne strane pregrade. Možeš se iščuđavati mnogom
neiskorišćenom prostoru, velikim komot- nim šupljinama među
pravim redovima kreveta i za- panjivati se nad luksuzom, ako
tu i tamo ugledaš i neki nezauzeti. Možeš otkriti veoma
prikladni, na mnoštvo malih kvadratića podeljeni prozor, koji
pro- pušta svetlost, a može ti za oko zapeti svetlosmeđi pečat na
tvojoj jastučnici koji predstavlja orla povije- na kljuna ispod kog
ćeš verovatno uspeti da razabe- reš i slova ”Waffen SS”. Lica
koja su oko tebe uzalud- no bi pokušao da razlučiš, da u njima
razaznaš neki znak, neki voljni izraz zbog tvog dolaska - mogao
bi pomisliti da on u neku ruku donosi ipak nekakvu promenu -
zanimanje, razočaranje, radost, jed, šta bilo, makar i kakvu
prolaznu radoznalost - i taj što dugotrajniji tim neprijatniji, tim
neshvatljiviji, mogao bih reći tajanstveniji muk biće, iskusićeš,
tvoj nesum- njivo najčudniji utisak, ukoliko bi se ovde stvorio
na neki način. U četvrtastom slobodnom prostoru koji kreveti
okružuju moći ćeš još da uočiš manji belo za- strti sto, a kraj
naspramnog zida jedan veći, oko nje- ga nekoliko naslonjača,
kraj vrata veliku, rezbarenu gvozdenu peć koja živo brekće, a
njoj uz bok crnu i uglačanu punu kantu za ugalj.

I onda počneš da lupaš glavu: šta bi zapravo tre- balo da

misliš o svemu ovom, šta o ovoj sobi, sa jor- ganima, krevetima,
tišinom. Ponešto ti padne na pa- met; možeš pokušati da se
sećaš, da zaključuješ, da crpeš iz ranijih saznanja, da brineš.
Možebiti - pruža ti se prilika da porazmisliš, kao što sam učinio
ja - da je i ovo neko takvo mesto o kakvima smo slušali još u
Aušvicu gde se negovanici hrane medom i mlekom sve dok - na
primer - ne izvade iz njih malo po malo svako crevce radi
saznanja, u korist nauke. Ali naravno - moraš priznati - to je
samo jedna jedi- na pretpostavka, jedna među mnogim drugim
mogu- ćnostima; a sem toga nisam video ni traga nekakvom ni
medu ni mleku. Štaviše - setih se - tamo preko je, u ovo doba,
već davno čas za čorbu, a ovde ni od toga ne videh nikakvog
znaka, zvuka, mirisa. Tako mi se i javila misao, može biti
unekoliko sporna - ali ko bi i znao da oceni šta je mogućno i
verovatno, ko bi znao da iscrpe sve one nebrojene ideje,
dosetke, igre, šale i zasnovane pretpostavke koje su u jednom
koncetracionom logoru sve sprovodljive, ostvarljive, iz sveta
mašte, bez po muke, pretvorljive u realnost, ра čak i ako bi
pokupio svu mudrost sveta. Recimo
- razmišljah - da čoveka donesu baš u ovakvu jednu sobu. Da
ga polože, recimo, u isti ovakav jorganom prekriveni krevet.
Da ga neguju, tetoše, čine sve po njegovoj volji - a samo da mu
jesti ne daju, recimo. Ako je po volji, moglo bi se proučiti i kako
ko, na primer, umire od gladi - najzad i to može da ima ne- kog
interesa, čak možda da donese korist u nekom višem smislu,
zašto da ne, valja priznati. Ma kako okretao tu misao, ona mi je
izgledala sve životnija, sve korisnija: prema tome je već mogla
pasti na pa- met i nekom od mene nadležnijem, zaključih. Uzeh
na oko suseda, bolesnika koji je ležao na metar levo od mene.
Bio je postariji, proćelav, lice mu beše sa- čuvalo nešto od
ranijih crta nekog lica, pa čak tu i ta- mo od njihovog mesa. Pri
svemu tome primetih da mu uho počinje da liči, pomalo, na
voštani list vešta- čkih cvetova, a da mi je i žuta boja s vrha
njegovog nosa i okoline očiju veoma poznata. Ležaše nauznak,
jorgan mu se lagano pomicaše gore i dole. Izgledalo je da
spava. Za svaki slučaj, onako probe radi prišap- nuh mu:
razumete li mađarski? Ne samo da ništa nije razumeo nego kao
da nije ni čuo. Već se bejah i okrenuo od njega i spremah se da
dalje ispredam svoje misli kada mi do uha šapatom ali sasvim
ra- zumljivo dopre rečca: - Da... - Bio je to on, bez sumnje,
premda oči ipak nije otvorio a ni promenio položaj. Ja sam se
na glup način toliko obradovao, ne znam zašto, da sam
nekoliko minuta zaboravio šta zapravo i hoću od njega. Upitah:
- Odakle ste? - i on odgovori, opet posle stanke koja izgledaše
beskrajna:
- Iz Budimpešte... Nastavih: - Kad ste stigli? - i posle izvesnog
uloženog strpljenja saznadoh: - U novem- bru... - Tek tad
najzad upitah: - Daju li jela? - i opet tek pošto je proteklo
određeno vreme, njemu iz ne- kog razloga uvek očito
neophodno, odgovorio je: - Ne... - Upitah... Ali baš u tom času
stiže opet bolni- čar, i to ravno prema njemu. Podigao je nad
njim pokrivač, zamotao ga u ćebe i ja se začudih s ka- kvom ga
lakoćom baca preko ramena, a zatim nosi preko praga na
vratima to - videh tek sad - još prilično teško telo s čijeg je
trbušnog područja jedno oslobođeno parče papirnog zavoja, na
neki način, mahnulo do viđenja. U isti mah čuo se kratki škljo-
caj, kome je sledilo električno pucketanje. Javio se jedan glas: -
Friseure zum Bad, Friseure zum Bad - to jest "berberi u
kupatilo, berberi u kupatilo” - reče. Glas je meko izgovarao
suglasnik ”r”, inače je bio pri- jatan, laskav, mogao bih reći
omamljivo blag - od one vrste uz koji takoreći osećaš i pogled
kojim je praćen, pa u prvom trenutku umalo da me nije izba-
cio iz kreveta. Međutim, videh da kod bolesnika ovaj događaj
izaziva otprilike isto uzbuđenje kao maločas moj dolazak, te
pomislih da i ovo spada ovde oči- gledno u obične stvari.
Zaista, otkrih nad vratima desno jednu smeđu kutiju, nešto kao
zvučnik, pa pogodih da vojnici preko tog aparata imaju običaj
da odnekud prenose svoje zapovesti, izgleda. Posle kratkog
vremena ponovo se pojavi bolničar, opet kraj susednog kreveta.
Presavio je jorgan i čaršav, kroz jedan otvor zahvatio u
slamaricu, a po načinu kako je u njoj sredio slamu, a zatim nad
njom pono- vo čaršav, a na kraju opet i jorgan, shvatih: bogami,
teško da ću ponovo videti ranijeg čoveka. I ne mo- goh se
odupreti pitanju koje je шоја mašta na to ponovo postavila: nije
li ovo kazna što mi je izlanuo tajnu, a što su - zašto da ne -
nekakvim aparatom, napravom sličnom onoj iznad vrata, ko
zna čime pri- slušnuli, uhvatili valjda? Ali me ponovo prenu
jedan glas, koji je ovaj put pripadao bolesniku u pravcu
prozora, u trećem krevetu od moga. Bio je to mršav, mlad
belolik bolesnik, a imao je i kosu, i to gustu, plavu, talasastu.
Rekao je i dva i tri puta istu reč, iii ju je pre prostenjao,
rastežući, vukući u dalj njene vo- kale, neko ime, koje sam
polako najzad razabrao: - Pjećka!... Pjećka!... - Na što mu je
bolničar rekao, ta- kođe rastežući i, kako osetih, vrlo srdačnim
glasom, reč: - Co? - Tad je bolesnik rekao i nešto duže, a Pje- ćka
- jer shvatih da se tako zove bolničar - priđe nje- govom
krevetu. Dugo mu je šaputao, na način kako nekog nagovaramo
na još malo strpljenja, na još ma-
lo izdržljivosti. Pri tom mu se mašio iza leđa i malo ga izdigao,
namestio pod njim jastuk, a sve to prija- teljski, srdačno, s
ljubavlju - rečju na način koji je sasvim pobrkao, takoreći uterao
u laž sve moje dota- dašnje pretpostavke. Izraz koji se pri tom
pojavio na licu koje se ponovo zabacilo na krevetu mogoh pro-
tumačiti jedino kao izraz umirenja, nekog olakšanja, a
zamiruće, uzdahu slične a ipak jasno čujne reči: - đenkuje,
đenkuje bardzo... - samo kao iskaz zahval- nosti, ako se nisam
varao. Konačno je moje hladno rezonovanje oborio onaj sve
bliži šum, pa buka, a onda, najzad, već ovde s hodnika
prodiruće nesum- njivo lupkanje koje je svu moju stvarnost
uzburkalo, ispunilo je sve nesavladljivijim očekivanjem i kona-
čno već učinilo da zaboravim svaku razliku između mene i
spremnosti. Napolju larma, hodanje gore-do- le, lupkanje
drvenih đonova, pa konačno nestrpljiva provala jednog
debelog glasa: - Zal zeks. Esenhola!
- to jest: Saal sechs! Essenholen! - odnosno: - Sala šest! Dodite
po hranu! - Bolničar je izašao, pa uz po- moć nečiju, čiju sam
samo ruku video u otvoru vrata, uneo težak kazan, i sobu već
zapahnu miris čorbe - čak i ako je danas to samo Dorrgemiise,
poznata čor- ba od koprive: na taj način sam se, dakle, u još jed-
nom prevario.

Docnije sam i više toga uočio, sa prolaskom sati, doba

dana a zatim i dana samih, polako sam u sebi raščistio mnogo
toga. U svakom slučaju, posle nekog vremena moradoh uvideti,
prihvatiti ako i malo po malo, ako i uzdržano, oprezno, jasnoću
činjenica, naime da je i ovo moguće - kako izgleda - da se i u
ovo može poverovati, a da jedino što je manje uobi- čajeno i
razume se prijatnije, ali time u suštini ništa manje čudno, ako
razmislim, od bilo kog drugog ču- da koje je - na kraju krajeva u
jednom koncetracio- nom logoru - svako odreda mogućno i
razumljivo, i ovako, a i ubrnuto, razume se. Ali me je baš ovo
uz- nemiravalo, na neki način mi potkopavalo sigurnost: što
naime, ako sam gledao razumno, nisam nalazio nikakvog
razloga, nikakvog pametnog, poznatog, za moje poimanje
prihvatljivog uzroka tome da sam upravo ovde a ne negde
drugde. Polako sam otkrio da bolesnici ovde svi imaju poveze,
ne kao u ranijoj baraci, pa sam se onda vremenom poigrao
pretpo- stavkom da je ono onde možda internističko, da ne
kažem, dok je ovo ovde naprotiv - ko zna - hirurško odeljenje,
što međutim nije nipošto moglo da mi po- služi kao nužno
objašnjenje onog rada, preduzimlji- vosti, onog zapravo čitavog
lanca zamisli usaglaše- nog sa stvarnošću koji me je - ako dobro
razmislim
- čak od taljiga doveo na kraju ovamo, u ovu sobu, u ovaj
krevet. Pokušao sam da i bolesnike osmotrim, da se među njima
malo orijentišem. Koliko sam pri- metio, spadali su, uglavnom,
među starije robijaše, one iz vremena osnivanja logora. Nisam
osećao na osnovu čega bih i jednoga od njih mogao smatrati
prominentom ali nekako ni sa onima iz Cajca nisam uspevao da
ih uporedim. Vremenom mi je palo u oči i to da je na prsima
onih koji su uvek u isto večernje doba svraćali do njih na po
jedan minut, na po jednu reč, uvek stajao crveni trougao, a, na
primer, ni jedan
- za čim inače nisam ni malo žalio - zelen ili crn, ali takođe - što
je u mojim očima ostavilo osećanje ne- dostatka - ni jedan žuti.
Bili su rečju drukčiji, po krvi, jeziku, životnom dobu, ali drukčiji
pored toga i od svih drugih ljudi koje sam uvek lako shvatao,
pa me je to kog njih sputavalo. S druge strane, opet - mo- radoh
osećati - baš se tu možda nalazi, baš tu negde krije objašnjenje.
Tu je bio, na primer, Pjećka: uveče usnivamo s njegovim
pozdravom ”dobra noc”, a uju- tro se budimo na njegove reči
”dobre rano”. Stalni besprekorni red u sobi, brisanje njenog
poda mo- krom krpom nataknutom na motku, svakodnevno
sledovanje uglja i samo loženje, razdeoba dnevnog sledovanja i
čišćenje za to potrebnih porcija i kašika, prenošenje bolesnika
kud je to i kad potrebno, i ko zna šta još. Sve je to delo njegovih
ruku. Ako i nema mnogo reči na rasipanje, bar su njegov osmeh
i nje- gova požrtvovanost uvek jednaki, ukratko: kao da i nije
nosilac jednog važnog zvanja, prvi uglednik so- be, nego tek
tamo neko lice u službi pre svega bole- snika, bolničar, Pfleger,
baš kao što mu i stoji na traci oko rukava, zaista.

