Бертолт Брехт

О једном сликару

Неер Кас јаше на камили кроз пешчану пустињу

и воденим бојама слика зелену урмену палму
(под тешком митраљеском паљбом).

Рат је. Страшна небеса су плавља но обично.

Много их пада мртвих у барску траву.
Човек може да убија тамнопуте мушкарце. Увече
може да их слика. Руке су им каткада чудне.

Неер Кас слика бледо небо изнад Ганга на јутарњем

ветру.
Седам кутија држе му платно; четрнаест кутија држе
Неера Каса, који је пио
зато што је небо лепо.

Неер Кас ноћу спава на камењу и псује зато што је

оно оштро.
Али он и то сматра лепим. (Укључивши псовање.)
Волео би да га слика.

Неер Кас слика љубичасто небо над Пешаваром као

бело: јер плаве више нема у туби.
Полако га ждере сунце. Душа му се зари.
Неер Кас стално слика.

На мору између Цејлона и Порт Саида он слика на

унутрашњем зиду старог једрењака
своју најлепшу слику, у три боје, при светлости два
бродска отвора.
Брод потом тоне, он се спасава. Кас се поноси сликом.
Није била за продају.
Божја вечерња песма

Кад га плави ветар вечери пробуди, Бог-отац види како

небо изнад њега бледи па ужива у њему. Уши
му учас разгаљује велики космички корал, којем
се сав предаје:
Крик поплављених шума које ће се утопити.
Стењање старих мрких брвнара којим је терет
намештаја и људи превелик.
Суво кашљање исцрпених ораница којима је отета
снага.
Исполински трубеж црева којим последњи мамут
заврши свој мукотрпни и блажени живот на
земљи.
Плашљиве молитве мајки великих људи.
Хука ледника белих Хималаја што се забављају
у својој леденој самоћи.
И патња Берта Брехта, коме није добро.
А истовремено: луде песме што расту у
шумама.
Тихо дисање уснулих људи које уљуљкује старе
даске.
Екстатично жаморење жита, дуго молитвање.
Велике речи великих људи
И дивне песме Берта Брехта, коме није добро.
Песма о једној драгани

1. Знам драга: сад ми опада коса од разузданог

живота, и морам да лежим на камењу. Видите ме
како пијем најјефтинију ракију, и идем наг по
ветру.
2. Али било је једно време, драга, кад сам био чист.
3. Имао сам жену која је била јача од мене, као што
је трава јача од бика: она се изнова усправља.
4. Видела је да сам зао, а волела ме је.
5. Није питала куда води пут, који је њен пут био, а
можда је водио наниже. Кад ми је дала своје тело,
рече: Ово је све. И оно поста моје тело.
6. Сад је нигде више нема, нестаде као облак пошто
се киша испадала, пустих је и она паде, јер наниже
беше њен пут.
7. Али ноћу, кадикад, кад ме видите да пијем, ја видим
њено лице, бледо на ветру, крупно и мени
окренуто, и клањам се на ветру.
Шта се очекује од мене

1. Шта се очекује од мене?

Све сам пасијансе сложио, сву трешњевачу испљунуо,
Све књиге натрпао у пећ,
Све жене љубио док нису почеле да заударају као
Левијатан.
Ја сам већ велики светац, уво ми је тако труло да ће
ускоро отпасти.
Па што онда нема мира? Зашто људи још стоје у дворишту
као канте за смеће – чекјући да се у
њих нешто саспе?
Дао сам на знање да се од мене више не сме очекивати
Песма над песмама.
На муштерије сам нахушкао полицију.
Ма ко био онај кога тражите: нисам то ја.

2. Ја сам најпрактичнији од све моје браће –

А све почиње с мојом главом!
Моја браћа су била свирепа, ја сам најсвирепији –
А ја плачем ноћу!

3. С Таблицама закона поломљени су и пророци.

Већ се с рођеном сестром спава без правог
задовољства.
Убијање је многима одвећ мучно.
Писање песама је одвећ обично.
Откако су прилике несигурне,
Многи више воле да кажу истину,
Зато што нису свесни опасности.
Блуднице стављају месо у саламуру за зиму,
А ђаво више не односи своје најбоље људе.
Мала посланица која се издалека дотиче неких распри

1
Кад неко воли да пише, радује се
што има тему.
Кад је грађен Суецки канал.
Један се прочуо зато што је био против канала.
Неки пишу против кише,
Други се боре против месечевих мена.
Ако њихов фељтон буде згодан,
Прочуће се.

2
Ако неки човек
Нос стави на колосек,
Откинуће му га
Воз кад наиђе,
Па био му нос поузданији него што је.
А може остати на тлу
Све док га не нађу.

3
Кинески зид је, док је грађен,
Две стотине година био изложен нападима.
Онда је стајао.

4
Кад су железнице биле још нове,
Сопственици поштанских кола су их отрцавали.
Те немају репа, те не једу зоб,
Те из њих се предео не може полако разгледати,
Те где је икад ико видео локомотиву да избацује
измет,
А што су боље говорили,
То су били бољи говорници.

5
Што се тиче неких свађалица
Које се опиру законима, не би требало
Иступати пред њих с аргументима.
То они и не примећују.
Боље би било усликати их.
Не треба с њима говорити штогод паметно, ни тешко.
Неки моји пријатељи с југа требало би да поразговарају
с њима:
Не бесадржајном хуком-буком,
Не празнином с темпом,
Него
Јасно.
Ја немам ништа против Александра

Тимур се, чујем, силно трудио да освоји свет.

Ја га не разумем:
Уз мало ракије свет се заборави.
Ја немам ништа против Александра.
Само,
Виђао сам и људе за које је
Веома чудно,
Врло достојно вашег дивљења
Што су
Уопште били живи.
Велики људи луче одвише зноја.
У свему видим само доказ
Да они нису могли остати сами
И пушити
И пити
И тако даље.
И мора да су били одвећ бедни
Да би им било довољно
Да седе поред неке жене.