Maja Solar

deca srede

smrt je izrasla iz drveta duda

probila se kroz koru
na biciklističku stazu
ušla u doručak
i glavobolje koje ti, slonić, odsurlaš samo tako

začinila tvoje ruke oko mog struka

zakikotala sredu

ali je nisam videla

jer sam trčala

došla je smrt još ranije

onda kada je origano zaustavio dah
a ti nastavio da šapućeš da sam tvoja ptičica
da sam sve ptice u taksonomiji sveta, a najviše lastavica
dok me ljubiš
kandirano

kroz kioske smeha

zavijorila se u četku za farbanje
parcelisanje kose da bi se prekrile sede
ti onaj deo iza, koji ne vidim, ja deo naslikan u ogledalu

ali smrt ni tamo nisam videla

jer sam trčala

proklijala je iz ozarenosti
tvog lica
onda kada si mirisao na malo dete
onda kada smo mi bili mi

možda zato što su nam dva tela previše

smrt je prokuvala

u snu u kojem te pojeo krokodil

grlila te svom snagom
podsetila na popularnu seriju našeg detinjstva

smrt je žarila zimska jutra u kojima pereš suđe

i greješ prste penom
sediš ispred ekrana
kuckaš mi na zid
podsetnik za volim te

aromatična smrt
u tvojim uvek poluotvorenim ustima
visokim desnima
dok plešemo u polumraku naš sretni ples

tebe, kojeg nijedna stihija ne može uznemiriti

tebe zbog kojeg svaki put uronim u nesvest od zaljubljenosti
i želje

smrt je iscurila iz tamnih čvorova

skočila u dalj

ali nisam je videla

jer sam uporno trčala
jer sam uporno u tebe gledala
gde je nema
gde je more

i nastavila sam da trčim

kao da je svaki dan sreda
ka ljubavi