Ili, eno lekara - jer, kao što se ispostavilo, ovde je čovek

presna lica lekar, čak glavni lekar. Njegova poseta, mogao bih
da kažem vizita, spada u navek jednaku, navek nepromenjivu
ceremoniju jutara. Tek što je u sobi zaveden red, tek što smo
popili kafu i što su sudovi iščezli iza zavese napravljene od
ćebe- ta, gde ih Pjećka drži, kada već otkucavaju poznati koraci
sa hodnika! U sledećem trenutku energična ruka drži vrata
širom otvorena, pa s pozdravom koji je po pretpostavci ”Guten
Morgen”, ali u kom je razgovetljiv samo grleni glas koji široko
razteže ”Moo’gn”, ulazi lekar. Odgovoriti mu, iz razloga koji su
mi nepoznati, ne bi bilo pristojno, i on to očigled- no i ne
očekuje sem možda od Pjećke koji ga doče- kuje sa svojim
osmehom, otkrivene glave, ali - što sam posle dugog vremena
više puta mogao da zapa- zim - ne s onim nekim dobro znanim
poštovanjem kojim smo dužni da se obraćamo od nas važnijim
moćnicima, nego više kao da ga naprosto poštuje iz
sopstvesnog uverenja, da se tako izrazim. Zatim s be- log
stočića podiže i sa strogim, usredsređenim licem pregleda
bolesničke liste koje je onamo pod njegovu ruku još ranije bio
pripremio Pjećka - kao da su to, recimo, prave bolesničke liste,
recimo u nekoj pravoj bolnici, gde nema nijednog važnijeg,
nijednog po se- bi razumljivijeg pitanja nego što je, recimo,
stanje u kome se nalaze bolesnici. Pa okrećući se Pjećki, stav- lja
uz ponekog uvek samo dve vrste primedbi: - Ke- wisch... Šta?
Kewischtjerd! - ume da pročita, a javiti se, dati odgovor ili bilo
kakvo svedočanstvo našeg prisustva na tu prozivku - naučio
sam ubrzo - bilo bi isto tako neučtivo kao malopre prihvatiti
njegovo dobro jutro. - Der kommt heute ’raus!31 - umeo bi
potom reći, čime - primetio sam vremenom - uvek izražava to
da će dotični bolesnik tokom prepodne- va, na sopstvenim
nogama ako je u stanju ili ako nije onda na Pjećkinom ramenu,
ali u svakom slučaju biti dužan da se pojavi kod njega, među
njegovim nože- vima, makazama i papirnim pelenama, u
ordinaciji koja se nalazi na deset-petnaest koraka hoda od iz-
laza iz našeg hodnika. (On inače nije od mene zatra- žio
pristanak, kao lekar u Cajcu, pa ga ni moja gala- ma očito nije ni
najmanje ometala dok je jednim od svojih makaza čudna oblika
napravio dve nove use- kotine u mesu moga bedra - ali sam po
načinu kako je potom poistiskao moje rane, njihovu
unutrašnjost popunio gazom a posle, doduše vrlo štedljivo, još i
premazao nekom mašću, morao uvideti i da je ne- sumnjivo
stručan.) Druga njegova mogućna primed- ba: - Der geht heute
nach Hause! - znači pak to da lečenoga smatra od sada zdravim
pa da on može da se udalji - nach Hause, naime kući, to jest
nazad u svoj logorski blok, svome radu, svojoj brigadi, razu-
me se. Sutradan se zbiva sve na isti način, prema tačnoj kopiji,
propisu istoga reda, u kome Pjećka, mi bolesnici, ali čak i
predmeti nameštaja kao da s istom ozbiljnošću učestvuju,
ispunjavaju svoju ulogu, idu njemu na ruku da svakodnevno
ponavlja, potvrđuje, uvežbava, takoreći posvedočuje tu
nepromenljivost - ukratko: kao da ništa nije prirodnije, ništa
manje podložno sumnji nego da je njemu kao lekaru leče- nje, a
nama bolesnicima što brže ozdravljenje, brz oporavak i
povratak kući očigledno najpreča briga i zadatak, naš jedini i
željno očekivani cilj, zaista.

Docnije sam nešto i saznao o njemu. Dešava se naime da u

ambulanti bude velik promet, da ima i drugih. U takvom
slučaju Pjećka me s ramena skida na jednu klupicu po strani i tu
onda treba da sače- kam dok me lekar ne pozove jednim od
veselosti, na primer, požurujućim: - Komm, komm, komm,
komm! - pozivom, pa jednim zapravo prijateljskim ali ipak ne
baš prijatnim pokretom zgrabi za uho, do- vuče sebi i jednim
jedinim zamahom me digne na operacioni sto. Drugi put opet
mogu da upadnem u pravu gungulu, kad pracijente bolničari
guraju-nose, kad stižu pokretni bolesnici, u sobi rade i drugi
lekari i bolničari, pa biva da u takvoj prilici predviđenu te-
rapiju nada mnom izvrši neki drugi, po rangu niži le- kar, iz
skromnosti negde tamo po strani, dalje od operacionog stola
koji stoji na sredini. S jednim, više niskim, sedokosim, čiji je nos
malo podsećao na kljun ptice-grabljivice i koji je takođe nosio
crveni trougao bez slova i, ako ne baš dvocifreni ili trocifre- ni
ali još uvek vrlo otmeno na hiljade ograničeni broj,
- bio sam se upoznao, mogu reći i sprijateljio. Ovaj je tada
pomenuo - što je Pjećka uostalom docnije po- tvrdio - , da se naš
lekar nalazi u koncentracionom loguru upravo dvanaest
godina. - Zwolf Jahre im La- ger - rekao je tiho, klimajući
glavom, s izrazom lica koje kao da je bilo upućeno nekom
retkom, ne sa- svim mogućnom i - barem po njemu, kako sam
oce- nio - upravo neizvodljivom dostignuću. Upitah ga: - Und
Sie? - O, ich32 - promenilo mu se na to odmah lice - seit sechs
Jahren bloss - svega šest godina, ocenio je to jednim jedinim
odmahujućim pokretom ruke, kao kakvu sitnicu, stvar
beznačajnu da je ne vredi pomenuti. Ali je u stvari on ispitao
mene, inte- resovao se koliko imam godina, kako sam i zašto
do- speo ovako daleko od svoje kuće; time je i počela naša
razmena misli. - Hast da was gemacht? - jesam li šta uradio,
možda kakvo nevaljalstvo, upitao je, i ja mu rekoh: ne ja,
”nichts”, ništa pod milim bogom. Zašto sam onda ipak ovde? -
raspitivao se, i ja mu rekoh da je to iz istog razloga zbog kog su
tu i dru- gi moga soja. Ali ipak - bio je i dalje uporan - zašto su
me uhapsili, "verhaftet”, i ja mu ukratko ispričah, kako
umedoh, ono određeno jutro, sa autobusom, carinarnicom, a
onda dalje sa žandarmerijom. - Ohne dass deine Eltern - to jest,
zar je to moglo da se desi bez znanja mojih roditelja, želeo je
čuti, pa mu re- koh, ”ohne”, naravno. Izgledao je sav
zaprepašćen, kao da tako šta nikad nije čuo, i ja posmislih: pa,
za šest godina izgleda da se ovde dobro sakrio od sveta.
Odmah je i preneo obaveštenje drugom lekaru koji se bavio
pokraj njega, a ovaj opet dalje, lekarima, bolničarima,
bolesnicima boljeg izgleda. Najzad sam se našao u položaju da
me sa svih strana ljudi gleda- ju klimajući glavom, s licima koja
su izražavala svoj- stveno čuvstvo zbog kog sam se osećao
zbunjen, jer sam zaključio da me sažaljevaju. Imao sam jaku
volju da im i reknem: pa nema za to nikakvog razloga, ba- rem
u sadašnjem trenutku - ali onda ipak radije ni- sam rekao ništa,
nešto me je zadržalo, sigurno me je srce sprečilo, da se tako
izrazim, pošto sam naime bio primetio da im taj osećaj prija, da
im pnčinjava izvesnu radost, izgledalo je. Štaviše, a mogućno je
da sam se varao, iako mi se ipak čini da nisam - jer mi se i inače
već dešavalo da me tako saslušavaju, ispi- tuju - imao sam
utisak da upravo traže, istražuju pri- liku, način, izgovor za to
osećnaje, iz nekog razloga, potrebe, radi potvrde nečega,
njihovog metoda valj- da, možda, ko zna, potvrde da su za
njega uopšte još sposobni - meni je bar tako nekako izgledalo.
Posle bi se međusobno zgledali na takav način da sam se
uplašeno osvrtao nije li na nas upravljena pažnja ne- poželjnih,
ali se moj pogled susretao samo sa podjed- nako smračenim
čelima, suženim očima, ogorčenim usnama - kao da im je
odjednom ponovo palo na pamet i dobilo povrdu u njihovim
očima nešto, i ja moradoh pomisliti: možda uzrok zbog kog su
ovde.

I posetioci, na primer: i njih sam razgledao, po- kušavao

da zapazim, da proniknem koji ih vetar, koji posao donosi
ovamo. Prvo što sam zapazio bilo je da se pojavljuju uglavnom
uveče, najčeše u isto doba: iz toga shvatih da i ovde, u
Buhenvaldu, u Velikom lo- goru, može postojati takav jedan čas
kao kod nas u Cajcu, i ovde očigledno između dolaska radnih
bata- ljona i apela, po svoj prilici. Najviše ih je dolazilo sa
slovom P, ali sam video i J,R,T,F,N, pa čak i No, i ko zna šta još
sve: u svakom slučaju, moram reći da sam i preko njih iskusio
mnogo zanimljivog, siine nove stvari saznao, čak sam baš na
ovaj način stekao stvar- ni uvid u ovdašnje prilike, uslove, u
društveni život, da se tako izrazim. U Buhenvaldu stalni
stanovnici su skoro lepi, lica su im puna, pokreti, hod brz,
mnogi imaju dozvolu da nose kosu, a robijaška prugasta odela
služe im uglavnom samo za svakidašnji štrapac, za rad, kao što
sam to video u Pjećke. A već uveče, pošto se nama podeli hleb
(uobičajena porcija trećine ili četvitine, uz nju uobičajeno
dodata ili uobičajeno izostala Zulage), ako se sprema u goste, i
on oblači košulju ili pulover, a preko njih, kao nastojeći malo da
se pred nama bolesnicima prikrije ali ipak s uživa- njem koje se
dobro vidi na njegovom licu, po pokre- tima, bira iz svoje zalihe
odeće modno smeđe odelo sa svetlim prugama, čija se prirodna
mana sastoji jedi- no u četvrtastom komadu isečenom iz leđa i
zakrplje- nom robijaškom tkaninom, po jedan dug potez kiči-
com neizbrisive crvene uljane boje duž obeju strana pantalona,
a naravno i na grudima i na levom kraku pantalona crveni
trougao i robijaški broj. Više nepri- jatnosti, mogao bih reći
iskušenja, pogađalo me je već u slučajevima kada bi se on
spremao da primi goste. Razlog ovome je neki nesrećni sklop
nameštaja: kako, kako ne, tek se zidni priključak elektrike
nalazi baš udno moga kreveta. E sad, ma koliko se trudim da se
u ovakvim prilikama zabavim, da se, na primer, divim
nenarušivoj belini tavanice, emajliranom tanjiru lam- pe, ili da
se zakopam u svoje misli, na kraju ipak mo- ram da primetim
kako se Pjećka šćućurio s jednom
porcijom i s električnim primusom u svojoj ličnoj svo- jini, da
čujem cvrčanje margarina koji se zagrejava, da upijam miris
režnjeva luka koji se na njemu prže, kriš- ki krompira koje su
stavljene ozgo a zatim još možda i nasečene Zulage od kobasica
s njenom prodornom aromom, u drugoj prilici, pak, da se
prenem na tako svojstveno krckanje, na naglo rastuće šuštanje,
koje je uzrokovao - primećuje moje oko koje se smesta okre- će
s prizora ali još dugo od njega treperi - jedan pred- met žute
unutrašnjosti a bele obloge: jaje. Dok se sve ispeče, zgotovi,
nailazi i gost večere. - Dobre večer! - kaže klimnuvši prijateljski
glavom, jer i on je Poljak, ime mu čujem kao Zbišek, a u drugim
prilikama, s ne- kim dodacima ili tepanjem kao Zbišku, koji
takođe obavlja dužnost bolničara negde preko, kako me oba-
veštavaju, u nekoj drugoj dvorani. I on stiže doteran, u
čizmama i tamnoplavom sakou od čoje, kratkom, kakav pristaje
za lov, za sport, mada je na leđima na- ravno i on zakrpljen i na
gmdima ispisan broj, a ispod toga u crnom puloveru, do brade.
Sa svojom viso- kom, krepkom pojavom, s kosom da li iz nužde
ili iz svojstvene uviđavnosti ošišanom do glave i vedrim,
prefinjenim i razumnim izrazom na mesnatom licu, ostavlja na
mene prijatan utisak, mada ga lično ne bih inače rado zamenio,
recimo za Pjećku. Onda sednu za stražnji, veći sto, pojedu
večeru, povedu raspravu, u koju se ponekom tihom rečju,
ponekom primedbom uključi i poneki Poljak bolesnik, ili se
pošale jedan s drugim, isprobaju snagu polažući laktove na sto
i spa- jajući dlanove, pri čemu, na Veliku radost cele sobe - i
moju, razume se - najčešće Pjećka uspeva da obori Zbišekovu
ruku, mada je ova naizgled jača; rečju, shvatah, njih dvojica
ovde dele prednosti, nedostatke, radosti, brige, svaku
dogodovštinu, ali očigledno i imovinu i sledovanje - to jest
drugovi su, kako se to obično kaže. Kod Pjećke naiđu i drugi
sem Zbišeka, da razmene poneku reč, ponekad u velikoj brzini
i kakav predmet, iako baš nisam nikad tačno video koji i kakav,
ipak je i to u suštini bilo jasno, lako shvatlji- vo, razume se.
Neki drugi su opet stizali kod pone- kog bolesnika, žurno, kao
senke, krišom, skoro potaj- no. Seli bi poneki minut do
njihovog kreveta, možda stavili na njihovo ćebe kakav paketić
umotan u ne- zgrapan papir, sa skromnošću u pokretu, gotovo
se nekako više pravdajući. Zatim - mada im šuškanje ni- sam
čuo, a i da sam ga čuo, ne bih ga razumeo - kao da su se
raspitivali: e pa kako ide s oporavkom, šta ima novo; a
obaveštavali: napolju opet stvari stoje ta- ko i tako; prenosili:
pozdravlja taj i taj i pita kako zdravlje; uveravali: i njihov će
pozdrav predati, kako da ne; dosećali se: ali vreme za razgovor
je prošlo, potapkavši ih po ruci, po ramenu kao da govore: ne-
ka, uskoro će opet doći, a onda su već i nestajali, i to opet kao
senke, žurno, najčešće vidljivo i zadovoljni
- mada u stvari bez ikakvog rezultata, prednosti, opipljive
koristi, kako sam video, pa moradoh pretpo- staviti da i dolaze
isključivo zbog onoga jednog, izgle- da, zbog tih nekoliko reči
sve u svemu, ni zbog čeg drugog, nego samo zato da se vide sa
tim bolesnici- ma. Pored toga, i da nisam to saznao, i sama
užurba- nost bi to jasno pokazala: obavljaju zabranjen posao,
koji je izvodljiv jedino zahvaljujući Pjećkinom dopu- štenju a
onda i razume se pod uslovom ove kratkoće. Štaviše, slutim, a
smeo bih posle dužeg iskustva i da
izjavim bez bojazni da ču pogrešiti, kako je sam ovaj rizik, ova
tvrdoglavost, mogao bih reći inat, sastavni elemenat dogadaja -
tako sam barem razaznavao sa tih brzo nestajućih lica po onom
teško odredljivom, ali od nekakvog uspelog nepokora
osvetljenom izra- zu, kao da su - činilo se - uspeli da na ovaj
način ne- što promene, da zabiju klin, da načine majušnu štetu
na nečemu, na nekom redu stvari, na jednakosti sva- kodnevice,
možda malo i na samoj prirodi, kako sam bar ja to zamišljao. -
Ali najčudnije ljude viđao sam pored kreveta jednog od
bolesnika koji je ležao dale- ko od mene, kod suprotnog
pregradnog zida. Pjećka ga beše doneo na ramenu još pre
podne, pa se onda oko njega dosta trudio. Video sam da bi
slučaj mogao biti težak, a čuo da je bolesnik Rus. Uveče su
čitavo pola sobe ispunili posetioci. Ugledao sam mnogo R, ali i
mnoštvo drugih slova, krznenih kapa i čudnih va- tiranih
pantalona. Ljudi, na primer, s jedne strane sa frizurom - od
sredine do drugog profila ošišane gla- ve. Opet neke s
normalnom kosom, kroz čiju se samo sredinu, od čela do
temena provlačila dugačka puta- nja, pustoš u širini upravo
jedne mašine za šišanje. Kapute sa uobičajenom zakrpom a i sa
dva crvena ukrštena poteza kičicom, kao kada, na primer, iz za-
pisanog brišemo nešto suvišno, jedno slovo, jedan broj, jedan
znak. Na drugim, opet leđima, velik crven krug, u kome svetli
nadaleko debela crvena tačka, podsticajno, primamljivo,
označujući poput table za gađanje: tu treba da se puca kad
dođe prilika. Stajali su onda, premeštali se s noge na nogu, tiho
se save- tovali, jedan se nagnuo da mu namesti jastuk, drugi je
možda - imao sam utisak - pokušavao da mu uhvati jednu reč,
pogled, i najednom videh kako je među njima bljesnula žuta
stvar, odnekud se stvorio nož, uz Pjećkinu pomoć i metalna
šolja, metalni šum tečnosti koja pada - iako nisam mogao
verovati očima, nos mi je nedvosmisleno potvrđivao da je
predmet koji sam video bio limun, nema spora, zaista. Pa su se
vrata ponovo otvorila i ja se istinski zaprepastih, pošto je ovaj
put žurno ušao lekar, što se dotle još nije dogo- dio u ovako
neuobičajeno doba. Odmah mu otvoriše put, i on je, nagnuvši
se nad bolesnika, nešto na nje- mu pregledao, opipavao, sasvim
kratko, pa je smesta i otišao, i to s dosta mrzovoljnim, strogim,
mogao bih reći besnim licem, a da nikom nije uputio ni reč, ili
pogled, već kao da je i poglede upravljene u njega nekako više
pokušavao da izbegne - bar se meni tako učinilo. Uskoro videh
da su se posetioci na neobičan način utišali. Jedan odavde,
drugi odande beše se iz- dvojio među njima, prišao krevetu,
nagnuo se još nad njega - a onda počeše da se udaljuju, po
jedan, u pa- rovima, kako behu došli. Ali sad malo pogruženije,
malo slomljenije, malo umornije, i sam se nekako sa- žalih nad
njim, u tom času, jer moradoh videti: kao da behu defitinitvno
izgubili neku možda sasvim bezraz- ložnu nadu, neko možda
sasvim potajno održavano pouzdanje. Pjećka je posle nekog
vremena stavio leš veoma pažljivo na rame i nekud ga izneo.

