Nikola Živanović

STVARNOST, PRVA VARIJACIJA

Probudiš se pored tela koje voliš.

čarape, gaće, četkica za zube, prekidači.
Gledaš u telo koje voliš,
I ta ljubav je stvarna i znači.

Osećaš bol dok odlaziš.

Napolju kiša, šum kape dok se navlači.
Osećaš bol dok tako bez nade odlaziš,
I taj bol je stvaran i znači.

Odlaziš u svet, ovaj život, ovu „stvarnost”,

Ulice, dani, red, tvoje Ja, posmatrači.
Odlaziš u svet gde ništa nije stvarno,
Niti tu možeš doneti išta što ti znači.

STVARNOST, DRUGA VARIJACIJA

Voli taj osmeh, oči, lice, telo.

I ta je ljubav stvarna. On bi s njima
Umilne reči, poljubac u čelo.
I ta je ljubav – samo pantomima.

Gde bi to stvarnost pogleda il’ plesa

Mogla u ovom svetu da se nađe,
U nestvarnosti usana i mesa,
Ravnodušnosti grljenja i svađe?

Koja bi pesma, mudrost, kakva gluma

Mogla da mesto te stvarnosti uzme,
Tog osećanja, dok stoji bez uma
I s nosa briše izmišljene suze?

STVARNOST, TRE]A VARIJACIJA

Išli smo Beogradom kog nije bilo,

Na Autokomandi su zastajali nepostojeći autobusi,
Na Kaleniću su senke stvari prodavane za novac
koji niko nije imao,
Išli smo ulicama kojima se nije imalo kuda otići
Niti vratiti,
Išli smo tako zajedno, više sami,
Jer mene nije bilo, ni tebe nije bilo,
A onda smo prošli pored nas,
Zagrljenih, stvarnih, kakvi nismo.