A onda, tu je bio i primer mog čoveka. Naišao sam na

njega u umivaonici - jer mi malo po malo vi- še i nije padalo na
pamet da bih mogao da se perem i drugde nego li na česmi koja
se otvara i zatvara, nad školjkom umivaonika u umivaonici
koja se nalazi le- vo na kraju hodnika, pa ni tu iz dužnosti nego
pro- sto pristojnosti radi, kako bejah polako iskusio; čak sam
vremenom i to primetio da sam već maltene po- čeo da se
durim što je prostorija negrejana, voda hla- dna a nema ni
peškira. Tu se takođe može doći do crvene, prenosljive,
otvorenom ormanu slične napra- ve čiji vazda čisti unutrašnji
rezervoar ko zna ko op- služuje, zamenjuje, riba. U jednoj
takvoj prilici, kad sam baš hteo da se već udaljim, u prostoriju
je ušao jedan čovek. Lep je bio, s unazad začešljanom ali s obeju
strana neposlušno na čelo padajućom glatkom, crnom kosom, s
malo zelenkastom nijansom lica koju imaju jako crni ljudi, i već
bih ga po zrelom muškom dobu, negovanoj spoljašnosti i
snežno belom ogrtaču bio ocenio kao lekara da me natpis na
traci preko rukava nije obavestio da je samo bolničar, dok je slo-
vo T u njegovom crvenom trouglu svedočilo da je Ceh.
Ustuknuo je, i kao da se iznenadio, čak malo za- prepastio
videvši me, tako mi je zagledao lice, vrat, grudnu kost i noge
koje su izvirivale ispod košulje. Odmah mi je i postavio neko
pitanje, a ja mu rekoh, kako mi je iz poljskog govora već postalo
svojstveno:
- Nje rozumjem. - Onda me je na nemačkom upitao ko sam i
odakle. Rekoh mu da sam Mađar, ovde iz Dvorane šest. Na što
je, upotrebivši za objašnjenje i jedan kažiprst, rekao: - Du varten
hir. Iko: vek. Ajn moment curik. Feršteen? - Rekoh mu da
”feršteen”. Otišao je, vratio se, i ja se najednom nađoh držeći u
ruci četvrtinu hleba i malu, spretnu kutiju konzerve s već
podignutim poklopcem u kojoj se nalazilo nedir- nuto rumeno
mleveno meso. Digoh pogled da se za- hvalim, ali mogoh da
vidim još jedino vrata kako su se za njim zatvorila. Kad sam se
potom vratio u sobu i pokušao da ispričam Pječki i s nekoliko
reči opišem čoveka, on je odmah pogodio da je to bio bolničar
susedne Dvorane sedam. Spomenuo mu je i ime: ra- zumeo
sam ga kao Bauš, ali ako bolje razmislim, mo- ra da je rekao
Bohuš, čini mi se. Inače sam tako čuo docnije i od svoga suseda
- jer u međuvremenu su se u našoj sobi bolesnici menjali,
smenjivali. Povrh me- ne, na primer, pošto je još prvog
popodneva izneo jednog, Pjećka je ubrzo doneo drugog, meni
sličnog po godinama, a kako sam docnije saznao, istog po soju
ali po jeziku Poljaka, čije mi ime zvuči u Pjećki- nim i
Zbišekovim ustima kao Kuhalski ili Kuharski, uvek s
naglaskom, pritiskom, na onom ”halski” ili "harski”; ponekad
bi se s njim našalili, a mora da su ga i Ijutili, jedili, jer je često
bivao besan, kako je bar pokazivalo brzo preplitanje njegovog
jezika, razdra- žena obojenost njegovog već krupnijeg glasa i
nepre- kidno meškoljenje, pri kojem bi kroz poprečne daske
istresao na mene kišu izlomljene slame - na veliko uveseljavanje
sviju, videh, koji su u sobi bili Poljaci. I kraj mene, u krevet
bolesnika Mađara, dospeo je je- dan, takođe dečak, isprva
nisam razaznao odakle. S Pjećkom se doduše dobro
sporazumevao, pa ipak, moje već poučeno uho nije ga čulo
sasvim kao Po- ljaka. Na moje mađarske reči nije odgovarao, a
od- mah sam ga smatrao malo sumnjivim zbog riđe kose koja
mu je već izbijala, zbog prilično punog, pegama obasutog lica
koje je odavalo podnošljivo blagosta- nje, plavih očiju koje su
brzo odmeravale i brzo se u svemu snalazile. Dok se smeštao,
razmeštao stvari, primetih mu na zglavku plave znake: brojeve
Aušvi- са, milionske. Тек kada se jednog prepodneva sa- svim
nenadano raskriliše vrata, i uđe Bohuš - da, po običaju, jednom
ili dvaput nedeljno metne na moje ćebe, redovno, kao i sad, svoj
poklon koji se sasto- jao od hleba i mesne konzerve, pa ne
ostavljajući vre- mena za pozdrav, klimnuvši i Pjećki tek uzgred
gla- vom, već izađe napolje - tek tada se ispostavilo da ipak zna
mađarski i to barem isto tako dobro kao ja, jer odmah upita: -
Ko je taj? - Rekoh mu da mislim da je bolničar u susednoj sobi,
nekakav Bauš, i tad me on ispravi: - Možda Bohuš - jer je to,
kako tvrđa- še, vrlo često ime u Čehoslovačkoj, odakle je i on.
Upitah: kako to da dosad nije znao mađarski? - a on odgovori:
da je to zato što baš ne voli mnogo Mađa- re. Priznadoh da je u
pravu i da, uzevši sve u obzir, ni sam ne bih našao mnogo
razloga za ljubav prema njima. Onda on predloži da
razgovaramo jezikom Je- vreja, ali moradoh priznati da taj opet
ja ne pozna- jem, pa tako ostadosmo ipak pri mađarskom.
Rekao je i svoje ime: Luiz, ili možda Lojiz, nisam sasvim
razumeo. Zato stavih primedbu: - Prema tome Lajoš
- , ali se on živo usprotivi, jer tako ime zvuči ma- đarski, a on
je Čeh, i nije odstupio od razlike: Loiz. Upitah ga otkuda zna
tolike jezike, na što je ispričao da je zapravo iz južne Slovačke,
odakle su i pobegli od Mađara, kako reče: ”od mađarske
okupacije”, cela njegova porodica, sva rodbina, masa
poznanika, i meni zaista pade na pamet jedan jako davni dan
još kod kuće, kada su zastave, muzika i proslave koje se
protezahu danima davale do znanja radosnu vest da je južna
Slovačka opet pripala Mađarskoj. U koncen- tracioni logor je
već dospeo iz mesta Terezin - ako sam ga dobro razaznao,
sluhom. Dodao je: - Ti ga sigurno znaš kao Terezijen-štat. -
Rekoh mu da ne, niti ga znam ovako niti onako, ne znam ga
nikako, našto se on veoma začudio, ali na način kako se obično
čudim ako neko, na primer, nikad nije slušao
0 čepelskoj carinarnici. Zatim mi objasni: - To ti je praški geto. -
Kako tvrđaše, mogao bi da razgovara, sem sa Česima i
Mađarima, a naravno sa Jevrejima i Nemcima, još i sa
Slovacima, Poljacima, Ukrajincima, čak, ako je trebalo, i sa
Rusima. Najzad smo se lepo sprijateljili, pa sam mu ispričao,
pošto je bio radoznao da sazna o tome kako sam se upoznao sa
Bohušom, zatim moj prvi doživljaj, utisak, misli mog prvog da-
na, na primer, o sobi, koje je ocenio toliko zanim- ljivim da ih je
preveo i Pjećki, koji se na moj račun dobro nasmejao; isto tako i
moj strah s bolesnikom Mađarom, kao i Pjećkin odgovor po
kome je to već danima bilo predvidljivo, pa se samo slučajno
njego- va smrt desila baš tada, pa i druge stvari, pri čemu mi je
malo smetalo samo to što je svaku rečenicu po- činjao sa ”ten
Maćar”, to jest ”ovaj Mađar”, pa je tek onda prelazio na ono šta
sam sve rekao - ali ta nje- gova uzrečica kao da nije naročito
privukla Pjećkinu pažnju, srećom. Primetio sam, a da nisam
posebno pomislio, niti zaključio išta, kako on često ima posla,
1 to prilično dugotrajnog, negde napolju, i tek kad se jednom
vratio u sobu s hlebom i kutijom konzerve: očigledno stvarima
koje poticahu od Bohuša, uneko- liko sam se iznenadio - bez
opravdanog razloga ina- če, nema spora, priznajem. Kako reče: i
on se s njim sreo u umivaonici, baš kao što se desilo meni. I
njega je bio oslovio, baš kao i mene, a i ostalo se odigralo na isti
način kao sa mnom. Razlike je ipak bilo uto- liko što je on umeo
da s njim i porazgovara, pa se is- postavilo da potiču iz iste
domovine, čemu se Bohuš veoma, veoma obradovao, a to je i
prirodno, smatrao je on, a i ja sam to uviđao, stvarno. Sve sam
to - gle- dano s tačke gledišta razuma - smatrao u celini sa- svim
shvatljivim, jasnim i predvidljivim i bio sam i sam istog
uverenja kao i on, bar kako je proizašlo iz njegove kratke
usputne primedbe: - Nemoj da se lju- tiš što sam ti uzeo čoveka
- naime, da će odsad nje- mu pripasti ono što je dotle pripadalo
meni i da ću odsad gledati kako on gurka u sebe slatke zalogaje
kao što je doskora još on gledao mene. Tim više sam se začudio
kada je jedva koji minut kasnije kroz vrata koja su se otvorila
ušao žurno Bohuš, i to ovaj put pravo prema meni. Od tada, pa
nadalje, njegova po- seta je uvek imala za cilj nas obojicu. Cas
nam je do- nosio svakom po jednu, čas obojici samo jednu por-
ciju - kako je kad dostajalo, pri čemu, ako je slučaj bio onaj
drugi, nikad ne bi zaboravio da nam jasnim pokretom naloži
bratsku podelu. I dalje je uvek bio užurban, nije gubio vreme na
reči, lice mu je i dalje bilo uvek poslovno, ponekad zabrinuto,
čak s vreme- na na vreme čisto ljutito, mogao bih gotovo reći
besno, kao u nekoga na čija pleća sad već pada teret dvostruke
brige, duple obaveze, ali mu ne preostaje ništa drugo nego da
nosi ono što mu je palo u deo - i ne mogadoh da ne pomislim da
je to samo zato što on, izgleda, u tome nalazi zadovoljstvo, na
neki na- čin ima za tim potrebu, što mu je to metod, da se tako
izrazim, budući da drugi neki razlog, a uzev u obzir posebno
veliku cenu koja se mogla postići za ovakvu retku robu i na
silnu potražnju za njom, ni- sam nikako umeo naći, ma kako da
sam stvar posma- trao, okretao, proučavao. Tada sam upravo
razumeo, čini mi se, ove ljude, barem u širokim crtama, jer ako
spojim sva svoja iskustva, povežem sve lančane kari- ke, nije u
meni moglo ostati sumnje, baš tako, jer ako i na drugi način, ja
to dobro poznajem: u krajnjoj je liniji i ovo bilo isto sredstvo, to
jest inat - mada sam morao uvideti, u svakom slučaju, da je reč,
nema go- vora, o jednom vrlo iznijansiranom, među meni do-
sad znanim najefikasnijem, a onda posebno za mene
najkorisnijem obliku inata, moradoh priznati.

Mogu reći da se čovek vremenom može da navići čak i na

čuda. Išao sam malo pomalo i u ambulantu peške - ako bi lekar
ujutro odredio da se javim - tek onako, bosonog, zamotavši se
preko košulje u moje ćebe, te sam u ledenom vazduhu među
mnogim poz- natim mirisima otkrio i neku novu nijansu: bez
ikakve sumnje onu proleća u nagoveštaju kad sam razmotrio
koliko je vremena proteklo. Kad sam se vraćao nazad primetio
sam kako nekoliko ljudi, u zatvoreničkim odelima, upravo
izvlače iz sive barake, s one strane žičane ograde, jednu veću
prikolicu s gumenim toč- kovima, kakve prikačinju za
kamione, u čijoj sam pre- natrpanoj unutrašnjosti prepoznao i
nekolikih žutih udova, sasušenih delova tela, kako vise napolje
smrz- nuti: privio sam bolje ćebe uz sebe da se ne bih još i
prehladio pa sam se potrudio da što brže odšepam nazad u
svoju sobu, da reda radi, donekle, oslobodim noge prljavštine,
pa da se hitro uvučem pod jorgan, ugnjezdim u svojoj postelji.
Tu sam onda porazgova- rao sa susedom, dok je bio sa mnom
(jer posle izve- snog vremena otišao je ”kući”, a njegovo mesto
je zauzeo stariji Poljak). Osmotrio sam šta je imalo da se vidi,
saslušao naređenja što su stizala iz zvučnika, i mogu reći da
sam na osnovu samo ovih podataka, a onda naravno i uz
pomoć nešto mašte, umeo da odavde iz kreveta steknem
potpun pregled, da pratim u stopu, takoreći prizovem pred
sebe sve boje, ukuse, mirise, kretanja, sve pomicaje, manje i
veće dogadaje jednog logora od ranog svanuća sve do kasnog
pove- čerja, a ponekad čak i dalje od toga. Tako se, na pri- mer,
"berberi u kupatilo, berberi u kupatilo” čuje mnogo i sve češće
tokom dana, pa je jasno da je sti- gao novi transport. Ovom se u
svakoj prilici pridru- žuje "Leichenkommando zum Tor”, to jest
”nosači leševa na kapiju”, pa ako još zatraže i pojačanje, onda
sam iz toga mogao da zaključim o stanju, odnosno kakvoći
transporta. Mogao sam da saznam da i ”Effe- kten”, to jest
poslužioci magacina, treba da požure do skladišta odeće, i to
ponekad ”im Laufschritt”, to jest trčećim korakom. Ako su pak
tražili, na primer, dva i!i četiri nosača leševa, recimo ”s jednim”
ili ”sa dvama nosilima smesta na kapiju!” - onda bih mogao biti
sig- uran da se tu desila obična nesreća negde na radu, pri
saslušanju, u podrumu, na tavanu, ko zna gde. Do moga
saznanja doprlo je da brigada "Kartoffelscha- lera”, to jest
ljuštilaca krompira, ima ne samo dnevnu nego i ”nočnu šihtu” i
još mnogo toga drugoga. Ali svakog popodneva uvek u isti čas
oglasi se jedna ta- janstvena poruka: ”Ela zwo, Ela zwo,
aufmarschieren lassen!” i ja sam u početku mnogo lupao glavu
oko nje. A bila je jednostavna, samo je trebalo vremena dok
sam iz reči zapovesti ”Kape dole!”, ”Kape gore!”, koje bi
odjeknule posle uvek usledele svečane, bes- krajno velike,
bogosluženjske tišine, praćene pone- kad nekom tankom,
cviljenju nalik muzikom, shvatio da logor stoji napolju na
apelu, pa "aufmarschieren lassen” ovde znači zbor, a ”zwo” da
znači dva, a ”ela” očigledno L.A. to jest logorskog starešinu, te
da u Buhenvaldu dejstvuju prvi i drugi, dakle dvojica lo-
gorskih starešina i da to sve u svemu i nije tako veliko čudo,
ako promislim, u logoru gde su već davno iz- dali i
devedesethiljaditi broj, kako sam obavešten. Po- lako se onda i
naša soba utišavala, i Zbišek je već otišao ako je njegovo
gostovanje bilo na redu, pa Pjećka baca još jedan poslednji
pogled naokolo pre no što uobičajenim rečima ”dobra noc” ne
ugasi elek- triku. Onda potražim najveću udobnost koju može
da pruži moj krevet i da dopuste rane, navučem ćebe na uho i
već me iznenadi bezbrižan san: ne, više od ovog ne mogu
poželeti, bolje od ovog u koncentra- cionom logoru - uviđao
sam - ne mogu postići.

Dve su me stvari jedino zabrinjavale. Prva, to su moje dve

rane: niko nije mogao poreći, bile su tu, mesto gde se nalaze još
peče, meso im je još presno, ali s najdaljih krajeva već se
obrazuje tanka kora, tu i tamo smeđe kraste, lekar ih više ne
ispunjava sa svih strana gazom, jedva me i poziva na
previjanje, a ako ipak, to učini onda završava neprijatno brzo i
li- ce mu je u takvim prilikama uznemirujući zadovolj- no.
Druga stvar je jedan u osnovi inače veoma rado- stan događaj,
bez ikakve sumnje, ne može se poreći. Kada, na primer, Pjećka i
Zbišek najednom prekinu razgovor lica zagledanih u daljinu,
tražeći dizanjem prsta ujedno i od nas, ostalih, tišinu, i moje
uho hva- ta, zaista, prigušenu huku, ponekad iskidane zvuko-
ve slične psećem lavežu. I onamo preko, gde mogu da naslutim
iza pregradnog zida sobu Bohuša i nje- govih bolesnika, sada
vlada velika živost, kako to može da se oceni po glasovima
razgovora koji ova- mo prodiru i dugo posle gašenja elektrike.
Ponovlje- ni govor sirena sada je već redovni sastojak dana i
nije ništa neredovno ako se noću budim na uputstvo iz
zvučnika: - Krematorijum, gasi! - a potom minut docnije ali
sada već krešteći razdraženo: - Kremato- rium! smesta gasi! - iz
čega mogu razumeti da neko ne bi nikako želeo da mu
nepodesni sjaj vatre svali ne daj bože zavrat avione. Berberi i ne
znam kad spavaju, govori se da pred kupatilom novodošli sada
stoje i po dva-tri dana goli dok ne budu primljeni unutra, a i
bataljon nosača leševa je - čujem - u ne- prekidnom poslu, jureći
ukrug. Ni u našoj sobi više nema praznog kreveta, a među
uobičajenim čirevima i sečenim ranama čuo sam neki dan prvi
put od dečaka Mađara koji zauzima krevet na drugom kraju
sobe o nečem prouzrokovanom puščanim zrnom. Dobio ga je
tokom višednevnog pešačenja, dolazeći iz jednog sporednijeg
logora koji se, ako sam dobro razumeo, zove ”Ordruf’, sličnoga
onom u Cajcu, ka- ko sam iz razgovora razabrao, sve
zaobilazeći nepri- jatelja, američku armiju, a metak je zapravo
bio na- menjen čoveku koji se zamorio idući kraj njega u redu,
ali je pri tom i njega pogodio u nogu. Sva je sreća što nije
dotakao kost, dodao je, i ja pomislih: e, sa mnom se tako što, na
primer, ne bi moglo desiti.
Na mojim nogama, nema sumnje, ma gde da ih je pogodio,
dotakao bi jedino i samo kosti, o tom bi bi-
10 uzaludno sporiti se. Pa se i ispostavilo da je dečak zapravo
tek od jesenas u koncentracionom logoru, broj mu je osamdeset
i nekoliko hljada - ne baš na- ročito otmen, ovde, u našoj sobi. -
Rečju, slušam u poslednje vreme sve same glase i zvuke
promena koje se približavaju, neudobnosti, zbrke, nerede, bri-
ge i nevolje. Čas Pjećka prođe duž kreveta redom, noseći u ruci
spisak, i pita svakog pa i mene: mogu
11 da hodam, da idem? Kažem mu: nje, nje, ne mogu ja, ich
kann nicht. Tak, tak - odgovara on - , možeš, i usput upisuje
moje ime u spisak, isto kao uostalom i imena svih ostalih u sobi,
čak i Kuharskoga, mada su mu obe noge natečene, kako sam
jednom video u previjaonici, prekirivene hiljadama uporednih
zase- ka sličnih otvorenim ustima. Druge, opet, večeri - tek što
sam sažvakao hleb - čujem iz radija: ”Alle Ju- den im Lager” -
svi Jevreji u logoru - ”sofort” - sme- sta - "antreten” - zbor, ali
tako strašnim glasom da sam smesta seo u krevetu. - Co to
robiš? - zainte- resovao se Pjećka s radoznalim izrazom na licu.
Po- kazao sam mu u spravu, ali on se samo osmehnuo na svoj
uobičajeni način, pokazujući s obe ruke: osta- ni gde si, samo
polako, čemu ta velika gužva, čemu žurba? Ali zvučnik cele
večeri radi, krči, priča: - La- gerschutz - veli, to jest poziva na
momentalnu aktiv- nost prominente batinonosce nadzornog
bataljona, pa kao da ni s njima nije sasvim zadovoljan, izgleda,
jer ubrzo - a ja to jedva mogu da slušam a da mi se koža ne
naježi - zove na kapiju starešinu logora i kapoa logorske zaštite:
dakle od moćnika sviju lo- gora baš obojicu najvećih koji se daju
zamisliti, ”ali trčećim korakom!” U drugoj prilici opet pun je
pita- nja, prebacivanja: - Starešine logora! Svi u stroj! Sta- rešine
logora! Gde su Jevreji?! - ispituje, zapoveda, jednako trešteći,
krčeći, kutija, a Pjećka samo odmah- ne na nju ili još kaže: -
Kurva jego mać! - I tad ja prepuštam stvar njemu, jer najzad on
najbolje zna, i nastavljam da ležim mirno. Ali, ako prethodne
večeri nije bilo po volji, izgleda, sada više nema izuzeća: -
Logorski starešina. Ceo logor: zbor! - Posle kratkog vremena
brujanje motora, lavež pasa, prasak pušaka, lupa štapova,
kuckanje trčećih koraka i teži tresak čizama koje za njima slede
pokazuju da na kraju kra- jeva - ako nekima to bolje odgovara -
i vojnici ume- ju da uzmu stvar u svoje ruke i šta zatim nastaje
kao rezultat takve neposlušnosti, dok najzad - na koji na- čin,
ne zna se - ne nastupi tišina. Onda se opet usko- ro lekar pojavi
iznenada, pošto je vizita, kao da se napolju ništa ne dešava, bila
jutros obavljena po us- taljenom običaju. Sada nije onako
hladan, pa ni toli- ko vredan kao inače. Lice mu izgužvano,
kabanica, ne više besprekorna, naružena mrljama od rđe, teški
pogled zakrvavljenih očiju šeta uokolo ispitujući. - Gde je onaj -
veli Pjećki - onaj s malom ranom ov- de?! - opisujući neodređen
pokret negde u predelu butine, bedra, dok mu pogled zapinje o
sva lica, pa i o moje za trenutak, i jedva verujem da me nije po-
znao, mada ga je stvarno odmah i sklonio i upravio opet na
Pjećku, očekujući, požurujući, zahtevajući, kao stavljajući
odgovor njemu na dušu. Ne rekoh niš- ta, ali u sebi se upravo
spremah da ustanem, navu- čem stvari i izađem napolje, negde
u središte zbrke: ali onda videh na veliko svoje iznenadenje da
Pjećka
- kako barem pokazuje njegovo lice - nema pojma na koga bi
to upravo pomišljao lekar, a potom, posle kratke nedoumice,
najednom stekavši jasnoću, kao neko ko je iznenadno ipak
došao do saznanja, ispuš- ta jedno: ”Ah, da” i ispruživši ruku
pokazuje u deča- ka ranjenog puščanim zrnom, s čim se i lekar
smes- ta saglašava, kao da se i u njemu rasvetlilo, kao da su mu,
tako je, upravo pogodili i najzad razrešili bri- gu, baš. - Taj ide
smesta kući! - odlučuje odmah, i tu se na to odigra vrlo čudan,
neuobičajen, mogao bih reći nepristojan događaj kome sličan
još nisam nikad video u našoj sobi i koji sam jedva i mogao da
gle- dam bez izvesne zbunjenosti, neke vrste stida. Dečak s
ranom od puške je naime, pošto se digao iz kreve- ta, pred
lekarom najpre sastavio samo šake, kao da se sprema za
molitvu, pa kad je ovaj zaprepašćeno načinio korak unazad
pokazujući da ga u trenutku ne shvata, stropoštao se ravno
pred njega, na kolena, zgrabivši mu i obujmivši noge; postah
svestan jedino brzog bleska lekarevih ruku i snažnog pljeska
nje- govog šamara, i razumedoh samo da negoduje ali ne i
tačno kojim rečima, pre no što je odgurnuo kole- nom prepreku,
jurnuo napolje razdraženo i čak i krvaviji u licu nego redovno.
U ispražnjeni krevet dospeo je zatim nov bolesnik, takođe
dečak - meni dobro poznat; zaobljeno tvrdi čvor na zavoju
svedo- čio je da na vrhu noge nema više ni jednog prsta - , pa
kad je Pjećka naišao bliže meni, rekoh mu tiho, u četiri oka: -
Đenkuje, Pjećka. No iz njegovog pitanja:
- Šta? - na moje insistiranje: ”Ali ranije, maločas...” po
njegovom licu koje mi se obraćalo s potpunim
nerazumevanjem, savršenom neobaveštenošću, za- čuđenom,
ništa ne znajućem odmahivanju glavom, shvatio sam da sam
ovaj put ja, izgleda, učinio nepri- stojnost i da neke stvari
izgleda da moramo da obavi- mo isključivo sa samima sobom
bez ikakve sumnje, kako izgleda. Ali pre svega, sve je prošlo po
pravili- ma pravde i pravičnosti - bar je tako glasilo moje
mišljenje - jer sam u sobi od ranije, a zatim, on je bio u boljoj
snazi, pa tako uopšte nije bilo neizvesno - naime prema mom
mišljenju - da su tamo napolju njegove šanse bile jače; a u
krajnjoj liniji izgleda iz- nad svega da lakše umem da se mirim,
po svoj prili- ci, s tuđom nego li sa svojom nesrećom: taj sam
zaključak morao da postavim, tu pouku da izvučem, ma kako
da sam posmatrao, proučavao, zaobilazio stvari. Ipak, pre
svega: šta predstavlja ovakva briga kada se puca? - jer dva dana
docnije zazvečao je i kod nas prozor i zabio se u zid preko puta
jedan za- lutali metak. Istog dana, kada su sami neki sumnjivi
ljudi svraćali do Pjećke na dve-tri hitre reči, a i on je često
odlazio nekud, ponekad i na duže vreme, desi-
lo se i to da se uveče vratio s duguljastim paketom, denjkom
ispod ruke u sobu. Mislio sam da je reč o čaršavu - ali ne, pošto
je postojala i drška, pa sam onda smatrao da je to zastava, a iz
njene sredine, dobro umotane, virio je vrh, završetak jedne
stvari koju dotle još ne bejah video u zatvoreničkoj ruci, stvari
od koje se cela soba pokrenula, ciknula, zabru- jala, predmeta
koji je - pre no što će ga smestiti pod svoj krevet - Pjećka
pokazao svakome, na tren do- zvolio svakom da ga vidi, ali s
takvim osmehom, sti- skajući ga s takvim pokretom uz grudi,
da sam se skoro osetio pod božićnom jelkom, u posedu davno
očekivanog dragog poklona: jednog smeđeg drve- nog sklopa
iz kog je izbijala kratka čelična cev plavi- častoga sjaja - karabin
kratež, stvorio mi se u sećanju i naziv, onaj koji sam čitao u
davna vremena u mojim meni dragim romanima o
razbojnicima i detektivima.

I sledeći je dan obećavao nove promene - ali ko bi i vodio

računa o svakom pojedinom danu i u nje- mu o svakom
događaju. U svakom slučaju mogu da kažem da je kuhinja sve
do kraja funkcionisala pre- ma propisanom redu, a i lekar je
uglavnom bio tačan. Jednog jutra, ne dugo posle kafe, čuće se
na hodniku žurni koraci, glasan uzvik, sličan nekom signalu,
na koji i Pjećka hitro iskopava iz skrovišta i ćušne pod mišku
svoj zavežljaj, pa nestaje. No uskoro opet, tek oko devet časova
čujem prvi put kako kutija naređu- je ne robijašima, nego
vojnicima: ”Svim pripadnicima SS-a”, i to dvaput uzastopce:
”Das Lager sofort zu ver- lassen”, da odmah napuste logor.
Zatim čuh sve bližu, pa sve dalju, jedno vreme oko mojih ušiju
pri- sutnu, buku okršaja, pa je najzad nastupila tišina - isuviše
velika tišina, jer uzalud očekivah, osluškivah, hvatah i vrebah,
nikako ne uspeh, ni u predviđeno vreme, ni dalje od njega, da
ščepam ono što je već davno bilo aktuelno - lupu posuđa i
vajkanje nosača čorbe koje ju je svakodnevno pratilo. Bilo je već
ne- gde oko četiri popodne kada je najzad kutija štucnu- la, i
posle kratkog pucketanja i duvanja dala nam svi- ma na znanje
da je pred njom starešina logora, da on govori. - Drugovi -
rekao je, boreći se s nekakvim osećanjem koje ga je gušilo, od
koga mu se glas čas gubio a čas postajao preoštar, sličan fijuku
- wir sind frei! - to jest, mi smo slobodni, i ja pomisiih da je
prema tome starešina logora delio Pjećkino, Bohuše- vo,
lekarevo, i njima sličnih ljudi mišljenje, duvao sa njima, izgleda,
u istu tikvu, da se tako izrazim, ako je njemu bilo prepušteno
da obznani, i to s očiglednom radošću, događaj. Održao je
potom kratak, zgodan govor, a za njim su sledili drugi, na
najrazličitijim je- zicima: "Attention, attention!” čuh, na primer,
na fran- cuskom; ”Pozor, pozor!” koliko znam na češkom;
"Njimanje, njimanje, ruski tavarišči nimanje!” pevuša- vo
nizanje reči najednom je pobudilo u meni dragu uspomenu,
ovaj jezik kojim su nekad, kad sam sti- gao, oko mene
razgovarali ljudi batljona zaduženi za kupatilo: ”Uvaga,
uvaga!”, našta je ovde kraj mene odmah seo uzrujano u krevetu
i izderao se na nas bo- lesnik Poljak: - Ciha bendž! Teras polski
komunjiki!34
- i tek tad se setih kako je on ceo taj dan proveo u nemiru,
gnezdeći se tamo-amo; dok na moje zapre- pašćenje ne čuh
najednom: "Pažnja, pažnja! Mađarski odbor logoraša...” pa
pomislih: gle-gle, nisam ni slu- tio da takav postoji. Ali sam
uzalud čulio uši, i od nje- ga sam, kao od svih dotle, slušao
samo o slobodi, a ni jednu aluziju, ni jedan pomen o izostaloj
čorbi. I sam sam se, naravno, veoma radovao tome što smo
slobodni, ali nisam mogao da ne pomislim: ovako ne- što se još
juče ne bi moglo, na primer, dogoditi. Već je aprilsko veče
napolju tamnelo, i Pjećka se već bio vratio, zarumenjen, usijan,
pun hiljada nerazumljivih reči, kada se preko zvučnika najzad
ponovo javio sta-

54
- Tišina! Sad je poljsko saopštenje! (Prim.prev.)

224
rešina logora. Ovaj se put obratio pripadnicima bata- ljona za
ljuštenje krompira moleći ih da izvole zauzeti stara mesta u
kuhinji, a ostalim stanovnicima logora uputio je molbu da
ostanu budni ma i do ponoći jer se upravo priprema kuvanje
snažne čorbe s mesom: tek tad sam se s olakšanjem spustio
nazad na jastuk, tek tada je nešto u meni popustilo i tek tad sam
po- mislio - možda prvi put ozbiljno - na slobodu.
9 drugde behu rasute meke kese, torbe, sve u svemu - bar prema
poukama mo- jih nekadašnjih lektira - bore, nabori, crte kakve
se stiču pre zahvaljujući raznoraznim uživanjima, život- nim
slastima i koje su zato karakteristične za ljude koje je rano stigla
I kući sam se vraćao otprilike u isto doba godine u kom starost, a što se tiče očiju, koje su postale sitne, ja sam o njima u
sam bio otišao. Svud su uokolo šume već da- vno bile ozelenele, sećanju zadržao jedan ljubazniji pogled, pogled koji je, da tako
i nad velikim jamama gde su po- grebeni leševi beše iznikla kažem, uli- vao više poverenja nego ovaj sadašnji. A sem toga
trava, a i asfalt Apelplatza koji je od početka novoga vremena šantuckao sam, desnu nogu sam još malo vukao za sobom: ali
bio zanemaren i zasut otpacima zgaslih logorskih vatri, ni brigeša - po rečima čika Mikloša - to će vazduh otadžbine
svakojakih kr- pa, papira, kutija od konzervi, već se polako dovesti u red. Kod kuće ćemo
topio u jari sredine leta kada su i mene u Buhenvaldu upi- tali: - izjavio je - stvoriti novu otadžbinu, pa nas je za početak
bi li imao volje da se odvažim na put? Pošli bi- smo skoro sve naučio nekolikim pesmama. Ako smo promicali peške kroz
sami mladi, pod vođstvom dežmeka- stog čoveka s naočarima gradiće i opštine - što se pone- kad dešavalo na našem
čija se kosa već posipala sedinom, jednog od uglednika putovanju - pevali smo neku od njih, postrojeni u vojničke
mađarskog logorskog odbora, koji bi se starao o formalnostima troredove. Ja sam po- sebno voleo onu koja je počinjala:
putovanja. Sad ima kamion na raspolaganju a tu je i dobra volja "Stojimo pred Ma- dridom, našim pancirom” - ne bih umeo baš
američkih vojnika da nas odvezu komad puta u prav- cu istoka: da kažem zašto. Iz drugog razloga, rado sam pevao i je- dnu
ostalo je već naša briga, reče on, podstiču- ći ga da ga zovemo drugu, naročito iz ljubavi prema ovom njenom detalju: ”Ce-o
”Čika Mikloš”. Život valja nasta- viti - dodao je - i zaista, dan rin-ta-mo i jed-va nas sna-ga dr-ži/
uviđah, drugo nam baš nije ni preostajalo kad nam je već bila
data mogućnost da to učinimo, razume se. Sebe sam već mogao
smatrati uglavnom čitavim, ako se ne uzme u obzir poneka
neobičnost, manja neprijatnost. Tako, na primer, ako sam na
nekoj tački tela gurnuo prst u meso, tamo se još dugo video
njegov trag, udubina, kao da sam ga zario u neku beživotnu
mlohavu materiju, recimo u sir ili vosak. I lice me je pomalo
iznenadilo kad sam ga prvi put ugledao u jednoj pristojno
nameštenoj, i ogledalom snabdevenoj sobi nekadašnje
esesovske bolnice, jer sam se od ranije sećao jednog drugog lica.
Ovo koje sam sad gledao imalo je, ispod kose ižđikale nekoliko
santimetara, upadljivo nisko čelo, pri čudno proširenim
korenima ušiju dve sasvim no- ve nezgrapne natekline, a
al’ mu-ke na-še puš-ka će da pr-ži!” Iz opet različitog razloga
bila mi je draga ona u kojoj se nalazio stih: ”Mi smo gar-da no-
vih pro-le-te-ra”, posle kog je tre- balo ubaciti, običnim
govornim glasom: ”Crveni front!”, pošto bih u tim prilikama
jasno razaznao zvuk ponekog prozora koji se zatvara, tresak
pone- kih vrata koja su se zalupila, i svaki put primećivao
ponekog Nemca kako brzo izmiče iza kapije ili nes- taje u
njenoj dubini.

Na put sam, inače, krenuo s lakim prtljagom:

svetloplavom platnenom tvorevinom pomalo neudo- bna
oblika, jer je previše tesna a u poređenju s tim opet previše
dugačka - vojničkom vrećom Amerika- naca. U njoj moje dve
debele deke, preobuka veša, siv džemper dobrog tkanja iz
esesovskog napuštenog magacina, ukrašen na zglavcima i na
vratu žutom prugom, a onda još i nešto provijanta: konzerve i
sli- čno. Na sebi sam imao zelene čohane pantalone američke
vojske, njihove cipele na šniranje s gume- nom potplatom koje
su izgledale trajne, iznad njih njihove gležnjake od neuništive
kože sa pripadaju- ćim im kaiševima i kopčama. Za glavu sam
nabavio kapu čudnog oblika, koja se pokazala malo teškom za
godišnje doba, a ukrašavali su je krut štitnik i odo- zgo
bridovima i šiljcima ukrivo posađeni četvoro- ugao zvan romb,
kako mi je palo na pamet iz davno- prošlog školskog vremena -
i koju je nekad po svoj prilici pre mene nosio neki poljski oficir,
kako mi re- koše. I za prekrivanje trupa mogao sam naći neku
bolju robu u magacinima, ali sam se na kraju zado- voljio dobro
isluženom, uobičajenom, starom pruga- stom bluzom na kojoj
jedino nije bilo boje ni trougla, i čak sam se za nju voljno
opredelio, nisam je se ta- koreći hteo odreći: ovako bar -
smatrao sam - neće biti zabune, a sem toga sam je smatrao vrlo
prijat- nom, svrsishodnom, lakom za nošenje, bar ovako, leti.
Put smo prevaljivali kamionima, zaprežnim koli- ma, pešice,
javnim prevozom - zavisno od toga šta su nam kada različite
vojske mogle dati na raspo- laganje. Spavali smo u volujskim
kolima, na klupama i na katedri napuštenih školskih dvorana,
ili tek ona- ko, pod zvezdanim letnjim nebom, na lejama i me-
kim travnjacima parka okruženog ljupkim kućama nalik na
medene kolače. Čak smo i brodili po jednoj manjoj reci, barem
se ona takvom činila očima koje se sećahu Dunava, zvanoj,
kako sam saznao, Elba, a bio sam i u jednom mestu koje je
očigledno nekad predstavljalo grad a sad se sastojalo od samih
gomi- la cigala i tu i tamo ponekim crnim, praznim zidom. Pri
dnu ostataka tih zidova, ruševina, a i mostova, živeli su,
stanovali, spavali sada ovdašnji ljudi, i ja sam pokušao da se
radujem, naravno, ali sam morao osetiti da me u tome baš oni
sprečavaju u nekoj meri. Vozikao sam se crvenim tramvajem i
putovao pravim vozom koji je vukao prave vagone i u njima
prave, ljudima namenjene kupee - iako se upravo tad za mene
našlo mesta samo na krovu. Iskrcao sam se u jednom gradu
gde sam pored češkog govora već čuo i mnogo mađarskog, a
dok smo čekali na obećanu večernju vezu, u okolini stanice oko
nas su se sku- pile žene, starci, muškarci, različiti ljudi.
Raspitivali su se dolazimo li iz koncentracionog logora i mnoge
od nas, pa i mene, ispitivali da li smo onde slučajno sreli
njihove srodnike, ovog ili onog imena. Rekoh im da u
koncentracionim logorima ljudi baš i nema- ju imena. Na to su
pokušali da opišu njihovu spolja- šnost, lice, boju kose,
karakteristične crte, a ja poku- šah da im objasnim kako je to
nekorisno, jer se u koncentracionim logorima ljudi većinom
veoma iz- mene. Na što su se polako razišli iz moje blizine, s
izuzetkom jednoga koji je na veoma letnji način no- sio samo
košulju i pantalone, a dva njegova palca, što ih je s obe strane
smestio pored kopči hozentre- gera iza mesta za pojas, dok su
mu ostali prsti dobo- vali spolja, igrahu se dotle po tkanini. Tog
je zani- malo, a mene je to navelo da se malo osmehnem, da
li sam video gasne komore. Rekoh mu: - U tom slu- čaju sad ne
bismo razgovarali. - Pa da - odgovorio je, no da li su gasne
komore postojale, a ja mu re- koh, kako da ne, između ostalog,
ima i gasnih komo- ra, razume se; sve zavisi - dodadoh - kakav
je običaj u kom logoru. U Aušvicu, na primer, može se na njih
računati. Ja međutim - primetih - dolazim iz Buhen- valda. -
Odakle? - raspitivao se on, te moradoh po- noviti: - Iz
Buhenvalda. Znači iz Buhenvalda - klim- nuo je glavom, i ja mu
kazah: - Da. - Našto reče: - Čekajte onda - s krutim, strogim,
malo već skoro po- učnim izrazom lica. - Dakle vi ste,
gospodine - i ne znam zašto, ali ovaj naziv koji je glasio vrlo
ozbiljno, rekao bih unekoliko ceremoniozno, sasvim me je ga-
nuo - čuli o gasnim komorama - , te mu rekoh: - Kako da ne. -
Ali pored svega toga - nastavio je on, još uvek s istim krutim
izrazom lica kojim kao da je želeo da uspostavi red, jasnoću
među stvarima, - vi lično, svojim rođenim očima ipak se niste o
njima uverili - , i ja moradoh priznati da nisam. Na što je stavio
primedbu: - Ah tako - pa je klimnuvši glavom kratko odšetao
dalje, kruto, ispravljenih leđa, i meni se učinilo: čak nekako
zadovoljno, ako se nisam va- rao. Ubrzo nam onda javiše: juriš,
stigao je voz, pa mi je i uspelo da dobijem dosta podnošljivo
mesto, na širokim drvenim stepenicama pred ulaznim vratima.
Negde izjutra probudio sam se i video da veselo od- mičemo.
Kasnije sam pak zapazio da mogu sad već sva imena mesta da
čitam na mađarskom. Ono vode- no ogledalo - pokazaše mi -
koje odande zasenjuje oči, već je Dunav, ova zemlja svud
uokolo - rekoše
- koja se prosto žari, treperi od same sunčeve svetlo- sti, već je
mađarska. Posle nekog vremena stigosmo u dvoranu s
ispolupanim krovom, punu prozora s iz- bijenim staklima u
dnu: Zapadni kolodvor, ponavlja- hu oko mene, a zaista je to
on bio, bejah ga kako-ta- ko prepoznao.

Napolju pred zgradom sunce je uprlo pravo u trotoar.

Vladala je velika vrućina, larma, prašina i promet. Tramvaji su
bili žuti, na njima brojka šest: znači da se ni to nije promenilo.
Bilo je i prodavaca, s čudnim kolačima, novinama, čime sve ne.
Ljudi su bili veoma lepi i svako je imao posla, važnih oba- veza,
svi su žurili, jurili, trčali nekuda, gurajući jedni druge, u
različitim pravcima. I mi - saznadoh - mo- ramo smesta poći do
kancelarije prve pomoći, da onda kažemo naša imena dok su
još vruća, kako bi- smo došli pre svega do novca i do
dokumenata, bez kojih život odsad neće moći da se vodi. Ta
kancela- rija - saznadoh - nalazi se u okolini upravo one
druge: Istočne zelezničke stanice, pa smo odmah na prvom
ćošku zaseli u tramvaj. Mada su mi ulice iz- gledale olinjale,
redovi kuća gde-gde krnji, a one po- stojeće oštećene, negde
manjkave, šuplje i bez pro- zora, ipak sam put kojim smo
prolazili prepoznao, a isto tako i trg na kome smo se zatim
iskrcali. Kan- celariju pomoći našli smo tačno prekoputa
bioskopa kog sam se zbilja sećao, u ovelikoj, sivoj, ružnoj jav-
noj zgradi: njeno dvorište, predvorje, hodnici već su puni ljudi.
Sedeli su, stajali, muvali se tamo-amo, brb- ljali ili ćutali. Mnogi
behu u nakupljenoj odeći, stvari- ma, krpama uzetim iz
logorskih i kasarnskih magaci- na, poneki u prugastoj jakni kao
i ja, ali ih je bilo i građanski doteranih, u belim košuljama, s
kravatama, koji su ruku sklopljenih na leđima opet raspravljali
o važnim pitanjima, kao i pre kada su polazili u Aušvic. Na
jednom mestu bile su evocirane i upoređivane prilike u
logorima, na drugom su analizirali mogućne izglede na sume
novca, visine pomoći, treći opet prepoznavali su u poslovanju
kancelarija neoprav- dano protekcionaštvo, davanje prednosti
drugima na njihovu štetu, nepravdu, ali u jednoj stvari se svak
slagao: mora se čekati i to svakako dugo. Samo što je meni to
išlo na živce, pa sam, bacivši vreću na le- đa, ubrzo sišao
ponovo u dvorište, a odatle polako pred kapiju. Opet sam
ugledao bioskop i setio se da bih, ako pođem u pravcu desne
ruke, možda do pr- vog ili đrugog ćoška, naišao - ako me
sećanje ne va- ra - na unakrsnu Nefelejč ulicu.
Kuću sam lako našao: bila je sačuvana i ni u če- mu se nije
razlikovala od ostalih žutih ili sivih, une- koliko oronulih kuća
te ulice - bar kako je to meni izgledalo. U prohladnom ulazu
saznao sam iz prasta- rog spiska uvrnutih uglova da se i broj
slaže i da mo- ram da se popnem sve do drugog sprata. Polako
sam se vukao naviše vlažnjikavim stepeništem s malo na-
kiselim mirisom, kroz čije mi se prozore pružao po- gled na
viseće kružne hodnike a u dnu na tužno či- sto dvorište: u
sredini se trudio da živi mali travnjak a uz njega neveselo drvo
s kržljavom, uprašenom krošnjom. Prekoputa je baš jedna žena
povezane ko- se žurno izlazila s krpom za prašinu, s drugog
kraja do ušiju mi je dopirala muzika sa radija, a negde se i dete
deralo, ali očajnički. Kada su se otvorila jedna vrata, veoma
sam se iznenadio, jer sam posle tako dugog vremena ugledao
pred sobom sitne, kose oči Bandija Citroma, samo ovaj put u
licu jedne još dosta mlade, crnokose, prilično temeljne i ne baš
visoke žene. Malo je ustuknula, sigurno - pomislih - zbog moje
jakne, i da mi ne bi slučajno zatvorila vrata pred nosom, odmah
sam upitao: - Je li Bandi Citrom kod kuće? - Odgovorila je: -
Nije. - Upitao sam da li sa- mo sad, u ovom trenutku, našto je
rekla, malo zatre- savši glavu i sklopivši pri tom oči: Nije
uopšte - i tek pošto ih je ponovo otvorila, primetio sam da se
njene donje trepavice sada sjaje od malecne vlage. Malo su joj
se i usne zatresle pa sam najednom zaključio da će biti najbolje
da se pokupim - ali se iz polutame predsoblja najednom
pomolila mršava starica u mara- mi i tamnoj haljini, pa sam
morao pre odlaska još i njoj da kažem: - Tražim Bandija
Citroma, i ona tako- đe reče: - Nije kod kuće. - Ali je istodobno
bila mišljenja: - Dođite opet neki drugi put. Možda za
koji dan - i ja primetih da je na to mlada žena, nekim čudnim,
odbojnim a u isti mah nekako nemoćnim pokretom, okrenula
glavu malo u stranu, dok je spoljnu stranu šake podigla k
usnama, kao da je hte- la da zatomi, da uguši u sebi neku reč,
neki glas koji je imala potrebu da izusti. Onda sam još morao
da ispričam starici: - Bili smo zajedno -, i da objasnim:
- U Cajcu - i na njeno strogo, već gotovo zapoved- ničko
pitanje: - A što se onda niste zajedno vratili kući? - da se
maltene pravdam: -Jer smo se razdvo- jili. Ja sam tad dospeo
drugde. - Htela je da zna: - Ima li još Mađara napolju? - , i ja
odgovorih: - Kako da ne, mnogo. - Na što je, s nekom vidljivom
pobe- donosnošću, rekla mlađoj ženi: - Vidiš! - a meni: - Stalno
govorim kćeri da tek sad počinju da dolaze. Ali ona je
nestrpljiva, neće više da veruje - , i ja već htedoh reći, ali ipak
oćutah, da je prema mom mišlje- nju bogme ona razumnija, ona
Bandija Citroma po- znaje bolje. Zatim me još pozva da uđem,
ali ja od- vratih da treba najpre da odem kući. - Sigurno vas
roditelji čekaju - , rekla je, i ja odgovorih: - Pa na- ravno. - E pa
onda - primeti još - požurite, obraduj- te ih - i ja na to odoh.

Stigavši do železničke stanice, budući da sam po- čeo

snažno da osećam nogu, a i pošto je među mno- gim
tramvajima baš jedan s poznatim brojem opisao krivinu ispred
mene, popeh se u njega. Jedna suva žena s čudnim,
staromodnim okovratnikom od čipke povukla se na otvorenom
peronu malo u stranu, us- koro je stigao čovek sa kapom, u
uniformi, i zatražio mi kartu. Rekoh mu: nemam. Predloži mi:
kupite je.
Rekoh: dolazim iz strane zemlje, nemam novaca. Na to se
zagledao u moju jaknu, pa u mene, najzad i u staricu, te mi je
dao do znanja da putovanje ima svoje zakone, a da je njih
doneo ne on nego njegovi pret- postavljeni. - Ako ne kupite
kartu morate sići - sma- traše. Rekoh mu: - Ali mene boli noga, i
na to, pri- metih, starica se okrete prema spolja, ka predelu, i to
nekako uvređeno, kao da sam njoj šta prebacio, ne znam zašto.
Međutim, kroz otvorena vrata vagona, već izdaleka s velikom
bukom, nasrnuo je krupan, crn, razbarušen čovek. Nosio je
nezakopčanu košulju pod vratom, svetlo odelo od platna, o
ramenu crnu kutiju koja je visila na kaišu, a u ruci akt-tašnu. -
Šta vam to znači, uzviknuo je, i: - Dajte jednu kartu - naložio je,
pruživši, odnosno pre gurnuvši konduk- teru novčanicu.
Pokušah da mu se zahvalim, ali on me prekide, pogledavši
razdraženo uokolo: - Pre bi neki drugi trebalo da se zastide -
rekao je, no kon- dukter je već prošao dalje u vagon, a starica je
i dalje gledala napolje. Na to se, ublažena lica, okrenuo k meni.
Upitao je: - Dolaziš li iz Nemačke, sinko? - Do- lazim. - Iz konc-
logora? - Naravno. - Iz kojeg? - Iz buhenvaldskog. - Da, već mu
je bio čuo ime i zna da je to jedna od prćija nacističkog pakla -
tako reče. - Odakle su te odneli? - Iz Budimpešte. - Koliko si
proveo tamo? - Godinu dana sve zajedno. - Mora biti da si
mnogo toga video, mnoge strahote, sinko - reče na to, a ja ne
odgovorih ništa. Međutim - nastavi - glavno da je prošlo, kraj
je, - i pokazujući s razved- renim licem prema kućama medu
kojima smo upra- vo tandrkali, zainteresovao se: šta zapravo
sad ose- ćam, videći grad koji sam nekad napustio. Rekoh mu:
- Mržnju. - Zaćutao je, ali uskoro reče da nažalost mora da
razume moj osećaj. Uostalom, prema nje- govom mišljenju, ”u
datoj situaciji” i mržnja ima svo- je mesto, ulogu, ”čak i korist”,
i veruje, dodade, da se razumemo i da on dobro zna koga
mrzim. Rekoh mu:
- Svakoga. - Opet je zaćutao, tog puta već za duže vremena, a
onda počeo opet: - Mora da si prošao kroz mnogo groznih
stvari, je li? - a ja odgovorih da zavisi od toga šta smatra
groznim stvarima. Sigurno sam - rekao je na to, s licem koje je
delovalo poma- lo zbunjeno - morao mnogo da se lišavam, da
gladu- jem, a možda sam bio i tučen, a ja rekoh: naravno. -
Zašto, sinko dragi - uzviknu na to, a izgledaše kao da je bio
izgubio strpljenje - zašto na sve kažeš "narav- no”, i to na stvari
koje to uopšte nisu?! Rekoh: u konđogoru je to naravno. - Oh,
da - na to on - tamo da, ali ... - i tu je zastao, malo oklevao -
a l i . . . dakle, ali konclogor sam po sebi nije ništa naravno! - Kao
da je najzad bio naišao na pravu reč, i ja mu ništa ne odvratih,
jer počeh polako uviđati: o nekim stvarima izgleda da nam ne
vredi raspravljati sa stranima, koji ne znaju, pa su u nekom
smislu slični deci, da tako kažem. Uostalom - dosetih se pri
pogledu na prizor trga koji beše na svom mestu, samo nešto
ogoljeniji i zapušteniji - vreme mi je da siđem, pa mu to i rekoh.
Ostao je uza me, i pokazavši nešto dalje na klupu u hladu, čiji
se naslon bio izgubio, predložio da se spu- stimo na nju za
minut.

Izgledalo je najpre da je nesiguran u onom što smera. U

suštini - primetio je - ”tek sad počinju da se zapravo
obelodanjuju užasi”, i dodao da ”svet za- sad stoji, ne
shvatajući, pred pitanjem: kako i na koji način se sve to moglo
dogoditi”? Ne rekoh ništa, i tad on, okrenuvši se sasvim k
meni, najednom reče: - Ne bi li voleo, sinko, da daš
svedočanstvo o svojim do- življajima? - Malo se začudih i
odgovorih da mnogo toga zanimljivog ne bih mogao da mu
kažem. Na to se malo nasmešio i rekao: - Ne meni nego svetu. -
Na što, s još većim čuđenje, upitah: - Ali o čemu? -
O paklu logora - odgovorio je on, na što primetih da
0 tome opet ne mogu ništa reći, jer pakao ne pozna- jem i čak
ga ni zamisliti ne bih mogao. Ali je on napomenuo da je to
samo poređenje: - Zar ne mo- ramo - upitao je - konclogor
zamisliti kao pakao? -
1 ja odgovorih, opisujući petom nekoliko krugova pod nogama
u prašini, da to može svak da zamisli na svoj način i po svojoj
volji, a da sa svoje strane mo- gu u svakom slučaju da zamislim
samo koncentracio- ni logor, pošto ga unekoliko poznajem, dok
to sa paklom nije slučaj. - Ali, ako bi ipak, recimo? - na- valjivao
je on, a ja posle nekoliko novih krugova od- govorih: - Onda
bih pakao zamislio kao mesto gde se ne može dosađivati - ; a to
se, dodadoh, u konc- -logorima moglo, čak i u Aušvicu -
razume se pod određenim uslovima. Na to je malo ćutao, pa je
onda upitao, ali unekoliko skoro već kao protiv sopstvene volje,
tako mi se činjaše: - A to objašnjavaš čime? - i ja posle kratkog
razmišljanja procenih: - Vremenom.
- Kako to vremenom? - Tako što vreme pomaže. - Pomaže...? U
čemu? - U svemu - , i pokušah mu objasniti koliko je, na primer,
drukčija stvar stići na jednu, ako ne baš luksuznu a ono
prihvatljivu, čistu, lepo sazidanu železničku stanicu, gde se sve
pred na- ma rasvetljava tek polako, u redosledu vremena. Dok
smo jedan stupanj prošli, ostavili ga svesno iza sebe, već stiže
sledeći. Dok smo najzad sve saznali, već smo sve i shvatili. A
čovek dok sve razumeva, ne ostaje besposlen: on već obavlja
svoj novi posao, ži- vi, deluje, kreće se, izvršava zahteve svakog
novog stupnja. A da nema tog vremenskog reda, pa bi se sa-
znanje na nas stropoštalo odjednom, tu na licu me- sta, može
biti da naša glava, ni naše srce to ne bi iz- držali - pokušah da
mu unekoliko stvar rasvetlim, na što je on, izvukavši u
međuvremenu iz džepa kutiju iscepkanih papirnih rubova, iz
koje je zgužvane ciga- rete pružio i u mom pravcu, no ja sam ih
odbio, pa je posle dva velika udisaja, naslonivši oba lakta na
kolena, tako napred prevaljena trupa a mene i ne pogledavši,
jednim nekako metalnim tupim glasom rekao: - Razumem. -
Greška, rekao bih negativna strana, nastavih, sastoji se u tome
da vreme treba i utrošiti. Video sam, na primer, - rekoh mu -
zatvo- renike koji su već četiri, šest ili dvanaest godina bili u
konclogoru, odnosno još bili u njemu. A ti ljudi su sve ove
četiri, šest ili dvanaest godina, to jest, u po- slednjem slučaju
dvanaest puta tristašezdesetpet dana, to jest, dvanaest puta
tristašezdesetpet puta dvadeset četiri časa, zatim dvanaest puta
tristašezde- setpet puta dvadesetčetiri puta... a sve to unazad,
trenutak po trenutak, minut po minut, čas po čas, dan po dan:
to jest sve su to morali nekako provesti. Opet sa druge strane,
nadovezah - upravo je to mo- glo i njima da pomogne, jer da im
je to dvanaest pu- ta, tristašezdesetpet puta, dvadesetčetiri
puta, šezde- set i opet šezdeset putno vreme palo na glavu celo
odjednom, jednim udarcem, to sigurno ni oni ne bi izdržali -
kao što ovako jesu - ni telom ni mozgom.
I pošto je ćutao, dodadoh još: - Tako to, dakle, valja otprilike
zamisliti. - A on na to, isto onako kao malo- čas, samo držeći
sad, mesto cigarete koju je već od- bacio, svoje lice obema
rukama, još prigušenijim gla- som, reče: - Ne, ne može se
zamisliti, - a ja uvideh da je u pravu. I pomislih baš: znači,
izgleda, zato ra- dije kažu pakao nego ono pravo ime, svakako.

Potom se ubrzo uspravio, pogledao u sat, i lice mu se

promenilo. Dade mi do znanja da je novinar,
i to - kako dopuni - ”u jednom demokratskom listu”,
i ja se tek tada setih na koga me podsećaju pojedine njegove
reči već i dosad izdaleka: na čika Vilija - mada, moradoh
priznati, sa tolikom razlikom, mogao bih reći i autentičnošću,
koliko bih otprilike recimo u rabinovim rečima, a pogotovo
njegovim delima, u stepenu njegovog inata, mogao prepoznati
ako bih ga na primer uporedio sa čika Lajošem. Ova misao mi
je najednom dovela u pamet, do svesti, sad u stva- ri prvi put i
stvarno, verovatni skorašnji ponovni su- sret, pa sam
novinarevu priču odsad pratio tek s pola uha. On bi - reče -
voleo da slučajnost našeg susreta pretvori u "srećan slučaj”. I
predloži mi: ”da pišemo članke, da krenemo sa serijom
članaka”. Članke bi pisao on, ali isključvo na osnovu mojih reči.
Tako bih mogao doći i do nešto novca, koji bi mi sigurno bio
koristan na početku ”novog života”, premda - doda- de s
osmehom nekakvog pravdanja - ”ne može da mi ponudi”
veoma mnogo, pošto je list još nov ”a i materijalni izvori snage
zasad skromni”. Ali u datom trenutku, smatrao je, i nije to
najvažnije, nego ”le- čenje još krvavih rana i kažnjavanje
krivaca”. Pre sve- ga valja "uzdrmati javno mnenje”, razvejati
”otupe- lost, ravnodušnost, čak sumnju”. Opšta mesta tu ništa
ne koriste, potrebno je, prema njemu, obelodaniti uzroke,
istinu, ma koliko bolno iskušenje predstavlja- lo suočiti se s
njima. U mojim rečima vidi ”mnogo originalnosti”, u njihovoj
ukupnosti ispoljavanje epo- he, nekakav ”tužan pečat”
vremena - ako sam ga dobro razumeo - koji unosi ”novu, ličnu
boju u za- mornu poplavu dokumentarnog materijala” - reče, i
zatraži mi o tome mišljenje. Ubacih da bih pre svega trebalo da
rešim svoje pitanje, ali on me, izgleda, ra- zumede krivo, jer
kaza: - Ne. Ovo nije više samo tvo- je pitanje. To je pitanje svih
nas, celoga sveta - i ja rekoh, jeste, ali sad bi već bilo vreme da
krenem kući; na to me zamoli ”da mu oprostim”. Ustadosmo,
ali on kao da je još malo oklevao, nešto u sebi raš- čišćavao. Ne
bismo li - upita - naše članke mogli započeti jednom
fotografijom o trenutku ponovnog viđenja? Ne odgovorih ništa,
i tada, s malim poluos- mehom, primeti da ”novinara njegovo
zanimanje če- sto primorava da bude netaktičan”, no ako meni
nije po volji, on, sa svoje strane, ne želi ”da se nameće”. Sede,
otvori na kolenima crnu knjigu, pa nešto zabe- leži u njoj
hitrom rukom, iskinu list, i ustavši pono- vo, pruži mi ga. To
što je napisano je njegovo ime i adresa redakcije, pa se on od
mene prašta ”u nadi skorašnjeg ponovnog viđenja”, reče, i ja
osetih stisak njegove tople, mesnate, malo oznojene šake.
Razgo- vor s njim smatrao sam i ja prijatnim, osvežavajućim, a
njega samog simpatičnim i dobronamernim. Još sam sačekao da
mu se prilika izgubi u vrtlogu pro- laznika, pa tek zatim bacih
njegovu cedulju.

Posle nekoliko koraka prepoznadoh našu kuću. Bila je tu,

čitava, u najboljem redu. I pod kapijom me je dočekao
nekadašnji miris, u svom rešetkastom le- žištu mirujući lift, i
stare stepenice požutele od haba- nja, a malo više mogao sam
da pozdravim i okuku stepeništa za mene značajnu po jednom
intimnom, specifičnom trenutku. Stigavši na sprat, zazvonih na
našim vratima. Ubrzo su se i otvorila, ali tek onoliko koliko je
dozvolio lanac unutrašnje brave, onakve re- ze s kukom, rigle,
te se ja malo i iznenadih, budući da se ovakve naprave nisam
od ranije sećao. Kroz pukotinu na vratima gledalo me je strano
lice: žuto koštunjavo lice približno sredovečne žene. Upitala me
je koga tražim i ja joj rekoh: stanujem ovde. - Ne.
- odgovorila je - , ovde stanujemo mi - , i već je i pokušala da
zatvori vrata, no nije mogla, pošto sam ih zadržao nogom.
Pokušah da joj objasnim. To je greška, jer sam otišao odavde pa
je sasvim sigurno da stanujem ovde, a ona je uveravala mene
da se va- ram, pošto ovde nesumnjivo stanuju oni, i to uz sr-
dačno, učtivo, ali sažaljivo odmahivanje glavom, dok je
pokušavala da vrata zatvori a ja pak nastojao da je u tom
sprečim. Onda, u jednom trenutku, kada digoh pogled na broj:
da li nisam ipak možda pogrešio vra- ta, pri čemu je, izgleda,
moja noga popustila, njeno se nastojanje pokaza uspešnijim, i
čuh kako se u bra- vi koja se zalupila ključ dvaput obrnuo.

Dok se vraćah ka stepeništu zadržaše me po- znata vrata.

Zazvonih i uskoro se ukaza debela, kru-
pna žena. Već beše počela zatvarati vrata - na način koji mi je
sad već bio poznat - , ali iza njenih leđa bljesnuše naočari a u
polutami se maglovito ukaza si- vo lice čika Flajšmana. Pored
njega ocrtali su se zna- tan trbuh, papuče, velika rida glava,
detinjast razde- ljak i ugašen opušak cigare: stari Štajner; isti
inakvi kakve sam ih ostavio u poslednjoj prilici, kao da je bilo
juče, u veče koje je prethodilo carinarnici. Stojali su, gledali, pa
su me viknuli po imenu, a stari Štajner me je i zagrlio, onakvog
kakav sam bio, u kapi, oz- nojen, u svojoj jakni na pruge.
Povukli su me k sebi, u sobu, a tetka Flajšman je pošla žurno u
kuhinju, da potraži ”nešto za jelo”, kako reče. Valjalo je da od-
govorim na uobičajena pitanja: odakle, čime, kada, kako? - pa
sam onda postavio pitanja i saznao da u našem stanu zaista već
stanuju drugi. Upitah: - A mi?
- i budući da su se nekako teško nakanjivali, upitah:
- Moj tata? - na što su defmitivno zaćutali. Posle krat- kog
vremena jedna ruka - mislim da je bila čika Štaj- nerova -
podigla se lagano u vis, krenula na put pa se spustila, kao
kakav stari, oprezni slepi miš, na mo- ju ruku. Iz onog što su
potom izgovorili saznao sam u suštini to da se ”u istinitost
tužnog obaveštenja na žalost ne može sumnjati”, jer se "zasniva
na svedoče- nju drugova” po kojima je otac "izdahnuo posle
krat- kotrajnih patnji” u "jednom nemačkom logoru”, koji u
stvari leži na austrijskoj teritoriji, uh ... kako se zva- še... majku
mu, i ja rekoh: - Mauthauzen. - Maut- hauzen! - obradovaše se
na to, pa se opet natuštiše:
- Da, tako je. - Upitah ih zatim da li nemaju slučajno nekih
vesti o mojoj mami a oni odmah rekoše: kako da ne, i to
radosnih: živa je, zdrava, bila je pre neko- liko meseci ovde u
kući, lično su je videli, razgova- rali s njom, raspitivala se za
mene. A moja maćeha?
- nastavih s raspitivanjem i saznadoh: - Bogme, ona se u
međuvremenu udala. - Gle - zapitah - a za ko- ga to? - pa je oko
imena opet zapelo. Jedan reče: - Nekakav Kovač, ako se dobro
sećam, a drugi: - ne, nije Kovač, pre će biti Futo. - Rekoh: - Šite -
, i sad su radosno zaklimali glavama, potvrđivali: - Tako je,
naravno, Šite - isto kao i maločas. Može njemu mno- go da
zahvali, "zapravo sve”, ispričaše, zatim: on je "spasao imovinu”,
on ju je "skrivao u opasnim vre- menima”, tako su formulisali. -
Možda je - zamislio se čika Flajšman - malo požurila - a s tim se
složio i stari Štajner. - Ali na kraju krajeva - dodao je - može se
razumeti - s čime se opet drugi starac složio.

Posedeo sam još s njima neko vreme, pošto već davno ne

bejah sedeo tako, u mekoj somotskoj fotelji s bordo presvlakom.
Stigla je u međuvremenu i tetka Flajšman, donevši na belom
porculanskom tanjiru s ukrasnim rubom krišku hleba
namazanu mašću i na- kićenu mlevenom paprikom i tankim
kolutima luka, jer joj je sećanje govorilo da sam to ranije veoma
vo- leo, što ja, s obzirom na sadašnjost, odmah potvrdih. Dva
starca za to vreme ispričaše da ”bogme, ni ovde nije bilo lako”.
Iz njihove priče primio sam sve u sve- mu utisak, maglovite
obrise nekog zbrkanog, mutnog i nepovezanog događanja koje
u suštini nisam mo- gao da sagledam, da shvatim. Pre nego išta
uspeo sam da primetim u njihovom kazivanju vrlo često, već i
zamorno ponavljanje jedne reči, kojom su obe- ležili svaki nov
obrt, promenu, preokret: tako je, na primer, ”došlo” do kuće sa
žutom zvezdom, "došao” je petnaesti oktobar, ”došli” su
strelasti krstovi, "došao” je geto, ”došla” dunavska obala,
”došlo” je oslobodenje. A onda i uobičajenu grešku: kao da se
čitavo maglovito, naizgled zbilja nezamislivo i u po-
jedinostima - kako mi izgledaše - već i samim njima
nerazbirljivo zbivanje i nije odigralo u redovnom to- ku minuta,
časova, dana, nedelja i meseci, nego ta- koreći celo, odjedanput,
u nekakvom jedinstvenom kovitlacu, nesvesti; recimo jednog
od onih čudnih popodnevnih skupova koji se najednom
preobrate u razuzdanost, kada mnogi učesnici - kako, ne zna se
- odjednom svi izgube pamet i na kraju već i ne zna- ju šta
rade. U jednom su trenutku zaćutali, pa mi je posle pauze čika
Flajšman najednom postavio pita- nje: - A šta nameravaš u
budućnosti? - Malo se izne- nadih i rekoh mu da o tom još
nisam mnogo razmi- šljao. Tad se pokrenuo i drugi starac pa se
nagnuo ka meni na svojoj stolici. A slepi miš se ponovo digao
pa se ovaj put spustio ne na moju ruku, već na ko- leno. - Pre
svega - reče - moraš zaboraviti strahote. Upitah, sve više
iznenađen: - A što? - Zato - reče on
- da bi mogao da živiš - , a čika Flajšman je klimnuo glavom i
dodao: - Da živiš slobodno - , na što je opet drugi starac
klimnuo glavom i dopunio: - Sa ovakvim teretom ne nožemo
početi novi život - i u tom je imao unekoliko pravo, priznadoh.
Samo ne shvatah sasvim kako mogu zahtevati nešto što je ne-
moguće, pa i stavih primedbu, da ono što se desilo, jeste se
desilo, i da ne mogu da zapovedam svome pamćenju. Nov
život bih - tako se izrazih - mogao da započnem samo ako bih
se ponovo rodio ili ako bi mi mozak bio pogođen nekom
ozledom, nekom bolešću ili nečim sličnim, što mi, nadam se,
oni ne žele. - Uostalom - dodadoh - nisam primetio da su to bile
strahote - i to ih, videh, veoma iznenadi. Ka- ko da to shvate -
hteli su da znaju - da ”to nisam pri- metio”? Onda ih opet
upitah: a šta šu oni to radili u ovim "teškim vremenima”? - Pa...
živeli smo - zami- slio se jedan. - Pokušali smo da preživimo -
dodao je drugi. To znači da su i oni - primetih - uvek ko-
raknuli po jedanput. A šta bi značilo to da su ”ko- raknuli” -
čudili su se, a ja ovde i njima ispričah kako je to proteklo, na
primer, u Aušvicu. Na jednu kom- poziciju - ne kažem uvek
obavezno, jer to ne mogu da znam - ali u našem slučaju bi
trebalo u svakom slučaju računati otprilike oko tri hiljade lica.
Uzmimo među njima muškarce, recimo hiljadu. Za pregled ra-
čunajmo jedan do dva sekunda, po slučaju. Prvog i poslednjeg
izostavimo, jer to se nikad ne broji. Ali u sredini, gde sam i ja
stajao, treba na taj način računati na iščekivanje ako deset-
dvadeset minuta dok ne sti- gnemo do tačke gde će da se
odluči: da li odmah gas ili, za sada, dalja šansa? A za to vreme
red se stalno pomera, stalno napreduje i svak korakne za
strepen, manji ili veći, prema zahtevu brzine funkcionisanja.

Tu je nastala mala tišina, koju je razbio samo je- dan šum:

tetka Flajšman je uzela ispred mene i iznela prazni tanjir, i ja je
više ne videh da se vratila. A dva starca me upitaše: ”Kakve
ovo ima veze i šta želim da kažem?” Odgovorih: ništa naročito,
ali nije bilo samo tako da je ”došlo”, nego smo i mi išli. Tek
sada izgle- da sve gotovo, završeno, neizmenjivo, konačno,
ova- ко krajnje brzo i užasno mutno, kao da je ”došlo”: sad, tek
ovako naknadno, ako gledamo unatraške, sa stražnje strane. I
još razume se ukoliko unapred po- znajemo sudbinu. U tom
slučaju zaista možemo da vodimo računa jedino o proticanju
vremena. Jedan besmislen poljubac, na primer, predstavlja istu
nuž- nost kao, recimo, dan bez događaja u carinarnici ili pak
gasne komore. Ali, gledali mi unazad ili napred, oba su gledišta
pogrešna - rekoh. Dvadeset minuta su najzad, ponekad, pa i
uzeti sami za sebe, prilično dugo vreme. Svaki minut je bio
počeo, trajao, pa se i završio pre nego što je bio počeo onaj
sledeći. E sad
- nastavih - uzmimo u razmatranje: svaki takav tre- nutak
mogao je u stvari doneti i nešto novo. Zbilja ni- je doneo,
naravno - ali ipak valja priznati: mogao je doneti, najzad je u
svakome moglo da se dogodi i nešto drugo nego što se u
stvarnosti dogodilo, u Auš- vicu isto tako kao i, recimo, ovde
kod kuće kad smo se pozdravljali s mojim ocem.

Nakon te moje poslednje reči čika Štajner se ne- kako

pomerio. - Ali šta smo mogli da učinimo?! - upitao je s napola
razljućenim, napola ražalošćenim licem. Rekoh mu: ništa,
razume se, ili - dodadoh - bilo šta što bi predstavljalo isto toliku
ludost kao i to što nismo učinili ništa, opet, kao i uvek,
prirodno. - Ali nije reč o tome - pokušah da nastavim, da im ob-
jasnim. - A o čemu je onda? - upitali su, i oni već skoro gubeći
strpljenje, a ja odgovorih, sve ljući i sam, bar tako osećah: - O
koracima. Svak je koračao dokle je god koračati mogao: i ja sam
učinio svoje korake, i to ne samo u birkenauskom redu, nego
još ovde kod kuće. Koraknuo sam sa tatom, koraknuo sa
mamom, koraknuo s Anamarijom i koraknuo - i od svih koraka
to je valjda bio najteži - sa starijom se- strom. Sad bih joj već
umeo reći šta znači "Jevrejin”: ništa, barem meni, i u suštini
ništa sve dok ne počnu koraci. Ništa nije istina, nema druge
krvi i nema inog, jedino... zapeh, ali mi najednom dođoše u
pamet novinareve reči: ima samo datih situacija i u njima
drugih datosti. I ja sam proživeo jednu datu sudbinu. To nije
bila moja sudbina, ali sam je ja proživeo - i nikako ne mogoh
shvatiti kako da im to ne ulazi u glavu: da sad već moram nešto
sa njom da uradim, da je nekud postavim, nečemu priključim,
sad više ne mogu da se zadovoljim time da je predstavljala
pogrešku, slep slučaj, nekakvo tamo iskliznuće, ili da se nije ni
desila, možebiti. Video sam, veoma sam dobro video, da me ne
shvataju najbolje, da im moje reči nisu baš po ukusu, nego ih
neka čak razdražuje. Video sam da bi se čika Štajner rado
umešao, na dru- gom mestu pak skočio sa stolice, ali sam video
i to da ga drugi starac zadržava i čuo kako mu govori: - Pustite
ga: zar ne vidite da mu je stalo samo do tog da govori? Pa neka
govori, pustite ga - , a ja sam i govorio, mada možda uzalud a
malo i nepovezano. Pa i na ovaj način dao sam im do znanja:
nikad ne možemo započeti nov život, uvek smo u mogućnosti
jedino da nastavimo stari. Ja sam koraknuo, a ne ne- ko drugi, i
rekoh da sam u datoj sudbini bio do kraja pošten. Jedina mrlja,
mogao bih reći mana u lepoti, jedina eventualnost koja mi se
može prebaciti jeste to što ovde sada razgovaramo - ali za to
nisam kriv ja. Zar žele da čitavo to poštenje i svi moji raniji
koraci izgube smisao? Čemu ta nagla promena vere, čemu to
suprotstavljanje, zašto ne žele da uvide: ako ima sudbine, onda
nema mogućnosti slobode; ako pak - nastavih i sam sve se više
iznenađujući, sve se više zagrevajući - ako ima slobode, onda
nema sudbine, odnosno - zastadoh, ali samo za pauzu od
jednog udisaja - onda smo sudbina mi sami - dosetih se na-
jednom, ali s tolikom jasnošću u tom trenutku kao ni- kada
dotle. Malo mi beše i žao da se suprotstavljam samo njima a ne
nekim razumnijim, da tako kažem, dostojnijim protivnicima.
Ali ovde su sada bili oni, oni su - bar mi se u tom trenutku tako
priviđalo - bili svuda, a u svakom slučaju su ovi bili onde kada
smo se pozdravljali s mojim ocem. I oni su načinili svoje
korake. I oni su sve znali unapred, i oni su sve predvideli, i oni
su se pozdravljali s mojim ocem kao da ga već sahranjujemo, a i
potom su se posvađali tek oko toga treba li da krenem u Aušvic
lokalnim tramvajem ili pre autobusom ... ali tu je već skočio ne
samo čika Štajner nego i stari Flajšman. On je pri tom i sad
pokušao da se uzdrži, ali više nije mogao.
- Šta? - dreknuo je na mene lica crvenog kao papri- ka,
lupnuvši se pesnicom u grudi: - Još ćemo mi is- pasti krivci, mi,
koji smo žrtve?! - a ja pokušah da mu objasnim: nije reč o
krivici, samo bi trebalo uvideti, jednostavno, samo za volju
smisla, za ljubav pošte- nja, takoreći. Nemoguće je, neka
pokušaju razumeti, nemoguće je uzeti mi sve, nemoguće je da
 ne budem ni pobednik ni poraženi, da ne mogu biti u pravu a
da nisam mogao ni pogrešiti, da ništa nema ni razlo- ga ni
posledicu, jednostavno - neka pokušaju da uvi- de, skoro sam
ih preklinjao: ne mogu da progutam
taj glupi čemer da sam naprosto samo nedužan. Ali videh da
svejedno ne žele da uvide ništa, i zato, uzev svoju vreću i kapu,
sred nekoliko nesuvislih reči, po- kreta, još ponekog nezavršenog
gesta i nedovršene rečenice, odoh.

Dole me je prihvatila ulica. Do mame treba da idem

tramvajem. Ali sam se već setio: naravno, nova- ca nemam, te tako
reših da pođem peške. Da bih skupio snage, zastadoh na trgu još na
koji čas, blizu maločašnje klupe. Onamo napred, kud mi valja poći i
gde ulica kao da se izdužuje, širi se i gubi u beskraj, iznad
plavičastih bregova paperjasti oblaci behu već postali ljubičasti a
nebo purpurno. I oko mene kao da se nešto izmenilo: saobraćaj je
bio opao, koraci ljudi postali su sporiji, njihovi glasovi tiši, pogledi
blaži a lica kao da im se behu okrenula jedna prema drugima. Bio je
to onaj karakteristični čas - prepo- znao sam ga i sad, čak i ovde - ,
moj najdraži čas u logoru, i mene zahvati neki oštar, bolan i
uzaludan osećaj prema njemu: nostalgija. Najednom je sve oži-
velo, sve je bilo prisutno i nagomilalo se u meni, iz- nenadila su me
sva logorska čudna raspoloženja, za- drhtao sam od sitnih
uspomena na nj. Da, u nekom smislu tamo je život bio čistiji i
jednostavniji. Svega sam se setio i svakog sam prizvao preda se, i
one koji me nisu zanimali i one čija je jedina potvrda posto- janja
ovo svedočanstvo, moje prisustvo ovde: Bandija Citroma, Pjećku,
Bohuša, lekara i sve ostale. I sada pomislih na njih prvi put s
trunčicom prekora, s ne- kim nežnim zameranjem.
Ali ne preterujmo, začkoljica je baš u tome što sam ovde i
znam dobro da ću prihvatiti svaki argu- ment po cenu da mogu
poživeti. Da, dok sam se osvrtao po tom pitomom trgu u
predvečerju, po toj posuknuloj ali ipak obećanjima krcatoj ulici,
već sam osećao kako se u meni povećava, kako se nagomila- va
spremnost: nastaviću svoj nenastavljivi život. Ma- ma me
očekuje i sigurno će mi se veoma obradovati, jadnica. Sećam se,
nekad je imala u planu da posta- nem inženjer, lekar ili nešto
slično. Tako će i biti po svoj prilici, kao što ona želi; nema tolike
ludosti koju ne bismo proživeli prirodno, i na mom putu, ja to
već znam, vreba na mene sreća, kao neka nezaobi- lazna
klopka. Pa čak i onde pored odžaka bilo je u pauzama muka
nečeg što je ličilo na sreću. Svi me pi- taju samo o neprilikama,
o "užasima”, iako za mene možda taj doživljaj ostaje
najupečatljiviji. Da, o tome bi trebalo da im govorim u sledećoj
prilici, o sreći koncentracionih logora, kad me budu upitali.
To jest, ako me budu upitali. I ako na nju i sam ne
zaboravim.

Beleška o piscu

Itnre Kertes (Kertesz Imre) rođen je u Budim- pešti 1929.

godine. Kao petnaestogodišnjak, Jevrejin, poslat je u Aušvic, a
odatle u Buhenvald, gde je do- čekao poraz Nemačke i odakle se
vratio kući. Treba- lo je dugih priprema dok o tom doživljaju nije
napi- sao svoju prvu knjigu, Besudbinstvo (Sorstalansag), koja je
objavljena 1975. Godine 1977. izašao mu je ro- man Tražilac
tragova (A nyomkereso), 1988. Poraz(A kudarc), 1990. Kadišza
nerodeno dete (Kaddis a meg nem sziiletett gyermekert), 1991.
zbirka pripovedaka Engleski steg (Az angol lobogo), 1992.
zapisi Dnevnik sa galije (A galyanaplo), 1993- knjiga
Holokaust kao kultura (Holocoust mint kultura), 1997. knjiga
eseja Neko drugi (Valaki mas) i 1998. Tišina u trajanju tre-
nutka (A gondolatnyi csend).